Јан Рак
(1437-1320)

Говор Јана Ајстикампијана, poetae laureati,
држан за време његове предавачке службе у Лајпцигу, године 1511.

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈАН РАК (1457—1520). У Риму је крунисан звањем poeta laureatus. Био је декан Краковског универзитета, предавач на Универзитету Viadrina у Франкфурту на Одри, на Лајпцишком универзитету. Био професор "Плинијева учења", друговао је са Меланхтоном и Лутером. Из Лајпцига су га протерали схоластичари, а писци славних Писама. мрачњака стали су у његову одбрану.

Након што, дакле, изрекох хвале онима који их заслужили нису, ред је да их изракнем сада и онима који су их духом и делом заслужили: јер, то су они људи и ђаци, који ме из душе воле и који би ме, ако би устребало, радо помогли свим богатством које поседују. А они би се, пак, могли опомињати тога да су са моје скрби и труда наобразбу такву и стекли, те сасвим пристојно могу, данас овде, сутра онде, другима давати племениту васпитну подуку. Е њих соколим ја, нека им то буде уверење од мене: ма којем се месту ја запутио, или ма на којем се месту нашао — моја им скрб, услуга и, најпосле, искреност пријатељска никад мањкати неће. Ја сам, наиме, принуђен да одавде одем, јер тако писмена наредба каже. А ако вас из једнога животишта прогоне — бежите у друго! Нисам ја нипошто принуђен да одавде идем због неке урођене духовне тупости или неке ћудоредне слабости (тиме ови лицемери пањкају све песнике); јер, ја се нисам прочуо ни по којем од тих двају порока, него је све то замесила сама злоба и непоштење неких људи, који вам, племенити моји ђаци, охоло заповедају и ваша имавања похлепно пљачкају, а уз то вас неукусним разговорима својим и разузданим гозбама својим од правог пута говорења одговарају и од начела умерена живота одвраћају. Њима би се, да нису лично присутни, могле упутити тек нешто мало измењене речи божанског начина говорења (њих би, наиме, боље разумели но овај наш завичајни збор): вама, додуше, пристајаше да говорите прву реч језика латинскога, али будући да ви то презирете и сматрате да је речитост римска недостојна вас, — ено вам мене где одлазим пут суседских барбарских племена. Уосталом, којег од речитих песника нису прогонили очеви ваши?! И којег од њих нисте извргли руглу, иако су они, попут небесника, међу вас сишли да вас просветле?! Па, ви сте — да од многих само покојега споменем — Конрада Келтиса скоро као непријатеља изагнали, Хермана Бусхија сте, након многог и дугог излуђивања напудили; а ето, и Јана Ајстикампијана, којег сте најразличитијим сплеткама опседали, најзад изјуристе. Па ко ће вам, напокон, од васколиког песника на земљи доћи? Нико, тако ми Херкула, нико до чијих ушију допре глас о човештву вашем. Живећете, дакле, необразовани, јадна и наказна духа, и неславни, и сви ћете, сем ако вас какво кајање не узме, поумирати као зликовци. Али ово не беше моја намера да кажем: ово ми је тешки јад у души — достојање моје — и страсно стремљење за истином изнудило.

Зато се, људи Германи, чувајте страшно правичнога бола мојега и будите мало обзирни према толико скрханом поштењу, да Бог свемогућни према гресима вашим обзиран буде. Амен.

Напомена:

Очито, ово није читав говор Јана Рака. Не може се с поуздањем рећи, да ли се ради о једном одломку или (што се чини вероватнијим) о спајању више извадака. Ово, поред осталога, узрокује одређене тешкоће при читању и разумевању. Није нам познат ни састав говорникова слушатељства, те се стога и не могу разлучити оне две скупине људи којима песник исказује захвалност, једној заслужену, другој незаслужену. Потом, није до краја јасно коме се упућују и какву улогу треба да имају "мало измењене речи божанскога начина говорења"; вероватно се ово односи на латински говор (као језик многих митолошких и у славу богова спеваних песама), или је, можда, у питању неко место из Библије. Али је јасно да те "божанскога говора речи" представљају навод из некога дела који говорник нешто мало мења и прилагођава своме науму. Преводилац, и поред свих напора, није успео да ове ствари бар мало поузданије утврди.

Пут суседских барбарских племена: Већ у својој "Ретројици Маркијана Капеле", изишле у Лајпцигу 1509, Рак хвали Чехе њихове особите склоности ка говорништву. Такође и барбарски народи, пише он даље, Пољаци, Мађари, Британци и Сармати, негују латински језик, а само га се Немци плаше, због мука који изискује ваљано говорење.

Конрад Келтис (Conrad Celtis): живео 1459—1508, хуманистички универзитетски професор, један од главних ујединитеља немачког хуманизма и познати новолатински песник.

Херман Бусхиј (Hermann Buschius): живео око 1468—1534, најпознатија појава келнског хуманизма и потписник "Писама мрачњака"; међу својим савременицима важи за истинског лирика новолатинштине; Немци га пишу Hermann von dem Busche.