Пројекат Растко : Пољска

Вјеслав Бориш

Сербокроатистика у Кракову

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славитичко друштво Србије, Београд, 1996.

Прослава лепог јубилеја београдске полонистике прилика је да се скрене пажња на заборављени јубилеј пољске и краковске сербокроатистике. Наиме, 1995. године навршило се сто година од одржавања првог курса о књижевности јужних Словена на Јагјелонском универзитету у Кракову. Дозволите ми да изнесем преглед историје проучавања и наставе језика и књижевности Срба и Хрвата на краковском универзитету.

Славистика је на Јагјелонском универзитету основана 1818. г. када је проф. Јежи Самуел Бантке (Jerzy Samuel Bandtkie) почео да предаје "Библиографију и наставу словенских језика", тадашњу верзију упоредне граматике словенских језика. Нема сумње да су он и његови следбеници – Хенрик Сухецки (Henryk Suchecki), професор словенске филологије од 1865. до 1872, Луцјан Малиновски (Lucjan Malinowski), професор исте филологије од 1876. до 1898, први прави, лингистички образован стручњак, као и каснији професори опште славистике – говорили о језику Срба и Хрвата.

Питања српскохрватске филологије увео је у универзитетску наставу Марјан Зђеховски (Marian Zdziechowski), истакнути историчар књижевности и књижевни критичар,кад је у другом семестру школске 1894/95. године почео да држи предавања на Краковском универзитету курсом О песницима хрватског препорода. Зђеховски, који се књижевностима јужних Словена упознао за време студија у Грацу и Загребу, после хабилитације 1894. г. започиње интензивну предавачку и научну делатност на Јагјелонском универзитету, бавећи се, поред пољске књижевности, и књижевностима других словенских народа: чешком, руском, хрватском и српском. Он je jош раније, 1887. у Петрограду на руском језику објавио књигу Очерки из психологии славянского племени (иста је књига штампана наредне године на пољском под насловом Mesjaniści i słowianofile. Szkice z psychologii narodów słowiańskich). Ту се бавио, између осталог, и неким питањима стваралаштва хрватског песника Петра Прерадовића. Поменуто предавање о песништву хрватског препорода било је прво предавање из књижевности јужних Словена и уопште из јужнословенске филологије на Краковском универзитету. Можемо, дакле, годину 1895. сматрати почетком српскохрватске филологије у Кракову.

Током неколико наредних година Зђеховски је на овом универзитету предавао Нацрт ucтopuje хрватске књижевности (школске 1899/1900. године), затим је тумачио српскохрватске народне песме о Краљевићу Марку (школске 1900/1901), српске народне песме о косовској бици (школске 1900/1901. и 1901/1902). Објавио је и више научних радова из ове области, од којих је најважнија студија Odrodzenie Chorwacji w wieku XIX. Iliryzm. Stanko Vraz – Ivan Mažuranić – Piotr Preradović (1902), прва упоредна монографија три хрватска песника.

У првим годинама XX века на Јагјелонском универзитету појавила су се и прва систематска излагања српскохрватске граматике. Први курс под насловом Gramatyka języka serbskiego i chorwackiego држао je школске 1904/1905. године тадашњи професор словенске филологије Јан Лос (Јаn Loś). Почела је и лингвистичка анализа српскохрватских текстова, јер је Казимјеж Њич (Kazimierz Nitsch), тада ванредни професор словенске филологије, године 1909/1910. водио лектиру јужнословенских текстова. У оквиру Њичевих предавања o акценту и квантитету у словенским језицима (школске 1906/1907. и 1912/1913. г.) вероватно су била разматрана и питања српскохрватске акцентуације. Лос и Њич касније ће као професори пољског језика постати великани лингвистичке полонистике.

