Projekat Rastko : Poljska : Istorija

Konstantin Mihailović
Janičarove uspomene ili turska hronika

Prerada iz XVII veka

Iz rukopisa J

Rukopis N.

Iz rukopisa J

Dodatak II glavi.

O Muhamedu postoji ovakva tradicija kod onih hrišćanskih naroda, čega sam se naslušao od jednog jermenskog patrijarha, dok sam stanovao u Carigradu kraj Sulimanastira, to jest kraj vodenog manastira (ovaj manastir zato nazivaju vodeni što ima pod crkvom vodu, do koje treba po stepenicama ići, i ona je malo slana i gorčikava ali je tako silna, da ako je se bolesnik napije, onda (bolest) izlazi ili jakim znojem ili per inferiora loca, što sam i sam iskusio godine 1610). Ovaj je pričao da postoji jedan manastir na jednoj gori u arapskoj zemlji svetoga Vasilija, gde je otac ovoga Muhameda bio manastirski podanik, i posluživao je onako kako mu je naređivano. S vremenom kako je Muhamed odrastao, već ga je zastupao u posluživanju i pasao je manastirske kamile. Šetajući se jedanput, starešina onoga manastira opazio je nad zaspalim Muhamedom nekakvu poveću senku, mada je dan bio vreo i bilo je sunce. Posmatrao je to čak nekoliko puta, i to ne više sam, već su i druga braća videla, smatrajući da je to imalo da bude nešto zlo, jer je u to vreme bio nikakav i šugave glave, čega i sada ima mnogo među Turcima. Doveli su ga do toga, obećavajući mu da ga oslobode manastirske službe kao i njegova oca, da im da pismenu potvrdu na sebe, da kasnije, ma u kakvoj sreći bio, neće propustiti da im čini dobročinstvo. Dopustio je Muhamed, ali kako nije umeo da piše, upitao je kako bi to trebalo da se uradi. Naredili su mu tada da zamoči celu ruku u mastilo, dobro i lepo napravljeno, (koje tamo ne prave tako kao ovde) i da stavi na belu hartiju umesto privilegije, što on učini.

Mnogo tamošnjih ljudi tvrdi da taj pečat postoji sve dosad u riznici turskih careva, sačuvana kao Muhamedova svetinja i često se prepiru Jermeni i Grci. Jer Jermeni sebi pripisuju ovaj pečat, a oni (drugi) opet sebi, jer obe strane imaju sigurne dokaze. Grčki kaluđeri kalaguri ne daju nikakve dacije, a Jermeni ni na koji način ne pristaju da prodadu. Muhamed je dakle kod Turaka veliki prorok i izaslanik božji i tako veruju da je bog u sedmom nebu na nekakvoj tablici davno bio označio, najpre da će stvoriti čoveka, zatim da će na svet poslati Isusa velikog proroka, zatim da je u poslednje vreme imao da pošalje Muhameda svoga poslednjeg izaslanika. Kad vide Lucifer (kojega zovu Ihlis), kojem je jedinom bilo slobodno da boravi u onim palatama sedmoga neba, ponesen zavišću, do kakvog je dostojanstva imao da dođe stvoreni čovek, dogovorivši se s nekim drugovima svojim, počeše se protiviti volji božjoj, zbog čega gospod bog rasrđen naredi anđelima da ga sa svima drugovima njegovim zbace s neba, odakle je sedam godina leteo do zemlje, a sedam godina ispod zemlje, a onda se sedam godina molio pod zemljom da bi mu bog dopustio da iziđe nad zemlju. Šta je potom radio ima o tome velika knjiga, u kojoj ima tako mnogo čudnih bajki, da se čovek mora smejati i čuditi kako mnogo uzimaju iz Svetoga pisma za svoje bajke svoga ludačkoga Alkorana. Uzimaju tvrdnju iz petnaeste glave jevanđelja po Jovanu, koje neki njihovi učeni besednici čitaju na arapskom. Gde piše: poslaću vam utešitelja koji će vas poučiti svemu i koji će govoriti o meni; oni te reči, koje su rečene o svetome duhu, prenose na neplemenitog Muhameda, kao Mehmed efendija, jedan njihov valjan sveštenik, to jest besednik, koji je (tu - ?) stanovao i Davadpašadu je k meni često slao i kad je trebalo da drži besedu javnu, onda bi uvek naučio nekoliko reči iz jevanđelja na latinskom nekoliko na grčkom, a znao je takođe haldejski, koji je jezik on nazivao jevrejskim. Mene je često molio da slušam njegove propovedi, i ja sam bio nekoliko puta, kad je mnogo čitao i tumačio iz arapskih jevanđelja. Hrista je čestito spominjao, samo je grdio što ga hrišćani nazivaju bogom. Kada je imao da govori one sentencije, od kojih je unapred po nekoliko reči naučio, činio je veliku smelost i pravio se kao da čita hrišćanske knjige koje je imao i pokazivao je sve što zna i tako je tim obmanjivanjem pokretao narod da mnogo veruje u njegovu učenost i u veštinu u raznim jezicima, i kad bi im naredio da glavom razbiju zidove carigradske, verujem da bi učinili to. Ponekad je dokazivao govoreći bog je preko Mojsija dao našim precima knjige zvane taurat kojima su svi sledovali sve do dolaska velikog proroka Isusa i duha božjega; kad je ovaj doneo takođe sobom knjige s neba poslate od anđela, svi su za njim pošli zbog čega su se Jevreji ljutili i hteli su Isusa da ubiju, ali nisu mogli, jer im je on snagom svojom umakao, a oni pozvaše (uhvatiše) jednoga Jevrejina i mesto Isusa razapeše. Posle njega, kao što je obećao da pošalje došao je Muhamed prorok izaslanik božji, za kojim treba već kao za poslednjim prorokom ići, jer ustupajući jedan pred drugim, ovome našem su mesto ostavili, a već posle njega nijedan nije došao, niti će doći, jer kad Isus prorok bude knez, to jest sudija sudnjega dana, onda će Muhamed stajati s desne strane zauzimajući se za svoje pristalice, a za one koji bi se našli u velikom zlu, za njih će Fatima, Muhamedova sestra, a žena Alijina (velika čarobnica), raščupavši kosu, izići i pasti sudiji pod noge. Kad sudija opazi njenu žalost, stideći se više od nje, narediće svima da idu u raj. U nebo, koje je božja prestonica, ništa okaljano neće ući. U raju će sva uživanja biti za dobre, o ovim raskošima mnogo gluposti pišu. Eto tako je ovaj vrli besednik poučavao ovčice. Onda je posle umro i ostavio je sedam žena, žalosnih robinja s decom osam a bez dece trinaest. Dobar pastir. Samo četvrtinu te knjige smatraju za istinu.

Rukopis N.

Prvi odeljak. O početku otomanskih careva i njihove porodice.

Iako mnogi letopisci i mnogo onih koji su ispisivali hronike ili razne istorije različito opisuju početak turski, otkuda su se stvorili i kako su u ove krajeve došli, ipak ni ja nisam propustio da napišem ono što znam od samih poganika. Otoman, to jest Osman, bio je prostoga radničkoga porekla i orući zemlju bavio se domaćinstvom u Aziji, u oblasti koju zovu Ak Jazi; bio je tatarskoga porekla. Imao je ovaj Osman od svoga imanja veliko bogatstvo: trideset plugova mu je izlazilo na polje; kamila, konja, bivola i druge marve imao je dosta. Njegov je šator bio načinjen od abajlije, koji je zimi topal, a leti hladan. Razapevši ovaj među radnicima svojim u polju, kad bi došlo vreme jelu, on bi podizao crveni barjak, dajući radnicima znak da je vreme jelu. Ako bi pak koji od tuđih radnika došao k njemu, i toga bi ljubazno primio i nahranio, zato su mu ovi ljudi bili veoma naklonjeni i dobro o njemu govorili. U tome istom kraju živela je jedna udovica spahinica, koja je imala svoj dobar dvorac i veliku posadu, gde se desilo Osmanu da je navratio i proboravio nekoliko dana kod ovih ljudi (koji su poštovali njegovo dobro ponašanje i bili su dobro znali njegovo gospodarstvo, pa su ga rado primili). Kad je o tome saznala, gospodarica onoga mesta je želela da ga vidi. Nagovoreni Osman tada pođe da pregleda dvorac, a kako je bio u grubom kožuhu za rad, nije se svideo gospodarici i naredila je da ga poliju pomijama kroz prozor, nazvavši ga potsmešljivo mali Osmančić, a kad tamošnji ljudi videše kako je nagrđen, veoma su ga žalili. Osman je takođe veoma predano mislio o tome kako onu uvredu da vrati gospodarici. Doznavši tako jedanput da je žito u onome kraju na ceni, naredio je da se na pedeset konja natovare džakovi sa žitom, a u svaki džak da se stavi dobar štap, jer prema običaju onoga kraja nikoga s oružjem nisu puštali u grad. Došavši tada Osman sam do onoga mesta, zaustavi se ispod dvorca da bi ga mogli videti; kad ga je videla i saznala o odličnom žitu, gospodarica je naredila da se pogode; on pak, pošto je pazareno u gradu, nije hteo da drži veliku cenu. Vozeći onda ono žito u grad, naredio je svojim ljudima, kad uđu u grad, da stovare džakove s konja, da povade brzo one štapove iz džakova, budući s oružjem, da pobiju ljude bez oružja; učinivši to, zauzeo je grad pre no što su se ljudi skupili, pa onda uzevši onu gospođu, odvevši je na najvišu kulu, naredio je da je bace dole, a grad je po svome imenu nazvao Osmandžik. Eto od toga Osmana počela je porodica otomanskih careva, koja još dosad vlada.

Dodatak.

Ovaj grad Osmandžik i sada postoji u Aziji u karamanskoj zemlji nedaleko od grada Tokata. Ona kula s koje je spahinica bačena ima naročitog čuvara i uvek se lepo čuva. Ovog Osmana spominje Kromer knjiga, 21 oko godine 1300, list 235. Isto tako i stari Bjeljski (spominje) ovoga Osmana kako je izgnanik od svojih Tatara oko godine 1430. Ona oblast Ak Jazi bila je nedaleko od Ikonije, varoši Augurije.

Drugi odeljak. O carevima koji su vladali posle Otomana.

Mustafa, sin Otomanov, uzeo je bio kćer jednoga bega iz Azije, koji nije imao drugog potomstva, pa je svoju kćer sa svom zemljom koju je držao dao Mustafi. Ovaj Mustafa je oteo isto tako deo zemlje od nekih poganika u Aziji. Posle njega primio je vlast njegov sin Aladin, koji je prvi izmislio pešadiju nazvanu jenićehaje i dao im je oznaku, bele kape, koje nije smeo niko drugi da upotrebljava, (kao što ni danas nije svakome slobodno da nosi iste zavoje). Ovi nisu davali nikakve dacije, samo su bili spremni na svaku zapovest. Isto tako nisu imali nikakvu platu, jer su imali svoja imanja, samo su hranom snabdevani; ovima su u to vreme posedali gradove. Bilo ih je dve hiljade, ali za ovih careva sada to su ljudi nikakvi, a sve svoje imanje nose na magarcima. Ovaj Aladin zadobio je neke pokrajine koje su bile pod susedima. Murat, sin ovoga Aladina, uzeo je varoš Brusu i čitavu anadolsku zemlju. Ovaj je izmislio drugu pešadiju, i nazvao je azapi, jer što je veći gospodar utoliko mu više ljudi treba. Ovu pešadiju varoši snabdevaju, a car im samo plaća u logoru svakome na deset dana jedan zlatnik, a njihovim starešinama na pet dana zlatnik, a njihovom vojvodi svakoga dana zlatnik. A kada je to potrebno, onda naređuju varošima da ih snabdevaju, koliko kojoj zapišu. Murat je imao sina Sultana, i ovaj Sultan sin Muratov je osvojio od Grka neke varoši, a osobito slavnu varoš Nikenu. Ovaj Sultan je izmislio da oduzima hrišćansku decu, da ih vaspitava, vežba, da njima poseda svoj dvorac i svoje gradove, a dao im je naziv jeničari, to jest nova vojska.

Dodatak.

U turskim hronikama ovoga Mustafu ne spominju, već posle Osmana stavljaju prvog Urhana a posle Urhana Murata Prvog, kojega ovde Rac stavlja kao Aladinovog sina. Ovaj isti Murat je zauzeo Brusu predajom i porazio je despota bugarskog, rašanskog i srpskog kralja, uhvatio ih je i posekao. Ovoga je jedan Srbin, kojega hronike zovu Bilovićem, pokorivši se dobrovoljno, ljubeći cara u ruku, handžarom ga je proburazio na Kosovu Polju; od toga vremena hrišćanskim izaslanicima drže obe ruke kad prilaze caru da ga pozdrave ili da se oproste. Sultan Urhan je izmislio da se nose zavoji, jer su pre toga Turci nosili crvene kalpake; i jenićehaje, koje ovde Rac spominje, pretvorili su se u grube seljake, jer su hrišćanski robovi postali uglađeni, i tako ih je veoma malo ostalo u Aziji; ovde s ove strane mora na njihovom mestu su drugi i oni će se postaviti na svoje mesto. Azapai sada biva onoliko koliko ih nametnu varošima najviše ih upotrebljavaju za morsku flotu, zato što u nedostatku veslača, moraju i oni vući, kao što se bilo desilo kad je Halil paša bio morski zapovednik; naišavši na nekoliko brodova i na lađu kneza savojskog jednog veoma tihog dana, ovaj se dugo s njim ganjao, dok nije zarobio kneževsku lađu. Onda su na nekoliko galija, kojih je svega bilo 37, pobili iz topova veslače, tako da su ne samo azapi, već i drugi Turci morali skočiti za vesla i veslati, inače ne bi učinili ništa lađi, jer je bila velika i naoružana dobrim topovima. Janičari sada poštuju toga sultana, koji ih je najpre stvorio i izmislio im janičarsku kapu, različitu od drugih, kakvu ne sme niko sem njih da upotrebljava i nosi; nazivaju je keče hazreti-sultan, to jest kapa koju je pronašao i oblik joj dao sveti sultan.

Treći odeljak.
O Muratu Prvom, kako je bio pozvan u Grčku.

Grčki car, videći da mu se bliži smrt, učini starateljem svome jedinom i nedoraslom sinu Kantakuzena, jednoga od svoje gospode, želeći da sinu čitavu državu vrati kad ovaj odraste. Kad je pak dete odraslo, hteli su Grci da mu uprava bude predata što Kantakuzen nije dopuštao, već je sam želeo da dobije carstvo. A kad je video da su druga gospoda protiv toga, uzeo je sebi u pomoć sultana Murata i dopustio mu je da se preveze na ovu stranu Grčke. Prevezavši se ovaj bez ikakve smetnje, zauze odmah jednu tvrđavu nazvanu Dardanele, a kad ovo saznaše galipoljski stanovnici ne čekajući druge, a potcenjujući Turke hteli su ih otpuditi od one tvrđave, ali Turci, imajući o tome dobar izveštaj od Kantakuzena, dobro su se pripremili, Galipoljce su porazili i samu varoš Galipolje su zauzeli. Grci rasrđeni za to na Kantakuzena, kamenjem su ga ubili. Sultan Murat, zadobivši Galipolje, odmah je učinio primirje s Grcima i pošao na bugarskog kralja, koji u to vreme isto tako nije bio u prijateljstvu s grčkom gospodom; ne došavši ipak do Bugarske, uzeli su Grcima dva grada, pa posevši ih dobro, vratiše se u Aziju.

Odeljak četvrti.
O Bajazitu sultanu, nazvanom Ildirim, i o njegovoj bici s velikim hanom Tamerlanom.

Veliki han tatarski nazvani Tamerlan gospodar je velike moći. Njegovu prestonicu nazivaju Hajtaj ili Hehatač, leži na severu; za davnih vremena njegova vojska je prelazila mnoge pokrajine, od čega ima znakova i do dana današnjeg velike mogile po poljima, koje je naredio da se nasiplju. Kada nekoliko anadolskih gospodara ovome hanu dobegoše sa žalbom protiv turskoga cara Bajazita (kako ih, a da mu nisu dali nikakva razloga, goni iz njihovih zemalja a ove im silom otima, hoteći kao drugi Aleksandar Veliki da osvoji ceo svet), obećali su da će rađe njemu da se potčine i da ga slušaju, kao nepokorenome vladaru. Veliki han se sažali na njih, i dođe s velikom vojskom pred turski grad Sivas; došavši, zakleo se u Alijino ime da se neće nazad vratiti dok ne oduzme sve od Bajazita i ne vrati onima kojima je nepravda učinjena. Kad o ovome saznade, sultan Bajazit hučno pođe protiv njega i sukobivši se u karamanskoj zemlji, tri dana su se tukli a četvrtog dana je bio potučen do nogu. Tu je njegov sin Mustafa poginuo, a sam je bio zarobljen sa svojom venčanom ženom i sa svim bogatstvom. Držeći ga han u tamnici, jedanput je posmatrao njegovu oholost, jer je bio uobražen, pa je naredio da se dovede njegova žena i druge žene što su kraj nje bile, a samog Bajazita da postave blizu vezanog u kavezu i naredio im je da njemu u inat (što mu je bio oholo odgovorio na pisma kad mu je pisao za Karamanovog sina), stavši pred njega, njemu i njegovim ljudima toče piće. Kad Bajazit ovo vide, postade veoma tužan i oborivši glavu dole, nije hteo na to da gleda, govoreći: "Nije u redu niti je pristojno da čovek tako čini, osobito ako je silan, kome niko ne može nauditi". Kad Tamerlan ovo ču, sažali mu se na njega, i naredivši da se žene izvedu, naredio je da ovoga samog dovedu iz kaveza k njemu i ljudski je s njim razgovarao. Međutim, paše što su pobegle iz bitke, izabrale su sebi za gospodara njegova sina nazvanog Emirsulejman, kojega je Ali-paša Vezer odveo iz bitke i u Jedrenu ustoličio; drugi sin sultan Mehmed, imajući petnaest godina, stanovao je u gradu Amaziji. Treći sin Musa i četvrti Isa posvadiše se među sobom, ubi ovaj onoga i došavši u Brusu, Musa onde zasede; a kad ovo saznade Emirsulejman, pođe u Brusu, a Musa, ne čekajući ovoga pobeže u Karamanovu zemlju, za kojim se nadade Emirsulejman, ali onaj ne čekajući, uz pomoć nekih ljudi ode u vlašku zemlju. Kad rumeliske vojske ovo saznadoše, sve pristadoše uz Musu i otpratiše ga u Jedrene. Ovaj je posle ubio svoga brata Emirsulejmana. Ali se ni Musa nije presedeo na miru, jer neke paše videći da je bio nesposoban da vlada, poslaše preko mora u grad Amaziju po Mehmeda, a Musa, bojeći se ovoga, poseo je dobro more da se ne bi mogao prevesti na ovu stranu; ali one iste paše što su želele Mehmeda, poslaše tiho izaslanike carigradskome caru, moleći i dajući velike darove, da dopusti da se Mehmed preveze iznad Carigrada, što car učini. Kad ovo saznade Musa, on pobeže u srpske gore, gde ga uhvati jedan od njegovih, i dovede Mehmedu, i bi zadavljen.

Dodatak.

Bajazit Ildirim je isto tako najpre rešio da se zadavljuju mlađa braća prvorođenome; posle njega je potvrđen drugi zakon Fetva, da nijedan sultan nema venčane žene, već da stanuje samo s robinjama, i to zbog one sramote koju je naneo Tamerlan Bajazitovoj ženi, zato sada kad turski car ide u rat, ne uzima sa sobom najbolje sultanije, to jest one koje imaju potomstvo; s njim su samo druge dve ili tri za nameštanje postelje. Tamerlan je ostavio tušta i tma znakova svoga boravka u ovim krajevima, jer je veoma mnogo ljudi od njega ostajalo na onoj strani Dunava, u dobručkim poljima; svi Tatari su njegovi ostaci, i zato tamo retko boga pri kakvoj prilici spominju, već samo Aliju i kad tamo neko za nešto moli ne treba da moli u ime boga, jer neće ništa dobiti, ali ako brzo kaže: "Ako Aliju voliš, učini mi to", odmah će rado učiniti. I ovde u našim krajevima poznaje se da su bili ovi Tamerlanovi ljudi, jer je 1628. nađen kod Potiljiča u polju novac s natpisom Tamerlanovim, u loncu, i od ovog novca je jedan u obliku šestaka i meni bio dao g. Adam Lipski, tarnogorski starosta, kada je uvaženi gospodin ukrajinski vojvoda Ljubomirski tukao Tatare kod Gospodarskog Ušća i Islam Gireja, sultana, učinio sužnjem godine 1629, koji se i sada čuva. U turskim hronikama se različito piše o ovom Bajazitu, jer nisu hteli da ljudi znaju ovu njegovu sramotu od Tamerlana, ali one svađe, koje ovde Rac spominje, koje su njegovi sinovi imali među sobom, široko su opisane.

Odeljak peti.
O Muratu Drugom i njegovoj sreći.

Posle deda Bajazita stupio je na vladu turski car sultan Murat, koji je, misleći već o Carigradu, načinio primirje s despotom Stevanom, koji je potom kratko vreme živeo; ovaj despot je s carem Zigmuntom bio dobro i dolazio je u Budim kad je hteo. Zato mu je car dao u Budimu kuću, u kojoj je za kralja Matije stanovao arcibiskup ostrogonski. Potom je despot na samrti dao Beograd caru Zigmuntu a svoju državu je predao svome sestriću Đurđu, ali uskoro potom turski car je oteo Ugrima Beograd. Ovaj sultan Murat je bio uzeo za ženu despotovu ćerku po imenu Maru; u tome prijateljstvu despot je o spremio sina Grgura sa svojom ćerkom caru, a car je obećao da mu neće smetati u njegovoj državi i u zidanju manastira, koji je despot već bio započeo; još mu je povrh toga dopustio da sebi sazida jedan siguran grad, posle čega je osigurani despot zidao grad Smederevo; kada turski car ovo saznade, pre no što ga je završio i hranom snabdeo, naredio je da se despotov sin Grgur, njegov šurak, baci u tamnicu i da se odvede u grad Dimotiku, a sam je potom krenuo s vojskom na Smederevo. Kad despot to ču, ostavivši u Smederevu sina Stevana, brzo je otišao u Ugarsku, kralju Vladislavu. Turski car, došavši pod Smederevo, izmučivši ga glađu, zauzeo ga je potom, a drugog sina despotovog Stevana, koji je tamo u gradu bio, bacivši u tamnicu, posla drugome bratu. Posle ovog napada sultan Murat zavlada čitavom rašanskom zemljom i gradovima, a vrativši se u Jedrene, car naredi da se oba sina despotova odvedu u tamnicu preko mora u grad Tokat; o tome njihova sestra i žena Muratova nije znala. Potom poganik posla tiho u Tokat (naređenje) da se obojici oči izvade. Kada se to razglasilo, molila je s plačem za njih, omekšan njenom molbom, car posla u trku da se ne učini to, ali je već bilo suviše kasno, pa ipak je naredio da se i onome što je bio za to poslat oči izvade, a despot, budući kraj kralja Vladislava, oplakujući sinove i državu, stalno je molio kralja da mu pomogne.

Onda je leta gospodnjeg 1441. ugarski kralj Vladislav, skupivši veliku vojsku, junački krenuo na turskoga cara Murata. Bio je s njim i despot Đurađ Vuković, koji su se zarekli da se bez bitke s Turcima neće razići. Išli su tada zajedno preko čitave rašanske i bugarske zemlje, sve do blizu varoši Plovdiva. Tamo ih je turski car presreo u gorama i nije im dao da pređu ka Plovdivu. Te gore, u kojima su se srele vojske, zovu Zlatica, a neki ih opet zovu Gvozdena Vrata. Kad vide kralj Vladislav da proći ne može, naredio je da se nazad vuku kola, jer je bilo teško obrnuti (ih) bez štete u tesnacu. I vrativši se tako, pođe ka varoši Sofiji, a već je to bilo u jesen. Ne mogući onde da ostane preko zime, vrati se nazad u rašansku zemlju, spalivši varoš, ali kad su došli do varoši Pirota, dojuri uhoda, javljajući kralju da je car došao u Sofiju, spaljenu varoš. Onda je kralj naredio despotu da sa svojom vojskom ostaje pozadi. Kada su tada došli do planine zvane Kunovica, a kralj je već bio u polovini planine, uhode su javile despotu da Turci idu za njima, zbog čega despot, javivši odmah kralju, zamoli da ostavi pešake kraj kola, a da sam s konjanicima pohita; ali pre no što je kralj prispeo, već je bitka s Turcima bila počela, pa pošto je kralj pojača, Turke do nogu potuče. Tu je ubijen jedan (zapovednik) koji je u toj vojsci bio na carskome mestu; njegov grob se sve dosad nalazi u varošici Tajanice. Pobedivši tako kralj Vladislav poganike, veseo krete u rašansku zemlju, hoteći onde da ostane preko zime, a na leto pak s božjom pomoći da se okrene protiv Turaka, ali kad su došli na polje Dobrigič, pristigli su izaslanici turskoga cara i molili za onu svoju gospodu koji su bili sužnji, obećavajući da vrati despotu čitavu rašansku zemlju Smederevo i druge gradove, kao i oba sina, Grgura i Stevana. Posavetovavši se s despotom i s drugom gospodom, kralj Vladislav primi to izaslanstvo. Posle toga je turski car poslao jednoga gospodina, po imenu Baltaoglua, da vrati Smederevo i svu rašansku zemlju despotu; dovezli su isto tako i oba slepa despotova sina, a potom su pušteni odmah i svi carski sužnji. Oduzevši tada kralj Vladislav rašansku zemlju od poganika u načinivši s njima primirje sa zakletvom na osam godina, vrati se veselo pobednički u Ugarsku.

