Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Др Нада Ђорђевић

Први преводи српских народних песама на лужичкосрпски језик

I

Први преводи српских народних песама из Вукових збирки на лужичкосрпски језик појавили су се нешто касније него код осталих Словена. Разлог је био у томе што је развој националног препорода овде, због посебних услова, касније почео и нешто дуже трајао. О препороду, у правом смислу речи, међу Лужичким Србима може се говорити тек четрдесетих година XIX века. С обзиром па њихов политички, правни и народносни положај, препород је овде морао имати друкчији правац развоја, јачину и ширину. Али заједничка црта скоро свих препорода код словенских народа, словенска узајамност, и овде је имала свој значај и улогу у зближавању с осталим Словенима и с њиховим културним тековинама. Отуд се и код Лужичких Срба јавило интересовање за народ који им је по географском положају и језику био далек, али који је носио исто име (они нас називају Јужни Срби док себе зову само Срби), а о чијој се борби за ослобођење и тек откривеној народној поезији говорило с великим дивљењем, како међу немачким, тако и међу словенским научницима и књижевницима. До тога времена своје дивљење према српским народним песмама били су изрекли Гете, Грим, Копитар, Ханка, Челаковски, Јунгман, Мицкјевич. Готово истим редом излазили су и преводи народних песама.

Лужичкосрпски национални препород у XIX веку имао је своје специфичне услове развоја. Да би то било јасније, потребно је имати у виду неколико важнијих чињеница.[1]

Лужичкосрпска племена су на самом почетку своје државности (у XI веку) изгубила слободу и вековима била изложена уништавању, тако да се њихов број нагло смањивао. Тек је просветитељство почело, у научне сврхе, обраћати пажњу на овај народ и проучавати његову историју и језик. Један од главних захтева просветитељства било је скупљање материјала за речнике, граматике, бележење народних умотворина. На тај начин су донекле били припремљени услови за национални препород. Разумљиво је да су ове идеје могле захватити само танак слој школованих људи, свештенство које је за своје потребе и дотле писало и говорило лужичкосрпски. Подељени политички на Саксонију и Пруску, они су били подељени верски на евангелике и католике, а обе вере су употребљавале различите дијалекте из којих су се створила два књижевна језика писана и двема азбукама, латиницом и готицом. На овако сложене и тешке прилике наишли су први препородитељи, млади школовани људи, који су се касније упорно и истрајно борили за будућност.

Лужичкосрпски препород развио се у ђачким дружинама осниваним у школским центрима, међу ђацима и студентима, који су касније у народу ширили националну свест. За Лужичке Србе постојала су четири школска центра: у Будишину, Лајпцигу, Вроцлаву и Прагу. У Лајпцигу је још раније постојала дружина проповедника у којој су се будући свештеници вежбали у проповедању. Ту дружину обновио је 1814. године под именом Сорабија Хандриј Лубјенски (1779-1840), један од најзаслужнијих људи за буђење националне свести међу Лужичким Србима[2]. Он је касније као свештеник храма св. Петра у Будишину залазио у гимназију и богословију, окупљао младе Лужичке Србе, будио у њима љубав према своме народу и језику. Он сам није стигао много да напише, није довршио речник и граматику, али је за буђење и васпитавање младе генерације националних бораца имао великих заслуга. Као резултат његовог рада основана је 1832. у гимназији у Будишину дружина Societas slavica Budissinensis, а у богословији 1839, са циљем да подстиче развој уметничке књижевности на народном језику и помаже скупљање народних умотворина. Из овога круга изишли су велики народни препородитељи, махом свештеници обе вере, учитељи и песници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке лужичкосрпских народних песама и покретач првих новина на народном језику, Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичкосрпског романтизма, плодан писац, уредник многих листова, један од оснивача Матице лужичкосрпске, и други[3]. Ова дружина је дуже времена била веома активна и скренула је на себе пажњу слависта других словенских народа, поред осталих и Јана Колара, који је још у своме делу Slávy dcera (1824) с тугом певао о пропадању Лужичких Срба. Члановима дружине Колар је упутио неколико писама у којима их је бодрио да истрају у започетом раду н саветовао да уче словенске језике. Дружина је потом основала библиотеку, у којој се налазила и Вукова Писменица. Неки од чланова учили су наш језик. Зејлер се у Лајпцигу упознао са Симом Милутиновићем, који је тамо био дошао ради издавања Сербијанке 1826, а када је он отишао, Зејлер је писао Челаковском 12. јуна 1827. у Праг: "Na Љimani Milutinoviću sym krasneho Pšećela zubił (пријатеља изгубио)[4]. У списку поклоњених књига налазимо и Симину Певанију коју је даровао нотар Вјела из Будишина.

