Мерћин Новак Њехорнски
(1900)

Зашто 24. јула 1927. није дошло до пада немачког Рајха

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

МЕРЋИН НОВАК—ЊЕХОРНСКИ (1900). Познати сликари графичар, зачетник националне ликовне традиције, а такође и књижевни публициста и преводилац. Познат по књигама путописа (међу њима и о Југославији, објављене 1936. године, која је била забрањена). Уређивао је разне новине и часописе. Његово књижевно стваралаштво је имало великог утицаја на изградњу и развој демократске, лужичкосрпске културе. Носилац је награде "Чишински", као и разних високих државних одликовања.

Већ је из вајсвасерских "Најновијих вести" немачка јавност са запрепашћењем сазнала о опасним стварима, које су се догодиле 23., 24. и 25. јула у Шлајфеу. Српски студенти пропагирали су отцепљење Лужица од немачке државе и њихово присаједињење Чешкој. Па ипак немачка јавност још увек није информисана о свему, на шта су студенти циљали. Стога нека ми буде дозвољено да на овом месту поднесем извештај о мрачним намерама опаке српске студентарије.

Добро је позната чињеница да српски студенти гаје тесне односе са Чесима, а немачку државу не могу да примиришу. Разлоге ове мржње свакако треба тражити у томе што је једна немачка млада дама једном српском семинаристи у улици Кајзерштрасе у Бауцену дала корпу и опалила шамар, и што је један немачки колега једном српском гимназијалцу у тамошњем "Азилу" појео кобасицу, коју је овај добио од своје мајке. Такви и слични случајеви изазвали су мржњу целе српске студентарије, због чега су се заклели против омрзнутог немства. Љубав српских студената према Чесима можемо разумети, ако се сетимо плзенског пива и лепоте прашких госпођица.

Дубока мржња српских студената није могла више да се обузда, зато је на последњој седници одбора 22. 7. у Малшвицу договорено да се 24. 7. 1927. сруши немачка Република. Као покриће за овај покушај требало је да послужи такозвана "Schadžowanka" у Шлајфеу. Избор места уследио је из стратешких и тактичких разлога, јер свако, који се бар мало разуме у географију и стратегију зна да је Шлајфе такорећи кључ Берлина, и да ће онај који има у руци Шлајфе, постати господар средње Европе.

Напад на немачку Републику био је добро припремљен. Српски студенти тражили су и војну помоћ. Из Прага су дошли чешки "студенти". Јавна је тајна да ови "студенти нису били ништа друго, него прерушени чешки војници; добро знамо да је свако од њих испод одела био наоружан до зуба, и само чекао на заповест да крене у покољ. И то није било све, и Руси су такође тражили студенте, који су при клању очито мешали крв, добро нам је позната српска пожуда за "црним умокцем". Врло значајно за српске студенте и њихове планове је и то што су из Берлина позвали и пољске студенте. То најбоље сведочи о њиховим мрачним намерама, које су на крају биле управљене против немачког главног града. Вероватно је требало да се у походу на Берлин пољски студенти употребе као ударна трупа.

Магацин оружја се налазио, колико смо могли да сазнамо, у шлајфешкој стругари и Масуласовом газдинству. У стругари су чекали топови, бацачи пламена и бацачи мина. У Черниковом амбару био је огроман депо гасних бомби, а код Масуласа су пушке и муницију сакрили у креветима и диванима. Све је било спремљено за рат.

У суботу пре подне у десет сати требало је да избије устанак. Са шлајфешког црквеног торња требало је да се испале три хица, а на тај сигнал да се окупе сви студенти пред Ешенбаховом гостионицом, и тамо је требало прогласити српску републику. Затим су хтели да истакну српску заставу, и то на цркви, школи, стругари, на гостионици Леман, као и на стражари испред споменика ратнику. После тога по кратком поступку требало је стрељати све Немце и Србе који су им привржени пред Ешенбаховом гостионицом, њихове жене и децу отерати на чешки принудни рад, њихове гуске и свиње поклати за велики победнички банкет у сали код Ешенбаха, а њихове куће полити бензином и ракијом и запалити. Све примерке вајсвасерских "Најновијих вести" скупити на гомиле и онда свечано запалити испред споменика ратнику.