Године 1907. отворен је на Јагјелонском универзитету лекторат српскохрватског језика. Први лектор био је ученик Зђеховског, Тадеуш Станислав Грабовски (Tadeusz Stanisław Grabowski), који je у том својству радио до краја I светског рата, a од 1945, све до одласка у пензију 1960. (y осамдесетој години живота) био је професор новијих словенских књижевности на истом универзитету (у међуратном периоду није се бавио науком, већ је радио у пољској дипломатији). У периоду 1907-1919. Грабовски је, поред лекторских обавеза и у вези c њима, држао и предавања из српске, хрватске те чешке књижевности, нпр. читао је и тумачио текстове српских приповедача Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића, Симе Матавуља, српских песника Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, говорио је такође o хрватској поезији илиризма и савременој хрватској поезији, те o хрватској трубадурској поезији XVI и XVII века. Током године 1911/1912. излагао је тему Доситеј Обрадовић, његов живот и рад. Будући да је у званичном попису универзитетских предавања ова тема наведена баш тако, то је вероватно био први курс на српскохрватском језику на Краковском универзитету. У ово је време Грабовски штампао многе научне и популарне радове o књижевностима јужних Словена. Његов тадашњи главни рад је обимна монографија Współczesna Chorwacja (1905-1908): први том je посвећен анализи стваралаштва Ксавера Шандора Ђалског, a други том разматра поезију Силвија Страхимира Крањчевића. Аутор није успео да заврши трећи том, који је био замишљен као анализа драматургије Ива Војновића.

У међуратном раздобљу, за славистику на Јагјелонском универзитету значајно је стварање (1925 г.), у оквиру Филозофског факултета, посебног Славистичког института (Studium Słowiańskie) који je окупио све универзитетске катедре које су се бавиле различитим научним питањима пољског и осталих словенских народа: језиком, књижевношћу, историјом, историјом уметности, етнографијом. Постанак ове универзитетске установе био је од значаја и за сербокроатистику, посебно за лингвистичко проучавање српскохрватског језика.

После I светског рата, у препорођеној Пољској, обновљена је на Јагјелонском универзитету и настава српскохрватског језика. У међуратном периоду лекторат је водио Хрват Вилим Франчић, тада наставник и директор у средњим школама у Шлеској.

У то доба се на Јагјелонском универзитету појавио први прави стручњак за јужнословенске језике и српскохрватски језик, питомац ове више школе, Њичев и Белићев ученик, истакнути пољски и јужнословенски дијалектолог Мјечислав Малецки (Mieczysław Małecki), који је 1930. г. постао доцент a 1937. г. ванредни професор словенске филологије (прерано је преминуо одмах после II светског рата, 1946. г.). Он je у програм славистичких студија увео историјску граматику српскохрватског језика, јужнословенску дијалектологију, упоредну граматику јужнословенских језика, питања балканистике (говорио je o месту јужнословенских језика међу другим балканским језицима). Од његових научних радова посвећених дијалектологији српскохрватског језика многи су актуелни до данас, посебно књиге Cakawizm z uwzględnieniem zjawisk podobnych (1929) и Przegląd słowiańskich gwar Istrii (1930).

У време када je напредовала лингвистичка сербокроатисика, у кризи je била наука o српској и хрватској књижевности. Јагјелонски универзитет изгубио је стручњаке за ову грану славистике, јер је Зђеховски прешао у Вилно (где се углавном бавио мађарском књижевношћу), a Грабовски је радио у дипломатији. У тој ситуацији предавања из историје књижевности држали су лингвисти и слависти других специјалности, нпр. Мјечислав Малецки говорио је o народној књижевности јужних Словена, o романтизму у књижевности јужних Словена, o романтизму у књижевности јужних Словена, o дубровачкој књижевности, a Владислав Бобек (Władysław Bobek), стручњак за словачку књижевност, држао је предавања o Гундулићевом Осману.

Настава југославистичких предмета одвијала се и за време немачке окупације на илегалном универзитету (којим је управљао Мјечислав Малецки) када су предавали М. Малецки, Вилим Франчић и тада млади асистент Франћишек Славски (Franciszek Sławski).

После II светског рата било је више реорганизација универзитетске славистике. Године 1950. покренуте су посебне петогодишње славистичке студије: бохемистичке, бугаристичке и сербократистичке (сада постоји још и словакистика). Битно је за нас да je у оквиру Катедре словенске филологије (касније: Института за словенску филологију) постојао Завод за јужнословенску филологију, који је обухватао и сербокроатистику. Њим је најпре управљао Малецки, после његове смрти Франћишек Славски, сербокроатистичке лингвистичке предмете предавао је углавном Вилим Франчић. После Франчићевог одласка у пензију (1965. г.) највећи део његових обавеза преузео је Алфред Заремба (Alfred Zaręba), који je раније управљао Заводом за словенску дијалектологију и предавао, на пример, српскохрватску историјску граматику. После Зарембине смрти (1988. г.) на његово место долази Вјеслав Бориш (Wiesław Boryś). Осим њих, наставу српскохрватског језика водили су Зђислав Вагнер (Zdzisław Wagner, преминуо 1993. г.), Станислав Стаховски (Stanisław Stachowski, сада професор туркологије) и Барбара Очкова (Barbara Oczkowa).

Одмах после рата на Катедру новијих словенских књижевности дошао је Тадеуш Станислав Грабовски (радио је до 1960. г.). Историју српске и хрватске књижевности предавао је углавном Влођимјеж Kot (Włodzimierz Kot), a касније млади стручњаци за ове књижевности: Јулјан Корнхаузер (Julian Kornhauser), Александар Наумов (Aleksander Naumow) те Марја Домбровска-Партика (Maria Dabrowska-Partyka), Александра Боровјец (Aleksandra Borowiec), Барбара Славињска (Barbara Sławińska), Дорота Гил (Dorota Gil). Курсеве историје књижевности држали су и неки српски и хрватски професори.

Обновљен је лекторат српскохрватског језика. После рата дугогодишњи лектор био је босански Пољак Јузеф Ценцек (Jуzef Cęcek), библиотекар у универзитетској библиотеци, a затим, кад су се промениле политичке прилике, долазе и раде са студентима лектори из скоро свих универзитетских средишта Југославије. Међу њима су били и истакнути лингвистички стручњаци, као на пример проф. Гордана Јовановић.

Сада, од 1994. г., у Институту за словенску филологију постоји Катедра хрватске, српске и словеначке филологије у којој раде два професора, пет доктора и два лектора.

У послератном периоду у краковској славистичкој средини израђена су основна помагала за учење и дубље упознавање српскохрватског језика и низ универзитетских уџбеника. Вилим Франчић је, нпр., издао граматику савременог језика (прво издање 1956) и двотомни српскохрватско-пољски речник (прво издање 1959), a Франћишек Славски је подробно обрадио српскохрватске дијалекте у књизи Zarys dialektologii południowosłowiańskiej z wyborem tekstów gwarowych (1962). Вредан је пажње уџбеник историје језика који је написала Б. Очкова. Објављени су и уџбеници за историју књижевности, нпр. Literatury zachodnio- i poludniowosłowianskie w ujęciu porównawczym Јулјана Корнухаузера (1994).

У последњих 50 година краковски слависти су објавили више стотина научних радова из подручја српскохрватске филологије. Овде се могу навести само књиге, односно серије чланака повећених једној заједничкој теми. Из области српскохрватске лингвистике вредни су помена радови из савремене и историјске творбе речи: обрада творбе збирних именица (Вилим Франчић), назива оруђа (Барбара Очкова), суфикса страног порекла (Станислав Стаховски), творбе именица у чакавштини XV и XVI века (Вјеслав Бориш). Доста је пажње посвећено проучавању лексике: С. Стаховски је у низу књига и чланака испитивао турцизме у српскохрватском језику и у његовим појединим дијалектима (последња књига je o турцизмима у пиротском говору), хронологију турцизама и фонетику турских позајмљеница; етимологијом и историјом домаће српскохрватске лексике бавио се В. Бориш; З. Вагнер је обрадио језик Петра Хекторовића; С. Стаховски је издао хрватску лексичку грађу у Мегисеровом лексикону. Једно битно питање савремене акцентуације обрадио је З. Вагнер испитавши акценатске дублете у данашњем језику. Историји чакавског акценатског система посвећена је Боришева књига o акцентуацији именица у Крижанићевој чакавштини.

Многобројне су књиге краковских стручњака за српску и хрватску књижевност, посвећене различитим темама, нпр.: В. Кот – Chorwacki dramat naturalistyczny (1969) и Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich (1962); J. Корнхаузер – Od mitu do konkretu. Szkice o modernizmie i awangardzie w poezji chorwackiej (1978), Współczesna poezja jugosłowiańska 1941-1970 (1980), Sygnalizm. Propozycja serbskiej poezji eksperymentalnej (1981), Strategie liryczne serbskiej awangardy: Szkice o poezji (1991), Wątki polskie we współczesnej literaturze serbskiej i chorwackiej: rekonesans (1993); M. Домбровска-Партика – Poetyka i polityka. Proza serbskiej lewicy międzywojennej (1988); A. Боровјец Południowosłowiański kształt klasycyzmu: próba rekonesansu (1994); J. Стадњикјевич-Кереп (J. Stadnikiewicz-Kerep) – Liryka Vladimira Nazora (1969); A. Станкович (A. Stankowicz) – Proza artystyczna Isaka Samokovliji (1976). Писци наведених књига баве се, углавном, новом (или најновијом) књижевношћу. Међутим, краковски слависти проучавају и средњовековну српску књижевност. Значајни су многобројни радови Александра Наумова који је издао и антологију старосрпских књижевних текстова у пољском преводу (Dar słowa: ze starej literatury serbskiej, 1983). Најновије достигнуће на том пољу је књига Дороте Гил Serbska hymnografia narodowa (1995). Проф. Наумов ca сарадницима сада интензивно проучава старословенске рукописе у Пољској са особитим интересовањем за балканску односно старосрпску грађу у њима.

Поменуо сам само књиге појединих аутора. Ако бисмо узели у обзир и њихове научне чланке, објављене у пољским и страним часописима и у различитим зборницима, разноликост лингвистичких и литерарних тема и ширина научних интересовања биле би знатно веће. Морао бих поменути и још нека досад ненаведена презимена.

Ваља рећи да већина краковских сербокроатиста преводи српска и хрватска књижевна дела, a неки су имали и антологије властитих превода, нпр. Ј. Корнхаузер објавио је књигу Tragarze zdań. Antologia młodej poezji serbskiej (1983). Превода је било и раније: нпр. историчар Хенрик Батовски (Henryk Batowski) превео je Његошев Горски вијенац.

На Јагјелонском универзитету сербокроатистичко образовање стекао је велики број младих људи који сада раде у различитим пољским и страним установама. Наши бивши студенти раде и на већини пољских универзитета и у другим пољским научним средиштима.

На крају морам поменути и то да у Кракову излази један од најстаријих славистичких часописа, Rocznik Slawistyczny, у којем су објављени и многи сербокроатистички лингвистички радови и прикази пољских и страних слависта (у њему су штампани и радови српских и хрватских лингвиста, нпр. Александра Белића). Taj je часопис доносио и потпуну славистичку библиографију из целог света, дакле и попис сербокроатистичких лингвистичких радова.

Литература

Bobek, W., Zdziechowski jako badacz literatury czeskiej i chorwackiej, Z zagadnień kulturalno-literackich Wschodu i Zachodu. IV, Kraków 1933-1934, s. XXXIX.

Bobrownicka, M., Krakowska slawistyka literaturoznawcza, Ruch Literacki XXIV, z. 3-4, 1983, s. 187-200.

Boryś, W., Mieczysław Małecki jako badacz dialektów chorwackich, Zeszyty Naukowe UJ. Prace Językoznawcze z. 85, Kraków 1987, s. 45-53.

Bromowicz, D., Literaturoznawstwo slawistyczne w Krakowie, Ruch Literacki XXIV, z. 3-4, 1983, s. 265-274.

Kot, W., Literatury południowosłowiańskie na warsztacie krakowskich slawistów, Ruch Literacki XXIV, z. 3-4, 1983, s. 251-263.

Kot, W., Rad Tadeuša Stanislava Grabovskog na proučavanju srpske i hrvatske književnosti, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Referati i saopstenja, sv. 9, 1980.

Lehr-Spławiński, T., Początki słowianoznawstwa w Uniwersytecie Jagiellońskim, Pamiętnik Słowiański XII, 1962, s. 21-29.

Lehr-Spławiński, T., Urbańczyk, S., Przegląd dziejów słowianoznawstwa w Uniwersytecie Jagiellońskim, Wydział Filologiczny Uniwersytetu Jagiollońskiego. Historia katedr, pod redakcją W. Taszyckiego i A. Zaręby, Kraków 1964, s. 163-214.

Rusek, J., Slawistyka w Uniwersytecie Jagiellońskim naprzełomie XIX i XX w., Slawistyka na przełomie XIX i XX wieku, Wrocław 1990, s. 117-126.

Urbańczyk, S., Filologia słowiańska w Polsce w latach 1890-1918, Istorie na slavistikata ot krae na XIX i načaloto na XX vek, Sofie 1981, s. 79-90.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт