Јуриј Пилк
(1858-1926)

Крабат

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈУРИЈ ПИЛК (1858—1926). Доктор филозофских наука, композитор, диригент, себе је сматрао пре свега историчарем. Сакупљао је и објављивао народне приче и бајке, међу њима и причу о Крабату.

Казивања, или тачније циклус кажа, о чаробњаку Крабату, лужичкосрпском Фаусту, познати су, и у колању, међу становништвом обију Лужица више од било којега другога предања ове врсте. Приповиједа се:

У селу Ојтриху, код Кенигсварте, прије стотине и стотине година, живео један сиромашан лужичкосрпски пастир. У преоскудним приликама, какве су биле у његову кућерку, морао је његов пасторак, малени Крабат, прерано већ тражити зараду, колику — толику, као гушчар, а и тад, у великој оскудици хљеба, да понекад пред туђим вратима моли милостињу. А онда је тај, иначе здрави и врло лијепи младић, за читаве седмице, чак и мјесеце, којекуд скитарао просјачећи. На таквом једном путешествију дође једнога пута и наспрам села Шварцколма. Ту је, у такозваном ђавољем млину, газдовао један човјек који је надалеко и нашироко био на злу гласу као чаробњак, па су га стога сви побожни људи бојажљиво избјегавали. Млинару се млади Крабат изузетно свидје; упита га: "А да ли би ти била воља да останеш код мене? Свега би имао изнајбоље, а ја бих те умио врло много поучити!" Дјечак приста и остаде у ђавољем млину. Његов газда мајстор стварно је био вјештац и учитељ у чаролијама. Непрекидно је код себе у млину имао дванаесторо момчади, шегрта. Увијек их је морало бити дванаест, тога се млинар придржавао. Кад би се завршила једна година учења и провјере, свакога пута је један од њих морао бити изгубљен. Једно велико коло би обртањем означило несрећника који је био посвећен пропасти. Баш сада је било само једанаест ученика, па је Крабат могао да попуни насталу празнину. Брзо је тај духовно врло даровити дјечак усвојио читаво стравично знање свога мајстора. Тад је већ морао да закључи и уобичајени пакт са сатаном. Није знао у каквој је опасности лебдио, али, једанпут кад је пао у зависност зломе млинару, није ни на какав начин могао да измакне његовој моћи. У тешком страху, јер се та година учења ускоро примицала крају, смишљао је лукавство како да се ослободи. Он измоли неколико дана одсуства, да би посјетио своје родитеље, што му би одобрено. Мајчина радост због поновног виђења, послије дуге одвојености, убрзо узмаче пред најдубљом жалошћу кад дознаде у чијим се рукама налази њен син и шта изучава. Младић је горко плакао, јер није хтио да дијели судбу изгубљеника. "Мајко, једино ме Ти можеш спасти. Ако хоћеш, онда дођи у Шварцколм и тражи од млинара да ме Теби преда. Он ће на ово пристати једино ако ме пронађеш међу једанаесторицом мојих другара. Сад ћу Ти рећи по чему ме мораш препознати. Сви ћемо бити претворени у гавранове, у једној комори, и кљуновима се грепсти и чешкати као што то чине ове птице. Сви ће другари бити вратом окренути на лијеву страну, једино ћу ја чупкати испод десног крила. А Ти добро припази, једино је то могући знак за препознавање, који сам у стању да Ти дам. Онда одлучно реци:

,Ово је мој син!'; тад ме млинар мора препустити Теби, јер се никакав чаробњак у таквом случају не може никојој мајци супротставити". Које ли се мајчино срце не би дало размекшати на тако усрдну молбу! Крабат се послије задобијеног мајчина обећања могао утјешен вратити натраг свом газди. Послије неколико дана жена се запути у Шварцколм. Тамо јој се све догађало тачно онако како је претходно било казано. На молбу да јој се преда син да иде дома, буде одведена у једну прилично тамну одају у којој је на некој врљици стајало дванаест гавранова. Млинар јој назначи да покаже свог сина; а то се, према договореној назнаци, и догоди, тачно је погодила. Са шкргутом зуба, у лоше суздржаваном бијесу, вјештац додирну штапићем гаврана који се чешкао испод деснога крила, послије чега се птица преобрати у младога Крабата. Брзо је одмаглио с мајком одатле не пропустивши да здипи понајглавнију књигу о чаролијама свог учитеља. Мајстор ће га због те крађе прогањати с најгорим душманством.

