|
          |
Милица Јакубјец-Семковова (Вроцлав)Шта су Пољаци пре сто година знали о српској књижевности?Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Најкраћи одговор на насловно питање може бити овакав: знали су доста, јер интересовање за Србију и њену културу почело је скоро од почетка XIX века, a четрдесетих година овог века било је озарено именом Мицкјевича као професора у Колеж де Франсу. Детаљнија испитивања овог проблема захтевају да се издвоје три главна правца истраживања: рецепција српске народне песме, разматрања o књижевности и преводи српских аутора.[1] Почеци пољског интересовања за Србију повезани су са формирањем романтизма који је проповедао идеју повратка ка извору сваке књижевности - ка народној песми. Истовремено, већ у 20-им годинама XIX века рађа се и учвршћује појам словенске узајамности o којој је још раније писао немачки филозоф Јохан Готфрид Хердер. Његове идеје o словенској породици и његово обожавање народне поезије прихватио је Казимјеж Брођињски, пионир словенске фолклористике у Пољској. Брођињски је први преводио српске народне песме и писао o њима. Питање рецепције српске народне песме у Пољској у XIX веку није ново и може се рећи да је добро обрађено. Темељни рад Крешимира Георгијевића из 1936. године[2] допунио је још пре рата Вацлав Паркот.[3] Заслуге Брођињског на пољу популаризације српског фолклора описала сам у књизи издатој 1975,[4] a целокупно дело пољских преводилаца српских народних песама у доба романтизма сабрано је у једној глави моје књиге o преводима словенског фолклора у Пољској.[5] У рецепцији српске народне песме у Пољској у XIX веку могу се издвојити три фазе. Прва је трајала до 1830. године и донела је податке o делу Вука Караџића a такође низ превода лирских народних песама. Већ 1819. године Брођињски је штампао превод Хасанагинице користећи немачки Гетеов текст ове баладе из Хердерових Stimmen der Völker. Исте године у истом часопису (Pamiętnik Naukowy) Валенти Скорохуд Мајевски пише o Вуку поводом његове посете Варшави на путу за Русију. Поред овог чланка, где је изражена жеља да Брођињски настави преводилачки рад, штампана је Хасанагиница у оригиналу. Брођињски је укупно превео скоро 50 песама, пре свега лирских, служећи се Вуковом Пјеснарицом и лајпцишким издањем Талфине збирке Serbische Volkslieder. Његова je заслуга што је први у Пољској побудио интересовање за српску народну песму иако су његови преводи далеки од оригинала због недостатка знања језика и оптерећени сентименталним књижевним конвенцијама. Исто се може рећи o већини каснијих превода у доба романтизма. Пољски ентузијасти народне песме тражили су у српским песмама пре свега општечовечанска осећања и садржаје и зато су се бавили углавном лириком и баладама. Међу преводиоцима овог другог периода могу се наћи познати песници као што су Луцјан Сјемјењски, Аугуст Бјеловски, Јузеф Бохдан Залески и Роман Зморски, a поред њих огроман број непознатих књижевника који су штампали своје скромне преводе у многим нискотиражним часописима. Импозантан број од скоро 280 лирских текстова расут је по часописима оних крајева где је било више интересовања за домаћи фолклор и где су се шириле словенофилске идеје: у Пољском Краљевству припојеном Русији и у Галицији.[6] Преводи јуначких песама су до половине века били ретки. Неуспешни покушаји Брођињског, слабо познавање каснијих Вукових издања и пре свега – специфика ове поезије за коју није било у пољској књижевној традицији одговарајућих форми – то су биле тешкоће са којима су се тек 50-их година почели суочавати Залески и Зморски. У целокупном издању дела Залеског, штампаном у Петрограду 1851-1852. године Pieśni serbskie spolszczone заузимају читав четврти том. To cу Rapsody gęślarskie, Car Łazarz czyli bój kosowski (8 епских песама косовског циклуса) и Wiośnianki (женске песме и Hasanaginica). Залески их је прештампао у другом издању својих дела, што је доказ да је те преводе третирао као битни део свог стваралаштва. Вредност превода јуначких песама може се тумачити песничком интуицијом која је надокнадила слабо познавање језика и реалија српске народне епике. Лирске песме је Залески третирао са романтичарском слободом, што je у резултату дало лепе и привлачне парафразе. Најозбиљнији зналац и преводилац српске народне поезије у доба романтизма Роман Зморски – дао је пољским читаоцима три књиге превода[7] (укупно 177 текстова) са опширним уводима у којима је дао нацрт за кратку историју Србије, једини међу дотадашњим преводиоцима, познавао је српски језик који је учио на катедри славистике у Вроцлаву[8] a после, 1855. и 1856. боравио је у Србији. Његови преводи показују како се формира модел еквивалентног превода спојен са песничком фасцинацијом романтичарског порекла. Мицкјевичева заслуга за ширење славе српских народних песма била је досад много пута описивана и од стране пољских слависта, и од српских полониста.[9] Песник-професор говорио je o јужнословенској епици у Колеж де Франсу током првог семестра 1840/41. године када је разматрао проблеме словенског средњег века. Јуначке песме косовског циклуса Мицкјевич третира као сведочанство историје, хришћанске идеје жртве и патње, a истовремено као темељ народне књижевности. Највише уметничких вредности признаје ипак Женидби Максима Црнојевића. Мицкјевичеви погледи на српски фолклор повезани су са његовом концепцијом словенског света и, како доказује Јоана Рапацка, са оштром супротстављеношћу пољских националних идеја и словенофилства. Слава париских предавања убрзо је пристигла у пољске земље и била без сумње један од извора каснијих превода. После 1863. године, у доба позитивизма, мења се однос према народној поезији што се може приметити такође у преводима словенског фолклора. Место романтичког ентузијазма заузима етнографизам. Највише заслуга у превођењу српских јуначких песама има Изидор Коперњицки – антрополог и етнограф, професор Јагјелонског универзитета који је 60-их година боравио у Србији. Поред научних чланака o српским типовима и народним обичајима Коперњицки је широко описао резултате фолклористичке експедиције бечког антрополога Ф. Крауса, који је сабрао велики број до тада непознатих босанских песама.[10] Први превод из Вукове збирке Коперњицки је штампао у часопису, a 1889. године издао је књигу Na Vidov dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie[11], ca посветом: "W pięćwiekową sławę Widow-dana Narodowi Serbskiemu na pokłon za przyjęcie bratnie w swojej ziemi, nieśmiertelne pieśni o Kosowie, polską nutą w duszy odtworzone ofiarują wdzięczni pobratymcy". Подстицај критике je учинио да je отпочео преводе других јуначких песама, који су штампани тек после његове смрти у часопису "Wisła" 1900-1901. године. Иако Коперцњицки није био књижевник, његови преводи својим квалитетом премашују све дотадашње. Други преводи овог доба – то су песме o Краљевићу Марку. Познати песник Теофил Ленартович штампао их је међу својим делима,[12] a сасвим непознати Ф. М. Ејсимонт и А. Ланге објављивали су своје слободне прераде у часописима.[13] Етнолог Станислав Ћишевски дао je у часопису "Wisła" преводе лирских песама из разних збирки, a међу њима интересантан текст Śmierć Ali-Bega заједно ca оригиналом узетим из "Стражилова". У истом часопису налази се његов опширан научни чланак o скупљању народних песама са богатом библиографијом.[14] У закључку овог кратког прегледа пољских одјека српске усмене књижевности треба рећи да је велику популарност постигла само народна песма. Иако је много пута писано o Вуковом делу, нико се није бавио народном прозом, нико се није прихватио превођења бајки или пословица. Може се приметити такође како се мењао став према народним песмама: од сентиментално-романтичарског ентузијазма до научног истраживања. Информације o српској књижевности су током скоро целог XIX века ретке и фрагментарне. Прва личност поменута у пољским часописима био је Сима Милутиновић. Читаоци лавовских "Razmaitości" већ 1836. г. могли су наћи податак o издању "Пјеванија..." са доста исцрпним чланком o њему.[15] Милутиновић је такође један од три најцењенија словенска драматичара којима се бавио Мицкјевич у својим предавањима. У трећем курсу 1842/43 поред Пушкина са Борисом Годуновом и Красињског са Небожанском комедијом аутор Трагедије Обилић је уздигнут на врхунац европске драматургије захваљујући уметничком коришћењу народних извора.[16] Први преглед српске књижевности представио је Роман Зморски у исто време кад је штампао две књиге својих превода народних песама.[17] После кратког увода у којем je представио почетке развоја слободне Србије Зморски даје детаљан садржај немачке књижице Јована Ристића издате у Берлину.[18] Сагласно са тадашњим стањем знања, српска књижевност почиње од краја XVIII века, када су први писци морали савладати велике проблеме књижевног језика. Зморски пише прво o Мушицком и Видаковићу, информише o делу Вука Караџића, o стваралаштву Симе Милутиновића, o драмама Јована Стерије Поповића, песмама Бранка Радичевића, Јована Илића, o недавно преминулом владици Петру Петровићу Његошу као аутору Горског вијенца и младом Љубомиру Ненадовићу. Поменути су само по имену мањи песници: Вукашин Радишић као подражавалац Шилера, Јован Суботић – аутор епа Краљ Дечански (Зморски га зове Stefan Deczański), a такође Ђура Даничић. Иако неоригиналан, овај је преглед давао прву доста комплетну слику српске књижевности. Следећа информација штампана у лавовском часопису "Dziennik Literacki" има карактер рецензије. Непознати аутор Паулин Стахурски пише кратко o књизи С. Новаковића Историја српске књижевности. Са задовољством примећује да се шири Вукова ортографија, али се не може сложити са дељењем књижевности према вероисповести: "Dwуch rodzonych braci rуżnego wyznania uważa się już za należących do dwóch narodów".[19] Два наредна чланка из 1869. и 1871. године тичу се српске драматургије.[20] Упоређење садржаја и грешака у именима доказује да су непознати аутори користили исти извор. Обојица информишу на почетку o дубровачким драматичарима, затим o Милутиновићу као аутору Дике црногорске и Милоша Обилића, o Стерији Поповићу (и један и други зову га Stewan Popowicz) и његовим драмама Милош Обилић и Светислав и Милена (код првог то je Swetokar i Miława, код другог Swetozar i Milawa) a такође комедијама Зла жена (Zla kobieta – Zla żona), Лажа и паралажа (Oszukaństwo za oszukaństwo – Wet za wet) и Београд некад и сад (Belgrad niegdyś i dziś – Belgrad kiedyś i dzisiaj). Последњи аутор који се помиње у овим чланцима је Матија Бан. Крајем 80-их година прошлог века написан је врло интересантан чланак o Србији у пољској књижевности. Аутор, Бронислав Грабовски, један од најзначајнијих популаризатора српске културе, искрени пријатељ Србије, писац драме Краљевић Марко, констатује у закључку: "Aczkolwiek działalność nasza na polu rzeczy serbskich nie jest zaiste dostateczna, nie można jej wszelako poczytywać za błahą i nieznaczącą. To pewne w każdym razie, żeśmy zrobili daleko więcej w celu zaznajomienia Polaków z Serbami, aniżeli Serbowie w celu poznania się z nami".[21] Приближавањем српских писаца пољским читаоцима бавио се у 90-им годинама Леон Василевски, преводилац приповедака Лазе Лазаревића и аутор кратког чланка о њему.[22] Писао је такође у Доситеју Обрадовићу, служећи се без сумње његовом аутобиографијом Живот и прикљученија.[23] Целокупну али доста плитку слику српске књижевности превео je ca немачког "z przyzwoleniem autora" Станислав Карвовски.[24] X. Ничман (Nitschmann) у чланку Zur serbischen Literaturgeschichte, штампаном у лајпцишком часопису "Internationale Literaturberichte", пише истовремено o дубровачким ауторима, Обрадовићу, Милутиновићу, Вуку и Људевиту Гају. Књижевност Црне Горе постаје тема трију кратких бележака. У часопису "Niwa" описана је династија Петровића; поменут је Петар I, Сима Милутиновић као син Црногорке, Петар II, аутор Wieńca gór, Mikrokosmosa, драме Fałszywy Stefan и "неке епопеје o турском рату" a такође кнез Никола као аутор Балканске царице.[25] Непознати аутор Тромпчињски пише са ентузијазмом o песмама кнегиње Јелене,[26] a Јан Лећејевски, после боравка у Црној Гори – o кнезу Николи.[27] О савременим догађајима књижевног живота информише Титус Сопоћко, широко описујући сарајевску "Босанску вилу" са именима многих младих песника.[28] Кратку белешку o Змају штампа краковска "Nowa Reforma".[29] Слично као и у случају рецепције фолклора, на крају овог прегледа поменимо озбиљно обрађен чланак o главним идејама српске књижевности. Хенрик Глик (Glьck)[30] разматра питање њеног места у оквиру источне и западне традиције, улогу фолклора у формирању књижевних програма. Закључак је изненађујући: српска књижевност је потпуно демократична, што значи да је провинцијална и не тражи иновације. Нови књижевни покрети и достигнућа младих песника модернизма нису још стигли до Кракова. Још скромније изгледају преводи српских аутора. Поред неколико значајних имена у пољским часописима јављају се сасвим непознати текстови, чија би идентификација захтевала врло дубока истраживања. И тако у краковском "Zbieraczu literackim i politycznym" 1836. налази се новела ca босанским реалијама Zaczarowana strzelba. Romans illiryjski штампана анонимно.[31] Два текста савремених песника штампа Роман Зморски; то je Dziewczyna u zdroju Бранка Радичевића[32] и Przeszłość Słowian Милоша Поповића.[33] У дванаест наредних бројева лавовског часописа "Dziennik Literacki" налази се превод историјске драме Ђорђа Малетића Смрт цара Михаила, потписан само иницијалом М. М. О.[34] У ово доба, 1867., Малетић је био истакнута личност београдске књижевне средине. Слично у многим бројевима варшавског часописа "Wędrowiec" штампан је најпознатији роман Богобоја Атанацковића Два идола под насловом Dwa bóstwa. O преводиоцу, који се потписао као А. Петров, ништа се не може рећи.[35] У групу случајних књижевних контаката може се убројати анониман превод анонимне новеле W nocy, чији су јунаци сигурно српског порекла[36] a такође прича Ј. Тоужимског Na Awale, која описује једну епизоду народног устанка под вођством Милоша Обреновића.[37] Популарношћу Милана Милићевића у београдској научној и књижевној средини може се тумачити превод његове новеле Źwerki у краковској "Novoj Reformi".[38] Раније споменути Леон Василевски превео је две приповетке Лазе Лазаревића. Први пут ca оцем на јутрење штампана је прво под насловом Święcone kwiecie – редакција часописа признаје да је променила оригиналан наслов који је сматрала предугачким. Други пут превод је штампан под насловом Mój ojciec.[39] Друга приповетка коју је Василевски пренео на пољски језик јесте На бунару.[40] Оба су превода врло успешна. Још једну Лазаревићу приповетку превела je у исто доба Марија Вислоухова. To je Све ће то народ позлатити под пољским насловом Złotem ci to naród wynagrodzi.[40] И овај је превод потпуно еквивалентан. Преглед светске књижевности у преводима и сажецима, издат 1896. године, обухвата примере из српске књижевности. То су: један текст Доситеја Обрадовића, песма Бранка Радичевића и два текста Ј. Ј. Змаја[42] у преводима Бронислава Грабовског. На суседним странама је много више превода хрватских аутора. Списак пољских превода српске књижевности у XIX веку обухвата још једну приповетку црногорског аутора Луке Јововића, узету, како каже преводилац, из црногорског часописа "Луча"[43] и две кратке Змајеве песме штампане без наслова.