Поезија понекад допире далеко уназад или унапред

Интервју са Бенедиктом Дирлихом

Недавно је у издавачком предузећу Домовина изашла књига Снага несвести, Ваша пета српска песничка збирка. Прва Зелени пољупци је из 1975, а између њих је управо четврт века Вашег стварања. Које су биле главне тачке Вашег стварања?

Б. Д: Што се тиче писања песама, ја сам све то време гледао као на покушај изражавања на свом матерњем језику, а истовремено и као на обавезу којом се може на свој и на нов иачин изразити напрегнут, понекад и опуштен однос између "ја" и стварности. Певање сам сматрао, и сматрам до данас, првенствено као чин у коме се речима праве видљиви и невидљиви, конкретни и фиктивни мостови између субјекта и стварности. Тако је песма, ако је добра, више него реалност. А мања је од реалности, ако је рђава. Исто тако свака песма је и производ времена, а зато исто тако знатно лично обојена реакција на прилике и околности. Међу прилике које су ми се урезале у памћење, убрајам године релативно неоптерећеног детињства у родном Новом Сеоцу, пут у Краков и Варшаву 1964. до 1975, студије филозофије и теологије у Ерфурту, где су ми се отворили први видици а и бездан духа и душе, као и на рад у Немачко-српском народном позоришту као драматург од 1980. до 1990 кад сам окусио врло осетно, острво слободе, а истовремено и окове идеологије и политике НДР-а. Све то ме је водило ка сазнањима и активностима које су на крају остварене превратом и код Срба. Од 1980, кад сам у Ерфурту учествовао на демонстрацијама за Вилија Бранта, мислим политички. Зато сам од самог почетка са извесним национално-политичким и политичким намерама писао озбиљније песме, и исто тако их с циљем објављивао. Као члан Удружења младих аутора, које је водио Кито Лоренц почетком седамдесетих година, увидео сам да клише језика и традиција не смеју овладати песмом, ако поезија треба да буде нешто више од игре...

Наслов нове збирке Снага несвести садржи у себи оптимистички као и песимистички поглед на ваш национални положај. Да ли је то случајно или намерно?

У збирци сасвим сигурно владају супротности мисли и језика. То је намерно, зато што тренутну реалност не осећам само као покретачку или само безнадежну. Наш народни положај ипак је поново на ивици пада у страшну провалију. За ових прошлих осам година од демократије нисмо стекли више самоуверености, него што смо је имали већ седамдесет година. А још онда, када сам почео писати песме са извесним циљем, запажао сам велику несвесност која нас окружује и у којој смо се обрели. Ова несвестица је ломила и ломи многе Србе, многи од нас су се у културној и националној несвести снашли. А многи се против ње тихо или отворено боре, улажући сву своју снагу да наш народ не падне у пропаст - као сад је демократија и на путу смо у Европу без граница. Наслов и збирка Снага несвести треба да подстиче оне који траже и хоће да отклоне ту несвестицу, који се труде да савладају равнодушност и летаргију. Речено сасвим непатетично: Неком песмом сам хтео да укажем да је српски језик, на прагу у ново столеће, читаве хиљаде година живео, да се њиме могу изразити и насликати многа значајна искуства нашег времена, и у коме се језик поезије конфронтира са свим новим медијима и идејама.

Неке Ваше песме у новој збирци су врло борбене и директне, што по моме мишљењу мало квари естетску вредност поетских текстова. Да ли је то резултатвремена после политичке промене? Који је данас ваш политички кредо?

Не само сад, ја сам се увек приклањао извесној борбеној поезији. То одговара традицији српске књижевности нашег века. То одговара и целом мом карактеру, мојим погледима на стварност. Мени је поезија досадна, ако не провоцира нов језик, и не подстиче истовремено више или никако на рационално и политичко размишљање, и најзад на дело. Извесна борбеност никако не квари вредност песме или уметности. Борбеност може бити садржај извесне естетике, може чак да повећа вредност поетских текстова. Ја имам осећај пре да ће опет у будућности порасти интересовање и потреба за тзв. борбеном поезијом. То неће зауставити тренд стварања, који потиче из срца човека и језика.

