Ово мало историјских података било је потребно изнети да би се боље схватила усмена књижевност лужичкосрпског народа. Борбена традиција морала је оставити некакав траг у певању или приповедању обичног човека. У вези с тим, занимљиво је следеће поређење:

Можда не би имало смисла говорити о епици у поговору уз књигу бајки да се у овом случају не сусрећемо са једним малтене изузетком. Лужичкосрпске бајке садрже и велик број изванредних епских мотива. Сличне мотиве је и наш народни певач користио, правећи од бајке песму, или обратно – од песме бајку. Два таква мотива садржана су и у овом издању:

"... Дајте ми коња у златној опреми и златом опточено одело! Одмах тако учинише. Он обуче златом опточену одећу, скочи на коња и одјезди у град. Када га први краљев слуга угледа, заповеди да се са јахањем причека. Потом га понизно поздрави и објасни му да ће данас победник од принцезе добити златан прстен. Затрубише трубе и јахање отпоче. И данас стиже он први до принцезе, којој скиде златан прстен с прста."

"... Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет к ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и бољи мач од јучерашњег. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово! Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог огњевитог коња који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен."

"Хајд овамо, Јованова мајко!
Ходи к мене да ашикујемо!"
А она му тадер бјеседила:
"Ходи к мене, дивски старјешина!
Ходи к мене да ми лице љубиш!"
А он јој је тадер говорио:
"Ја не смијем од Јована твога,
који згуби седамдесет дивах,
но кад дође Јован у пећину,
а ти твоје дијете упитај
боји ли се до бога икога."

Овај део је у лужичкосрпској бајци готово истоветан: "У ноћи наговори див маку да код њега остане. Али момак му се није допадао и зато га се хтео отарасити. Мајка се напослетку и са тим сложи. Дуго су, пак, размишљали како да момка из дома макну. Најзад див смисли: 'Сутра ћу поћи да камење ломим. Момак мора са мном. Тада ћу гледати да се њега решим." Певач и приповедач се на овоме месту разилазе, али се поново сусрећу на мотиву јабуке која доноси здравље.

Познато је да се наше бајке одликују чистотом народног језика. То исто важи и за бајке Лужичких срба. Међутим, у Лужици се говоре два језика – доњосрпски и горњосрпски, па се и народна књижевност дели на ону која потиче из Доње и ону која потиче из Горње Лужице. Осим разлика у језику, постоји и сасвим незнатна изнијансираност између ових двеју књижевности, али оне се ипак не могу раздвајати. То су некадашња наречја Лужичана и Милчана – лужичкосрпских племена која су одвајкада настањивала области око реке Спреве (Спрева је национална река јер симболички повезује Горњу и Доњу Лужицу). Разлика у језику је племенска, али је свакако дошла и утицајем пољског на доњосрпски и чешког на горњосрпски, али се овај утицај углавном одражава у изговору појединих гласова.

Свакако да су народни мотиви овог племена садржани у лужичкосрпским бајкама и сачувани као што је сачувана и словенска топономастика у Немачкој, али је извор мотива, не само у бајкама једног народа већ и у бајкама целог света, веома тешко пронаћи.

Несрећа лужичкосрпског народа – вековно ропство, нестанак Гломачана, делимично понемчење Лужичана, стални притисак на Милчане – подстакла је Алфреда Јенсена да године 1903. изјави: "Упркос лепом литерарном труду у Будишину, језик Лужичких Срба вене сам од себе." Али, песимизму овог лингвисте није било места чак ни у то време. Тврдња је проистекла из Јенсеновог уверења да један језик подлеже истим законима развитка и умирања као и ма који други организам. Према њему, када је из историје нестао који језик, било је то стога што се култура тога народа преживела, а не што је пропала политичка самосталност.

Био сам у невољи
а нисам знао
да у невољи сам.
Био сам бедан
а вероватно
да богат сам.
Туговати сам могао
с таквим благом,
а ја сам клицао,
поцикивао с врагом...

Песма је аутобиографска и односи се на време када је аутор имао једанаест година. Зато он пева:

Прикупљање и записивање народних приповедака у Лужици почиње у XIX веку и тече непрекидно до данашњих дана. Значајан је рад групе студената окупљене око Х. Зејлера, која је у својим рукописним новинама записала и тако сачувала за будућа поколења велик број народних бајки, прича, пословица и песама. Поред многих књига, часописа и публикација, народну књижевност у Лужици објављивали су и листови Српска липа и Српске новине.

После слома фашизма почиње шире публиковање лужичкосрпских бајки. Појављује се књига Јан Мештанка Српске народне бајке са илустрацијама Мерћина Новака-Њехорњског, затим две књиге доњолужичких бајки Х. Новака и збирка народних песама за најмлађе Дељем, дељем свиралу, као и многе док године 1966. није изишла репрезентативна књига српских бајки "Lučlany Petr", професора Павола Неда, у издању лужичкосрпске издавачке куће Домовина у Будишину. Овај зборник је у кратком временском размаку изишао на немачком, чешком и словачком језику.

У словенском свету све више расте интересовање за лужичкосрпску народну књижевност. У Прагу је 1959. објављена привлачна антологија Приповетке и песме Лужичких Срба, из пера Ј. Хорака. У Москви је 1962. изашла књига Приче, пословице и песме Лужичких Срба, у преводу А. Романенка, с добрим информативним предговором М. Јермакове. Три године касније, 1965. у Варшави је издата књига Народне песме, бајке и предања Лужичана, у преводу Ј. Магнушевског. Код нас је издата само једна књига. То је словеначко издање Летећа лађа, у избору и преводу професора Виктора Смолеја.

Овом књигом се попуњава једна празнина у преводној књижевности српског језичког подручја. Али то не значи да лужичкосрпска народна књижевност није и досад превођена на српскохрватски. Међутим, превођена је неплански, надохват, а често и са других превода.

Лужичкосрпске народне песме, приповетке, пословице и приче из предања записивали су многи културни прегаоци – Смолер, Маркус, Јордан, Хорник, као и Чех Черни и Немац Шуленбург. Од веома активних на томе пољу био је Арношт Мука, за кога Т. Главан, у својој књизи Лужички Срби, каже да је члан Југославенске академије знаности и уметности у Загребу и Матице српске у Новом Саду, а за кога у једног часопису из 1903. године налазимо и ову белешку:

"Др Ернест Мука, лужичкосрпски научењак, а недавно и изабрани члан Срп. Краљ. Академије Наука, издао је пре кратког времена збирку пословица и пословних изрека Горњолужичких Срба."

Без обзира на ове значајне податке о личности Арношта Муке, мало шта се од онога што је он у своме народу сакупио може наћи у нашој преводној књижевности. Захваљујући таквој ситуацији, наш читалац данас боље познаје усмену књижевност народа са свих континената него лужичкосрпску, која нам је по многим цртама веома блиска.

Бајке, приповетке и приче за које је наведен извор преведене су с горњосрпског језика. Кратке приче из предања: Лутки са Кошинске горе, Шумска вила, О светлости која лута, Водењак и медвед, Побеђена Сунчаница, О гори Капоници и О великом Спревнику преведене су с руског. Преводилац се извињава читаоцима што није на време добио оригинал и ових прича.

Н. Ј. (Никола Јеремић)