Јан Ворнар
(1934)

Мотсенова ускршња вожња

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈАН ВОРНАР (1934). Пише књиге за децу и комаде за дечје позориште, а пре свега је познат као писац хумористичких кратких прича; негује хумор и језик лужичкосрпских сељака.

Хвизџелс Мотс није хтео ама баш ништа да чује о новом свету. И пошто Мотс и даље није хтео ништа да чује о новом свету, остао је тако као што је целог живота и био. Кад су препелице већ одавно кружиле над комбајнима и сличним машинама и машиницама, Мотс је још увек са косом и козом одлазио у поље. Птице су крештале са читавог неба, а Мотс је то објашњавао овако: оне се ругају новом времену, ове препелице, остаћу дакле такав какав сам!

Мотс је код куће у чабрици бућкао маслац и гацао у каци бос по купусу, киселио га, док му се сок не би почео да прелива између прстију. Само је у једном погледу Мотс терао моду: пругасте уске панталоне његовог покојног деде биле су поново у моди, а њих је Мотс носио, али више због деде него због нове моде.

Мотсова мисао водиља била је: Чим ове пегле лете небом, онда је то лош предзнак! А тешко ономе ко се усуђивао да противречи Мотсу; одмах се Мотс мењао из основа, и било је ђаволски тешко пратити његове замршене путеве мисли. Неки људи су само гледали како да га подбоду. Али је он већ знао такве и псовао их је безбожне и подрпане. И боље да му више нису излазили на очи. Њих је избацивао да се све пушило: "Напоље, напоље, губите се одавде, одрпанци и богохулници, у ово безбожно време да још грешите! Већ има довољно зла, а биће још и горе!'" и закључавао капију. Унутра је беснео и даље, све би то трајало неко време док се Мотс не би смирио. Само његова комшика, Шумјелкс Ката, имала је разумевања за Мотса и имала, како су тврдили зли језици, неке везе с њим. Али као што смо рекли, то су били само зли језици, који су водили такве разговоре.

Али до сто му громова, једном је и наш Мотс откривен! Хвизџелс Мотс добио је наиме на томболи једну машиницу, коју су људи назвали мопед. Најпре је тај мопед стајао у Мотсовој дневној соби, и једна те иста главица купуса могла је два пута да се стави у кацу и укисели, пре него што је Мотс додирнуо овог прдећег смрдљивца новог доба. И то само зато да би са том месту, где је стајао, могао метлом прашину да проманда. Мотс такође није дошао на помисао да прода моторчић. То би свакако било лепше: продати га! Још један урлајући прдоња више би правио буку на овом свету, на који се већ изливао Божји гнев! Не, без Хвизџелс Мотса! А да га баци у каменолом, ни то Мотс није хтео. Нека стоји, хлеба не тражи, размишљао је, нека стоји на миру.

Ко би знао шта се десило, тек у Мотсовој дневној соби почело је да прокишњава. Капало је и цурило ускоро баш као напољу, и пошто му ионако није стало до собе, није ништа ни предузео, осим што је ставио чанак, један бели чанак са плавим тачкицама, на место где је управо сада прокишњавало. Али ускоро је почело да капље и на моторче, тако да је Мотс пренео моторче у спаваћу собу и ставио до ногу поред свог кревета, јер ту киша још није била пробила. Тако је Мотс сваког јутра гледао мопедић, а како је имао обичај да у подне прилегне, онда и у подне, и увече свакако опет. После извесног времена знао је како се мопед зове, име Симсон, а презиме Сул, и колико има шрафчића на левој задњој страни, а колико на десној. Да се спреда мора каткад мало ваздуха удувати у гуму и да мопед позади, то јест уместо репа, има црвено око.

"Блесавог ли света, реп нема, а црвено око има!"

Тако је Симсон стајао пред Мотсом и није имао другог посла него да стоји и да гледа у собу, где се из дана у дан није ништа друго дешавало, осим што је Мотс устајао или што би нека престарела мува пала с огледала, на којем је пре тога насликала своје последње белешке. И пошто је Симсон у тој мери пред Мотсом показивао своје непоколебљиво стрпљење, једном га ипак спопаде жеља да стави руку на тај изрод новог времена, и он опипа и дохвати Симсона напокон. Најпре му је сипао неку вештачку текућину у трбушчић — али како даље? Да, како даље? С бициклом се некако и може, али с овим апаратом?

Али ту је била Шумјелкс Ката, за коју су зли језици тврдили да има нешто с Мотсом. Знала је она како се ради с тим смрдљивцем — ма где било, не с Мотсом, — са Симсоном. Ката је већ била купила један такав моторчић, и он јој је служио верно као коњ. Она је објаснила Мотсу у башти како ово и оно треба да ухвати да би коњчић кренуо, како овде и онде мора да повуче да би почео да каска. И гле, Мотс се није показао глупим, врло брзо је већ знао како се управља њиме налево и надесно. Ускоро је Мотс био тако далеко, да га је Ката могла пустити на улицу.

Било је то оног Великог петка, кад је већ од ране зоре сунце сијало тако лепо. Тог Великог петка пустила је Ката Мотса у свет. На путу за Каменц дала му је више добрих савета него што тај километар броји.

"Па наравно, Като, знам, па знам, све, запамтићу свакако, па данас је Велики петак", рече Мотс, мислећи при том да ће га Небо баш тога дана благословити.

"Дај Боже", уздахну Ката и гурну Мотса, а он као ветар излете кроз капију на улицу.

Али шта се деси? Кратко затим пројурише Мотс и Симсон поново поред капије, овога пута у супротном правцу. Ката је правилно проценила кад је претпоставила да је немогуће да је Мотс већ био у Каменцу.

Управо је Мотс долетео са Симсоном.

"Како да станем, Като, како да станем...?" викао је, али већ је био прошао, пре него што је Ката могла да му довикне: "Смањи гас и повуци кочницу!" Али је за сваки случај задржала то на језику, уколико се Мотс, божјом помоћи још једном врати. И дошао је.

"Смањи гас и повуци кочницу!"

Мотс је разумео само "Гас" и дао га је толико да се умало није претурио на леђа. Помислио је: Па зар је та вештица луда, да дам гас, па да ме овај јарац од мопеда збаци да треснем! За то време јурио је Симсон у село, из села, а људи су изашли пред своје капије и гледали Мотса, смејали му се и саветовали га.

"Спусти ноге!"

"Скочи!"

"Затвори очи!"

"Отпевај Оченаш!"

Све је то Мотс чуо, али није могао све одједном да уради, зато је почео са овим последњим: Али гас, тај ђаволски гас!

Поново је Мотс прошишао поред Кате, а она је још увек викала "Гас" и целу литанију уз то, од чега Мотс није разумео ништа. Самртнички зној облио му је чело, још није отпочео петнаести Оченаш, а већ је хтео Мотс да оствари други предлог: да затвори очи, па шта буде, и то са Симсоном и Катом. До виђења, драга девојко, остани здраво, свет је био покварен, али ти си била лепа!

Још тренутак само! Нова мисао синула је Мотсу у глави и уопште није изгледала лоше. Када се поново приближио Кати, заурлао је из свег гласа:

"Сламу, људи, баците сламу!"

И људи су набацали сено и сламу да се улица за трен затворила као кобасица. Али узалуд, код Матјешкине продавнице није могао да скрене, па је био принуђен да одзуји право, као што му је наредио његов анђео заштитник, а право се ишло у Ширгисвалде. Сад, нашем Мотсу, који се помирио са својом судбином, могло је бити свеједно, јер је у Ширгисвалдеу живела његова тетка иза седам брда, а једном ће се Симсон ваљда изјурити, мораће да се издува, то се дешава и са најдивљијим ждрепцем.

Управо би требало сада да пустим Мотса да улети у ону милостиву сламу задње реченице, јер ако он већ није успео да уђе у кривину, не могу онда ни ја да чекам док Симсону не нестане бензина, а мени материјала! Утолико радије остајем при истини.

Непосредно испред Ширгисвалдеа пролазила је управо ускршња процесија. Као неки зид била је заузела целу ширину улице, и како се у то време већ смркавало, процесија није могла да спасе Симсона и Мотса, само је отпозади чула паклену буку и мало се померила у страну.

У процесији је ишао и један човек, који је мало касније чуо и у свакој песми по правилу каснио за по једну строфу. И пошто је тај човек паклену буку чуо мало касније, мало касније се и померио у страну.

И тад се већ то догодило!

Човек са касним слухом лежао је одозго, а његова вика надјачавала је сав Оченаш побожних певача.

"Пасји син ме је, мајко моја, ударио право у кичму, а сад лежи ту и слини!"

Али процесија се више није бринула за Мотса и Симсона, јер је први почео да се покреће, да мрмља нешто нејасно, а другога су извукли из јарка.

Дођавола! Симсон није хтео више уопште да ради. Мотс је морао да га гура.

Кад је у зору стигао кући, Ката и остали суседи управо су делили његове ствари.

"Али Като, што се то овде ради?" упита Мотс.

"Али Мотско, драги мој, сређујемо твоју оставштину, јер смо сви мислили: Хвизџелс Мотс седи сада већ с десне стране Богу и неће се више никада вратити."