Код куће је Крабат и надаље наилазио на оскудицу и немаштину. Новаца није било, а већ исквареном младићу сув хљебац нимало није пријао. Убрзо је приступио очуху с ријечима: "Оче, не може даље овако! Пара мора да буде! А ако их немаш Ти, онда ћу их ја набавити!" "А чиме да започнеш?" — запита отац. — "Ових је дана у Витихенауу сточни сајам. Ја ћу се претворити у угојена вола. Поведи ме тамо тада и продај, али не никојем часном поштењаковићу, већ превијаним сточним трговцима из Каменца! Само затражи голему цијену, добићеш је. Али нипошто, ма колика понуда била, не препусти купцу волујски поводац с његове главе! Без тога бих ја био унесрећен, јер не бих поново могао добити људско обличје и морао бих скончати под ударцима месарове сјекире. Иза тога се брзо одатле упути с парама кући, а ја ћу убрзо доћи за тобом. Неће онда код нас више бити такве сиромаштине". Тако рече Крабат и изиђе не хајући за приговоре очеве. Убрзо зачу старац рику неког вола пред својом потлеушицом. Кад га ближе погледа, а оно уочљиво да је једна од најкраснијих животиња своје расе. Дође дан јако посјећеног сточног пазара у Витихенауу. Отац довео тамо вола. Тек што угледаше ту дивну животињу, трговци да се потуку око зараде; исплати се во за знатну своту. Отац узме конопац с главе вола, а марвени трговци с волом пут Каменца. Зауставили су се успутно код једне механе. Во буде спраћен у стају, а његови власници залумповаше весело кличући због, према мишљењу свих, успјешне куповине. Један од њих наложи дјевојци слушкињи да волу да нешто пиће. Кад она уђе у шталу а оно ће животиња људским гласом:

"Не једу ми се сијено и слама, више бих волио месна печења!" Готово ван себе од страха, дјевојка одјури у гостионицу, па исприча да во зна да говори, да презриво одбија сијено и сламу и да тражи печење. Трговци затресли главама од смијања, само један оде с њом у стају, да извиди ствар. Но, тек што отвори стајска врата, а оно цвркућући излетје ластавица, Крабат, који је сад узео њено обличје. Во је нестао, а млади вјештац стиже у родитељско пребивалиште у Ојтриху раније неголи његов отац.

Протече неко вријеме. Одријешена кеса с новцем била је на измаку. Потом се припремио нов сличан потез. Крабат рече свом очуху: "Да ме овог пута поведеш на пазар као коња; мене да продаш, али оглав и узду никако. Обоје узми са собом кући, иначе ме ето у несрећи". Учас се момче претвори у дивна млада парипа. Отац усједне на њега и одјаше у Витихенау. Лијепи коњ је привлачио на себе пажњу зналаца. Тада му прилази постар човјек бијеле браде. Ставља највишу понуду, и трговина се закључи. Али, након што је платио, одбија да преда оглав и узду; сва очева настојања су узалуд; сједобради се вине на парипа и језди одатле у трку. Бјеше то газда Крабатов, млинар из Шварцколма. Био је чуо о првом учину свог некадашњег ученика, па дошао, препун срџбе, да га казни сад због одузимања оне књиге о чаролијама, а, могбудне ли се, и да га сасвим упропасти. Брзо је пуштио Крабату да осјети како је у његовој сили и власти. Сад језди гором и пољем, преко ограда и трњика, силећи мамузама и бичем јадну животињу у најбјешњи трк. Послије дуге дивље јурњаве он доспије код једне ковачнице. Ту се зауставља и замоли ковача да на копита младог, још непоткованог, парипа прикује четири ужарене потковице. Ово се тражење ковачу учини чудноватим. Позва јахача да заједно изаберу потковице. Док њих двојица одоше тријемом, ковачев дјечачић се забављао с навезаним коњем, који је сав у зноју. Тада коњ шапти дјечачићу у уво: "Брзо ми свуци узду преко ушију доље!" Малиша је готов на то. Чим се оглав лепетну, а коњ нестаде; а Крабат се издиже у ваздух у облику шеве цвркућући. Не траје дуго, кад оно се стари чаробњак као ајгир натиснуо летом за њим. Кад шева осјети да не може умаћи брзом лету његову као птице грабљивице, јурне као стријела наниже у један отворен бунар и постане риба. Бунару се приближи чудна дјевојка да захвати воде, па, — о, чуда! — риба коју угледа постаде златан прстен намакнут на њеној руци. Радосно узбуђена хтједе да пожури кући, кад се пред њом обре сједобради старац и замоли је да му прода прстен. Упињао се колико се може замислити нудећи фантастичну цијену. Међутим,, она остаје постојана и задржава драгуљ. Над чедном дјевојком нема анатемњак силе. Ипак он остаде у близини њеног родитељског мајура. Дјевојка убрзо опет излази с пуно јечма у кецељи који сипа кокама. При томе јој прстен склизне с прста, али се одмах претвара у зрно јечма. Док кокоши кљуцају пићу, охоло прилази неки туђ пијетао хотећи да с њима гута зрневље. Учас се Крабат претвара у лисицу, која муњевито шчепа и растргне пијетла. Био је то крај његовог газде, кога је затекла смрт при обављању црне магије.

