Кито Лоренц

Лужичкосрпска књижевност некад и сад

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

КИТО ЛОРЕНЦ (1938). Поред своје обимне активности као издавач, преводилац и есејист, Лоренц се јавља и као песник-лиричар и на лужичкосрпском и на немачком језику. Познат је писац и ван граница НДР. Добитник је награде "Хајнрих Хајне". Књига Струга је двојезично издање његових песама.

Према једној лужичкосрпској изреци, књижевност има задатак да у свом народу увек одржи "живу свест о самом себи". То свакако, у свако доба, важи за све књижевности ма како били велики или мали ти народи. А ипак то је мисао која је рођена из хиљадугодишње невоље најнесрећнијег словенског живља са остацима у Немачкој, о којем је Хердер у свом делу Идеје за једну филозофију људске историје написао да је овај народ по свему "сличан ономе што су Шпанци учинили од Перуанаца".

Народ који је рођен из националног и социјалног тлачења једне људске групе чије је име важило као погрда, коме је на крају и језик био забрањен да би се избрисало сећање на бајку и на песму која је лечила "хиљаду болова". И када је језик ипак постао писмо, Свето писмо, када тај језик није више живео само као шапат, када је некима прошао кроз главу и руке, када се вратио као свест о себи и заједништву, као свест о пореклу и етничкој припадности, онда су ти списи конфисковани, и спаљени, ако су уопште могли да постану летак, новине или књига. Песник или мислилац (који се на лужичко-српском језику назива трудбеником) гајио је наду да развија матерњи језик и да на њему изгради највећи степен културе, али су такве ствараоце прогонили кућним преметачинама и надзором власти, ухођењем и забранама писања, прогонствима и суђењима за велеиздају.

Поред тешкоћа споља, као њихове ближе или даље последице, долазиле су и тешкоће изнутра. Према речима Франца Верфела о Шлеским песмама Петра Безруча, "тлачење је бескрајна материја за песништво"; тачно је и то да тешкоће и отпори могу бити стимуланс за књижевно стваралаштво али дискриминација и друштвена изолација могу довести и до губљења суштине. Тако, књижевност је оптерећена траумом ексклузивне националне обавезе (противотров који су лужичкосрпски писци морали да развију против немачког шовинизма, против производа трулежи у немачким приликама, али тако њихова дела нису мање оптерећена тим својствима него што је то стваралаштво песника из суседних пограничних области немачког регионалног "Друштва за лужичкосрпску писменост").

За крајње отежавајуће услове, за настојање и деловање лужичкосрпске књижевности, поред поменутог процеса стагнације који је спровођен кроз германизацију и асимилацију а који се односи на недостатак простора за стваралаштво, постојао је и недостатак институција за унапређење књижевности као и аналфабетизма који је владао стотинама година; остало је извршила многострука расцепканост територијална, административна, језичко-дијалекатска и верска.

Треба ли после овакве предисторије објашњавати зашто ми још ни данас, после тридесет година новог друштвеног поретка, када ослобођена мисао сваког лужичкосрпског песника може да допре до нас — и то на матерњем језику који је упркос свему ипак преживео — немамо општу живу представу о лужичкосрпској књижевној свести: о сећању из прошлости, о бројним искуствима, о садашњој артикулацији овог језика према свему овоме?

(...) Од почетка седамдесетих година, први пут располажемо са Лужичкосрпским биографским лексиконом који пружа податке о осам стотина лужичкосрпских аутора (они који данас живе нису укључени) из петстогодишње културне историје — то је једна врста музеја лужичкосрпске књижевности...

Напомена:

Већина овде објављених текстова преведена је из прегледа Кита Лоренца (сачињен двојезично) Sorbisches Lesebuch. Део текстова је преведен из других књига и часописа.