Мићо Цвијетић
Трајање у имену и језику
"Нека сте благословени, ви часни људи и нека
ваша имена буду као руже заронске, ка сунце што се рађа
и обасјава земљу српску, и пламеним словима
исписује речи у мермерном храму господњем."
(Јуриј Мјен, лужичкосрпски пјесник, 18. вијек)
1.
Када је године 1872. боравио код Лужичких Срба чувени Стојан Новаковић, уписао је у Споменици Матице српске (Помјатник Маћицу Сербскеје), у којој су своје утиске износили гости Лужице, поред осталог, и сљедеће: "Од негдашњих силних и далеко раширених племена словенских на овоме крају, ви сте, браћо једноимена, остали једини као стража на Крајини, ви сте жив монумент некадашњих племена. Част вашем племену. Нека би срећа или судбина која народима добре дане дели, погледала на вас, нека би словенство постало што му сви желимо, да и ви задобијете у колу словенском оно што вам приличи".
Међутим, ни срећа ни судбина нису биле наклоњене Лужичким Србима, ни прије тога, али ни касније. Овај најмањи словенски етникум проживљавао је кроз цијелу своју историју тешке тренутке борећи се за опстанак, за очување својих народносних и културних особености. Иако се налазио вијековима у њемачком окружењу, административно и вјерски раслојен (протестанти и католици), успио је да преживи и одржи се до дана данашњег. Многи су му већ давно прорицали нестанак, али је, захваљујући жилавом отпору, овај народ успио, мада у смањеном броју, да се одржи и очува у њемачком мору, у коме су га оркани ударали са свих страна. Свој мали народ видио је највећи лужичкосрпски пјесник Јакуб Барт Ћишински (1856-1909) у чамцу, који таласи немилосрдно ударају са свих страна.
Лужица, у којој живе Лужички Срби, налази се у дијелу некадашње Њемачке Демократске Републике који гравитира према Пољској к Чешкој. Они су се једини одржали од некада прилично моћне скупине Полабских Словена, који су били населили велики дио на истоку данашње Њемачке. Разједињена словенска племена, и поред отпора који су пружала, нису се могла одупријети моћној германској сили, која је освајала њихове просторе и наметала им хришћанску вјеру огњем и мачем. Одржали су се једино потомци два словенска племена, преци данашњих Лужичких Срба, Милчани и Лужичани. Потомци првог су данашњи Лужички Срби у Горњој, а потомци другог у Доњој Лужици. Познат је и један детаљ, који је ушао у легенду и литературу, о томе да су и преци Лужичких Срба преживјели сјечу кнезова, али много раније него њихови истоимени етнички сродници на југу. Наиме, један од моћних њемачких велможа, будишински маркграф Геро, немилосрдно се обрачунао са словенским племенским челницима. Сазнавши да припремају завјеру против њега, позвао је на гозбу тридесеторицу лужичкосрпских кнезова и мучки их уморно. Догодило се то 939. године, а овај драконски чин задржан је у колективном памћењу потомака уморених.
Лужичким Србима никада није било лако, али им је ипак било најтеже у фашистичкој Њемачкој. У Хитлерово време преживљавали су тешке дане. Тада, а и раније, моралну и Другу подршку пружали су им Чеси, Словаци и Југословени, посебно Срби. Колико се саосјећало са њиховом судбином најбоље илуструје податак да су у вријеме нацизма у нас прављени планови о њиховом пресељењу у Југославију, како би се спасили од уништења. У лужичкосрпском архиву у Будишину чува се дио преписке која је о томе вођена између њемачке владе у Берлину и њеног посланства у Београду. Наравно, на то се са њемачке стране није гледало нимало благонаклоно, то је оцјењивано као подмукло шуровање Стојадиновићеве владе и лужичкосрпских представника. То је био још један повод за нове прогоне и угњетавања.
Након Другог свјетског рата Лужички Срби су остали у совјетској окупационој зони, каснијој Њемачкој Демократској Републици. У овој сада бившој земљи дато им је право на националне, културне, научне и образовне институције, средства информисања, истина локалног карактера, те неговања других народносних особености. Вијековима су сањали о аутономији, али до ње није дошло, нити за њу има изгледа. Сада се Лужички Срби налазе у јединственој њемачкој држави, а тиме и пред новом неизвјесношћу као и толико пута досад у својој историји. Њихов број је око 80 хиљада душа, што износи свега 0,1 посто данашњег њемачког становништва. Кап у њемачком мору. Надамо се, ипак, да ће њемачка држава заштитити своје аутохтоне словенске држављане, који немају другу домовину осим Лужице, а Лужица је у Њемачкој. И савремени лужичкосрпски књижевник Јуриј Кох очекује да ће Њемачка помагати Лужичке Србе, штитити њихову умјетност и културу: "Без лужичких боја ови сиви тонови, који већ доминирају нашом свакодневицом, ширили би се све више и више". То заслужује овај мали словенски народ коме судбина никада није била наклоњена. Или, како пише Кито Лоренц, српски пјесник из Лужице: "... народ који је рођен из националног и социјалног тлачења једне људске групе чије је име важило као погрда, коме је на крају и језик био забрањен да би се избрисало сјећање на бајку и на пјесму која је лијечила хиљаду болова". Народ коме су језик, књижевност и култура помогли да одржи "живу свијест о самом себи", те чија је поезија најчешће била крик уцвијељене "сербскеје душе".
2.
Лужички Срби држе до свога српског имена, земље и свога српског језика. Поносни су на своју Лужицу, "домизну сербску". У томе има нечега од оног романтичарског заноса. Себе једноставно називају Србима, односно Серб (једнина) и Сербјо (множина), а нас, да би се знало о коме је ријеч, "Јужна Сербјо" (Јужни Срби). Себе никада не именују као Лужички Срби, већ само понекад као "sywerni Serbjo" (сјеверни Срби). И наш језик називају "јужносербшћина", а наше народне пјесме "јужно-сербскеје народне песње". У њиховој поезији, посебно у прошлим вијековима, веома често је присутно њихово име Серб и Лужица, а у неким старим текстовима називају је и Сербија или Сорабија. Још у шеснаестом вијеку лужичкосрпски пјесници пјевају заносно о својој отаџбини. Каспар Поукер пише оду својој домовини Сорабији, завичајним ријекама Лаби и Спреји, а Јан Бук се обраћа благословеној груди - "нека вјечно цвати ти цват". Непун вијек касније, један пјесник шаље поетско писмо "у земљи Срба", а други на "српску ријеч" гледа као на "свјетлост домовине наше".
У осамнаестом вијеку о снази свога сербског језика пише Јуриј Мјен, о његовом меком и љупком звуку који жубори попут бистрог потока. И највећи лужичкосрпски романтичарски пјесник Хандриј Зејлер, пријатељ нашег Симе Милутиновића Сарајлије, са којим је друговао у вријеме док је овај у Лајпцигу штампао Сербианку, пјева химну својој Лијепој Лужици, (Рјана Лужица). Он описује годишња доба на њеним пољима, у њеним селима и шумама, а ови се огледају у души српског човјека. У красној пјесми о српској невјести Зејлер описује устрепталост њене душе и немир њеног срца. Она не престаје да пјева док обилази лужичке зелене ливаде, жање росну траву и натпјевава се са шевом. А њена пјесма, која се и данас са заносом пјева у Лужици, почиње једноставним ријечима: "Српкиња сам из српске земље".
О љепоти Лужице, о своме српском народу и његовом српском језику, пјеваће и пјевали су и други пјесници, од Смолера, Јана Радисерба Вјеле, Јозефа Новака, Јурија Чешка, Мине Виткојц до наших савременика Кита Лоренца, Бена Будара, Бенедикта Дирлиха и других. Неки о Лужици пјевају са сјетом као Ћишински, пјевају о њеној некадашњој слави, а пјесник Мато Косик (1853-1940), који је заувијек отишао у далеки свијет, из Америке тугује за својом домовином "Лужицу сам изгубио/ и љепоту неба свога".
Лужички Срби воле своје народне пјесме, памте народне приче и легенде. Они имају свога митског јунака, чаробњака Крабата. Он је лужички Фауст, он је симбол народног умовања, виспрености и сналажљивости; "лужичког Еумеја", који је надахњивао генерације умјетника. Он надмудрује силне и моћне, штити од њих свој српски народ. А тај народ је на њега пренио "своје чежње и снове".
По имену народа и земље одређивани су и многи други називи и имена: називи установа и институција - Маћица Сербскаја, Сербски Дом, Domowina; ђачких н студентских друштава у прошлости - Сорабиа (Лајпциг) и Serbowka (Праг); називи листова и часописа - Сербска Јутничка, Serbske Nowiny, Лужичан, Лужица, Липа Сербска, Лужички Серб, итд.
3.
Нарочито у прошлом вијеку и првим деценијама овога вијека Срби из Лужице су свој поглед окретали према словенским народима, очекујући од њих разумијевање, моралну и материјалну подршку. Њихов поглед често је упућиван и ча словенски југ, посебно према Србима, јер их је, поред осталог, на особен начин везивало заједничко име. У неким пресудним историјским моментима нису тајили бригу за судбину јужних Сербов, па су, у мјери својих снага и моћи, понекад прискакали и у помоћ, а поједини су стизали у Србију из различитих побуда и повода: као путници, писци, научници, трговци, па и као ратници, а неки да би у њој заувијек остали.
Најзначајнији представник лужичкосрпске црквене литературе Јакуб Тицин стигао је у Србију као војник. Дошао је са војском принца Еугена Савојског и несрећно погинуо у борби против Турака код Београда, 1693. године. Више од два вијека касније притиче Србима у помоћ у борбама у Београду са Турцима (1862) Јан Козлик, Лужички Србин, син протестантског свештеника. Он пише и путописе за лужичке новине из Београда и Србије. "Он је тада пожурио у Србију да би на страни своје браће ратовао против Турака", стоји у редакцијској напомени уз један путопис. Из Лајпцига, "гдје је студирао, упути се Козлик до јужне Србије да помогне ослободити земљу од Турака". Јан Козлик (1840-1903) изабраће потом Србију као нову домовину и остаће у овој земљи заувијек. Радио је као инжењер и умро у Крагујевцу, али са прилагођеним именом и презименом, као Иван Козлић.
Један од ревноснијих преводилаца српских народних пјесама из Вукових збирки Јулиус Едвард Вјелан походио је такође Београд и о томе оставио занимљив путопис (1868), а његов земљак пјесник Хендрих Јордан био је у мислима са нашим ратницима, па им упућује свој поздрав и подршку у пјесми Браћи Србима, борцима против Турака (1876). Павле Јуришић Штурм, поријеклом Лужички Србин, ступа исте године као добровољац у српску војску и проћи ће кроз њене најпресудније битке. Постаће војвода и наш народ ће га опјевати у својој пјесми.
На почетку овога вијека Босну ће походити лужички парох Павао Шолта и написати путописну књижицу. А долазио је у посјету своме брату Миклаушу, који је као часовничар радио у Сарајеву. Српске земље пропутоваће и Мерћин Новак Њехорнски, лужички књижевник и. сликар, те преводилац наших народних пјесама. Он је умјетнички уобличио и један циклус слика на којима је наш епски јунак Краљевић Марко, а радио га је према мотивима српских народних пјесама. Објавио је и књигу путописа У царству Душана Силнога (1936), која је била забрањена, а тек послије рата публиковане поново у проширеном издању. Трагичну судбину на српској земљи, поред поменутог Јакуба Тицина, доживио је и пјесник Јуриј Чешка (1944), присилно мобилисан у њемачке јединице а при покушају бјекства нашим ослободилачким јединицама.
Лужичке Србе усхићивало је како се у нас храбро умирало за слободу и отаџбину. Понесени тиме, преводили су творевине нашег народног духа, наше ;пјесме и приче, давали наша популарна народна српска имена, а неки лужички пјесници придодавали својим и наша презимена (нпр. Петровић). У Лужици су тако живјели наши епски јунаци и виле посестриме, знало се за Марка Краљевића, а пјевале су се на словенским посијелима и наше лирске народне пјесме. Лужички Срби су прије сто педесет година (1847) основали своју Маћицу Сербску, по угледу па нашу Матицу српску која је и њима, а и другим словенским народима дала подстицај за оснивање таквих националних, културних и књижевних институција, а она им је "за примјер служила".
4.
И наши људи нису заборављали на истоимену браћу у Лужици. Помагали су их материјално и морално, писали о њима, походили њихову земљу. Навраћали су у Лужичку Србију на својим путовањима по Њемачкој, успутно или намјерно. О дубљим мотивима њихових боравака међу Лужичким Србима неки су оставили и занимљива путописна свједочанства објављена у нашој књижевној периодици. Међутим, у путописној форми је први словенском свијету скренуо пажњу на Лужичке Србе Ljудевит Штур (1815-1856), словеначки национални борац, славенофил и пјесник. Он је 1839. године путовао у Лужицу и непосредно се упознао са културним и животним приликама овога најмањег словенског народа, од кога су дотад до осталог словенског свијета допирали ријетки гласови. О свом боравку у Лужици сведочи у дужем путопису који исте године објављује у Часопису Чесскего Музеума. Годину дана касније Штуров путопис објављује Новиј сербскиј Летопис (каснији Летопис Матице српске), који је тада излазио у Будиму. Путопис, под насловом Путовање у Лужице, о пролећу год. 1839, преводи такође Словак, Јанко Шафарик (1814-1876).
Из Штуровог путописа наши читаоци могли су стећи поуздане информације о животу Лужичких Срба, њиховим препородним напорима и отпору који пружају њемачкој асимилаторској политици. Словачки путописац истиче:
"Но ма како слаби и незнатни били ови останци, опет срце свакога ревносног Славјанина наклоност нии испуњава, јер су они ако и у малом броју, опет у свим погибелним боевима и несрећама, кое су ту на народност нашу ударили, сахранили језик и обичае стари свои дедова, и јоште к томе показују нам се, као потомци они јунака, кои су на предној стражи бојак били против туђинства за цело Славјанство, и кои су по јуначком одпору жертвом пали за свое побратиме."
Штуров путопис, у коме он описује љепоту Лужице, сусрете са лужичкосрпским културним н књижевним прегаоцима н даје подршку њиховим препородним националним активностима, скренуо је на најбољи начин пажњу читаоцима нашег часописа на српску словенску оазу у Њемачкој. Занимљиве путописне текстове из Лужице објављивали су касније и други наши листови и часописи, али њихови аутори били су странци: Павле Падејски, Александар Гиљфердинг, Најгебауер, Роскиевич и други. Српски аутори, као путописци, јављају се тек осамдесетих година прошлог вијека, а о њима је ријеч. На почетку је путопис анонимног њемачког аутора, под насловом Срби у сред Немачке, објављен у Јавору 1883. године. Међутим, занимљив је по томе што му преводилац па српски језик, извјесни Стеванов, даје свој особен печат. Уводни и завршни дио, наиме, дописао је сам преводилац, и у њима не скрива своје задовољство које му причињава њемачки путописац који са симпатијама пише о Лужичким Србима и што наглашава њихову сродност са Јужним Словенима, посебно Србима.
Други чланак са путописним елементима, који објављује исто гласило десетак година касније (1892), под једноставним насловом Из Лужице и Будишина, потписује Јован Стефановић Виловски (1821-1902). Овај сарадник српске периодике био је војни историчар и генералштабни мајор у аустријској војсци, али без обзира на професионална опредељења, он не прикрива свој наглашени романтичарски словенски занос. У Лужицу је путовао 1885. године, а о Лужичким Србима је сазнао знатно раније, кад је 1852. боравио другим пословима у Дрездену, а словенски простори на којима овај народ живи били су му надохват руке. Објавио је, такође, и студију Трагови српског народа у бечкој Српској зори (1878), чији је власник и издавач био његов брат Тодор Стефановић Виловски. У поменутом чланку аутор се враћа на неке елементе из ове студије, у којој на наглашен начин говори о нашим сродничким односима са Лужичким Србима. Он, између осталог, пише да су Лужички Срби "наша рођена браћа, да је наш народ отуда, са севера..." Ипак основно полазиште му је једно друго путописно њемачко штиво, па је понекад недовољно јасно повучена граница између два ауторска приступа.
О Лужичким Србима на особен стваралачки начин пише Јован Миодраговић (1853-1926) у три наставка у београдској Отаџбини (1881). У његовом путопису Пут од Београда до Лајпцига, у највећем дијелу трећег наставка, пажња је посвећена овоме словенскоме народу. Овај касније познати српски педагог студирао је у то вријеме у Лајпцигу (у универзитетском архиву је забиљежено да се уписао на студиј педагогије 18. новембра 1880. године). Путопис је срочен у епистоларној форми, у форми писма пријатељу. На једном мјесту износи погрешан податак када пише да број Лужичких Срба износи близу једног милиона, а према попису, који је управо у то вријеме урадио познати лужичкосрпски научник п лингвиста Арношт Мука, било их је свега око 166.000 душа.
Лужицу походи познати београдски професор Никола Несторовић (1868-1957). Његов путопис Из Лужичке Србије објављује илустровани лист Нова Искра (1899), у коме са пуно љубави и симпатија говори о овоме истоименом народу. У њему види род рођени и српски етнолог и фолклориста Тихомир Ђорђевић (1868-1944).У Лужици је боравио крајем августа 1901. године, а путопис, под насловом У Будишину, публикује на почетку идуће године, у истом београдском илустрованом листу.
Као члан делегације Матице српске из Новог Сада у Лужицу је путовао и Милан Савић (1845-1936), а друштво су му правиле супруга и кћерка, у то вријеме дјевојчица, касније позната и умна жена Аница Савић-Ребац. Делегација, у којој је био и Антоније Хаџић, имала је за свој боравак и конкретан повод - свечано је отваран Сербски Дом у Будишину, у јесен 1904. године. Ову значајну грађевину Лужичких Срба и националну институцију која је прилично дуго подизана материјално су помагали многи дародавци из словенског свијета, а у доброј мјери и наше установе и појединци. Дарове је донијела и ова српска делегација, што је био не само куртоазан знак пажње примјерен свечаности отварања Дома већ још једна потврда културне и научне сарадње која је прије тога деценијама његована између Матице српске из Новог Сада и Маћице Сербскеје из Будишина. О боравку у Лужици Милан Савић ће годину дана касније објавити у Бранковом колу красан путопис у три наставка, под једноставним насловом Код Лужичких Срба. Интересантно и упечатљиво мјесто у путопису заузима његова дјевојчица Аница, која је понашањем и нашом народном српском ношњом очарала њихове домаћине.
Боравак у Лужици Милан Савић је искористио за што темељитије упознавање овог словенског народа и њихове земље Лужице, њихове традиције и културе, али и за успостављање нових облика сарадње. Сусрео се и са највиђенијим Лужичким Србима, међу њима и са великим пјесником Јакубом Бартом Ћишинским и гласовитим научником Арноштом Муком, са којим је прије тога одржавао преписку. Захваљујући Савићу, те на његов подстицај и препоруку, Лужици у походе стигла је и Савка Суботић (1834-1918), жена већ знатно раније преминулог српског књижевника и политичара Јована Суботића. Свој боравак је крунисала путописом Међу Лужичким Србима објављеним у Босанској вили (1906). Пун је лирског набоја, јер га је писала радознала женска рука.
Пјесник, есејиста, врсни преводилац, новинар и публициста Станислав Винавер (1891-1955) боравио је такође у Лужици, у прољеће 1925. године. Винаверово путописно свједочење, објављено у наставцима у београдском листу Време, показује ширину његовог интересовања за Лужичке Србе, о којима пише са њему својственом ерудицијом.
Српски путописци су са израженим знатижељом одлазили код имењака у Лужицу. Писали су о њиховој домовини и о њима топло и људски, као о својој родбини, као о најближима. Такву знатижељу нису исказивали други јужнословенски народи. Код Хрвата, рецимо, до 1918. године није објављен ниједан путопис из Лужице. До тога времена Словенци су објавили само два путописа Јосипа Мантуанија (1894) и Јанка Млакара (1907). Срби су, очито, осјећали већу потребу да упознају своје имењаке у Лужици, да се нађу у српској оази у Њемачкој.
Уз неопходну фактографију наши путописци су приближавали својим читаоцима лужичкосрпску историју, књижевност, културу; напоре које су улагали да сачувају своје име и име језика који им је најчешће забрањиван. Приказан је лужички човјек, побожан, радан и трпељив, гостољубив, доброћудан и отворен. Без обзира на све мијене, такав је остао до данас. Приказан је како љубоморно чува своје обичаје, своју народну ношњу, своју словенску душу, нераскидиво везан за села, њиве и шуме Лужице. За своју пјесму, за тиху и сјетну мелодију у коју је уграђено нешто од њихове тужне судбине, од хиљадугодишње невоље, како пише савремени пјесник лужички, "најнесрећнијег словенског живља". То је народ који у красном лужичком пејзажу лијечи душу и у творевинама свога духа продужава трајање. А све је то привукло наше српске путописце, привукло их је њихово име и њихова земља Лужица, Лужичка Србија.
|