Turski car, stideći se što nije bio u toj nevolji, napustivši potom carstvo i predavši ga Mehmedu, svome sinu, stupi u red derviša, koji imaju takvo pravilo da nagi i bosi hode, odenuvši se u jelenju ili srneću kožu. Drugi imaju prema svome običaju haljine od abajlije, gvozdenim lancima se opasuju unakrst, briju glavu, rasplodne udove nose okovane mesingom ili gvožđem, ognjem se peku, britvama se režu, ne piju vino niti ikakvu kiselinu, za ručak prose, a ako im što ostane, razdaju u ime boga, za večeru isto tako ništa svoje nemaju, već po mestima skitaju, kao lude. Svakoga dana o večernju igraju idući u krug, stavivši jedan drugome ruku oko vrata, klimajući glavama, poskakuju i veoma glasno uzvikuju: La Illa Illa Allah; ovo njihovo vikanje različitim glasovima daleko se čuje; ovu igru zovu samah, koju sada traju kao svetinju i kao veoma dobru službu božju; u njoj se tako silno muče, da čak s nekih pena teče. U ovaj red je car otišao, smatrajući da nije dostojan carstva što nije lično bio u bici.

Muratov sin sultan Mehmed, imajući oca među dervišima, sam je krenuo u šume da lovi zverinje, zanemarujući svaku vlast. Ovoga su janičari ružno primili i pošto su imali zadržanu platu za više od pola godine (jer tamo na svaku četvrtinu godine daju platu), bacili su se na dvorove vezira, ali varoši nisu počinili nikakvu štetu. Onda skupivši se u gomilu, kretoše mladome caru tamo gde se lovom zabavljao i pohvatali su kraj njega svu gospodu savetnike; sam car, ne znajući razlog buni, u velikom strahu iziđe k njima govoreći: "Mili jaganjci, šta vam se desilo i zašto to činite?" Odgovoriše mu: "Desilo se to, srećni gospodaru, zbog tvog rđavog saveta i što se za vaših predaka nikad nije dešavalo; zato znajte, dok je otac vaš živ i dok će biti živ, vas nećemo da nam budete gospodar". Onda im dade reč da će odmah poslati po oca i da će im platu dati u roku od tri dana; a da bi se što pre utišali, povećao im je platu po pola aspre dnevno. Kad je o tome javio ocu u Ikoniji, kako janičari neće nikome da budu poslušni dok je on živ, i da treba što brže može da dođe, napisao je tada Murat, kao lukav u toj stvari, kao izdajstvo (?), naredio je janičarima: "Ako mene vole i žele da dođem, neka mi na jednome mestu načine bogat hladnjak". Kad to čuše, janičari rado i s velikim veseljem odjuriše u šume da pripreme zelenilo. Razapevši potom lep šator, ukrasivši onim zelenilom veliki trg, čekahu radosno. Došao je onda na ono mesto sultan Murat, došao je za njim isto tako i njegov sin Mehmed sa svom gospodom, moleći milosrđe i da im ovu krivicu oprosti, što je on učinio, govoreći: "Opraštam vam to, ali se toga drugi put čuvajte. Ti, sine, sačuvaj i poštuj janičare, to je tvoje dobro i čitave tvoje države". Tako je sultan Murat ponovo morao da bude car.

Dodatak.

Sultan Murat je postao bio derviš, to jest redovnik; ovih pravila oni imaju četiri, a svako pravilo ima svoje naročite praznoverice i gluposti. Jer jedni idu bosi, bez pantalona, u iskrpljenim mantijama, s visokim i pljosnatim kapama od abajlije, uokvirenim unakrst nečim zelenim. Na mantijama su skutovi isto tako zeleno opšiveni; ni u ceremonijama se ne slažu s drugima. Drugo pravilo je što priplodne udove zatvaraju u nekakvo gvožđe ili pak mesing, zavetuju se da budu čisti i poštuju i druge ceremonije različite od drugih. Treće pravilo je što kose puštaju, ništa ne govore, ili retko, zabavljaju se frulama, svirajući na njima žalosne melodije, ljude zabavljaju, snove tumače, izmišljajući govore razne pesme i održavaju isto tako neke ceremonije kaluđerske od drugih različite. Svako od ovih pravila ima svog pretka, kojega spominju s poštovanjem, u izvesno vreme obilaze njihove grobove. Ovaj red, u kojem je car bio u Ikoniji, ima starešinu i k njemu odlaze i zovu ga hazret-i-mevlana, a sami se po njegovom imenu nazivaju mevleniler; ovi su tu postavljeni napred i oni održavaju sama, to jest morenje tela skakanjem, vrtenjem, potskakivanjem, hukanjem, da čak ponekad padaju i onesvešćuju se; dešava se da i umiru, a ko na toj ceremoniji umre, smatraju ga za svetitelja i s velikom ceremonijom ga sahranjuju, dotičući se njegova tela; potom pohađaju njegov grob. Među ženama ima takođe takav red; imaju isto tako starešinu, koja njih isto tako ima; radi molitava se skupljaju kod nje, a ona im pripoveda, a sve slušaju, onda isto tako obavljaju sama, to jest zamaraju se na isti način kao i drugi, ali je malo među njima takvih koje bi baš iz verskog žara tamo išle, već jedna radi druge, jer su tako zaljubljene jedna u drugu, da muškarac nikad ne može tako zavoleti kao one među sobom,^[1] tako da do ludila dolaze; mnogo se izlažu opasnosti jedna za drugu, a svaka od ovih koja ume da se zahvali, odbacujući vremenom ovo, čoveka se hvata, i tako kao što su muškarci Sodomljani, tako su i žene. Takva su pravila u Turskoj.

Odeljak šesti.
O kralju Vladislavu i njegovoj bici kod Varne.

Kralj Vladislav je imao primirje s turskim carem na osam godina a kad videše gospoda duhovnici kao i svetovnjaci da je kralj prvi put srećno prošao s poganicima, nagovoriše ga da s Turčinom ne bude održano primirje. A isto tako i zvezdoznanci, gledajući na svoje krugove a i vitezovi pijući vino. A Janko, Matijin otac, budući vojskovođa, ubedio je kralja u to da će srećno i uspešno ratovati protiv Turaka, i otad se poče kralj Vladislav spremati da krene na Turke leta gospodnjeg 1444, a posla i despotu da mu pomogne društvom protiv poganika. Čuvši ovo izaslanstvo, despot Đurađ se veoma rastuži i posla kralju svoga prijatelja Dimitrija Krajkovića, znatnoga gospodina, s ovim rečima: "Milostivi kralju, ja sam se oslonio na tvoju prvu reč, sa kojom si me bio ostavio da bez moga saveta nećeš ništa preduzimati protiv poganika; ne znam kakav je to savet, kad nećeš da vodiš računa o tome i tako iznenadno bez potrebe hitaš da napadneš poganike, i zato znaj da ja sada ni na koji način ne mogu biti spreman, jer znaš dobro da sam opustošenu zemlju dobio da vladam i moram neke gradove ponovo zidati i provijantom snabdeti. Zato te molim da sada ovaj rat ostaviš sve do onog vremena kada ću se i ja spremiti za tvoje poštenje sa pedeset hiljada ljudi, a ja sam spreman glavu svoju da položim za tebe i sa čim budem mogao iz moje riznice, hoću da pomognem, što sada ne mogu učiniti i savetujem tvojoj milosti da se toga rata okaniš. U ono vreme ja hoću da budem vođ, kao što sam i ranije bio, i pri tome s božjom pomoći hoću tako da povedem da odneseš pobedu nad poganicima". Kada je to kralj Vladislav čuo, hteo je njegov savet da posluša, ali vojvoda Janko, budući kraj kralja, zasmejavši se, rekao je: "Gospodine Dimitrije, vidi se da je tvoj gospodar jevtino prošao, zato savetuje da se manemo poganika". (Odgovori Dimitrije): "Moj gospodar verno savetuje kralju, a od toga ni ti nećeš imati koristi". Naredio je tada kralj despotu preko Dimitrija govoreći: "Ako pođem u ovaj rat, biću kod vas u Smederevu s malo ljudi, pa ćemo se tu porazgovarati o svemu valjano. Kad despot ovo ču, pripremao se da dočeka kralja kako valja sa šatorima, s provijantom, s odelima i izvrsnim palatama, od kojih je jedna bila unutra veoma ukrašena slikama, zlatom i biserjem izvezenim iskićena, usto je pripremio lepe konje i mnogo drugih stvari da obdari kralja. Zatim je kralj Vladislav sa svom svojom silom stigao do Beograda, a odatle je došao u Smederevo despotu i stajao je pred gradom, budući svakojako dobro raspoložen, dok se vojska prebacila preko Dunava. Darovao je despot kralju, pored ostalih poklona, pedeset hiljada dukata, moleći veoma pri tome da s tim ide nazad. Ali Janko, pretekavši kralja, reče: "Ne može već da bude drukčije nego da se kreće na poganike". Pogleda tada kralj na despota, a despot pak na kralja, jer je Janko imao više vlasti nego kralj i bio je pakostan na despota što je s kraljem dobro živeo. Krenuvši se tada, kralj Vladislav je išao pored Dunava do varoši Vidina, i naredio je da se opljačka i spali; odatle je prolazio daleko kroz Tursku do polja zvanog Varna, koje leži blizu Crnoga Mora. A tamo je prispeo i turski car Murat, a kad se sastadoše dve ratničke sile, hrišćanska i poganička, počela je bitka u ponedeljak koja je trajala tri dana, za hrišćane tako srećna da je sva konjica poganička do nogu bila potučena, a na bojnom polju je ostao samo sam car s janičarima; a kad janičari videše svoju propast, već su bili počeli da odlaze, držeći među sobom cara ali kad videše jedno mesto pod gorom, koja je bila s leve strane beguncima,^[2] klisurasto i s dubokim udolinama, oko kojih je bilo veliko žbunje i vresovina, zaustavili su se među njima, i nakidavši odmah vresovine, pozaklanjali su neka mesta, a već je bilo predveče. Misleći da se janičari više ne mogu spasti Janko je nagovorio kralja da sa svojim pukom sam na njih udari radi lične slave, što je kralj bez oklevanja i učinio, videći da su sve bili pešaci, pa pobacavši koplja, brzo su jahali, hoteći ih konjima razbiti i pogaziti, ne poznajući nimalo one jaruge, u koje su jedni popadali, a druge su janičari pobili strelama. Tamo je i slavni kralj Vladislav ostao u onome klancu, a Janko vojvoda je bez ikakve smetnje nazad umakao, jer nije bilo nikoga ko bi ga imao goniti bog protiv poganika, naći ću vas u Smederevu". A despot je odgovorio: "Neka ide s milim bogom, a kako on nama misli, tako neka mu gospod bog da". Poslao je potom gubernator (poruku) despotu da ga propusti bezbedno preko svoje zemlje na Kosovo Polje, što je despot učinio, naredivši da se razglasi da se svuda prema gubernatoru pokazuje dobra volja kao njemu samome. Kad se onda sastaše vojske na Kosovu Polju i kad gubernator vide u cara veliku silu, napisa ovakvo pismo: "Care, nemam ti tako mnogo ljudi kao što ih ti imaš, ali koliko ih je, svi su dobri i junačni". Odgovori mu car: "Janko, ja uvek više volim da imam pun tobolac običnih strela, nego samo pet zlaćanih", I počela je bitka u četvrtak ujutru, a završila se u subotu pred večernjem. Poganička konjica je već bila skoro poražena, ali je gubernator pohitao na janičare; tamo je poražen da je jedva s nekoliko ljudi utekao u pokrajinu koju zovu Zagorje, gde je Stevan Samošević bio gospodar. Ovaj je doveo gubernatora despotu, ali despot, bojeći se turskoga cara, nije ga dugo držao kod sebe, već ga je obdario i pustio slobodno da ide u Ugarsku na svoju nesreću; a već odavno vele: "Ne čini zlome dobra". Posle dve godine umre turski car a njegov sin Mehmed postade car.

Odeljak osmi.
O Mehmedu Muratovu sinu i o zauzimanju Carigrada.

Car Mehmed je po ocu svom Muratu srećno vladao; bio je veoma lukav, pa je i za primirja prevario koga god je mogao, o veri se malo brinuo, a kad ga je ko zbog nečeg korio odmah bi skočio kao pomaman. Ovaj je poslao despotu ženu svoga oca Murata, maćehu svoju, i njegovu devojku, Maru, otpremivši je pošteno i dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom doživotno primirje. A njegov sin Lazar nikad nije smeo da smeta. Izrekao je takođe car da mu daju danka petnaest hiljada zlatnika. Svemu ovome despot se pokorio i izišao je tome u susret. Kad to čuše Rašani, nisu odobravali despotu, jer su znali da car ovo primirje neće održavati i poslali su despotu (poruku) da s njim nikakvo primirje ne pravi, jer on hoće da prevari ili tebe ili koga drugog; ako pobedi, onda će brzo biti kod nas. A sve je to bilo istina, jer je on zato načinio s despotom primirje da bi bio od njega siguran, a despot je odgovorio svojoj gospodi: "Moram to učiniti privremeno, jer Janku ne verujem". A evo kako je bilo to primirje. Načinivši primirje s despotom, načinio je odmah i sa grčkim carem na petnaest godina, da ga potpuno i verno održava. Pošto je načinio ovo primirje, krenuo je na jednoga kneza, kojega zovu Karaman, starodavnog i moćnog vladara, neki govore da je to bio potomak Darija persiskog kralja; oduzevši ovome neke gradove i varoši, vratio se nazad. Potom je car Mehmed skupio veliku vojsku i pustio glas da kreće na Karamanovu zemlju, a skupio je sa sobom svakojakih majstora, drvodelja, zidara, kovača, krečara sa svakojakim alatom kakav je kojem zanatu potreban i krenuo je ka Svetome Đorđu, pokazujući kao da hoće iznad Carigrada da se preveze preko mora s čitavom vojskom u pristaništu Sveti Đorđe, pet italijanskih milja iznad Carigrada. Kad onamo stiže, zaustavi se na morsko) obali i odmah naredi majstorima da premere grad i sam poče nositi kamenje; kad ovo videše ostali, latiše se takođe nošenja. Naredio je da se druga stvar sprema što je moguće brže i nije se krenuo od onoga mesta dok grad nije već bio završen. Kad videše to, Grci mu htedoše ne dati ovaj grad; kad on to ču, posla njihovome caru i zamoli da ne bude protiv toga, "jer će taj grad biti za vaše i za naše dobro, jer je velika žalba od trgovaca kako se velika zločinstva dešavaju od Katalana na Crnom i na Belom Moru. A ja hoću to da sprečim, da bi trgovci mogli voditi svoju trgovinu". Kad grčki car ču ovu poruku (jer su izaslanici i Grci smatrali da će im se primirje držati) pustiše tako cara i ostaviše ga na miru da završi grad, ali su svakako mislili, ako bi car brzo odstupio, onda bi oni imali volju da grad opsednu i posednu. Ali oni ovako a turski car drukčije. I tako Grci, oslanjajući se na poganičko primirje nisu se ničem nadali. Tako su bili sigurni da su Turci prolazili u grad i iz grada, a Grci nisu nikakvu smetnju pravili njihovoj vojsci, pijući, jedući i budući u velikoj sigurnosti, a kad car završi grad, nazva ga Jeni Hisar. A tada još turski car nije imao uopšte ljudi pri sebi i naredio je onda da se gradi u šumi trideset galija, četiri italijanske milje od morske obale, a neki koji su za to znali, smatrali su da car glupo radi, govoreći kako nije mogućno da ih može po suvu prevesti do mora bez štete a osobito zato što je brdovit kraj bio. Tada je car poručio despotu da mu pošalje hiljadu i pet stotina konja (tj. konjanika) prema ugovoru, govoreći da hoće, pošto je završio grad, da krene u Karamanovu zemlju. I tako je despot otpremio jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, oca onih Jakšića (koji su bili u Ugarskoj) s onih hiljadu i pet stotina konja, ne znajući kakva je namera careva. A car, pošto je dovršio grad, ne govoreći nikome svome, niti primirje otkazujući, pusti brze konjanike ka Carigradu da biju, ubijaju koga god sretnu sve do samih opkopa. U ono vreme je takođe bilo u varoši dosta Turaka, koji o tome ništa nisu znali, i ti su svi tamo pobijeni od građana. Onda je sam car, prispevši sa svom svojom silom, opseo Carigrad. Čuvši to gospodin Jakša s onim ljudima što su od despota bili otpravljeni, htedoše se vratiti nazad, ali smo bili opomenuti, ako bismo tako učinili, na putu bismo imali da budemo uništeni, zato smo već morali da idemo ka Stambolu; pa ipak naša pomoć nije Turcima mnogo pomogla. Ali nam je pokazano mesto pred Jedrenskom kapijom i tu smo stali. Onda je car naredio da se one lađe opreme čudno i veoma izobilno i skupoceno, što su bile pravljene na gori, čemu se cela varoš i vojska čudila, jer je načinjen toliki rov da bi se u njega smestila galija, dno ovoga rova pokriven je daskama a one lojem dosta debelo namazane, usto je udešeno tako da ljudi i različita marva mogu sigurno ići obema stranama rova, vukući te galije. Kad je onda došlo vreme, naredivši da se spreme jedra, podigli su ih gore, a onda je nekoliko desetina hiljada ljudi, kao i bivola, krenuvši, vuklo svaku galiju nadole u Crno More. Videći to, Grci su bili hteli to da spreče, ali nisu mogli. Tako je Carigrad osvajan s mora i suva, jer je turski car takođe dao da se napravi most preko morskog rukavca, koji je među Galatom i Carigradom, čija je širina jedan strelomet. Boravio je tada car kraj varoši osam nedelja, tukući neprestano iz velikih topova tako da su zidovi bili razbijeni na pola duži. Jer je ova varoš imala i mnogo kula i dobre zidove, ali kako je sama po sebi velika, nije mogao grčki car sve zidove da posedne, kako je bilo potrebno; pa ipak se na onome mestu gde je bio zid razbijen grčki zapovednik dosta dugo branio, ali kad je bio ubijen, janičari se odmah ohrabriše i upadoše na zidove, a za njima sva sila poganička, tukući i sekući svakog koga su dohvatili sve do trga na kojem se zaustavio sam grčki car s hiljadom pešaka, ne mogući više da spase svoje (ljude). Tu su se branili sve dotle dok ih je trajalo. Tu je ubijen i sam grčki car, kojemu je jedan janičar, zvani Sarila, odrubio glavu i doneo pred cara, gde je u to vreme kraj cara bio jedan Grk po imenu Andrija, kad zapitaše čija bi to glava bila, on reče: "Ona je Dragaša, moga gospodara". Tada car obdari obilato onoga janičara i dade mu Egidisko vojvodstvo. I tako je Carigrad zauzet pomoću izdaje II lažnog poganičkog primirja. I tu je bio kraj grčkoj državi godine 1453, u sredu. Sazvavši svoj savet, turski car je naredio da se najpre raspitaju o prijateljima i rođacima grčkog cara Dragaša pa je one koji su ih pronašli (jer nisu krili, nadajući se milosti carskoj najpre pitao za sakriveno blago, pa kad je ovo pokućio, naredio je da sve one i Paleologe poseku a žensku čeljad je razdao svojima. Onda su Galaćani, koji su bili načinili s turskim carem takvo primirje da se oni moraju njemu dobrovoljno pokoriti ako bi osvojio Carigrad, s pouzdanim dogovorom su doneli ključeve i predali caru. Ostavivši njih na miru, okrenuo se on na druge gradove i varoši, koje je bez muke sve zauzeo.

Odeljak deveti.
Kako je turski car Muhamed prevario despota.

Odmorivši se preko leta, turski car je prevario despota, ne otkazujući primirja despotu i njegovu sinu Lazaru, koje je bio obećao da će im verno održavati do smrti, a on ga je samo dotle održao dok nije zauzeo Carigrad, jer ga je upravo zato bio i načinio, što se bojao da mu despot u tome ne bi smetao, ali čim je samo osvojio Carigrad, ćutke kao lukavi pas, krenuo je s vojskom u rašansku zemlju; čuvši to, Rašani obavestiše despota govoreći: "Mi smo govorili da će nas ovaj poganički izdajnik prevariti i tako neka ti je znano da je ovo naša misao: da mu se odupremo, a imamo već jednu vojsku u Dubočici a drugu kod Sitnice, jer više volimo da izgubimo odmah glave svoje, nego da naše žene i decu razdeljuje poganicima. I tako te molimo, dolazi nam u pomoć što brže možeš i sa što više ljudi možeš". Razabravši ovo, despot im ovako naredi: "Teško mi je sada da vam dođem u pomoć, jer kralja Vladislava u zemlji nema, koji bi mi rado pomogao, zato se ostavite toga, pa makar se i pokorili, onda ću ja s božjom pomoći gledati da vas oslobodim". Kad tada dođe turski car u Konstantinovu zemlju, na polje nazvano Žegligovo na granici rašanske zemlje, čuvši o ljudima kraj Sitnice i Kisline, četiri nedelje je čekao ne znajući šta da radi i na koju bi se vojsku pre okrenuo. Onda oni ljudi što su bili kraj Sitnice kao zaseda udariše junački na tursku vojsku i mnogo ljudi i vrle gospode pobiše tako da su Turci priznavali da se nikako nisu nadali da će od tako malo ljudi tako velike gubitke imati; ali posle toga krete sam car sa svom silom na njih i pognavši ih, kraj jedne planine nazvane Trapanija sve ih porazi da je malo ko umakao. Tamo je jedan gospodin rašanski Nikola Skobaljić sa svojim stricem uhvaćen i na kolac nabijen. Onda je car opseo varoš Novo Brdo, gde je srebrna i zlatna planina, i po dogovoru drugih uzeo je. Kada se pak varoš pokorila, naredio je, pozatvaravši kapije, da se ostavi samo jedna kapijica nad vodom, kroz koju su izveli sve domaćine sa svima slugama, koliko ih je ko imao. A car, stojeći onde sa svojima, naredi da se odvajaju dečaci na jednu stranu, a ženska čeljad na drugu stranu (u kućama ipak nikome nije dirana nijedna stvar). Kad se ovo izvrši, odmah je naredio da odličnije ljude i građane poseku. Dečake, kojih je bilo 312, uzeo je na svoju stranu, a žensku čeljad, koje je bilo 704, razdao je među poganike; ostale su pustili u varoš i čitave su vratili. Dečake je naredio da vode preko mora u Anadoliju, gde sam i ja sa dvojicom mlađe braće bio uzet, i gde god smo se zaustavili, uvek smo mislili da pobegnemo. Kad smo tako bili kraj jednoga sela, nazvanog Samokov, utekao sam ja sa dvadesetoricom drugih, ali su nas tako dugo gonili po planinama i šumama i tražili, da su nas, kad su nas pronašli, povezali i mučili vukući nas za konjima da je čudo kako su u nama duše ostale, pa kad su drugi dali reč za nas da nećemo više bežati, onda su nas mirno vodili i veoma pažljivo čuvali. Oduzeo je tada pri tome napadu Muhamed despotu skoro čitavu rašansku zemlju sve do Morave, samo je ostalo nešto od Morave do Smedereva. Vrativši se u Jedrene, car je od izabranih dečaka uzeo osmoricu u svoju ložnicu, koji, dogovorivši se da ga ubiju za noćne straže, pripremahu se za to govoreći: "Ako ovog poganičkog psa ubijemo, oslobodićemo čitavo hrišćanstvo, ako pak drukčije ispadne, postaćemo mučenici". Kad su onda odredili vreme, bili su svi u pripravnosti, imajući već oružje sakriveno pod haljinama, a jedan od njih, neplemeniti izdajica, koji se zvao Dimitrije Tomašić, kaza caru. Odmah je car naredio da ih uhvate i da ih dovedu preda nj, a kad kod svakoga nađe oružje, pitaše ko ih je na to nagovorio. Rekoše da nije niko, već samo velika žalost za očevima i milim prijateljima našim. Onda naredi car da donesu kokošija jaja i da ih stave u vreo pepeo, potom, izvadivši vrela iz pepela, naredio je da se svakome od njih po jaje priveže pod kolena da bi km se žile upalile i zgrčile. Onda su ih vozili na kolima preko mora, ne skidajući onih jaja, godinu dana kasnije pak naredio je da se poseku, i njihova tela smo nas nekoliko noću sahranili kraj pustoga manastira, koji nazivaju Grunezgio. A onoga što j e bio opomenuo cara načinili su velikim gospodinom na dvoru, ali je gospod bog, zbog neplemenite izdaje, na njega bio pustio takvu bolest, da se osušio kao slamka, potom je izdahnuo. Njegovo ime je bilo turski Bajdar. Od toga vremena car nije hteo da ima nijednog rašanskog dečaka u ložnici ali je drugima muške oznake naredio da poseku, da bi od njih imao uškopljenike da mu čuvaju žene.

Odeljak deseti.
Šta je gubernator Janko učinio ugarskoj zemlji.