Трећи центар у коме су се развијали и учили будући посленици на пољу народног препорода био је на универзитету у Вроцлаву. Тамо је млади Смолер 1838. основао дружину под именом Towarstwo za łušicke stawizny a rěče. Најкасније је основана дружина у Прагу, где је још од почетка XVIII века постојала богословија за Лужичке Србе, али су ђаци национално били индиферентни. Највише удела у буђењу прашких богослова имао је Вацлав Ханка, који је, као иI Добровски, залазио овамо, говорио им о неговању матерњег језика и будио код њих словенско осећање[5]. Дружина је основана 1846. под именом "Сербовка" (Serbowka) и била је веома активна. После смрти Ханкине његову дужност преузео је песник Карел Јаромир Ербен, који је у своју Антологију[6] унео и лужичке народне приповетке. Долазио је овамо и историчар Палацки и Шафарик. Чешки препородитељи су уопште много љубави поклањали овим младим родољубима а преко својих чланака заинтересовали остали словенски свет за овај мали народ, који је у једном периоду своје иначе тетке историје био у саставу чешке државе. Шафарик је у својој Geschichte der slavischen Sprache und Literatur (1826) и Starožitnostima (1836) први пут равноправно говорио о Лужичким Србима и њиховим умотворинама. Сав тај рад почео је доносити плодове. Један од израза пробуђене народне свести била је и појава новина и листова који су један за другим почели излазити на лужичкосрпском "Jutrničžka" и "Tudźenska Nowina" (1842), затим оснивање Матице лужичкосрпске (1847), Српског музеја, Српског дома, а што је најважније: покретање часописа "Lětopis" (1848), најзнатнијег од свих шест који су се дотада појавили, и који и данас излази.

Међу ђацима и студентима било је и оних који су учили наш језик и преводили с њега. То су на првом месту били песник Хандриј Зејлер, Јуриј Вјелан, Хандриј Смолер, Јан Радисерб-Вјела, Михал Циж, Михал Хорник.

Нешто детаљније о тој делатности међу студентима и ђацима засад нисмо у могућности да саопштимо, јер то захтева шира архивска истраживања, што тек предстоји да се уради, али се може претпоставити да су Срби и Хрвати који су учили у Јени и Лајпцигу могли обавестити Лужичане о нашем језику и нашој народној поезији. Сем тога, похвале о нашој народној поезији могли су прочитати на немачком и на чешком језику, јер први превод на лужичкосрпски појавио се 1848. у часопису Матице ("Časopis towaŕstwa Maćicy serbskeje"). Тада су већ постојали преводи: на немачком језику од Копитара (1816 и 1825), Талфијеве (1825 и 1835), Веселија (1826), Гецеа (1827), Герхарда (1828); на пољски су биле преведене само неколике песме, на првом месту од Брођинског (1819), а највећи број их је био преведен на чешки језик од В. Ханке (1817) и Фр. Челаковског у три књиге (1822, 1825 и 1827). На другој страни, Вук је већ био издао, сем прве две књижице, у Лајпцигу I, II и III књигу песама као и Српски рјечник (1818). Све је то могло да олакша рад на преводима наших песама.

II

Преводи у часопису лужичкосрпске Матице изишли су под насловом Južno-serbskeje narodne pĕsnje ze zbĕrki Wuka Šćĕpanowića Karadzića. Prełožene wot J. E. Wjelana[7].

На име Јурја Вјелана (1817-1892) наилазимо најпре међу члановима ђачких дружина у Будишину и Вроцлаву. Рођен је у породици свештеника Јана Вјелана 1817. у месту Сљепо. Гимназију је учио у Будишину и био један од најбољих ђака. Ту се здружио са X. Смолером и заједно с њим заувек посветио раду за народ. Њих двојица су и основали гимназијску дружину Societas slavica и одушевљено радили међу својим друговима. На даље студије Вјелан одлази најпре у Вроцлав, затим у Берлин, где студира поред теологије и оријенталне језике. Пред крај студија враћа се опет у Вроцлав. Ту је Смолер већ био основао студентску дружину, а кад је он отишао, Вјелан постаје председник дружине. Да ли је Вјелан наш језик почео учити још у гимназији - не знамо, али да га је овде учио - сигурно је. У то време (1841) овде на факултету словенске језике предаје Фр. Л. Челаковски, пријатељ Лужичких Срба и одушевљени преводилац наших песама. Он предаје и наш језик и са својим студентима преводи наше песме. После вишегодишњег боравка у Пољској Вјелан се враћа у родно место, где након очеве смрти постаје свештеник, одрекавши се професуре да би се посветио раду за свој народ. Вјелан је током студија стекао изузетно широка и разноврсна знања: широко лингвистичко образовање, познавање археологије, историје и митологије, оријенталних и словенских језика; он је преводио са латинског, грчког и свих словенских језика. Писао је у свим лужичкосрпским листовима и путовао много. Тек 1868. испунила му се давнашња жеља да види "јужне Србе" дошавши у Београд. У овдашњим Србима је видео браћу, био одушевљен свим што је видео, а нарочито узбуђење доживео је слушајући православну службу. Ту се упознао с многим истакнутим људима а код Јанка Шафарика видео старе рукописе, повеље. Своје утиске објавио је у листу "Lužica" (116, 133) исте године. Са успехом је преводио с пољског, али се много више интересовао за нашу народну књижевност. Вјелан је био и музички обдарен, што му је много помагало при превођењу стихова. Познавао је светску књижевност, а нарочито словенску, и у старости знао напамет мноштво стихова грчких, српских, пољских. Био је обдарен сликар. Нарочито су познате његове графике и илустрације лужичкосрпских народних ношњи за збирку лужичкосрпских народних песама коју је сакупио X. Смолер (1841). Бројне су биле активности тога изузетно обдареног и високо образованог човека, нада све великог борца за права свога народа, мецене свих племенитих подухвата међу Лужичким Србима. Овако укратко изнете способности и заслуге Вјеланове довољно казују колико је преводилац наших народних песама био значајна личност лужичкосрпске културе препородног доба.

Вјелан је превео следеће песме: 1. Ryba a holečo (Риба и дјевојка, 285); 2. Nimaš rjanosće bjez wĕńca (Нема љепоте без вијенца, 460); 3. Holčcyne žadanje (Жеља дјевојчина, 350); 4. Holečo młodźeńcam wino porjedźa (Дјевојка момцима вино служи, 424); 5. Wutrobu - wozybanje (У срцу - зима, 311); 6. Holčcyne zamysło (Опет дјевојка и лице, 396); 7, Holčka róži nuzu skorži (Дјевојка се тужи ђулу, 392); 8. Holčka a róža (Дјевојка ружици, 319). Сем тих песама, после више година превео је дугу епску песму Krala Wukašinowa žeńtwa (Женидба краља Вукашина) у ČMS за 1885. годину, стр. 185-192.

Свих осам песама има сличну тематику: девојку са њеним бригама, љубави и радостима; све су то лаке љубавне песмице, које привлаче својом једноставношћу. Њихов избор несумњиво указује на естетски смисао и истанчани укус преводиочев.

Иза сваког наслова, који су сви преведени тачно сем једног, наведен је у оригиналу почетни стих песме с обележеним стопама:

Дјевојка сједи крај мора.

- U U | - U | - U U

Уз песме је објашњена само једна реч, која је вероватно позајмљена из чешког, реч "stan", тј. шатор, а објашњена је на немачком "das Zelt". Занимљиво је и једино објашњење уз песме: "Срби живе у Лужици и Мајсену, али Срба има и крај Дунава, уз Саву, у Црној Гори итд. Они се зову јужни Срби (Sьdserben), а ми се зовемо северни Срби (Nordserben)".

А сад погледајмо сам превод.

Свих осам песама остављају утисак складног, лаког превода. Готово нигде нећемо наићи на грубу грешку, већ пре, и то врло ретко, на намерну промену целе реченице, која се не удаљује много од смисла оригинала:

ach luby božko w njebesach!
Njem'žu wšěm być lubka-khiba jeno
Jenom', kotroh'ž wutrьa sej zhlada (146)

Ja jenož wo swojej nuzy myslu (148)
Ty prawje hlupe holčo sy! (144)

Ах мили Боже и драги! (285)[8]
Ја не могу свима бити љуба
Него једном ког ми срце љуби (424)
(до само једном у кога ми се срце
загледало)
Већ је мени до моје невоље (392)
Дјевојко, луда будало! (285)

Ако бисмо хтели да укажемо на поједине речи које нису тачно преведене, не бисмо могли тврдити да је то из незнања. На једном месту је превео "Зелен венац" са "duљny" (леп), али је на другом месту правилно превео "na zelenu tu horu" (у гору зелену). Само је на једном месту изоставио један стих зато што он за страног читаоца нема значаја јер се помиње име Костадин. Једино изгледа да ни он није знао епитет "рујно" уз реч "вино" јер преводи "słodkje wino" (Челаковски "žluté", а Талфи "golden").

Неке од поменутих песама превео је Ф. Челаковски пре Вјелана, али се нигде не могу наћи некакви трагови угледања нити позајмице.

Много више објашњења пружа нам поређење с немачким преводом Талфијеве[9]. Немачки језик Вјелан зна као и матерњи, па је разумљиво да се најрадије послужио њиме, али и то само онда кад није могао да разуме наш текст. На први поглед нас је зачудио превод стихова из песме Жеља дјевојчина (350):

Zo by snadž druhdy wón so napil ze mnje,
Zo bych hdyž mjezwočo a bróst sej' myje,
Tej' lubej' wutrobki so dotknyć móhla!

(Да би се можда понекад мене напио,
да би се кад лице и груди пере,
могла дотаћи тога драгог срца)

уместо наших стихова:

Не би л' ме се драги напојио,
Не би ли ме на срцу носио.

У песми је реч о томе како девојка жели да постане вода која ће тећи драгом под прозором да би га увек гледала, а он да је се напије и (нејасно) на срцу носи. Можда је баш због тога Вјелан био приморан да погледа у немачки превод и погреши, јер је превео тачно по немачком:

Das vielleichte aus mir den Durst er losche,
Das, die Brust mit meinen Wellchen nessend,
Ich vielleicht das liebe Herz beruhrte (стр, 60).

На исти начин поступио је још у једној песми. Девојка хоће да се умива пеленом не би ли старом била горка:

Вук: Кад стар љуби нека му је горко (396)

Вјелан: Zo by staremu, hdyž tebje koši,
Wokošenje było khĕtro hórkje (146)
(Да би староме кад те љуби,
пољубац био тако горак).

Талфијева: Das der Kuss dem alten bitter schmecke (29).

Али све то говори само да је Вјелан осећајући да наш језик мање познаје од Талфијеве, тражио помоћ за места која није могао сам да разуме. Да је то тако и да је он на другим. местима верније и самостално преводио, показаћемо поређењем неких места.

У другом делу песме Риба и дјевојка риба одговара девојци и Вјелан тачно преводи:

Šěrše, hač morjo, njebjo je;
Dlězše, hač polo, morjo je;
Spěšnišej, hač kóń, woči stej;
Słodši, hač měd, hlaj cokor je;
Ljubši, hač bratr pak luby je!

Ти стихови су до детаља тачни, лаки и течни, док у немачком риба говори, у ствари пита:

Aus dem Wasser ein Fischlein sprach:
Ist nicht der Himmel breiter wie's Meer? (175)

Или у другој песми кад се девојка надноси над воду, диви се својој лепоти и жели још зелен венац. У нашој песми девојка говори сама себи, у првом лицу. Тако и Вјелан преводи:

Hdy bych dušny (lep) wěnašk měła
Dha bych hišće rjeńša byla (145)

Талфијева: Hattest du...

и даље све у другом лицу. и још један пример:

Вук: Сваки јој се у њедра машаше.
Ал' говори лијепа дјевојка:
О јунаци и господичићи (424)

Вјелан: Chcyљe ju tež lubo poměć kóždy
Alje holčo spjeći so, a dźeše:
O młodźeńcy a wy česni knježja (146)

Талфијева: Will im Rausch ein Jeder sie umarmen;
Doch es wehrt und spricht die schone Jungfrau
O, ihr Helden, und ihr edeln Herren... (35)

Пре свега оба преводиоца се понашају како је у романтизму уобичајено, тј. да се груби или неподесни изрази избегавају па зато један каже pomeć а други umarmen, али код обојице стоји да се девојка опире док у нашој песми тога нема. Можда и овде Вјелан није знао шта значи реч "машати се" (груди). Али он ипак није пошао за немачким смислом и преводом, тј. да су момци поднапити, јер то није нашао у оригиналној песми.

Могло би се нешто више рећи о песничкој методи Вјелановог превода. И сам песник, музичар, човек високог естетског смисла уносио је у превод нешто од свога уметничког схватања. Иако је српска народна поезија високо оцењена, савршена у својој једноставности, њој нимало не смета, чак доприноси њеној особености понављање једног дела стиха. Вјелану се то чини једноличним и он намерно тражи друкчију реч да то разбије:

Što derje, hač morjo, šěrše je?
Što dyžli kóń je spěšniše,
Što derje... (144)

(Има л' што шире од мора?
Има л' што брже од коња? ... )

У другој песми:

Šćipała bych će maćercy...
Budžich će bratej šćipała...
Bychli će lubom šćipała... (147)

(Ако б' те мајци тргала...
Ако б' те брату тргала...
Ако б' те драгом тргала (319)

Али уме и овако лепо да погоди стил наше песме:

Luby je prječka daloko
Přez tři mi hory zelene,
přez tři mi wody šěrokje!

Наше песме у овом избору испеване су у осмерцу или лирском десетерцу. Вјелан је, сем изузетних стихова, све песме превео у одговарајућем ритму, но иако испод првог реда песме даје стопе, он није увек у могућности да их се држи јер је акценат у лужичкосрпском увек на првом слогу, а речи нису увек исте дужине. Али он успева и овако да препева:

Holečo sedźo při moŕju
Tak sebi samo praješe:
"Ach, luby božko w njebjesach
Što derje, hač morjo, šěrše je? ..."

(Дјевојка сједи крај мора,
Пак сама себи говори:
Ах мили Боже и драги
Има л' што шире од мора?

Већина стихова је тако успела.

Ова анализа нам је могла показати да је Вјелан у доброј мери разумео наш језик, да је могао да схвати све доступне обрте и да им да одговарајући израз на своме матерњем језику, лаку и мелодичну песничку форму, не поводећи се при томе за нашим речима и нашом синтаксом, а нарочито не изостављајући ниједну нашу реч, што су чинили Копитар, Челаковски и други. Он је очигледно бирао кратке, лаке, мелодичне љубавне песме и на тај начин својим сународницима приказао верно један вид наше народне лирске поезије.

Напомене

1. Rudolf Jenč, Stawizny serbskeho pismowstwa, Spisy Instituta za serbski ludospyt, Budyšin, 1954; Tone Glavan, Lužički Srbi, Ljubljana, 1966.

2. Ota Wićaz, Lipsk jako ródnišćo serbskeje romantiky, Časopis Maćicy serbskeje LXXXIV, z. 1, 2, 1931. и 1932.

3. Jan Máchal, Slovanské literatury, Dil II, hl. V, Buditelské pisemnictvi Lůžiských Srbů, Praha, 1925; Pawol Nowotny, Listy, pisane serbskemu gymnazialnemu owarstwu w Budyšinje z let 1839-1850, Lětopis, Rjad A, č. 12/2, 1965.

4. Fr. Bily, Korrespondence a zápisky Frant. Ladislava Čelakovského, Praha, 1907, 313.

5. Jos. Páta, Lužiskosrbské národni obrozeni a československá účast v ném, Slavia II, 1923/4, 344; исти, Z archivu pražské Serbovky, Sbornik prof. Jana Máchala, Praha, 1925, 285.

6. Sto prostonárodnich pohádek o povešti slovanských, Praha, 1861.

7. В. о њему у наведеној историји од К. Јенча; Р. А. Јенч, Nekrolog XXVIII. Julius Eduard Wjelan, faraŕ w Slĕpom ČMS 1893-1897, z. 87-96, 52; Ota Wićaz, Serbske hłowy. S. Julius Wjelan, Lužica, 1929, 2-б п 12-14.

8. Број у загради означава редни број песме у књизи: Српске народне пјесме I, Дела Вука Караџића, Просвета, Београд, 1969.

9. Талфи, Volkslieder der Serben, Leipzig, 1853.

 


 

Click here for Domowina official site