Јуриј Мјен
(1727-1785)

Српског језика моћ и похвала

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈУРИЈ МЈЕН (1727—1785). Студирао је теологију, радио као парох и проповедник. Био је изузетан познавалац лужичкосрпског језика. Аутор је првих световних песама штампаних на овом језику. Објављивао је и своје проповеде који представљају најраније испољавање лужичкосрпске уметничке прозе.

Погледајте и оцените га, духовна моја браћо!
Ово је први покушај, будите му наклоњени.
Није наш језик туп, нити гвозденог звука,
већ је мек и гибак. Попут бистрог потока што жубори
и ветра што благо шушти кроз цветне ливаде гај,
тако љупко тече његов стих: Господ нам га даде!
Како би он, који је савршен, који својим народима
само савршене дарове поклања — како би он могао
створити нешто што по земљи пузи!
Он, који је вечан, одржао га је вековима,
већ хиљадама година — и хвали га седокоса старост,
као и јака, борбена мушкост што потреса свет,
кроз млитаве жиле нису текле нејаке вода и млеко,
већ сокови исцеђени од љуте роткве и храна,
и рука која држи мач, то смртоносно гвожђе,
оружје којим је извојевана победа,
натерала је тевтонске моћнике у бег пред Србима —
Но доста о томе! Певам о ситницама! Ти ме води, Музо моја!

Води ме да јасније видим, до места најсветијег, до Бога, које све светове створи!
Наоштри ми перо отупело, нека ми крв поново жилама заструји,
па да запевам о ономе што су часни људи
од давнина лепо и тачно зборили, језиком слободним.
Оно што световима и народима проповедаш, веро божија,
о томе говори језик српски! Погледај њихове
писце: најпре Молеруса, Мартинија и Вауриха.
Као што зора први зрак светлости у таму баца —
тако стоји Френцл! И упаљеном буктињом
шири свети сјај знања — и растерује мрак неверице.
Погледај како се тамо величанствено рађа сунце правде.

Високо се уздиже Ширах, перо песниково, име му је забележено
у разним књигама, потомству нашем завештано.
Нека сте благословени, ви часни људи и нека
ваша имена буду као руже заронске, као сунце што се рађа
и обасјава земљу српску, и пламеним словима
исписује речи у мермерном храму господњем.