У Вашем стварању налазимо много песама које се односе на Чишинског. Какву улогу у Вашем животу игра класик српске поезије?

Већ на петој години у школи, у Ворклецима, радо сам рецитовао песме Зејлера и Чишинског. Нарочито ми се свиђао језик поезије Чишинског. То је био језик у коме су се налазиле бројне боје и звуци. Тај језик се разликовао од језика којим смо свакодневно говорили у Новом Сеоцу. А за мене то није био туђ језик, зато што сам у цркви, или на дечјим представама професионалног српског позоришта, такав "узвишени" матерњи језик слушао. А мајка и отац су се исто тако код куће пажљиво и с поштовањем односили према језику. Касније, у немачкој црквеној школи у Берлину Schцneiche - поново и јаче открио сам лепоту поeзије Чишинског, рецитујући га немерно шетајући се по природи. Загрејао сам се за болне и радосне идеје које је Чишински необично подстицајно уносио у национални програм. Чишински је за мене до данас остао најзначајнији песник, зато што се у његовим делима налази разноврсна и заједљива снага језика и културе. Његов трагичан живот поставља питање плашљивости и комплекса мање вредности од које и данас патимо. Чишински је очигледно био први који је постао свестан да Срби у нашем веку немају шансе за опстанак, ако остану само мали народ фолклора и покорног живота.

Познато је да се и народни језик ствара и развија помоћу поезије. Какву шансу данас има српска поезија, с обзиром да све више расте утицај немачких масовних медија на употребу вашег матерњег језика?

Пре мислим да је шанса поезије у садашњости. Поезија још ствара извесна мерила за језик: продире у суштину и открива своје старе и нове могућности. Она тако доводи у питање једносмерност и једнообразност обичног језика у масовним медијима - као што то чини, на пример, поетски језик Јурја Брезана у роману Крабат II. Осим тога, данас се и код Срба језик више ствара и развија у редакцијама радија и новина, него у собама песника и филолога. При том у журби за сталним стварањем језика, долази до посредних информација без компликованих рефлексија. Темпо и мноштво немачких медија одређује и језик Срба, који се исто тако - као и немачки - сваког дана све више смањује у једноставне структуре, обрте и клишее.

Ви сте од 1995. главни редактор Српских новина. Како савлађујете конфликт свакодневног стреса при "изради" дневника, а на оној другој страни жељу за тренутком мира у коме бисте могли да радите на поезији?

Признајем извесно "активистичко понашање". А у тренуцима мира сам ипак свестан да је такво понашање можда бежање од мира, сазнања да је Србима дошао крај. Управо то ме понекад гони на одмор - а онда размишљам и пишем песме. У тим релацијама не посматрам конфликт између новинарског и песничког посла као трагедију. Новинарство у дневном листу је везано за један тренутак, за једини дан, поезија допире далеко назад или напред. У овом узбуђењу рађају се текстови од којих су неки објављени у овој збирци.

Крајем прошле године били сте поново изабрани за председника Савеза српских уметника. Какви су садашњи проблеми у Савезу и шта планирате за 1998. годину?

Проблема има много. Највећи проблем је осигурање новчане помоћи за одржање и развој српске културе и њених институција у следећим годинама. Савез се у прошлости свим својим снагама јасно борио да то осигура - заједно са Домовином. Сам сам одржавао и стварао нове разноразне контакте. Желео бих да се руководства свих српских културних институција с нама јаче боре за корисне мере тих задатака у овој години. И да најзад те структуре спроведу у живот на институционалном нивоу подстичући на усмеренија и рационалнија дела, за уметничке и културне пројекте на српском језику и високом квалитету. Потребно нам је мање административног персонала, зато више креативних, слободних и запослених снага, а с тим и најразноврснија самостална иницијатива и пројекти у неким нашим институцијама - на пример, у Немачко-српском народном позоришту - у које Установа за српски народ улаже милионе, чији је српски износ и лане био врло скроман. Савез ће се и даље и више морати да брине за српски уметнички подмладак - нарочито на књижевном и музичком пољу. У борби за горњо-лужичкосрпску телевизију не смемо попустити. И ове године имамо низ пројеката - као читања из књижевних дела, камерне концерте и изложбе - планираних, између осталог, двадесетак, а уз то и јубиларни празник српске поезије. Ове пројекте морамо остварити, што ће захтевати пуно ентузијазма неких наших чланова. Од јануара за Савез хонорарно ради један сарадник.

