Јан Хорчански
(1722-1799)
О животу и обичајима Лужичких Срба
"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.
ЈАН ХОРЧАНСКИ (1722—1799). Завршио је теологију. Радио је као учитељ. Један он најзначајнијих горњолужичких просветитеља. Истраживао је језик, историју и обичаје Лужичких Срба. Песме је писао на немачком. Први је превео на лужичкосрпски и објавио, поред религиозних текстова, духовне песме. Борио се против германизације и залагао се за просвећивање и образовање Лужичких Срба.
Признајем: ја сам Лужички Србин и свог се поријекла не стидим. Међутим, проборавио сам међу Нијемцима од своје девете године живота, међу Нијемцима уживао благодети, нашао међу Нијемцима збринутост коју нисам могао да нађем међу својом нацијом. Ја сам се готово педесетогодишњим боравком међу Нијемцима, такорећи, национализовао. Би ли требало да се, при таквим околностима, повјерује у неку моју пристрасност за Лужичке Србе?
Да се не понавља оно што се у овој грађи о Лужичанима већ рекло, прећи ћу преко живота и обичаја некадашњих Лужичана и зауставити се само код данашњих. Али, овај мали народ, збиља, завређује ли он да се брине брига о његовом животу и обичајима? Питање које једва треба да претпоставим. Ето, читају се путописи да се упозна облик владавине, начин живота, религија, занимања и нарочито, етика и обичаји страних, удаљених, ничим нам дотичних нација. Зар да останемо туђинци у погледу једног народа који, ако не међу нама, живи око нас, који с нама обожава једног земаљског владара и са којим стојимо у вези? Па и са претпоставком да ова грађа није за нас толико интересантна, ипак ће бити од користи за мало разговора! Дакле, да ризикујемо!
О "јадованци"
Још се јадованка код Лужичана увелико уважава. Она се на њиховом језику назива Боже Sedlaschko или Sedleschko, чије дословно значење и извођење нисам поуздан да сигурно одредим. Стварност је у овоме: Овим Боже Sedleschko Лужичани — али то не тврдим за све — прекоријевају и придржавају као неког духа заштитника, који је стално око њих, који се кадикад да видјети у обличју лијепог бјелоликог дјетета у бјелини, или такође као бијела кокош, и најављује им, упозоравајући их тужним кричањем неку предстојећу опасност. Због тога кажу: Боже Sedleschko је плакало (Јадованка је плакала). Ако, ето, овај дух заштитник допусти да се види, онда они питају: Боже Sedleschko! schto mi budze! или: schto mi faluje? (Јадованко, шта са мном /ће с десити/ или: шта ми недостаје?) Међутим, никако не смију питати: schto tebi je? или: schto tebi faluje? (шта је с тобом, шта ти је?) или: шта ти недостаје? Иначе, престаће да одговара. Одговор је на питања оракулан, у кратким одломцима и двосмисличан. На пр: Wono ne budze tebi, alje druhemu (so stacz). (Оно не теби, него другоме (десиће се). А шта ће бити, дух не одређује. Па се тако тврди: кад је 1766. град Мускао задесио онај злосрећни пожар, веле да се тај дух више пута дао чути у кући гдје је избила ватра, а најзад и одговор на питање: Wono ne budze jeno tebi, alje nawschitkich Haszach (Неће само теби, већ у свим улицама (десити се)). Такође, прије неколико година, кад су се код Најсмиле утопиле три особе, да га је на прије неколико дана млинар чуо и, упитавши га, добио одговор: Wono ne budze tebi, alje druhemu.
Међутим, кажу да се овај дух не да свакоме чути и видјети, већ само неколицини, па вјеровање у њега иде тако далеко да многи Лужичани, као потребу опреза при кључању лонца или изасипајући врелу воду, имају обичај да кажу: Боже Sedleschko dzi precz, so ja cze (Јадованко, одлази да те не опечем). Ако се ово не би учинило, прибојавали би се да могу опећи себе. Кад коме избију бубуљице од жеге или се покаже неки други осип, замишљају да их је овај дух опекао; због тога кажу: Боже Sedleschko је тебе спарило. За ово употребљавају слиједећу куру мажу рупу пећи маслом говорећи: Боже Sedleschko ја cze masam, sahoj mje, ty szy mje sparilo (Јадованко, мажем те, лијечи ме цfuri), онда грненим врућим ваљушком мажу бољку, што веле, сигурно помогне. Овакво и понеко друго празноверје, задржали су још многи Лужичани не обзирући се на разјашњења ваљаних учитеља и паметних особа из овоје нације.
О музици
Не чини ми се сувишним да споменем и музику Лужичана. Уопште су они, баш као и њихови сусједи Чеси, велики љубитељи музике, и то како вокалне, тако и инструменталне. То показују не само њихове многобројне, вјерске пјесме и толике пјесмице из народа, од којих ћу посљедњих можда убудуће неколико приложити. Поглавито женске особе имају чисте и звонке гласове, само што код Лужичанки налазим да врло много заоштравају пјевање, како у подизању тако и при спуштању тонова. Предњи удар изражавају са "хаље" (али) или "хај" (да) иако ни једно од обојега не пристаје повезаношћу са текстом. Њихове се народне пјесмице највећим бројем и састоје само из једне строфе и ријетко имају више од једног периодског завршетка. Инструментална им је музика сасвим једноставна. Ево њихових инструмената. Гусле (хусље) су много засвођеније од обичног ћеманета, имају дугуљасто четвороугаоне звучне рупице, на њима су три жице: д, а и ц, којима затезнице нису са стране, већ отпозади. За пратњу се служе гајдама (козло). Овај се инструменат састоји од меке, гипке уштављене кожне кесе која прима удувани ваздух кроз цјевчице на њој кад се притиска. Састоји се затим од мијеха притврђеног испод десне мишице, који удувава ваздух у кесу која се налази испод лијеве мишке. И, најзад, из двије цијеви које сприједа иду надоље. Кад се на једној, која горе има девет рупица и доље једну за палац, свира мелодија, она друга, која са стране има усклађивач, надодаје унеколико свирање баса. Каткад се, осим тога, служе фрулом; сада већ чак и кларинет почиње да код њих постаје мода. Али, у свој овој инструменталној музици нема средњег гласа, већ све код њих звучи у једном тону. Пастири и друга момчадија, сем обичном пиштаљком (pischozel), забављају се једним необичним инструментом који називају rosch (рошчић); начињен је од овнујског или козјег рога и има горе више или мање рупа, а доље рупу за палац. А, ето, тако су вјешти да знају свирати сваку мелодију на листу од дрвета.
Мишљење једног Горњолужичког Србина о судбини његове нације
Народ код којега су ученост, умјетности и науке у цвјетању с правом заслужује да предњачи онима који мање знају. Свакако, о Лужичким Србима се ово прво не може казати сада. Но, пошто су већином земљорадници и темељито знају да обрађују поља: њима су тако друге науке излишне, јер им је једина ова пробитачна и земљи корисна.
Но ако би се рекло да су непоучљиви, да немају способности за умјетности и науке, онда би то говорило против искуства, јер се многи од њих посвећују студијама, а други постају трговци, умјетници и професори.
Могао бих таквих навести поименично велики број, али се тога морам проћи, јер се већина, преобративши се у Нијемце, истом мјером приклонила владавини те предрасуде о себи, па таквима није било мило да било ко сазна да су рођени Лужички Срби; тако се налазим приморан да ћутим, па кажем само толико: да је далеко вријеме када ћемо сви једнако мислити, или, што је то исто, док доспијемо до једнаког вјеровања.
Далеко сам од тога да својим метаморфозираним земљацима уписујем у рабош ово понашање због охолости или презира према оној нацији из које су отишли; чак вјерујем да на тај начин поступају само због тога да што вјештије измакну сили тих предрасуда; не могу се према томе ни корити нимало за то, јер бдију над оним што служи њиховом спокоју, а такво је понашање за похвалу.
Спомиње се при овоме једна анегдота са којом сам се лично сусрео у Лајпцигу, а која пристаје уз ову грађу... У бријачници сам ради бријања, па упитах калфу из којег је краја. Рече: "Ја сам Горњолужичанин", а ја на то њему: да је баш добро, земљаци смо; питам из којег је мјеста. Каже да је из Левенберга, а ја одвратим на то: "Па, Левенберг је у Шлеској". — "Тако је, сасвим", одговара он, "али, пошто није далеко од границе, ја се овдје издајем за Горњолужичанина. Јер се овдје не држи много до Шлезијаца и Бранденбуржана".
Мора да је премало познавање људи ако би се повјеровало да се бријачки момак издаје за Горњолужичанина из презира према својим земљацима, већ је то чинио да се уклони лајпцишким предрасудама. И вјерујем да не чиним неправо кад његујем исте мисли својих земљака.
Никако не идем за тврдњом да су описани карактери Лужичких Срба и друго што сам о њима казао без икојег изузетка, јер ниједан народ није скроз онакав како се описује. Има у Паризу Француза, меланхоличних, који се прсе по енглеском маниру, и у Лондону темпераментних Енглеза који играју на француски начин. — Дакле, ако је ријеч о карактеру једног народа онда се мора имати на уму да се већина, а не сви, понашају на описани начин; било би стога пресмјело тврдити да се супротно никако не догађа.
Још мање иде моја намјера за тим да својим земљацима изборим на било који начин предност пред другима; напротив, описивао сам их само из разлога да свијет о њима добије ближу слику и да би се могло видјети да нису ништа мање и ништа више од других људи, да су управо како доброг, тако и лошег помишљења у души и срцу; дакле, да не заслужују ништа више него де се оцјењују једнако с другима.
Није нимало давнашње откад су се неколике лужичкосрпске парохије у Горњој Лужици сасвим понијемчиле, из чега се лако може извући закључак да ће се најзад и остали мали претијек Лужичких Срба постепено претварати у Нијемце.
Од памтивјека је то било кретање тих житеља овог Земљиног шара: њихово биће не трпи промјену, она дотиче само случајно називање, они остају оно што јесу; људи који своје постојање имају од једног Господара. Према томе, мудри човјек свакога редом посматра као сабрата; он не презире никога, ма од ког да је народа, само ако је користан друштву, удовољава дужностима које су од друштва неодвојиве. — Промјене ствари које трају непрекидно не изазивају у његовој сталоженој храбрости никакве потресе, јер његово гесло гласи:
"Ко умно посматра мјену стварног свега,
Нит се весели срећи, нити зло растужи њега"
(С немачког превео: Јован Копривица)
|