Кито Лоренц
(1938)

Струга

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

КИТО ЛОРЕНЦ (1938). Поред своје обимне активности као издавач, преводилац и есејист, Лоренц се јавља и као песник-лиричар и на лужичкосрпском и на немачком језику. Познат је писац и ван граница НДР. Добитник је награде "Хајнрих Хајне". Књига Струга је двојезично издање његових песама.

Струга или боље речено, појам Струге, јавља се овде као точак света, тачније — поетског места. Но, то је пре свега речица, и то каква пристоји мојој домовини, не нека велика река како би се могло претпоставити по њеном српско-словенском имену с индоевропским кореном, и које би било достојно каквог моћнијег и познатијег краја. Та Струга тече, дакле, од места Бела Вода кроз неколицину правих српских села — кроз предео мог детињства, све док се не улије у Шпреју, и ова уска речица премерава читаво српско језичко острво — тачније: архипелаг језичких острваца — 100 км по дужини, 40 по ширини — од југа ка северу, од Будишинских брда па до Шпевалда. А у средишту овог шумовитог краја Лужица, међу шачицом струшких села, налази се и моје родно место Слепо, по којем се зове и мала парохија, а то је по својој народној ношњи, народној музици, по обичајима, наречју и опорошћу предела можда најисконскији српски крај.

Наш пут у школи водио је преко Струге, у њој смо пецали белу рибу и даждевњаке, крај ње смо, у потрази за печуркама и купинама, слушали како шума дише, а код куће, у малој очевој пилани, слушали смо је како умире. Ми деца — васпитани на немачком језику, стајали би и с чуђењем слушали љутито или шаљиво довикивање радника и кочијаша на складишту дрва, и туђе нам је звучало певање сељанки пред железничком станицом или мелодични бес сељака приликом вечерњег ћаскања крај пчелињака. Бежали смо из школе и трчали за шареним покладним поворкама, по селима, цупкајући уз свирку дипли, док би се орило оно "Дај ми једно јајко..."

Из оваквог Слепа упутисмо се 1945. воловском запрегом ка западу, бежећи пред совјетском и пољском војском, док је већина српских сељака остала код куће. На капију су поставили натпис на којем је писало "В етом домје живут славјање - лужиције Серби" и изврсно су се споразумели с украјинским војницима.