По повратку у свој завичај, Ојтрих се упознаде с владаром земље. Управо, био је чобанин крда чекињара кад је туда у фијакеру пролазио Август Јаки. Све се свиње тад подигоше на задње ноге, као по команди, и запарадираше пред краљем стојећи усправно као свијеће. Краљ обрати пажњу на тог одисејског лужичког Еумеја, те га узе са собом у Дрезден, гдје га најприје запосли у дворској кухињи. Дворски кувар није био особито наклоњен младићу радозналом да свуда нешто проњушка. Кад је једном сјецкао резанце, па му се, љутитом, на незгодан начин, Крабат упријечи, запљуштала је киша шамара. Али му се за то млади син Лужица осветио. Кад се поставише јела, пресвијетла господа опазише да су пред њима мјесто ваљушака све сами живи црви. А мјесто печених пилића бодре жабе, које су искакале из чинија. Кувар паде у немилост и требало је да буде отпуштен. Али, како је свечано највишом заклетвом посвједочио своју невиност, убрзо је краљ одгонетнуо виновника тог злурадог објешењаштва. Казнише Крабата удаљењем из дворске кухиње.

Поново је потражио родитељски дом и тамо сазријевао у пристојна млада човјека. Онда су се, према обичају тог времена, изненада ноћу појављивали саски регрутатори. Опколише једном сеоце и силом одвукоше ваљасте момке у војну службу. Ова судбина задеси и Крабата. Био је распоређен у један дрезденски пјешадијски пук. Уто је избио рат с Турцима и налазимо Крабата усред ове војне. Догодило се тад да Турци заробе краља. Нашао се под строгом стражом у једном пјешадијском кареу. Састали се генерали царски и Саси, забринути, па вијећали како би могли да ослободе свог ратног војсковођу. Уто наступи Крабат, пријави се заповједницима. Рече да му је била позната њихова недоумица, али да нико до он није у стању вратити владаоца живог. Послије неколико слијегања раменима, с невјерицом пустише да му се одобри. Он викну: "Дајте ми оседлана коња, али брзо! Јербо за ово има само још сат времена!" Доведоше кљусе. Крабат је спрва замало јахао отворено, затим се вину у ваздух тако да се најзад могао видјети још само као нека тачка. Кад је приспио у доста удаљен логор Турака, остаде невидљив свима осим краљу. Краљ у инфантеристу са шињелом дугачких скутова и дугом мускетом одмах препознаде свог ранијег штићеника. "Одакле долазиш и ради чега си овдје?" запита га. " Да спасем Вас, Величанство! Брзо се ухватите за скуте мог шињела, и будите безбрижни ма шта се догађало!" Краљ послуша позив, па пут кроз ваздух. Кад Турци опазише нестанак високог заробљеника, што се могло догодити једино преко неприродне силе, присјетише се да и у њиховој војсци служи неки чаробњак. Овај без оклијевања мораде кренути у потјеру за бјегунцем. Кроз неко време Крабат, који се никад није окретао иза себе, пита да ли неко јури за њима. Одговор је гласио: "Да, нека велика црна птица, и све нам је ближа". Тад Крабат ишчара иза себе густу маглу, па изнова запита о прогониоцу не погледајући иза себе. "Да, птица надире за њима још жешће", бјеше одговор. Онда Крабат пусти да се наторлаши један неописиво висок зид. Али ни он не створи несавладљиву препреку: с лакоћом се птица вину изнад и преко њега. "Је ли опет за нама?" упита Крабат. "Да, сад ће готово до нас", одговара краљ. "Брзо отргните златно дугме са Вашег мундира, па ми га дајте!" викну Крабат. Дугме се само собом наби у пушку; а Крабат опали кроз цијев над раменом не нишанећи, не гледајући ни натраг нити около. Птица нестаде. А кад се понови у ваздуху самртнички пискаво трештећи крик, Крабат се дрхтаво затресе и удари у плач. "Шта те то жалости?" запита краљ. "Нек Величанство зна да сам управо убио свог најбољега другара. Познао сам га по његовом самртничком крику.