Ђаволску намеру имали су студенти са шумарем. Њега нису хтели да стрељају, него да га завежу за црквена врата, тамо где су иначе у стара времена клечали лопови у гвожђу и ту је требало, како се предвиђало, да издржи 5 дана и 5 ноћи без хлеба, воде и ракије, а онда су хтели да га погубе — да га принуде да 10 пута ломећи језик каже на српском "Schestsch stow schestsch a schestschdschesatsch dschowtschitschkow dschechu po schtscheschtschitschze". Ко се не би ужаснуо кад чује о таквим намерним грозотама!

Кад постану господари Шлајфеа, Ронеа и Требендорфа, онда ће студенти збрисати све што је немачко са земаљске кугле. Треба објавити рат немачкој Републици, и само се очекивало приспеће малшвичких соколица, радиборских ватрогасаца и бициклистичког клуба "Муња" из Драјкречама, па да се са овим појачањима крене на Берлин. За понедељак је планиран први поход на Берлин, да се град затвори у обруч и да се сви Берлинци поубијају, да се исецкају и прераде у месну салату, са изузетком берлинских Пољака и господина редактора Скале. Затим да се на сва четири краја главног града запали ватра и да то буде сигнал за Чехе и Пољаке. Ови би се онда са ових страна сјурили у немачки Рајх, запосели Дрезден, Штетин и Штајниктволмсдорф и натерали све Немце у море, где би најкултурнији народ на свету, Марсу и Месецу заувек пропао. Онда би се основало српско царство од Рајне до Одре, од Рудне горе до Северног мора, а председник те српске државе био би доживотно председавајући "Лужичко-српског савеза студената".

То су били ти опаки планови српске студентарије.

24. јула 1927. хтели су да одвуку у пропаст велику Немачку, величанствена Бизмаркова творевина требало је да се сруши, а немачка нација да се избрише из историје.

А шта је осујетило ове црне планове, шта је покварило намеру побуњеника?

Две ствари! Прво: лоше време. Само је председавајући имао гумени мантил, а од студената нико није имао ни кишобран, штавише многи нису имали ни шешир ни капу. Онај који је са црквеног торња требало да испали три хица, узалуд се мучио за кишобран, тако да није смео да се упути на своје узвишено место, јер није имао ни капу ни ондулацију отпорну на невреме. Тако је план пао у воду.

Још једна друга чињеница спречила је устанак. Студенти су отишли на спавање тек кад је почело да свиће, и у 10 сати пре подне све је још лежало у гушчијем перју. Онај ко зна како је студенту стало до топлог кревета, тај ће зацело разумети да нема тога на свету што ће га отерати из тог положаја, па макар то била и тако велика ствар као што је обарање државе. Према томе, због лошег времена и топлих шлајфешких кревета одложен је устанак српских студената.

Али пажња, испод пепела још увек тиња жар! Толико је дубока мржња у српским студентима. Шамар у улици Кајзерсштрасе и поједена кобасица вичу за осветом, исувише су примамљиве прашке кобасице и плзенско пиво и превише лепе Боженке, Марушке и Зденке из Прага да српски студенти не би изнова покушали с крвавим превратом. Зато се и даље наређује пажња!

Око Божића се у Србину буди жеља за убијањем. У недостатку других објеката он коље гуске и свиње. За Божић српска студентарија поново слави такозвану "Schadžowanku". Ко зна шта се ту све може одиграти! Нико не може да каже да ли тада још смемо рачунати с лошим временом и топлим креветом! Зато будите будни! Пажња, пажња и још једном, пажња!

Ханцо Обершлау,
"потпуно разумно" немачки Србин
специјални извештач вајсвасерских
"Најновијих вести"