Бено Будар
(1946)

Кад бих ја била последња

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

БЕНО БУДАР (1946). Припада млађој генерацији лужичкосрпских писаца. Завршио славистику на Универзитету у Лајпцигу. Данас ради као лектор у издавачкој кући "Домовина" у Будишину. Објавио је збирке лирских песама Менимало и Дајмало (1978), Спавање у мају треба заборавити (1973), Ја мачак Стан (1983) и књигу новела У суседству макзела (1979).

(У целој приповеци под именом "српски" треба подразумевати лужичкосрпски.)

Ја! Herein!^[1]

А, то си ти! Баш је лепо од тебе што си дошао. Очекивала сам те. Шта ти је то? Краставац? Баш си луцкаст. Толики краставац! Биће вечерас уз хлеб с маслом...

Чуј, кад опет дођеш, донеси ми велику боцу, ја ћу ти платити...

Шта? Донео си флашу? Е, ти си добар младић! Ову ћемо одмах попити. Ја у кући немам ничега. Ничега! А морам да имам неки гутљај, иначе ћу умрети. Велико ти хвала и нека ти бог плати...

Да, драги мој, ја више не могу да излазим — и зато често плачем... Целога живота сам свакога дана излазила, пре четири године сам још могла да идем. А како сам раније пешачила док сам служила код сељака! Нисам се бојала тешког посла. Нисам! А ни далеког пута кад сам после рата с корпама ишла и продавала платно. Колико стотина километара сам пропешачила. Некад и празног стомака.

Онда сам код оних наших сељака добијала ручак. Код њих је ипак понешто остајало за мене. Они богати су радије узимали него давали. Али ја таква нисам, ни данас. Кад се за њих мучим, треба и ја нешто да добијем и готово. Па ипак је тако било. Понекад нисам ништа ручала — и била сам гладна. Али сам поред свега била весела: као млада, после свадбе и после рата — ја сам два рата преживела — а весела сам, драги мој, и данас. После свадбе нисам морала да радим, али сам радила. Муж ми је рекао да не морам на посао. А ја сам му рекла да хоћу. У Sackbud^[2]-у. Била сам им потребна. Нешто фенинга се заради. Тамо сам цео дан шила џакове. Тако сам радила целога живота, драги мој! За јело и пиће је стизало. А много шта сам сама радила. Пре месец дана још сам сама себи прала, кувала, набављала. С кокошкама сам легала а с кокошкама сам и устајала, доручковала, привезала кецељу и онда радила ту све како је ред. А сад ништа. Не могу више ни да спавам. Ноге... Видиш и сам како пузим. Па ни овај штап ми више не помаже.

Тако ти је то...

Па скини тај капут! И седни овде поред мене на канабе! А сад отвори ову флашу! На столу је чаша, тако. Знаш ли шта ми је доктор рекао?

"Маrја, trink frьh und abends Schnaps. Frьh auf nüchternen Magen einen und abends einen. Und wenn du nicht schlafen kannst, trinkst du zwei. Sonst aber einen! Und das musst du durchsetzen-wegen hier"^[3]

И доктор је показао на срце и рекао да ми је срце сасвим здраво!

Ех. како је било дивно кад сам ишла код Роберта на разговор! Сваког петка! Четрдесет година! Тад ниси још ни био рођен. Онда је још мој муж био жив, а он је већ двадесет и пет година мртав...

Да, да, свакога петка!

На то ме је био навикао мој муж. Мој муж уопште није ишао у крчму, никад док смо били у браку. А свакога петка у четири би ме упитао:

— Марја, хоћеш ли данас опет код Роберта? Ја бих хтео да попијем бокал пива!

Понекад ми се баш није ишло али би ме муж наговорио. Па бих ишла по пиво. Мој муж није пио ракију.

— Ти се дуго нећеш вратити, говорио је. Ја ћу дотле испржити кромпир. Да вечерамо у шест.

И тако бих свакога петка ишла код Роберта по пиво. И никад се нисам дуго задржавала. Дала бих да ми напуни бокал пива а један за мене. Ипак бих од некога добила једну ракију.

— Komm, Marja, du armes Luder! Komm, wir trinken einen!^[4] па би један рекао. А онда би све платио, и пиво, које бих попила. Али оно пиво за кућу, сама сам плаћала. И у пола шест бих била код куће. Никад касније!

— Морам кући! Мој муж чека пиво, — рекла бих онима у крчми и звизнула. И онда отишла.

Само бих дуже остала, онда кад би код Роберта били радници који су радили с мојим мужем. И они би ми платили три-четири ракије. То је била седељка! После тога бих понекад мало пијана на време отишла кући с пивом. У пола седам.

— И данас си једну добила. зар не? — казао би ми муж кад бих дошла кући.