Били смо у исто вријеме код истог газде. Ах, што управо ја морадох учинити свог старог друга вјечним изгубљеником! Ето, изгубљеник је он, јербо је окончао при извршавању црне магије. Да сам то слутио, могао бих себи помоћи и на други начин, ах, ах!" Уз такве јадиковке настави се волшебно јахање.

Срећно се вративши својој војсци, обрече краљ своме спасиоцу кнежевску награду. Послије завршеног војног похода хтједе да измири дуг према заслузи. Но, убрзо изнова употријеби Карбатова умијећа. Зажеље, у интересу срећног ратног успјеха, да докучи тајне планове турске војне управе. Чаробњак му се нашао у помоћ. Претвори себе у двије муве, те су обје ослушкивале султанове разговоре у његовом главном стану. А с извињењем је упозоравао краља да он, Крабат, не смије засјести на некој сребрној кашици за јело. Док је, ето, у инсекатском облику стално сад облијетао око ивица султанове чиније, омаши краљевска мува зунзарајући, те додирну кашику. Одмах испод стола поче да режи неки големи пас. Поставши Турцима видљиви у људском лику, прислушкивачи су најбрже морали да бјеже. Војнику, који их сусрете као препрека, Крабат набаци око главе гвоздени обруч с кола, моји се одмах притеже у неодрјешив огрљак. Тако умакоше.

Рат се заврши. Вративши се дома у своју резиденцију, краљ је своме спасиоцу нудио велике новце. Но Крабат је све скромно одбијао. Тек кад владар навали да Крабат било шта замоли као милост, он изјави жељу за посједом државног имања Грос Зерхена код Хојерсверде. "Ако не желиш ништа даље до ту баруштину за дивље пловке", рече краљ, "нека заувјек буде твоја".

Између Крабата, који је сад постао велепосједник властелин, и краља, развијао се однос пријатељства. Предлагане му положаје у служби државе некадашњи мускетир није прихватао, али је цијелог живота био приватни савјетодавац и потпора свог милостивог владара земље. Као такав имао је одобрење да у свако доба, чак и ненајављено, смије да се гости са краљевом софром. Често је то и имао обичај. Крене из Грос Зерхена са својом запрегом у 11 сати прије подне и тачно у 12 ето га краљевском дворцу у Дрездену. А та луда трка ишла је преко Каменца и Кенигсбрика. Но, током времена тај миљеник, који је важио за утицајнијег од првог министра, наилазио је и на своје завидљивце. Међу њима су била дванаесторица који су се осјећали нарочито потиснутим. Ипак се њихова пизма управљала против особе повлађиваног безбрижника мање неголи против самога краља. Завјерише се да краља отрују, и то шољом чаја, па да прошире глас да је краљ изненада умро од капи. Крабат, у Грос Зерхену, провидје велеиздајничке планове, тако исто и личности завјереника и уговорено вријеме злочина. Све му то откри чаробно мједено огледало. Нужна је била највећа журба, јер је исте вечери имало да се догоди краљево уморство. Он одмах нареди за запрегу. "Ја ћу лично овог пута возити", рече кочијашу, "ти само сједи у колима! Морам за пола сата бити код краља!" Изјурише као стријела у мрачну јесењу ноћ. Пред селом замукну тандркање точкова: парип и кочије без гласа се подигоше у ваздух. Не радећи ништа и ненавикнуто сједећи на меком јастуку, кочијаш убрзо заспа и не пробуди се док се вожња уз јак тресак не прекиде. Забринуто викну: "Сигурно запесмо за неки велики ивичњак!", па хтједе да изађе да ослободи запрегу. Али му Крабат нареди да остане сједећи. Он ослободи кола од препреке која се бјеху завјесила о врх торња цркве у Каменцу. (Веле да је гвоздена мотка на вјетроказу цркве у Каменцу од овог догађаја до данашњег дана остала унеколико искривљена!) И прије од одлучујућег тренутка приспје Крабат на дрезденски двор. Свечана вечера је већ почињала, краљ већ држи у руци шољу с отровним напитком. Крабат дојури унутра, па усрдно моли краља да не пије; него нека прво пехарник окуси од тога чаја! Краљ поступи према предлогу, пехарник мора да послуша краљеву заповијест. Домало се, лишен живота, обори на под. Злочинци се разоткрију и осуђују се на смрт. Крабат је ради смакнућа позвао у Дрезден познатог му старога џелата Бундермана из Лисахоре код Нешвица. Он је извршио судску пресуду.