U Smederevu je bio veliki pomor, zbog kojega je despot otišao na planinu blizu Beograda, tamo je stanovao u šatorima, izbegavajući zarazu i nije imao sa sobom mnogo ljudi, samo sina Lazara. Onda on posla (poruku) Janku, gubernatoru ugarskom, kao i Mihailu Silađiju, koji je vladao u Beogradu, tražeći od njih da tamo može imati spokojan stan na onome brdu za (izvesno) vreme; oni mu ovo obrekoše lažljivo. I tako despot, osiguravši se njihovom rečju, otpremi dvorane i ležaše onde bezbedno, ničeg se ne bojeći. Posle nekoliko nedelja izjaha Mihailo Silađi iz Beograda s nekoliko stotina konjanika i udari noću na despota i otseče mu dva prsta na desnoj ruci, pa uhvativši ga, odnese ga u Beograd. Tamo je morao da se otkupi za sto hiljada crvenih zlatnika i morao im je ostaviti svoju ženu Jerinu, a sam je otišao u Smederevo da bi tu sumu pripremio i dao je reč da će taj novac bez odlaganja dati nekakvome vitezu po imenu Galvanu. A i Galvan, imajući nekoliko stotina konjanika, dojaha u Smederevo po novac, koje despot odmah naredi da mu dadu, a Rašani, žaleći svoga gospodara, skupiše se tajno, bez znanja despota i sina njegova Lazara, i pojahaše u susret Galvanu, pa napavši na njegove ljude potukoše ih do nogu, a potom i Galvana ubiše, i uzevši novac, otišli su nekuda, a niko nije znao kuda su se uputili, ni ko je bio. Čuvši Ladislav za tako neplemenit čin gubernatora Janka i Mihaila Silađija, da su takvu neprijatnost učinili despotu, žao mu je bilo ovoga. Naredio je tada kralj da despotovu ženu puste bez ikakve smetnje i bez svakog uznemiravanja i bila je puštena. Despota su potom Rašani molili da im oprosti što su novac uzeli bez njegova znanja, a on se vrlo strogo poneo, da su se sam kralj Ladislav i knez celjski zauzimali za njih da im se oprosti a donesavši celu sumu, potpunu su je vratili despotu, koji ju je hteo poslati kralju Ladislavu, ali ovaj ovo nije hteo da uzme, govoreći da on nema na taj novac nikakvih prava. Ipak mu je despot poslao kao dar pedeset hiljada, zbog čega mu je kralj dao bio jedan grad u Ugarskoj. I tako se zbog tako neplemenitih dela gubernatorovih mnogo zloga bilo stalo, jer je knez celjski bio ubijen od Jankovog sina zato što se Janko bojao izdajstva zbog nepravde nanete despotu. A grad Smederevo s drugim gradovima posle smrti despotove i Lazara, njegova sina, prešli su u ruke bosanskome kralju Tomašu, jer je imao za ženu Lazarovu ćerku, ali se vrlo slabo poneo u odbrani, bojeći se turskoga cara. A Rašani pak, zbog neplemenitosti gubernatorove, više su želeli da Turci dobiju Smederevo, nego Ugri. Da je bilo sloge, ni danas Smederevo ne bi došlo u poganičke ruke, jer svaki gospodin više sebi doprinese plemenitom dobrotom, nego strašnom zlošću. Možemo uzeti za primer kralja Matiju: šta je svojom surovom borbom, silnim gubitkom ostavio posle sebe? Da je bio polovinu onoga troška uložio protiv poganika, koji je okrenuo protiv hrišćana, oterao bi bio sve Turke preko mora, stekao bi veliko ime i slavno od ishoda sunca pa sve do zapada, a od gospoda boga naknadu veliku i poštovanje od ljudi, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a poganici bi drhtali pred njegovim imenom. Gledajte, kad hrišćani među sobom vode borbu, onda je to mrsko i bogu i svima svecima. A znajte isto tako da su poganici smeli i junačni ne samo od sebe, već. zbog nesloge naše i našom mržnjom mi tada činimo pobede i pružamo nadu.

Odeljak jedanaesti.
O zauzimanju Beograda.

Turski car, čuvši ono što se desilo despotu od Janka ugarskoga gubernatora i videvši takvu neslogu među njima, skupi vojsku, krenu ka Beogradu, a tamo je bio namislio pešake da preveze preko Save na drugu stranu a pored Dunava da postavi i, silno ih ukopavši, da posedne topove da Ugri ne bi mogli spasavati grad. Ali ga neki odgovoriše, smatrajući da je nepotrebno. Potom su i Ugri došli i namestili se pored Dunava, a sve više ih je dolazilo u grad. I tako je to bila jedna careva tuga što ga od toga odgovoriše; druga je pak bila, ali ne suviše velika, što je njegov najviši gospodin po imenu Karadža Baša onde bio ubijen, jer kad je stajao u šancu pored velikih topova, posmatrajući, tobdžija opali iz velikog topa u zid tako da jedan veliki kamen iz zida ispade unazad, udari i pogodi pašu u glavu; nekoliko dana kasnije je umro. Treća tuga je bila što je car hteo još pre toga dve nedelje da tuče zidove, ali ga Izmail-aga odgovori, govoreći da nije potrebno, a to pouzdavajući se u janičare, jer je bio nad njima najviši starešina. Poslušavši njegov savet, car mu naredi da juriša, i tako su jurišali da su već bili u varoši, pa ipak ništa ne učinivši morali su da odu. Pobili su nekoliko desetina janičara i ranjenih je bilo 400. Četvrta žalost dogodila se caru kraj topova, jer konopci, kola sanduci i sve potrebe koje pripadaju topovima, skupljeni behu na jednu gomilu, i bili su pokriveni jednom nastrešnicom; i tako se zapalilo noću i sve je izgorelo, samo su goli topovi ostali. Potom je car naredio šatordžijama da ostave neke šatore a sam je krenuo kao da je hteo da beži zato da bi se na ove šatore oni iz grada polakomili i tako se i bilo desilo, da su poleteli na šatore iz grada i skupljali su one pobijene, tražeći dragocenosti. Videći da su pešaci daleko zašli od grada, uzimajući plen iz šatora, Turci su se okrenuli na njih žestoko i gonili su ih i tukli sve do opkopa. Izmailaga janičarski zapovednik, bojeći se da mu car ne spomene onaj savet, već došle uništenja pešaka vratio se nazad, hteo je nekakvo junaštvo da učini, a time da stekne carsku milosti udario je tada kraj opkopa među pešake i tu je bio ubijen. I to je bila najveća žalost poganička što im tada gospod bog nije dao Beograd.

Odeljak dvanaesti.
O Muhamedu, kako je morejskog ili ahajskog despota prevario primirjem.

Moreja je zemlja lepa i bogata, čitava okružena morem sem jednoga mesta širokog tri italijanske milje, gde se more nije sastavilo, a na tome mestu zidovi nisu bili sigurni. Taj despot Dimitrije bio je rođeni brat nekadašnjeg grčkog cara Dragaša, koji je ubijen u Carigradu a imao je primirje na deset godina s Turčinom, imajući da mu daje danak dvadeset hiljada dukata svake godine, ali kada je Turčin osvojio rašansku zemlju, a Beograd se od njega odbranio, vrativši se od Beograda, krenuo je na despota Dimitrija morejskog, a kad smo već bili nedaleko od Soluna, pored varoši nazvane Serez, prispeli su despotovi izaslanici, donoseći caru danak, ali on od njih niti je uzimao, niti im je hteo dati da se udalje, nego je odmah otpremio Mehmed-pašu sa dvadeset hiljada konjanika (osim njegove vlastite vojske), da brzo zauzmu zidove pre nego što bi bili posednuti. Kad je poslao ove ljude, tek je onda otpravio izaslanike, govoreći: "Recite svome gospodaru da od njega neću danak, već sam dolazim k njemu; neka se brani kako može". Potom je pravo išao u Moreju, i pre pošto su izaslanici morejskoga (despota) stigli, zid je već bio zauzet. Drugi put su onda došli caru s dankom, koji od njih uze i ovako im odgovori: "Recite ovo što čujete i vidite, jer sam namislio da sam razgovaram s vašim gospodarom. Ako ne budem mogao ove godine, onda druge". Došavši tada car do Moreje, najpre je dao da se zid razruši do temelja. A kako je bio jedan grad nedaleko na planini nazvanoj Korfo, pa kako nije mogao topove da vozi na planinu, naredio je da se provijant uveze u manastir svetoga Nikole, koji je bio odmah ispod grada i tamo su izlivena četiri topa za rušenje i njima je osvajao grad, a osvojivši ga, krenuo je ka Balibatri, gde je sv. Andreja boravio, potom ka jednom gradu koji zovu Londar; tamo je bio došao i despot morejski, malo ljudi imajući sa sobom jer se nije nadao da će tako biti od cara prevaren, pa ipak je porazio šest hiljada brzih konjanika. Potom je car opseo grad Londar, pa kad ga je osvojio, naredio je dase svi plaćenici poseku, a isto to j e učinio i drugim gradovima; posevši ih, vratio se nazad, a kad smo prispeli do varoši koju zovu Livadija, nedaleko od Negroponta, došli su negropontski izaslanici caru s darovima, pa predavši darove, pokazali su caru veliko i debelo koplje i gvozdeni štap, govoreći ovako: "Care, ako možeš ovim kopljem i štapom rukovati, onda možeš i Negropont osvojiti". Rasrdivši se, car im odgovori :" Uzmite to koplje i štap nazad, i recite gospodi da to dobro čuvaju, da bi se, kad im bude potrebno, njima branili". Zarekao se: "Ako Negropont zauzmem a nađem to koplje sa štapom, onda ću narediti da se tim gvožđem svima noge polome". Odatle je krenuo car u Jedrene svoju varoš tamo je bio preko zime, a na leto je krenuo s povećom vojskom na despota Dimitrija u Moreju. Stigavši tamo, osvajajući gradove, ljude je ubijao i kosti u njima lomio i druga je zverstva činio, kao besan pas turski, a to je činio da se ljudi u gradovima ne bi branili. Ali te godine nije mogao da ovlada čitavom zemljom, te je morao treći put da ide u Moreju, a stigavši, opseo je Dimitrija u jednom mestu koje zovu Misistra. Tu se despot morao pokoriti caru i samo je tako ostavljen u životu. Poslao ga je tada car sa ženom i sa svom njegovom poslugom u Jedrene, da ga tamo čeka a sam je poseo čitavu morejsku zemlju i posevši gradove, ostavio je tamo jednoga gospodina po imenu Balabana, učinivši ga onde pašom. Ali Korint nije mogao osvojiti, jer je mesto dobro i bezbedno na morskoj obali. Onda se vratio car u Jedrene, i prispevši, dao je despotu Dimitriju jednu dobru pokrajinu u grčkoj zemlji pored mora i jedno dobro mesto po imenu Gnoz. Onda je došla vest da je rašanski despot Đurađ umro i poslao je car (poruku) sinu njegovom Lazaru da zavlada zemljom, obećavajući da mu neće smetati sve do smrti. Krenuli smo tada na jednoga kneza poganičkog po imenu Izmail-bega preko mora u mesto Sinopa, pa osvojivši mesto i čitavu njegovu zemlju, poveo je sa sobom onoga kneza u Jedrene i dao mu je pokrajinu u bugarskoj zemlji i jedno mesto Stanimaku. Došle su zatim vesti da je karamanski knez (o kojem je ranije bilo spomena) umro, pa je knez (svakako: car) bez oklevanja krenuo u njegovu zemlju i poseo je čitavu i uzevši svu vlast u njoj rekao je Muhamed: "Krenuo bih da osvajam sultana i sva njegova mesta, ali se bojim boga da ne okaljam sveta mesta, zato se moram odreći (toga), jer su tamo ona mesta gde je gospod Isus hodio i drugi proroci: Mojsije, David i Muhamed". Onda se vratio u Jedrene.

Odeljak trinaesti.
O osvojenju Trapezunta.

Trapezunt leži kao i Sinopa s one strane Crnoga Mora, a trapezuntska zemlja je velika i planinska, sa svih strana opsednuta, kao što su veliki han, Uzun Hasan, Đani-beg. Svi ovi su više voleli da vide tu trapezuntskoga kralja nego turskoga, mada su svi jedne iste vere poganske. I zato krećući ka Trapezuntu s ljudstvom, veliku smo muku imali i nevolju od Tatara i od Grka, jer iznad Trapezunta je, pored velikog hana, jedna velika p silna zemlja, a među narodom onoga gospodara je velika snaga i sloga da im nijedan poganik ne može ništa učiniti, a tu zemlju zovu Turci Đurđistan, a pripadala je isto tako trapezuntskome carstvu. Onda smo s velikom mukom krenuli ka Trapezuntu ne samo mi, nego i car, jedno zbog daljine, drugo zbog napada ljudi, treće zbog gladi, četvrto zbog velikih planina i visokih, a usto mokrih i močvarnih a tada su kiše padale svakoga dana, a put je bio tako rđav da su se konji glibili do trbuha. Stigavši tako s velikom mukom na jednu planinu već prema trapezuntskome kraju i spuštajući se s te planine nadole ka putu, koji je bio pokvaren i izlokan, zbog kola carevih, kojih je bilo sto, vojska nije mogla ići, jer su se sva ona kola bila zaglibila u blato. Tada je car naredio da se ona kola iseku i spale, a konji da se razdadu svakome onome kome su bili potrebni. Onaj pak tovar, koji je bio na kolima, sav je na kamile natovaren, jer je car prema ljudskom pričanju, bojeći se tih puteva (u tekstu: krećući s tih puteva), poveo bio sa sobom osam stotina kamila. Odatle smo išli s planina na planine i desilo se na jednom mestu da se jedna kamila s puta srušila na stranu sa sanducima, koji su se razlupali do poslednje daščice, a vreće u kojima su bili crveni zlatnici, na broju šezdeset hiljada, prosule su se. U tome času janičari koji su se tu desili s isukanim sabljama su počeli braniti da nijedan (vojnik) ne uzima, da bi došao onaj gospodin koji je upravljao riznicom. Zbog ove kamile se tada cela vojska zaustavila, a nije bilo nikakvog drugog puta da se zaobiđe. Dojahavši car zapita zašto je vojska stala na jednom mestu po takvoj kiši (koja je bila u to vreme velika); rekli su mu šta se desilo, a car je odmah naredio da ono zlato pokupe, ko samo može, da se vojska ne bi zadržavala. I tako je dobro bilo onima koji su se onde blizu našli, jer su poneki dosta dobili. I dok smo se tada prebacili, bilo je dosta nevolje, jer je zemlja bila razblatnjena kao testo, ali smo cara nosili na rukama do ravnice. I rizničke kamile su ostale gore. Tada je zamolio car janičare da se prihvate toga posla, da kamile provedu dole. Morali smo tada s velikom mukom ići gore i cele noći smo imali posla s kamilama dok ih nismo spustili; a tamo je car ostao toga dana da se odmara, a nama janičarima dao pedeset hiljada zlatnika da ih među sobom podelimo, a janičarskim stotinarima povisio je platu: koji su ranije imali na četiri dana zlatnik, (kao što je sada bez izuzetka, jer što god car turski na svome dvoru ustanovi, to uvek bez promene ostaje), potom su imali za dva dana zlatnik. Od ovoga mesta poslao je car dve hiljade brzih konjanika ka Trapezuntu, koji su tamo bili poraženi i svi do jednoga pobijeni, tako da od njih nismo mogli imati nikakve vesti, tek kad je sam car prispeo sa svom silom, onda smo tek našli i ugledali tela pobijenih kako leže. Opseo je tada car Trapezunt i osvajao ga je šest nedelja bez prestanka, upotrebljavajući sve što je imao, dok ga nije osvojio, a imao je isto tako na Crnome Moru sto pedeset lađa s različitim topovima. Tada je morao trapezuntski car da se preda turskome caru na milost; oduzevši mu čitavu zemlju, njega samoga je poslao u Jedrene. Imajući pri sebi tako mnogo lađa i veliku vojsku, car Muhamed je hteo da ide na više spomenutog đurđistanskog kralja, ali kad je čuo da među njima velika sloga vlada, ostavio ih je na miru, pa pokupivši mladež oba pola u Trapezuntu, vratio se u Jedrene. (Šta je potom učinjeno trapezuntskome caru, biće napisano niže). Kad smo tada došli do jednoga mesta koje zovu Niksar, došle su vesti od Ali-bega, vojvode smederevskoga, jer je već bio od Lazara Despotovića oteo rašansku zemlju i njega samog ubio, govoreći da smo s božjom pomoći porazili đaure i uhvatili Mihaila Silađija. Car je odmah naredio da Mihailo Silađi bude čuvan u Carigradu do njegovog dolaska. Potom, kad je stigao, naredio je da ga poseku. Na Ali-bega se ne znam iz kojeg razloga car bio rasrdio; trebalo je da bude posečen, ali kako je tako pobedio hrišćane, došao je u milost, kao što je i ranije bio.

Dodatak.

Trapezunt leži nad Crnim Morem u planinama i sav je onaj kraj veoma planinski i malo plodonosan; najviše se ishranjuju morskim ribama. koje zovu šamsi baligi. To su sitne ribe nalik na čikove ili krkuše, ali ih se ipak tamo veoma mnogo lovi. Zato o ondašnjim stanovnicima postoji kod Turaka priča: kad s njima hoće da se podsmehnu, onda im to u stihu govore: kad ne bi bilo šamsi baliga, ne biste imali šta jesti zbog čega se rado srde. Tamo su blizu granice đurđijanskoga kralja (biće: kraljevstva), koje je nekad, kako Rac spominje, bilo dosta snažno, ali sada ga čas Turci čas Persijanci ratovanjem slabe, pa jedni pristaju uz Persijance, drugi uz Turke. Ljudi su u toj zemlji stasiti i ratnici, žene imaju divne kao i Čerkezi. Za mojega vremena iz grada Ahilsa njihovog kralja Simona sa srednjim sinom uhvatio je tajno iz zasede u lovu i poslao u Carigrad; tamo je dugo sedeo u Jedikuli, a sina su uzeli u Saraj. Stariji sin postavši kralj, hteo je da oslobodi oca i poslao je bio caru kao zalogu mlađega brata i sestru, koji su oboje čuvani u Bam Saraju. Viđali smo ih; bila je prekrasna devojka; hteo je bio sultan Ahmet da je uzme za sebe, ali duhovnici nisu dopustili što je kraljevskoga roda, pa da posle ne bi bilo svađe, jer stari zakon zabranjuje i određuje da se tako upotrebljavaju samo robinje. Poslata je onda devojka ali su maloga sina drugog isto tako uzeli u Saraj. Stari nesrećnik, videći da tako ne može biti slobodan, iz očajanja se rađe poturčio, misleći da će tako lakše moći da iziđe. Kad se već poturčio, davali su mu sandžak u Rumeliji; on nije hteo, nego samo u Aziji a po tome su videli na šta cilja, i tako je sve do smrti bio u Jedikuli. Sastavio je mnogo lepih pesama na persiskom o svome doživljaju i slučaju. Kad je umro, sahranili su ga pred kapijom što je zovu Top kapi; ali je kasnije jedan trgovac ukrao telo i odvezao ga u njegovu državu; tamo je sahranjeno po običaju. Pored te zemlje, opet tamo blizu Trapezunta, postoji planinska zemlja u kojoj ništa ne seju već samo konoplju i time trguju. Imaju isto tako svoga kraljića; kao danak daje caru izvestan broj platnenih mera za galiska jedra, a ušla je kao klin od mora ka đurđijanskoj zemlji; zovu je Dadijan. Tamo ima na jednoj planini jedna starodrevna mala crkvica, gde se na Uskrs prema starome kalendaru uvek tamošnji kralj i najviđenija gospoda skoro sa svim stanovništvom skupljaju dva časa pre svanuća i staju oko crkvice, pa ko može ući uđe i stoje tiho, obavljajući službu božju prema svome običaju. Kada već sviće, dolazi mnogo životinja, to jest jelena, srna, dama i ležu okolo, kao stoka po onoj planini. Onda izlazi pop s najviđenijima iz crkve, držeći jevanđelje u rukama, i ide među životinje, koje se ne kreću; koju tada životinju sebi izaberu, nad njom čitaju jevanđelje, a ona leži. Kad pročitaju, životinja pruža vrat i kolju je. Čim tu zakolju, odmah druge životinje ustaju i odlaze u šumu i niko ne sme da juri za njima. Očistivši onud dele je ljudi među sobom po komadići to tako da svako mora dobiti bar mrvicu. Ovu stvar mi je pričao poslanik iz one zemlje kad je s dankom dolazio caru morem (a uvek pristaju u Galati), tvrdeći da je to sigurno i istinito. Dva dana hoda ili nešto malo više od Trapezunta je grad persiskog kralja, koji je on postavio na đurđijanskoj granici; zovu ga Tiflis; ovaj grad je hteo šah, kralj persiski, da prepusti zaporoškim kozacima da imaju sklonište, prelazeći k njemu preko mora, dok ne bi nastao drugi bliže, koji je obećavao brzo da sagradi pokojnome kralju Zigmuntu, kad se s njim sporazumeo da oduzme Crno More od Turaka godine 1618, a to pismo sam im ja prevodio. Ova đurđijanska zemlja se kao italijanska veže čas za Tursku čas za Persiju.

Odeljak četrnaesti.
O bici s Uzun Hasanom, persiskim kraljem.

Uzun Hasan je gospodar starih Tatara, u čiju je zemlju car turski krenuo s vojskom i izišavši iz mesta Bruse, ulogori se na polju zvanom Petnozalan, a Uzun Hasan posla jednog svog plaćenog Tatarina ne bi li gde kakvu nezgodu načinio caru. Tada je taj Tatarin došao Mehmed paši, najvećem gospodinu posle cara, i kad smo ležali na tome polju, uveče iziđe Mehmed paša iz svoga šatora sa dvojicom komornika u šetnju, a onaj Tatarin je vrebao na njih, držeći u rukama luk sa strelama, pa dočekavši ga, pusti strelu i pogodi ga u čelo među oči, gde odmah Mehmed paša pade, a komornici povikavši pojuriše za njim i uhvatiše ga. Sutradan ujutru ispričaše caru ovaj događaj. Došavši tada sam car k njemu žaljaše ga veoma, da je plakao; onda naredi da onoga Tatarina vezanoga dovedu pred njega i položivši ga na zemlju nauznak, naredio je da mu dadu dve debele zapaljene sveće; kad se najbolje raspališe i razgoreše, stade mu car jednom nogom na prsi i okrete sveće nadole, da je vosak s plamenom kapao na njegove oči tako dugo da su morale iskočiti. Onda je naredio dželatu da mu odere dva komada kože preko celih leđa i tako je celu nedelju dana, izmišljajući mu sve nove i nove muke, bio živ; na kraju su ga, bačenog pored puta, psi pojeli. Krenuo je potom car i pošao pravo u Uzun Hasanovu zemlju, osvojio mu je nekoliko gradova, kao: Erzerum i Ahisku. Prispeli smo potom do jednoga njegovog veoma utvrđenog grada koji oni zovu Kara Hisar, a odatle smo stalno išli za Uzun Hasanom ne bi li se gde hteo zaustaviti i primiti borbu i išli smo sve do reke Eufrata (ova reka je velika i široka kao Dunav). Videći car da se ne može ogledati s Uzun Hasanom, posla k njemu jednoga uhodu, koji mu je bio dobro poznat, i to tako, kao da je i on bežao s vojskom, tako da se pravi. Prevezavši se onda ovaj špijun preko Eufrata, došao je Uzun Hasanu, koji ga je počeo pitati šta Otomanov sin radi. Odgovorio je: "Srećni gospodaru, ništa drugo, samo hita da ode u svoju zemlju, jer su Đauri upali u njegovu zemlju; a isto tako ako bi protiv njega hteo što da preduzimaš, sada ti je vreme, dok ne uđe u planine". Misleći da je tako, Uzun Hasan otpremi najpre svoga sina jedinca Mustafu, a i sam krete za njim sa svom svojom silom. Kad car ču da Mustafa kreće za njim, okrete se protiv njega. I Uzun Hasan se zaustavio. Tu se počela bitka. Uzun Hasan je savladan, a njegov sin Mustafa ubijen. Pa ipak carski konjanici(?). Hasan reče svojoj vojsci: "Nisam znao da je Otomanov sin sa konjicom slabiji od mene bio; ali je u pešadiji gospodar, osobito u planinama". A onda okrenuvši vojsku, pođe u svoju zemlju, a naš car opet u svoju. A kad smo bili na jednoj planini, zvanoj Kagi, odmarao se tamo car ceo dan. S te planine videla se druga vrlo visoka planina, koju zovu Babil, i pod tom planinom je veliko mesto Babilonija, u kojem je bila vrlo velika i visoka kula, ali se na tri dela prelomila; jedna stoji a dve leže na zapadnoj strani. Ljudi pričaju u ovoj zemlji da ta dva dela što leže na zemlji predstavljaju dva prošla veka ovoga sveta treća što stoji predstavlja poslednji vek. Od toga istog mesta teče reka Eufrat. Išao je tada car s one planine ka jednome ostrvu u Crnome Moru niže Sinope. Na tome ostrvu mesto Misistra mu se pokorilo. Posevši ga, pošao je na jedno polje pred poganičkim mestom nazvanim Enguri, zaustavivši se na tome polju, pogleda nazad na svoje dvorske pešake, to jest na janičare, i svideše mu se kako uredno idu, i ovako reče: "Kad bih mogao da imam deset hiljada janičara, dao bih mnogo za to". A jedan solak, od onih pešaka koji idu najbliže caru, stojeći pored njega, reče: "Srećni gospodaru, ne samo deset hiljada, već i dvadeset hiljada bi vam bilo dobro da imate". A car, segnuvši u hazuku, gde je imao pri sebi crvene zlatnike, dao mu je sto crvenih zlatnika za onu reč. Odatle je car krenuo u Brusu, a prevezavši se kod Galipolja, stigao je u Jedrene za zimu.

