|
Једног пролетњег дана враћао се млади ковач кући и корачао широким путем. Много је времена провео у туђини и зажелео се својих родитеља. Сунце му се осмехивало с неба, а у души ковачевој постало је још светлије када је угледао гору Капоницу. Иза ње је лежало његово родно село Херманеци, где су га нестрпљиво и с великом радошћу чекали отац и мати.
Ковач је журио кући размишљајући о Капоници, о дивним шареним птицама, које су некад живеле у шуми на падинама планине. Али сад је у шуми, између борића и бреза, било пусто и једнолично.
Одједном се ковач преплашен тргао: пут којим је ишао водио је право према огромним гвозденим вратима. Ипак је продужио даље, док на вратима није угледао старог, седог човечуљка, који му даде знак да приђе ближе. Стрепећи, ковач се приближи, али му човечуљак рече да се не боји и упита га одакле путује и шта иначе ради.
– Веле да сам ковач од заната – одговори му искрено момак.
Тада човечуљак замоли ковача за једну услугу, за коју обећа да ће му добро платити, и позва га унутра. Ковач пристане, прекорачи праг и уђе у планину. А шта све тамо није видео! Пред њим је била велика и пространа коњушница, озарена тајанственом плавичастом светлошћу, за коју се није могло знати одакле долази пошто коњушница није имала прозора. Лево од улаза стајали су наоружани војници у црним оклопима и тророгим капама. Војници су се обема рукама ослањали о дуга копља старинске израде. Глава приклоњених на груди, они су тврдо спавали. Њихове дуге седе браде сезале су до земље. С десне стране ковач је угледао коњанике у црвеним оклопима и витешким шлемовима. Сваком је низ леви бок висио ритерски мач. Они су седели на враним коњима и, такође, спавали. Њихове седе браде падале су до саме земље.
– Ти треба да поткујеш њихове коње – рече му човечуљак, показујући на коњанике. – Обави тај посао добро, а за сваку копиту на коју прикујеш потков, добићеш грош. Потковице су ту, а алат ћу ти одмах донети.
Човечуљак донесе алат, а врата се с треском затворише. Опрости се ковач од белог света. Он се баци на врата, али му човечуљак рече:
– Не бој се, неће ти се ништа догодити. Почни да радиш, а што пре урадиш, то боље по тебе. Али те опомињем: не смеш никог додирнути, јер ако додирнеш војника једанпут, мораћеш седам година међу нама остати, додирнеш ли два пута, за седам година ћеш умрети, додирнеш ли три пута, лишићеш се своје душе и заувек код нас остати. Зато буди обазрив!
Приону ковач на посао; радио је окретно али и с пажњом да неког од војника не дотакне. Био је готов с коњима у првом реду и већ се спремао да пређе на други, када због малог одстојања између редова додирну једноме коњанику ногу. Човечуљак тужно уздахну, а војник се пробуди, подиже главу и упита:
– Је ли већ време?
– Није – одговори човечуљак. – Још није време, спавај!
Заплака војник и кроз сузе упита:
– Колико ћемо још дуго овде бити? Зар још није протекло тих десет дугих година?
И опет се његова глава спусти на груди и коњаник утону у сан. Човечуљак тад љутито рече ковачу:
– Пази, не чини то више!
Ковач је сад полако радио и посао завршио у року а да ње више додирну ниједног коњаника. Ни осетио није како је протекло време.
Човечуљак однесе алат и врати се с великом кесом новца, у којој је било за сваку потковану коњску копиту по грош. Ковач радосно узе новац, а у себи помисли: "Убрзо ћу се одавде извући." И збиља, човечуљак га поведе према вратима. Пошто му се захвали за добро обављен посао, упита:
– Реци ми, лете ли још увек црне птице с црвеним наушницама!
– Лете – одговори ковач.
– Још дуго, значи, морамо остати овде. Док оне не ишчезну, мени одавде нема изласка.
Онда се опрости са ковачем, пропусти га кроз врата и момак изађе на диван сунчани дан. Врата се за њим затворише, а када се осврну, не угледа их више, само је понор зјапио на оном месту где су била врата.
Изађе момак на широк пут, гледа, а борови за осам лаката израсли. Кад је долазио, само су му до колена досезали. Поче да броји резнице и изброја их седам. Обистинило се што је говорио човечуљак – седам година је у срцу планине провео.
Ковач похита кући. А кад је дошао у родно село, сви су у страху од њега побегли. Није било ни чудо, јер му је израсла дуга густа брада. У родитељском дому је затекао туђе људе.
– Ти си свакако Хандруш? – зачуђено су га питали. – Твоји родитељи су у тузи и жалости умрли пре четири године. Сада ми живимо у овој кући.
Пошао онда ковач к старешини села, нашао себи посао, оженио се сусетком Ханком, па је са њом дуго и срећно живео.
|
