Јуриј Брезан
(1916)

Крабат или време је за питања

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈУРИЈ БРЕЗАН (1916). Тридесетих година је објавио своје прве песме на матерњем језику. Активан је друштвено-политички радник; пре рата је био прогнан из родног краја због илегалне политичке активности. За време рата био је у заробљеништву. Од 1946. учествује на радним акцијама, између осталог и у Југославији. 1951. године објављено је његово дело На рудини расте жито у преводу на немачки језик. Тада Почиње двојезичност у његовом стваралаштву. Његова приповетка "Како се стара Јанчова борила са властима" означава почетак соцреализма у прози Лужичких Срба. У делу Крабат или преображај света покушао је да створи прозни еп. Његова дела су преведена на више језика. Брезан је најчитанији писац у НДР и најуспешнији савремени писац Лужичких Срба. Добитник је награде "Чисински".

Сваки народ има властиту галерију представника своје историје. Велики народи (велики у области свог историјског одсека) стављају с правом између слика песника, научника и филозофа портрете таквих људи, који су представљали моћ, било цивилну, било војну.

Поред Сократа Леонида, јунак боја у Термопилима, поред Софокла био је Александар Македонски, који је за сва времена докрајчио термопилску победу.

Поред Шекспира Кромвел, поред Гетеа Клаузевиц, поред Пушкина цар Петар, поред Русоа Робеспјер, Наполеон...

Другачији је карактер исте националне галерије малих народа. Ко, на пример, репрезентује чешки народ?

Хус, Коменски, Палацки, Неруда, Сметана...

А нашу лужичкосрпску националну галерију? Њени представници зову се: Јакубица, Смолер, Зејлер, Коцор, Ћишински...

Најзначајнији представник енглеског народа без сумње је Шекспир. Али Шекспир је у своје време имао мање стварне моћи и конкретне одговорности од свог заштитника грофа Роберта Есекса.

Она тројица међутим — Смолер, Зејлер, Коцор — над којима није постојао нико који би представљао непостојећу лужичкосрпску моћ, представљали су у једно одређено време заиста и у потпуности, за све видљиво српски народ. На журналисти—научнику, свештенику—песнику, кантору—композитору лежала је сва одговорност за њихов народ пред историјом.

У немачком народу, у средњем веку, настале су прича о Фаусту и легенда о краљу Барбароси; српски народ измислио је у исто време причу о Крабату.

Крабат је, као и Фауст, човек који се посвећује знању, који се својим знањем подиже изнад свих и који својим знањем чини велика дела.

Повест не пита за хоћу или нећу, она има трезвене очи и иде својим путем, а оно што за њом остаје — било да сматрамо да се догодило или негирамо — објективно је истинито. А повест која не бележи дела појединаца, као позадину живота људи, него живот људи на основу дела свих, та је повест снове и чежње српског народа ставила на Крабата. А на кога народ полаже своје снове и чежњу, на њега полаже и одговорност за своју будућност.

Повест је објективна.

Већ више од десет година у свим дискусијама о лужичкосрпској литератури — у дискусијама између писаца и читалаца — поставља се питање о специфично српском у нашој литератури у ове већој мери и са већом одговорношћу.

Српска литература је данас постигла највећи степен свог укупног развоја. У то нико не сумња.

А да ли је заиста постигла своју могућу висину, своју објективно могућу висину? Ја мислим да није. И то не због тога што ми — српски писци — нисмо до сада знали шта да урадимо са тим специфичним.

Неки су говорили да ствар лежи у избору места догађаја и њиховог описа — српских дубрава и поља, српских језераца и пустара, уз то обиља српске ношње и обичаја — укратко, у књижевној примени свих лепота и посебности нашег најужег завичаја и њиховом приказу.

Други су били мишљења да се то специфично може једноставно открити у свакодневном и несвакодневном животу српских сељака, земљорадника, рудара и шумских радника.

Једни су рекли да се у првом случају ради о провинцијализму и српском прерушавању, а други да се у другом случају ради о немачкој литератури на српском језику.

Данас смо јединствени у томе да ни једни ни други немају право, него да све то спада у оно специфично, лепоте, особености и посебности нашег завичаја исто тако као обичан живот једноставних људи — али где је срж?

За неколико месеци напунићу педесету. У неком излогу лежаће моје књиге, српске и немачке, а можда и најважнији страни преводи, читав један низ. Неко ће помислити да ћу горд и задовољан стајати пред мојим књигама. Ни горд ни задовољан. До сада сам само кашиком захватао из дубоког извора истине. Али већ десет година видим један крчаг пред собом, којим бих могао да црпем — али се нисам усуђивао да га узмем у руке.

Бојао сам се тежине тог крчага, плашио сам се да га нећу моћи извадити пуног из извора, да ће ми исклизнути из руке — или да ће ме својом тежином повући надоле.

А можда сам се бојао и истине која ће ми напунити крчаг.

И даље ћу се плашити, али ћу узети крчаг и спустити га доле да захватим. Време је да се црпе.

А мој крчаг?

Крабат из народне приче могао је да се претвори у вола, у коња, у прстен: Крабат ће бити такође и крчаг, којим желим да црпем са извора истине.

Први пут спуштам крчаг доле, пуним га и видим:

Крабат је жив. Крај приче, какав је забележен, није тачан — или је тачан, али је погрешно схваћен: Бели голуб последњег Крабатовог даха није прошлост, већ се налази у временима која су пред нама.

Сећате ли се саксонског краља који је пао у турско ропство и Крабат га ослободио?

