|
Била некад два брата, Хандриј и Јан. Отац и мајка су више волели Јана, јер је би мудрији о д Хандрија. Због тога су међу браћом настале свађе и на крају је непријатељство било тако велико да један другога подносити нису могли. Тада одлуче родитељи да их пусте у свет. Браћа се раздвоје и свак оде на своју страну, да себи срећу потражи.
Јан стиже у велику шуму и после кратког времена угледа непознатог путника, који се тужан на дрво наслонио. Јан застане и упита:
– Зашто си тако жалостан?
– Догодила ми се несрећа и зато сам тако жалостан.
– Пођимо заједно! – предложи му Јан.
Странац пристане, и сад су заједно ишли дубоко у тамну шуму. После дугог времена, нађу крчму. У крчми угледају војника, који се тужан пружио по столу.
Јан и њега запита због чега је тако жалостан.
– Ох! – одговори овај. – Ја сам велику несрећу имао и због тога сам из туђе војске утекао.
Јан и њему рече да пође с њим и с његовим другом дотле док му се буде ишло. Војник на то пристане, и сад су сва тројица заједно наставила пут.
Пошто су добар део времена на путу провели, угледају пред собом висок и прекрасан дворац, који се сав у злату и сребру блистао. Али нигде не живе душе није било и дворац је изгледао потпуно празан. Војник наговори своје другове да у дворцу преноће. Ови с почетка нису хтели, јер су се веома бојали, али како их је умор савладао, а и сумрак се почео спуштати, реше ипак да ту остану.
Почну разгледати дворац. Блистав и леп, какав је био споља, такав је био и изнутра. Зидови су му били зелено обојени, а таванице најразличитијим јарким бојама ишаране. Дуге беле завесе прекривале су прозоре, а дебели црни прекривачи застирали подове. На столовима су били црвени столњаци, а на удобним креветима белела се постељина од паперја са доњим и горњим прекривачима. То их омами и другови полегају у пернате постеље. Тако преспавају готово целу ноћ.
Када су се у зору пробудили, понадали су се да ће бар сада неког од житеља дворца угледати. Али нико се не појави. Зато се договоре да у дворцу остану и да га за себе задрже. Али пошто у њему није било ни мрвице хране, договоре се да Јан и војник пођу у лов а да у дворцу остане путник.
Јан и војник наловили су доста дивљачи и увече су се вратили натраг. Другог дана остане опет у дворцу путник, а војник и Јан крену у хајку. Путник наложи ватру и почне да пече дивљач. Изненада се ту појави мали сед човек и рече:
– Ху, ху, мени је хладно!
Путник се тако уплаши да ни речи није могао да изусти. Када се седи човечуљак огрејао, опет се изгуби.
Увече, када су се два друга вратила из лова,, исприча им путник шта се догодило. Обојица се на то насмеју и почну прекоревати друга што се толико боји. А војник се хвалисао како би он више храбрости имао. Зато уреде да он другог дана остане у дворцу и дивљач пече.
Тако оду путник и Јан у лов, а војник остане да месо пече. И гле, поново се појави седи човек и почне да јадикује:
– Ху, ху, зима ми је!
Сад се војник страшно уплаши. Дрхтао је целим телом и ћутао. Када су се другови из хајке вратили, не усуди се да им ишта помене.
Трећег дана дође ред на Јана да у дворцу остане. Војник и путник оду у лов, а он узме да пече месо. И гле, поново се појави седи човек и рече:
– Ху, ху, зима ми је!
Али Јан се не уплаши, већ викне на њега:
– Враже, греј се где год знаш!
Сад се седи човек веома уплаши и замоли:
– Драги мој, не учини ми ништа нажао, а ја ћу ти све исприповедати!
– Па причај, иначе ћу те бацити у огањ!
А седи човек отпочне:
– Испод дворца су три велика подрума. У сваком подруму је по једна девојка заточена. У првом подруму стражаре три страшне змије, у другом шест, а у трећем дванаест. Узми тај дуги мач што тамо на вратима виси! Ту ћеш наћи и лествице, па се помоћу њих спусти у подрум. Али буди пажљив да змије не пробудиш. У сваком подруму на стражи је и по један див. Први од њих најтврђе спава, други већ не, а трећи има врло лак сан. Ако их пробудиш, бићеш изгубљен.
На то се седи човек изгуби. Јан остави одмах и ватру и печење, оде по мач, узме лествице и помоћу њих се спусти у дубину како му је седи човек објаснио. Обазриво одшкрине врата од првог подрума. Онда ступи, а девојка, која је ту била затворена, даде му знак да пази и да змије не пробуди, јер би у противноме обоје били изгубљени. Али Јан без страха пође, одсече змијама главе и умори дива који је тамо лежао.
Потом оде у други подрум. Тамо му даде знак друга девојка и опомену га да тихо иде. Али он без страха пође на змије, одсече им главе и умори дива који је девојку чувао. Када у трећу одају ступи, замоли да заточена девојка да тихо корача. Јан се, пак, баци на змије, свакој одруби главу, али се утом пробуди стари див који је тамо лежао. Девојка почне да дрхти од страха. Али Јан пође храбро на дива, па и њега после дуге борбе савлада и умори.
Сад су све три девојке биле ослобођене.
Али када Јан са девојкама до излаза дође, примети да су ишчезле лествице којима се доле спустио. Разочарано је стајао, не знајући како да се са девојкама извуче из подрума. Али најлепша девојка, која је била у последњем подруму затворена, имала је чаробни прстен. Она га трипут окрене, и створе се нове лествице. Помоћу њих се сви четворо попну у дворац.
Тамо су другови већ чекали на Јана, кога су свуда узалуд тражили. Веома су се зачудили кад су поред Јана угледали и три лепе девојке.
Девојке им тада испричају да су их разбојници са собом повели и ту, у подруме затворили. Испричају им и то да је њихов отац богат и веома уважен властелин, који се својим кћерима поносио. На крају замоле три друга да их одведу њиховој кући. Они тако и учине.
Властелин се веома обрадовао када је своје кћери опет угледао. Он дозволи Јану да једну од девојака узме за жену. Он изабере најлепшу, из последњег подрума, која му се од првог тренутка допала. Од њеног оца доби део имања. Али и његови се другови ожене њеним сестрама, па су тако сва тројица били срећни до краја живота.
| 
