Prilog sintaksičkoj tipologiji poljskog i srpskog jezika

1. Više od jednog veka polonističkih istraživanja u Srbiji (SGPS 1996), i približno isto toliko duga tradicija poljskih interesovanja za srpski jezik (na čijim su počecima interesovanja poljskih filologa za rad V. Karadžića), dali su, pored ostalog, i mnoge plodove uporednih istraživanja dvaju jezika, različitih i po obimu i po dubini zahvata u problematiku, ali još nisu urodili njihovom konfrontativnom ili nekom sličnom gramatikom, niti opštim pregledom tipoloških odlika poljskog jezika u poređenju sa srpskim. U ovom radu predlaže se pregled važnijih problema sintaksičke tipologije poljskog i srpskog jezika, a zbog forme rada, koja iziskuje selektivnost, za uži predmet su, u petom odeljku, uzete predikatsko-argumentske strukture s argumentima prvog reda.

Kao što je uobičajeno u tipologijama dvaju jezika, i ovde se tipološkim karakteristikama smatraju one koje se odlikuju rasprostranjenošću i regularnošću u jednom jeziku, a nema ih u drugom jeziku, ili su u njemu manje prisutne ili manje regularne, izrazitije profilišući glavne specifičnosti jednog jezika u poređenju s drugim, a ostavljajući izvan takve tipologije mnogobrojne manje razlike (npr. rekcijske, kongruencijske i dr.), koje bi pre mogle biti interesantne za konfrontativno nego za tipološko poređenje. Relativnost i graduelnost sadržaja pojmova rasprostranjenosti i regularnosti ostavlja prostor za manju ili veću selektivnost tipoloških odlika, a uži okviri istraživanja ovde upućuju upravo na drugu pomenutu mogućnost.

Fokusiranje samo jedne predmetne oblasti, kakva je u našem slučaju sintaksička, utoliko je pouzdanije ukoliko ima oslonac na široj tipološkoj pozadini. Zato se dalje prvo daje najopštija slika glavnih gramatičkih posebnosti poljskog jezika u poređenju sa srpskim, da bi se zatim te opšte konstatacije konkretizovale i dopunile nešto širim pregledom tipološki relevantnih gramatičkih činjenica, i, najzad, u fokus stavile rečenične strukture s argumentima prvog reda, prema opisu koji je dao prof. Stanislav Karolak u prvom delu sintakse savremenog poljskog jezika (Składnia, 1984).

2. Najopštije posebnosti gramatike savremenog poljskog književnog jezika u poređenju sa srpskim ogledaju se u nepodudarnosti inventara gramatičkih kategorija i u stepenu rasprostranjenosti upotrebe njihovih oblika. Posmatrani u svetlu tipološke dihotomije koja odražava stepen nominalizovanosti / verbalizovanosti sintaksičkog izraza, poljski i srpski su izdiferencirani tako što su u poljskoj sintaksi nominalni izrazi srazmerno običniji i raznovrsniji nego u srpskom jeziku, za koji je, naprotiv, više karakteristična upotreba ličnih glagolskih oblika. Najvidljivije morfološko objašnjenje te činjenice jeste postojanje participa prezenta aktiva u poljskom i njegovo odsustvo u srpskom jeziku, ali se razlike u stepenu nominalizovanosti / verbalizovanosti sintaksičkih struktura poljskog i srpskog jezika svakako ne može objasniti samo tom činjenicom glagolske morfologije nego i širom upotrebom imenskih grupa i glagolskih priloga kao i drugim razlozima.

Druga od najopštijih gramatičkih razlika između poljskog i srpskog jezika tiče se impersonalnosti, koja je više karakteristična za poljsku nego za srpsku rečenicu. Kao kod opozicije nominalizovanost / verbalizovanost ni opozicija personalnost / impersonalnost, posmatrana u odnosu između poljskog i srpskog jezika, ne ispoljava se kao prisustvo ili odsustvo personalnosti / impersonalnosti nego kao veća rasprostranjenost impersonalnih rečenica u poljskom jeziku, gde za to postoje i veće sistemske mogućnosti budući da poljski jezik ima oblike iskazivanja impersonalnosti koji u srpskom ne postoje ili su perifernog statusa (npr. rečenice tipa Spano do południa, Przechadzano się, Annę mdliło, Nie zauważyłam pojawienia się nowych gości i dr.), dok se ne bi mogao ponuditi neki obrnuti funkcionalno iole relevantniji primer.

