|
          |
Петар Буњак (Београд)Почеци рецепције Сјенкјевичевог романа "Quo Vadis?" код СрбаСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Полонистика као дисциплина код Срба, чију стогодишњицу управо обележавамо, није поникла на неприпремљеном тлу. У том смислу она је заправо само прекретна тачка у дугој историји интересовања наше средине за тековине пољске духовне културе. Те 1895. године, када је Радован Кошутић започео своју пионирску наставно-научну активност на Великој школи, код нас је постојала већ готово шест деценија дуга традиција превођења пољске књижевности. Штавише, српска читалачка публика имала је већ врло јасне представе o тој књижевности, па чак и изграђен сопствени вредносни критеријум. Већ тада прво место по броју преведених наслова припадало је Хенрику Сјенкјевичу, који je c временом постао без премца најприсутнији пољски књижевник код нас. Дотад су, да подсетимо, преведене, поред осталог, Сјенкјевичеве приповетке: 1881. Свирач Јанко (Janko muzykant), 1883. Стари Миколај (Stary sługa), 1885. Стражар на морској кули (Latarnik) и Из паметара познањског учитеља (Z pamiętnika poznańskiego nauczyciela), 1886. Скице угљеном (Szkice węglem), али 1883. и младалачки роман Na marne под насловом Младост-лудост. Појавиле су се већ и прве његове књиге на српском језику – Приповетке (1888) и Хања (1891) – обе у преводу страственог популаризатора пољске књижевности у нашој средини, Николе Манојловића Рајка (1864-1897). За ову прилику, дакле, нисмо случајно изабрали Сјенкјевича. Поготову није случајно избор пао на роман Quo vadis?, свакако најпознатију пољску књигу у иностранству и ваљда једну од најпопуларнијих икада написаних. Стицајем околности, и она ове године навршава век свога постојања: током 1895. и 1896. роман je штампан у наставцима у дневнику "Gazeta Polska", a 1896. доживео је прво засебно издање. У овом раду желели бисмо да скицирамо проблематику пријема романа Quo vadis? у српској средини, и то од његових првих помена до појаве првог репрезентативног превода. I Најранији траг романа Quo vadis? у српској књижевној периодици налазимо у "Бранковом колу" 1898, дакле, две године по публиковању Сјенкјевичевог дела. Реч je o преведеном прегледу пољске књижевности од Станислава Жевуског. Игром случаја најранији спомен романа код нас замагљује једна омашка: "Када буде преведено његово дело Огњем и мачем, тај дивотни опис прве борбе хришћанства и клонулог поганичког света – пронеће се и по страним земљама славно име Шенкјевићево".[1] Не може бити никакве сумње у то да се овај исказ не односи на први део Трилогије, већ управо на Quo vadis? Под својим правим насловом роман је поменут годину дана касније. У белешци o стваралаштву пољског романсијера под насловом Хенрик Сјенкјевич, објављеној без потписа у првом броју београдске "Нове искре", налазимо у вези са њим занимљиво запажање: Као што је Ропство код Татара било припрема и проба за велике историјске романе из XVII века, тако је историјска слика из времена Христова Хајд'мо за њим претходила последњем делу Сјенкјевича, роману у три свеске Quo vadis? (Куда ћеш?), чији је предмет Нероново гоњење хришћана и победа хришћанства над многобожачким светом. За илустрацију пишчеве светске славе аутору белешке служи овај податак: "његов роман Quo vadis? преведен <је> на енглески и за неколико недеља продато је 800.000 примерака само у Америци".[2] У чланку Пољска приповиједна књижевност који је према неком страном, највероватније немачком извору за мостарску "Зору" приредила Надежда Гавриловић, у одељку o Сјенкјевичу читамо: "Жива стваралачка моћ пишчева тражила је све новије поље рада, и тако је роман Quo vadis? необичном истинитошћу оживио Нероново вријеме и без сумње је најбољи од свих многобројних историјских романа те врсте".[3] Поводом Сјенкјевичевог 25-годишњег јубилеја током 1900. године појавило се неколико написа o његовом стваралаштву, у којима је, између осталога, споменут и роман Quo vadis? Први међу њима је опширан чланак Јелице Беловић-Бернарђиковске такође у "Зори", који не пружа значајне информације, али плени непосредношћу и искреним одушевљењем. О роману Quo vadis? ауторка бележи следеће: На пољу историје Шјенкјевић је управо ненаткриљив! Ко прочита његово новије дјело Quo vadis, роман из Нероновог доба, тај се мора чудити моћи уобразиље, којом нам као у чаробној фати моргани писац пред очи чара сав ондашњи свијет... Quo vadis преведено je на многе језике, a у Италији не може критика да се доста нахвали тога романа! [4] У подлиску новосадске "Заставе" појавио се истим тим поводом и напис рађен према ненаведеном руском извору. Ту срећемо сажето мишљење једног дела напредне руске критике да је роман Quo vadis?, и поред високих уметничких квалитета "на жалост, одвећ проткан клерикалним тенденцијама."[5] Један од наших најугледнијих књижевних часописа тога доба, "Бранково коло" Паје Марковића Адамова, које је пољској књижевности иначе посвећивало веома много пажње, обележило је 1900. године Сјенкјевичев јубилеј неуобичајено штурим написом. Ту се, рецимо, Quo vadis? ближе одређује само као "велики историјски роман из Неронова времена".[6] У једној ранијој прилици, c почетка те исте, 1900. године, "Бранково коло" је пренело из листа "Kurier Warszawski" податак да "по рачуну енглески библијографа на светском рекорду литературе XIX столећа палма првенства припада Шјенкијевићу за његов роман Quo vadis".[7] Тако, дакле, читалац "Бранковог кола" ни o Сјенкјевичу поводом четвртвековног јубилеја, a ни o његовом популарном роману није добио информацију која би по квалитету одговарала реномеу часописа. Међутим, проучавајући обимну архиву "Бранковог кола" која се чува у рукописном фонду Народне библиотеке Србије, дошли смо до уверења да се уредник овога гласила у то време живо занимао за Сјенкјевичеву личност, a посебно за роман Quo vadis? Ha то нас је навело писмо дра Александра Љ. Митровића, правника, упућено Паји Марковићу Адамову из Задра 30. децембра 1899. године.[8] Писмо је, очигледно, део преписке између Адамова и Митровића, која се, између осталог, тицала и Сјенкјевичевог романа Quo vadis?. "Quo vadis" – пише Митровић "израдићу Вам, па ћу Вам послати. Међутијем, пошто ниједан српски лист није ни ријечи проговорио o тој књизи, неће бити на одмет да штампате ово што Вам шаљем у књижевне белешке."[9] Одговарајући, вероватно, на питање Адамова o његовим изворима или можда могућности да начини какав шири осврт, Митровић даље пише: "Не примам и не читам никакав пољски књижевни лист, да бих могао задовољити Вашу жељу. Што не могу са пољскога, могао бих c италијанског, који је врло богат таквијем работама."[10] Уз ово Митровићево писмо придодата је на половини табака и белешка o роману Quo vadis? у којој, поред приказа самог романа, налазимо и ово: "Наш сурадник Д-р Алекс. Љ. Митровић обећао нам је, да ће нам до скора послати опширнији приказ те књиге и да ће нам превести њеколико љепшијех одломака."[11] Обећани одломци нису штампани у "Бранковом колу", као ни цитирана белешка. Разлог је, по свој прилици, био тај што је Адамов тражио информације из прве руке, a пошто их од Митровића није могао добити, одустао је од првобитне замисли. Из овога посредно закључујемо да "Бранково коло" међу тадашњим нашим људима од пера, заправо, није могло да нађе сарадника који би компетентно писао o Сјенкјевичу и његовом роману. Празнина коју је оставила за собом прерана смрт Николе Манојловића Рајка 1897. године осећала се на том пољу још врло дуго. Но вратимо се за тренутак несуђеној првој засебној белешци o Сјенкјевичевом роману. Поред општих и, истине ради, не много занимљивих запажања o књизи и њеној историјској подлози, Митровић се вајка на (не)прилике нашег ондашњег књижевног живота. Било би вриједно да се Quo vadis преведе и на српски. Српска књижевност добила би много тијем пријеводом. Да је код нас среће, као што је није, наши књижари прегли би да издаду ту књигу, иако није обичне величине, a наш читалачки свијет пожурио би се да разграби то издање. О вриједности књиге ћемо само толико да je у Италији доживила већ тридесето издање. Ово су за нас шпанска села![12] * Поводом појављивања романа Quo vadis? у хрватском преводу дра Аугуста Харамбашића (1900) Марко Цар je у подлиску задарског "Српског гласа" објавио код нас најзначајнији текст o овом делу.[13] Приступајући Сјенкјевичевом роману без икаквих предрасуда, Цар примећује управо оне његове елементе који се отимају насилним класификацијама. Не задовољавају га мишљења да је то апологија хришћанства, a поготову екстремно мишљење хрватског писца и преводиоца пољске књижевности, Ивана Гостише, да je Quo vadis? "написан у духу католичком, те да му се стога c правом може казати да је написан ad majorem dei gloriam".[14] Према Цару, то није била једина и искључива намера пишчева, па c тим у вези износи потпуно тачно запажање: Нема сумње: Лигија, њежна хришћанска дјевица, и Виниције, млади римски кољеновић, хришћански неофит, спадају у најблагороднија лица Сјенкијевићева романа ...; али, c друге стране, Петроније, прекаљени епикурејац, Неронов arbiter elegantiarum, који живи и умире гајећи култус љепоте, умјетности и филозофије, ужива нашу особиту симпатију...[15] И даље: Ја не знам да ли ћу се замјерити побожнијем душама, које у Quo vadis-y назријеше оптужницу против декадентног Рима и апотеозу Хришћанства; али, искрено рекавши, ако је то пишчева намјера била, онда морам исповједити да је мене много више занијела негативна, неголи позитивна страна овога романа.[16] Највећи део овога свог текста Марко Цар посвећује препричавању радње романа, представљању односа међу личностима, као и њима самима, a посебно Петронију и Нерону. И ту има добрих запажања и успелих поређења, нарочито кад је реч o различитим конкретизацијама Нероновог лика у дотадашњој европске књижевности и историографији према оној каква је пружена у Сјенкјевичевом роману. Са информативне стране Царев напис у "Српском гласу" значајан је, пре свега, као осврт пажљивог читаоца. Публика до које је овај текст могао стићи – јер велико је питање докле је допирао "Српски глас" у односу на целину српског културног простора – била je у прилици да стекне ону неопходну подлогу која претходи активној рецепцији једног страног дела. Роман Quo vadis? спомињао се и касније код нас у бројним приликама, али опсежнијих осврта и анализа није било много.[17] Уосталом, у годинама пред I светски рат и нарочито каснијим овај Сјенкјевичев роман више није био ни новина, a ни помодни феномен: ушао je у круг оних класичних дела за које важи стереотипна представа o величини, искључујући потребу вредносне провере.
IIРоман Quo vadis? познат је у четири српска превода, од којих су чак три публикована пре 1914. године. Прва два излазила су у наставцима у дневним листовима, трећи, интегрални, објавио је 1913. заслужни преводилац пољске књижевности Лазар Р. Кнежевић (1876-1932), a четврти 1934. књижевник, публициста и такође запажени преводилац c пољског – Милорад Павловић Крпа (1865-1957). Кнежевићев превод доживео је између ратова два нова издања – 1923. и 1940. После II светског рата обнављала га је у више наврата суботичка "Минерва", a последњи пут појавио се у издању "Дечијих новина" из Горњег Милановца 1989. године. * На прелазу из XIX у XX век, како изгледа, тешко је било наћи издавача који би се упустио у публиковање тако обимног романа. Уосталом, до првих година ХХ века није ни било личности која би га квалитетно превела. Када је Лазар Кнежевић иначе наш први књижевни преводилац који је изишао из Кошутићеве школе – зрело започео своју мисију, био је заузет око превођења Огњем и мачем за Српску књижевну задругу.[18] Други, који би за то можда такође били способни, тек су стасавали. Међутим, средина је показивала велико интересовање, ако ни због чега другог, оно због тога да упозна дело коме се толико диви велики свет. О томе сведочи појављивање првог и релативно раног српског превода овог Сјенкјевичевог романа. Реч je o анонимном преводу под насловом Quo vadis? (Куда идеш?) из 1901-1902. године. За њега LIX, библиографски том Сјенкјевичевих целокупних дела, наводи да је излазио у "Дневнику" 1901.[19] Почео је, међутим, да излази у београдском дневном листу "Законитост" под уредништвом Милана Здравковића, c пролећа 1901. године. Пошто комплет листа није сачуван, једини траг o томе имамо у напомени у "Бранковом колу" уз одломак из Прусовог Фараона, где се каже да је Quo vadis? "почео излазити у српском преводу у 'Законитости', па се наставља у 'Дневнику'".[20] У "Законитости", која се убрзо угасила, изишло је вероватно првих шест глава романа, јер у "Дневнику", од 3. броја (3. V 1901), превод почиње са седмом главом. Од тада c мањим, па потом и све већим прекидима, превод излази у истом листу до краја 1901. и током јануара 1902; завршен је пре бр. 19 од 20. јануара.[21] При поређењу појединих делова превода из "Дневника" са пољским текстом, нашли смо да има доста упрошћавања и физичког сажимања оригинала. То, наравно, не може без резерве да се стави на душу преводиоцу, јер је ту свакако одређену улогу играла и редакција. Скраћивања најчешће задиру у нараторове интервенције y дијалозима. Оне се или упрошћавају, или се пак сасвим изостављају. Тиме се, непотребно је наглашавати, битно осиромашује изворни текст, али и фактура ликова. Развијени описи, па чак и на оним местима где имају незаобилазну улогу у континуитету приповедања, разлажу се на просте чиниоце. Уз бројне резове срећемо и известан број других, семантичких размимоилажења c оригиналом. Безмало целу деценију касније, у дневнику "Ново време" почео је да излази у наставцима нови превод Сјенкјевичевог дела под пуним насловом Quo vadis? Роман из доба цара Нерона, чији је аутор извесна Јулијана Ст. Станковић. Оваj превод први пут спомиње Ђ. Живановић.[22] Пошто већ врло дуго не можемо да допремо до првог примерка "Новог времена" у Народној библиотеци Србије, иначе јединог сачуваног комплета, морамо се засад задовољити појединим бројевима. На основу некомплетног годишта 1910. (дупликат) из фонда Народне библиотеке Србије и 1911. из Библиотеке Матице српске, закључујемо да се c објављивањем превода почело, највероватније, у 278. броју од 8. октобра (у бр. 279 од 9. Х 1910. штампан је 2. наставак). У бр. 338 од 8. ХII 1910. штампан је 60. наставак, а у бр. 5 од 6. јануара 1911 – 84. Објављивање овог романа завршено је пре бр. 26 од 27. јануара 1911. И превод Јулијане Станковић је веома скраћен. Оно што je у њему како-тако било везано за пољски изворник није баш увек и најбоље схваћено, a скраћивање изворног текста као да је и драстичније него што је био случај са преводом из "Дневника". Поредећи расположиве делове српског текста c оригиналом, приметили смо, на пример, да су читаве три стране c почетка VII главе сведене на једва нешто више од два кратка ступца у подлиску. Додуше, у дијалозима су скраћивања нешто мања, али то ипак не мења доста суморан утисак. Наравно, узорак на основу којег ово запажамо није довољан, али врло је вероватно да је превод Јулијане Ст. Станковић ипак само препричан Сјенкјевичев роман Quo vadis? Уосталом, цео превод објављен је од почетка октобра 1910. најдаље до 26. јануара 1911, што би ову претпоставку могло и потврдити. После ових двају превода, који су и поред све своје убогости засигурно имали публику, наша средина сусреће се ca чудом модерног доба, филмом под насловом Quo vadis?. Италијански неми филм, снимљен по Сјенкјевичевом роману у адаптацији Габријела Д'Анунција, почео је да се приказује у Београду c пролећа ратне 1913. године, и то, по свему судећи, са много успеха. Из штампе тога времена могу се дознати разноврсни детаљи o овој двочасовној екранизацији, па и то да су се улазнице за сваку пројекцију продавале и по два дана унапред.[23] Са том атракцијом новога медијума подударио се савестан и комплетан превод романа Quo vadis? из пера Лазара Кнежевића у издању Свесловенске књижарнице.[24] Популарни неми филм, разуме се, није могао подстаћи Кнежевића да преведе ово дело, јер је он то, сасвим сигурно, учинио неку годину раније, али могуће је да је популарност италијанске екранизације послужила као сигнал издавачу М. Ј. Стефановићу да ће се упуштање у тако велики и неизвестан посао као што је издавање књиге од преко 40 табака – на концу ипак исплатити. Објављивање Кнежевићевог превода забележила су најзначајнија књижевна гласила. Ево кратке и не претерано емотивне белешке из "Српског књижевног гласника" под насловом Quo vadis? у српском преводу: Светски популарни роман Хенрика Сјенкијевича, који је до сада код нас неколико пута превођен, али у подлисцима дневних листова, сада је изишао у целини, у засебној књизи. Преводилац је г. Лазар Р. Кнежевић, који ca лепим успехом преводи c пољскога, и чији преводи се одликују добрим српским језиком... [25] Рецензент "Дела" био је шире руке и уз топле препоруке осврнуо се, поред осталог, на сам роман: Врло занимљиво приповедање o љубави између римскога властелина Виниција и Лигије, кћери лигијскога краља; описан је на необично изразит начин живот првих Хришћана у Риму, a нарочито живот беснога и пустога римскога императора Нерона и богате римске властеле. Quo vadis? je један од оних лепо, занимљиво и паметно написаних романа у којима читалац налази, поред уживања, још веома здраву поуку.[26] Међутим, за нас је ипак значајнија белешка из "Књижевног гласника". Она нас опомиње да не би требало прецењивати значај публиковања првог превода Quo vadis? у "Дневнику" на почетку века. Чак и да је то био добар или бар солидан превод, лепа књижевност у дневним новинама доживљавала се као културно добро, ако не за дневну, оно свакако за врло краткотрајну употребу. Као што је то код нас био случај и са неким другим великим делима, и роман Quo vadis? појавио се релативно касно у репрезентативном преводу. C друге стране, управо је стога тежиште његовог пријема код публике измештено из ужег круга читалаца уметнички амбициозних, авангардних дела савремене књижевности – у масовни читалачки оптицај. * Пошто је популарност једног дела у прошлости тешко мерљива категорија и ретко кад податна егзактном историјском проучавању, принуђени смо да o томе закључујемо на основу неких спољашњих елемената. Из белешке на другом издању Кнежевићевог превода Quo vadis?, који je 1923. године објавила Свесловенска књижарница М. Ј. Стефановића и Н. Живковића у сарадњи са "Напретком" А. Шварца, сазнајемо да је прво издање из 1913. имало тираж од 5.000 примерака, a ово друго – 9.000. За познаваоца наших прилика ове ће бројке свакако бити речите. Па ипак, и тај тираж оставља више но довољно места за издање "Народног дела" из 1934, па и за још једно Свесловенске књижарнице из 1940. О ширини рецепције овог Сјенкјевичевог романа у нашој средини можда би могли посведочити и неки подаци који по својој природи не спадају у чињенице књижевноисторијског процеса. Примера ради, поводом преноса Сјенкјевичевих посмртних остатака из Вевеја у престоницу слободне Пољске, приређен је 1924. године у Београду и другим нашим градовима низ импозантних и веома посећених манифестација, које би већ и саме по себи заслуживале посебну пажњу. Задржаћемо се овом приликом само на "пољској вечери" у Народном позоришту у Београду, одржаној 26. октобра 1924. Програм вечери, o којој нас обавештава оновремена престоничка штампа, имао је два дела. Први су чинили неколики музички комади – арије из Моњушкове опере Халка, дела Шопена и Падеревског – и одломак из Сјенкјевичеве приповетке Светионичар, који је читао Добрица Милутиновић. Други и за нас занимљивији део сав је протекао у знаку реминисценција на роман Quo vadis?. Најпре je изведен низ "живих слика" – непокретних сцена у потпуном декору уз учешће костимираних статиста – са темом из Сјенкјевичевог романа, a потом и балет Смрт Петронијева, начињен у Народном позоришту посебно за ову прилику. Кореографију за ову "балетску слику" осмислио је према Шопеновој музици Александар Фортунато, који је играо Петронија, док је улогу Еунике тумачила Нина Кирсанова.[27] У свему овоме јасно се може сагледати уверење Управе Народног позоришта да Quo vadis? мора бити добро знан нашој публици, па чак и популаран у њеним редовима. Из угла наше теме, међутим, ове чињенице могле би посредно указивати на то да је српска средина, близу четврт века од појаве првог превода Сјенкјевичевог романа Quo vadis?, већ у потпуности усвојила ово дело као своју трајну културну тековину. Напомене[1] Stanisław Rzewuski, Пољска књижевност. Прев. C. П. Бранково коло, IV/1898, 29, 913. [2] Нова искра, I/1898, 1, 14. [3] Зора, VI/1990, 3, 109. [4] Зора, V/1900, 6, 195. [5] Застава, XXXV/1900, 278, 2. Уп.: Z. Barański, Literatura polska w Rosji na przełomie XIX i XX wieku. Wrocław 1962, 97. [6] Бранково коло, VI/1900, 52, 1645. [7] Бранково коло, VI/1900, 9, 285. [8] Сигн. P420/I/268. Писмо има 2+1 лист, a 4 стране текста, формат 14,5Ч22,8 цм, хартија бела. [9] Исто, стр. 1. [10] Исто, стр. 1-2. [11] Исто, додатак, стр. 1. [12] Ha истом месту. [13] Марко Цар, Quo vadis?. Српски глас, Задар, ХХI/1990, 18, 1-3. [14] Исто, 1. [15] Ha истом месту. [16] Исто, 2. [17] Роман je касније компетентно разматран тек у предавањима Лазара Кнежевића и Винка Витезице на академији поводом преноса Сјенкјевићевог праха у отаџбину (1924); текст Кнежевићевог предавања Хенрик Сјенкјевич (1856-1916) в. у: Српски књижевни гласник (НС), 1924, XIII/5-6, 362-368; 439-442. B. такође: Ж. С. Калинић, Историјски романи X. Сјенкјевича (Летопис Матице српске, СХIII/1939, CCCLI/1, 18-35). Први репрезентативнији текст o самом роману је предговор Ђ. Живановића уз издање "Народног дела" (1934). Нарочито је аналитичан Живановићев поговор уз четири "Минервина" издања Quo vadis? (1955-1964). [18] Превод је завршен 1903, а штампан тек 1910. године. [19] Henryk Sienkiewicz, Dzieła. Wyd. zbiorowne pod red. Juliana Krzyżanowskiego, t. LIX. Dzieła Sienkiewicza w przekładach. Bibliografia. Warszawa, PIW, 1953, 167. [20] Бранково коло, VII/1901, 27/28, 873-874 <фуснота>. [21] До комплета листа за 1902. такође нисмо могли доћи. [22] Dj. Živanović, Sienkiewicz w literaturach serbskiej i chorwackiej. Pamiętnik Słowiański, 1967, XVII, 99. [23] Уп.: Вечерње новости, ХХI/1913, 106, 3. [24] Хенрик Сјенкјевич, Quo vadis? Роман. Прев. Лазар Р. Кнежевић. Београд, Свесловенска књижарница, 1913, 644+<1>. [25] СКГ, 1913, ХХХI/11/12, 953. [26] Дело, XX/1913, LXIX/2, 318. [27] Уп.: Време, IV/1924, 1026, 3; Политика, ХХI/1924, 5930, 4; Демократија, VI/1924, 1293, 2. |