Пре неког времена могли смо у Српским новинама прочитати да на заседању савета Установе за српски народ нису гласала два члана за буџет Установе за 1998. годину. Ви сте били један од њих. Зашто нисте гласали за висину овогодишњег новчаног фонда Установе?

Ја сам увек у јавности и у интерним политичким разговорима истицао да је Србима потребно 34 милиона марака помоћи за културне инвестиције и пројекте, што значи да у неким нашим институцијама треба створити окретније персоналне структуре, које би на тај начин уштеђене паре могле ефективно употребити - између осталог на пољу медија и образовања- Ускраћивањем овогодишњег буџета од стране савеза већ је смањен на 32 милиона марака. Као председник Савеза српских уметника нисам могао да гласам за то смањење, јер се тиме угрожава суштина српске културе, а неки њени носиоци као новинари или слободни уметници - често су плаћени далеко испод нивоа одговарајућих тарифа. Зато хоћу да упозорим, да су чланови нашег Савеза лане многа читања (својих текстова) и друге делатности организовали без икакве новчане награде.

Ви сте 1990. пришли СПД и као посланик четири године заступали ту партију у Саксонском земаљском парламенту. Зашто сте се тада одлучили за СДП?

То је везано за преврат. У лето 1990. схватио сам да демократија у уједињеној Немачкој нама Србима пружа први пут шансу за даљи и слободнији народни опстанак. И данас верујем у ту шансу. СПД ми се тада чинила, а чини ми се и даље, као она партија чији програм најбоље одговара мојим идеалима о слободи, социјалној правди, култури, хришћанским вредностима и толеранцији. Такав хришћанин као Волфганг Тирзе био ми је и као социјалдемократски политичар и културник симпатичан. Такав хришћанин као др Карл Хајнц Кункел показивао је велико разумевање за нашу народну и верску особеност и интересовање за модерно сликарство, за савремену књижевност. То ме је одвело у СПД. што не значи да нисам тражио и даље не тражим везе с многим политичарима ЦДУ, ПДС или Савеза 90/Зелених. Опстанак нашег народа и наше културе све више је у уједињеној Немачкој првенствено завистан од политике Савеза, Саксоније и Бранденбурга. Убудуће томе ће се придружити и политика која ће се у Бриселу и Стразбургу стварати. Морамо убудуће усмереније и с више суверености неговати ове политичке везе.

Како оцењујете српски културни развој последњих седам година? Које шансе смо пропустили, где су наше народне резерве?

Тако негативно развој не видим. Ми смо очували своју и иначе ретку народну супстанцу уз многе тешкоће и болне промене. Многи су на селима - нарочито на пољу културе и уметности - развили нове иницијативе. Полет српског аматерског позоришта и српских хорова сведочи о томе. Од Брезана, Коха, Домашцине, Стахове, Чорнакец Мјетове, Мјечка, Кобјеле, Погоде, Роха, Бука, Ханског, Навке-Куниц и Брицине, пред нама су нова књижевна и уметничка дела која се могу видети и ван граница Лужице. Јавља се и уметничка омладина и не само двадесетпетогодишњаци.

Пропустили смо да створимо такав профил српских институција са мањим целинама и продуцентима да ефективније користе средства и захтевамо већу одговорност појединаца. Ја сам за већу конкуренцију у српском културном и образовном систему. Исто тако смо пропустили да развијемо активну организацију за Србе и Немце у Лужици о употреби српског језика у Европи која се уједињује. У том смислу и даље говоримо на застарели и идеалистички начин, заборављајући да говоримо да ће онај ко ове године пође у школу, за 15 година имати више стручних и других шанси, ако поред немачког и енглеског научи и српски језик. Српски језик је кључ за друге словенске језике, а тиме и за Европу.

Најлепше хвала на разговору.

Питања постављала Ј. М. Чорнакец за часопис Поглед који излази у Будишину.

Са лужичкосрпског превела Нада Ђорђевић