Абрахам Френцел (1636-1740)

Вјенчање и свадба

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

АБРАХАМ ФРЕНЦЕЛ (1656—1740). Син Михаља Францела. Завршио је теологију, радио је као свештеник и приватни учитељ. Најзначајнији је истраживач лужичкосрпског језика у то доба. Бавио се историјом, етнографијом, демографијом, топографијом, ономастиком, истраживањем природе, разним филолошким дисциплинама. Објавио је, између осталог, упоредни и етимолошки речник Lexicon Harmonico-Etymologicum Slavicum.

(Запис)

Није младеж неподобна за брачно стање кад домаши приближно 20-ту годину. Младенац ће неколико пута посјетити девојку код куће; ако се појави у крчми, биће почашћена неким напитком, чак можда уз просца имати и чело стола; иза тога је он води на игранку, па најпослије већином о поноћи, у њен стан. Овдје њих двоје остају заједно до сванућа, понеки чак легну у постељу, али у одећи, и воде разговоре о љубави. Онда просац одлази па запјева стојећи пред вратима или идући даље. Кад иза тог времена родитељи кћерке буду на молбу дали своју сагласност, приреди се вјеридба ("ton szlub"). Кадикад она и остане само на пристанку и стиску у руковању. Иза тога буде, за трипут, оглашавање с предикаонице, при чему се вјереница сваки пут појављује у цркви с вијенцем. А госте свадбаре позива главни просац; а младожења, понајвећма, ако су вјереници имућни, као јахаче. Просац моли, а позвани гост захваљује, рекавши на крају: "Дођем ли, биће већ, свакојако за мене неко мјесташце". Гости, као и коњи, су окићени. Кад су се гости појавили, на челу ће бити невјеста, па женик, испред њих су гајде, па егедуш; слиједе гости до у богомољу, гдје се обави вјенчање према требнику мајсенске цркве. Кад се врате из цркве и дођу пред порту, бећари оголе овоје мачеве, па као брусе кроз ваздух. А мастибрци додају колаче којих је била пуна корпа. А наспремно музиканти изводе свој уобичајени "psches polio" или војничке пјесмице. — Али у међувремену, прије него што гости стигну жениковој кући, дође невјестина мајка с постељама (а покућство је већ довезено) и, прије него што одсједне, пушта једну црну кокош, коју са собом донесе, да побјегне у двориште. То ваља да значи жељу да би с временом невјеста била с доста порода. Кад гости буду приспјели, иза којих убрзо дођу парох и учитељ, — отпочне гошћење одмах; збрињава се уопште обилно за два до три дана. Али је растајање с неким добрим даром; а кад се он даје, жеников отац стоји најближе новим супружницима, па и у своје име захваљује говорећи: "Bratszio moi, ja szo džakuju satwoje szliebro a sloto" (Драги брате, ја се захваљујем за твоје сребро и злато), иако нико не даје златан поклон. При том је за промишљање и ово: првога јутра пошто су вјенчани спавали заједно мора невјеста устати врло рано и помоћи да се исперу и убијеле јуче употребљавани столњаци. То да буде знак да ће убудуће бити ваљана, а не да се устаје последња из постеље.