Dodatak

Uzun Hasan je bio persiski kralj, čukunded sadašnjega kralja. One gradove uzete u ono vreme zauzeli su u ovo vreme Persijanci i povrh toga su već uzeli nekoliko turskih i čitavu Babiloniju. Ovaj isti persiski kralj slao je svima hrišćanskim vladarima svoje izaslanike, dogovarajući se protiv Turaka, jer mu je u ono vreme bilo teško; sada ništa. Kromer spominje toga persiskog kralja u godini 1472, a ovu bitku s turskim carem opisao je oko godine 1474.

Odeljak petnaesti.
O vlaškom vojvodi.

Drakul, vojvoda moldavski, imao je dva sina: starijem je bilo ime Vlad, a mlađem je bilo Radul. Ovu obojicu bio je dao caru Mehmedu na njegov dvor. Onda je umro. Čuvši car o njegovoj smrti, odmah je starijeg Drakulovog sina obdario novcem, odelima, lepim šatorima onako kako odgovara gospodinu i otpremio ga veoma počasno u moldavsku zemlju da bi posle smrti svoga oca vladao na taj način što bi svake godine dolazio k njemu i da mu se javlja, a danak da mu daje kao što je ranije bio davan; a njegovog mlađeg brata je ostavio na svome dvoru. Dolazio je tada Vlad dva puta uzastopce na carski dvor, onda nije hteo dolaziti za nekoliko godina. Tada car posla po njega jednoga gospodina, kojem je bilo ime Hamzabeg; kad ovaj stiže u varoš Brailu, Vlad nije hteo da mu se pokaže, već zadržavši ga, sam pođe da skuplja vojsku, a bilo je to u zimu i Dunav je bio smrznut. Skupivši vojsku, pređe preko leda u carsku zemlju niže Nikopolja, pa pustivši svoju vojsku, ubijao je, tukao kako Turke tako i hrišćane i počinio je veliku štetu caru. Ovde je svima, kako živim tako i umrlim, dao da se pootsecaju nosevi i poslao ih u Ugarsku, hvalisajući se kako je tako mnogo Turaka uništio koliko je tih noseva bilo. Potom se vratio carevu izaslaniku u Brailu, koji ništa nije znao šta se dešavalo, i uhvativši izaslanika sa svima službenicima, kojih je bilo 40, poslao je na jednu tvrđavu veoma sigurnu, među vodama, zvanu Kurista, pa je tamo prvo dao da se nabije na kolac Hamza-beg, a oko njega drugi njegovi službenici. Došle su potom vesti caru šta je Drakul učinio (jer su ga i tako nazivali po ocu). Onda car odmah posla po njegovog brata. Kad ovaj dođe u carski dvor, dva najviša gospodina iz carskog saveta, jedan Mehmed-paša a drugi Isak-paša, iziđoše mu u susret, pa uzevši ga između sebe, vodili su ga caru onde gde je sedeo na svojem prestolu. A kad je došao, ustavši, car ga uze za ruku i postavi pored sebe na niži presto; odmah je doneta zlatotkana materija, pa je naredio da se njemu obuče, onda je naredio da se donese crvena zastava i dao je njemu, a uza sve go novac, šatore, konje, kao što dolikuje vladaru; otpravi s njim i četiri hiljade konjanika ka Nikopolju, da ga tamo čekaju, a sam ne odugovlačeći, skupivši vojsku, krete za njim. A kad smo već bili kraj Nikopolja na obali Dunava, a s one strane Dunava mladi vojvoda Drakul je isto tako bio s vojskom, braneći prevoz, car reče janičarima: "Mili moji jaganjci, što je moje to je i vaše, a osobito ovo blago koje imam, dajte mi savet (jer to je vaša stvar), kako bih se mogao na onu stranu prevesti protiv mojega neprijatelja?" Odgovorili su mu naši janičari: "Srećni gospodaru, naredi da se pripremaju čamci, stavićemo noćas na kocku svoje živote samo da se prebacimo na onu stranu". Onda je car naredio da nam se dadu osamdeset velikih opremljenih čamaca i druge potrebe, mali topovi velike puške, male puške i drugo vatreno oružje. A kad je već. bila noć, seli smo u čamce i pustili smo se nadole po vodi zato da se ne bi vesla ni čamci čuli, i došavši na onu stranu niže od njihove vojske na strelomet ili na dva, tamo smo se ukopali i topove namestili i štitovima smo se okolo zaklonili, kolje smo isto tako poboli oko sebe zato da nam konjanici ne bi mogli naškoditi. Onda su prešli čamci na drugu stranu i tako su nama prebacili druge janičare. A uredivši se rano, kretali smo lagano s koljem ka vojsci s oklopima i s topovima, a kad smo već došli blizu do njih, zaustavili smo se, topove smo ponameštali, a za to vreme su nam oni dvesta pedeset janičara pobili iz topova. Videći car to s one strane veoma mu je žao bilo što sa svojom vojskom nije mogao da dođe u pomoć. A i mi smo se većma bojali da mu sve janičare ne pobiju. Videći potom da nas tako mnogo nestaje, brzo smo se snašli, imajući sto dvadeset velikih pušaka, te smo odmah iz njih počeli gusto da tučemo i oterali smo svu vojsku s bojnog polja, a sami smo se potom bolje osigurali. A i car je još i druge pustio, koje zovu azapi da se žurno voze nama u pomoć. Videći da ne može sprečiti prevoz, Drakul je krenuo od nas dalje, a onda se sam car sa svom silom prevezao i odmah nam je dao trideset hiljada zlatnika da ih među sobom razdelimo, a povrh toga je sve janičare koji nisu bili slobodni učinio slobodnima, da svoja dobra daju posle smrti kome hoće (među kojima sam i ja bio). Odatle smo krenuli napred u zemlju moldavsku za Drakulom i njegov brat s nama, i mada je Vlad imao malu vojsku, mi smo se ipak bojali i veoma smo se čuvali od njih, svake noći smo se koljem opkoljavali, a ipak se nismo sačuvali, jer su jedanput udarili na nas noću, tukli su, ubijali ljude, konje, kamile šatore su sekli (možda: pljačkali), nekoliko hiljada Turaka su pobili i veliku štetu caru počinili a drugi su Turci pred njima bežali k nama, te smo ih (odbijali) od sebe, tukli i ubijali, da ne bismo od njih bili uništeni. Potom su Turci doneli nekoliko stotina Vlaha i car je naredio da ih presecaju napola; videvši to ostali, odstupiše od Drakula i pristaše uz brata njegova; a Drakul pobeže u Ugarsku kralju Matiji, kojega kralj Matija baci u tamnicu zbog njegovih surovih dela koja je činio. Predavši tada zemlju bratu Drakulovom, car je pošao nazad. Počeli su potom Turci da pričaju caru kako su na početku bili teški ratovi u Vlaškoj i kako je mnogo smo Turaka ginulo. Zato treba dobro razmišljati o tome ratu. Odgovorio je Mehmed: "Dok Kiliju i Beograd Vlaška drži, a Ugri pak rašanski Beograd, dotle se ne mogu pobediti". Došavši tada car u Jedrene, odmah bez odlaganja uze sa sobom janičare i pođe ka Galipolju i onde se ukrca u različite ratne lađe, a uze sa sobom i topove za rušenje i haubice što tuku uvis i krenuli smo ka ostrvu Mitileni tamo gde je bila sv. Pavla ujela zmija, i tako je brzo putovao tamo da bi onoga gospodina na Mitileni pretekao da se ne snabde ljudima. A prispevši, odmah je opkolio i osvajao je topovima haubicama veoma izobilno, pa je osvojio po ugovoru, kojeg se nije držao, jer je sve službenike, koje je tamo zatekao, kao i samoga gospodara, naredio da poseku. Uzevši tada vlast u svima varošima i posevši gradove, vratio se opet nazad. Kad smo došli u Jedrene, poslao je izaslanstvo kralju Matiji u Ugarsku jer Matija još nije bio krunisan, da s njime načini primirje, jer se s te strane najviše bojao. A kad je primirje načinio odmah nas je car okrenuo na arbanaške knezove i sam je došao; pokorio je tada lako sve, jednog za drugim, i to zato što je jedan posmatrao kad je drugoga pokoravao. Jedan mu se knez odupro, kojeg su zvali Skender Ivanović. Kako je ovaj bio za sultana Murata uzet među janičare i sve je carske stvari bio prozreo, predano misleći o svojoj zemlji (jednom), uspelo je jedanput caru da mu ovako rekne: "Skendere, traži od mene nešto, ili ako hoćeš kakvo vojvodstvo, daću ti ga". Čuvši to, molio ga je da mu da zemlju Ivanovu, što je car učinio i dao mu je. Zavladao je tada u njoj osim gradova, u kojima su carski janičari bili, koje je on potom, kao legitiman i njima poznat, lukavo odveo i izmamio iz gradova, a sam je zavladao njima. Car Murat je posle hteo da ih od njega uzme, ali nije mogao. Tako isto i Mehmed sin Muratov; i tako su ga morali ostaviti na miru sve do smrti, jer je da se brani od Turaka vrlo lako onome ko poznaje njihove stvari i ustrojstvo. I tako ti se Mehmed, pokorivši sve knezove arbanske osim ovoga Skendera, vratio nazad u Jedrene. Uskoro posle toga došli su izaslanici od Tomaša kralja bosanskoga tražeći primirje.

Dodatak.

Nije to prvina turskome caru da hrišćanina na hrišćanina navede, pa obojicu uništi, jer oni imaju ovu uzrečicu: neka zmija zmiju ujeda, onda će biti jedna manje. Tako su učinili Šerbanu moldavskome vojvodi što su na njega naveli sedmogradskog vojvodu Batorija, tako i Batoriju što su na njega gurnuli Andriju Gecija, kojega je on bio kad je Šerbana izagnao iz Moldavije, poslao sa izaslanstvom na Portu, a oni mu dali zastavu i obećali pomoć. Kad je Geci poginuo pod Sebirovom, opet su na njega gurnuli Betlena Gabora, koji je ego i sada sedmogradski gospodar. Što dakle Turci čine hrišćanima dobro, to je ili zato što moraju, ili čine iz svoje potrebe, svakako ne bez svoje koristi.

Odeljak šesnaesti.
O primirju s kraljem bosanskim.

Bosanski kralj Tomaš tražio je od cara Mehmeda primirje na petnaest godina. Zadržavši izaslanici, ne govoreći im ništa, ne dajući im nikakva odgovora, car je oglasio da se vojske skupljaju u Jedrene; ali niko nije znao kuda se imaju okrenuti. Tako su bosanski izaslanici čekali odgovor, ne znajući šta se zbivalo i šta će se zbiti. A i vojska je već bila gotova. Tada jedanput naiđem ja u jednu zgradu sa svodovima, u kojoj je bila dvorska riznica, ovim slučajem. Ova zgrada je bila poverena mome mlađem bratu, pa kako mu je bilo teško, poslao je po mene da mu tamo dođem; ne oklevajući otišao sam tada njemu. Kad ti gospoda carski savetnici, Mehmed-paša i Isak-paša samo njih dvojica sami siđoše u onu zgradu; videvši to moj brat, reče mi pa kako više nisam mogao da iziđem, sakrio sam se među sanduke. Kad su onda došli, postavi im moj brat ćilime i sedoše jedan pored drugoga. Reče tada Mehmed-paša: "Šta da radimo? Kakvu poruku da damo izaslanicima bosanskoga kralja?" Odgovori mu Isak-paša: "Ništa drugo, nego dajmo mu primirje na petnaest godina, a sami brzo idimo za njima, jer drukčije ne možemo bosansku zemlju osvojiti, pošto je zemlja planinska, a povrh toga će imati ugarskoga kralja u pomoći, pa Hrvate i drugu gospodu i tako će se snabdeti da mu potom ništa nećemo moći učiniti. I zato dajmo im primirje da mogu otputovati u subotu, a mi za njima iziđimo u sredu sve do Sitnice blizu Bosne, a odatle niko neće znati kuda će se car okrenuti". Zaključivši tako svoja savetovanja, odoše caru, a ja takođe iziđoh iz one zgrade. Sutradan im je dakle bilo utvrđeno primirje na petnaest godina da se verno drži. U petak sam otišao u njihov stan: "Draga gospodo, imate li s carem primirje ili nemate?" Odgovorili su mi: "Zahvaljujemo gospodu bogu što smo postigli sve što smo hteli". A ja sam im rekao: "Verujte mi, vi nemate nikakvog primirja". I hteo je stariji nešto više od mene da sazna, ali mu mlađi nije dao, misleći da ja zbijam šalu. Onda sam ih pitao kojega će dana odavde poći. Rekli su: "Ako bog da, u subotu". A ja sam rekao: "I mi za vama u sredu sve do Bosne. To vam doista istinu govorim, da to dobro pamtite". I otišao sam od njih. Na onome savetovanju među onim pašama bilo je odlučeno, čim car otputuje da bude tada trapezuntski car posečen, i tako se potom i dogodilo: mi smo otputovali u sredu, a ovaj car je bio posečen u petak. Išli smo tada u zemlju kneza bosanskoga, koji se zvao Kovačević, a pošto smo mu iznenada došli, pokorio se caru, ali mu je potom car dao odseći glavu. Onda smo krenuli u kraljevsku zemlju i opkolio je najpre grad Bobovac, a kako nije bilo s nama topova, odmah je onde naredio da se liju i osvojio je grad. A oni što su po primirje dolazili onde su bili i video sam se s njima, podsećajući ih na ranije reči, ali je već bilo kasno. Posevši tada car ovaj grad, krenuli smo ka Jajcu, a zbog brzine poslao je Mehmed-pašu sa dvadeset hiljada ljudi, ne bi li kralja Tomaša mogli gde sustići u nekom gradu, čuvši da nije nimalo ljudi našo pri sebi. A on, znajući već o Turcima, radio je nesrećnik i danju i noću ne bi li mogao brzo da skupi nešto ljudi za pomoć. Došao je tada u grad zvani Ključ, hoteći onde malo da se u podne odmori. Odmah su i Turci došli i jahali su oko grada, ne znajući ništa o kralju Tomašu onde. Onda jedan lupež, strčavši iz grada dole, posmatrao je Turke, i pristupivši mu jedan Turčin, dade mu beloga hleba i bugarski ga zapita šta se dešava u gradu. On reče da je tu kralj; čuvši to Mehmedpaša, opkoli grad, a sutradan su izmamili kralja iz grada dole, dajući mu reč da će biti miran i zdrav i čitav, ali š-su to održali. Jer čim je stigao car Mehmed do Jajca, doveli su samoga kralja s jednim njegovim prijateljem. Kad videše ovo plaćenici koji su bili u gradu, pokoriše se dobrovoljno. Zauzevši tada car grad, naredio je da kralja samdrugog poseku, a potom uzevši čitavu njegovu zemlju i posevši gradove, krenuo je u svoju prestonicu. Tamo je mene bio ostavio car u jednome gradu a plata nam je data za pola godine svakome po običaju. Imao sam i drugih Turaka trideset kao pomoć, ali kad je car već izišao iz zemlje, tada kralj Matija bez oklevanja dođe u Bosnu i opkoli Jajce i Zvečaj, grad u kojem sam ja bio, a Bosanci koji su se bili u varoši Turcima pokorili, osilivši se tada, baciše zastavu dole i udariše na Turke. Videvši to, Ugri pristupiše smelije onoj kuli i uvukoše se u varoš. A videvši Turci da su u varoši Ugri ojačali, pobegoše u grad i ostadoše zatvoreni. Ostao je kralj Matija tada onde osam nedelja, tukući ih. Drugu vojsku posla kralj Matija s topovima ka Zvečaju da ga osvoji na kojem su gradu zidovi bili veoma rđavi, pa su se zato veoma rušili od topova te smo morali stalno da radimo popravljajući? rupe koje su topovi probili. Tako smo se u poslu dugo zadržali i produžavali, dok Jajce grad nije prvo zauzet, i kad ovaj Matija osvoji dogovorom, krete na Zvečaj. Tada smo se morali i mi pokoriti i tako što je god Turaka bilo u Jajcu i Zvečaju, malo ih se u Tursku vratilo, jer ih je kralj Matija uzeo sa sobom. A i ja sam hvalio gospoda boga što sam se časno vratio nazad među hrišćane. U to vreme Bosnu je držao jedan vojvoda Mehmed Mumijatović; mesto njega je u Jajcu bio njegov službenik po imenu Jusuf Harami paša, i ovaj je bio kod kralja Matije ostao s drugim Turcima i sa mnom.

Dodatak.

Ovoga bosanskoga kralja Kromer naziva Stefanom, a Rac Tomašem, u ostalim stvarima se slažu, samo Kromer ne piše kakvom je smrću umro.

Odeljak sedamnaesti.
Šta je radio Mehmed u Bosni.

Čuvši car Mehmed šta se desilo u Bosni, godinu dana kasnije ponovo je došao u Bosnu da osvaja gradove, a kako topova sa sobom nije imao, onde je naredio da se liju; tukući iz njih, sve je zidove srušio; onda je naredio da se juriša na grad zvani Jajce i već je zastava carska bila na zidu, kad se jedan gradski pešak uhvati s janičarom i boreći se o zastavu, tako su se obojica držala da su zajedno pali dole i poginuli. Videći car njihovo junaštvo, da su mu se dobro odupirali, naredio je odmah da se topovi vuku do vode koju zovu Vrbas, blizu varoši, i naredio je da ih tamo bace gde voda sa stene pada da ih niko ne bi mogao izvaditi i otišao je dalje, ne pokušavajući više da ih pokori, a idući nazad, pokorio je jednoga bosanskoga kneza. Čuvši kralj Matija o tome, krenuo je u pomoć, ali saznavši da je car već otišao ne učinivši ništa gradu, vratio se nazad i Jajce je za to vreme ostalo ne-osvojeni grad. Osvojio je tada Mehmed Negropont i pitao je za onaj gvozdeni štap, o kojem je pisano ranije, i kad ga nije našao, naredio je da se ondašnjim ljudima noge poseku, da bi ispunio svoj zavet. Naredio je potom car Mehmed, posle ovih spomenutih borbi, svome tefterdaru da prebroji sve njegovo blago i da tačno proračuna prema količini koliko bi hiljada ljudi za gotov novac mogao izdržavati i za koliko godina, a da njegove zemlje ne daju nikakvu pomoć, kako u ljudima, tako ni u novcu. To je tefterdar učinio i za četiri nedelje je sve to proračunao i rekao caru govoreći: "Srećni gospodaru, možeš izdržavati za deset godina četiri puta po sto hiljada ljudi, a da im platiš potkov i eksere, to jest plotu i štetu". Ali car nije tako razumeo, već da deset godina može da izdržava svake godine četrdeset hiljada ljudi. Reče mu car: "Još nisam gospodar, jer te zemlje koje držim sve su tuđe". A u to vreme se čulo kako se papa sa svim hrišćanstvom dogovarao protiv Turaka. Bojeći se tada car Mehmed da mu se sve zemlje koje je pokupio od hrišćana ne suprotstave poslao je po sve svoje starešine da k njemu dođu i savetovao se s njima, govoreći: "Čujemo da hrišćani hoće na nas da se krenu silno; šta o tome kažete i šta savetujete; ja mogu da izdržavam za deset godina četiri stotine hiljada ljudi". Odgovoriše mu: "Srećni gospodaru, imajući tako mnogo vojske, kreni u njihovu zemlju, bolje je to nego da ih kod kuće čekaš". Tada car naredi da se donese veliki ćilim i naredio je da se pred njima rasprostre a nasred ćilima je naredio da se stavi jabuka i zadao km je ovakvu zagonetku: "Može li ko od vas ovu jabuku da uzme a da ne stane na ćilim?" I savetovali su se među sobom kako bi to moglo biti, a niko se nije mogao dosetiti. Onda car sam pristupi ćilimu, uhvati obema rukama ivicu ćilima i savijao je pred sobom, pokrećući se napred sve više, dok nije dohvatio jabuku. Uzevši jabuku, razvi ćilim kako je bio i reče gospodi: "Bolje je Đaurima pomalo otkidati, nego u njihovu zemlju odjednom daleko odlaziti, jer kad bi nam se tamo bilo šta desilo onda bi nam se sve zemlje usprotivile". I reče jedan gospodin, po imenu Isabeg Avranezović: "Srećni gospodaru, odavno pričaju o tome rimskome papi, kao da treba da krene na nas sa čitavim hrišćanstvom, a eto ne čuje se; što ste namislili, to činite, ne vodeći ništa računa o vestima hrišćanskim". I tako pohvališe njegovu reč i carev primer. Pozva onda car jednoga Grka hrišćani na po imenu Tomaša Kiricu i reče mu: "Šta vi mislite o vašem rimskom papi?" Odgovori mu: "Srećni gospodaru tako mislimo da su to sveti ljudi". I reče car: "Svi ste zabluđenici, a zato i ti, Tomašu, primi veru Muhamedovu jer je istinitija od vaše". Tomaš zaćuta, a to se zbivalo u Jedrenu u novome dvoru. Tada car, obdarivši gospodu, otpusti ih kućama. Potom umre car Mehmed i sahranjen je u Carigradu; ostala su posle njega dva sina: jednome je ime (bilo) Džem Sultan, a drugome Bajazit.

Dodatak.

Svako treba sigurno da zna da turski car nije bezbedan i boji se da se jednom hrišćanstvo ne osvesti i ne pobuni se pa da ne upadne u njegovu zemlju. Kad bi ovo videli hrišćani što su pod njim i osetili silu uz hrišćanstvo i jednodušnu slogu, svi bi mu se zajedno usprotivili i uz hrišćane bi pristali. Više puta sam se naslušao na mnogim mestima raznih razgovora o tome (što daj bože što pre). Samih srpskih planika, koje leže leđima ka Belome Moru, ima sedam: prvu zovu srpski Dukađin (nju su Turci nazvali Karadag, jer leži najviše nad morem), drugu Klementi, treća je Belopavlići, četvrta Kuči, peta Hercegovina, i pošto ova ima iz polja lakši prilaz, onda oni ljudi što tamo stanuju daju caru godišnje po dvadeset aspri, ništa više; šesta je Simara, sedma Plava; sa ovih sedam planina može biti dobrih ljudi Srba makedonskih za borbu pedeset hiljada, samo kad bi oružje imali, za koje im je tamo teško, jer ako što od Turaka ne otmu, drukčije neće dobiti, jer km nije dopušteno da kupuju ma kakvo oružje, nita će im pak prodati, jer vrlo često tuku Turke i veliku im štetu pričinjavaju. Iz ovih planina je izaslanik (koji je putovao po čitavom hrišćanstvu) bio isto tako i kod pokojnog kralja, moleći za pomoć, koga je kralj bio poslao pokojnom gospodinu Žulkjevskom, krunskome hetmanu, i bio je s nama u logoru u Buši godine 1617. Ime ovog izaslanika je bilo Aleksandar Bilović, iz one porodice iz koje je jedan bio na Kosovu Polju ubio cara Murata. Znao je nekoliko stranih jezika. O tim planinama sami Turci pričaju kako na kopljima (sem kojih ne mogu imati drugo oružje) harač caru daju. Ovaj izaslanik je bio i kod kneza Mauricija, koji je obećao da će im brodovima preneti vatreno oružje, praha, olova i mačeva, samo kad bi i druga hrišćanska gospoda pristala na taj rat. Srpski patrijarh stanuje u varošici Peći nazvanoj; preko njega često i sami Turci pregovaraju s onim planinama; inače tamo k sebi u te planine oni ne puštaju tek onako (olako).

Odeljak osamnaesti.
O sinovima Mehmedovim, o poretku u gradovima i o pravednosti.