Treće, jezici se, kao što je poznato, generalno mogu razlikovati i prema tome koliko inkliniraju aktivnom ili pasivnom ustrojstvu rečenice. Posmatran s tog stanovišta, poljski jezik pokazuje veće mogućnosti nego srpski u pasivnom uobličavanju rečenice (pored preovlađujućih aktivnih struktura u oba jezika) i veću rasprostranjenost upotrebe takvih rečenica.

Priključimo opštim tipološkim razlikama između dvaju jezika i zapažanje I. Lekova o izrazitoj raširenosti dubletnih formi na svim nivoima jezičke strukture srpskog jezika, većoj nego u drugim slovenskim jezicima (Lekov 1963), kao još jednu, ali svakako ne poslednju činjenicu, koja takođe vidljivo diferencira ta dva slovenska jezika i koja tek treba da bude pažljivo ispitana.

3. Uvid u osnovna poljsko-srpska gramatička diferenciranja proširuju činjenice koje se tiču pojedinih kategorija. One do sada nisu razmatrane na jednom mestu. Neke od njih su školski poznate, neke su evidentirane u relativno novije vreme. Jedne su objašnjavane u svetlu tradicionalnih gramatičkih pojmova, dok druge odražavaju teorijska dostignuća novije lingvistike.

Tako se kategorija personalnosti, pored pomenutih širih mogućnosti impersonalnog uobličavanja rečenice u poljskom jeziku (upor. pored navedenih i oblike kakve ilustruju primeri Jest się kierowcą ili Było się kiedyś zakochanym, srp. Vozač sam / si / je; Nekad sam bio / si bio... zaljubljen), najviše se izdvaja od srpskog dobro poznatom honorifikativnom upotrebom 3.l.sg. u obraćanju drugom licu (u konstrukcijama s Pan / Pani u subjekatskoj poziciji), kao i komitativnim konstrukcijama, koje povezuju personalnost sa socijativnošću, kakve srpski jezik ne poznaje, npr. polj. Andrzej z Hanką tańczą, srp. Andrej i Hanka igraju. Glavne specifičnosti dijateze u poljskom jeziku tiču se, pre svega, oblika osnovne pasivne konstrukcije, koja se od srpske razlikuje i izborom glagolskog elementa (oblici glagola zostać u perfektu ili futuru) i izborom predloga (npr. polj. Dwóch członków zostało wybranych przez Radę, srp. Dva člana bila su izabrana od strane Saveta); srazmerno češćeg izbora pasivnog sintaksičkog oblika rečenice u poljskom jeziku ( npr. polj. Andrzej został zbudzony przez Annę, srp. Andreja je probudila Ana); širih mogućnosti kombinovanja pasivnosti i impersonalnosti (npr. polj. Mianowano Piotra dyrektorem, srp. Petar je imenovan za direktora); razlika u mogućnosti iskazivanja s dijatezom povezane recipročnosti povratnom zamenicom (npr. polj. Jan pokłócił siostry ze sobą, srp. Jan je posvađao sestre /jednu s drugom/), kao i šire upotrebe punog oblika povratne zamenice u značenju commodi / incommodi (npr. polj. Anna złamała sobie rękę, srp. Ana je slomila ruku). U okviru kategorije modalnosti poljski jezik se od srpskog najuočljivije razlikuje bogatijim potencijalom upotrebe kondicionalnih oblika u apelativnoj, ili u nekoj drugoj modalnoj funkciji (npr. polj. Zadzwoniłbyś do niej, srp. Telefoniraj joj. // Kako bi bilo da joj telefoniraš?, polj. Wydać by ją za mąż, srp. Trebalo bi da je udamo.), kao i infinitivskim izražavanjem kategorične imperativnosti (npr. polj. Nie ruszać się!, srp. Ni makac! // Da se nisi pomerio!), načinom uobličavanja alternativnih pitanja (npr. polj. Czy wolisz kawę, czy herbatę?, srp. Da li više voliš kafu ili čaj), pored nekih drugih, specifičnijih razlika na planu modalnosti, npr. upotreba oblika sobie u rečenicama tipa Babcia sobie siedzi (srp. Baba sedi). Razlike u vezi sa određenom referencijalnošću tiču se pre svega razlika u distribuciji demonstrativnih zamenica u dva jezika, zasnovanoj prvenstveno na delimično drukčijem i celini većem funkcionalnom opterećenju poljskih T-zamenica (npr. ten, tamten, pored usko specijalizovanog ów), za razliku od srpskih OV-, T- i ON-zamenica (npr. ovaj, taj onaj), a razlike u vezi s neodređenom referencijalnošću i nereferencijalnošću proizilaze poglavito od nepodudarnog ustrojstva sistema neodređenih zamenica, čija je osnovna odlika u jasnoj razdvojenosti sredstava za neodređenu referencijalnost (tip ktoś) od onih za nereferencijalnost (tip ktokolwiek) u poljskom jeziku, prema mogućnosti srpskih zamenica tipa neko da budu upotrebljene u jednoj ili u drugoj funkciji (npr. srp. Zove nekog. / Zovi nekog!) pored sredstava sa isključivom i specifičnom nereferencijalnom funkcijom tipa iko, bilo ko i sl. Spacijalnost se u poljskom jeziku u odnosu na srpski najizrazituje odlikuje malim i malo korišćenim mogućnostima razlikovanja limitatativne i nelimitativne adlativnosti (npr. polj. Przyszedł do domu, srp. Došao je do kuće / Došao je kući), zbog široke upotrebe imenskih grupa s predlogom do u oba značenja, kao i doslednijom razdvojenošću upotrebe predloških adverbijala s lokativnim i adlativnim značenjem (npr. polj. Za samochodem / Za samochód, prema srpskom, obično za oba značenja istom: iza auta). Najvažnije tipološke razlike na planu temporalnosti u poljskom i srpskom jeziku više su morfološke prirode i određene su u prvom redu manje razvijenim sistemom glagolskih vremena u poljskom, i (kao i u drugim severnim slovenskim jezicima i slovenačkom) futurskom upotrebom prezentskih oblika perfektivnih glagola (npr. polj. On to zrobi, srp. On će to uraditi), te analitičkim futurom s glagolom być u poljskom (npr. będzie czytać) prema balkanskoj strukturi srpskog složenog futura s pomoćnim glagolom hteti (npr. čitaće). U okviru kategorije posesivnosti glavna razlika je morfosintaksičke prirode i tiče se znatno šire upotrebe posesivnog genitiva u poljskom jeziku, čemu u srpskom u mnogim takvim slučajevima odgovara posesivni pridev (npr. polj. matka Marii, srp. Marijina majka i sl.). U domenu kvalifikativnosti jednu od izrazitijih razlika nosi instrumentalna imenska grupa u poljskom jeziku (npr. dziewczyna z zielonymi oczami), kojoj u srpskom obično odgovara kvalifikativni genitiv sa obaveznom adjektivnom determinacijom (npr. devojka zelenih očiju), pored niza manje izrazitih diferenciranja, kao što je, na primer, kategorija načinskih priloga kao odredbi predikata sa ugrađenim argumentom (npr. ubierać się długo), prema slabije zastupljenom takvom tipu priloga u srpskom jeziku (nositi dugu odeću), v. Grzegorczkowa 1975: 78, Ivić 1985: 265. (Up. takođe polj. Uwiązałem psa krótko, srp. Vezao sam psa na kratak lanac i sl.) Među mnogobrojnim razlikama između poljskog i srpskog jezika u sferi kvantifikacije, koje su mahom kongruencijske prirode. najviše se izdvaja struktura imenske grupe s brojevima na 2, 3 ili 4 (i nekih drugih kvantifikatora), u kojoj je u poljskom jeziku konstitutivni elemenat grupe pluralizovan, dok je u srpskom "paukalizovan", npr. Ci dwaj nowi studenci byli obecni, srp. Ta dva nova studenta bila su prisutna.