Крабат је био на путу из ропства према слободи с тешком муком носећи краља; један црни орао летео је за њима, и Крабат је створио велики облак, висок зид, али орао их је прелетео. Сада је Крабат потражио од краља златно дугме са његове одоре и тим краљевским златом устрелио орла — свог најбољег пријатеља из Црног млина.

На смрт погођени пријатељ узвикнуо је: "Моја смрт нек дође на тебе, Крабате! Нека си проклет да живиш све док и један од твојих присталица живи! Твоја смрт нек се продужи у векове, твој живот нек буде мртвачки ковчег твојих!"

Слушам ово проклетство и не знам шта ћу с њим. Имам кључ у руци, али која ће ми се врата отворити, и шта је иза тих врата?

Знам да ће Крабату доћи дани када ће мислити да више не може да поднесе такав живот и када ће бити искушан да убрза време. Али ако убрза време макар и за једну једину смрт, с његовим последњим дахом полетеће црни гавран.

А бели голуб биће ту кад на крају буде стајао сасвим сам над својим гробом.

Ко би желео да стоји сам над својим гробом?

И ко би хтео да се из његовог краја вине црни гавран?

Чини ми се да је то кључ за спецификум лужичкосрпске уметности: то што је Крабат стављен пред ову алтернативу.

Нема ниједног међу нама који би волео да над собом види црног гаврана. Међутим наше очи су слабе, варају се — и спремне су да ствари виде онако како нам се допадају.

Објективна је само повест. А пут у повест води преко питања.

Неко ће можда помислити: Какве нам он то старе мисли износи овде? Говори ли о томе шта треба да се ради? Ја говорим о томе: тражим начина да напишем српски роман.

Хоћу да напишем епопеју српског народа, а ипак не историјски роман. Не знам да ли ћу завршити тај посао, али знам да не треба да почнем ако не нађем тачку са које ћу моћи све да сагледам: шта је било и шта је сада, а такође и оно — не шта ће бити, него шта продире у стварност.

Не треба да започнем ни онда ако не нађем вагу на којој се могу измерити наша маленкост и наша величина, пророчанства векова да ћемо отићи у пропаст, и потврде векова да смо ту.

И није потребно да започнем с писањем ако не желим да пуним крчазима захватам из тог извора. Или ако бих се користио само мојим пуним крчагом, а не пуним, дубоким извором.

Из ове сале овог тренутка исечци: Видим — за мој роман, не у стварности — : Тамо за столом седи учитељ, неколико година старији од мене, дете сиромашних родитеља, године студирања биле су године вечног гладног стомака. А после студија на свим зидовима висили су кукасти крстови.

Једнога дава више није видео излаза и отпузао је према крстовима. Десет година јео је своју срамоту у себи и ниједном се није усуђивао да се покаже, толико се стидио. Део достојанства сачувао је тиме што је децу одгајивао у српском духу: Оно што он није смео да буде, његова породица је смела. Данас његова деца имају своје породице, које нису српске, и учитељ доживљава то као нову, неопростиву кривицу. Он поново учи децу да читају српски и да пишу српски, и понекад се пита у бесаној ноћи: Чему то? Ноћ му не пружа одговор, а дан је нем као и ноћ.

Знам ли ја одговор за њега? Тражим га.

Али овде — као даља могућност за роман — у истој сали седи човек који зна — по свом личном убеђењу— одговор, он зна одговор на све. Он је супеном кашиком захватио истину са извора и мисли да је испразнио извор.

Он седи и слуша шта причам. То што тражим истину, не занима га, он ме само слуша да не би пречуо да ли нема неког од мојих питања у његовој кашици, и то ми урачунава — тачку по тачку — као кривицу. Али одакле знам да није у праву?

Ја морам да питам — а питати за мене значи: Ја морам да пишем о њему, као што морам да пишем о учитељу и његовој деци.

И морам да пишем о онима који живе ту или тамо и за које је бити — Србин службена или школска ствар, изван школе и службе не постоји.

Морам да пишем о овима, који су раније чак у сну говорили само српски, а онда отишли у четврти Рајх у Бон на Рајни.

Морам да пишем о багерима који ждеру српске пустаре, и морам да пишем о јарму и бичу — знацима нашег сужањства — који негде труле и пропадају.

Морам да пишем с багерима на повест, то јест објективно, и из свег објективног морам да извучем оно што је срж свега објективног, а то је тачка коју заузимам: чудо је што смо ту.

Чудо што смо ту: то је само име за непрепознату силу, која је наш народ у току ових векова одржавала у животу, силу, коју је народ сам створио и од које је живео.

Открити ову силу и назвати је правим именом — то ће бити одговор учитељу и одговор свима који питају: чему? — било гласно или тихо.

Ја нећу конструисати протекле векове, није ми то потребно, управо је наше време оштро, конкавно огледало свега што је минуло. Такође нећу конструисати Крабата, натчовечног човека можда.

Моја полазна тачка биће: Крабат је жив, човечан човек међу нама, зове се Холан или Полан, Новак или Шолта, ја то не знам, а он не зна да је Крабат: човек на кога је народ ставио своје снове и чежњу. Он седи овде у овој сали, не знам да ли је млад или стар, у току векова мењао је своје име и своју појаву и из једне појаве у другу није преносио више ни од једног од нас: терет наше прошлости и бреме наше будућности.

И то је специфично лужичкосрпско.

Ма у каквој појави и ма под којим именом: Крабат је био на свакој Schadzovanki, од прве до данашње.