Дабит Богувјер Глован
(1788-1865)

Живот лужичкосрпских учитеља Кристана и Давида Вовануса

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ДАБИТ БОГУВЈЕР ГЛОВАН (1788—1865). Себе је описао као "учитеља, песника, информатора, васпитача младих људи...". Залагао се за то да сваком народу омогући коришћење свог језика, својих обичаја и закона. Песме је писао на доњолужичком језику.

Кад се стари извјеститељ Роте увјерио да сам потпуно у реду и на мјесту, да је ту школа добро уређена, да добро напредује и да се у Дамдорфу више не осјећам туђ, замолио ме да му свакодневно посветим неки часак, да би тиме могао имати унеколико разоноде, чега му је досаде недостајало. Много се обрадовах његову предлогу, јер сам могао рачунати да ће свакодневно дружење с једним тако образованим и ученим човјеком бити за мене врло пробитачно. Једнога дана одшетасмо на пасиште, гдје су моји старији ученици напасали своја стада; па на ливаде, где су момци и дјевојке сушили отаву. Дјецу смо нашли у добру реду, јер су наизмјенично по двоје пазила на кретање стоке, а остало су чиниле двије групе, од којих се једна састојала од дјечака, а друга од дјевојчица, па су учила своје изреке, пјесме и главна мјеста из Лутерова катекизма; каткад запјевала неку обичну пјесму, постављала задатке из рачунања напамет, узајамно се загонетала, аранжирала и различите игре и била весела и задовољна тако да смо се радовали њихову понашању. За неколико времена сам управљао њиховим играма, упознао их са којом непознатом, био челни друг у трци пужева и предњак у игри лова. Онда испјевах с њима неколико арија, па их подсјетих на сложност, ведрину, на вјерност и марљивост. Кад смо их остављали, рекоше молећиво да би жељела да их убрзо опет посјетимо.

Одраслу млађарију не нађосмо у стању каква су била дјеца. Истина, и она је, у допуштеним паузама рада, стварала групе, али су ове биле разноразне, којекакве и неуљуђене, што је још више, и са развратом. Ставио сам свом старом пријатељу до знања своје изненађење због тога чудноватог владања момака и девојака и упитао га за узроке откуд да у Дамдорфу, гдје стари свијет ипак прилично васпитан, подношљиво образован и, колико могу да процијеним, религиозно расположен, насупрот томе, одрасла младеж стоји на степену равнодушја према свему светом, вишем, племенитијем, што је достојно жаљења?

Он одговор: "Од срца ми је драго што ову важну ствар уводите у разговор, те ми пружате прилику да томе искажем своје мишљење. Основ за моралну пропаст наше момчади и дјевојака је утемељен у школи, и то на слиједећи начин. Од прије педесет година смо имали црквене и школске инспекторе који су сасвим неупознати са лужичкосрпским језиком, па кад су ови добриковићи визитирали наше цркве и школе, они од онога што су проповједници предиковали, учитељи катехизирали и дјеца одговарала нису, ни једне ријечи разумијевали, ипак су морали о тим проповиједима и тој катехизацији да обавјештавају. Дабоме, дешавале су се понекад и сасвим смијешне ствари, па ће можда бити да се касније господину инспектору проврзе у уши понека анегдота као сумњива ствар, или ако неку лужичкосрпску проповијед рецензује неки Нијемац који не разумије ни ријеч лужичкосрпску. Ова је околност изазивала наредбе за наредбама да се у школама предаје само њемачки, па се ствар знала подупријети с тако много тобожњих разлога да је свак ко није познавао Лужичке Србе и њихов језик доспијевао у заблуду као да би се искоријењивањем лужичкосрпског језика ђавоље царство сасвим разорило! Ако је отад неки учитељ хтио да претендује на част и наклоност, онда је морао да из своје школе изгони лужичкосрпску наставу и да набија дјеци у главу њемачке ријечи. Ово се онда, на жалост, догађало на рачун моралног и религиозног образовања омладине и код нас у Дамдорфу; што се ипак овдје не дешава онако жалосно као у мјестима сјеверније, гдје су у снажном замаху пијанство, суровост, разврат и сви пороци, имамо да захвалимо господину пастору примаријусу, који је извојевао бар толико да се религијска настава у школама његове врло велике парохије смије давати не само на њемачком већ и на лужичкосрпском језику. Међутим, пошто, по моме мишљењу, све што се поучава у основној школи мора да има религиозну тенденцију, а ово се у нашој школи у посљедњој деценији превиђало због неприродне помаме за поњемчавањем, онда нас не може изненађивати што млади свијет налазимо на опасном степену равнодушја према божјој ријечи и врлини. Нека је хвала Богу што је наш садашњи супер интендант пастор дошао до спознаје да се никојем народу не мора силом одузимати свој језик, јер му се тиме отима најдраже и највише што има и припрема пустош у његову срцу. Овакво искуство је веома ублажило његово расположење према Лужичким Србима, па иако, са мном и сваким разумним човјеком, жели да сви Лужичани убрзо зажеле да говоре и мисле њемачки, он се ипак не срди ии на којега учитеља који допушта да се у његовој школи и лужичкосрпски катехизира, чита, моли Бог и пјева."

Пошто господин Роте овдје направи паузу, дохватих се ријечи да му отворена срца кажем како морам жалити сваког Лужичанина који зна да говори само свој матерњи језик. Јер, ето, није у стању да своју ствар води сам пред судом, приморан је да се поуздава у неког често несигурног тумача и да на закључку никако не може да схвати како се догодило да је његов правни спор ријешен против сваке логике и супротно свакој правди. Свагдје у обичном животу и натуцајући замуцка, обмањују га, преваре; сматрају га крајње борнираним човјеком и чине га метом досјетке и поруге. Ове и друге разлоге сам супротставио том добром човјеку да бих га убиједио да би било сасвим добро да сви проповједници и учитељи удруженим снагама раде на истискивању лужичкосрпског језика.

"Кад бисте можда за часак застали, драги пријатељу", одврати искусни старац, "и допустили ми да вам кажем како жалосна искуства која, по вашем мишљењу, Лужичанин мора имати пред судом и у обичном животу нијесу утемељена у његовом језику, већ, напротив, у томе што његов њемачки судац не разумије њега и што се његова њемачка браћа, с којима мора да се сусреће, дакако, на њемачком, довољно рђава да га изругују, да га обману и да га преваре. И, сад: ако с тим сиротим Лужичанином његова њемачка сабраћа поступају на такав начин, смије ли нас чудити ако он сваког Нијемца срета с подозрењем, ако је према њему затворен и уздржљив? Или желимо намјером да му одузмемо његов матерњи језик да колико је највише могуће постане један управо такав њемачки човјек какви су ти који га чине метом свог изругивања и досјетке?

Онда би се с правом могло пребацити Нијемцима да су сасвим недостојни својих великих предака, од којих је један већ прије готово хиљаду година овако судио: "не морају се различити народи насилно укалупљивати, већ нека се сваком народу оставе његови закони, обичаји и језик."

При оваквим ријечима старог извјеститеља је сам се готово узбудио, јер сам повјеровао да ми индиректно приговара због тога што сам се свом снагом трудио да своје ученике уведем у њемачки језик толико да би из моје школе могао без штете да се изагна лужичкосрпски језик; стога сам му, ето, одвратио какво је моје мишљење: да се једна стара, трошна зграда, која временом постаје неупотребљива, не може подупирати, већ се мора, ако се не дигну руке од ње, с опрезом и обазривошћу разнијети.

"Можда смо пребрзо ишли, а данас је прилично вруће, господине учитељу", био је одговор; "хајдемоте полаганије, да бих вам могао исцрпно одговорити како је то нужно за ову надасве важну ствар. Не желим да се опширно изјашњавам о старој пословици: Користи своју шумицу да подупреш своју кућицу; једанпут ми је извјесни госпар паметан овом пословицом приговорио на скривен, па ипак горак начин. Због тога ову пословицу нерадо употребљавам, али не могу заобићи да не напоменем: ако хоћемо стару, трошну зграду да разнесемо, не смијемо почињати од темеља, ето: дошло би се у животну опасност; већ се мора почети одозго, па дуго, дуго радити на крову, а труп ваљано подупријети, да се не сурва и смрви себе и нас! Разумјећете, мили пријатељу, шта тиме желим да кажем. Сваки туђи језик образује разум више неголи срце, али и разум образује само онда ако се у учењу дошло до тога да се тај језик унеколико разумије. Дотле је ствар само у запамћивању. Кад би наши гимназијски наставници хтјели од самог почетка да са ученицима говоре једино на латинском загорчали би живот и себи и ученицима, и тешко да би постигли свој циљ. Но, они то почну паметније: дају дјеци у почетку само ријечи, при чему им на немачком језику кажу шта ове ријечи означавају; настављају тако са стрпљењем, па тек кроз први и други ступањ са својим ученицима успоставе потпуно разговоре латинским; тек овдје латински језик постаје право образовно средство како за разум, тако и за срце гимназиста. Дакле, драги мој, ако желите да у својој школи увођењем немачког језика утемељите корист и благослов, онда морате прионути на посао управо тако као што то чине гимназијски наставници у настави страних језика. Све што треба да се испредаје на њемачком језику, дјеци се мора прво разјашњавати на лужичкосрпском, да не би научили да као папагаји избрбљавају мноштво празнорјечја без мисли, при чему ништа не добива ни њихов разум ни њихово срце. Након што сам ово рекао, желим надодати и увјеравање да ћу се од срца радовати ако се сва дјеца ваше школе могбуду разумно изражавати на њемачком језику".

"Убрзо ћете то доживјети", одговорих томе мудром човјеку, "и кад дође тај за мене срећни тренутак, послаћу ту дјецу да срдачно захвале вама за поуке које сте данас дали мени; јер бих нездраво без ових поука радио, па ни циљ не бих постигао. Сад ћу се у овој ствари свом снагом напрегнути другачије. А ако ме било кад мој жар надражи до непромишљене ревности, појавиће се пред мојим духом ваш лик и довикнути ми: Данас је прилично вруће, идимо лаганије."