4. U glavna formalna sintaksička obeležja, relevantna za tipološko poređenje poljskog jezika sa srpskim, ide pre svega pomenuta relativno zastupljenija nominalizovanost sintaksičkih struktura u poljskom jeziku (upor. polj. Piotr uprzedza Jana o grożącym mu niebezpieczeństwie, Idącą samotnie dziewczynę, zaczepili chuligani, Nie zauważyłam pojawienia się nowych gości; srp. Petar upozorava Jana na opasnost koja mu preti, Devojku koja je išla sama napali su huligani, Nisam primetila da su se pojavili novi gosti).

U grupu formalnih obeležja koja izrazitije diferenciraju poljski jezik od srpskog, svakako spadaju neka, u principu dobro poznata, obeležja linearizacije kao što je karakteristično postponiranje relativnih prideva u poljskom jeziku (npr. polj. język polski, srp. poljski jezik), linearizacija nekih klitika, npr. polj. się ispred zameničke lične klitike (Gdzieście się go pozbyli?) prema obratnom rasporedu odgovarajućih klitika u srpskom (npr. Vi ste ga se naslušali) ili mesto dativske klitike u odnosu na kopulu (npr. polj. Maria jest mi droga, srp. Marija mi je draga); mogućnost inicijalne pozicije pomoćnog glagola u prezentu, koju srpski jezik ne poznaje (polj. Jest się hetmanem, srp. Hetman sam / si / je), lociranje negacije ispred priloškog intenzifikatora u poljskom jeziku (npr. polj. co mnie nie bardzo dziwi, srp. što me mnogo ne čudi); različita linearizacije predloga u odnosu na negaciju odrične zamenice (npr. polj. z nikim; srp. ni s kim); običnija u poljskom nego u srpskom , iako ne obavezna, druga pozicija anaforskog elementa u subjekatskoj imenskoj grupi (npr. polj. Człowiek ten zawsze budził we mnie nieufność, srp. Taj čovek mi je uvek izgledao nepouzdan) itd. (v. o linearizaciji i u t. 5)

Jezici se razlikuju i prema funkcionalnoj opterećenosti pojedinih gramatičkih reči, a time, po pravilu, i prema njihovoj frekventnosti. U poređenju sa srpskim jezikom u poljskom je to posebno karakteristično za predlog do i zamenički oblik to, koji pored svoje primarne deiktičke i anaforske funkcije u poljskom jeziku funkcioniše i kao veznička reč, otvarajući specifične semantičke tipove klauza (npr. polj. Jeżeli się dowiem, to ci powiem; Łeb ci rozbiję, to będziesz cicho, srp. Ako saznam, reći ću ti, Razbiću ti glavu pa ćeš se smiriti;), i kao kopula (npr. polj. Doktor Kowalski to znany pediatra, srp. Doktor Kovalski je poznati pedijatar).

Pojedini gramatički oblici imaju znatno bogatije mogućnosti upotrebe u jednom jeziku nego u drugom, što može imati razmere tipološki prepoznatljive osobine. To se pre svega tiče kondicionala, koji je u različitim modalnim funkcijama običniji u poljskom jeziku nego u srpskom (v. gore), ali, što je posebno karakteristično, koji je takođe izuzetno čest oblik u strukturiranju zavisne klauze u poljskom jeziku u poređenju sa srpskim (npr. polj. Co Anna chce, żeby Maria kupiła; srp. Šta Ana hoće da Marija kupi i sl.).

Iako infinitiv postoji u oba jezika rasprostranjenost konstrukcija da + prezent u srpskom jeziku u funkcijama koje u poljskom ima infinitiv čini i tu činjenicu tipološki važnom (npr. polj. Proszę wejść, srp. Molim Vas da uđete; odnosno tzv. "bare infinitive" npr. polj. Ktoś rzucił myśl, aby świnkę hodować w piwnicy, srp. Neko je predložio da svinju držimo u podrumu). Pomenuta šira zastupljenost nominalnih konstrukcija u poljskom u poređenju sa srpskim ponekad ide na račun konkurentnosti infinitivu, drukčije, dakle, od situacijae u srpskom jeziku, gde je infinitiv dosta potisnut finitnim glagolskim oblikom (npr. polj. Zmusza go ukrywać myśli // Zmusza go do ukrywania myśli, srp. Tera ga da krije misli), iako u srpskom verbum finitum ponekad (mada ređe nego u poljskom ) fakultativno alternira sa imenskom grupom (npr. polj. Zabronił jej wychodzić z domu, srp. Zabranio joj je da izlazi iz kuće. // Zabranio joj je izlazak iz kuće.). Funkcije padežnih oblika iako dobrim delom podudarne u ta dva jezika, pokazuju i razlike, koje su u nekim slučajevima vrlo karakteristične, što se u sintaksičkom poređenju poljskog jezika sa srpskim mora konstatovati pre svega za instrumental, kao kada je u pitanju predikativni instrumental (npr. polj. Ojciec jest pilotem, Brat jest młodym, srp. Otac je pilot, Brat je mlad), diferentivni instrumental (npr. polj. Przyjaźń przyjaźnią, a interes interesem, srp. Ljubav za ljubav, a sir za pare, Šala je šala, a ovo je ozbiljno i sl.), komitativni instrumental (npr. polj. Piotr z Jankiem idzie do kina, srp. Petar i Janko idu u bioskop), slovenski genitiv, koji se, sa ograničenjima, u poljskom sačuvao, a u srpskom praktično nestao (npr. polj. Nie czytali tego czasopisma, srp. Nisu čitali taj časopis)...

