Хандриј Зејлер
(1804-1872)

Невеста

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ХАНДРИЈ ЗЕЈЛЕР (1804—1872). Песник лужичкосрпског националног препорода, сматра се оцем поезије писане на овом језику, у којој је доминирао више од сто година. Угледао се на народну поезију и то са таквим успехом да је на пример његова песма "Serbska njewjesta" у потпуности срасла са народом и касније је уврштавана у збирке народних песама. Зејлер је често сам писао и мелодије за овоје песме. Једна од његових песама је касније постала лужичкосрпска химна. Радио је на граматици и речнику лужичкосрпског језика. Оснивач је и уредник првих новина на овом језику.

Српкиња сам из српске земље,
Ханком ме зову,
Не престајем да певам,
посао ми полази за руком.

Чим изјутра шева закликта,
устајем и ја,
одлазим у поље и скупљам детелину,
весело се у песми такмичим са шевом.

Ходам по ливади зеленој
и свој тупи оштрим срп,
па жањем росну траву
на пољу шареном.

Од росе ми је рука влажна,
као од воде изворске,
па ми се мој прстен блиста
на мокрој ручици.

Прстен ми мој драги даде,
најљубљенији мој,
а увече, чим се смркне,
мој драги ће доћи.

Већ сам вредно сашила
за зимске ноћи кошуљицу,
платно сам давно откала
и све лепо поспремила.

И перине већ су спремне,
у собици мојој малој —
Све ми је при руци
као што и приличи невести.

Уз црвени појас на хаљини
лепо иде венац од рутвице,
а мајка ће ми даровати
скупоцену капицу.

Кад на свадби за мном крене
поворка веселих другарица
потрајаће ова свадба
читава три дивна дана.