Луција Хајнец

Књижевност народног препорода Лужичких Срба

Увод у сорабистику: Хрестоматија за српске слависте

Сама формулација теме овога реферата објашњава шта желим да ограничим својим излагањем. Народни препород је широки историјски, друштвени и социолошки проблем. Желим овде да се концентришем само на једну врсту народног културног живота - управо на књижевност и да пратим процес препорода у њој. При томе треба размотрити разне аспекте, које ипак овако укратко не могу све анализирати. Пре свега, књижевност препорода има свој друштвени аспект - књижевност не живи изван друштва - везана је за оно што чини друштвену базу. На пример, веома је значајан и занимљив аспекат који се овде у целини информативно анализира, аспект унутрашњег препорода саме српске књижевности - њено богатство и унутрашња рашчлањеност (развој врста и родова, њихова структура, естетска функција књижевности и др.). Следећи значајан, веома комплексан аспект, који је уско везан с оним аспектом као и са идејно-садржајним аспектом, јесте функција словенства у препородном процесу лужичкосрпске књижевности. (Народни карактер и световност лужичкосрпског препорода). За Лужичке Србе књижевност је имала несразмерно велики значај, можда донекле већи, него код оних народа који су своје животне интересе могли и политички и филозофски заступати и репрезентовати. Лужички Срби, који су били политички и правно обесправљени, могли су сами себе једино у народној култури донекле реализовати.

Иманентни део духовно-културног препорода лужичкосрпског народа чини књижевност чији се развој може у пуној мери ставити у прву половину 19. века. Ова књижевност имала је тада важан удео при образовању прогресивних идеја социјалног и политичког покрета. Она се стварала на просветитељским идејама, које су у форми немачког јозефинског просветитељства, утицала на лужичкосрпски народни препород, као и филозофско-књижевни покрет романтизма. Као код Чеха и Словака, романтизам је и код Срба под утицајем самог народног препорода. Књижевност народног препорода карактерише општи значај специфичности српског романтизма исто онако као што важи за чешку и словачку књижевност. Један од главних задатака романтизма - песнички открити суштину једног народа - у лужичкосрпској књижевности налази свој пуни израз као и код западних словенских књижевности. Повезаност са животним условима радног народа у његовој борби против социјалног и националног угњетавања, потпомаже у уметничкој књижевности њен народни карактер и њен близак однос према фолклору. Лирско-епска песма, балада, басна, кратка прича и бајка били су жанрови у којима је лужичкосрпска књижевност тада могла најбоље изразити осећања и мисли народа - на другој страни најуспешније деловати на то осећање и мишљење. Свако субјективно схватање света у лужичкосрпској књижевности поклапа се са захтевом за ослобођење српског човека од феудалног угњетавања и за његово људско достојанство. Човек - народ - Србин представља нераздвојну целину. У лужичкосрпској књижевности препорода таква чиста близина субјективизма и индивидуализма не може се наћи као важна специфичност романтизма. Везано је то са српским друштвом, социјалном и политичком стварношћу која је окружавала српског писца, песника. У лужичкосрпској књижевности показало се све до 60-тих година 19. века да песник своја субјективна осећања и мисли поистовећује са осећањем и мишљењем простог народа, полазећи од реалности његовог живота. (Тако са Чишинским, последњих четврт века, почиње прелаз на нове перспективе књижевности, њен развој који се отворио после народног и социјалног ослобођења и целокупне еманципације. Мислим кад српски народ буде достигао такав друштвени развој, српски писац, српски песник моћи ће на веома различите начине реаговати на околину која га окружује.) Народни карактер се као изразито стваралачки принцип у лужичкосрпској књижевности заиста чувао. Обичаји и навике српског народа, мотиви, теме и жанрови народне поезије нашли су нови израз у уметничкој песми и балади, у басни и књижевној бајци, у приповетки. Употреба народног језика, на једној страни, истакла је специфичност овог стваралачког процеса, на другој страни употреба српског језика тиме је била потпомогнута.

Књижевни покрет се само ретко јавља у чистом облику. Чешће делују два или више књижевних токова један поред другог или заједно. Доба просветитељства лужичкосрпској књижевности донела је прве врло значајне почетке које углавном представљају Јуриј Мјен и његов син Рудолф, али се тада није појавило књижевно дело које би могло сведочити о оригиналним уметничким принципима лужичкосрпске просветитељске књижевности и њеном континуираном развоју.

Идеја просветитељства у потреби за моралном и социјалном равноправности људи, дидактички патос, понекад појачане узвишености и монументалност - слике пријатељства, љубави и природе, давне прошлости - верско мишљење под утицајем пијетизма, биле су оне компоненте које су у доба препорода, према уметничким принципима романтизма и заједно с њима, деловале у књижевном стварању. У делима водећих српских песника тога времена - Хандрија Зејлера и Јана Радисерба-Вјеле - као и у скромној мери код других, романтичне особине су се додиривале и оплођавале раним облицима реалистичке методе. Овде ћемо као пример навести два важна фактора: оријентација на суштинска питања социјалних појава у животу српског народа и народни карактер, у смислу пристрасности према угњетаваном радном народу.

Српску књижевност народног препорода, њена настојања и резултате, допринос животу и опстанку српског народа, на првом месту репрезентује песништво Хандрија Зејлера (1804 - 1872). Његово уметничко дело је једно од највећих достигнућа књижевности Лужичких Срба.

Хандриј Зејлер није толико теоретски и филозофски размишљао о уметности као касније Чишински, али је он рано - од самог почетка - знао и схватио да је потребно књижевношћу деловати на народ ради његовог друштвеног опстанка. Потреба за развојем народне књижевности, за њега је била везана с потребом за њен народни карактер. Естетске норме своје поезије Зејлер усмерава, без сумње у великој мери, према народној уметности, а народна песма песнику је била модел. Хандриј Зејлер је одлично владао методом прераде облика и садржаја народне поезије. Проучавање народних песама, прича, бајки нашло је у песниковом обимном делу непосредан израз у његовој социјално-критичкој и политичкој лирици, као и лирици о природи, у баснама и сатирично-дидактичким песмама, у његовим шаљивим спевовима, епиграмима и баладама. Народна песма је Зејлера учила једноставној дикцији, једноставном мелодијском ритму, простој песничкој структури и простом наивном хумору. У многим Зејлеровим песмама налазимо карактеристичне стилске особености народне поезије (стални епитети, метафоре, алегорије, деминутиви, пословични изрази).

Структура стиха његових песама и ритам врло често указују на близину народне поезије. Песме и стихови Зејлерови одликују се високом музикалношћу песник је изнад свега волео народно певање, и за многе своје песме сам је саставио мелодију. Тако је неке његове песме народ прихватио као своје. Али је много више музичка уметност Карла Августа Коцора унела у народ многе Зејлерове песме.

Лирика у Зејлеровом стиху, све до новије лужичкосрпске поезије, има своју традицију. Зато се с тим у вези с правом сећамо речи Адолфа Черног: "Зејлер је у правом смислу речи отац српске поезије у којој је владао скоро цео век" (Историја поезије Лужичких Срба, Будишин, 1910).

Зејлер је стварао оригиналну уметничку поезију у којој се одражава реални живот српског народа, земљорадника, занатлија, и тиме потврдио пристрасност према радном народу за његову социјалну и народну слободу, за коју се српски народ борио.

Зејлерово оригинално песништво из студентских дана у Лајпцигу прихватило је, поред простих љубавних песама, песмама о природи и шаљивих, многе друге друштвене песме, сонете и елегије у латинском метру.

Гесла пријатељство, љубав, братство није се јављало у модификованом анакреонтском облику, већ више као израз велике, искрене потребе за заједништвом и слогом са осећањем и мишљењем свих младих Срба.

Са оснивањем "Недељних новина" 1842. године (Зејлер је 6 година био одговорни уредник), Зејлеру се у доброј мери пружила могућност да васпитно делује на српски народ. Објављивао је песме које славе сељака ослобођеног од ропског угњетавања, његов рад на пољу, жетви и у разним годишњим добима. Он је свесно повезао лирску слику са осудом феудалних и других социјалних неправди. "Хвалом сељака" није пренебрегао осуду, беду и сиромаштво кравара, пастира, служавки, сеоских слугу и кочијаша. Током 15 година Зејлер је испевао своје циклусе "Годишња доба": "Пролеће - Предлето - Лето или Жетва - Јесен и Зима. Прва три дела су завршетак Зејлеровог стварања, последња два песник је оставио у фрагментима. Касније се побринуо Коцор за њихову допуну уметничким песмама Ј. Е. Вјелана, К. А. Фидлера, Ј. А. Смолера и Ј. Бартка. Из заједничког стваралачког дела Зејлера и Коцора настала су, поред "Годишњих доба" и два већа дела, нпр. "Јакуб и Ката".

У "Годишњим добима" песник опева живот народа у његовој суштини. То нису песме типа енглеског песника Џемса Томсона које је Јозеф Хајдн компоновао у малом ораторијуму "Die Jahreszeiten". Овај текст није био Зејлеру непознат, али је он створио сасвим оригиналне песме. Српски песник описује природу и истовремено јој даје човечност у узајамном односу са животом српског народа. Уметнички значај Зејлеровог песничког описа природе заснива се на томе да је природа слика предела испреплетана његовим осећањима и конфликтима реалне околине. Повезаност с природом показала се као нарочити израз Зејлерове љубави за српску домовину. Поред "Годишњих доба", Зејлерова богата ризница басни јесте изузетан уметнички документ социјалног и народног препорода Срба и друштвеног ангажовања песника. Певањем басана бавили су се у светској књижевности већ славни писци, пре него је Зејлер написао своје басне. Езоп, Ла Фонтен, Гелерт, Лихтвар, и Лесинг спадали су у обавезну литературу његових гимназијских дана. Али када су крајем педесетих и почетком шездесетих година изишли први српски преводи из богате ризнице руског песника Крилова, Зејлер је већ био највећи део својих басни написао. Написао је преко 200, нешто у везаном а нешто у невезаном стиху, прве већ у Лајпцигу за време школовања, последње скоро на крају живота. При избору мотива и при писању поука Зејлер се понекад сретао с Езопом и Ла Фонтеном, али се није задовољавао с мање или више оригиналном, сличном обрадом, он је пре прихватио основну, општу мисао и претворио је својим песничким интензитетом и оригиналношћу, што је потицало из мудрости народа и из народног песништва. Зејлерове басне уперене су углавном на историјско-друштвена збивања и промене код куће, у српској реалности, и спадају у арсенал српског народа у његовој борби против привилегија феудалаца и остатака угњетавања и искоришћавања у време позног феудализма, оне буде и учвршћују самоувереност српског сељаштва, које је из Зејлерових басни стицало свест о својим правима, да сме наставити путем од сиромаштва до људског достојанства. Оно што је Зејлера гонило да се ангажује у друштвеном раду и да баснама стане на страну народа, долази отуд што је већину својих басни написао између 1847. и 1850, пре свега 1848. Тада су настале нпр. ове познате басне: "Већи си и веће имаш право", "Признање", "Буба-мара" и друге. Басна одсликава Зејлерове животне погледе и искуства, његов демократски дух као и његову немоћ да сазна доследно и потпуно историјску суштину целог друштвеног развоја. Његова чврста намера да поукама и васпитавањем делује у народу и да устане против моралних мана као што је крађа, пијанство, прошња и друго - чије је коренове Зејлер видео баш у социјалној беди - покренуло га је да на ту тему напише неке басне дидактично-просветитељског и пијетистичког карактера. Не треба заборавити да те басне нису уметнички тако савршене, као што су оне политичко-друштвене иза којих је песник стајао целом својом личношћу. Близак дидактичним баснама јесте и хумористичко-сатирични циклус "Ханс поука", упућен као поука сељаку. Песник ставља пред народ огледало, његов неваљалац Ханс је пријатељ и брат сеоских радника. Овај сеоски момак изгледа глупи Ханс који све што ради, ради наопако и рђаво. Али такву будалу Зејлер шиба прутом хумора и ироније. Са Хансом он циља не толико на глупака, већ више на саму глупост. Да је сам Зејлер придавао велики значај својим баснама, сведочи чињеница да је 1855. издао збирку од 60 басни под насловом "Српске песме, свом много вољеном народу даје на коришћење и забаву". То је била једина збирка која је изишла за његовог живота.

У оквиру приказивања Зејлерове стваралачке методе, занимљиво је и питање књижевне корелације - одјек немачке и словенске уметничке поезије на њега. Она се базира на унутрашњој сродности и уопште на својствености појединих песника. Као што је поезија великих немачких и словенских песника произилазила из животних услова њихових народа, поезија овог српског песника најјаче је повезана са животним условима српског народа тога времена. Он се свесно оријентисао на то да створи српску књижевност својим самосталним интенцијама. Разуме се да Зејлер није био у живом контакту с претходним или паралелним збивањима у другим књижевностима, имун од спољних утицаја. Он то није могао - а није ни хтео - да буде. Али његова лична искуства и доживљаји, усред реалности живота Срба, те утицаје су у великој мери парализовали. Ако код Зејлера налазимо сличности с немачким песницама, онда су то песници ослободилачких ратова - Вилхелм Милер, Ернест Мориц Арнт - и они који су познати као представници немачког романтизма - Лудвик Уланд, Јозеф Ајхендорф, Лудвик Ахим фон Арним и Клеманс Брентано. Сам Зејлер није се изражавао о својој лектири, али је сигурно да је немачку књижевност читао. Најлепше делове народне лирике Уланда и Ајхендорфа, које су се одликовале топлим односом према домовини и природи, нису могли остати непознати Зејлеру, и сигурно су му се свиђали. Ова лирика је сасвим одговарала његовим етичким и естетским назорима, ипак су се примери немачке народне песме, чије су благо А. Арним и К. Брентано у збирци "Des Knaben Wunderhorn" открили и Зејлеру. А Едуард Мерике? С њим се Зејлер као и са Ајхендорфом срео при стварању реалистичких слика везаних за народну поезију. Према Гетеу, који се показао као пријатељ значајних словенских савременика и више пута изразио уверење о напредној улози народних покрета словенских народа, морало је Зејлера привући. Снага мисли и њихова језичко-уметничка формулација у Гетеовој лирици, као нпр. у песмама "Heidenroslein", "Das Stranschen" или у спеву "Mignon" на Зејлера је оставио утисак. За њега је духовни сусрет с тим немачким песницима, изгледа то необично - сусрет с немачком народном поезијом. Гетеову "Heidenr-slein" и Уландову баладу "Der Wirtin Tochterlein" нпр. Зејлер је превео као песме "на народну", не наводећи песнике.

На основу Зејлерових личних пријатељских веза са словенским савременицима, као и на основу живог односа његових српских вршњака-препородитеља, са Словенима, може се судити да се Зејлер интересовао за словенски фолклор, али и за књижевни рад словенских пријатеља. По препоруци прашких пријатеља Зејлер се упознао са Милутиновићем. Из Караџићеве збирке у немачком преводу и сам је преводио. Срезњевски који је боравио крајем тридесетих година у Лужици, слављен је у Зејлеровој песми. Пријатељске контакте имао је и са Челаковским који је радио на својој чувеној збирци Slovanské národni pésnê (1822-1827), на словенским пословицама - Mudroslovi národu slovanského v prislovich (1852), са Пољаком Андрејем Кухарским, са Франтишеком Палацким. У рукописним "Српским новинама" Зејлер је објавио свој превод Коларовог епиграма:

Као што се у таласима губе два усамљена чуна,
тако тужно, девојко, Славија гледа на вас!

Као што је на самом почетку свог песничког рада двадесетих година, тако је Хандриј Зејлер и у каснијим деценијама био пример уметничког књижевног стварања код Срба. Створена је Зејлерова песничка школа. Пошто је Зејлер 1825. почео своје студије у Лајпцигу, под његовим вођством окупљали су се српски ђаци које је сједињавао активни рад на неговању српског језика. У тој дружини јавили су се поједини покушаји - писале су се елегије и баладе - пре свега Хендрих Август Кригер и Карло Бењамин Хатас.

У време сељачко-демократске револуције 1848, појавили су се поред Зејлера нови писци и песници, који су били загрејани за идеје друштвеног напретка, писали су песме и приповетке пуне народног патоса. Била је то група ситносељачких револуционарно-демократских учитеља - Јан Радисерб-Вјела, Бохувјер Мучинк, Јан Бартко, Јан Мелда - неки од њих били су ђаци Прашке Сербовке (Михал Хашка "Марија или вук у краљевској шуми" - прва српска љубавна новела) као и аутори из народа, који су нарочито у "Недељним новинама" објављивали своје песме. Јан Радисерб-Вјела, Зејлеров добар пријатељ, ушао је у јавност опширним песничким делом и као даља оригинална песничка личност српске књижевности 19. века, запажен после Зејлера и Чишинског, Радисерб је први прозни писац препорода. Као народни песник он је симбол и крај одређене епохе у лужичкосрпској књижевности у свим њеним облицима пре свега у баладама и у краткој прози - прича, анегдота и др. Изузимајући његове три историјске приповетке (Напад код Букеца, Битка код Будишина, Јан Мања) проза Вјеле испољила је баладичан карактер. Његове приповетке имају скромну, некомпликовану структуру. Њему је на првом месту било стало да прикаже разне доживљаје, случајеве, запажања. Трудио се да свој књижевни задатак формулише широком типичном законитошћу. Његова консеквентна оријентисаност на неке слојеве земљорадника била је пресудна за његову уметничку оригиналност. Народна балада, бајка, народна приповетка, налазе код њега нову уметничку конкретизацију. Романтичарски елеменат постаје оригинални контрапункт његове реалистичке социјално-критичке поезије. Посвећује је српском поробљеном народу, кочијашима, служавкама. Чишински је веома ценио Радисербово књижевно стварање. То се може видети из његовог чланка који је објавио у "Летопису Матице сербске".

Радисерб-Вјела није био велики теоретичар, али су га несумњиво веома интересовали естетски проблеми у српској поезији и прози, што се одражава у свим његовим критичким напоменама и размишљањима. Високо је ценио поезију Чишинског, али је мислио да је обичан радни човек не може разумети, и да ће Чишински бити доступнији будућим, образованијим генерацијама (функционална диференцијација књижевности у делу Чишинског). Развијајући се у прогресивном току романтизма, Радисерб стоји са својим делом -пре свега својим историјским приповеткама - на прагу епохе критичког реализма у лужичкосрпској књижевности. Интересовање за историјску тематику је карактеристична црта српске књижевности романтизма.

Развој књижевности 50. и 60-тих година је карактерисан даљим продубљивањем и учвршћивањем српске традиције и континуитета, што је почело са Зејлером. Одушевљење идејама народног покрета и културног живота око 1848. уносили су најзначајнији представници нове генерације (Хорњик, Дучман, Ј. Б. Пјех). Идеја Јана Колара о словенској књижевној узајамности нарочито се неговала. Михал Хорњик је своје погледе о значају рецепције других књижевних творевина, најпре словенских, дефинисао 1865. у "Лужичану" као ширење и богаћење српске књижевности, а њу је видео као део обимне словенске књижевности. Поред оригиналних уметничких дела, настали су нови преводи из словенских књижевности као и фолклора. На крају да напоменем да тих година, посматрајући целокупан процес развоја књижевности у 19, веку, сем Јана Чесле, није се развила ни једна тако изразита песничка личност као Зејлер и Радисерб-Вјела. Учвршћивање и продубљивање књижевне традиције и континуитета значило је за ову генерацију исти присан однос према лужичкосрпској народној поезији, као што су је неговали Зејлер и Вјела. Из других књижевности одабирано је најпре оно што је структури српске књижевности одговарало - поезија - кратка проза - мало драмских дела али роман никако. Јан Чесла који је у временском периоду и у оквиру поезије 19. века после Зејлера, Вјеле и Чишинског, заслужује највише пажње. Он се формирао под духовним животом чешке средине. Чесла је у Прагу студирао и касније остао тамо као лекар. То не значи да није био у духовном контакту са својом српском домовином, судбином Срба у прошлости и садашњости. Народно патриотско осећање и свест младог Чесле била је покренута и активирана борбом чешког народа и његове демократско-револуционарне интелигенције за слободу и равноправност за време апсолутистичке владе хабзбуршке монархије и А. Баха. То се одражава у патриотским Чеслиним песмама, у историјској романтичној поеми, првој те врсте у лужичкосрпској поезији, "Краљ Прибислав" и у лирско-епској песми "Краљ Срба". Чесла је 1864. написао у краткој аутобиографији: "Овде у Прагу, словенски дух ових година пробуђен за нови млад живот, у мени је силно пробудио запаљену искру српског духа."

Под утицајем Зејлерове лирике и нове чешке, коју су неговали Колар - Халек - Ербен - Неруда - Пфлегер Моравски, Чесла је већ у првим творевинама постигао песничку оригиналност. Највише чиста субјективна лирика, какву је Халек опевао у збирци "Вечерње песме" и Неруда у "Гробном цвећу", Чесли је за своју љубавну и природњачку лирику дао најјачи подстрек. Иако не тако непосредно, и у таквој мери као његови савременици, Чесла је прихватио својом песничком душом лирику Хајнриха Хајнеа. У његовим песничким циклусима "Венчић јесењег цвећа", "Пролећно цвеће", "Шипци", "Венчић најдражој" звучи љубавна лирика Хајнеа. Начин субјективно-рефлексивног приповедања Чесле значи новину у лужичкосрпској књижевности. На пољу баладе он се оријентисао потпуно на традицију народне поезије. Ако се Чесла својим уметничко-стваралачким делом определио за идеје и уметничке форме своје књижевне околине - то није било епигонство. Познавање немачке и словенске поезије и присан однос према српској народној култури, били су песникова жива духовна стварност.

Јан Чесла је у развојном процесу књижевног препорода допринео да се темељ на коме се модерна лужичкосрпска књижевност последњих десетина 19. века критичког реализма почела развијати и остала плодна.

Превела са лужичкосрпског Надежда Обрадовић