Лужичкосрпски народ приповиједа о још многим чудноватим Крабатовим дјелима. Ипак би њихово набрајање захтијевало предуго стрпљење читаоца; стога ево одмах долази закључак. Овдје се губи хармоничност:

Крабат је постао пријатељ и добротвор свог мјеста и околине. У старости је своју магију примјењивао једино ради издизања главне прехрамбене гране својих поданика, побољшавао посна земљишта њихових ораница, за једну ноћ уклањао грозничаве баруштине, наводњавао засушене усјеве, чак је један гороломни град, који је опустошио сусједне крајеве, претворио изнад атара свог села у сасвим нешкодљиво падање лепршавог паперја. Неуморно је радио за своје штићенике, којима је, оставши без потомака, тестаментарно одредио сав свој земаљски посјед, издјељен у четрдесет парцела. Једино су при томе врло имућни сељаци остајали празних шака. А рибњаци имања Грос Зерхена, које је круна резервисала за себе, били су враћени њој. Кратко пред своју смрт даде да се баци у повеће језеро његова књига о чаролијама. Спрва слуга не изврши налог хотећи да тајанствени спис задржи за себе. Кад се врати, Крабат га запита: "Јеси ли бацио књигу у воду?" Овај одговори:

"Да, господару, у њој је". Крабат га оштро погледну, па ће: "Шта је казала вода?" Не могаде слуга да врда; морао је поново пут језера. Овога пута ју је стварно код олука за отицање воде из рибњака загњурио у тамне таласе, који при томе зашишташе, прокључаше успињући се до висине човјека уз тутњаву громова. Касније се на овом мјесту великог рибњака примјећивала некаква неман која је уз страховиту буку усред зиме дизала и ледени покривач језера. Посљедњи болеснички Крабатов лежај био је намјештен у већој гостионици у Гос Зерхену. Најбрижљивије су се љубазни газда и газдарица старали о његовој њези. Својим вјерним око себе је рекао да се мора обратити пажња на његову судбину на овом свијету. "Кад ми се," вели он, "дух одвоји од тјелесног омотача, па ако тад на димњаку куће у којој умрем буде црни гавран, онда сам занавијек изгубљеник; ако ли се тамо горе дадне угледати бијели лабуд, онда сам завршио као блажен." При самртним часовима вољеног господара сабрали су се сви поданици с његовог посједа, пред том кућом. У дубоком, озбиљном ћутању чекали су на вијест о смрти. Дошле су крају његове патње; они што су у соби покојника запјеваше лужичкосрпску посмртну жалопојку. Погледи сакупљених управише се навише. Тамо на врху крова је блистало бијело перје лабуда!

* * *

Ово је то казивање о Крабату. Биће да је читалац из сличности с познатом њемачком народном књигом већ изналазио шта ме је покренуло да га означим као лужичкосрпску фаустовску кажу. Оба насловљена јунака у устима свог народа важе као чаробњаци. И Фауст и Крабат су сиромашног, сељачког поријекла. Оба у својој младости налазе добротворе: Фауст богате рођаке који га васпитавају, Крабат владара земље који га узима на свој двор. Обојица доспијевају у рђаво друштво, студирају магију и склапају савез с нечастивим. Оба изводе врло сличне чаролије. Као што Фауст, претворен у коња, намагарчи варалицу џамбаса, тако и Крабат, мада је код њега мотив сиромаштво и биједа, а код првога објешењачка обијест. Обојици је особена вјештина да лете: као што Фауст лети на свом раширеном огртачу, или из Ауербахова подрума узјахује увис на бурету, тако се Крабат диже високо изнад земље као јахач или пак у колима. Као и Фауст, тако и Крабат наређује својим пратиоцима да избјегну извјесне радње, да чаролија не би изгубила учинак. Као што Фауст за насљедника назначује самога фамулуса Вагнера, тако и Крабат бира своје поданике на велепосједу. Као што су студенти топлом приврженошћу одани свом учитељу Фаусту, те га не напуштају до његове смрти, такви су и сељачки вјерни Крабатови пријатељи. Тачно истовјетно мјесто као и Фауст, велику сеоску гостионицу, и Крабат одабере за своје умирање.

Међутим, казивање о Крабату у неким тачкама личи и на Гетеово представљање легенде о Фаусту. Као и Фауст у Гетеовој драми, тако је и Крабат persona gratissima код владара. Као што први спасава владара земље из тешких финансијских невоља и отклања губитак једне битке, тако и Крабат ослобађа владара из ратног заробљеништва и од опасности уморства отровом. Као што у драми о Фаусту Мефисто нема уплива на Грету све док је краси чедност, тамо је и у кажи о Крабату анатемњаштво, оличено у шварцколмском млинару, без моћи према чедној дјевојци код бунара. Управо задивљујуће дјелује истородност једног од последњих дјела Фауста и Крабата:

"Све до горја баруштине,
Окужиле већ сав пробитак,
Па одводнит' каљужине,
То би био врхунски добитак".

— тако говори Фауст, а Крабат тачно такав наум изводи. Као и у Гетеовом сликању Фауста, тако видимо и у старости и Крабата једино у стварању за добро других. Избављење од крвљу потписаног права нечастивог на кривицу обојици настаје у таквом потврђивању најчистијег човјекољубља дјелом, које окајава све мане. Фаустову бесмртност носе чете анђела навише ка сферама до "mater gloriosae"; Крабатов се улазак у вјечни спокој посвједочава појавом бијелог лабуда. А колико је овакав исход привлачнији неупоредиво у односу на грозни Фаустов крај према опису "народне књиге", гдје духовно бодрење нема никакве снаге гдје крајњим страхом измучени не прекорачује Каинове ријечи: "Мој је гријех већи од моћи да ми буде опроштен и гдје ђаво досуђеног му доктора, који у криковима запомаже, баца тамо—амо о зидове, тако да му се избијају зуби, ломе ноге и руке, крвав мозак лијепи по зиду; а сјутрадан му се леш проналази на ђубришту!

С правом би се могло одвратити да су сагласни моменти обеју прича само вањске природе и да стога још нема оправдања да се кажа о Крабату ставља уз бок оне о Фаусту. Ја се на ово нијесам ни одважио једино због ових тачака упоређивања. Напротив, подстакла ме је истински запањујућа сагласност идеја које су у основи и Гетеове непролазне поезије и лужичкосрпске народне предаје. Основна мисао каже о Крабату је сентенција коју су готово дословно понављали сви њени причаоци: да вјечну осуду сигурно повлачи за собом једино смрт при извршавању магије као опаке, а да иначе сваки чаробњак може постати блажен исто као и сваки други човјек. Друга половина овог става у најједноставнијем изражавању и поимању садржи тачно Гетеову основну идеју Фауста, која је свакако понајвећма донијела пјеснику сасвим пријекорно обиљежје "великог паганина" као правца супротна појмовима учења цркве. И код Фауста и код Крабата недостаје усвајање спасења посредованог Христом путем покоре и вјеровања. Према хришћанском учењу су, ето, стога обојица неподобни за блаженство. А поврх тога се Геге и ствараоци каже о Крабату смјештају у противрјечје.

Сигурно је љубазни читалац, уз утјешно и измирујуће завршавање лужичкосрпске фаустовске каже (каква се свакако смије назвати оправданом), запазио и хумор, свјежину домишљања, богату фантазију и снагу уприличивања, који су то приповиједање стварали. Стварно је овај посљедњи дар Лужичанима у истакнутој мјери поглавито својствен, па се мора зажалити што досадашњи издавачи књига с кажама нису много чешће црпли из непресушног свјежег врела овог самониклог народа. Не би се иначе могло догодити да се из циклуса кажа какав је овај, живог у устима народа, штампају досад само два мала фрагмента. Код овога се, уосталом, осјећам обавезним на изјаву да овај текст казивања о Крабату није ни у најмањој мјери прошириван туђим споредностима. Управо стога би сазвучја каже о Крабату с Гетеовом трагедијом о Фаусту имала право да упадљивије изађу на видјело. Јер ће, како се чини, остати неоспорено да су обоје, то народно пјесништво и та умјетничка драма, настајали самостално и независно једно од другог; да не може бити говора о неком узајамном утицају овог Гетеовог производа на сељаке лужичкосрпске пустопољине, као ни обратно. Усуђујем се и на тврдњу да предаја ове врсте, која је толико прешла у крв и месо народа, није као готова творевина уношена извана. Противу ње би се морао пружити неки убједљиви доказ. Препуштам оштроумљу позваних познавалаца кажа у којој је мјери прихватљив овај дјелимични снимак црта њемачке легенде о Фаусту.