— Да.

— А од кога?

— Од тог и тог, казала бих. — Имена се данас не сећам, заборавила сам их.

— Па колико онда?

— Неколико чашица.

А он: Па, добро, моје си пиво ипак донела. Можеш још мало да идеш ако хоћеш. Али доћи опет кући и не дижи галаму.

Да, драги мој, такав је био мој муж. Никад ме није грдио. Ми смо се лепо слагали.

Неки пут би мој муж после тога изгрдио оне раднике. А они су ми следећег петка код Роберта рекли: Твој муж се на нас љутио што смо много пили а ти си била добро расположена кад си се вратила из крчме.

Али то није било страшно. Следећег петка сам опет морала код Роберта по пиво. И тако сам ишла свакога петка. Само кад ми је муж умро нисам ишла у прво време у крчму. Жалила сам. Дуго сам жалила. Већ су ме почели питати:

— Марја, зашто не долазиш више код Роберта? Јеси ли болесна?

— Не, нисам. Није моје време! — рекла сам.

— Твој муж и тако спава, говорили су.

Али ја нисам ишла. Било ми је тешко да живим сама, без разговора. Много тешко, драги мој. Али сам издржала целу годину... А после сам опет ишла.

Тако сам прославила и јубилеј код Роберта, четрдесет година. Нећу заборавити тај дан! То је била седељка! И све сам добила бесплатно. Јести, пити, све! Данас бих могла да одем тамо...

Ево ти још гутљај, ја пијем из флаше. У здравље, драги мој! Ову празну флашу можеш понети натраг.

Моји горе, моја кћи и зет, стално говоре Majko, du brauchts kein Schnaps! Du brauchst kein Schnaps!^[5]

Знаш, моја кћи је сад Немица. Више са мном не говори српски, али раније смо код куће говорили српски. На улици нисмо, људи би се за нама окретали. Не треба да је тако. Зато смо напољу радије говорили немачки. Томе смо се научили овде у граду... Али је касније моја кћерка и код куће говорила немачки. Ја сам се на њу много љутила, било ми је необично да и код куће говорим немачки. И данас ме то боли. А сад моја кћерка има Немца. Кад бих ја била и последња Српкиња у нашој породици...

Е, драги мој, ти не знаш како ми је понекад тужно. Само да могу да изађем. Не би веровао колико ми недостају ваши српски састанци!^[6] А моје мисе! Моје недељне мисе на српском језику! Свакога дана ја сад седнем крај прозора и певам наглас молитве. Али не тако гласно као што сад теби говорим. Овде на прозору ми лежи молитвеник, овде ја седнем — а онда гласно певам из књиге. Српски! Не могу на немачком! Недавно су продавали нове молитвенике — знам. А ја нисам купила. Коштају петнаест марака. Кад ја умрем, моји ће моје српске књиге спалити...

Да, да, драги мој, тако је то у животу...

Чекај! Ви сте на последњем састанку нешто прослављали, Хањжа ми је све испричала — да је било врло лепо. А данас ти ја кажем, да ја моју годишњу чланарину, три марке, редовно плаћам. Већ доста година. Све сам вам плаћала. Видиш, тамо у чаши ми је припремљен новац за тебе. Већ одавно! Али ја хоћу да имам нешто од тога кад вам већ дајем новац. Ја сам радо долазила на те ваше састанке. Ја сам тамо била прва, ти сам то знаш, мили мој! Ви тамо понекад добијете кафу и ракију. А ја? Сад кад више не могу да идем, ништа од вас не добијам. То није право. Други пут ми мораш нешто донети, или дајте Хањижи да понесе. Разумеш ли? А то сте могли и сами да урадите...

Штета, што више не могу да ходам. Да, жалосно је то кад човек мора да седи код куће. Ја не могу низ степенице да сиђем, колена неће. Срце ми је здраво. Доктор је рекао: Све је здраво, али колено. Кад би вам оно било здраво као срце, могли би дочекати и сто година.

— Зар нема ничега што би ми могло помоћи? питала сам га. Али ми је доктор казао да су то "Alterscheinungen"^[7] или тако што...

А знаш ли шта је било с тим мојим коленом? Само ћу теби испричати. Било је то пре месец дана, нисам могла да заспим.

Ни после друге чашице. А кад сам по четврти пут устала, ја сам и поред тог мог проклетог штапа полетела право на ово колено. Отада ми је натекло као лудо. Погледај сам! Видиш? Као кугла. Ништа од њега неће бити. То ће бити мој крај... Али сам била у поликлиници. Морала сам да се свучем гола — а онда су ме прегледали спреда и позади — и снимили су ме на рендген.

Боље неће бити, то је старост, рекли су. Срце је здраво, јести можете, само колено... Не можемо ништа учинити, баш ништа, старост, осамдесет осам година!

Да, да, драги мој, ја имам већ осамдесет осам година. Хтела бих да живим деведесет година. Скоро ће ми бити осамдесет девет! У мају, 25. маја! А твој рођендан је 19. маја. Знам ја то. Мој рођендан је после твог. Ти си шест дана старија од мене. Немој да заборавиш. То још дуго неће потрајати! А радујем се. Ја сам казала доктору, ја бих још мало да живим и готово.

Па и глава ми је здрава. Некад сам понешто заборављала или једно исто причала два пута, али сад знам све што радим, драги мој. То није свакоме дано у старости. А то ме највише радује. Код човека је глава најважнија. Моју сусетку Елзу, ту преко пута, одвезли су пре неколико недеља. Деца неће да је трпе у кући. Свуд по граду је скупљала хлеб, ситнила га и њиме хранила градске голубе. По целом стану је имала шоље с млеком и хлебом за своје мачке. А причала ми је да су оне јадне. А Хањжа ми је испричала да су то били пацови. То су опет причали људи који су чистили Елзин стан. Сирота Елза, не, жалосно је кад ти је глава болесна. Буди срећан да и теби није. Али ти си још млад, драги мој, могао би да ми будеш унук. Не, радије нека ме мучи колено него глава. Па ето, и стар човек још може да се радује. Људи говоре да је тужно кад је неко стар. Ти то, драги мој не разумеш. Ти си још млад младожења. Али тебе бих ја узела само да сам мало млађа. Муж и жена кад живе заједно то је веома лепо, веруј ми. Ја бих тако и сто педесет година. С тобом! А онда бисмо заједно ишли на посао и код Роберта на пиво и на наше српске састанке. То би биле седељке! Као некада. А имали бисмо и лепши стан него што је овај мој. Али и овај није рђав, зими је топло а лети хладовина, а чисто ипак одржавам. Раније сам сваке недеље рибала а сад то ради моја кћи. Али стан је стар као ја. И намештај је исто тако дотрајао. Ми бисмо га побацали и продали. Само бисмо оставили овај мој сат. Он је веома леп. Ја сам га добила на дан свадбе од моје драге мајке. Има скоро седамдесет година. А ипак је тачно радио и често пута дивно откуцавао. Сад више не куца тако често као у младости али зато жури. А некад одједном успори. Свакога дана гледам на њега, сад како сам болесна, чешће..

Да, драги мој, тако бисмо удесили и лепо бисмо заједно штедели за нов намештај, штедели као у мојој младости. Свако парченце хлеба бисмо појели. Моја мајка ме је учила: "Хлеб је божји дар", често је говорила. То и данас важи, и сутра... Да, ја бих још једном хтела да сам млада. Не бих се бојала. Знаш ли како године лете, нарочито младе године? Али ја не могу ни да се пожалим, драги мој. Ја сам стара, веома стара, мени је скоро други пут коса посивела, знам, и мало слабије чујем. Али се радујем што ми је дато толико година. У мојим годинама је човек задовољан сваким даном проведеним у здрављу. А мораш остати весео, драги мој, и кад ти будеш стар. Као ја. То ми је много помагало: раније кад сам била млада, сиромашна и без мужа и сада када сам стара и мало болесна. Таква радост подиже човека до неба...

Да знаш како се радујем што си данас дошао код мене на разговор. Човек не сме да остане сам, брзо би умро или би му у глави било чудно. И зато се много радујем што си данас дошао. Да знаш, ја тако радо разговарам на српском. А иначе од вас нико више не дође да ме посети. Само Хањжа понеки пут. И ти! Сат опет откуцава. Ето, ти већ треба да идеш кући. Чекаће те твоја деца. А жену много поздрави. А поздрави све и на састанку — да сам добро али да више не могу да дођем! Тако им реци. Немој заборавити! И не заборави да им кажеш да и ја плаћам чланарину, да треба и ја да добијем гутљај ракије или сендвич као Хањжа, кад опет будете имали неку светковину. Зар нисам у праву?

А сад збогом, драги мој, и од срца ти хвала, па дођи опет здрав — али дођи ускоро!

Напомене:

1. Да, напред;

2. Барака где су се шили џакови.

3. Марја, лиј ракију ујутру и увече. Ујутру на ште срце једну и увече једну. А кад не можеш да спаваш попиј две. Иначе само једну. Тога се мораш придржавати, због овога!

4. Ходи, Марја, сиротице! Ходи да попијемо!

5. Мајко, немој да пијеш! Немој да пијеш!

6. Редовни састанци културнополитичке организације Лужичких Срба "Домовина".

7. Последице старости.