5. Metodologija tipoloških istraživanja poseduje širok repertoar postupaka koji obezbeđuju relativnu višestranost istraživanja, pouzdanost procedure izdvajanja tipološki relevantnih obeležjima i kvantifikovanja stepena tipoloških sličnosti i razlika. U situaciji kada se želi veći broj činjenica izložiti na srazmerno malom prostoru, kao što je to slučaj u ovom pregledu, nema mnogo mesta za metodološku aparaturu. Da bismo izoštrili sliku o tipološkim karakteristikama poljske i srpske sintakse i da bismo bar u jednom većem segmentu, dali ne sasvim selektivan nego potpuniji pregled jezičkih činjenica, dalje ćemo se poslužiti postupkom više svojstvenim konfrontativnoj analizi, koja obično može biti kao dobra podloga za tipološka uopštavanja. Poređenje konačnog spiska rečeničnih struktura s argumentima prvog reda u poljskom jeziku (Składnia 1984) i njihovih srpskih ekvivalenata dosta precizno pokazuje stepen podudarnosti između dva jezika u tom delu njihove gramatičke strukture. Filtracija tipološki relevantnih pojava među svim tako izdvojenim strukturama daje se u vidu komentara, jer je za ovu priliku to najekonomičniji (iako ne i optimalan) postupak, utoliko pre što granica između pojava koje bi pretendovale na status tipološki značajnih i svih drugih pojava nije oštra i umnogome zavisi od shvatanja jezičkog tipa, od vrste tipološke analize i broja njome obuhvaćenih jezika. Kao što je rečeno u uvodu, tipološki karakterističnim činjenicama ovde se smatraju pojave koje se odlikuju rasprostranjenošću i regularnošću u jednom jeziku, a nema ih u drugom jeziku, ili su u njemu manje prisutne ili manje regularne, tako da ističu samo važnije osobenosti jednog jezika u poređenju s drugim (npr. Dezsö 1986). Posmatrano na širem planu, tipološki značaj takve pojave (pored već navedenih njenih svojstava koja bi trebalo da ima), utoliko je veći, ukoliko je ona prisutna u manjem broju drugih jezika kao differentia specifica u sistemu drugih tipoloških obeležja tog jezika, dakle, ne kao objedinjavajuće nego kao izdvajajuće obeležje, u smislu lingvističke karakterologije V. Matezijusa. Dodajmo tome sledeće. Ako se pored drugih kriterijuma u obzir uzima rasprostranjenost neke pojave u jeziku, nema razloga da se prilikom utvrđivanja njenog tipološkog statusa tako ne postupi i sa kriterijumom rasprostranjenosti iste pojave u govoru. Dobro je poznato da mnoge pojave imaju visoku učestalost iako nemaju visok stepen regularnosti niti gramatikalizovanosti. Ako se gleda tipološka prepoznatljivost nekog jezika, onda se mora imati u vidu i njegov govorni aspekt. U odsustvu frekvencijskih gramatičkih rečnika, odgovarajuće ocene moraju, na žalost, biti date kao subjektivne procene.

Empirijsku osnovu ovog rada čine svi rečenički primeri iz prvog dela Gramatike poljskog jezika, Sintaksa (Składnia 1984) koji su u toj Sintaksi dati izdvojeno. Taj korpus od 1756 rečenica može se smatrati reprezentativnim, kako obimom i izvorom, tako i raznovrsnošću primera, koji odražavaju sve važnije aspekte strukture proste rečenice, a delom i složene rečenice, u savremenom poljskom književnom jeziku. Na osnovu strukturno nekorespondentnih rečeničnih međujezičkih ekvivalenata (primeri u kojima se ponavlja isti sintaksički model brojani su kao jedan slučaj međujezičke nepodudarnosti) formulisani su zaključci u t. 2-5 ovog rada. Iako je analiza bila jednosmerna, od poljskog ka srpskom jeziku, imajući u vidu reprezentativnost uzorka, može se smatrati da utvrđene činjenice daju solidnu osnovu za izvlačenje opštijih zaključaka. Analiza u suprotnom smeru, od srpskog ka poljskom, svakako bi dala potpuniju sliku, kompletiranu obeležjima karakterističnim isključivo ili pretežno za srpski jezik (npr. imenske grupe sa etičkim dativom, temporalnim genitivom, konstrukcijama tipa nas dvojica i dr.), ali bi to prevazišlo raspoložive prostorne okvire rada, a jednosmerna analiza, iako uža, ima takođe tipološku vrednost. Sve poređenjem utvrđene razlike nisu obavezno tipološke prirode. Neke od njih su sasvim trivijalne i tipološki neinteresantne. Polazeći od iznetog shvatanja da se u tipološkom poređenju dvaju jezika izdvajaju razlike koje se u jednom jeziku odlikuju izrazitom regularnošću i širokom zastupljenošću u jezičkom sistemu i u govoru, a u drugom jeziku ih nema ili su slabo prisutne, pažnja je usmerena prvenstveno na takve pojave, čiji se kratak pregled u radu iznosi.

U završnom odeljku pokušalo se da se da se takav pregled učini preciznijim (zbog čega je predmet morao biti sužen): daje se numerički izraz stepena strukturne međujezičke nepodudarnosti sa po jednom ilustracijom svakog takvog slučaja, dok su tipološke crte dobile poseban komentar.

Na korpusu od 462 primera konstatovana je 171 međujezička sintaksička nepodudarnost, većinom izazvana drukčijom linearizacijom. Od 96 modela formalizacije predikatsko-arumentskih struktura s argumentima prvog reda u poljskom jeziku konstatovano je da u 28 slučajeva ne postoji isti model u srpskom jeziku. To su sledeći slučajevi (levo od znaka "->" je semantička eksplikacija modela, a desno od tog znaka je njegova formalizacija, poljski model i primer svuda prethodi srpskom):

(1) V(Cpers) -> NaVfimp , npr. Joannę mdliło, srp. V(Cpers) -> NdVfimp , npr. Jovani je pozlilo. (2) V(Cpers) -> NnVfAg, npr. Dwudziestu jeden żołnierzy zostało rannych, srp. V(Cpers) -> NnVfAn, npr. Bio je ranjen dvadeset i jedan vojnik. (3) V(Cpers) -> NnAn , npr. Ojciec chory, srp. V(Cpers) -> NnVfAn, npr. Otac je bolestan. (4) V(Cpers) -> Nn to (Vf)Nn, npr. Joanna to modelka, srp. V(Cpers) -> NnVfNn, npr. Jovana je manekenka. (5) V(Cpers) -> zNg(Vf)Nn, npr. Kłamca z ciebie, srp. V(Cpers) -> Pravi/prava /...VfNn, npr. Pravi si lažov. (6) V(Opers) -> VfNi , npr. Jestem cudzoziemcem, srp. V(Opers) -> NnVf , npr. Stranac sam. (7) V(Øpers) -> Vfimp, npr. U sąsiadów nad nami tańczono i śpiewano, srp. V(Øpers) -> Vfimp, npr. Kod komšija iznad nas se igralo i pevalo (dakle, bezlični oblik na -lo prema poljskom obliku na -no / -to, ređe V(Øpers) -> V3.l.pl : Kod komšija iznad nas su igrali i pevali). (8) V(Øpers) -> VfimpNi, npr. Było się kiedyś sportowcem, srp. V(Øpers) -> (Nn)VfNn, npr. Bio sam / Bio si / ... nekad sportista. (9) V(Øpers) -> VfimpAi, npr. Było się kiedyś pięknym i młodym, srp. V(Øpers) -> (Nn)VfAn, npr. Bio sam / Bio si / ... nekad lep i mlad. (10) V Cobiect -> Vf w Nl, npr. Od wszystkich tych sukcesów kręci się w głowie, srp. V Cobiect -> Vf Nd u Nl, npr. Od svih tih uspeha vrti mi / ti /... se u glavi. (11) V(Cpers) -> NnVfNi, npr. Anna jest blondynką, srp. V(Cpers) -> NnVfNn, npr. Ana je plavuša. (12) V(C1pers, C2pers) -> NnVfPpass przez Na, npr. Anna została porzucona przez męża, srp. NnVfNa, npr. Anu je ostavio muž. (13) V(C1pers, C2pers) -> Nn i Nn // NnplVf ze sobą, npr. Matka i córka czuliły się ze sobą, srp. V(C1pers, C2pers) -> Nn i Nn // NnplVf jedan drugog / jedna drugu / ... , npr. Majka i ćerka su pazile jedna drugu. (14) V(C1pers, C2pers) -> NnVf Ni, npr. Dyrektor pomiatał swoimi podwładnymi, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVfNa, npr. Direktor je kinjio svoje potčinjene. (15) V(C1pers, C2pers) -> NnVf do Ng, npr. Andrzej zbliża się tylko do tych, których uważa za wartościowych, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVf sa Ni, npr. Andrej se zbližava samo sa onima koje smatra za vredne (16) V(C1pers, C2pers) -> NnVf w Na , npr. Sin se dao na majku, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVf na Na, npr. Sin se dao na majku. (17) V(C1pers, C2pers) -> NnVf nad Ni , npr. Chłopka ulitowała się nad rannym, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVf na Na, npr. Seljanka se smilovala na ranjenika. (18) V(C1pers, C2pers) -> NnVf w Nl , npr. Piotrowski zadurzył się w koleżance, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVf u Na , npr. , npr. Pjotrovski se zacopao u koleginicu. (19) V(C1pers, C2pers) -> NnVf An njobec Ng, npr. Jan jest brutalny wobec kolegów, srp. V(C1pers, C2pers) -> NnVf An prema Nd, npr. Jan je brutalan prema kolegama. (20) V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Ni Ng npr. Anastazja była babką mojej narzeczonej, srp. V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Nn Ng, npr. Anastazija je bila baba moje verenice. (21) V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf Ai Ni , npr. Anna jest moją znajomą, srp. V(C1pers, C2pers) -> Nn Vf An Nn, npr. Ana je moja poznanica. (22) V(C1pers, O2pers) -> Nn Vf Ni , npr. Nareszcie Piotr został ojcem, srp. V(C1pers, O2pers) -> Nn Vf Nn, npr. Petar je najzad postao otac. (23) V(C1pers, O2pers) -> Vf Ni , npr. Zostałem ojcem, srp. V(C1pers, O2pers) -> Vf Nn , npr. Postao sam otac. (24) V(Ø1pers, O2pers) -> Vf imp, npr. żegnano się ze smutkiem; Rozwodzono się tam bardzo często, srp. V(Ø1pers, O2pers) -> Vf pl , npr. Opraštali smo / ste / ... se s tugom. Tamo su se (ljudi) često razvodili. (25) V(Ø1pers, O2pers) -> VfimpAi, npr. Było się kiedyś zakochanym, srp. V(Ø1pers, O2pers) -> (Nn)VfAn , npr. Nekad sam / si /... bio zaljubljen. (26) V(Ø1pers, O2pers) -> VfimpNi , npr. Jest się królem i ma się prawo do kaprysów, srp. V(Ø1pers, O2pers) -> NnVf , npr. Kralj sam / si / je i imam/ imaš/ ima pravo na kaprice, ili: Kada je neko kralj, ima pravo na kaprice. (27) V(Ø1pers, Ø2pers) -> VfimpNi , npr. Jest się hetmanem, srp. V(Ø1pers, Ø2pers) -> NnVf, npr. Hetman sam / si / je. (28) V(C1pers, O2 obiect) -> NnVfNi , npr. Mój ojciec jest kierowcą, srp. V(C1pers, O2 obiect) -> NnVfNn , npr. Moj otac je vozač.

U ovom pregledu u potpunosti je zadržana simbolizacija iz poljske Sintakse (Składnia 1984), iako bi za poređenje sa srpskim jezikom korisno bilo dopuniti je oznakama za refleksivnost i kopulu kao i nekim drugim simbolima, npr. umesto Cobiect -> Vf Nd u Nl (primer: Od svih tih uspeha vrti mi / ti / ... se u glavi.) bilo bi preciznije Cobiect -> V3.l.sg Nd u Nl . Simbolički zapis formalizacije modela ne odražava linearizaciju niti one delove primera koji su fakultativni, npr. V(Ø1pers, O2pers) -> Vimp Ni, npr. polj. Jest się królem i ma się prawo do kaprysów, srp. V(Ø1pers, O2pers) -> Nn Vf Kralj sam / si / je i imam / imaš / ima pravo na kaprice. (U srpskom bi se značenje iste poljske rečenice potpunije izrazilo složenom rečenicom: Kada je neko kralj, on ima pravo na kaprice).

U okviru konstatovanih nepodudarnosti najviše je takvih koje se odnose na upotrebu instrumentala u sastavu predikatskog izraza (8, 9, 11 , 20, 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28) i na impersonalne konstrukcije, u nekim slučajevima sa instrumentalom u predikatskom izrazu (1, 7, 24, 25, 26, 27). U tri slučaja radi se o upotrebi kopule ili njenom izostavljanju (3, 4, 5), ili o pasivnim i recipročnim konstrukcijama (12, 13), čemu se priključuju i impersonalne rečenice s pasivno uobličenim glagolom (7, 24). U jednom slučaju u pitanju je poljski sintaksički model prema kojem u srpskom stoji ako ne obavezno, ono vrlo uobičajeno proširenje takvog modela zamenicom ili imenicom u dativu (10), a u jednom o specifičnosti u kongruenciji. Ostali slučajevi međujezičkih nepodudarnosti odnose se na rekciju (14-19, 21-23), izrazito su leksički uslovljeni medjusobno izdifirencirani i za sintaksičku tipologiju dvaju jezika manje interesantni, donekle sa izuzetkom konstrukcijama s predlogom do (15) sa znatno većom rasprostranjenošću i većim semantičkim potencijalom u poljskom jeziku nego u srpskom.

Izloženi pregled i broj njime obuhvaćenih slučajeva treba shvatiti donekle uslovno jer je odnos međujezičke ekvivalentnosti i korespondentnosti određen ne samo sintaksičkom strukturom nego i njenim leksičkim sadržajem, pa zbog leksički izolovanih primera ne možemo konstatovati potpunu podudarnost / nepodudarnost svakog sintaksičkog modela u dva jezika, npr. modeli V(Cpers) -> NnVf Ni; V(Opers) -> Vf ; V(C1pers C2) -> NnVf Nl , koje ilustruju rečenice, istim redom: Joanna jest modelką; Dziś w teatrze nic nie grają; Sąsiadka opiekuje się kwiatami w czasie naszego urlopu u principu ne postoje u srpskom jeziku, osim u retkim, leksički izdvojenim slučajevima, npr. On se smatra stručnjakom, Ovde već rade, Bavi se sportom i sl. Još je više primera kada se ne može govoriti o tipičnom izuzetku nego pre o činjenici da prema istom sintaksičkom modelu u poljskom jeziku u jednim slučajevima postoje, a u drugim ne postoje pravilne rečenice u srpskom jeziku, što zavisi prvenstveno od leksičkog sastava rečenice, npr. Po pracy śpi się doskonale, srp. Posle rada lepo se spava, ali Przyjemnie podróżuje się po Francji *Prijatno se putuje po Francuskoj; Anna pogodziła się z bratem, srp. Ana se pomirila s bratom ali Maria roywiodła się z mężem, srp. *Marija se razvela s mužem (pravilno je: Marija se razvela od muža) i sl.

U slučajevima kada se srpski semantički ekvivalenti poljskih primera od njih formalno razlikuju (171 slučaj od 462) razlog tome je najčešće drukčija linearizacija, a u okviru linearizacije pozicija povratne morfeme, koja je u srpskom mnogo slobodnija nego u poljskom jeziku (gde je najčešće neposredno iza osnovnog glagolskog oblika), tako da se u korpusu našao samo jedan primer podudarne linearizacije tih morfema (doduše, s nepodudarnošću linearizacije elementa też : takođe), upor. polj. Dziewczyna też się roześmiała, srp. Devojka se takođe nasmejala. Druga od tipičnijih razlika u linearizaciji tiče se pozicioniranja odnosnog prideva (v. t. 4), a ostale razlike uglavnom se tiču mesta pomoćnog glagola (polj. Jestem ojcem. srp. Otac sam. i sl.) i uopšte klitika (v. t. 4.), različitog mesta predloga u konstrukciji s odričnim zamenicama (v. t. 4.), vrlo česte upotrebe u poljskom posesivnog genitiva iza imenice koju određuje prema upotrebi posesivnog prideva ispred imenice karakterističnoj za srpski jezik (v. t. 3) itd., što, razume se, nisu svi oblici drukčije linearizacije rečenice u dva jezika.

Stepen konstatovanih razlika izražava činjenica da prema 96 opisanih modela predikatsko-argumentskih struktura s argumentima prvog reda u poljskom jeziku u 28 slučajeva u srpskom jeziku stoji neki drugi sintaksički model. Iako navedeni numerički pokazatelji ne odražavaju stepen međujezičke razlike s apsolutnom tačnošću, može se, uprkos izvesnoj uslovnosti, smatrati da ga odražavaju u velikoj meri adekvatno, i da se primenjeni postupak može uzeti kao dosta pouzdana procedura utvrđivanja osnove za tipološko poređenje sintaksičkih struktura dvaju jezika.

CITIRANA LITERATURA

• Dezsö 1986: L. Dezsö, Tipološka karakteristika hrvatskosrpske sintakse i njena usporedba sa sintaksom mađarskog jezika. – Budimpešta: Tankönyvkiadó, 1986.

• Grzegorczykowa 1975: R. Grzegorczykowa, Funkcje semantyczne i składniowe polskich przysłówków. – Wrocław-Warszawa-Kraków-Gdańsk, 1975.

• Ivić 1995: M. Ivić, O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi. – Beograd: XX vek, 1995.

• Lekov 1963: I. Lekov, За някои от найсъществените типологични черти на сърбохърватския език. – Zbornik u čast Stjepana Ivšića. – Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1963, str. 237- 245.

• Składnia 1984: M. Grochowski, S. Karolak, Z. Topolińska, Gramatyka współczesnego języka polskiego, Składnia. – Pod redakcją Zuzanny Topolińskiej. – Warszawa: Instytut Języka Polskiego PAN, 1984.

• SGPS 1996: Сто година полонистике у Србији, Зборник радова са јубиларног научног скупа. Ред. одбор, Г. Јовановић и др. – Београд, Катедра за славистику Филолошког факултета, Славистичко друштво Србије, 1996.