Sinovi cara Mehmeda, Džem Sultan i Bajazit, vodili su veliku borbu među sobom oko carstva do pre nekoliko godina. Potom je Džem Sultan izgnan iz zemlje a Bajazit je postao car. Ovaj nije preduzimao nikakvu bitku, jer nije imao s kim, pošto je njegov otac hrišćane u onim krajevima potčinio pod svoju moć osim ugarskog i poljskog kraljevstva, a ipak je bio osvojio Kafu na Crnome Moru s one strane i u vlaškoj zemlji Kiliju i Beograd. A u Turskoj postoji ovakav običaj: ako ko posle cara ostane (kao što su to bila ostala dva brata), pa bi se svađali oko vlasti, onda ko se prvi skloni kod janičara, taj dobija carstvo. A ako bi sklonjeno blago (kakvo je jedno nad Carigradom pet italijanskih milja u gradu zvanom Jeni Hisar) koji od braće makar i hteo da uzme, onda mu ne bi dali, jer je grad siguran i tako snabdeven kako za to treba. I onda čim jedan carstvo. stekne, onaj kome je grad poveren dizdar, uzevši ključeve od grada doneće caru i predaće. Car, obdarivši ga, daje mu ključeve nazad i preporučuje mu da onako posluje kako je iz davnih vremena bilo, jer je u Turskoj poredak i red drukčiji nego u drugim državama. Car sam u svima zemljama sve gradove u svojoj ruci drži i nijedan grad ne daje svojoj gospodi, već svoje vaspitanike janičare, u njima valjano drži. Ako je koja varoš ograđena i da u njoj bude grad, tada je car drži posevši je svojim ljudima, janičare koji su u gradu sam snabdeva ako bi bili opkoljeni. Vina niti ikakvog pića nije slobodno imati u gradu. U ostala vremena, sem opsade, svaki živi od svoje plate, a platu im za svaku četvrtinu godine u potpunosti i bez greške šalju iz dvora; odelo im takođe daju jedno na godinu; takav im je poredak u gradovima; osim toga u gradu imaju dve starešine: jednoga zovu dizdar, drugog ćehaja, koji imaju na četiri dana zlatnik; desetari na osam dana zlatnik, a svi na deset dana zlatnik, a govore im: "Time se hranite sada, jer od carskog provijanta ne treba dirati već samo u opsadi". Sami uvek stražare i čuvaju po redu. Imaju isto tako dva vratara, kapija je uvek zatvorena sem kapidžika, a ko ide gore ili dole, bez proveravanja nikog ne puštaju. A ako bi se ukazala kakva hitna potreba da vojvoda treba da dođe u grad i ima da pregleda kakav nedostatak, pa tada dođe s mnogo osoba, ne puštaju ga drukčije nego samo sa četiri do pet ljudi. Gradove turske tako snabdevaju da čitava turska država, od najviše ga do najmanjega, bio bogat bio siromašan, svaki gleda u carske ruke; a car opet sve snabdeva prema zasluzi i dostojanstvu. I zato nijedan gospodin nema ništa svoje nasledno. Ima i takvih koji imaju, ali veoma malo; kada car kome oduzima imanje, a može svoju poslugu da zadrži, zadržava je, čekajući sve dotle dokle ga car ne snabde. A car opet uzme jednome a da drugome. Onaj kome oduzmu, ide u carski dvor i služi godinu ili dve, ili ne-koliko meseci prema sreći. Onda car daje njemu imanje, a uzima od drugoga. Ima ih u carskome dvoru uvek takvih oko dve stotine, a zovu ih manzul begler. Ali nekima pomaže car novcem i imaju isto tako i običaj da se o tome ništa ne brinu, govoreći među sobom: "Dao bog caru zdravlja, pa će mi dati bolje imanje". Ima i razloga zbog kojih im oduzimaju imanja a drugima daju, a najveći je kad neko siromašnima nepravdu čini, a dođe žalba; nijednog takvog neće otrpeti, već uzevši od njega daće drugom. Drugi razlog je kad carsku službu zapostavi, jer je svakome određeno kako ima da služi caru; ko bi pak od njih imao sinove, takav je običaj, da ih kad stasaju sa sobom uzme u rat i pokaže ih carskome dvoru, onda car svakome od njih odredi da se daje plata prema svojoj volji i neće je uzeti već bez nekakvog razloga. Car ima i tu kontrolu da svake godine odredi četiri gospodina koji putuju na četiri strane njegove zemlje, pregledaju i raspituju se da nekom nije učinjena nepravda od pretpostavljenoga ili od koga drugog, a gde bi se pokazalo da je neki gospodin siromašnome učinio nepravdu, ova gospoda imaju silu da kažnjavaju na kaznu smrti, ili oduzimanje imanja, kako ko zasluži. A ova gospoda su nazvani haif soluđilar, kao da rekneš ispitivači nepravde. A kad neko od njih dođe na mesto gde je određen, on tada naređuje da se oglasi: ako bi kome bila učinjena kakva nepravda, da dođe, da ispriča. Završivši tada svoje obaveze, vraćaju se obdareni na carski dvor. Postoji i ovaj običaj: ako bi se desilo da carskoga dvoranina ubiju pa makar išao po svojoj potrebi, a ubica bude uhvaćen, bez milosrđa biva kažnjen, a ona pokrajina cela, ili ako je u varoši - ulica gde se to desilo, bez odlaganja moraju da dadu dve hiljade zlatnika u carsku riznicu a to zato što nisu to sprečili ili što neće da izdadu sumnjive i samovoljne. A velika gospoda, kad dođe carski dvorani ni nešto naredi, sa strahom rade, bojeći se da carski gnev ne padne na njih. Zato carskim dvoranima, bilo ih malo ili mnogo, svuda ukazuju dostojno poštovanje.

Odeljak devetnaesti.
O običajima mesnog i ratnog saveta i o poretku njihovog običaja.

Ovakvo je ustrojstvo careva dvora: najpre je carski savet, to jest veziri; dakle što oni odluče, to stoji. Ima i drugih, to su kazilar. Onih prvih ima dva, koje car čini zato da ne bi imao brigu u većem savetu ne znajući čiju pre da sluša i na čijoj da se zaustavi. A postoji isto tako običaj da nijedan vezir ništa novo ne odlučuje da se stari poredak na dvoru ne bi remetio, već kako je ranije u stara vremena ustanovljeno, toga se drže i u tome žive. Savet isto tako nikad ne zasedava kraj cara već daleko od cara u drugoj zgradi, a ako su u logoru, onda postoji za to odvojeni šator nazvan danisik čadiri, a postoji i drugi šator u kojem se car pokazuje, a zovu ga segvan. Onamo dakle pozvavši veziri ljude iz raznih krajeva, ispituju gde se šta dešava, a čuvši šta ko iz koje zemlje priča, popišu sve i sami među sobom prosuđuju je li što dostojno carevih ušiju; nađe li se što, izvode sa sobom pred cara; tek pošto sam car proceni i posavetuje se zajednički na čemu treba da se zadrže, zaključuju savet i razilaze se i naređuju šta je još potrebno. Car vodi računa o tome kada negde njegovi ljudi upadnu i zarobe ljudstva, pa odmah šalje pisare za njima, a koliko god dečaka se nađe uhvaćenih, sve uzimaju u janičare, a za svakoga daje car trista aspri i šalju ih preko mora; katkad takvih ima oko dve hiljade. Ako ih nema dovoljno od neprijatelja, onda ih uzimaju od hrišćana u njegovoj zemlji, od onih koji imaju dečake u nekim selima, i to koliko ih koje selo može dati, samo da bi onaj broj bio uvek ispunjen, a tu decu koju uzimaju iz svoje zemlje zovu ćilik, jer posle svoje smrti mogu svoje blago predavati kome hoće. Ali one koje uzimaju od neprijatelja zovu penđik, a ovi posle svoje smrti ne mogu ništa predati, već posle njih sve uzimaju za cara, izuzev kad ko kod cara stekne priznanje i zaslugu pa ga učini slobodnim, kako se bilo desilo u vlaškoj zemlji, o čemu je pisano ranije. Na one dečake koje šalju preko mora car ništa ne daje, već oni kojima su povereni, a potom ih otpravljaju kuda car naredi i za šta je ko pogodan: jedni se uče da dele megdan na konju, i te car snabdeva druge uzimaju na galije da posmatraju i da se vežbaju borbi na vodi, a ko se dobro pokaže, od tog vremena mu teče plata. Odatle ih pak uzimaju za dvorske janičare, one koji su najjunačniji, a mlađi moraju da služe starije. Koji pak postaju zreliji, njih daju u gradove, kao što je već pisano. Na carskome dvoru biva oko četiri hiljade janičara, među kojima je takav poredak da imaju nad sobom starešinu, a zovu ga janičar-aga; to je veliki gospodin, a ima platu šest stotina aspri na dan, a njegov zamenik za svaki dan šezdeset aspri stotinari na dva dana zlatnik, njihovi zamenici, kao polustotinari, na četiri dana zlatnik, desetari na osam dana zlatnik, a ostali drugovi na deset dana zlatnik. Sinovi ovih imaju isto tako od cara platu, kako ko, jedan tri, drugi dve, treći pola aspre, a to su oni koji već odrastaju. Nijedan janičar, kad što skrivi, ne biva kažnjavan platom već glavom, ali nijednog ne mogu da pogube javno, već. tajno, zbog drugih da se ne bi pobunili. Nijedan janičar niti njihov desetar na konju ne sme da jaše, osim samoga age i njegovog zamenika, tako je ustanovljeno. Od ovih su jedni solaci (to jest odlični strelci iz luka), i oni idu najbliže caru, ne odevaju se drukčije. Drugi su strelci iz malih pušaka neki iz janičarki, a moraju se na putu svakoga dana pokazivati s oružjem pred svojim starešinama. Svakome strelcu iz luka daju za svaku godinu po zlatnik, a osim toga odelo, košulju, gaće velike načinjene od tri lakta platna, košulja je od osam. Ima car isto tako na svome dvoru šest stotina konjanika, ovi pak imaju nad, sobom dva zapovednika i te zovu galiblar subašlari i svaki pod sobom ima po trista ljudi, a sve te zovu garib zgitler; njihovim starešinama daju po dva zlatnika na dan, drugima po zlatnik i po, nekima po zlatnik, nekima po pola zlatnika pa sve do orta, a osim tih jadnih sirotana nikoga drugoga ne primaju na carski dvor, jer su svi ovi vaspitanici. Od ovih vaspitanika biraju šezdeset odličnih dečaka u jednu četu i zovu ih solaci. Njihovog starešinu zovu solakpaša; ovaj ima platu za svaki dan zlatnik; to su oni što pred carem idu s lukovima. Ima isto tako i vratara, a njih ima dvesta i imaju dve starešine i zovu ih kapidži bašlar, kao da rekneš starešine nad vratarima, a svaki pod sobom ima stotinu, ovi jašu na konjima, platu ima njihov starešina za svaki dan dva zlatnika, a ostali na šest dana zlatnik. Treća viša dvorska četa proizlazi izabrana iz ovih istih vaspitanika, koji na konjima jašu; ima ih šest stotina, imaju dve starešine, zovu ih ulefedžilar, svaki ima trista ljudi pod svojom komandom, a plata njihova je dva i po zlatnika na dan, a ostalima na četiri dana zlatnik. Ovu četu zovu ulefedžiić kao da rekneš novcem skupljeni. Četvrta četa je još viša, koju zovu šlihdar, kao da rekneš što drži oružje, a ima ih trista, njihov starešina ima platu na dan tri zlatnika, drugi zlatnik i po, neki zlatnik, neki pola zlatnika. Njihov posao je da vode konja pod carem kada je to potrebno, a ipak svakome jedva ako dopadne da vodi (konja) jedanput godišnje, ili na dve godine, ili čak i više. Petu četu najvišu zovu spahi oglani to jest spahiski sinovi. Ovi na konjima jašu, ovih biva trista, njihovog starešinu zovu spahalar agasi kao da rekneš gospodar spahija ili vojnika, ovaj ima platu pet zlatnika na dan, a ostali po dva po dva i po, po tri i po, kako ko zasluži. A ovi imaju ovu dužnost: sablju, luk, tobolac da opašu i da nose za carem gde se naredi, a dopadne to svakoga jedanput na godinu, ili na dve godine, a svi su konjanici. Svi ovi zajedno moraju da leže po cara noću i ćutke da provode noć, pa ma bila kiša, bio sneg, bilo hladno, svaki mora ostati na svome mestu; svaki dan ih je pedeset ili sto, kako se naredi. Od ovih nijedan ne treba da se brine ma o kakvom oružju, jer sve car snabde šta kome treba prema njegovom činu, bio konjanik, bio pešak a isto tako opremu za konja po njihovom običaju. One što jelo nose zovu ćesnigirler; njih ima osamdeset, starešinu njihovog zovu ćesniger paša, njegova je plata na dan dva zlatnika, a ostalima po zlatnik. Komornika ima pedeset, zovu ih te oglarlar, imaju platu po pola zlatnika, hranu i za sebe i za konje sve od cara. Car ima isto tako hiljadu konja praznih, iz godine u godinu, pod svojim sedlima i ove, kako je potrebno i car naredi, razdaju sa sedlima i s opremom kako je potrebno a osobito kad je velika bitka. Konjušara ima dvesta, koji se o konjima staraju a imaju i svoje konje, i sve od cara; ovima daju na osam dana zlatnik. Ima takođe šezdeset kamila izvrsnih koje nose carevo blago; svaka kamila nosi dva sanduka, u svakome po trideset hiljada crvenih zlatnika; a ima i četrdeset kamila koje nose kuhinju i provijant, drugih još toliko što nose šatore i sve potrebe uz njih. Imaju i dve kamile što nose velike bubnjeve, koje zovu kios, jedna nosi dva; u ove bubnjeve ne udaraju, već samo kad bi bila velika bitka; drugih manjih bubnjeva ima mnogo, a onih kamila što nose oružje ima trista, jer Turci kola nemaju zato da se s njima ne zadržavaju kad idu u rat. Oružara koji oružje prave i čiste ima šezdeset, a svi su na konjima, a njihovog majstora zovu džebedži baša ovaj ima zlatnik na dan, a ostali na osam dana zlatnik i tako uvek iz godine u godinu. Onih pak što careve šatore razapinju ima šezdeset, zovu ih mehterler, svi su na konjima, njihovog starešinu zovu mehter baša, ima za svaki dan pola zlatnika, a ostali na osam dana zlatnik. Ima još i posebnih kamila koje nose carevu posteljinu ležište kao i naročiti novac koji mu stoji pri ruci kao lična i osobita blagajna a ovih kamila ima 412 i povrh toga nešto praznih, i to kad bi se nekoj što desilo, da bi na to mesto došla druga. Oružara, šatordžija i onih što kamile čuvaju, kuvara, trubača ima sada svega na broju trista i devedeset, oni su svi konjanici, a ostalih svih ima dve hiljade i četiri stotine pedeset. Dvorskih janičara, osim onih koji su po gradovima i varošima, ima tri i po hiljade i nešto još više.

Dodatak

Samo su ranije bivala dva vezira ali sada ih biva sedam pa i osam, ali je jedan najviši veliki vezir, posle cara prvi, drugi je - njegov zamenik. Jer kad veliki vezir ide u rat, onda zamenika ostavlja kraj cara. A ovaj, čim ode vezir, ima ulogu velikog vezira, budući pri carevom boku. Veliki vezir pak čim se udalji deset dana hoda od Carigrada, već je i sam kao dar; sve mu je slobodno: pašaluk dati i oduzeti, kome hoće vojnika dodati i konjanika smanjiti (jer janičare ne može ni da doda ni da smanji, zato što carevi sami uzimaju njihove spiskove sebi), i to za neki slučaj; a što on tamo učini, to više car ne menja. Na mestu kada savet zasedava, sto tako odvojeno sedi vezir napred kao u sredini palate s desne strane, drugi pored njega i tako dalje jedan pored drugoga, a svi na desnoj strani, jer je kod njih leva strana poštovanija. Malo pomaknuti, s leve strane sede dva kazi askera, to jest najviše sudije, ili biskupi, jedan evropski, drugi aziski; ovi imaju silu da dele zvanja u svome području, ali s učešćem vezirovim i saglasnošću carevom, svaki od njih na svojoj strani: aziski u Aziji, evropski u Grčkoj. Pored ovih duhovnika sede tri kaznaca: veliki, srednji i mali; zato ih ima tri, jer jedan, ili dva, uvek moraju da idu u rat da plaćaju vojnicima. Na desnoj strani pak pored vezira sedi nišandži baša, kao kod nas kancelar; a na poveljama, punomoćjima pravi na vrhu one carske znake, jer to nema pravo niko da čini nego samo on ili neki od saltih vezira. Za kaznacima sede kaznački pisari, koji izdaju i uzimaju novac i pišu; ima ih nekoliko desetina; pisari s potkancelarom imaju kraj samih vrata od sobe odvojeno mesto svoje i onde pišu; ima ih divanskih petnaest-dvadeset, ali oni imaju svoje učenike, koji, sedeći sa strane, pišu što im daju. Nad samim vezirom, nasuprot vratima kroz koja se spolja ulazi u ovu palatu pred okupljeni savet, ima malo prozorče, a na njemu je trostruka, gusta rešetka, tamo car prisluškuje šta i kako sude i vidi prema vratima ko i kako ulazi i izlazi, ali njega ne može niko da vidi.

Što se tiče zarobljenika, kako ovde spominje Racić drukčiji je sada običaj već i u tome: u ono vreme su ih slali preko mora zato što su Turci u Evropi malo šta imali, a veoma su se bojali da im i to što imaju ne oduzmu. Ali sada kad dovedu one koje uzimaju od podanika, taoce, koje zovu ćilik, onda ih odvedu na jedan trg u carskom saraju, izišavši car tamo s evnusima, s Arapima, pregledaju likove njihove i posmatraju stas; ko im se tada svidi ili po stasu ili po liku (u šta se Arapi dobro razumeju), uzimaju na stranu, a one gore takođe na stranu, od ovih opet boljih ponovo biraju za nauku, za razne zanate, za šta vide da bi ko želeo, te za služenje evnusima, da uče jezike i proučavaju običaje, snažnije za druge stvari sposobne za bašte i različite sarajske poslove, kao i za lađe, kojima uvek voze careva drva, da veslom veslaju na carskom čamcu i slično. One pak što ostave posle biranja, popisuju po hrišćanskim i turskim imenima, kakvo su kome dali, s opisom njegova lica i ima li kakav vidljiv znak na čelu, na licu, na ruci, ispišu ih i izvode na jedan trg i naređuju da se oglasi: ko hoće sebi slugu, neka kupi; tada je slobodno svakome da ide i kupi, a za svakoga treba dati dva crvena (zlatnika); odmah zapišu onoga što kupuje, gde stanuje i kako ga zovu; bivaju tada godinu, dve, tri i pet, koliko treba, kad je pak caru potrebno ili za bašte, jer pomru vrtari, ili što su ih otpustili iz saraja i upisali u janičare, onda naređuju da se na onome istom trgu oglasi da svaki ko ima dovede carskoga roba. Svi tada što su ih kupovali vraćaju. Ako za to vreme neki umre, kao što je meni umro takav, onda pop one ulice gde sam stanovao, kada sam mu saopštio da mi je sluga umro, došavši sahranio ga je prema svome običaju i od tih mi dao potvrdu, napisavši vreme i dan kada je to bilo i kakav je lik bio umrloga; tako svaki kod koga umre. Kod koga su pak bili, svi su izveli na trg i pokupili su u saraj, u bašte i za druge službe. Ovaj kod mene je bio dve godine i ništa mu nisam davao, samo šta da jede i da pije; imao je već od cara pola aspre dnevno. I tako sada tu razdaju takve sluge, ne voze ih preko mora. Onima pak koje dovode iz hrišćanske zemlje, koje oni zovu penđik, ovakvima opisuju i lik, i vidljive znake na telu i iz koje je nacije, jer moraju na njih da plaćaju caru, i ako pri tome ne uzme potvrdu da je platio, morao bi ga opet platiti; zato to zovu penđik, to jest već plaćen. Kada sad ti dođu caru, daju ih gospodi i istaknutijim ljudima na vežbanje; ako je ko dostojan saraja ili po stasu, ili po liku, naučivši ga ponašanju, daju ga u sara) na dalje nauke, kao što je to bilo s vlaškim gospodičićima, isto tako i sa sinovima đurđijanskoga kralja Simona, pa i sa sinom sicilijanskoga kralja, kojega su uhvatili na moru, ove su uzeli u saraj zbog izvrsnosti porekla, jer kod takvih obično bivaju lepe naklonosti. Uzimaju isto tako i druge na zanate; kao kad se bio poturčio jedan Englez uzeli su ga, iako nije znao jezika, zato što se malo razumevao oko satova; tako i druge, ako se ko za nešto pokaže, ako ne mora dugo da se muči i odslužuje pre no što dobije kakvo mesto u saraju. Poredak kod vojnika i plaćanje njima već su drukčiji od onoga koji ovde spominje Rac, jer je posle sultana Mehmeda sultan Sulejman sve reformisao; koliko je tada bilo svakojakih, kako janičara, tako i konjanika i drugih plaćenika, ili jeste, o tome će biti napisano niže i tamošnji finansiski popis biće naveden u prevodu.

Odeljak dvadeseti.
O vojnom poretku.

Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru: jedna je bela; zlatnim slovima ispisana, i ta je iznad svih ostalih, jer ona pokazuje da je celokupna vlast carska kraj nje, a zovu je alem sandžak, kao da rekneš zastava velike moći. Druga zastava je crvena, i ta je dvorskih pešaka. A kad god su razvijene te četiri zastave, tamo ti je car među svojim dvoranima u ovom poretku: dvorski konjanici su pored njega, pred njim su janičari, za njim su kamile, a oko toga je svuda opkop. Ispod opkopa su štitovi pobijeni u zemlju, a oko opkopa svuda je nasut bedem uvis, na bedemu je svuda ograda gusto pozabadana, ležišta za topove, da mogu daleko da gađaju. Osim svoga dvora, koji oko njega stoji, ima car još dve vojske, jedna je anadolska, druga rumeliska, a pored toga carskoga utvrđenja postoje i drugi pešaci što stoje s desne strane, nazvani azapi, a isto tako se ukopavaju kao i prvi, ali ipak nemaju takvu opremu. Ovih biva dvadeset hiljada. I za njima su kamile i konji, i takođe na njima nose potrebe. Ovi azapi su skupljeni s one strane mora, iz Azije. Postoji; takođe anadol beglerbeg, to jest aziski potkralj, pod kojim stoje svi aziski konjanici, među kojima je dvadeset vojvoda; svaki ima svoju zastavu koju mu je car dao. Pored vojvoda ima 50 subaša, kao za održavanje poretka; svi stoje kraj svojih zastava, koliko ih gde ima; tih aziskih konjanika biva na šezdeset hiljada svaki je vojvoda sa svojim pukom, a blizu su jedan drugome. S leve pak strane careve stoji jedan gospodin koji je s ove strane mora; zovu ga rumeli beglerbeg, kao da rekneš potkralj grčki ili evropski a ovaj je viši od ostalih, ima pored sebe osamnaest vojvoda, a svaki je sa svojim pukom i svojom zastavom u istom poretku kao prvi; ovi imaju četrdeset subaša, a svaki stoji pored vojvoda po koliko uz kojega pripada. Ovih rumeliskih konjanika biva sedamdeset hiljada zajedno sa sarahorima, o kojima će niže biti govora. Sa iste te leve strane careve je takođe pešadija skupljena s ove strane, iz Romanije, isto tako ukopana, kao i oni na desnoj strani, ove pešadije ima 20.000. Kada tako car naredi kojim konjanicima da stupe u bitku, onda oni bez oklevanja idu i tuku se s velikom vikom i bubnjevima. I carski bubnjevi biju, pa je među njima takva velika vika i buka, kao da se zemlja trese. Kod njih su takođe od cara poslati najbolji čauši na konjima pokrivenim oružjem da posmatraju ko će kakvo junaštvo da učini i kako će se ko poneti u bici; svaki od ovih ima buzdovan u ruci ili bulavu, mašući njome u pravcu bitke; ovakve zovu čaušlar, a gde god su oni, kao kad bi i sam car bio, a svi ih se boje, jer koga oni pohvale, svakome će biti dobro, a koga pokude pred carem, teško njemu biva. Starešinu ovih (ljudi) zovu čauš baša. Znajte da je takav poredak turski pri velikim bojevima, jer sam car nikada ne ide ili je uvek među janičarima dok se bitka ne završi. Protiv takve tada poganičke sile kada hrišćanska sila naiđe, kao što je bio naišao kralj Vladislav na Varnu i tako se bio protiv nje postavio s kolima, okruživši se okolo, a među kolima su sve bili pešaci a isto tako na levoj strani sve konjanici, i zato su hrišćanski konjanici savlađivali turske konjanike, dok se potom nisu sami upropastili, pohitavši na carske janičare bez opreznosti. Isto tako se Janko vojvoda na Kosovu Polju sam bio upropastio, jer je porazivši konjanike pohitao na janičare, od kojih je sam bio poražen. Zato ko god bi hteo s turskim carem povesti bitku, mora da načini drukčiji poredak, ne takav kakav su stari imali, a tako bi mogao s božjom pomoći Turke potući do nogu. Jer među njima postoji jedan nedostatak, o kojem oni sami ne znaju, ali sam ja to dobro pregledao i dobro znam: njihovi pešaci ne mogu dugo izdržati na bojnom polju, jer se za to nikako ne pripremaju, smatrajući da će oni uvek podjednaku sreću imati. Još i druga stvar im je nesigurna, to jest kada bi jednom janičari bili potučeni do nogu i ostali na bojnom polju, a osobito u Evropi, onda turski car na tako izvežbane ljude ne bi mogao tek makar kako da krene i ne bi se brzo oporavio i okrenuo protiv hrišćana jer kad bi se te vojske lišio, usprotivile bi mu se sve hrišćanske zemlje koje je oteo od hrišćana i tako bi morao da bude prognan preko mora. Isto tako treba znati: kada bi konjička vojska bila potučena, a ostali samo pešaci, kako se desilo kod Varne, onda ne treba hitati na janičare s čela, već odostrag ognjenim mecima gađati u kamile, koje bi, budući preplašene ognjem, poletele na svoju vojsku i pogazile bi janičare iza kojih stoje, a onda iz logora pucati iz topova na njih s druge strane, jer se nikad ne bi dosetili, jer to ne znaju, ali ja sam se uverio i saznao po jednoj kamili, o čemu je bilo veliko pitanje, ali nisu mogli znati da sam to bio ja, a to se desilo u vlaškoj zemlji kada smo ratovali s Drakulom. I tako se oni veoma boje kad čuju da hrišćani silno na njih kreću, jer ih je strah da jednom ne izgube bitku tako pa da im janičari budu potučeni.

Dodatak.

Rac tu piše da bi teško bilo turskome caru da nađe vojsku, kad bi mu jedna bila potučena. Ja pak na to velim da mu ne bi bilo osobito teško, sem kad bi mu ovde među hrišćanima bila sva potučena do nogu, kad bi mu i logor sa svima janičarima, konjima, kamilama uzeli, onda bih verovao da bi mu bilo prilično teško da skupi brzo vojsku, a to iz toga razloga u ova naša nesrećna vremena što se ta bestija veoma raširila i razmnožila, i nemaš toga kraljevstva i te pokrajine da iz neke nema jezika ili sužnja, jer ih mnogo pristupa i turči se, kao što je bilo za moga vremena, kad je jedan Španac, vrli malteški plemić, namerno došao i poturčio se. Ovaj je čovek potom bio od njih uzet i za nevolje Potockoga on je u Vlaškoj uredio flotu. Turski car svojoj plaćenoj vojsci ne plaća na pratnju, to jest za tri, za četiri konja, već samo za osobu, pa makar taj imao za svoju udobnost, idući u rat, jednog tovarnog konja ili dva, jednog roba ili pak dva; ako robova nema, onda bar jednoga janasmud to jest slugu za poslugu, koji više služi za nadu, nego za platu. Neki ih imaju po nekoliko, pa čak i petnaest-dvadeset, mada samo on prima platu. Pa ako propadne koji puk vojnika u bici, to izginu oni koji sami primaju platu, a robovi, sluge ostanu, dolaze onda ovakva dvojica ili trojica veziru i govore: "Neka bude zdrava carska glava; moj gospodar je bio carski plaćenik postao je mučenik, jer je ubijen, boreći se s hrišćanima za veru. Nas dvojica molimo te za njegovo mesto, a mi ćemo se starati da se caru odužimo". Vezir ili zapovednik, videći osobu zgodnu ili obadve. podeli među njima polovinu plate ubijenoga a polovina ostaje u kasi, i kaže im: "No, junaci zaslužite više i budite čvrsti u bici". A kod njih je zakon: koliko puta dobiju bitku, ili zauzmu grad, varoš, pokrajinu, uvek čitavoj vojsci povećavaju platu prema zasluzi, ponekad sa pet aspri, ako što znatno učine, ponekad opet sa asprom, sa dve, i tako ponekad tamo dotera vojnik do dva do tri crvena zlatnika plate od trideset polugrošića, kao što sam ih ja poznavao nekoliko. Zato može car da ima na taj način brzo vojsku, osim, kao što sam dodao, ako bi bili i ovi potučeni do nogu. A to se dešava i među janičarima: bio sam prisutan na Puladiskom Polju u Aziji; Hasuf baša s dželalijama izgubio je 3.000 janičara. Tada se trećega dana skupilo više njih nego što je bilo ovih što su pobijeni. Čak su se i robovi otkupljivali od gospodara svojih i dolazili u janičare, drugi, nemajući da se otkupe, pravili su sa svojim gospodarom sporazum (govoreći da će mu isplaćivati janičarsku platu kolika je, samo da mu pomogne) i dolazili su, i mnoge je primao, a druge opet već nije hteo. Za sultana Sulejmana, kad je hrišćanska flota uništila njegovu flotu na moru, da je jedva komandant sa dvema galijama pobegao i hrišćani su već smatrali da turski car neće brzo stvoriti flotu i ljude, a kakvu je sledeće godine opremio i kako je ljudima snabdeo i šta je učinio, pune su hronike toga; znajući da ima sam u sebi takvu silu kad mu doneše vest o takvom porazu, pozvavši muftiju, rekao je: "Šta je to da je svemogući bog tako rasrđen na pravoverni narod pa ga je prepustio sili hrišćanskoj?" Odgovori mu muftija: "Care, gospodaru moj, zar se nikad ne moliš bogu?" "Naravno, molim se" - odgovorio je. "A zašto - veli - ne pamtiš onu molitvu koju zovu fatiha, koja ovako počinje: o bože, stvoritelju i hranitelju čitavoga sveta. A gospod bog ti je isto tako stvorio i hrišćane, i zna i za njih, ne čudi se što jedanput nisi srećno prošao s njima; ne greši, ne srdi se za to, komandantu oprosti, a što brže možeš naredi da se spremaju druge galije a evo ja sam obećavam jednu galiju sa posadom; neka i drugi tako učine. Ako bi se izgovarali nedostatkom blaga, neka pošalju za to konjsku opremu, nepotrebne konje, dečake i žene". Tako je utešio cara, te mu je car oprostio (u tekstu: da je caru oprostio), inače bi visio. To sam zato napisao da bi svako znao kakve teškoće turski car ima u svemu. Samo to treba gledati, kad bi ovde u ovim krajevima s ove strane mora njegova vojska s janičarima bila sva pobijena, da i logor s robovima bude uništen, već bi mu bilo teže, jer hrišćani od kojih su najviše janičari, već bi se osvrtali, znajući za odbranu i silu i slogu hrišćansku i ne bi išli njemu, a drugi koji su poturčeni, pristajali bi nazad uz hrišćane, ali sada videći da hrišćani sami na sebe okreću svoje sile i vojske uzdišu jadnici i ne smeju ni da pisnu, ne hoteći bilo šta o tome da govore, a od hrišćana ti je najviše janičara, koji ili da ne bi davali porezu, ili zbog nekakvog prestupa ili zbog turskih devojaka, koje su lepe i razvratne, ili zbog nemaštine su se poturčili i najviše odlaze u janičare od svoje volje, jer se tamo nekako manje kažnjava, pošto se janičaru, pa ne znam kakav prestup da učini, može samo dati 80 batina po stopalu ili mu glavu odseći.

Odeljak dvadeset prvi.
O brzim konjanicima turske vojske.

Akindžije su kod Turaka ljudi konjanici i brzi, kao Tatari, a najviše ih stanuje na dobručkim poljima i oko Dunava i oko bugarskih i grčkih planina, a zovu ih zato akindžijama, kao kad bi rekao tekući, jer postoje pljuskovi, kao kišni, koji iz oblaka padaju, a od tih pljuskova velike poplave proizlaze i brzi potoci se izlivaju iz obala; sve što dohvate, sve nose sa sobom, ali ne traju dugo. Tako isto i ovi brzi konjanici turski ili leteći, kao kišni pljuskovi ne traju dugo, ali dokle dostignu i dohvate, sve pohvataju, pograbe, pobiju i iskvare tako da za mnogo godina petao tamo neće zapevati. Ovi brzi konjanici su dobrovoljni i idu od dobre volje za svoju korist; neki Turci ih zovu čobani, jer se stokom hrane i konje čuvaju samo za to što očekuju da ih pozovu negde za upad. Oni su uvek spremni, ne treba im naređivati, niti ikakve plate davati, niti za štete nagrađivati. A ako neko neće da ide, onda svoje konje pozajmljuje kome drugom za polovinu plena. Ako pak ništa ne dobije, onda govore: "Nismo imali koristi, ali imamo veliko oproštenje kao i oni što odlaze u boj protiv hrišćana". Što god pak zadobiju, kako ljude, tako i žene, osim dečaka, sve prodaju za novac. A dečake sam car plaća.

Ovi pak brzi konjanici imaju među sobom komandire, a postoje povrh toga vojvode postavljene po pokrajinama od cara; protiv Nemaca je vojvoda smederevski, protiv Ugra i protiv Vlaha je vojvoda nikopoljski, a njegov pomoćnik je vojvoda vidinski; protiv Hrvata i Korotanaca je vojvoda vrhbosanski i njegov pomoćnik vojvoda sitničar; na moru su pak protiv Katalana i Italijana vojvoda galipoljski i vojvoda morejski. Vojvode ili sandžaci sve pokrajine ispituju pomoću uhoda i znaju šta se u kojem kraljevstvu dešava; i kada koji od njih uvreba vreme da bi se moglo zarobiti što ljudi, onda javlja caru, govoreći o upadu u zemlje hrišćanske, a car će dopustiti. Onda bez oklevanja odmah naređuju da ovi izaslanici po varošima oglase, imenujući vojvodu i onu pokrajinu, hvaleći im taj upad, i na to oglašenje se raduju, skupljaju se i opremaju i odlaze na označeno mesto, gde je sam onaj vojvoda kojem je dopušten upad. Vojvoda tada, dočekavši ih, snabdeva ih čamcima i drugim potrebama (ako treba da upadnu nekuda preko vode), pa uredivši sve stvari, naređuje svakome šta će ko da radi; onda tek kreće u hrišćansku zemlju, vodeći ih sve do mesta gde je zamislio. Stigavši tamo, naređuje im da se premeste na brže konje, jer svaki od njih ima dva konja: jednog vodi, a na drugom jaše. One zamorene ostavljaju na tome mestu, jer ima i drugih Turaka koji im ih čuvaju dok se ovi ne vrate, a daju im od osam konja zlatnik. Tamo vojvoda tiho kaže dan dokle će ih čekati i udarivši u talambas raspušta ih i nastaje takva buka od njih, gurajući se među sobom, jer svaki želi da bude napred, da neki s konja padaju i na mestu ostaju. Razlete se tada svi, kuda ko može, paleći, ubijajući, vezujući i uzimajući šta ko može. Vojvoda pak naređuje da se na onome mestu razapne mali šator imajući sa sobom nekoliko stotina izabranih ljudi i na dobrim konjima, čekajući one na mestu, a brzi konjanici k njemu voze, vode sa svih strana. Kad tako vojvoda dočeka vreme i dan, kako im je naredio, onda sav plen šalje napred, a ko zakasni, sam je kriv, tamo već ostaje. I uredivši se, idu lagano, očekujući neprijatelje, pa ako bi ih gde sustigli, okreću se i tuku se s njima, vide li da ne mogu bitku dobiti, onda sav plen ubijaju i uništavaju, a sami na kraju odleću kao vetar, a tada im niko ne može ništa učiniti, mogao bi ih potući jedino kad bi ih stigao u teškim planinama, ili pri velikim vodama, ili na močvarnim mestima. Ili pak ako bi dobili vest o mestu vojvodinom (pre no što dođu oni što su se razleteli), pa ga napasti ili noću ili danju, poznajući mesta, pošto su u svojoj zemlji, i uništiti vojvodu, onda bi lako s onima zamorenim i opterećenim, ili pak one što su se razleteli na raznim mestima presretati i ubijati. Eto takav je način turskih brzih konjanika; na isti takav ili malo drukčiji način, ali svakako bolji, rade Tatari, koji su veštiji i izvežbaniji u tome nego akindžije.

Odeljak dvadeset drugi.
O sarahorima, martolosima i vojnicima.

Ima u cara i vojnika koje zovu sarahori, a ovi postaju od onih brzih konjanika, jer kad car čuje da je (skupljena) velika hrišćanska vojska protiv njega, onda naredi da se oglasi po varošima: ko bi hteo da uzima platu biće mu davana. Tada dakle mnogi od ovih gore spomenutih brzih konjanika odlaze caru i daju im na konja zlatnik na četiri dana, i od tog vremena ne zovu ih brzi konjanici već sarahori, skupljeni vojnici a za svaki mesec im plaćaju, jer njihova služba traje samo dok su potrebni. Njihovo oružje je - sablja, džide, koplje ili luk; poneki imaju i oklope. Car pak ove drži dok mu trebaju, a biva ih ponekad dve hiljade.

Ima (osobito takođe po krajinama) martolosa i oni su hrišćani, a imaju platu na konju na osam dana zlatnik, a plata im se daje takođe svakoga meseca, kao i sarahorima, ali im služba traje dokle ko sam hoće, a ovi najviše obmanjuju hrišćane izdajstvima svojim različitim, praveći zasede ispred Turaka.

Postoje još i vojnici, slobodni hrišćani, carski podanici, a ne plaćaju nikakve dacije, već imaju sela svoja, slobodna od danka i poreza, nikome ništa nisu obavezni, samo kad im narede, idu uz vojsku i služe cara, prazne konje vode, čuvaju, pomažu da se kopaju bedemi, nose vodu, čine druge usluge; kad nema rata, ili kad im car ne naredi gde da budu, dolaze u carev stan. Kad carske konje izvode na travu oni ih čuvaju, vodu daju, a noću kraj svakog konja spavaju njih dvojica ili jedan, osobito kraj glavnijih, a ovih biva nekoliko stotina.

Dodatak.

Postoje u Turskoj još u gradovima po krajinama vojnici konjanici, a zovu ih bešli. Ovi dobijaju platu od sandžaka, ne od cara, po nekoliko aspri na dan, jer je to zaštita koja ne potiče od cara, već ih zapovednici čuvaju po svojoj volji. Bivaju to dobri ljudi i junaci, jer ko bi rđavog primio? Njima dopuštaju sandžaci da idu da hvataju hrišćane iz zasede: urade li što dobro i dobiju (li što), od toga uzima sandžak najbolji deo, dobiju li valjane sužnje, oduzima ih, jer to sandžak svakome objavljuje još u početku, obećavajući izvesnu sumu za svaku glavu sužnja, oni pristaju i na taj uslov, da im zasede ne bi bile zabranjene. Ovi bešlije imaju tu povlasticu da kad umre neki spahija, ili plaćenik, ili neko ko je držao zemlju u onom kraju, odmah sandžak moli; za koga se zauzme, preporučujući ga tada, dobija od Porte. I tako ovaj od toga vremena već postaje carski sluga ili vojnik. Na to mesto sandžak ako hoće drugoga prima, ili mu ovaj ipak i dalje poslužuje.

Pa još osim martolosa i vojnika ima hrišćana Bugara, Srba i Grka, koji imaju svoja domaćinstva, njive, vinograde, kuće, a od njih ništa ne daju, samo u vreme kad im se naredi moraju da idu u uhođenje u hrišćanske zemlje, a ako ko dobro posluži, obdaruju ga i platu mu naznačuju. Takvi idu ili kao da traže službu, ili kao trgovac s espapom, ili kakav nemoćnik, a što god sazna i pregleda brzo obaveštava, imajući već svoje ljude razmeštene, koji čekaju njegova naređenja. Kao što sam ja poznavao jednoga Grka Dimitrija, koji je za Hajder Baše, beglerbega ovde u Ukrajini, u Poljskoj bio kao uhoda, jedanput kao trgovac s tamošnjim robom s konjskim bojama, s pokrivačima, sa suvim grožđem, koje mu je sam paša doturao, i svaki put s drukčijom robom, s kožama kamiljim, sa safijanom, sve je to od paše uzimao. Taj Dimitrije je imao tri sina i svi su znali ruski, u Poljskoj su služili i sve su znali. Vlaški su jezik isto tako svi znali, i otac. Imao je ovlašćenje, koje sam ja bio uzeo od njega, budući u njegovom domu kraj Dunava u Jeni Kjejde, kojim mu je ovlašćenjem za tu njegovu uslugu bilo određeno kao nagrada da uzme u Ismailu dvesta talira; i uzeo sam mu ga bio tajno, da bih ga pokazao u Poljskoj našoj gospodi radi opreznosti, koji čuvaju na svojim dvorovima ljude raznih narodnosti. Ali kad me je Tomša uhvatio u Vlaškoj, među ostalim mojim stvarima i ono mi je uzeto. Možemo se onda uveriti kako tim ljudima treba verovati, a osim onih, velim, koji već ovde imaju svoja domaćinstva, a tamo ga nemaju.

Odeljak dvadeset treći.
Kako se Turci množe te ih sve više i više ima.

Tursko množenje je slično moru, koje nikad ne nadolazi niti odilazi. A tako i poganici nikad za mir ne znaju, uvek se svađaju, pa iako se more u jednom kraju utiša, ipak u drugome o obale udara, jer je voda morska opora i slana, a u nekim pokrajinama so od nje prave, ali ako svakojako ne pomešaju s njom deo slatke vode, onda so ne može da bude. I sve vode, lutajući po svetu na sve strane, bivaju dobre i slatke, i za sve stvari pogodne, potrebne i korisne, a kada do mora dođu i pomešaju se s vodom morskom, onda se sva njihova dobrota i slatkost izgubi i biće kao i druga morska voda, opora i slana. I Turci su nalik na to, jer nikad nisu u miru, već uvek vode borbu iz godine u godinu, od jednih zemalja do drugih, a ako negde načine primirje to sve učine za svoju korist, jer u drugim pokrajinama sve zlo čine, ljude zarobljavaju, a što ne može ići, sve ubijaju, a to se dešava više puta svake godine, jer po nekoliko hiljada hrišćana dovode među poganike, pa se ovim pomešavši se s poganicima, svi iskvare, kao i vode rečne u moru, jer napustivši svoju veru, primaju poganičku, a takvi gori bivaju prema hrišćanima nego pravi poganici. A tako sve to pomaže razmnožavanju njihovom: dok jedni islužuju, drugi su islužili, a nove i nove dovode, treći se opet za to brinu da vode, da ih nikako ne bi nestajalo, kako im je Muhamed naredio. Povrh toga, koliko ih se dobrovoljno poturči, kojih je svake godine veliki broj, kao što se bilo desilo u Galati kad je car, ne mogući im činiti nasilja u tome da im oduzima sinove, kao onima koji su se bili dobrovoljno pokorili, a videći tada mnogo pristojne mladeži kod onih Đenovljana, naredio je da ih nagovaraju obećanjima i darovima da se turče, pa i dopuštanjem veće samovolje no što je to bilo pristojno, što je potom ispalo po carevoj volji, jer su očevi videći sinove sklone svakojakim samovoljnostima, hteli da ih pošalju u hrišćansku zemlju, što mnogi od njih opaziše, u velikoj gomili se dogovoriše i pođoše pred cara i poturčiše se. Od ovih su jedni uzeti u saraj drugi su rastureni drugoj gospodi. Među ovima je bio veoma učen mladić, sin jednoga lekara, kad je ovaj došao u saraj i kad je opažena njegova naklonost prema biljkama (jer je imao dobru volju da uči lekarske nauke), dali su ga jednome crnom Arapinu, evnuhu, da ga uči; bio je potom odličan lekar (umro je ostavivši nekoliko sinova) za sultana Mehmeda; tada je po pravu toga lekara i majstora uzeta hrišćanima velika parohijalna crkva u Galati ili u Peri, koja se takođe zove arab džamisi, jer kako se Galata dobrovoljno pokorila, car je bio obećao da im neće činiti verskih nasilja, da km neće uzimati sinove za robove i neće im crkve pretvarati u džamije. Zato je ovaj isti rekao pred carem da su njegovi preci bili osnivači ove crkve i da to njima po propisu pripada; naučivši ga kako treba da postupi, a kako su sami sudili, uzeli su crkvu pod tim izgovorom, a hrišćani su načinili parohijalnu crkvu kod svetoga Franje.

Dodatak.

A ovu crkvu svetoga Franje kasnije su takođe hteli da uzmu, ali na drugi način, ali je francuski poslanik gospodin de Bren, čovek veliki i znalac turskog pisma, sprečio ovo ne bez velikih troškova i dobio je dekret ili fetvu da više neće biti uzeta, oslobodivši za to pak nekoliko desetina sužanja izmame.

Odeljak dvadeset četvrti.
Pokazuje kakav bi pohod na Turke i kakav bi poredak imao da bude.

Znajte o tome da razum i dobro upravljanje mnogo pomaže u boju, zato se na Turke ne treba pripremati s teškim oružjem, kojim opterećen čovek se teško s voljom i hitro okreće, debela konjanička koplja, samokrese i teško oružje treba ostaviti, ali treba pripremati sve stvari potrebne za bitku i za veliki boj pogodne; da svako može svojim oružjem vladati, a da ne nosi prazno za pokazivanje. Jer su Turci takvim uređenjem daleko napred (odmakli), jer ako ga goniš onda će umaći, ako te on goni, nećeš mu uteći, a to sve zbog svoje velike lakoće. Turci i njihovi konji uvek su brži i hitriji. Ali su Nemci zbog teških konja i opterećenja oružjem lenji, jer imajući mnogo na glavi, duh težak (čovek) ima, i povrh toga ne čuje niti svuda dobro vidi; rukama pak i sam sobom ne vlada zbog težine oružja, jer se poneki odevaju u tako teško i potpuno naoružane, kao da će ga ko imati osvajati sedeći na njemu, ali kad neki dobar čovek s čistim srcem i junačkim treba da ratuje bolje je da u bitku stupi tako da može časno, ako je potrebno odstupiti i budući zdrav i čitav ponovo da započne ono što treba, nego da na jednome mestu pogine, stojeći kao vo.

Tatari se isto tako opremaju kao i Turci, a još usto budući junačni, mnogo su ispred ovih, jer ne dopuštaju Turcima da ih u krug opkole, niti da im s boka priđu, već se moraju samo čelo u čelo tući, i lice k licu upraviti, da bi svako došao u bitku, i Tatari su isto tako brzi na svojim konjima, kao i Turci, jer Turcima nije pogodan takav način; a zato su Tatari nad Turcima često odnosili pobedu, a hrišćani nikada, a osobito u velikom boju, a to zato što dopuštaju da ih u krug opkole i da im priđu s boka. Kada Turci naiđu na naoružanu vojsku i gusti red, imaju naređenje da najviše i najpažljivije gledaju konje, a ne ljude, da pristupaju njima s obeju strana s kopljima, s džidama i sabljama i sa drugim oružjem. Zato se svako mora čuvati opterećenja oružjem, što će svaki dobar junak lako razumeti: kad s konja opterećen sjaše, retko ko će bez pomoći uzjahati, a u odlučnom boju neće se uvek gospodaru naći sluga da mu pomogne na konja da uzjaše. Zato ko god bi hteo protiv Turaka povesti rat, onda bi morao čitav današnji način da napusti, već da se drži ovoga kako je više napisano. Narod se isto tako mora tome navikavati i vežbati. Na taj način bi mogao s pomoći božjom odneti pobedu nad turskim carem.

Samo sve to od glave, od zapovednika od kralja zavisi, i pripada njima, jer svaki od njih mora biti razuman ratnik i najpre sebe, potom čitavu vojsku valjano da uredi, a osobito protiv poganika. A onda kraljevi ili zapovednici treba da budu među pešadijom, imajući uza se nekoliko desetina izabranih ljudi na konjima, i odatle nikud ne treba da izlazi, čak i kad bi to bilo potrebno. Jer svaka glava, bio kralj, bio zapovednik, mora se razumno držati i čuvati se u velikoj bezbednosti, jer njegova rana veliki metež pravi u vojsci kao i glava, od koje celo telo malaksava. Zato sva gospoda vitezovi obično to treba da gledaju da biraju za kralja i zapovednika ne toliko silnog, koliko mudrog i veštog, a kad imaju takvoga, da ga kao zenicu u oku čuvaju, ne dajući mu da rukom ratuje bez potrebe.

Potrebno je isto tako još da kralj ima uza se nekoliko desetina ljudi oružanih na lepim naoružanim konjima, koji bi odlazili od njega među pukove i pokazivali bi se vitezovima i junački ih opominjali u kraljevo ime, kao da je sam na tome mestu, da se dobro drže, i tako da jedni odlaze a drugi dolaze, tako da bi kralj znao gde se šta dešava. Isto tako turski car ima svoje čauše uza sebe da tako rade i da takav red održavaju, a videći njih da neprijatelji misle da je to sam kralj bio. Isto tako svako treba da zna da turski car ne može da skupi za odlučni boj tako veliku vojsku, kao što govore o njegovoj velikoj sili, kao da njegovom ljudstvu nema broja što nije tačno, jer svaki gospodar hoće da zna koliko ljudi ima i koliko može imati. Osobito pak turski car, koji svake godine biva uvek u vojsci s carem, kao što sam ranije napomenuo, koliko kakve vojske biva za cara i kako stoji sa svojim vojvodama; ovde još možemo uglavnom navesti sve, jednu pored druge, da se bolje pamti i vidi.

Dakle, ovoliki je broj turske vojske:

Najpre dvorskih janičara biva s njim, osim onih u gradovima, 4.000; već računajući sve, i one što pripadaju kakvoj posluzi, jer se svi moraju tući kad se naredi, i oružje sve i konje uzimaju od cara, ima ih svega 6810.

Onih pak vojnika što plate uzimaju od aziskih zemljišta i što moraju iz carskih varoši i drugih da dolaze za vreme rata caru, svega ih je 60.000.

Pešadije aziske, koju zovu azapi, ima 20.000.

To je desna strana careva; leva pak strana evropska isto tako konjanika ima 70.000.

Pešadije evropske ima 20.000. To ti je čitava vojska sultana Mehmeda koja je imala svega 180.810. Meseledžija ima 50, vodovoža 50.

Dodatak.

Za ovih sadašnjih vremena od sultana Sulejmana čitava je vojska porasla, jer km je pridošao Misir s drugim državama, zato je daleko više sada nego što je bilo za Raca, o čemu će biti reči dalje; ali ovde će se dodati da ne stavlja adžami oglane, kojih biva s carem u ratu hiljadu, dve, a ponekad i više, nuz genelija, to jest dobrovoljaca, koji idu samo radi plena, nuz bešlija, to jest pojedinaca plaćeničkih, koji se bave pored sandžaka. To su oni koji svi bivaju u ratu. Cehove takođe otpravljaju: iz svakog zanatliskog ceha biva po petnaest-dvadeset momaka dobrih za bitku. Konjoterači takođe imaju zastavu, pod kojom biva dvesta pa i trista ljudi; ima i hrišćana, ali i oni moraju da idu u boj kad km narede, a ovi su oni koji vojsci meso donose za carski novac, kao što će se govoriti kasnije. Kada bi dakle svi koji platu dobivaju i koji treba išli u rat, bila bi to velika vojska, ali ih mnogo ne ide; jer jedne paše uzimaju sebi za poslugu, druge oslobađaju kazi askeri, to jest duhovnici, kao ono kod nas što biva (kad je) opšta mobilizacija, neki se opet otkupljuju kod svojih vojnih starešina, i tako se sklanjaju, a kada padne popis, tada starešina prisiljava svoje da se ovi javljaju na mesto onih kojih nema, ako pak opaze, odsutni gube svoja mesta, i platu i zemlju, koje odmah tamo daju drugima.

Odeljak dvadeset peti.
Kako se spremaju za juriš i kakav je poredak pri tome.

Kad turski car s vojskom svojom dođe do nekog hrišćanskog grada ne razmišlja se dugo već. da mu vojska ne bi sedela badava, odmah uz velike troškove i zalaganje dovodi topove što može bliže zidu, pa pošto ga razruši i razbije, čim ugleda zgodno vreme, tada najpre naredi da se oglasi po vojsci da sva posluga s konjima, s kamilama, s mazgama, kao i svi oni što pasu stada ovaca i drugu stoku, koje vode za ishranu vojske, da dognaju i doteraju do vojske. A kad se ovo izvrši, onda opet naređuje da se oglasi i da se označi dan juriša (što retko drukčije biva nego u petak); pri oglašavanju juriša odmah spominju nagrade onima koji najpre ili upadnu na zid, ili što znatno učine. Obično ko na zid prvi iznese zastavu - dobija pašaluk, ko bude drugi za njim - taj vojvodstvo onoga pašaluka, treći subaštvo onoga vojvodstva, drugima isto tako kao po stepenu, svakome određuju konje, novac, odela i različite stvari a što god kažu sigurno je da će održati i dati zbog drugoga puta; ili uzeli grad, ili ne, ipak svakoga obdaruju prema obećanju što se dobro poneo. A same večeri pak oglašavaju da se po čitavoj vojsci svuda zapali što više može sveća, što izgleda onome ko izdaleka gleda kao da zvezde svetle u vojsci, tada se već pripremaju, presvlače se u kraća odela i ko ima oklop, pancir, štitove, krugove i drugu opremu, sve spremaju, a kad bude dosta po ponoći idu tiho do zidova, imajući sa sobom pletene koševe i druge naprave koje nose pred sobom, oruđa i tanad. Isto tako nose velike lestvice, već ranije za to pripremljene, da bi ih moglo što je moguće više da puzi po zidovima, kako odozgo, tako i odozdo. Janičari idu ka razbijenom zidu i onde sasvim tiho staje, a kad već dođe vreme, tobdžije udare iz topova i tako se nameste da baš pogađaju u onu rupu, zbog čega se opsednuti sklanjaju od paljbe, a janičari hitro upadnu kroz zid i tamo čine ko šta može; tada se sipa gusta paljba iz različitih oruđa, a najviše iz lukova, a strele noseći od cara dodaju onome kome su potrebne. Takva bitka traje ponekad čas, katkad čas i po, najviše dva. Gde tada već u ono vreme ništa ne urade, a carski zapovednici opaze da već slabe napadači, a opsednuti se dobro brane, onda naređuju da se odstupi, car naređuje da se ranjenicima pomogne, (pobijeni da se pokupe i sahrane) i bolesne odmah unapred šalje kući; sam car se još nekoliko dana zadrži, stalno plašeći opsednute ne bi li mogao na ovaj ili onaj način što da učini i da se osveti za svoju sramotu. Ako pak car oseti da je teško što učiniti, onda naređuje da se ostavi deo šatora i nešto gorih konja, hromih mazgi, a vojska krene vrlo rano, načinivši zasedu za opsednute koji bi iz grada ispadali da napadnu logor. Zato opsednutima nije zgoreg da poznaju ovaj način i da budu oprezni jer preko dva časa više nikad ne traje odlučni juriš. Tako se bilo desilo kad je (car) rašanski Beograd osvajao, gde je Izmailaga, janičarski najviši starešina, bio ubijen goneći one što su iz grada izišli na šatore.

Odeljak dvadeset šesti.
O turskoj pravičnosti.

Velika pravičnost vlada među poganicima, a pravedni su sami među sobom i s podanicima svojim kako hrišćanima, tako i svima Jevrejima, koji god su pod njima; jer sam car to nadgleda, kako je o tome već bilo pisano. Ima takođe nekih njihovih podanika ' koji im danak daju i zato u svojim zemljama vladaju, kao vojvoda vlaški, moldavski, sedmogradski, đurđijanski, kurdski, dadijanski, iako se prema ovima pravedno postupa, ipak to biva s nezgodom, jer im se bez carskoga znanja velika šteta čini, a kad tužba dođe, onda im naređuju da traže svuda po varošima; ako nađu gdegod nešto sužnjeva, ili otetu stoku, naređuju im da ih vrate, ali natraživši se, jadnici, imajući štetu, brigu i žalost, odlaze mnogo puta uzaludno kući. I njihove propusnice malo kome pomažu: imaju jedni protiv drugih različite primedbe i šale, tako isto i u drugim svojim obećanjima i datim rečima, kao što vele od nevinih krive čine, da bi svojoj zloći dali oduška: darove i poklone takođe razdaju ne iz milosti niti iz ljubavi, već radi careve i svoje slave. Dakle, u Turskoj je takav običaj da se nikakav hrišćanski izaslanik ne može pojaviti pred carem bez darova, jer car hoće da se to svima sviđa i da svima bude poznato, kad izaslanici pristupaju k njemu da se time mogu hvaliti. Ako se pak desi caru da načini s kim primirje, ne čini to zbog čega drugoga, već zato što ili ima nešto s kim drugim, ili da bi za ovoga zgodnije vreme izabrao, jer on se s jednim miri a s drugim borbu vodi. To isto čini i s podanicima: uvek nađe nekoga koji će mu krivicu pronaći, i tako se u tome kao u krugu lukavo snalaze, a najviše gledaju da uvek hrišćani budu uništavani. A ko god zaželi s njima da jede čorbu, mora je mesom platiti.

Car zna broj svih svojih podanika hrišćana i koliko ih je u kojoj varoši ili u kojoj zemlji zapisano; ovi ne daju svuda podjednak danak, i to najviše daju godišnje od svake glave šezdeset aspri, što caru čini mnogo puta po stotinu hiljada godišnje, jer ko god samo može zarađivati novac, taj već plaća zlatnik godišnje, osim dece koju u nekim mestima oduzimaju. Ima car isto tako prihoda, koji pripadaju njegovoj blagajni upravo, od mora, od zemlje i od srebrnih planina i zlatnih polja. Oni hrišćani koji pod turskim carem daju osim carskog danka svojoj gospodi (kojima ih car privilegijom poveri) desetak od letine i od stoke, nikakve poslove ne obavljaju ni caru niti svojim gospodarima što stanuju na zemlji, osim po molbi ili za dug. Kad vojska prolazi, nepravde ne sme činiti podanicima i preko useva ne prolazi, niti sme namerno da učini kakvu štetu ili da uzme što, pa da je tako malo što bi stajalo novčić. Jer turska gospoda ne podnose to, i kad bi neko kokoš jednu uzeo, glavu bi izgubio, jer car želi da siromašni budu na miru.

Hrišćani isto tako moraju za carem otpremiti nekoliko hiljada samara, ili konja s namirnicama, da bi to tamo prodavali za svoju korist, koliku cenu odrede, ne čineći im u tome nikakvu štetu, pa ni u najmanjoj stvari. Za cara Murata desilo se bilo da se jedna baba požalila na jednoga azapa da joj je mleko, koje je nosila na prodaju, na putu uzeo i popio. Car je odmah naredio da ga uhvate i da mu raspore stomak da vide ima li mleka u želucu (jer nije priznao od dobre volje), ali da ga nisu bili našli, onda se i babi imalo isto desiti; tako je siroti pešak izgubio glavu, a baba mleko; a to se Desilo idući od Plovdiva ka Črnomenu.

Dodatak.

Propusnice su kod Turaka sumnjive, iako ih mogu davati, ipak isto toliko umeju da izmišljaju primedaba protiv njih. Desilo se bilo za moga vremena da je Jusuf pašu, koji je za sultana Ahmeda bio pristao uz pobunjenike, Murat paša hteo da dovede i ukeba, pa ga je najpre uzeo k sebi kao sina, uveravajući ga da ga je već izmolio kod sultana Ahmeda, novo-učinjenog cara po ocu. Onda mu je izradio propusnicu na koju su se svi istaknuti veziri i muftije potpisali i na Alkoran zakleli. Doputovao je nesrećnik. Počekavši petnaestak dana, oba kazi askera se sporazumeše s drugima i podnesoše žalbu u ime građanstva, pronađoše duhovni dekret, to jest fetvu, za ukidanje propusnice, posle čega Jusufa s njegovim najboljim ljudima (u mome prisustvu) na Skaderi u šatorima zadavaše, govoreći mu da ga ne ubija ni car, ni savet, već građanstvo, kome je činio nepravde. Pravde dakle kod Turaka ima, ali je lukavo upotrebljavaju, i kome hoće učine je kako valja, a kome neće kako bilo.

Ponekad isto tako darovi mogu mnogo, kao što se bilo desilo poljskim trgovcima za sumana Ahmeda, za kajmakama Đurđije Mehmed paše, kada je jedan Grk, imajući pismeno od poljskog trgovca na 160 crvenih zlatnika s potpisom jemaca i svedoka prema običaju, ne mogući se dočekati samoga dužnika, jer se u Moskvi bavio nekoliko godina, jednog svedoka, koji je jedva znao i turski, pronašao je na trgu i samoga poveo sudiji; onaj je izložio stvar pokazao potpis; sudija je pitao (svedoka) da li priznaje da je potpis njegov; ne shvatajući kako da ne prizna potpis, trgovac je prosto priznao; zbog priznanja ex confessatis baš su njega i osudili, on je odbijao da plati ovaj dug. Sudija je naredio da ga odvedu u tamnicu zbog neizvršene isplate. Nesrećni trgovac, videći da ga vode u javnu tamnicu (koja je tamo stroga), bojeći se da ne pokvari ugled ako se oglasi da je u tamnici, odmah je platio onaj dug. Vraćeno mu je pismeno, ali je ipak molio da sudija ne da (novac) odmah Grku, već da malo pričeka, obećavajući drugi novac iz Karvasera i poklon da donese sudiji, zbog čega je tim pre izišao u susret njegovoj želji. Došavši u Karvaser, trgovac je odmah pribegao Karaman paši (to jest najstarijem trgovcu u Karamanu), koji me odmah o tome obavesti i zamoli da dođem k njima. Kad sam ja video da je to već bila presuđena stvar, izgledalo mi je teško da se stvar nadoknadi, ali pošto sam se s njima sporazumeo o trošku i hoće li na to da ga rizikuju, najpre sam preporučio put s poklonima preko nekih pravnika, i doista nisam se prevario sa svojim savetom jer je koštala ta stvar 3000 talira, ali smo je izokrenuli uz veliko divljenje Turaka. To se dogodilo po uputstvu samoga Đurđi Mehmed paše, u to vreme zamenika (jer je vezir ubija Mehmed paša bio u Aziji u persiskom ratu), kome rekoh šta želim, odnevši mu noću četrdeset lepih samurovina. Priznavši da je stvar bilo teško ponovno izneti na razmatranje, rekao mi je da sutradan iziđem s trgovcima pred carski divan, rekavši mi da sam tu stvar ne može suditi, jer se odnosi na knjige našega zakona do te mere da po našem zakonu plaćaju jemac i svedok za dužnika, jer sa dva svedoka čovek gubi glavu, što je veća stvar nego dug, i tako ću vas ja poslati kazi askerima, oni će - stvar je sigurna - odmah pohvaliti dekret sudijin. Ti ćeš moliti da te ostave pri privilegijama carskim koje su izdate prema ugovoru i dogovoru o primirju s njegovim veličanstvom poljskim kraljem, jer tamo piše da poljski trgovci treba da budu slobodni od takvih sudova; doduše, kako se te privilegije ne slažu s našim zakonima, oni će onda isto tako reći: Pitaj nas sve. Poštovana gospodo, pitam ja vas: kada se turski car miri i primirje pravi sa hrišćanskim kraljevima, da li to čini prema knjigama ili od dobre volje prema davnašnjem običaju? Odgovoriće da to ne čine prema knjigama, jer one to ne dopuštaju, već prema kanonima to jest prema davnašnjim običajima. Ti ćeš zatim reći: I mi molimo da budemo ostavljeni pri privilegijama carskim prema običajima, a ne prema knjigama. Prema dogovoru s njegovim veličanstvom poljskim kraljem učinjenom.

Kada su se sutradan sve te takve ceremonije obavile, baš se nije ništa odstupilo s obeju strana, on se na moje poslednje reči javi govoreći: "Istinu govori ovaj Đaur", i reče meni: "A umeš li da čitaš na našem jeziku i da li razumeš pravo?" Rekao sam: "Umeli i još se učim". onda su nam rekli da odstupimo malo; časak kasnije pozvavši nas, reče rumeliski kazi asker onome Grku što je bio dobio rešenje: "Pokaži pretsednikovo rešenje". Izvadivši ga iz nedara, pokazao ga je. Čitajući ga kazi asker, pocepa ga na dvoje i reče da je rđavo dobio rešenje, da traži drugi put. A najpre je već bio pohvalio rešenje. Paša je odmah naredio da se napiše bujurda, to jest pismeno naređenje sudiji da onaj novac vrati poljskome trgovcu i rekao je da mu se preda njegovo poderano rešenje. Kad smo s tim došli sudiji umalo što nije precrkao od straha, zaboravivši na dostojanstvo ustade, ljudski nas primi i zamoli da mu oprostimo, da je on prema zakonu sudio ne znajući o našim dogovorima. A tako i tamo sve prolazi s poklonima, mada su zakoni kraći i bilo kakva pravda brža.

Turski car nerado pušta inostrane poslanike preda se bez poklona, a kako su se poslanici njegovog veličanstva poljskoga kralja navikli da prolaze, onda kad veziri ne mogu ništa od poslanika da iskamče ili iscenjkaju, osobito kad ugledaju svoje vreme, onda ne puštaju poslanika, već samo uz nekog bega ili beglerbega ili pašu kojega šalju nekuda na službu, koji po njihovom zakonu mora na rastanku da daruje cara. Tada ad extraneos ad vulgum prave se da je to dato od poslanika poljskog i mnogi im veruju. Takva se stvar bila desila kada je pokojni gospodin vojvoda mazovjecki u ono vreme pomoćnik kamjenječkoga sudije Gurski bio poslanik kod sultana Ahmeda, kojega je Nasuf paša na razne načine nagovarao da caru da bar jednu iglu u ime kraljevo, što je bilo teško uraditi, jer je samome paši bio dao dobar poklon. Tada je pri celivanju careve ruke paša tako to udesio da se nekoliko činovnika (koji su imali da putuju odvojeno) opraštalo i darovalo cara; a svetina je razumela da je to poslanik davao. Dobro je onda Rac napisao napred da ko s njima čorbu jede, mesom je plaća, jer često i poslanicima prebacuju, govoreći: "Više cara koštate nego što ste doneli". Zato se prema našim poslanicima različito ponašaju, hoteći da nadoknade ono što na njih potroše novac; a ako u tome ne uspeju, onda to od hrišćana makar i drugih namiruju: to je istinita stvar prema njihovoj uzrečici: oteti jednome psu a drugome dati, ili neka pas pasju krv jede.

Što se tiče danka, kojeg se u ovome odeljku dotakao Rac, (za ono: ko može novac da zarađuje), to treba ovako razumeti: onaj ko već može da zarađuje, taj plaća danak na svoju glavu, ali oni koji još ne mogu, jer su mali ili nesposobni, ne podležu tome. Zato svake godine u svaku pokrajinu bivaju slani od Porte upisani revizori sa finansiskim spiskovima i ispisuju jedne na nove, druge na mestu umrlih, a to popisivanje i tome slična slanja čini paša umesto nagrade, jer koristi od popisivanja i drugih neregularnih prihoda takvi prema pokrajini dobijaju prilično. Zbog toga isto tako vojnici koji čuvaju Portu, po redu posle mesec dana stražare pred pašinim vratima, na divan ga vode i kad grad obilazi, i to jedni pešice drugi na konjima.

A što ovde Rac spominje zlatna polja, ima u Egiptu jedna pokrajinica među velikim planinama, a ima samo pet omanjih seoca; reke nikakve nemaju, ništa ne seju u toj ravnici koju su naselili među onim planinama, samo prah od urmina drveta (kojega imaju mnogo i to je njihova obična hrana); zasejavaju kroz svileno rešeto po onoj zemlji svako prema razmerama svojega polja, na koje noću s rosom pada zlato, sutradan to zgrću i pažljivo skupljaju, a potom prosejavaju, onako isto radeći i birajući zlato. Nema ti tada boljeg zlata od toga, i od toga zlata prave crvene zlatnike što ih zovu šerefi, koji su uvek skuplji od ostalih, a već izvesnu količinu zlata ti tamo stanovnici moraju da daju misirskome paši. Ovaj paša daje svake godine iz Misira osim pirinča, sočiva pšenice, graška, pamuka, šećera, lana i suvog grožđa i različitih tkanina u vrednosti šest stotina hiljada crvenih (zlatnika); od ovih ide na more sto hiljada, na Meku sto hiljada, na tamošnju vojsku sto; ostatak u ličnu carevu riznicu, koja je unutra u saraju. O ishrani valjano smišlja za rat vezir, jer kad već namišljaju da povedu rat, onda najpre šalju u sve one pokrajine koje se dodiruju sa onim zemljama gde će se rat voditi s porukama pretsednicima opština, koji već odmah čim poruke do njih dođu obaveštavaju srezove, koji prosuđuju, za svako selo i naselje običan broj merica kako pšenice tako i ječma propisuju, a ovi bez oklevanja moraju to pripremati i prevoziti tamo gde im se naredi, a obično prevoze to morem ili Dunavom, ili suvim, kako ispadne, do grada najbližeg onoj državi gde će se voditi rat. Ali kad vide nekoga Grka, hrišćanina podanika careva ili pak Turčina koji je bogat, daće iz carske blagajne izvesnu sumu talira, daće odmah i poruke u srezove Vlaške i Moldavije i odmah će u porukama odrediti valjane cene, kolike su one u to vreme u toj zemlji i narediće da se kupuju ovce i ovnovi i da se teraju ka onome mestu. Kada onda dođe vojska, svega je dosta; ali svakoj stvari će odrediti višu cenu da ne bi ni carska blagajna bila u šteti i da se trošak isplati, i tako jedno dobijaju, dovoze, doteruju, a za drugo se staraju. Ne spominje se ono što već akindžije i Tatari dovlače iz neprijateljske zemlje, tj. oni što idu pored provijanta. Hrišćani imaju svoje povlastice, veće nego drugi, drukčije kape i svoju zastavu i naziv, jer ih zovu surudžije. Zanatlija je isto tako svaki onako kako je već ranije rečeno. Predsednika suda ili sudiju ima svaka vojska sa sobom, drugoga horde, to jest zanatlije i ljudi trgovci. Zato paša ne sudi ništa u vojsci bez sudije, osobito veće stvari; vezir može sam, i to ne svaku stvar, ali manje paše bez sudije ništa.

Posle uništenja gospodina staroste Feljinskoga, čije je kutije Tomša dograbio i našao je moja dva pisma što sam pisao gospodaru Konstantinu, obaveštavajući ga o svemu, rukopisom koji ni sam gospodin starosta nije poznavao, već jedan pisar, a ovaj je već bio u nesreći poginuo; kad je gospodar pitao za ova čija su bila, našao se jedan koji je rekao da su moja. Onda je gospodar podneo tužbu Ali paši, zvanom Mađar-oglu, koji je u to vreme bio s vojskom. Kako sam ja isto tako tada bio s vojskom, paša je naredio svome ćehaji da me uzme u pritvor, koji me je preko noći zaključavao s jednim sužnjem sputanog, njega za jednu, mene za drugu nogu. Nekoliko dana kasnije počelo je suđenje meni u divanskom šatoru. Gospodar Tomša je poslao da se intrige prave, pokazana su pisma, za koja sam rekao da nisu moja, jer je bilo teško dokazati, bila je samo priča gospodina staroste. Imao sam sigurnog razloga da to svedočanstvo nije bilo sigurno i važno. Slana su pisma sužnjima, kojih je bilo blizu šatora nekoliko znatnih: g. Milovski, g. Jordan, g. Malicki, g. Mnjišek i drugi; nijedan nije poznao rukopis, ali su govorili da je jevrejski; doveli su Jevreje - ni oni nisu poznali; na kraju su mi naredili da pišem, pisao sam poljski i turski i to su pokazali, ali se nije složilo. Glasali su sandžak-begovi, a najviše što sam se ja žalio Porti. Sandžak iz mesta Vizije Koje leži pod planinama pored Crnoga Mora, nedaleko od Varne, rekao je da bi Potocki, i sam već u tamnici, bio rad da i druge svoje zemljake vidi onde, osobito onoga koji se u to vreme našao među njima. "Kako se žali Porti, savetujem, gospodine pašo, da ga pustiš, da ne bi suviše skupo platio". Viknu na to paša govoreći: "Šta, zar da mi uzmu glavu za jednog Đaura?" Ja sam takođe rekao, upotrebljavajući pravničku odbranu: "Vaša pravičnost je slavna i među hrišćanima, pa zar ti treba da budeš onaj po kome bi se imala pokvariti tako dobra slava o otomanskom narodu? Pošalji me na Portu tamo ću reći ko sam i šta sam". Doista je pogledao, ali potom je naredio da odem u šator njegova pomoćnika. Ipak je stvar zapela,(jer je sudija zaključio da je teško dokazati čija su pisma ja onda nisam zasluži oveliku kaznu), jer u turskom pravu tri stvari je teško dokazati: pismo, ubistvo muža, tuđa žena u noći. Onda je poslao po mene ne bih li mu hteo što dati; rekao sam: "I ono što sam imao gospodar mi je uzeo; kako me vidiš tako me opisuj". Onda me je hteo otpraviti poljskom kralju s pismima, isto tako i radi otkupa onih njegovih sužanja, ni to nisam odbijao da bih se samo kako bilo izvukao. Ali se gospodar pažljivo brinuo o mojem zdravlju i kad smo se već krenuli ka Cecori, preprečio je paši put s darovima i onde je sve dotle oko njega obigravao, da me je paša nekažnjenog ostavio kod njega u Jašiju, gde sam dvadeset dana bio pod velikom stražom u Bičkovom dvoru. Na kraju, da nije bilo neke vlaške gospode, dvaput je već naredio da me izvedu i pogube, ali gospod bog svemogući, koji se brine o onima koji mu potpuno veruju, oslobodio me je iz njegovih ruku, jer je s poljskim sužnjima kojih je bilo 250 okovanih u lance po 10, i mene poslao među svojim ljudima i naredio im je da me odmah kraj Dunava ubiju, i to zbog nezgode koju je zbog mene hteo da izbegne pred Portom, ali mi je i u tome gospod bog bio u pomoći, jer sam po opomeni jednog vlaškog gospodina pobegao na Crno More, potom sve do Smirnijuma, gde sam čekao dolazak Nasuf paše, bojeći se Đurđija, koji je u to vreme na Porti vladao, a to je bio Tomšin otac. Osvetio sam se ipak uz božju pomoć i srećom poljskoga kralja, jer je u ono vreme zbog gospodina Gregora Kohanjskog, sekretara, bio (Đurđi) svrgnut s vlasti. Mene je s drugim ljudima Ahmed paša, pekarski sin, budući kajmakam, poslao da ga uhvatim, i tako je pala kocka na mene, jer ovaj aga što je bio s nama, ne verujući izgleda svojima, ostavši u Mečinu s one strane Dunava, mene je poslao da ga ulovim. Dva dana smo oko toga izgubili, dokle ga nismo pronašli i isto tako kod Braile davši ga Ciganinu da ga okuje, odvezao sam ga sam s čaušem agi. I tek sam tad putovao da ispričam poljskom kralju prema naređenju na Porti.

Doduše, ja sam bio iskusio Đurđijevu pravičnost još pre te nesrećne nevolje u Vlaškoj, kad mu je Tomša bio poslao dve hiljade crvenih (zlatnika) da me uništi, ili da me nabije u Jedikulu, optužujući me pred njim kao veoma opasnog čoveka i kako on zbog mene ne može da sedi u Vlaškoj. Pošto sam o tome već bio opomenut od jednog bojara i nadajući se da božji promisao pomogne mojoj nevinosti, po naređenju Đurđija izišao sam preda nj kao da o tome ništa nisam znao. Zatekao sam kod njega samo samog Skender pašu, a pred palatom vlaške bojare i agente koji su potpirivali protiv mene. Kad je tada čauš, koji je išao za mnom, prijavio moj dolazak, pozvavši me odmah Je pitao: "Ko si i šta ovde na Porti radiš? Da li trguješ ili što očekuješ?" Rekao sam: "Nije tebi tajno, svetli pašo i znam da se sećaš, kada je pokojni Murat paša drugi put pošao u Aziju, on me je tebi preporučio, ostavivši te na tome mestu kao kajmakama; posle si mi dao carsku privilegiju da mi niko osim velikog vezira i tebe samoga (kad bi se što desilo) ne bi mogao suditi. Onda znaš ko sam ja, i da nisam došao ni zbog kakve trgovine, već da učim jezik i tursko pisanje". Onda izvadih iz nedara privilegiju, hoteći da mu je pokažem, ali on mahnu rukom i reče: "Dobro se ja toga sećam. Pa ipak, zašto ne sediš s mirom i zašto se mešaš u vlaške stvari? Jer vidiš kakva je tužba protiv tebe". Rekao sam: "Ti, svetli pašo, možeš znati da li se mešam u vlaške stvari, o kojima bih imao s tobom samim da govori ma koji si carski namesnik; podseti se jesam li bio koji put pred tobom zbog tih stvari?" Posle ovih mojih reči poče nešto sa Skender pašom da šapuće, posmatrajući me pažljivo, a onda mi Skender paša dade znak da poljubim paši skut i tako zahvalim. Ja to rado učinih. Osmehnuvši se: "Gledaj svoj posao i budi oprezan". Izišao sam onda veseo od paše; a kad to opaziše Vlasi, upadoše odmah k njemu, ali ih paša izgrdi govoreći: "Baš je ludo od vašeg gospodara što se boji bilo čega kad ima mene, oca svoga, kao carskog namesnika. S kim ovaj ima da govori o vlaškoj državi ako neće sa mnom, a ja ništa od njega nisam čuo. Neka vaš gospodar sedi na miru i neka moli boga za carevu i moju glavu. A to što ste dovezli, dajte odmah mome blagajniku, ne odlazeći odavde". A to mi je Skender paša pričao, kojega sam ja još znao kao ćehaju Tirnaki paše, beglerbega budimskog.