[44] Закључујући oвaj преглед, примећујемо дa би пoпиc великиx српскиx аyтора, кojи се нису нашли у видокругу пољских културних посленика XIX века, био приближно исте дужине, ако не и већи. Међу пољским преводима нема ниједног одломка дела П. П. Његоша, Јована Стерије Поповића, ниједне песме Ђуре Јакшића, Јована Илића, ниједног трага прозе, сем Лазаревићеве. Тако је, дакле, пољским славистима и преводиоцима у XX веку преостало још много задатака и празнина које је требало попунити. Неке од тих празнина чекају и наше наследнике. Напомене[1] Vide: J. Kołodziejczyk, Bibliografia słowianoznawstwa polskiego. Kraków 1911. [2] K. Георгијевић, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности. Београд 1936. [3] W. Parkott, Polskie przekłady ludowej poezji jugosłowiańskiej w w. XIX. [У:] Jugosłowiańska poezja ludowa. Warszawa 1938. [4] M. Jakóbiec-Semkowowa, Kazimierz Brodziński i słowiańska pieśń ludowa. Wrocław 1975. [5] M. Jakóbiec-Semkowowa, Słowiańska pieśń ludowa w polskich przekładach doby romantyzmu. Wrocław 1991. [6] Vide: Z. Niedziela, Słowiańskie zainteresowania pisarzy lwowskich w latach 1830-1848. Kraków 1966. [7] (Zmorski R.), Narodowe pieśni serbskie, wybrane i przełożone przez Romana Zamarskiego. T. 1-2, Warszawa 1853; Królewicz Marko, Warszawa 1859; Lazarica, Warszawa 1860. Писала сам o томе у чланку: М. Jakуbcуwna, Roman Zmorski jako znawca i tłumacz ludowej poezji serbskiej. Acta Universitatis Wratislaviensis, Prace Literacke VII Wrocław 1965, s. 61-97. [8] Током школске године 1844/45 Зморски je боравио на Вроцлавском универзитету, где је од 1842. предавао Ф. Л. Челаковски. Index lectionum in universitate litterarum Vratislaviensis пружа информацију да cу студенти Челаковског преводили на пољски језик песму Вук Бранковић и Милош Кобилић из Вукове збирке. Следеће године ових превода било је много више. Vide: T. Żabski, František Ladislav Čelakovský na katedrze slawistyki we Wrocławiu. Acta Universitatis Wratislaviensis, "Prace Literackie" 6. Wrocław 1964, s. 169-190. [9] Између осталог, К. Георгијевић, ор. cit.; H. Batowski, Mickiewicz a serbska poezja ludowa. Pamiętnik Literacki XXXI, 1934; Mickiewicz jako badacz Słowiańszczyzny, Wrocław 1956; Ђ. Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд 1941; J. Rapacka, Południowa Słowiańszczyzna w Mickiewiczowskiej wizji literatur słowiańskich. Pamiętnik Słowiański XLIII, 1993, s. 3-20. [10] I. Kopernicki, O najnowszych zdobyczach pieśni ludowych serbskich. Ateneum 1886, t. 43, s. 536-541. [11] Na Vidov dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża. Kraków 1889. [12] T. Lenartowicz, Wybór poezji. Kraków 1876, t. III. Песме о Марку су на стр. 67-96. [13] F. M. Eysymont, Pieśń o Marku Królewiczu. Tygodnik Mód, 1876, s. 505; A. Lange, Królewicz Marko. Przegląd Literacki Kraju. Petersburg 1907, s. 19-22. [14] S. C., Próbki poezji ludowej chorwacko-serbskiej. Wisła 1891, s. 792-794; S. Ciszewski, Folklorystyka chorwacko-serbska (Przegląd historyczno-bibliograficzny). Wisła 1891, s. 871-900 i 1892, s. 18-53, 371-390, 647-663, 834-849. [15] Писао je o томе Љ. Дурковић-Јакшић: Z dziejów stosunków jugosłowiańsko-polskich 1772-1840. Wrocław-Warszawa-Kraków-Gdańsk 1977, s. 143 и Z. Niedziela, Słowiańskie zainteresowania pisarzy lwowskich w latach 1830-1848. Kraków 1966. [16] A. Mickiewicz, Literatura słowiańska, kurs trzeci. [У:] Dziela, t. XI, Warszawa 1955, s. 120-126. O томе: J. Rapacka, op. cit., s. 20. [17] R. Zmorski, Krótki rys nowego piśmiennictwa serbskiego podług Јаna Risticza. "Biblioteka Warszawska" 1853, t. II, s. 197-208. [18] J. Ristić, Die neuere Literatur der Serben. Између 1849. и 1852. године Ристић je боравио у Немачкој где je на берлинском и хајделбершком универзитетима студирао, поред осталог, историју и филозофију. [19] P. Stachurski, Przegląd słowiański (Literatura serbska). "Dziennik Literacki", Lwów, 1867, s. 577-578. Историја српске књижевности Стојана Новаковића била је издата исте, 1867. године. [20] J. B., Obecne stanowisko dramatu w Serbii, (z wykładu Ludwika Legera). "Biblioteka Warszawska" 1869, t. II, s. 63-79 и Nowoczesny dramat serbski. "Wędrowiec" Warszawa 1871, I, s. 138. [21] B. Grabowski, Serbia w literaturze polskiej. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" Petersburg 1889 nr 24, s. 15-19. [22] Leon W[asilewski], Łazarowicz Łazarz. "Kraj" 1891 nr 5, s. 9. Василевски, рођен 1870, касније познати политичар, творац социјалистичке странке ППС, бавио се публицистиком и историјом. [23] L. Wasilewski, Dosyteusz Obradowicz. Szkic z nowszej literatury serbskiej. "Ateneum" 1894, III, s. 68-82. [24] S. Karwowski, Literatura serbska. "Biesiada Literacka" 1896, I, s. 150-167. [25] Piśmiennictwo czarnogórskie. "Niwa" 1896, s. 733-734. [26] Wł. Trąmpczyński, Poezja na tronie (ks. Helena Czarnogórska). "Tygodnik Ilustrowany", Warszawa 1896, II, s. 712. [27] J. Leciejewski, Książę czarnogórski Mikołaj jako poeta. Poznań 1901 (прештампано из часописа "Dziennik Poznański"). [28] T. Sopodzko, Czasopismo serbskie "Bosanska Vila" z Sarajewa. "Przegląd Powszechny" 1892, II, s. 114-123. [29] Jowan Jowanowicz Zmaj. "Nowa Reforma" 1899, nr 182. [30] H. Glück, Duch literatury serbskiej, "Czas" 1904, nr 147, 148, 149 и 150. [31] Zaczarowana strzelba. Romans illiryjski. "Zbieracz literacki i polityczny", Kraków 1836, s. 23-24. [32] Dziewczyna u zdroju (Z poezyj serbskich Branka Radiczewicza). "Biblioteka Warszawska" 1853, III, s. 548. [33] M. Popowicz, Przeszłość Słowian. Przeł. Roman Zmorski. "Stadło" 1849 и још једном исти превод у познањском часопису "Lech" 1879, s. 72. [34] J. Maleticz, Śmierć cara Michała. Dramat. Przeł. M. M. O. "Dzennik Literacki" 1867, s. 211-213, 231-232, 240-241, 262-264, 279-281, 295-297, 309-311, 326-327, 345-347, 361-364, 379-387, 395-398. [35] B.Atanackowicz, Dwa bóstwa... Przeł. A. Petrow. "Wędrowiec" 1876, II, на многим страницама између 146 до 402. [36] W nocy. Nowela. "Przegląd Literacki", Dodatek do "Kraju", 1888, nr 25, s. 9-13. [37] J. Toużimski, Na Awale. Opowiadanie z przeszłości Serbii. Przeł. A. B. F. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" 1889 nr 24, s. 22-30. [38] M. Miliczewicz, Źwerki. Opowiadanie. "Nowa Reforma" Kraków 1889, nr 145. [39] L. K. Łazarewicz, Święcone kwiecie. Powieść. Przełożył L. Wasilewski. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" 1890, nr 36-38 и L. K. Łazarewicz, Mój ojciec. Opowiadanie. Przełożył Leon Wasilewski. "Tydzień", Lwów 1894 II, s. 45, 53 и 61 и засебно – Lwуw 1894, ss. 69. [40] L. K. Łazarewicz, Przy studni. Powiastka. Przełożył Leon Wasilewski. "Ateneum" 1892, III, s. 211-227, исто је y: "Tydzień", 1895, s. 19, 27, 37. [41] L. K. Łazarewicz, Złotem ci to naród wynagrodzi. "Tydzień", dodatek do "Kuriera Lwowskiego" 1894, II, s.394, 405, 412. [42] Dositeusz Obradowicz, Na powstanie Serbii. Przeł. Bronisław Grabowski. [У:] Obraz literatury powszechnej w streszczeniach i przekładach. Ułożyli P. Chmielowski. Warszawa 1896, s. 603; Jowanowicz Zmaj, Z Róż zwiędłych i Bildung [op. cit.] s. 604; Branko Radiczewicz, Gdym był bliski śmierci [op. cit.] s. 604. [43] Luka Jovovicz, Hajduki. Przeł. K. Bicz. "Przegląd Tygodniowy" 1897, s. 137 и даље. [44] Jowan Jowanowicz Zmaj, (Kocham-że cię...) i (Jasna noc i cicha...). Przekł. z serbskiego K. "Kraj" 1899, s. 21-22. |