Пројекат Растко : Пољска

Радмило Маројевић (Београд)

Словенска историјска антропонимија
(из пољског угла)^*

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славитичко друштво Србије, Београд, 1996.

Radmilo Marojević
SŁOWIAŃSKA ANTROPONIMIA HISTORYCZNA (Z POLSKIEGO PUNKTU WIDZENIA)
Streszczenie

W artykule rozpatruje się - z punktu widzenia polskiej wspólnoty językowej i etnicznej - wybrane zagadnienia słowiańskich kategorii antroponimicznych (imion własnych osobowych, patronimików: imion mężczyzn oraz imion kobiet, nazw osobowych utworzonych od imienia męża, nazwisk).

W ramach kategorii antroponimicznej imion własnych osobowych szczególnie interesująca jest kwestia pochodzenia spirantu (š, ž) w nazwach osobowych typu Tomasz, Owidiusz, w appel. papież, oraz toponimie Paryż. Pierwsze trzy nazwy autor interpretuje jako formacje hipokorystyczne, utworzone sufiksem - -jь w funkcji hipokorystycznej (przez analogię do słowiańskich spieszczeń typu Domašь od Doma slavъ), zaś czwarta jako formację posesywną powstałą przez dodanie sufiksu -jь w funkcji posesywnej do niesłowiańskiej nazwy miasta, przez co nazwa ta w słowiańskim środowisku językowym zaczęła być odczuwana jako substantywizowane possessivum od nazwy osobowej, choć źródłowo jej etymologia jest inna.

W ramach antroponimicznej kategorii patronimików męskich ciekawe są z jednej strony, zachodnioslowiańskie formacje na -ic na germańskim obszarze językowym, wschodniosłowiańskie formacje na -icz w obrębie nazewnictwa polskiego oraz polskie właściwości prozodyczne we wschodniosłowiańskich nazwiskach na -óvič, -évič pochodzenia patronimicznego, z drugiej zaś - toponimy na -owice, stanowiące w ujęciu autora substantywizowane possessiva rodzaju nijakiego singularis (typu strus. Творимиричь 'który należy do Tvorimiriča'), które z czasem zaczęły być odczuwane jako formy pluralne.

Prasłowiańska kategoria antroponimiczna nazw osobowych utworzonych od imienia męża zachowała się w żywym języku polskim w postaci antroponimów typu Wojciechowa oraz appel. królowa. Również appel. pani - w interpretacji autora zapożyczenie ze staroczeskiego, gdzie nazwa ta uległa odpowiednim zmianom fonetycznym - z pochodzenia stanowi, zdaniem autora, nazwę utworzoną od imienia męża *gъpańaja 'żona pana'.

Jeśli nawet nie można twierdzić z pewnością, iż w języku prasłowiańskim istniała odrębna, formalnie nacechowana kategoria patronimików żeńskich, to jednak derywaty typu panьna 'córka pana', sestričьna 'córka siostrzycki' świadczą o tym, iż substantywizacja form rodzaju żeńskiego possesivów na -ьnъ służyła w prasłowiańszczyźnie do wyrażania znaczeń patronimicznych.

Kategoria antroponimiczna nazwiska nie jest zjawiskiem prasłowiańskim, lecz należy do okresu późniejszego - wyodrębnienia się poszczególnych języków i kultur słowiańskich. Znaczenie polskiej strefy kulturowo-kontaktowej należy upatrywać w szerzenu się nazwisk na –ski, poprzez ukraiński i białoruski obszar językowy, aż do strefy nazewniczej rosyjskiej.

* Рецензирајући чланак P. Маројевића, B. Бориш подсећа на традиционална тумачења имена типа Tomasz, Owidiusz, топонима Paryż и апелатива papież у пољској историјској лингвистици, као и на устаљену етимолошку реконструкцију апелатива pani < gъpanьji. Аутор чланка, међутим, остаје при првобитним решењима, наводећи за то своју аргументацију. - Напомена Редакције.*

У раду се разматрају питања из историје словенских антропонимских категорија из аспекта пољскога језика и пољскога етноса: лична имена, и посебно адаптација страних властитих имена помоћу хипокористичког суфикса -jь; мушки патроними, и посебно њихов примарни посесивни облик; имена по мужу, и посебно питање етимологије културног термина pani, женски патроними, и посебно питање њиховог могућег прасловенског статуса; презимена, и посебно питање међукултурних утицаја.

1. Приступ

1.1. Ако би се данас упоређивала ономастичка истраживања у појединим словенским земљама у области општесловенске историјске антропонимије, укључујући и њен одраз у топонимији, онда би пољска ономастика несумњиво имала у славистици почасно место. Читава плејада најистакнутијих пољских ономастичара бавила се, веома студиозно, не само пољском (и западнословенском) ситуацијом него и источнословенском историјском антропонимијом, с једне стране, и траговима словенске антропонимије у јужнословенској ономастичкој грађи, с друге стране.

1.2. У тој упоредби, српска односно југословенска ономастика заузела би значајно место у области творбене семантике суфиксних изведеница и у области творбене адаптације несловенских ономастичких ликова – по прецизности творбеносемантичке анализе, по разграничењу хомонимичних суфикса, по граматичком диференцирању именичко-придевских образовања (Бошковић и Бошковићева школа).

1.3. Мада би извесна могућност двосмисленог читања поднаслова овога рада упућивала на то, овде се неће разматрати словенска историјска антропонимија из угла пољске науке, тј. лингвистике, другим речима: допринос пољске ономастике славистичким истраживањима у области историјске антропонимије (личних имена, мушких патронима, имена по мужу, женских патронима и презимена). Мада, да одмах кажемо, такво истраживање било би од велике користи за даљи рад у поменутој области, и не само у српској средини.

У овом раду се, дакле, уз помоћ методологије изграђене у Бошковићевој школи историјске творбе речи словенска историјска антропонимија разматра из дословно пољскога угла, тј. из угла пољскога језика и пољскога етноса. A разматра се она, словенска историјска антропонимија, у оквиру карактеристичних антропонимских категорија словенских: лична имена, имена по оцу – посебно мушка a посебно женска, имена по мужу, презимена.

2. ЛИЧНА ИМЕНА

2.1. Има једна појава у пољском ономастикону, која није само пољска него и шире словенска, мада je у пољском највише раширена – a то је творбена адаптација несловенских личних имена типа Tomas на тај начин што се s замењује ca š: Tomasz. Ова појава је веома раширена и у пољском и у чешком кад је реч o адаптацији библијских имена, која су у словенске књижевне језике улазила преко грчког и латинског, a из ових у појединим случајевима и у живи ономастикон. У пољском на тај начин се адаптирају и имена из римске историје (тип Owidiusz).

Ова појава се објашњавала фонетски: као примена s > š, z > ž у суседним романским и германским језицима (Собољевски), у локалним српским говорима Босне и Далмације са каснијим проширењем књишке традиције (Истрин), у периферним прасловенским говорима – моравским, где је нашла израз у књишкој традицији али се у говору изгубила, и псковским, где није стекла књижевну традицију али је и данас дијалекатски присутна (Карпенко).^[1] Ми смо ову појаву објаснили као резултат творбене адаптације са хипокористичким суфиксом -jь, пo аналогији ca словенским хипокористицима типа Дoмaшь (изведеница на jь од скраћене основе Домас – личног имена Домаславъ). Имена Домашь и Домаславъ потврђена су у староруском језику.^[2]

2.2. Сличну појаву имамо у пољском лику топонима Париз (Paryż). Ни ова појава није ограничена само на пољски: карактерише и западне и источне словенске језике, и старе српске споменике и нови бугарски књижевни језик. Паралелизам у погледу сугласничке алтернације представља старословенско папежь ca одговарајућим западнословенским ликовима (пољско papież). Разлика je у томе што је апелатив творбено адаптиран помоћу хипокористичког -jь (означимо га: -jь¹), док је топоним Paryż творбено адаптиран помоћу посесивног суфикса -jь (означимо га: суфикс -jь²). Пољски лик топонима Париз укључујемо у расправу o словенској историјској антропонимији из пољског угла не зато што би у основи тог несловенског имена било лично име (обично се узима да му je у основи апелатив у значењу 'бродари'), него зато што је оно, као ојконим у значењу града, на словенском терену осмишљено као посесивна изведеница од личног имена.^[3]

3. МУШКИ ПАТРОНИМИ

3.1. Патроними као антропонимска категорија тичу се, наравно, не само језика него и културе, па су зато предмет и историјсколингвистичких и историјскокултуролошких истраживања. Пољски језичко-културни простор занимљив је по етничким померањима се запада на исток и по културним контактима. Облици на -ic патронимског порекла, у којима је одражен западнословенски рефлекс јотовања t, често се срећу у германском ареалу, док се у пољској ономастици срећу презимена патронимског порекла са источнословенским суфиксалним ликом на -icz типа Sienkiewicz. Пољски језички утицај, везан за миграције са запада на исток, огледа се у прозодијском лику источнословенских презимена на -ич (акценат у номинативу на претпоследњем слогу), док источнословенски патроними на -ич чувају акценат посесивног придева односно генитива-датива именице као своје примарне творбене базе.

3.2. Најстарији облик посесива од патронима на *itiǒ био је хомонимичан у мушком роду самом патрониму (посесиви типа староруско Творимиричь' који припада Творимирићу').^[4] Наше тумачење најстаријег посесивног облика патронима данас се углавном прихвата (Зализњак),^[5] мада има још покушаја да се посведочени примери тумаче као падешки облици генитива једнине и генитива множине (Криско).^[6] Оно се иначе наслања на старославенске придеве типа томитель, које је описала Марија Бродовска-Хоновска a суфиксално протумачио Радосав Бошковић.^[7] Пољски, и шире западнословенски ареал интересантан је по остацима овог типа посесивних придева (или посесива) у топонимији, нарочито у топонимима на -owiec (првобитно облици средњег рода једнине, конгруентни именици sielo, од које данас у пољском имамо само придев sielski). Касније су ти облици преосмишљени као именице у множини кад је нестао из живе употребе одговарајући тип посесивних придева. Уосталом, таква плурализација одвија се и у савременом српском језику: Баошиће (ср. р., једн.)  Баошићи (м. р., мн.).

4. ИМЕНА ПО МУЖУ

4.1. Прасловенска антропонимска категорија имена по мужу чува се у живом пољском језику у антропонимима типа Antoniowa, Wojciechowa те у апелативима królowa, bratowa, synowa. Занимљиво je при том да cу се у номинативу облици сажели после испадања ј: *-ovaja > -owå, али се у промени чувају наставци придевске деклинације. У староруском језику, у његовој великоруској грани, такође је дошло до испадања ј и контракције двају а, али су антропонимски ликови нестали, a апелативи су добили у потпуности именичку промену (тип королева). Стари, несажети облици дуго су се одржавали у западној грани источнословенских језика, у украјинском и белоруском, без обзира на утицаје са запада и са истока којима су се преносили контраховани ликови имена по мужу.

4.2. Културни термин пољско раni (чешко раnн) обично се тумачи као изведеница на -ьјi (*gъpanьji). Ми смо изнели тумачење по којем је тај лик фонетски настао на чешком тлу, где је претрпео одговарајуће фонетске промене, одакле је, са чешким културним утицајем, био проширен на читав западнословенски простор, допирући и у западне староруске споменике, при чему је то било такође име по мужу, које се реконструише као *gъpańaja 'панова жена'. Нашу творбеносемантичку реконструкцију потврђује употреба посесивног генитива у старопољским споменицима: do рапеу do Micolayewey domu.^[8]

5. ЖЕНСКИ ПАТРОНИМИ

5. Пољска изведеница panna < panьna (првобитно у значењу 'панова кћи') и одговарајући ликови у другим западнословенским језицима, као и шире распрострањени облици типа српско сестрична < sestričьna у старим и новим словенским језицима, сведоче да je у прасловенском поименичење облика женског рода посесивног придева на -ьnъ служило за изражавање патронимског значења. Међутим, да ли je у прасловенском већ била формирана антропонимска категорија женских патронима, која би укључивала и властита имена – питање остаје отворено. Пољски ономастички материјал можда потврђује да су женски патроними били макар дијалекатска прасловенска категорија, и да се не ради само o источнословенском утицају. Ако се претпоставља да je у прасловенском језику било у зачетку формирање ове антропонимске категорије, онда се већ са сигурношћу може рећи да je у староруском језику ова категорија формирана, са три генетски и хронолошки различита типа: Ярославьна, Петровьна, Лукиничьна.

6. ПРЕЗИМЕНА

6. Међусобне културне утицаје у оквиру ове антропонимске категорије, која није била прасловенска, па чак ни староруска, него позна појава у историји засебних словенских језика и култура, већ смо показали на примеру источнословенског суфикса -icz, у пољским презименима и акцента на –óвич/-йвич у источнословенским презименима. Значај пољског језика и његове културно-контактне зоне огледа се и у ширењу презимена на -ski из пољског преко украјинског и белоруског језичког простора све до руског ономастикона, у којем презимена на -ский ипак нису аутохтоно настајала, него су плод западног културног импулса (западније у овом случају, наравно, не само пољски него и украјинско-белоруски простор).

7. ОДСТУП

7. Нека ми буде допуштено, завршавајући овај прегледни чланак, на јубиларном скупу српске (београдске) полонистике, да се сетим и једног тужног датума: година која је претходила овој била је и година смрти једног од најталентованијих и најплоднијих Кошутићевих ученика, који је изузетно задужио и нашу полонистику и нашу славистику уопште – професора Ђорђа Живановића. "Славистички зборник", часопис који уређујем, за професорова живота предвиђао је зборник радова Ђорђу Живановићу у част. Прилике су условиле да тај зборник сачека да буде меморијални: ово схватите, поштоване колеге, и као позив да своје прилоге пошаљете за тематску књигу часописа: Славистичка истраживања Ђорђа Живановића.

Напомене

[1] Ю. A. Карпенко. C - Ш, З - VI. - Академик Василий Михайлович Истрин. Тезиси докладов областных научныx чтений, посвященных 125-летию со дня рождения ученого-филолога. 11-12 апреля 1990 г. Одесса, 1990, 30-32.

[2] P. Мароевич. Заметки по историческому словообразованию. 5. Славянские антропонимы muna Toмашь. - Этимология: 1994-1996. Москва, 1996 (y штампи). Види такође: Ономатолошки прилози XII, 17-19.

[3] P. Мароевич. Заметки по историческому словообразованию. 5. Старославянские папежь. 7. Славянская форма топонима Парижь. - Этимология: 1994-1996. Москва, 1996 (y штампи). Види такође: Ономатолошки прилози XII, 20-22.

[4] P. Маројевић. Прасловенска adiectiva possessiva типа Tvorimiričъ (од патронима типа Tvorimiričь), њихова судбина и трагови у словенским језицима. - Јужнословенски филолог XXXVIII, Београд, 1982, 89-109.

[5] Позивајући се на нашу расправу (види нап. 4), A. Зализњак у последњој публикацији записа на брезовој кори оперише са посесивима наведеног типа [А. А. Зализняк. K изучению языка берестяных трамот. - В. Л. Янин, А. А. Зaлизняк. Новгородские грамоты на бересте (из раскопок 1984-1989 гг.). Москва, 1993, 274]. У монографији o староновгородском дијалекту руски научник већ нема потребе да се на нашу расправу позива, али прихвата постојање посесивних придева наведеног типа: "Творимиричь 'принадлежащий Творимиричу' от Творимиричь 'Творимирич'" [A. A. Зaлизняк. Древененовгородский диалект. Москва, 1995, 184].

[6] B. Б. Kpыско. Категория одушевленности e древненовгородском диалекте. -Славяноведение, Москва, 1993, № 3, 72; Б. Б. Kpыско. Развитие категории одушевленности в истории русского языкa. Москва, 1994, 82.

[7] M. Brodowska-Honowska. Słowotwórstwo przymiotnika w języku staro-cerkiewno-słowiańskim. – Kraków-Wroclaw-Warszawa, 1960, 32-33, 48; P. Бошковић. Одабрани чланци и расправе. Титоград, 1978, 383.

[8] Р. Мароевич. K реконструкции праславянской системи посессивных категорий и посессивных производных. - Этимология: 1986-1987. Москва, 1989, 134. Види такође: Јужнословенски филолог XLIII, Београд, 1987.