Tako se različito pokazuje pravičnost kod Turaka jer svaki vezir veoma polaže na to da ga građanstvo smatra pravičnim.

Odeljak dvadeset sedmi.
O primanju hrišćanskih poslanika, o ceremonijama oko toga i o poretku na Divanu.

Hrišćanski poslanici, osobito kad dolaze suvim, zaustavivši se negde blizu pred Carigradom, obaveštavaju vezira ili njegova zamenika o svome dolasku, moleći odmah da po običaju donesu izraze odgovarajućeg poštovanja, isto tako počasno mesto i druge potrebe da imaju. Onda će vezir označiti poslaniku dan ulaska, naređuje subaši svome da pripremi i opremi već dvor za stanovanje i druge potrebe, kao što će se niže napisati. Kad dođe dan ulaska, vezir naređuje da čauš-baša s nekoliko desetina parova čauša izjaše na susret poslaniku; tako isto i dvojici prvih aga spahiskih. Izjahaće tada nagizdani na milju ili pak manje, ali da bi ih se moglo smanjiti - nikako, već naprotiv, izjahuje ih što više može, pa makar i konja i odelo pozajmili, samo da bi uzeli po talir, jer svakome od njih poslanik mora da da po talir; samome čauš-baši i onim agama po nekoliko desetina talira ili po komad kakve materije. Ne stide se da na to podsete, kao da je to kakav dug. Onda će dovesti poslanika u njegov stan, onde ih iz uljudnosti on poziva na so, na hleb, naredivši još unapred da se spremi obilno zbog časti gospodara (svog) i svoga dobrog posla, ostaju tada neki, drugi odlaze, a ovi, pošto se najedu, ne zadržavaju se dugo, već odlaze. Tamo odmah čauš-baša ostavlja poslaniku jednoga čauša, pristava, naređujući mu da bude pažljiv u služenju poslaniku i da održava red; sam odlazi na večernji divan veziru i onde mu referiše o poslanikovu ulasku i kakav je čovek i koliko stvari ima, i šta su razgovarali među sobom. Po tome paša poznaje razum poslanika i kakav je. Sutradan, ili trećega dana šalje poslanik čauša - pristava s tumačem ili svojim zamenikom veziru da ga zapita za zdravlje i želeći da se brzo s njim upozna i odmah moli za audijenciju, koju će vezir odrediti. Kad vreme dođe, pristav će javiti. Odlazi onda poslanik veziru, gde najpre, pošto se pozdrave i upitaju za zdravlje, poslanik pozdravlja pašu od svoga kralja i predaje pismo; pri tome će reći da ima isto tako hitno pismo za cara i moli da li može imati brzu audijenciju kod cara, što paša obećava da uredi kod cara svojim staranjem. Ako poslanik ima isto tako kakve poklone, poklanja ih i predaje paši. Vezir naređuje da se za uzvrat donese kaftan, to jest bogata odeća od kakve zlatotkane materije i naređuje da se obuče poslaniku, takve (ali gore) navlače njegovim istaknutijim ljudima, zatim poslanik odlazi u stan, a odande ga obično vodi neki pašin sluga ispod ruke niz stepenice; u stanu čeka audijenciju kod cara, međutim dolazi subaša to jest jedan činovnik, kao podvojvoda ili komandant grada, kojega vezir predloži; ovaj upravlja gradskim poretkom, prestupnike kažnjava, svi su panduri i dželati pod njegovom vlašću, preljubu i pijanstvo kažnjava i takve hvata i stavlja u zatvor, daje od ove službe svakoga meseca veziru (jer je to njegov prihod) sto hiljada polugrošića i darove za jelo: voće. slatkiše, petlove živinu, a najviše golubova" Ovaj činovnik priprema poslaniku stan, naređuje da se prave stolovi na poljski način, isto tako klupe, kuhinja, prozori i druge stvari, što je potrebno napraviti na carski račun, mora još dati ćilime, to jest zastirače, jer kod njih zidove ne prekrivaju, već. pod zastiru. Onda daje nekoliko divanskih prekrivača, nekoliko ćilimova, nekoliko divnih jastuka, a isto tako asure, ako je zima, onda i ćebad za prostiranje preko asura zbog toplote, pa tek onda zastirač; to daju prema osobi poslanika, to jest velikome više. malome poslaniku daju manje toga. I ovome poslanik daje poklon za rad, a ukoliko mu obeća ili da veći, utoliko će mu dati lepše i bolje zastirke. Kad vezir obavesti o audijenciji kod cara, poslanik se priprema za nju, ako ima isto tako kakve darove za cara i njih priprema. Audijencija kod cara uvek se obično obavlja u dan molbi, koji bivaju samo u nedelju ili u utorak; toga dana onda vezir javlja poslaniku da dođe na carski divan da pozdravi cara. Pre no što poslanik krene, pošalje k njemu glasnika i po drugi put da se valjano opremi darovima i da odmah dođe, šalje potom nekoliko pari čauša njemu na susret i vode ga na divan, gde paše četiri dana sude samo do podne i to zovu divanom. Prošavši prvu kapiju, ide dalje unutra sve do druge kapije, gde više niko dalje ne može jahati već jedino car. Onde poslanik sjahuje sa svojim ljudima i ide ka vratima, a u to izlazi na susret majstor ceremonije sa štapom. Pozdravivši poslanika, kaže mu da istupi napred, a ostalim poslanikovim (ljudima) da idu malo dalje pozadi poslanika, da bi oni što stoje okolo mogli od njih videti poslanika i raspoznati ga. Prešavši malo ka saraju ili dvoru od kapije sredinom popločanog dvorišta, zadržaće poslanika i pokazaće mu s desne strane i kao malo unazad janičar agu sa čorbadžijama ili komandantima pešadije, pred kojim stoje svi janičari, koliko ih u to vreme u gradu ima, skupivši se, počev od kapije otkuda izlazi poslanik pa sve do dalje lične careve kapije, a licem su okrenuti ka divanu i prema carskoj kapiji pred njim. Tu će im se poslanik pokloniti glavom, oni će isto tako učiniti odmah, mahnuvši glavama kao jedan. Pošavši malo dalje, opet s desne strane, pokazaće carskoga kuvara i trpezara i kuhinjske činovnike; ovima se isto tako mora pokloniti, na levoj pak strani u kutu iza česme pokazaće konjušara i potkonjušara i svu poslugu iz konjušnice; i prema ovima je ista takva ceremonija. Tamo već stoje tumači, i agenti hrišćanskih poslanika staju i sedaju sve do samoga divana, gde onaj što prolazi upućuje poklone glavom na ovu i na onu stranu i dolazi do divana, to jest na ono mesto gde savet sedi. Ulazeći, izlaze (preda nj) čauš-baša i kapidžilar ćehajasi, to jest starešina nad čaušima i isto tako starešina, nešto kao pomoćnik starešine, vratara sa srebrnim štapovima; pozdravivši poslanika ovi ga uzimaju među se; onaj majstor (ceremonija) odstupa, ponekad odstupa od poslanika za polovinu dvorišta. Onaj potkancelar s pisarima što sedi kraj vrata onoga dvorca, ulazeći s desne strane, ustaje i klanjaju se poslaniku; poslanik njima takođe, ušavši u onaj dvorčić, jer nije veliki. Svi veziri i drugi činovnici ustaju, poslanik im se svima klanja, a veziru odvojeno (ako poslanik hoće, mogu i ruke jedan drugom pružiti). Staviće međutim stolicu, odmah prema velikom veziru sedi poslanik. Tada će se upustiti u razgovor, a najpre se pitaju za zdravlje, o kraljevom, pa o poslanikovom; a onda i dalje, kako vreme ispadne; onda naređuju da se iznese jelo iz carske kuhinje (jer za ta četiri dana carskoga divana svima daju jela iz carske kuhinje, počev od vezira pa do najmanjih carskih slugu). U druge dane osim vratara i kada janičari osećaju neraspoloženje prema caru ili prema nekom činovniku, ili kad hoće da načine kakvu bunu, unapred daju ovaj znak što neće da jedu jela (a ova su pirinač sa ovčetinom i sočivo isto tako s ovčetinom), a kad aga i veziri ovo opaze, brzo pitaju za razlog, na vreme izbegavaju zlo, a ako ima kakve uvrede, brzo je leče, inače biva zlo.

Ali da se vratim poslaniku. Stavljaju onda okrugli mali sto između poslanika i vezira svojega (jer vezir sedi kraj zida na klupi, a poslanik sedi na nižoj stoličici), na onaj stočić postave poveći krug, srebrn iscrtane ivice su povijene, pozlaćene; kada je bez poslanika, onda upotrebljavaju bakarne posrebrene, na taj krug, koji je već mesto stola, stavljaju isečen hleb onda stavljaju mesto ubrusa veziru na kolena lepu dugu persisku maramu, a onda drugu umesto ubruščića za brisanje ruku, jer njih daju da se ne umaže i ne poprska odelo isto tako svakome veziru, a daju i poslaniku. Za ovim stolom je samo vezir, a pored njega sedi drugi vezir, a treći sedi poslanik; drugima druge stolove postavljaju, takođe kazi askerima druge, blagajnicima druge, nišandžijama druge. Kad pojedu jelo, daju svakome mlaku vodu s mirisnim sapunom, za brisanje ruku drugu maramicu. Kad ko hoće da pije, daju neki začinjen šerbet; posedevši malo posle obeda, zabavljaju se razgovorima. Onda paša pita ima li kakvih gospodičića sa sobom koji bi bili dostojni da pozdrave cara. Tu ih poslanik spomene i dogovori se s pašom koliko će ih ići s njim na celivanje careve ruke. Onda će napisati i predati riznici (to). A tada donose odeću od kakve zlatotkane materije i oblače je poslaniku da s njom ide caru, jer oni tako misle da nije u redu da poslanik pozdravlja cara u svojoj odeći, pa makar bila i najskupocenija, i to je zbog pompe. Ide onda poslanik, a vodi ga ili čauš-baša ili kapidžilar-ćehajasi iz onoga dvora s leve strane, pored potkancelara i pisara i pored riznice pod trem, gde ima duga klupa, na kojoj sede svi oni što treba da pozdrave cara ili da se s njim oproste, pa čekaju vreme i ulazak vezira k caru s molbama. Međutim, kad poslanik pred pašama sedi i s njima jede, ljude poslanikove uzimaju na onu stranu gde je česma i gde je u kutu carska konjušnica pod trem, gde je već pripremljeno jelo za njih. Prostrevši divanske zastirače, postavljaju na zemlju činije s različitim jelom; tu ih goste; a što ne pojedu jer mnogo na iznose, a našim narodima su jela neobična, pa ih se ponekad malo i dotiču, sami Turci razgrabe, rastrgnu, ne vodeći računa nimalo o štapu koji je kraj toga namešten; mnogo kome teče onde čorba iz džepa po atlasu, tako su poneki bestidni. I onda tu ostaju oni poslanikovi ljudi što neće ići da celivaju caru ruku i čekaju, oni pak što će ići s poslanikom, dolaze poslaniku pod onaj trem i staju sa strane. Iznose zatim iz riznice kaftane i daju onima što će ići caru, redom po spisku. Ti kaftani osim toga nisu rđavi, ponekad svakojaki, ali ipak bez njega ne puštaju kroz carsku kapiju. Kad onda car već uđe u zgradu gde sluša molbe, odmah javljaju veziru, vezir janičar-agi; onda ide janičar-aga sa svoga mesta sredinom dvorišta, koje je dosta veliko (po kojem ptice. i srne šetaju bez straha) pravo ka carskoj kapiji, za njim samo dve čorbadžije. Došavši baš nasuprot onom dvoru gde zasedava savet, okrenuvši se licem k njima, klanja se, a oni se njemu unutra isto tako klanjaju, što on može da vidi, jer dvorčić nije dubok. Prošavši tada malo dalje od onoga mesta ostaju onda ona dvojica čorbadžija, čekajući da se janičar – aga vrati, a on sam prolazi kroz carsku kapiju sve do zgrade gde je sam car. Onde referiše kuda i u koji grad šalje janičare, gde ih treba smeniti, gde dodati, gde smanjiti, a i ako zna što naročito - priča; isto tako ako ga car za nešto pita, a on zna, teško mu je da zataji, mora da kaže. Izlazi onda otuda pa se onim istim svojim putem vraća s onakvom istom ceremonijom na svoje mesto kao i ranije. Čim janičar-aga prođe pored vrata divana, izlaze dva kaziaskera, to jest rumeliski i aziski, biskupi ili sudije najviši. Onda odmah s one klupe na kojoj sedi poslanik idu odvojeno za njima da celivaju carsku ruku, ako ih ima, kadije što putuju u sudski okrug. Pozdravivši cara, ovi izlaze, ali se sami malo zadržavaju referišući im zašto su zbačeni s položaja njihovih oni prvi, pa šalju ove druge i govore im šta spada u njihove dužnosti. Ovi izlaze i vraćaju se svojim putem, klanjajući se poslaniku, on njima takođe, odlaze svojim konjima da uzjašu, a veziri tek onda izlaze i idu u guščjem poretku jedan za drugim, počevši od velikog vezira pa sve do poslednjeg, koliko ih u to vreme ima. Pa ipak blagajnici i nišandžije ne idu, sem ako bi blagajnik bio isto tako i vezir, što može biti, onda u svome redu ide s vezirima, ali manji ne idu. Tek za poslednjim vezirom ide poslanik, a za poslanikom tumač, za tumačem zamenik poslanikov ili sekretar s kraljevskim pismima zavijenim u kinesku svilenu materiju, jer inače ne bi ostao kraj poslanika unutra, jer kraj poslanika ostavljaju samo tumača. Idu isto tako i posle toga i drugi, ako ima koga koji bi bio poslat izuzetno na kakvu počasnu dužnosti ali takvi, kad ih ima, ranije, ispred poslanika idu i odmah izlaze, ne zadržavajući se. Čim uđu kroz carsku kapiju, gde s obeju strana stoji puno evnuha iz različitih belih naroda, svaki govori jezikom kakav zna poslanikovim ljudima, hoteći da čuje svoj jezik. Izašavši kroz tu kapiju, ima dvorište lepo mermerom popločano od kapije na nekih deset laktova ili manje. Tu su vrata one zgrade gde car živi, a kraj samih vrata teče česma, to jest izvor iz zida, koju tada namerno puštaju da voda žubori i da se ne čuje šta se tamo govori pred carem, i doista se ne čuje, jer ističući na mermer voda pravi dosta jak žubor. Pod svodom na ovoj strani vrata stoje spremne kapidži-baše sa srebrnim štapovima. Tada dvojica od njih uzimaju poslanika među se, držeći ga jedan s jedne drugi s druge strane jednom rukom ispod miške, a drugom rukom snažno za njegovu ruku, a to zato da ne bi koji poslanik, ili neko ko pozdravlja, ranio čime cara, kao što je na Kosovu Polju jednome (caru) jedan Srbin bio učinio. I tako ga vode carevoj ruci. Treći od ovih ostaje i zadržava poslanikove ljude dok poslanik pozdravi (cara). Pošto poslanik ozdravi (cara), vode ga i postavljaju pored zida sa strane od cara jer mu veziri stoje baš prema licu; onda se pak vraćaju ona dvojica, uzimaju tumača po onoj istoj ceremoniji i postavivši ga takođe pored poslanika, idu po druge i tako po jednoga uvode na vrata. Ali one koji neće ostati s poslanikom pri otpravljanju poslanstva, odmah izvode nazad na vrata. Posle otpravljanja tog i takvog izaslanstva, ona dvojica ipak ostaju na vratima, treći vodi one poslanikove ljude posebno i postavlja ih u dvorištu kraj staze kojom se poslanik vraća nazad od cara. Onda vodi poslanik svoje izaslanstvo pred cara, pozdravljajući najpre od svoga gospodara, a onda govori šta mu je naloženo, što tumač pak referiše na turskom jeziku. Car i veziri slušaju pažljivo. A kako u takvome slučaju ili poslanik ili tumač mogu zaboraviti, ili pak kad je neko poveće izaslanstvo, car i vezir su polovinu zaboravljali a ponekad pak namerno nisu hteli sve da pamte, jer nisu bili navikli da na sve poslanicima daju odgovor, ali kad im se to prebaci, često su bivale nezgode i prepirke, a oko toga je najviše posla imao tumač. Onda sam ja to bio uveo, sporazumevši se najpre s vezirom, da sve ono što je poslanik imao da govori pred carem, valjano procenivši s poslanikom i opisavši pristojnim rečima, preveo sam od reči do reči pa ponovo s turskoga (pošto je Perazys drukčiji od poljskoga jezika) na poljski prevevši, tako smo to s poslanikom ponovo ugladili ozbiljno i lepo napisali na turskom, zapečativši poslanikovim pečatom, i pri audijenciji sam to držao u ruci, a kad poslanik završi čitav svoj govor, onda uzima pisma od svoga pomoćnika i daje tumaču, a on najnižem veziru što stoji na kraju, ovaj srednjem, a srednji velikom, a svi ovi, kao i mi obavljaju ceremoniju celivanja pisma. Vezir, poljubivši, stavlja kraj cara na mastionicu, koja je od zelenoga kamena, sva načinjena od safira veoma vešto i skupoceno izrađena, a ima je u dužinu na pola lakta. Uz ova pisma daje se i onaj list poslanikovog govora. I zato je već teško da se što može zaboraviti i pošto svaku stvar lagano razmotri, car daje odgovor na svaku tačku preko vezira. Dobro nam je potom bilo s tim, jer kako je vezir bio bez nezgoda već o svemu od cara obavešten, bogato nas je obaveštavao; a i sami veziri su se tome radovali, jer ponekad vezir nije smeo o svačemu da pita cara. Dvorac ovaj gde car prima poslanike, nije veliki, već naprotiv - mali; vrata na njemu su s juga i jedan nizak prozor, a drugi viši, a ipak jedan nad drugim su sa zapada; na nižem nema opne; onako, stoji otvoren; na višem je od kreča lepljena i ugrađena rešetka, a iz dvorišta gusta od žice. Leđima prema tome prozoru stoje veziri, ali ne zaklanjaju sobom prozor da bi car, koji sedi prema njima, video one što prolaze pored prozora, a kad darove daju, onuda ih nose i onde ih car posmatra. Nekako na severu je kamin u italijanskom stilu nisko sazidan, na vrhu lepo ukrašen različitim bojama i kamičcima različite boje ulepljenim u kreč, pa ipak je li istinsko sve teško je osmotriti. U kutu stoji zaklon, kad nema vatre u kaminu, visok kao čovek, a dva lakta širok, belim srebrom posrebren, koji, kad je zima, stavljaju prema caru, jer on sedi desnim bokom okrenut ka kaminu, a levim ka poslaniku. Prema onome prozoru, na drugoj strani, na istoku, nekako caru iza leđa, iako ne upravo iza leđa, ali ipak iza njega, ima drugi prozor isti onakav kao što je onaj prema kojem poslanik bokom stoji; zidovi su lepim čvrstim krečem izlepljeni pa se ne treba bojati da bi se odelo moglo obeliti od zida kao ovde kod nas. Pod je zastrt persiskim ćilimima, zlatom i biserjem ne suviše gusto protkanim ili izvezenim. Car sedi na banku, to jest od zemlje je za lakat više načinjena poveća uzvišica da je zauzela od kamina sav onaj kut iza cara; samo što je kraj toga zida gde poslanik stoji prolaz za onaj prozor što kao da je caru iza leđa, a poslaniku s desnoga boka; na banku su zastrti lepi i isto tako skupoceni ćilimi; na toj uzvišici, na levoj strani, nedaleko od cara, raširena je leopardova koža sa šest nogu i sa dva repa, nije velika, ali je veoma divna. I onda, pošto se sve svrši s pismima i ona se predaju, vezir daje znak da se poslanik pokloni i iziđe. Onda ide poslanik više ga ne vode, već samo idu pred njim ona dvojica sa srebrnim štapovima sve do iza vrata. Ovi se vraćaju, a čauš-baša ili kapidžilar ćehajasi isto tako sa štapom otpratiće takođe poslanika do polovine dvorišta, ponekad i dalje, pa pozdravivši ga, vraća se na divan, a poslanik, sastavši se sa svojim ljudima, koji su stajali kraj staze, ide da uzjaše iza one kapije gde je sjahao, a svi oni koji su bili s poslanikom kod cara u onim istim carskim odećama, ma kakve one bile, klanjaju se na obe strane kao i ranije s onom istom ceremonijom. Pojahavši tada na konje, naređuju čauši poslaniku da se zaustavi sa svojima; međutim janičari u velikoj gomili jure u grupi da se velika tutnjava podiže, jer svaki, makar stajao i najdalje od kapije, mora da iziđe pre age, koji izlazi iz kapije, a da ga ne prelazi. Onda janičar aga sa svojim ćehajom uzjahuju na konje, a svi drugi pred njim pešice prolaze pored poslanika, klanjajući se. Poslanik se njima takođe (klanja); a pred svojim janičar agom idu, jedan ili dva bogomoljca i viču otežući: Allah Allahu. Tek za njima jaše poslanik lagano, da ih ne bi sustizao i prestizao.

Takva je ceremonija oko primanja poslanika. Poklone nisam ovde spominjao, jer ih naši i ne daju. Ali kad dolaze drugi poslanici, što čine i veliki poslanici od hrišćanskoga cara, onda s leve strane ulazeći u dvor, nedaleko od izvora, pored onog zida (?) na kraju onoga hodnika ili trema gde goste poslanikove ljude, bace šatorsko krilo, ako se potreba pokaže i dvorište zauzmu. Tu poslanikovi ljudi polažu darove, a onaj majstor ceremonija, jer to čine pre no što poslanik dođe, imajući uza se unapred rizničkog pisara, uzima ih i popisuje. Uzevši ih, ostavlja stražu, a sam odlazi na uobičajene ceremonije. Kad onda poslanik ide caru, tada vratari uzimaju darove, svaki po jedan pa makar i najmanji komad i nose unutra, pored onog prozora prema kojem car sedi i gleda, sve do unutrašnje riznice i onde to ostavljaju a posle car, pregledajući ih s evnusima i svojim ženama, pa ovoj ovo, onoj ono daruje, pa se već ubrzo na bezistanu (trgu) nađu neke stvari od darova. Dešava se isto tako i to da kad poslanik nema darova, a oni imaju nekoga od stranaca pred kojima bi im se prohtelo da se pohvale, što obično čine pred Persijancima, onda u ono vreme puštaju poslanike kada neki paša ili pri dolasku ili pri odlasku daruje cara da bi građanstvo i neobavešteni stranci mislili da je to od kralja ili onoga poslanika; ovoga sam se već. dotakao malo više u 18. odeljku. Red pak među vezirima i njihov broj, i onih činovnika koji čuvaju divan, kako sedaju na svoja mesta, opisao sam isto tako kratko u odeljku 19.

I onda sutradan posle one poslaničke ceremonije, ili najdalje trećega dana, dolaze po nagradu oni koji su na divanu posluživali, kao: riznički pisari što su kaftane oblačili i donosili, saka-baša, koji daje vodu za piće katkad začinjenu, noseći je na sebi po carskom dvorištu kapidžije sa svih triju kapija carskih, onaj majstor ceremonija, carski lakeji, carska vojna muzika, ali oni bar malo proplaču pred poslanikom ali drugima skoro badava daje, jer kod njih ima ova poslovica: "Azadžik, handa gidersen, čokdža getirirsen", kao kad bi rekao: "Malo, kuda ćeš? - da više donesem", nekako i među sobom to održavaju: za jedan cvetić daće nekoliko crvenih (zlatnika), za jednu pesmicu lepo napisanu - petnaest – dvadeset talira, a ako ne daš, sramote, grde, poslaničke ljude gde sretnu vređaju i kod ljudi im na razne načine škode, pristup im zabranjuju i gde mogu smetaju im.

Posle ovih dolaze veziri, a isto tako i činovnici, počev od starešine kapidžija, pa sve do poslednjega. Dolaze isto tako i janičari, adžemoglani, Ponekad i kakav bilo prost Turčin, to jest onaj koji carske plate nema, doneće kakav cvetić ili ružu, ili nekoliko jabuka, ili tako nešto što poklanja poslaniku, a treba mu na dar odgovoriti darom. Ako ne učiniš, pripisuju ti nečovečnost i glupost.

[1] Na margini dopisano: Proklet takav red.

[2] Ove rečenice nema u drugim rukopisima.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt