Пројекат Растко : Пољска

Вера Митриновић (Београд)

Конфронтативни приступ изучавању пољског језика на београдској полонистици - традиције и перспективе

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

A. Традиције

Зачеци полонистике у нашој средини везани су за дело великог слависте, Радована Кошутића, који је 1895. године постављен за предавача руског, пољског и чешког језика на Великој школи - претечи нашег Универзитета. У центру Кошутићевог рада нашли су се руски и пољски језик и књижевност, што је резултирало његовим познатим уџбеницима из обе струке (као први обрађени су уџбеници из пољског језика).^[1]

Кошутић је своја предавања из пољског језика и књижевности отпочео у клими развијеног интереса за Пољаке и пољску културу у српској средини. Од 40-тих година минулог столећа појављују се у све знатнијем броју српски преводи из пољске књижевности: поменимо да је чувена Мицкјевичева Ода младости у преводу Теодора Павловића објављена у "Сербском летопису" већ 1837. године (исп. Живановић 1941:123). Велико интересовање за Пољаке и пољску ствар развило се код Срба 60-тих година, у време Омладинског покрета. На знатан одјек у Србији - где је сећање на сопствене устанке било још живо - наишао је устанак Пољака из 1863. године, њихова борба за независност (Пољска у XIX веку, до 1918, нема државне самосталности, подељена између Русије, Аустрије и Пруске - касније Немачке). После неуспелог устанка кроз српске земље пролазе многи његови учесници, нови талас пољских емиграната, од којих су за српско-пољске културне везе најзначајнији: Изидор Коперњицки, касније преводилац српских народних песама на пољски језик, као и Теодор Томаш Јеж, писац романа са јужнословенском тематиком, изабран 1869. године за дописног члана Српског ученог друштва (заједно са историчаром књижевности Антонијем Малецким и сликаром Јаном Матејком - исп. Subotin 1966:198).

Занимање за пољску књижевност у последњим десетлећима минулог века све је израженије. Јављају се формиране личности преводилаца: Ђорђе Поповић-Даничар, Никола Манојловић-Рајко. Пољска проблематика била је блиска и великану наше културе Стојану Новаковићу, пријатељу Теодора Томаша Јежа, који је у својој "Вили" пласирао доста пољског преводног материјала, a и сам je c успехом преводио c пољског (високо је вреднован његов превод Мицкјевичевог епског дела Гражина). Као одраз посебног интересовања и симпатије за пољска питања и пољску културу потпуно су нам разумљиве надахнуте речи Радована Кошутића, првог предавача пољског језика код нас, упућене великој пољској списатељици Елизи Ожешковој: "Лепи језик Мицкјевичев разлаже се ... у зидовима [наше Школе]. Имам двадесет слушалаца и веома сам срећан..." (исп. Живановић 1982:173).

Међу Кошутићевим првим слушаоцима био је најзначајнији српски преводилац са пољског језика у међуратном периоду - Лазар Кнежевић, који је обогатио српску културу преводима дела највећих пољских прозаиста краја XIX и почетка XX века: Пруса, Ожешкове, Рејмонта, надасве Сјенкјевича. Још један истакнути Кошутићев ђак, али већ c почетка 30-тих година нашег столећа, настављач његовог дела, слависта и полониста који је дао печат београдској полонистици наших дана, био је недавно преминули професор Ђорђе Живановић.

Кад је реч о приступу излагању пољског језичког материјала у нашој средини, осврнула бих се на неке основне научне и дидактичке ставове Радована Кошутића који - прихваћени и осавремењени у делатности професора Ђорђа Живановића представљају још увек живу традицију наше славистичке и полонистичке мисли.

Издвојила бих два момента:

1. Изучавање словенског језика (па и пољског) у словенској језичкој средини има своју специфику, захтева посебан приступ, c обзиром на велики степен сродности језика словенске групе. "Како је пољски језик словенски - писао је Ђорђе Живановић (1969:3) - мора се претпоставити да су сличности c нашим језиком знатне... У току... поредбеног пута развиће се и разгранавати ... све сличности и блискости, да се преко ових касније пређе на оне карактеристике које би биле удаљености и разлике ...". Обе карактеристике језичког упоређиваног материјала, сличности и разлике, од великог су значаја за конфронтативну процедуру. Кад су сличности у питању, ваља имати на уму да се и у њима могу крити одређене "замке", наиме онда када супстанцијалну кореспондентност одређених језичких јединица не прати њихова системска изофункционалност, тј. када дате јединице заузимају различито место у систему упоређиваних језика. Ипак, централно место у конфронтацији заузимају разликe између разматраних језика. Те су разлике, између осталог, резултат неједнаког тока њиховог развитка, што Павле Ивић (Ivić, P. 1982:1) издваја у посебну проблемску област - дијахронијску типологијy. Пионирски рад у смислу истицања постулата да у конфронтативну анализу словенских језика - осим синхроног утврђивања разлика у њиховој граматичкој структури - ваља укључити и елементе дијахронијске типологије, представља Увод у конфронтативну граматику пољског и македонског језика З. Тополињске и В. Видоеског (Topolińska-Vidoeski 1984). Језик-посредник при овако усмереном конфронтативном поступку требало би, по мишљењу аутора, да сачињавају елементи хипотетичког прасловенског система (о. c., 18).

Ca гледишта како синхронијске, тако и дијахронијске типологије, пољски и српски језик представљају нарочито занимљив материјал за конфронтацију. Јер, наши језици припадају географски, па и типолошки, изразито удаљеним комплексима словенског језичког ареала - словенском Северу и словенском Југу - при чему ваља нагласити да у свом историјском ходу нису имали ниједан период конвергентног развоја. C друге стране, обе језичке средине припадају различитим цивилизацијско-културним круговима, чијем је проучавању изразит допринос дао Н. И. Толстој (1988), издвајајући их као Slavia Latina (пољска језичка средина) и Slavia Orthodoxa (српски цивилизацијско-језички круг).

2. Страни језик се не може изучавати и предавати као матерњи језик, нити се при том могу c успехом користити уџбеници намењени аутохтоним представницима стране језичке средине. Излагање страног језичког материјала захтева посебне модификационе процедуре. Тај Кошутићев став, који је одлучно заступао између осталих Шарл Бали (Bally, 1919:61), представљао je и полазиште проф. Ђорђа Живановића у његовом научном и педагошком раду (исп. Живановић 1969).

Поменутим схватањима Кошутић је дао израз при обради Граматике пољскога језика из 1898. године (у даљем тексту: Грам. 1898).^[2] Како сам пише у Предговору, при њеном састављању користио се Граматиком пољског језика Адама Антонија Крињског, која је изашла у Варшави 1897. године, дакле свега годину дана пре Кошутићеве (исп. Kryński 1897). Дело Крињског, писано у духу генетско-историјских конвенција краја XIX века, било je у Пољској цењено граматичко штиво тог доба. Доживело је 6 издања (последње 1917. године). Аутор пољске Граматике био је, заједно c Јаном Карловичем, суоснивач најстаријег пољског филозофско-лингвистичког часописа "Prace Filologiczne" и један од аутора познатог 8-томног Речника пољског језика, тзв. "Варшавског".

За потребе ове анализе упоредила сам текст Кошутићеве Граматике са Граматиком Крињског да бих установила у ком смислу je наш Аутор, како је истакао у Предговору, "удешавао поједине одељке тако како би књига и c научне и c практичне стране што боље користила заводу ком je намењена" (тј. Великој школи и њеним слушаоцима - В. М.). У погледу распореда, начина обраде и егземплификације пољског граматичког материјала Кошутићева Граматика у принципу следи конструкцију Крињског. Међутим, оно што и данас представља за нашу средину непресушну вредност, јесу оне партије књиге којих нема код Крињског, чувене Кошутићеве Напомене, Додаци и Примери, у којима је садржан богат пољско-српски конфронтативни материјал. Ова конфронтативна анализа "avant la lettre" прихваћена je c ентузијазмом у научним круговима Кракова. Како бележи Маријан Јакубјец (Jakуbiec 1980:26-27), Кошутићево дело оцењено je у Кракову као право "научно откриће". У знак признања Јагјелонски универзитет додељује Кошутићу 1900. године почасни докторат.

У поменутим, конфронтативно усмереним деловима своје Граматике Кошутић, са синхроног становишта, указује на оне граматичке појаве пољског језика које се - да се послужимо савременом терминологијом - другачије формализују у српском језику.

Ево неколико примера:

1. При обради присвојних придева, Кошутић (Грам. 1898, 78) скреће пажњу на радикално смањење поља њихове употребе као показатеља посесивности у пољском књижевном језику, уз преваленцију генитивског исказивања овог садржаја, што представља значајну разлику у односу на српски језик, где су присвојни придеви у широкој употреби. Као егземплификацију наводи пример^[3]:

пољ. ślub siostry

срп. сестрина свадба

Као допуну овој Кошутићевој опасци додајмо, наслањајући се на радове Милке Ивић (Ivić, M. 1983:182, 1995 b: 213-214), да je у српском језику, кад je у питању именица под којом се подразумева особа блиска ученицима комуникације, генитив у посесивној функцији неприхватљив, уколико уз дату именицу не стоји каква одредба. Дакле, прихватљиво решење у српском језику, ако би се желео употребити генитив, било би: свадба (моје, итд.) сестре, али никако *свадба сестре (што представља пандан пољског: ślub siostry).

2. Пошто je указао да je у пољском језику именичка промена придева током XV и XVI века замењена сложеном (Грам. 1898, 78), Кошутић истиче разлику према српском, где је сачувано двојство облика (додајмо, најизраженије у ном. једн. мушког и средњег рода). Док ће се у пољском језику јединствени сложени облик придева (прости облици представљају ретке изузетке) употребити и атрибутивно и предикативно (Грам. 1898, 82), у српском језику су код атрибутивне употребе могућа два решења, тј. неодређени и одређени придевски вид. Исп.:

пољ. dobry człowiek

срп. добар човек и добри човек

3. Кошутић указује и на извесне разлике у граматичким правилима која се тичу исказивања избројане множине у оба језика. У Напомени уз употребу простих придева скреће пажњу (Грам. 1898, 96) да уз ном. и ак. бројева који садрже реч један (али се не своде на ту реч) именица стоји у генитиву множине, док се у српском, да се послужимо формулацијом Милке Ивић (Ivić, M. 1995а:131), именици у таквим синтаксичким склоповима "додељује сингуларско морфолошко решење" (уз акузативски облик бројчаног израза). Кошутић наводи пример:

пољ. Mój brat żył tylko trzydzieści jeden lat (ген. мн.)

срп. Mój брат живео je само тридесет и једну годину (ак. једн.)

4. Кошутић маркира и извесне структуралне разлике у исказивању реципрочности радње у оба језика. Скреће пажњу на случајеве када пољској заменици siebie у функцији обележавања реципрочности одговара у српском језику заменички израз један другог. Ево одговарајућих примера (Грам. 1898, 67):

пољ. Dali sobie słowo

срп. Дадоше реч један другом

пољ. Zapomnieli o sobie

срп. Заборавили једни друге

5. Специјалне параграфе у својој Граматици (на месту кратких навода у тексту Крињског) Кошутић посвећује глаголским изведеним облицима, који у српском језику имају изразито сужене могућности творбе и употребе: глаголској именици (Грам. 1898, 115-116) - или пак представљају граматичку категорију непознату српском језику, као што је безлично прошло време (praeteritumi impersonale, o.c., 117).

Приказаћемо, укратко, разлике у употреби глаголске именице у оба језика, које je уочио Кошутић. Док се у пољском језику - вели Кошутић - глаголске именице изводе скоро од свих глагола (подв. B. M.), у српском, додајемо, постоје одређена ограничења, те ове формације "треба... чешће преводити глаголом, него глаголском именицом". Системска ограничења у српском језику, напоменимо, везана су пре свега за аспект глагола (глаголска именица се, углавном, гради од имперфективних основа), као и за род (творбену основу чине, по правилу, прелазни глаголи). Поменути контраст Кошутић поткрепљује следећим примерима:

1. пољ. Po przeczytaniu podkanclerzy wręczył przywilej rektorowi.

срп. Кад други канцелар прочита повељу, даде je ректору.

2. пољ. Epoka trudna do poznania...

срп. Епоха коју je тешко изучити (упознати - В. М.)...

3. пољ. Stanisław August dążył do podniesienia swej rodziny...

У свим поменутим примерима транспоновање глаголске именице у српски текст било би формално (а и стилистички) неприхватљиво.

Ова прегршт примера послужила нам је да, бар укратко, прикажемо пионирски, креативни поступак Кошутића као аутора граматике страног словенског језика. Кошутићево полонистичко дело заслужује детаљнију, са савременог гледишта спроведену анализу, што би драгоцени конфронтативни материјал, који je у њему садржан, учинило приступачним данашњој генерацији. Као што је, на релацији руски-српски језик, учинио Богдан Терзић осавремењавањем Кошутићеве руске Граматике.

Б. Перспективе

Двадесети век донео је значајан помак у компаративном изучавању језика: конституисала се посебна проблемска грана лингвистике - конфронтативна анализа, у принципу синхроно заснована, сходно начелима класичног структурализма. Језици се упоређују као системи, структуре, чији су елементи на одређен начин повезани. Као важан предуслов успешности конфронтативне анализе истакнут је постулат да се језици могу упоређивати само на бази заједничке, методолошки једнообразне платформе, такозваног tertium comparationis. Такву платформу, у сагласју са семантички оријентисаним правцима у филозофији (исп. нпр. семантичку теорију језика К. Ајдукјевича и других представника лавовско-варшавске школе) лингвисти, бар у претежној већини, траже на семантичком нивоу, при чему се анализа усмерава од универзалних појмовних категорија, ка начинима њихове граматикализације и конкретном супстанцијалном уобличавању, у конфронтираним језицима.

У последњим десетлећима у жижи пажње је језик као оруђе међуљудске комуникације. Овај приступ, већ присутан у концепцијама Прашке школе (V. Mathesius и др.), захтева да се као основни предмет разматрања прихвати исказ, те да се анализа не зауставља на реченици, већ да захвата шире дискурсне комплексе. При конфронтативном поступку узимају се у обзир не само системске разлике између језика, већ и начини коришћења системски условљених језичких средстава у конкретној делатности говорника. Конфронтативну анализу увелико обогаћује прагматичка проблематика, која проширује оквире tertium comparationis-a.

У кратком приказу истраживачке проблематике, која би могла ући у оквире српско-пољске конфронтације, указала бих на неке разлике у уобличавању исказа у оба језика, посматране са семантичког и прагматичког аспекта.

I. Одабране разлике у граматикализацији одређених семантичких категорија

1. Већа спрега категорије рода и категорије времена у пољском језику у поређењу са српским

Издвојена црта пољског језика повезана је са већим учешћем тзв. -л партиципа, спецификованом према роду (и броју), у грађењу глаголских временских облика. Ваља нагласити да je у оквиру -л форми спроведена карактеристична за пољски језик плуралска опозиција категорије мушко-персоналног рода (којом се облички издваја класа људских бића мушког рода) и не: мушко-персоналног рода (општег рода који обухвата именице мушког рода без обележја персоналности, a такође именице женског и средњег рода) - што даје одређени печат глаголским облицима фундираним на поменутом партиципу. Партицип на -л улази у састав два од три основна глаголска времена пољског језика: прошлог времена (што је карактеристично за све словенске језике), али и будућег времена (мада само кад је глагол имперфективног вида и уз могућност другачијег обличког решења).

О спрези категорије лица и категорије времена у пољском језику сведочи чињеница да управо у футуру, где су облички могућа (код глагола несвршеног вида) два типа:

1. będę + инфинитив

będę pisać

będziemy pisać

и

2. będę + -л партицип

y савременом говорном језику (према резултатима најновијих истраживања) превагу стиче други тип.^[4] У живом говору, када је исказивање рода учесника у комуникацији битан услов њене успешности - прогресија футура са -л формом има и своју прагматичку мотивацију. Тако ће српском:

Да ли ћеш писати родитељима? одговарати пољско, зависно од пола адресата:

Czy będziesz pisał do rodziców? (адресат је мушког пола)

и

Czy będziesz pisała do rodziców? (адресат je жена)

2. Већа спрега категорије аспекта и категорије времена и већа доследност у коришћењу механизма перфектизације и секундарне имперфектизације у пољском језику у поређењу са српским.

а) У пољском језику аспект продире у саму срж морфологије глагола, што се очитује у формирању синкретичких презентско-футурских облика од глагола свршеног вида;

б) доследније коришћење механизма перфектизације у пољском језику изражава се, између осталог, у дограђивању, додавањем префикса, перфективних парњака уз глаголе страног порекла, док у српском језику, који карактерише наглашенија двовидскост (исп. Грицкат 1957/58: 110, 112), многе туђице остају без префикса и функционишу као двоаспекатске. Ево одговарајућих примера:

пољ. nacjonaliwwać - имперф.

Z-nacjonalizować - перф.

срп. национализовати - двовид.

пољ. inicjować - имперф.

ZA-inicjować - перф.

срп. иницирати - двовид.

пољ. emigrować - имперф.

WY-emigrować - перф.

срп. емигрирати - двовид.

в) доследније коришћење механизма секундарне имперфектизације у пољском језику очитује се у мањим него у српском језику системским ограничењима у дограђивању имперфективних парова уз перфектизоване, по правилу префиксиране, глаголске облике. Насупрот томе, српски језик се одликује релативно ограниченом употребом секундарних имперфектива, што се - по мишљењу И. Грицкат (1967:125) - може повезати са извесном несклоношћу ка грађењу сложеног глагола у историји српскохрватског језика уопште. Тако у пољском језику, нпр. уз:

przesiedzieć (преседети) имамо przesiadywać

wyśpiewać (испевати) имамо wyśpiewywać

док у српском језику за имперфектизацију преседати постоје системске препреке, a секундарни имперфектив уз испевати - испевавати звучао би доста неуобичајено.

3. Изразита несклоност српског језика, у поређењу са пољским, ка одстрањивању агенса са површине текста

Тенденцију да се као центар реченице јави персонални а не имперсонални глаголски облик, као специфичну црту српскохрватског глагола, истицала је И. Грицкат (исп. Grickat 1961:307). Насупрот томе, имперсонални глаголски облици у пољском језику су богатије заступљени у систему и имају већу учесталост јављања у тексту. Да поменемо, између осталих, фундиране на трпном придеву безличне глаголске облике на -no, -to, уз примере:

1. W wyniku bombardowania miasto zupełnie zburzono.

Услед бомбардовања град je потпуно срушен.

2. Dzieci bito od rana do wieczora.

Поменимо такође заменичку критику się (се) припајану глаголу, као средство блокаде персоналног агенса у позицији субјекта. Као специфичну црту пољског језика (диференцијалну, између осталог, и према српском језику - В. М.) З. Тополињска (Topolińska 1984:114) истиче:

а) могућност да се się у поменутој функцији припоји свим глаголима који допуштају персоналног агенса, и

б) могућност да се, при употреби поменуте конструкције, у скуп површински неисказаних агенаса укључи и сам аутор текста. Ево примера (према: Topolińska 1984, ibid.):

Wieczorami chodzi się na spacery, czyta się książki...

Увече идемо у шетњу, читамо књиге...

или

Увече се иде у шетњу, читају се књиге...

II. O неким разликама између српског и пољског језика у области прагматике

Из богате прагматичке проблематике издвојила сам за ову прилику питање разлика у адресативном систему, тј. исказивању Ти/Ви односа у српском и пољском језику. Пољски језик развио је изванредно диференциран и компликован систем ословљавања, што тај систем, како је истакао А. Богуславски (исп. Bogusławski 1995), разликује не само од других словенских, већ и западноевропских система. На проблемску сферу адресативности могу се у пуној мери применити Грајсове конверзационе импликатуре (исп. Grice 1981), јер je реч о конвенционално прихваћеним формулама које користе припадници одређених језичких средина. Како су ове формуле одраз ширих културно-цивилизацијских прилика, које су се током историје формирале у појединим националним скупинама, покушаћу укратко да изнесем основне разлике у поменутој области између пољске и српске средине:

1. Шљахтићки карактер пољске културе

• њена релативно већа елитарност
• тесне вeзe ca западноевропском културом;

њена релативно већа дeмoкpaтичност

дуготрајна изолованост од главних токова западноевропcке културе;

1. Развијенија вербална етикеција

• јача тенденција ка маркирању дистанце између учесника у комуникацији.

• cлaбиje изражено маркирање дистанце између говорника.

Као што је познато, пољски језик за изражавање Ви-односа користи специјалне лексичке јединице: pań, pani у склопу ca глаголом у 3. лицу једнине и panowie, panie, państwo - y склопу ca глаголом у 3. лицу множине. Ваља нагласити да су, у односу на минуле епохе, у данашњој пољској социолингвистичкој ситуацији речи рап/рапi итд. потпуно генералисане. Реч рап, некад резервисана за представнике виших друштвених слојева, данас се односи на сваког мушког одраслог представника пољске језичке средине. Њена употреба је потпуно неутрална, стилистички "необојена". Неутрализација ове речи је тако далеко одмакла, да се она понекад може употребити и као замена за заменицу за 3. лице.

Као карактеристичну црту пољског адресативног система ваља истаћи конвенционално (у смислу Грајсових импликатура) додавање уз речи pan/pani апозитивних додатака - титула, које образују специјалне, прагматички мотивисане хијерархијске скале. Такве титуларне "скале" представљају, на пример, универзитетска звања, чинови у војсци, положаји у државној администрацији.

Додавање титула уз речи pan/pani уводи у пољски адресативни систем елементе нереципрочности, наиме у оквиру Ви-односа устаљују се два модалитета (исп. Bogusławski 1995):

pan vs. pan

и

pan vs. рап+титула

Овај други начин ословљавања је типичан за случајеве када говорници заузимају различита места у друштвеној хијерархији. Тако ће се асистент обратити професору са рап+титула, тј. ca "panie profesorze", док ће овај узвратити само са рап.

На још једну карактеристичну црту пољског адресативног система желела бих скренути пажњу. Наиме, paп+титула јавља се не само при непосредном ословљавању (тзв. "вокативска форма"), већ постаје једна валенцијско-везана форма ("Valenzgebundene Anredeforme", термин преузет из цитираног рада А. Богуславског), која прати синтаксичке конструкције текста као целине. Као пример навешћу фрагменте писменог обраћања адресату, који заузима вишу хијерархијску позицију у односу на пошиљаоца поруке (писма)^[5]:

1. Szanowny Panie Profesorze

Chciałabym Panu Profesorowi złożyć najlepsze życzenia...

Поштовани господине професоре,

Желела бих да Вам упутим најлепше жеље...

2. Szanowny Panie Profesorze,

Најзад, карактеристична црта пољског адресативног система, која представља битну разлику у односу на српски систем, јесте негативно вредновање употребе презимена при љубазном обраћању. Наиме, при љубазном општењу презиме уз речи pan/pani се не употребљава. Увођење презимена, осим "службених" ситуација, кад је идентификација адресата неопходна (на суду, пошти итд.), може имати комичне ефекте (исп. Pisarkowa 1994:91), може бити израз суб-стандарда, тј. припадања говорника нижим друштвеним слојевима, може чак звучати увредљиво или бити увод у императивне исказе, када говорник жели да подвуче своју надређену (најчешће службену) позицију у односу на адресата.

На крају свог излагања, у којем сам могла само да назначим одређене елементе српско-пољске конфронтативне проблематике, желела бих да се обратим нашим уваженим Гостима - Колегама славистима из Пољске са апелом за сарадњу при уобличавању конфронтативне граматике наших језика. Чини ми се да би сагледавање проблематике са две стране, из угла једног и другог језика, без нарушавања tertium comparationis-a изнедрило многа питања која би - тек при тако изоштреном посматрању - изашла на видело. То би обогатило нашу платформу поређења. Јер, tertium comparationis није једном за свагда дат, то је једна апстракцијa, теоретско оруђе које служи истраживачу за методолошки консеквентну обраду конфронтираног материјала. Мислим да би заједнички напори допринели проширивању проблематике и усаглашавању конфронтативне анализе српског и пољског језика са научним достигнућима лингвистике на измаку нашег века.

Напомене

[1] Примери књижевног језика пољског (књижевни текстови без напомена и објашњења), Београд 1896; Граматика пољскога језика, Београд 1898, и Примери књижевнога језика пољског (са напоменама и речником), Београд 1901.

[2] О значају тог дела за развитак полонистичких студија у нашој средини писала је Гордана Јовановић (исп. Јовановић 1986).

[3] Сва подвлачења у овом и следећим примерима из Кошутићеве Граматике - В. М.

[4] У најновијој Енциклопедији знања o пољском језику подвлачи се да су облици ca -л партиципом карактеристични за говорни језик, док су облици са инфинитивом пре свега одличје писане верзије пољског језика (исп. Encyklopedia 1991, стр. 41, s.v. czas przyszły).

[5] Оба примера љубазно ми je навела проф. Зузана Тополињска.

Списак наведених дела

Грам. 1898 – Радован Кошутић, Граматика пољскога језика, Београд, 1898: изд. краљ. срп. Државне Штампарије.

Грицкат 1957-1958 – И. Грицкат, "О неким видским особеностима српскохрватског глагола", Јужнословенски филолог XXII, 1-4, Београд, 1957-1958, 65-130.

Грицкат 1967 – И. Грицкат, "Шта даје за проучавање глаголске семантике чиста (граматичка) перфектизација путем префиксације", Наш језик, н.с. XVI, 3, Београд, 1967, 119-126.

Живановић 1941 – Ђ. Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд, 1941.

Живановић 1969 – Ђ. Живановић, "О почетној настави пољскога језика", Анали Филолошког факултета, Београд, 1969, IX, 1-26.

Живановић 1982 – Ђ. Живановић, "Досад непознат универзитетски пољски приручник Радована Кошутића", Зборник за славистику Матице српске, 23, Нови Сад, 1982, 171-181.

Јовановић 1986 – Г. Јовановић, "Полонистичке студије у Србији и Граматика пољскога језика Радована Кошутића", Славистички зборник, књ. I (Радован Кошутић и развој југословенске славистике), Београд, 1986, 105-111.

Bally 1919 – Ch. Bally, Traité de stylistique française, Paris: Klincksieck, 2 éd.

Bogusławski 1995 – A. Bogusławski, "Deutsch und Polnisch als Beispiele eines "egalitären" und eines "antiegalitären" Anredesystems" (y штампи).

Encyklopedia 1991 – Encyklopedia wiedzy o języku polskim, red. St. Urbańczyk, Wrocław, 1991: Ossolineum.

Grice 1981 – H. P. Grice, "Presupposition and conversational implicature". [U:] P. Cole, ur. Radical Pragmatics, New York, 1981: Academic Press, 183-198.

Grickat 1961 – I. Grickat, "O niektórych specyficznych właściwościach czasownika serbochorwackiego", Zeszyty Naukowe Uniwersytetu Jagiellońskiego, nr 37 (Prace Językoznawcze, z. 4), Kraków, 1961, 307-308.

Ivić M. 1983 – Milka Ivić, "O slovenskim obaveznim determinatorima", Lingvistički ogledi, Beograd, 1983: Prosveta, 179-187.

Ivić M. 1995a – Milka Ivić, "Neka zapažanja o broju i rodu", O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi, Beograd, 1995: Slovograf, 128-156.

Ivić M. 1995b – Milka Ivić, "O nekim gramatičkim fenomenima uslovljenim empatijom", O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi, 206-216.

Ivić P. 1982 – Pavle Ivić, "Faktori koji utiču na razvoj vokala u slovenskim jezicima", Južnolovenski filolog XXXVIII, Beograd, 1982, 1-18.

Jakóbiec 1980 – M. Jakóbiec, "Kilka kartek ze wspomnień slawisty", Slavica Wratislaviensia XX, Wrocław, 1980, 13-30.

Kryński 1897 – A. A. Kryński, Gramatyka języka polskiego, wyd. 1: Warszawa, 1897.

Pisarkowa 1994 – K. Pisarkowa, "Jak się tytułujemy i zwracamy do drugich", Z pragmatycznej stylistyki, semantyki i historii języka - Wybór zagadnień (= Prace Instytutu Języka Polskiego PAN, 89), Kraków, 1994, 81-91.

Subotin 1966 – S. Subotin, Romani Teodora Tomaša Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima, Beograd, 1966: Filološki fakultet Beogradskog univerziteta.

Topolińska 1984 – Z. Topolińska, "Właściwości diatetyczne czasowników w języku polskim, macedońskim i serbsko-chorwackim (założenia opisu typologicznego)". Studia konfrontatywne polsko-południowosłowiańskie (= Prace Slawistyczne. 26), Wrocław, 1984: Ossolineum, 103-134.

Topolińska - Vidoeski 1984 – Z. Topolińska, B. Vidoeski, Polski-macedoński. Gramatyka konfrontatywna (zarys problematyki), zeszyt 1: Wprowadzenie, Wrocław 1984: Ossolineum.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт