Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Zigmund Krasinjski

Nebožanska komedija

S poljskog preveo
Dr Krešimir Georgijević

Mostovi, br. 20, Beograd

MUŽ (grof Henrik) — Mladenac

ŽENA (grofica Marija) — Mlada

ANĐEO ČUVAR

HOR ZLIH DUHOVA

SVEŠTENIK

ZAO DUH

DEVOJKA (Glas Devojčin)

PRVI GOST

DRUGI GOST

TREĆI GOST

ČETVRTI GOST

OTAC BENJAMIN

KUM

KUMA

JEDAN GOST

SLUGA

LEKAROVA ŽENA

GLAS ISPOD PODA, SA STROPA, S DESNE STRANE, S LEVE STRANE

LEKAR

ORĆO (najpre od deset, pa od četrnaest

godina) — JEŽI STANISLAV (sin gro[fov)]

FILOZOF

DAME

KAVALIRI

MEFISTO

ORAO

LEKAR

ROĐAK

DRUGI ROĐAK

TREĆI ROĐAK

SLUŽAVKA

DADILJA

POKRŠTENIK

HOR POKRŠTENIKA

LEONARD

PANKRACI

HOR (slobodnih ljudi)

DEVOJKA

PRVI LAKEJ

DRUGI LAKEJ

SOBAR

HOR LAKEJA

HOR MESARA

BJANKETI, general

ZANATLIJA

HOR SELJAKA

GOSPODAR (plemić)

PROLAZNIK

DRUGI PROLAZNIK

TREĆI PROLAZNIK

UBICA

DRUGI UBICA

HOR UBICA

DEVICA, prva, druga, treća

HERMAN

HOR DEVOJAKA

HOR SVEŠTENIKA

HOR FILOZOFA

SIN FILOZOFOV

HOR ARTISTA

HOR DUHOVA IZ ŠUME

NAORUŽANI SLUGA

JAKOV, sluga

HOR SVEŠTENIKA

PRVI GROF, DRUGI GROF, TREĆI GR[OF]

NADBISKUP

BARON

KNEZ

HOR GLASOVA U PODZEMLJU

JEDAN GLAS IZ PODZEMLJA

VOJNICI

GROF, KNEZ, BARON

ZAPOVEDNIK ODREDA

GOSPODA, SENATORI, PLEMSTVO,

ŽENE, DECA, VOJNICI

GLAVNE OSOBE U I DELU: Muž, Žen[a,] Devojka, Kum

GLAVNE OSOBE U II DELU: Muž, Orć[o]

GLAVNE OSOBE U III DELU: Pankrac[i,] Leonard, Pokrštenik; kolektiv

GLAVNE OSOBE U IV DELU: Muž, Orć[o,] Pankraci, Leonard; kolektiv

Greškama nagomilanim od predaka dodali su ono što nisu poznavali preci njihovi — neodlučnost i strah; i dogodilo se zatim da ih je nestalo s lica zemaljskog, i iza njih ostade veliko ćutanje.

To be or not to be, that is the question.

Hamlet

Zvezde su ti oko glave, a pod nogama valovi morski; na valovima juri pred tobom duga i razbija maglu — i sve što vidiš, tvoje je: obale, gradovi, ljudi pripadaju tebi. Nebo je tvoje. Ništa nije ravno slavi tvojoj.

Ti donosiš tuđim ljudima neizreciva uživanja, vezuješ srca i razvezuješ ih kao venac, igračku prstiju svojih — nateruješ suze i sušiš ih osmehom, i nanovo ga skidaš s usta na jedan časak, na nekoliko časaka, katkada zauvek. — Ali šta sam osećaš? Šta sam stvaraš? Šta sam misliš? Kroz tebe teče struja lepote, ali ti sam nisi lepota. Teško tebi, teško tebi! Dete koje plače na krilu materinu, cvet u polju koji ne zna o mirisima svojim, ima više zasluge pred Gospodom od tebe!

Odakle si došla, prazna senko, koja navešćuješ svetlost, a ne znaš je, nisi je videla, a nećeš ni videti? Ko te je stvorio u gnevu ili ironiji svojoj? Ko ti je dao ništavni život, život tako zavodnički da možeš izgledati kao anđeo samo jedan trenutak pre no što ogrezneš u blatu, pre no što se počneš kao gmizavac vući po blatu i gušiti se u njemu? — Tebi i ženi jedan je početak.

Ali i ti stradaš, iako tvoj bol neće ništa stvoriti, ni za šta neće poslužiti. Ječanje i poslednjeg bednika ide među tonove nebeskih harfi, a tvoja očajanja i uzdasi padaju u bezdan, gde ih hvata đavo i veselo upliće u laži i obmane svoje, ali će se Gospod jednom oglušiti i njih, kao što su se one oglušile o Gospoda.

Pa ipak, ja se ne žalim na tebe, poezijo, majko lepote i spasenja. Samo je onaj nesrećan koji mora da te spominje ili da te oseća u iskonskim svetovima ili u onima koji treba da nestanu, jer ti upropašćuješ samo one koji su se posvetili tebi, koji su postali živim glasovima tvoje slave.

Neka bude blagosloven onaj u kome prebivaš, kao što Bog prebiva u svetu: nevidljiv, neopažen, u svakom deliću svojem sjajan i velik, Gospod pred kojim se svako biće klanja i govori:

"On je tu prisutan". Takav će te nositi kao zvezdu na čelu svojem, a neće se od milosti tvoje odvajati bezdanom reči. On će voleti ljude i ustrajaće kao čovek među braćom svojom. A ko te ne bude sačuvao do kraja, ko te pre vremena izneveri i izda ljudima za prazno uživanje, tome ćeš prosuti nekoliko cvetova na glavu i odvratiti se od njega, a on će se igrati uvenulim cvetkama i celoga života plesti sebi mrtvački venac. — Njemu i ženi jedan je početak.

ANĐEO ČUVAR: Mir ljudima dobre volje! Neka bude blagosloven onaj među živim stvorovima koji ima srce — on još može biti spasen. Ženo dobra i čedna, pojavi se za njega — i dete neka se rodi u domu vašem! (Leti dalje.)

HOR ZLIH DUHOVA: Na put, na put, aveti, letite k njemu! Napred, na čelu, leti ti, senko naložnice, koja je juče umrla. Ti si se u magli osvežila i u cveće obukla! Device, ljubavnice pesnikova, leti napred!

Na put i ti, slavo, stari orle, ispunjen u paklu, skinut s koca na koji te je u jesen obesio lovac! Leti i širi svoja krila, velika i izbledela od sunca, iznad glave pesnikove!

Izići iz naših podruma, trula sliko raja, delo Velzevuvovo; zalepićemo rupe i prevući lakom, a zatim, čarobnjačko platno, uvij se u oblak i leti pesniku, prostri se oko njega, opkoli ga pećinama i vodama, naizmenično noću i danju. Majko prirodo, okruži pesnika!

SELO

ANĐEO ČUVAR: Ako doveka održiš zakletvu svoju, bićeš mi bratom u liku Oca nebeskog. (Nestaje.)

UNUTRAŠNJOST CRKVE

SVEŠTENIK (venčava): Pamtite ovo!

MUŽ: Stupio sam u zemaljski brak, jer sam našao onu o kojoj sam sanjario. Kletva na moju glavu ako je kada prestanem voleti!

ODAJA PUNA GOSTIJU

MLADOŽENJA: Kako si mi lepa u svojoj posustalosti! Na kosama tvojim su cveće i biseri u neredu — gubiš se od stida i umora… O, večno, večno bićeš pesmom mojom!

MLADA: Biću ti vernom ženom, kako je to majka rekla, kako mi to srce govori. Ali tu ima toliko ljudi — tako je tu vruće i bučno …

MLADOŽENJA: Idi i poigraj još jednom, a ja ću tu stajati i gledati te, kao što sam ne jednom u mislima gledao prolebdele anđele.

MLADA: Poći ću, kad hoćeš, ali mi već nedostaje snage …

MLADOŽENJA: Molim te, ljubavi moja.

MRAČNA NOĆ

ZAO DUH (u liku Devojke, leteći):

Još nedavno sam u taj isti čas jurila po zemlji — sada me gone đavoli i nateruju da se prikazujem sveticom.

(Leti iznad vrta.) Cveće, kidaj se i leti u kosu moju! (Leti iznad groblja.)

Oj svežino i rumenilo umrlih devojaka, što ste razliveni u zraku i letite iznad grobova njihovih, spustite se na jagodice moje!

Tu spava jedna crnka — senke kovrdžica njenih obesite se na moje čelo! Pod tim kamenom ugasla su dva oka plava — ovamo, k meni dođite, u mene neka uđe vatra što je gorela u njima! Iza te rešetke gori stotinu sveća — tu su danas kneginju pokopali; haljino atlasna, kao mleko bela, otkini se od nje! Kroz rešetke leti haljina k meni, lepršajući kao ptica — a onda dalje, dalje!

SPAVAĆA SOBA

MUŽ (kroz san): Odakle dolaziš, odavno već neviđena i neslušana? Kao što voda teče, tako teku stope tvoje, dva talasa bela — na slepoočnicama tvojim je svetiteljski mir… Sve što sam sanjao i voleo našlo se u tebi! (Budi se.) Gde sam ja to? Ah, pored žene svoje! To je moja žena. (Zagleda se u nju.) Mislio sam da si ti moj san, a eto, posle dugo vremena vratilo se ono i različno je od tebe. Ti si dobra i mila, ali ona… Bože, šta to vidim na javi!…

DEVICA: Izneverio si me! (Nestaje.)

MUŽ: Neka bude proklet čas u koji sam uzeo ženu i u koji sam ostavio draganu iz mladih dana, misao svojih misli, i dušu svoje duše! …

ŽENA (budi se): Šta se dogodilo? Zar je već dan? Jesu li kola došla? Ta mi treba danas da obavimo mnoge stvari.

MUŽ: Još je gluva noć. Spavaj — spavaj mirno.

ŽENA: Možda se ne osećaš dobro, dragi moj? Ustaću i dati ti etera.

MUŽ: Spavaj!

ŽENA: Kaži mi, dragi, šta ti je, jer je glas tvoj neobičan, a obrazi ti gore.

MUŽ (dižući se): Treba mi svežeg zraka. Ostani tu, zaklinjem te Bogom da ne ideš za mnom — ne ustaj, kažem ti još jednom! (Izlazi.)

VRT NA MESEČINI

MUŽ: Od dana venčanja svojega spavao sam snom čoveka koji je odrveneo, snom proždrljivaca, snom fabrikanta Nemca uz svoju ženu Nemicu. Čitav svet oko mene usnio je, kao da je zaspao slično kao i ja — obilazio sam rođake, lekare, išao po dućanima, a sada kad treba da mi se rodi dete, brinem se o dojilji. (Na tornju izbija dva sata.)

Ovamo, moja nekadašnja carstva, puna ljudi i života, koja ste pod okriljem misli mojih, slušajte nadahnuća moja! Nekada je zvuk noćnog zvona bio lozinkom vašom (Hoda i lomi ruke). Bože, jesi li ti zaista sam posvetio vezu dva tela? Jesi li ti sam odredio da je ništa neće moći raskinuti, iako se i duše odbiju od sebe i pođu svaka na svoju stranu, a tela, kao dva leša, ostanu jedno pored drugog?

Opet si pored mene — o moja — o moja! Uzmi me sa sobom! Ako si varka, ako sam te ja izmislio, i ti se stvorila iz mene i sada mi se otkrivaš, neka onda i ja budem jedno priviđenje, neka i ja postanem magla i dim, da bih se sjedinio s tobom!

DEVOJKA: Pođeš li za mnom, kog dana da doletim po tebe?

MUŽ: Svakog časa sam tvoj.

DEVOJKA: Pamti to!

MUŽ: Ostani tu — ne rasplinjuj se kao san! Ako si ti lepota nad lepotama i misao nad ovim mislima, zašto ne traješ duže od jedne želje, od jedne misli? (Otvara se prozor na susednoj kući.)

ŽENSKI GLAS: Dragi moj, hladnoća noćna pašće ti na grudi. Vrati mi se, najdraži moj, jer mi je samoj teskobno u ovoj crnoj velikoj sobi!

MUŽ: Dobro — odmah … Duh je nestao ali je obećao da će se vratiti, a onda zbogom, vrtiću, i kućice, i ti, koja si stvorena za vrt i kuću, ali ne za mene!

GLAS: Smiluj se — sve je hladnije pred zoru.

MUŽ: A dete moje! O, Bože! (Izlazi.)

SALON

ŽENA: Bila sam kod oca Benjamina; obećao je da će doći prekosutra.

MUŽ: Hvala ti.

ŽENA: Poručila sam kod poslastičara nekoliko torti, jer si ti verovatno mnogo gostiju pozvao na krštenje; torte će biti od čokolade, s monogramom Ježija Stanislava.

MUŽ: Hvala ti.

ŽENA: Hvala Bogu što će se već jednom svršiti taj obred te će naš ORĆO postati potpuni hrišćanin, jer, iako je već kršten vodom, činilo mi se uvek da mu nešto nedostaje. (Ide prema kolevci.) Spavaj, dete moje! Sanjaš li već nešto kad si zbacio sa sebe pokrivač? Evo, tako — lezi sada tako! ORĆO mi je danas nemiran. Mali moj, lepi moj, spavaj!

MUŽ (u stranu): Zaparno je — vruće — biće oluje. Tamo će uskoro udariti grom, a ovde će pući srce moje.

ŽENA (vraća se, seda za klavir, svira i prekida, opet počinje svirati i opet prestaje): Ni danas, ni juče, ah, Bože moj, već čitavu nedelju, čitave tri nedelje, mesec dana ima kako mi ni reči nisi rekao — a svi koje vidim kažu mi da rđavo izgledam…

MUŽ (u stranu): Došao je čas — ništa ga neće zadržati. (Glasno) Čini mi se, naprotiv, da dobro izgledaš.

ŽENA: Tebi je svejedno, jer me ti i ne gledaš; okrećeš se kad ulazim, kriješ pogled kad sedim blizu tebe. Juče sam bila na ispovesti i sećala se svih svojih greha, ali nisam mogla naći ništa čime sam te mogla uvrediti.

MUŽ: Nisi me uvredila.

ŽENA: Bože moj, Bože!

MUŽ: Osećam da sam dužan da te volim.

ŽENA: Ubijaš me tim izrazom "dužan sam" — ah, bolje ustani i kaži "ne volim" — bar ću onda znati sve — sve! (Skače i uzima dete iz kolevke.) Ne napuštaj bar njega, a ja ću se žrtvovati tvome gnevu! Dete moje voli — dete Henriče! (Pada na kolena.)

MUŽ (dižući je): Ne slušaj šta ja govorim! Dolaze mi često trenuci neraspoloženja — čame …

ŽENA: Jednu reč te samo molim, jedno obećanje samo: reci mi da ćeš ga uvek voleti!

MUŽ: I tebe i njega — veruj mi!

ŽENA: Šta je to? (Stiska dete na grudi.)

DEVOJKA (ulazi): O moj dragi, donosim ti blagoslov i uživanje — pođi za mnom!

O moj dragi, odbaci zemaljske veze kojima si sputan! Ja dolazim iz novog sveta, bez kraja i bez noći. Ja sam tvoja.

ŽENA: Sveta Bogorodice, pomozi mi! — To bledo priviđenje, ugašene oči kao da su mrtve, i glas je kao škripa kola na kojima se vozi mrtvac.

MUŽ: Čelo ti je vedro, kosa ti je isprepletena cvećem, o draga…

ŽENA: Mrtvački pokrov pada joj u krpama s ramana…

MUŽ: Svetlost se širi oko tebe! Da čujem još jednom glas tvoj — pa onda neka me nestane!

DEVOJKA: Ta koja te zadržava je varka. Njen život je ništavan, njena je ljubav kao list koji nestaje meću hiljadama uvelog lišća — ali ja sam neprolazna.

ŽENA: Henriče, Henriče, zaštiti me, ne daj me! Osećam miris sumpora i grobni zadah.

MUŽ: Ženo od gline i blata, ne budi ljubomorna, ne opadaj, ne huli! Gledaj, to je prva misao Božja o tebi, ali ti si pošla za zmijinim savetom i postala si ono što jesi!

ŽENA: Neću te pustiti!

MUŽ: O draga, napuštam kuću i idem s tobom! (Izlazi.)

ŽENA: Henriče, Henriče! (Onesvešćuje se i pada s detetom — opet grmljavina).

KRŠTENJE

PRVI GOST (tiho): Čudna stvar, gde li je grof nestao?

DRUGI GOST: Zadržao se negde, ili piše.

PRVI GOST: A gospođa bleda, neispavana, nikome ne govori ni reči.

TREĆI GOST: Današnje krštenje podseća me na bal, na koji je pozvao goste domaćin koji je uoči toga dana prokockao vilu, pa sada prima goste s usiljenom ljubaznošću.

ČETVRTI GOST: Napustio sam divnu kneginjicu, došao sam ovamo, nadajući se da će biti bogat doručak, a kad tamo, kako kaže Sveto pismo, plač i škrgut zuba!

OTAC BENJAMIN: Ježi Stanislave, primaš li sveto pomazanje?

KUM i KUMA: Primam.

JEDAN OD GOSTIJU: Gledajte, ustala je i korača kao da je u snu.

DRUGI GOST: Raširila je ruke pred sobom i, povodeći se, ide prema sinu.

TREĆI GOST: Šta kažete? Dajmo joj ruku, jer će se inače srušiti.

OTAC BENJAMIN: Ježi Stanislave, odričeš li se đavola i njegove oholosti?

KUM i KUMA: Odričem se.

JEDAN GOST: Pst — slušajte!

ŽENA (stavljajući ruke na glavu deteta): Gde je tvoj otac, ORĆO?

OTAC BENJAMIN: Molim da me ne prekidate…

ŽENA: Blagosiljam te, ORĆO, blagosiljam te, dete moje. Budi pesnik, da bi te otac tvoj voleo i da te se jednom ne bi odrekao!

KUMA: Ali dopusti, Marisja …

ŽENA: Ti ćeš biti dostojan svoga oca, steći ćeš ljubav njegovu — pa će on tada oprostiti materi tvojoj.

OTAC BENJAMIN: Zaboga, gospođo grofice!

ŽENA: Proklinjem te ako ne budeš pesnik! (Onesvešćuje se — iznose je sluge.)

GOSTI (svi uglas): Nešto neobično se dešava u ovoj kući. Hajdemo, hajdemo odavde!

KUM (pred kolevkom): Ježi Stanislave, tek što si postao hrišćanin i član ljudskog društva, a posle ćeš postati građanin i uz pomoć roditelja i milošću Božjom odličan činovnik. Imaj uvek na umu da domovinu treba voleti i da je čak lepo poginuti za domovinu … (Svi izlaze).

LEP KRAJ. — BREGOVI I ŠUME — U DALJINI PLANINE

MUŽ: Za tim sam težio, za to sam se dugo godina molio i najzad sam blizu ovojem cilju. Ljude sam ostavio daleko iza sebe. Neka tamo svaki mrav trčkara i igra se svojom slamkom, a kad je ostavi, neka skače od besa ili umire od žalosti.

GLAS DEVOJČIN: Ovuda — ovuda! (Prolazi.)

PLANINE I PROVALIJE IZNAD MORA. GUSTI OBLACI — BURA.

MUŽ: Kud mi je nestala? Odjednom se rasplinuše jutarnji mirisi, vreme se natmurilo. Stojim na ovom vrhu, poda mnom je provalija, a vetrovi strahovito huče.

GLAS DEVOJČIN (iz daleka): Ovamo, mili moj!

MUŽ: Koliko je već daleko, a ja neću moći preći preko provalije!

GLAS (u blizini): Gde su krila tvoja?

MUŽ: Zli duše, što mi se podsmevaš? Prezirem te!

DRUGI GLAS: Na hridi najviše planine, tvoja je velika, besmrtna duša, koja je mogla jednim mahom preleteti nebo — na umoru — i jadna, moli tvoje noge da ne pođeš dalje. Velika duša — veliko srce!

MUŽ: Pokažite mi se, uzmite na sebe lik koji bih mogao slomiti i srušiti! Ako se vas uplašim, onda neka se ni nje nikada ne domognem!

DEVOJKA (na drugoj strani provalije): Uhvati se za ruku moju i poleti!

MUŽ: Šta se to dešava s tobom? Cvetovi otpadaju od slepoočnica tvojih i padaju na zemlju, i čim je se dotaknu, gmižu kao gušteri, plaze kao zmije …

DEVOJKA: Mili moj!

MUŽ: Zaboga, vetar ti je s ramena skinuo haljinu i pokidao je u krpe.

DEVOJKA: Što oklevaš?

MUŽ: Kiša ti curi s kose — gole kosti ti vire iz grudi!

DEVOJKA: Obećao si — zakleo se!

MUŽ: Munja joj je spalila zenice!

HOR ZLIH DUHOVA: Stara, vraćaj se u pakao! Zavela si veliko i ponosno srce, ponos ljudi i samoga sebe. — Veliko srce, idi za svojom dragom!

MUŽ: Bože, hoćeš li me kazniti zato što sam poverovao da je Tvoja lepota za čitavo nebo viša nego lepota ove zemlje, kazniti za to što sam jurio za njom i mučio se za nju dok nisam postao igračka u rukama đavola?

ZLI DUH: Slušajte, braćo, slušajte!

MUŽ: Kuca poslednji čas. Bura zavija u crnim vihorima — more udara o hridi i diže se prema meni — nevidljiva sila gura me sve dalje — i sve bliže… Odostrag mi je na ramena zaselo mnoštvo ljudi i gura me u provaliju…

ZLI DUH: Radujte se, braćo, radujte!

MUŽ: Uzaludno je boriti se! Čari provalije me vuku — u duši mojoj je vrtoglavica… Bože, neprijatelj tvoj pobeđuje!

ANĐEO ČUVAR (iznad mora): Umirite se, valovi morski, stišajte se!

U ovom času na glavu deteta tvoga teče voda sveta!

Vraćaj se kući i ne greši više!

Vraćaj se kući i ljubi dete svoje!

SALON S KLAVIROM

MUŽ: Gde je gospođa?

SLUGA: Gospođi grofici nije dobro…

MUŽ: Bio sam u njenoj sobi — prazna je.

SLUGA: Gospodine grofe, to je zato što gospođa grofica nije tu…

MUŽ: A gde je ona?…

SLUGA: Odvezli su je juče …

MUŽ: Kamo?

SLUGA: U ludnicu. (Beži iz sobe.)

MUŽ: Čuj, Marija, možda se ti samo šališ, sakrila si se negde, da me kazniš? Odazovi se, molim te — Marija, Marisja!

Ne, niko se ne odaziva. Jane! Katarina! Čitav ovaj dom je zamro, onemeo.

Onu kojoj sam prisegao vernost i sreću gurnuo sam među one koji su već prokleti na ovom svetu. Sve čega sam se dotakao, uništio sam, i na kraju ću uništiti samoga sebe. Da li me je pakao samo zato pustio da bih nešto duže bio njegova živa slika na zemlji?

Na kakvo će uzglavlje ona danas položiti glavu svoju? Kakvi će je glasovi okružiti u noći? Zavijanje i pevanje ludaka! Vidim je: čelo, na kojem je uvek svetlela spokojna, pozdravna, prijateljska misao, sada je oborila, a misao je svoju poslala u neznane predele, možda za mnom, i luta jadna i plače…

GLAS ODNEKUD: Stvaraš dramu.

MUŽ: Ha, moj đavo se odaziva! (Trči k vratima i otvara ih širom.) Tatarina mi osedlajte! — Ogrtač moj i pištolje!

LUDNICA U PLANINSKOM PREDELU — UNAOKOLO PARK

LEKAROVA ŽENA (sa zavežljajem ključeva stoji na vratima): Možda je gospodin rođak grofičin?

MUŽ: Prijatelj sam njenog muža, on me je ovamo poslao.

LEKAROVA ŽENA: Znate, nema mnogo nade za nju. Moj muž je otputovao; on bi vam to bolje objasnio. Dovezli su je prekjuče — bila je u grčevima. — Kako je vrućina! (Briše lice). Imamo mnogo bolesnika, ali nijedan nije tako teško bolestan kao ona. Zamislite, gospodine, taj zavod nas stoji oko dvesta hiljada. Eno, kakav je samo pogled na planine! Ali gospodin je, kako vidim, nestrpljiv. Dakle, nije istina da su joj muža noću ugrabili jakobinci? Izvolite!

SOBA

MUŽ (ulazi): Hoću da budem s njom potpuno sam.

GLAS IZA VRATA: Moj muž bi se ljutio kad bi…

MUŽ: Pustite me na miru (Zatvara za sobom vrata i ide prema ženi.)

GLAS SA STROPA: U okove ste bacili Boga. Jedan je već umro na krstu — ja sam drugi Bog, takođe meću krvnicima.

GLAS ISPOD PODA: Na giljotinu glave kraljeva i gospode! Od mene počinje sloboda naroda!

GLAS S DESNE STRANE: Padajte na kolena pred kraljem, gospodarom svojim!

GLAS S LEVE STRANE: Kometa na nebu već svetli — približava se dan strašnoga suda.

MUŽ: Poznaješ li me, Marija?

ŽENA: Prisegla sam ti vernost do groba.

MUŽ: Hodi — pruži mi ruku! Otići ćemo.

ŽENA: Ne mogu da ustanem. Duša je napustila telo moje, i ušla u glavu.

MUŽ: Dopusti, ja ću te izneti!

ŽENA: Pričekaj još neki trenutak, pa ću postati dostojna tebe.

MUŽ: Kako to?

ŽENA: Molila sam se tri noći, i Bog me je uslišio.

MUŽ: Ne razumem te.

ŽENA: Otkako sam te izgubila, nešto se u meni promenilo. "Gospode Bože" — govorila sam i udarala se u prsa — "pošalji na mene duh poezije!" I trećega dana ujutru postala sam pesnik.

MUŽ: Marija!…

ŽENA: Henriče, nećeš me više prezirati! Puna sam nadahnuća! Uveče me više nećeš napuštati!

MUŽ: Nikada, nikada!

ŽENA: Pogledaj me! Zar nisam postala jednaka tebi? Sve ću shvatiti, razumeti, iskazati, odsvirati, ispevati. More, zvezde, oluju, boj… Da — zvezde, oluju, more — ah, izmaklo mi je još nešto: boj. Moraš me odvesti u boj — da ga vidim i opišem. Leš, pokrov, krv, talas, rosu, mrtvački sanduk.

U beskrajnosti ću se utopiti i kao ptica u njoj plavetnilo ću krilima razvejati i leteći nestati u crnom ništavilu.

MUŽ: Prokletstvo — prokletstvo.

ŽENA (grli ga i ljubi u usta): Henriče moj, Henriče, kako sam srećna!

GLAS ISPOD PODA: Tri kralja ubio sam svojim rukama — još deset ih ima, i sto popova koji služe misu.

GLAS S LEVE STRANE: Trećina sunca se zamračila — zvezde počinju da se spotiču na putevima svojim — jao — jao.

MUŽ: Za mene je došao sudnji dan.

ŽENA: Razvedri čelo, jer ćeš me inače opet ražalostiti. Šta ti nedostaje? Čuj, još ću ti nešto reći.

MUŽ: Govori, sve ću ispuniti.

ŽENA: Tvoj sin biće pesnik.

MUŽ: Šta?

ŽENA: Na krštenju sveštenik mu je dao prvo ime — pesnik, a drugo znaš — Ježi Stanislav. To je moje delo — ja sam blagoslovila i proklela — on će biti pesnik. Ah, kako te volim, Henriče!

GLAS SA STROPA: Oprosti im, oče, jer ne znaju šta čine!

ŽENA: Onaj boluje od čudnog ludila — zar ne?

MUŽ: Od najčudnijeg.

ŽENA: On ne zna šta govori, ali ja ću ti reći šta bi bilo kad bi Bog poludeo. (Hvata ga za ruku.) Svi svetovi lete sad dole, sad gore — svaki čovek, svaki crv viče: "Ja sam Bog!" — i svakog časa jedan za drugim umire — gase se komete i sunca. Hristos nas više neće izbaviti — on je uzeo krst ovoj i bacio ga u provaliju. Ne čuješ li kako se taj krst, nada miliona ljudi, razbija o zvezde, lomi, puca, raspada se u komadiće, a sve niže i niže tako da je veliki oblak postao od ivera njegovih? Sveta Bogorodica se još jedina moli, i zvezde, njene službenice, još je ne napustiše — ali i ona će poći onamo kuda odlazi čitavi svet.

MUŽ: Marija, možda hoćeš da vidiš sina?

ŽENA: Ja sam mu prikačila krila, poslala ga u svet da bi se napojio svim što je lepo, strašno i uzvišeno. On će se jednom vratiti i obradovati te. Ah!

MUŽ: Je li ti zlo?

ŽENA: U glavi mi je neko obesio svetiljku, koja se njiše — nepodnošljivo.

MUŽ: Marija moja najdraža, budi spokojna kao što si i pre bila.

ŽENA: Ko je pesnik, ne živi dugo.

MUŽ: Hej, u pomoć, u pomoć! (Upadaju žene i lekarova žena.)

LEKAROVA ŽENA: Dajte pilule, praškova… Ne, ne, ništa čvrsto, bolje neku tečnost. Malgosja, trči u kućnu apoteku! — Vi ste svemu tome krivi — muž će me izgrditi.

ŽENA: Zbogom, Henriče!

LEKAROVA ŽENA: To je gospodin grof lično?

MUŽ: Marija, Marija! (Grli je.)

ŽENA: Dobro mi je, jer umirem uz tebe. (Spušta glavu.)

LEKAROVA ŽENA: Kako je crvena! Udarila joj je krv u mozak!

MUŽ: Ali neće joj biti ništa?

LEKAR: Od nje nema više ništa — umrla je.

Zašto, dete, ne jašeš na štapu, ne igraš se lutkom, ne ubijaš muve, ne nabadaš na čiode leptire, ne valjaš se po travi, ne uzimaš kradom poslastice, ne zalevaš suzama sva slova od A do Z? Kralju muva i leptirova, prijatelju pajaca, vragolane mali, zašto si tako sličan anđelčiću? — Šta znače tvoje plave oči, oborene, pa ipak žive, pune uspomena, iako ti je tek nekoliko proleća prešlo preko glave? Zašto čelo naslanjaš na bele ručice i kao da sanjariš, a zašto ti je glavica opterećena mislima, kao cvet rosom?

A kada se zarumeniš, zaplamtiš kao stolisna ruža, i zabacujući unazad svoje uvojke, pogledom pođeš prema nebu — reci šta onda čuješ, šta vidiš, s kime se tada razgovaraš? Jer se na tvojem čelu pojavljuju borice kao najtanje niti, koje se ispredaju s nevidljiva klupka — Jer se u očima tvojim sija iskra koju niko ne razume — a dadilja tvoja plače, i zove te, i misli da je ne voliš, a poznanici i rođaci zovu te i misle da ih ne poznaješ. Jedino tvoj otac ćuti i mrko gleda, dok mu se u oku ne pojavi suza i onda opet nekuda nestane.

Lekar te je uhvatio za bilo, brojao otkucaje i izjavio da si nervozan. Kum ti je doneo kolačića, potapšao te po ramenu i prorekao da ćeš biti građanin velikog naroda. Došao je profesor i opipao tvoju glavu i rekao da imaš sposobnost za egzaktne nauke. — Prosjak, kome si u prolazu ubacio groš u šešir, obećao ti je lepu ženu na zemlji i krunu na nebu. — Priskočio je vojnik, zgrabio te i podigao uvis, viknuvši: "Bićeš pukovnik!" — Ciganka je dugo gledala u tvoj desni i levi dlan, i ništa nije mogla pročitati, pa je uzdišući otišla ne htevši uzeti dukata. — Hipnotizer ti se prstima unosio u oči, dugim prstima ti je kružio ispred lica i prestrašio se, jer je osetio da se sam uspavljuje. — Sveštenik te je pripremao za prvu ispovest, i sam je hteo da klekne pred tobom kao pred ikonom. — Slikar je došao jednoga dana kad on bio ljut i udarao nožicama o pod, i naslikao te kao đavolčića i postavio te na sliku Sudnjeg dana meću proklete duhove.

Međutim, ti rasteš i postaješ sve lepši, ali ne od one mlečne i jagodne svežine detinjstva, nego od lepote čudnih, neshvatljivih misli, koje ti valjda dolaze s drugog sveta, jer iako su ti oči često ugašene i lice potamnelo, prsi upale, ipak se svako ko te vidi zaustavlja i govori: "Kakvo lepo dete!" — Kad bi cvet koji vene imao dušu od vatre i nadahnuće s neba, kad bi na svakom listu koji se naginje prema zemlji anđeoska misao ležala umesto kaplje rose, cvet bi taj bio sličan tebi, dete moje. Možda su postojali takvi pre Adamova izgnanstva.

GROBLJE

MUŽ: Okini šešir i moli se za dušu matere svoje!

ORĆO: Zdravo Marijo, milosti puna, kraljice nebesa, gospodarice svega što cveta na zemlji, po poljima i pored potoka…

MUŽ: Zašto menjaš reči molitve? Moli se kao što su te naučili, za majku koja je pre deset godina baš u ovaj čas umrla.

ORĆO: Zdravo Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom; blagoslovena među anđelima, i svaki od njih, kad ti prolaziš, skida sa krila svojih jednu dugu i baca pod noge tvoje. — Ti si na njima kao na valovima…

MUŽ: ORĆO!

ORĆO: Kad mi te reči dolaze same od sebe i bole me u glavi, pa ih, oče, moram izreći.

MUŽ: Ustani! Takva molitva ne ide Bogu! Ne sećaš se majke — ne možeš je ni voleti.

ORĆO: Viđam vrlo često majku.

MUŽ: Gde, mali moj?

ORĆO: U snu, to jest ne baš potpuno u snu, nego onda kad upravo hoću da zaspim, na primer prekjuče.

MUŽ: Dete moje, šta ti to govoriš?

ORĆO: Bila je vrlo bleda i slaba.

MUŽ: A je li ti šta govorila?

ORĆO: Činilo mi se da hoda po nekoj velikoj i ogromnoj tami, a ana sama sva bela, i govori:

Ja lutam svuda,
ja svuda dopirem
gde su krajevi sveta
gde je pev anđela, —
i za tebe skupljam
oblika mnoštvo,
o dete moje!
Misli i nadahnuće.

I od duhova viših,
i od duhova nižih,
boje i prelive,
zvukove i zrake
skupljam za tebe,
da bi ti, sinko moj,
bio takav kakvi su na nebu,
i da bi te otac tvoj
uvek voleo.

Vidiš, oče, sećam se od reči do reči. Dragi tata, ja ne lažem.

MUŽ (naslanja se na stub grobnice): Marija, zar hoćeš da rođeno dete uništiš, da me dvema smrtima opteretiš… Šta ja to govorim? Ona je negde na nebu, tiha i mirna kao za života na zemlji! To se samo priviđa jadnom dečaku.

ORĆO: I sada čujem glas njen, ali je ne vidim.

MUŽ: Odakle? S koje strane?

ORĆO: Kao da dolazi iza one dve tise, na koje padaju zraci sunca na zalasku.

Ja ću napojiti
usta tvoja
zvukom i snagom,
čelo ću ukrasiti
trakom vedrine,
i ljubavlju majčinom
probudiću sve u tebi
što su ljudi na zemlji,
anđeli na nebu,
nazvali lepotom —
da bi otac tvoj,
sine moj,
tebe voleo!

MUŽ: Da li poslednje misli pred smrt prate dušu, ako ona ode i na nebo? Može li duh biti u isti mah srećan, svet i pometen umom?

ORĆO: Glas majčin sve je slabiji, nestaje upravo iza zida kosturnice, eno — tamo — ona još ponavlja:

O sine moj
da bi otac tvoj
tebe voleo!

MUŽ: Bože, smiluj se detetu našem, koje si, čini se, u gnevu svojem osudio na ludilo i na preranu smrt. Gospode, ne oduzimaj razum svojim stvorenjima, ne napuštaj svetinje koje si sam sebi sagradio! Pogledaj na muhe moje i anđelčića toga ne šalji na muke paklene! Mene si bar obdario snagom da mogu izdržati navalu misli, strasti i osećanja, ali njega? Dao si mu telo slično paučini, koje će rastrgati svaka veća misao. O Gospode Bože — o Bože!

Već deset godina nisam imao mirnoga dana. Okružio si me mnogim ljudima, koji su mi želeli sreće, zavideli mi i čestitali — poslao si na mene čitav grad bolova i varljivih slika, i predosećanja, i snova. Milost svoju udelio si razumu mome, ali ne i srcu. Dopusti mi da u miru volim svoje dete, i neka zavlada mir između Stvoritelja i stvorenoga! Sine, prekrsti se i hajde za mnom! Počivaj u miru! (Odlaze.)

ŠETALIŠTE

FILOZOF: Ponavljam da je to moje čvrsto i slobodno uverenje da dolazi vreme oslobođenja žena i crnaca.

MUŽ: Imate pravo.

FILOZOF: I predstoje velike promene u ljudskom društvu u celini i u pojedinostima — iz čega izvodim opet oslobođenje ljudskoga roda kroz krv i uništenje starih oblika.

MUŽ: Tako vam se čini?

FILOZOF: Slično kao što se zemljina kugla čas ispravlja čas naginje na svojoj osi zbog svojih brzih okretaja…

MUŽ: Vidite li ono trulo drvo?

FILOZOF: S mladim lišćem na donjim grančicama?

MUŽ: Da. — Šta mislite, koliko će još godina izdržati?

FILOZOF: Šta ja znam! Godinu, dve dana.

MUŽ: Ipak je danas isteralo nekoliko novih listića, mada mu korenje sve više trune.

FILOZOF: Pa šta onda?

MUŽ: Ništa — samo to da će se ono jednoga dana srušiti i raspasti na ugljen i pepeo, jer ni stolar neće moći da ga upotrebi.

FILOZOF: Pa nije o tome reč.

MUŽ: Ipak, to je slika tvoja, i svih tvojih, i stoleća tvojega, i teorija tvojih. (Prolaze.)

KLANAC U BRDIMA

MUŽ: Mnogo godina sam radio da pronađem poslednju reč ovih nauka, uživanja i misli — i pronašao sam — grobnu prazninu u srcu svojem. Poznajem sva osećanja po imenu, ali nikakve čežnje, nikakve vere i ljubavi nema u meni, samo nekoliko slutnji luta u toj pustinji: o sinu mojem da će oslepeti — o društvu u kojem sam odrastao da će se raspasti — i patim tako strašno kao što je Gospod Bog blažen sam u sebi, sam zbog sebe.

GLAS ANĐELA ČUVARA: Ljubi one koji pate, koji su gladni, koji očajavaju, ljubi bližnje svoje, tvoje bedne bližnje, i bićeš spasen!

MUŽ: Ko se to javlja?

MEFISTO (prolazeći): Sluga pokoran. Volim katkada da zaustavljam putnike darom koji je priroda usadila u mene. Govorim iz trbuha.

MUŽ (dižući ruku do šešira): Slično lice video sam negde na bakrorezu.

MEFISTO (u stranu): Grof ima dobro pamćenje. (Glasno) Hvaljen budi…

MUŽ: Na veki vekova — amin.

MEFISTO (ulazeći među stene): Ti i tvoja glupost.

MUŽ: Jadno dete, zbog krivica oca i ludila majke osuđeno si na večnu slepoću — bez strasti, živeći samo u mašti, ti si sena anđela koji preleće, koji je bačen na zemlju i luta u ništavnosti svojoj. — Neki golemi orao uzneo se iznad mesta s kojeg je nestao onaj čovek.

ORAO: Zdravo da si — zdravo!

MUŽ: Leti k meni, sav crn. Šum njegovih krila čini se kao zviždanje hiljade kugla u boju.

ORAO: Sabljom svojih otaca bori se za njihovu čast i moć!

MUŽ: Raskrilio se iznad mene — pogledom zmije zvečarke pije mi zenice. Ha, razumem te!

ORAO: Ne ustupaj, ne ustupi nikada, a tvoji neprijatelji, podli neprijatelji tvoji, srušiće se u prah.

MUŽ: Zbogom ostaj među stenama, u kojima nestaješ. Bilo šta bilo, laž ili istina, pobeda ili propast, ja verujem tebi, poslaniče slave. Prošlosti, budi mi u pomoći! A ako se duh tvoj vratio u krilo Božje, neka se opet od njega odvoji, stupi u mene, postane misao, sila i čin! (Odgurne zmiju.)

Beži, odvratni gmizavče! Kao što sam zbacio tebe, i kao što za tobom niko u celoj prirodi neće zažaliti, tako će se svi oni srušiti u provaliju, i niko za njima zažaliti neće, i imena ostati neće, i nijedan oblak neće se na svom putu okrenuti da bi pogledao na toliko sinova zemljinih koji ginu zajedno.

Oni najpre, potom ja.

Plavetnilo beskrajno, ti obavijaš zemlju, zemlju koja je malo dete što škrguće zubima i plače, ali ti ne dršćeš, ne slušaš je, ti ploviš u svoju beskrajnost.

Majko prirodo, zdravo! Ja te napuštam da bih se pretvorio u čoveka: idem da se borim s braćom svojom!

SOBA

MUŽ: Ništa mu nisu mogli pomoći — u vas polažemo poslednju nadu.

LEKAR: To je za mene osobita čast…

MUŽ: Kaži gospodinu kako se osećaš.

ORĆO: Više ne mogu prepoznati, tata, ni tebe ni toga gospodina. Iskre i crne niti lete ispred očiju mojih;

katkada se iz njih odvoji nešto kao tanušna zmija — i onda neki žut oblak, koji leti uvis, pada dole, a iz njega iskače duga — i to me ništa ne boli.

LEKAR: Stanite, gospodine Ježi, u senku! Koliko imate godina? (Gleda mu u oči.)

MUŽ: Napunio je četrnaest.

LEKAR: Sada se okrenite prema prozoru!

MUŽ: Dakle?

LEKAR: Kapci divni, beonjača sasvim čista, sve žilice u redu, mišići zdravi. (Orću) Ne brinite se ništa — doskora bićete zdravi kao i ja. (Mužu) Nema nikakve nade — pogledajte, gospodine grofe, i sami u zenice — ne reagira na svetlost. Potpuno oslabljenje očnog nerva.

ORĆO: Magla mi pokriva ove — sve.

MUŽ: Zaista — zenice raširene, sive, bez života …

ORĆO: Kada spustim kapke, više vidim nego otvorenih očiju.

LEKAR: Misao mu je uništila telo. Postoji opasnost od katalepsije.

MUŽ (odvodeći Lekara na stranu): Sve što zatražite — pola imetka dajem.

LEKAR: Potpuna dezorganizacija ne može se više dovesti u red.

Sluga pokoran gospodina grofa! Moram ići da skinem jednoj gospođi mrenu s očiju.

MUŽ: Smilujte se, nemojte nas još ostavljati!

LEKAR: Možda vas zanima ime te bolesti?

MUŽ: I nema nikakve nade, nikakve nade?

LEKAR: Grčki se naziva: anaurozis. (Odlazi.)

MUŽ (stiskajući sina na grudi): Ali ti još nešto vidiš?

ORĆO: Čujem ti glas, oče.

MUŽ: Gledaj kroz prozor, tamo je sunce, divno nebo!

ORĆO: Mnogo likova mi se priviđa između zenice i kapaka — gledam viđena lica, poznata mesta — pročitane listove iz knjiga.

MUŽ: To još vidiš?

ORĆO: Da, očima duše, ali ove su mi se ugasile.

MUŽ (pada na. kolena. — Tajac)

Pred kim sam klekao — pred kim treba da se žalim na nepravdu koja je nanesena mome detetu? (Ustajući) Bolje je ćutati! Bog se smeje našim molitvama, a đavo proklinjanju!

GLAS ODNEKUD: Tvoj sin je pesnik — šta tražiš više?

KUM: Zaista, to je velika nesreća — biti slep.

LEKAR: I vrlo neobično u tako mladim godinama.

KUM: Bio je oduvek slabašan, a i mati mu je umrla od nečega sličnog…

LEKAR: Od čega?

KUM: Recimo tako — razumete me — falila joj je jedna daska u glavi.

MUŽ: Oprostite što sam vas pozvao tako kasno, ali ima već nekoliko dana kako se moj jadni sin budi uvek oko dvanaest sati, ustaje i govori u snu. Molim vas, pođite za mnom.

LEKAR: Hajdemo! Vrlo sam radoznao da vidim taj fenomen.

SPAVAĆA SOBA

ROĐAK: Tiho!

DRUGI ROĐAK: Probudio se, a nas ne čuje.

LEKAR: Molim vas da bude mir.

KUM: To je veoma čudna stvar.

ORĆO (dižući se): O Bože, Bože!…

ROĐAK: Kako polako korača …

DRUGI ROĐAK: Kako je samo skrstio ruke na grudima!

TREĆI ROĐAK: Ni trepnuo nije okom — tek što malo otvara usta, a ipak iz njih izlazi oštar, otegnut glas.

SLUŽAVKA: Isuse Hriste!

ORĆO: Dalje od mene, tmino nebeska! Ja sam se rodio kao sin svetlosti i pesme! Šta hoćete od mene, šta tražite od mene?

Neću vam se predati, iako je moj vid odleteo s vetrovima i juri negde kroz vasionu — ali on će se jednom vratiti, obogaćen svetlošću zvezda, i u očima mojim raspaliće plamen.

KUM: Isto kao i pokojnica — bunca, a sam ne ana šta. Stvar je vrlo zanimljiva.

LEKAR: Slažem se s vama!

DADILJA: Prečista Devo Čenstohovska, uzmi moje oči pa ih daj njemu!

ORĆO: Majko moja, molim te, majko moja, pošalji mi sada slike i misli da bih unutrašnjim životom mogao živeti, da bih stvorio drugi svet u sebi, jednak onom koji sam izgubio.

ROĐAK: Šta misliš, brate? Ne zahteva li ta stvar sazivanje porodičnog veća?

DRUGI ROĐAK: Čekaj — tiho!

ORĆO: Ne odgovaraš mi? O majko, ne napuštaj me!

LEKAR (Mužu): Moja dužnost je da govorim istinu.

KUM: Tako je — to je dužnost — i vrlina lekarova, gospodine doktore!

LEKAR: Vaš sin je duševno bolestan, što je povezano s neobičnom rastrojenošću živaca, a to katkad izaziva, da tako kažem, stanje sna i jave u isti mah, stanje slično onom koje očigledno ovde srećemo.

MUŽ (u stranu): Bože, čuješ li, on mi prenosi tvoje odluke.

LEKAR: Hteo bih pero i mastilo. — Gerasi laurei^[*] dva grama, i tako dalje, i tako dalje …

MUŽ: Naći ćete u onoj sobi. Molim vas, svi iziđite.

GLASOVI, IZMEŠANI: Laku noć — laku noć — do viđenja! (Izlaze.)

ORĆO (budeći se): Žele mi laku noć! Govorite o dugoj noći, možda o večnoj noći, ali ne o dobroj, ne o srećnoj!

MUŽ: Osloni se na mene, odvešću te do postelje.

ORĆO: Oče, šta sve to znači?

MUŽ: Pokrij se dobro i mirno spavaj, jer lekar kaže da će ti se vratiti vid.

ORĆO: Ne osećam se dobro. San su mi prekinuli nečiji glasovi. (Zaspi.)

MUŽ: Neka blagoslov moj počiva na tebi! Ništa ti više ne mogu dati — ni sreće, ni svetlosti, ni slave — a kuca čas kad ću se morati boriti, raditi s nekoliko ljudi protiv mnoštva. Gde ćeš ti biti, sam samcit usred sto nevolja, slep, nemoćan, dečače i pesniče u isti mah, jadni pevaču bez slušalaca, koji dušom živiš izvan granica zemaljskih, a telom si prikovan za zemlju — o ti nesrećni, najnesrećniji od anđela nebeskih, o ti, sine moj!

DADILJA (na vratima): Gospodin doktor moli da dođete.

MUŽ: Dobra moja Katarina, ostani uz malog! (Izlazi.)

Nek se ori pesma, nek se ori! Ko će je početi, a ko dovršiti? Dajte mi prošlost, sapetu u pancir, okićenu viteškim perima! Gotske tornjeve podići ću pred očima vašim, baciću sene svetih katedrala na glave vaše! Ali to nije ono pravo — toga više nikada biti neće!

Ko god ti bio, reci mi u šta veruješ! Lakše ćeš izgubiti život nego pronaći neku veru, pobuditi veru u sebe. Stidite se, stidite se svi, mali i veliki — i pored vas, i pored toga što ste ništavni i jadni, bez srca i mozga, svet teži svojim ciljevima, vuče za sobom, tera pred sobom, igra se s vama, prevrće, odbacuje. Svet se okreće kao u plesu: parovi nestaju i pojavljuju se i iščezavaju zauvek, jer je klizavo — jer krvi ima mnogo — krv je svuda, krvi ima mnogo, kažem vam.

Vidiš li ono mnoštvo koje stoji na kapiji grada između brežuljaka i redova jablana, vidiš li razapete šatore, poređane duge daske na panjevima i kladama, pokrivene mesom i pićem? Vrč leti iz ruke u ruku, a gde se dotakne usta, tamo se izvija glas pretnje, zakletve ili prokletstva. On leti, skreće, kruži, pleše, uvek pun, zvečeći i blistajući se između hiljada i hiljada. Neka živi vrč pijanstva i radosti!

Vidite li kako oni nestrpljivo čekaju, mumlajući, spremajući se da zagrme? Svi su bedni, sa znojem na čelu, raščupanih vlasi, u krpama, opaljenih lica, s ispucalim radničkim rukama. Jedni drže kose, drugi mašu čekićima i rendima; gle, onaj visoki drži oborenu bradvu, a onaj vitla po vazduhu zelenom motkom; a tamo dalje, pod vrbom, neki dečko gura u usta višnju, a u desnoj ruci stiska dugo šilo. Dođoše i žene, matere njihove, gladne i bedne, kao što su i oni, uvenule pre vremena, bez tragova lepote; na njihovoj kosi vidi se prašina pređenog puta, na njima su pocepane haljine, u očima njihovim ima nešto ugaslo, mračno, kao neka karikatura vida. Ali odmah oživljuju — vrč leti svuda, svuda juri. Neka živi vrč pijanstva i veselja!

Sada nastade velika graja u mnoštvu. Je li to radost, ili očajanje? — Ko bi mogao raspoznati kakvo je osećanje u glasovima hiljada ljudi? Ovaj koji je došao popeo se na sto, skočio na stolicu i gospodari njima, govori im. Glas mu je otegnut, oštar, izrazit: svaku reč ćeš razabrati, razumeti — pokreti njegovi su polagani, laki, prate reči, kao muzika pesme — čelo je visoko, široko, a na glavi mu nema nijedne vlasi, sve su opale, mislima istisnute — koža, zategnuta na lobanji i licu, žuti se upala izmeću kostiju i mišića — a od slepoočnica crna brada u vencu okružuje čitavo lice; nigde krvi ne vidiš, nigde se na licu ne menja boja — oči su nepokretne, upravljene u slušaoce — nijednog trenutka ne možeš videti sumnje ili zabune u njima. A kad ruku podigne, ispruži je, stisne, obaraju glave, i čini se da će odmah pokleknuti pod tim blagoslovom velikog razuma

— ne srca — dole sa srcem, s predrasudama, neka živi reč veselja i ubistva!

To je njihova srdžba, njihova ljubav, to je vladar njihovih duša i oduševljenja — on im obećava hleba i zarade. Krici njihovi čuju se, šire se i odjekuju sa svih strana: "Živeo Pankraci! — Hleba, hleba, hleba!" — A kod nogu govornikovih, naslonjen o sto, prijatelj, ili drug, ili sluga.

Oči su mu istočnjačke, crne, zasvođene dugim trepavicama, ruke opuštene, noge savijene, čitavo telo nekako nemoćno nagnuto u stranu, na usnicama mu nešto sladostrasno, nešto rđavo; na prstima mu je zlatno prstenje. I on viče hrapavim glasom: "Živeo Pankraci!" Govornik za časak upire pogled u njega i kaže: "Građanine Pokršteni, daj mi maramicu!"

Međutim traju pljesak i poklici: "Hleba, hleba, hleba! Smrt gospodi, smrt trgovcima! Hleba, hleba!"

KOLIBA

POKRŠTENIK: Braćo moja jadna, moja osvetnička braćo, braćo draga, sisajmo listove Talmuda kao dojku punu mleka, dojku životodavnu, iz koje nama teče snaga i med, a njima pelen i otrov.

HOR POKRŠTENIKA: Jehova je Gospod naš, i niko drugi. On nas je svuda razbacao, on je nama, kao prstenovima jedne beskrajne zmije, opleo čitav svet poštovalaca krsta, gospodara naših, gordih, glupih, nepismenih. Triput pljunimo za njihovu propast, trostruko prokletstvo na njih!

POKRŠTENIK: Radujmo se, braćo moja! Krst, neprijatelj naš, potkopan, istruo, stoji danas iznad kaljuže krvi, a kad se jednom sruši, dići se više neće. Sada ga gospoda brane.

HOR: Dovršava se rad vekova, rad naš tužan, bolan, neumoran. Smrt gospodi! Triput pljunimo za njihovu propast, trostruko prokletstvo na njih!

POKRŠTENIK: Na slobodi bez ikakvog reda, na pokolju beskrajnom, na neslozi i zloći, na gluposti njihovoj i gordosti, zasnovaćemo silu Izraela — samo da još to malo srušimo gospode, i da njihove leševe zaspemo razvalinama krsta.

HOR: "Krst je naše sveto znamenje, krštena voda spojila nas je s ljudima" — preziratelji su poverovali ljubavi prezrenih. — "Sloboda ljudska — to je naš zakon, dobro naroda — to je cilj naš"; sinovi hrišćana poverovali su sinovima Kaifinim. Pre mnogo vekova očevi naši mučili su neprijatelja našeg — mi ćemo ga danas nanovo mučiti i više uskrsnuti neće.

POKRŠTENIK: Još samo nekoliko trenutaka, još nekoliko kapi zmijina otrova, i svet će biti naš, naš, braćo moja!

HOR: Jehova je Gospod Izraela, n niko drugi. Triput pljunimo za propast njihovu, trostruko prokletstvo na njih! (Čuje se kucanje.)

POKRŠTENIK: Na posao! A ti, sveta knjigo, dalje odatle, da pogled prokletoga ne bi uprljao listove tvoje! (Sklanja Talmud.) Ko je?

GLAS IZA VRATA: Vaš. U ime slobode, otvaraj!

POKRŠTENIK: Braćo, u ruke čekiće i povraze! (Otvara.)

LEONARD (ulazeći): Dobro je, građani, što ne spavate i što oštrite kame za sutra. (Prilazi jednom od njih.) A šta ti to praviš u tom ćošku?

JEDAN POKRŠTENIK: Užad, građanine.

LEONARD: Pravo imaš, brate. Ko od mača ne padne u boju, taj će svršiti na grani.

POKRŠTENIK: Mili građanine Leonarde, je li odlučeno za sutra?

LEONARD: Onaj koji misli i oseća najsilnije od nas svih, poziva te po meni na razgovor. On će ti sam odgovoriti na to pitanje.

POKRŠTENIK: Idem, a vi ne prekidajte posla! Jankjele, pazi ih dobro! (Izlazi s Leonardom.)

HOR POKRŠTENIKA: Povrazi i kame, kijače i sablje, delo ruku naših, izići ćete na propast njihovu! Oni će ubijati gospodu po livadama, vešati ih po baštama i šumama, a mi ćemo zatim njih ubijati i vešati. Prezreni će ustati u gnevu svojem, i na slavu Jehovinu će se podignuti. Reč njegova je otkupljenje, ljubav njegova prema nama je uništenje za sve. Pljunimo triput za propast njihovu, trostruko prokletstvo na glave njihove!

ŠATOR

PANKRACI: Pedesetorica ih je tu malopre pijančila i, posle svake moje reči, vikala: "Vivat!" Da li je bar jedan razumeo moje misli, shvatio kraj puta, na početku kojega viče? — Ah, servile imitatorum pecus!^[**]

Poznaješ li grofa Henrika?

POKRŠTENIK: Veliki građanine, više iz viđenja nego lično. Jednom mi je samo, sećam se, prolazeći na Brašančevo u crkvu doviknuo: "S puta!" i pogledao me pogledom gospodara, za šta sam mu u sebi obećao uže.

PANKRACI: Sutra, što ranije izjutra, otići ćeš k njemu i reći da hoću da se s njim lično, tajno sastanem, prekosutra u noći.

POKRŠTENIK: Koliko ćeš mi ljudi dati za pratnju? Jer nerazborito bi bilo da pođem sam.

PANKRACI: Poći ćeš sam. Moje ime biće ti straža, a vešala na kojima ste juče obesili barona biće ti okrilje.

POKRŠTENIK: A jao!

PANKRACI: Reći ćeš da ću doći k njemu prekosutra o ponoći.

POKRŠTENIK: A ako naredi da me zatvore ili izbiju?

PANKRACI: Onda ćeš biti mučenik za slobodu naroda.

POKRŠTENIK: Sve, sve za slobodu naroda. (Po strani) Avaj!

PANKRACI: Laku noć, građanine.

LEONARD: Zašto to odugovlačenje, ta polovična sredstva, pregovori i razgovori? Kad sam se zakleo da ću te obožavati i slušati, smatrao sam te vitezom bez straha i mane, orlom koji leti pravo k cilju, čovekom koji stavlja i sebe i sve svoje na jednu kartu.

PANKRACI: Ćuti, dečko!

LEONARD: Svi su spremni, pokrštenici su skovali oružje i upleli užad, mnoštvo viče, čeka na zapovest;

izdaj zapovest, i ono će prsnuti kao iskra, kao munja, i pretvoriće se u plamen i grmljavinu.

PANKRACI: Udara ti krv u glavu; to je osobina tvojih godina, a s njom ne umeš da se boriš, i to onda nazivaš oduševljenjem.

LEONARD: Razmisli šta činiš! Aristokrate u svojoj nemoći zatvorile su se u Sv. Trojicu i tu čekaju naš dolazak, kao nož giljotine. Napred, učitelju, bez odugovlačenja napred, na njih!

PANKRACI: Svejedno. Oni su izgubili telesnu snagu u uživanjima, snagu razuma u lenstvovanju — sutra ili prekosutra moraju pasti.

LEONARD: Koga se bojiš? Ko te zadržava?

PANKRACI: Niko — samo volja moja.

LEONARD: I treba da joj slepo verujem?

PANKRACI: Uistinu ti kažem, slepo.

LEONARD: Ti nas izdaješ.

PANKRACI: Kao refren u pesmi, tako je izdaja uvek na kraju svakog tvoga govora. Ne viči, jer kad bi nas neko čuo…

LEONARD: Tu nema uhoda, a i da ima, pa šta?…

PANKRACI: Ništa — samo pet kugli u tvoja prsa, za to što si se osmelio da svoj glas podigneš za jedan ton u prisustvu mom. (Prilazi mu.) Veruj mi — budi miran!

LEONARD: Zaboravio sam se, priznajem, ali kazne se ne bojim. Ako smrt moja treba da služi kao primer, da donese našoj stvari snage i ugleda, zapovedaj!

PANKRACI: Živ si, pun nade i duboko veruješ — najsrećniji si meću ljudima, pa neću da te lišavam života.

LEONARD: Šta kažeš?

PANKRACI: Razmišljaj više, pričaj manje, a jednom ćeš me razumeti Jesi li poslao u magazin po dve hiljade metaka?

LEONARD: Poslao sam Dejca s odredom vojnika.

PANKRACI: A da li su prilozi obućara stavljeni u našu kasu?

LEONARD: S najiskrenijim oduševljenjem svi su do jednog priložili i doneli sto hiljada.

PANKRACI: Sutra ću ih pozvati na večeru. Da li si čuo što novo o grofu Henriku?

LEONARD: I suviše mnogo prezirem gospodu da bih verovao tome šta o njemu govore. Degenerisane rase nemaju energije — one je ne mogu, ne smeju imati.

PANKRACI: On ipak sakuplja svoje seljake i, uzdajući se u njihovu odanost, sprema se da pođe u pomoć zamku Svete Trojice.

LEONARD: Ko će moći da nam se odupre? Ta u nama je oličena ideja našega veka.

PANKRACI: Ja hoću da ga vidim, da mu pogledam u oči, da mu proniknem u dubinu srca, da ga privučem na našu stranu.

LEONARD: Zatucani aristokrata.

PANKRACI: Ali i pesnik! A sada me ostavi samog.

LEONARD: Opraštaš mi, građanine?

PANKRACI: Spavaj mirno! Da ti nisam oprostio, već bi spavao na sve veke.

LEONARD: Sutra neće biti ništa?

PANKRACI: Laku noć i želim ti prijatne snove! (Leonard izlazi.)

Hej, Leonarde!

LEONARD (vraćajući se): Građanine vođo…

PANKRACI: Prekosutra u noći poći ćeš sa mnom do grofa Henrika.

LEONARD: Razumem. (Izlazi.)

PANKRACI: Zašto meni, vođi tolikih hiljada, stoji na putu jedan čovek? Moć je njegova mala u poravnanju s mojom: nekoliko stotina seljaka, koji slepo veruju u njegove reči, vezanih za njega ljubavlju domaćih životinja … To je sve jad, sve je to ništa. Pa zašto toliko želim da ga vidim, da ga pridobijem? Da li je duh moj sreo duh ravan sebi i na časak se zaustavio? To je poslednja prepreka za mene u ovim dolinama — treba je oboriti, a zatim… Misli moja, zar ti ne umeš samu sebe očarati, kao što očaravaš druge? Stidi se, ta ti znaš svoj cilj, ti si misao, gospodarica naroda. U tebi se skupila volja i moć svih ljudi, i što je zločin za druge, to je slava za tebe … Ljudima prostim, nepoznatim, dala si imena, ljudima bez osećanja dala si veru, stvorila si oko sebe svet sličan svojem, nov svet — a sama lutaš i ne znaš šta si! Ne, ne, ne — ti si velika! (Pada na stolicu i zamisli se.)

ŠUMA

MUŽ (preobučen, u crnom ogrtaču, s crvenom. kapom slobode. na glavi, dolazi, držeći pod ruku Pokrštenika):

Pamet u glavu!

POKRŠTENIK (tiho): Gospodine grofe, provešću vas — neću vas izdati, na časnu reč.

MUŽ: Samo okom trepni, digni prst, pa ću ti opaliti metak u glavu. Možeš mi verovati da mi nije stalo do tvog života kad sam svoj vlastiti stavio na kocku.

POKRŠTENIK: Jao, jao. Železnim kleštima stiskate mi ruku. Šta treba da radim?

MUŽ: Govori sa mnom kao sa znancem, s novopristiglim prijateljem. Kakva je ono igra?

POKRŠTENIK: Igra slobodnih ljudi.

HOR: Hleba, zarade, drva za ogrev zimi, odmora leti! — hura, hura!
Bog nije imao prema nama milosti — hura, hura!
Kraljevi nisu imali prema nama milosti — hura, hura!
Gospoda nisu imala prema nama milosti — hura, hura!
Mi ćemo se danas Bogu, kraljevima i gospodi za dobrotu zahvaliti!

MUŽ (jednoj devojci): Milo mi je što si tako rumena i vesela.

DEVOJKA: Pa eto, mi smo dugo na ovaj dan čekali. Ja sam uvek prala tanjire, krpom otirala viljuške, i nikada nisam čula lepe reči — a sada je došlo vreme da i ja jedem, da i ja igram! Hura!

MUŽ: Igraj, građanko!

POKRŠTENIK (tiho): Smilujte se, gospodine grofe, može vas ko poznati. Hajdemo!

MUŽ: Ako me ko prepozna, ode ti glava! Hajdemo dalje!

POKRŠTENIK: Pod ovim hrastom sedi klub lakeja.

MUŽ: Približimo mu se!

PRVI LAKEJ: Ja sam već ubio svog negdašnjeg gospodara.

DRUGI LAKEJ: Ja još neprestano tražim svoga barona. U tvoje zdravlje!

SOBAR: Građani, sagnuti iznad kalupa, u znoju i poniženju, glačajući čizme, šišajući kosu, osetili smo šta su prava naša. U zdravlje celog kluba!

HOR LAKEJA: U zdravlje predsednika — on će nas povesti putem časti.

SOBAR: Hvala, građani!

HOR LAKEJA: Iz predsoblja, tamnica naših, zajedno, složno, u jednom trenu ispadosmo svi. Vivat! Poznajemo gluposti i razvratnost salona. Vivat, vivat!

MUŽ: Kakvi su to glasovi, tvrdi i divlji, koji dolaze iza onog žbuna s leve strane?

POKRŠTENIK: To je hor mesara, gospodine grofe.

HOR MESARA: Sekira i nož — to je oružje naše, klanica — to je život naš. Nama je svejedno da li koljemo stoku ili gospodu.

Deca snage i krvi, ravnodušno gledamo druge, slabije i bleđe. Ko nas pozove, on nas i ima; za gospodu obaraćemo volove, za narod gospodu.

Sekira i nož — to je oružje naše, klanica — to je život paš. Klanica — klanica — klanica.

MUŽ: Ovi mi se sviđaju — oni bar ne pominju ni čast ni filozofiju. Dobro veče, gospođo!

POKRŠTENIK (tiho): Gospodine grofe, govorite "građanko" ili "slobodna ženo"!

ŽENA: Šta znači ta titula, otkud ona? — Pih, pih — smrdiš na starež!

MUŽ: Jezik mi se zapleo.

ŽENA: Ja sam slobodna kao i ti, slobodna žena, a društvu, zato što mi je priznalo prava, razdajem svoju ljubav.

MUŽ: Društvo ti je opet za to dalo to prstenje i taj lanac od ametista. Oh, dvostruko dobrotvorno društvo!

ŽENA: Ne, te sitnice skinula sam pre oslobođenja sa svoga muža, neprijatelja svoga, neprijatelja slobode, koji me je držao u ropstvu.

MUŽ: Želim ti, građanko, dobru zabavu! (Prolazi dalje.)

Ko je onaj čudan vojnik, naslonjen na dvosekli mač, s jednom mrtvačkom glavom na kapi, s drugom na pojasu, s trećom na prsima? Nije li to slavni Bjanketi, danas takav kondotjer naroda kao što su nekada bivali kondotjeri kneževa i vlada?

POKRŠTENIK: On glavom, gospodine grofe, tek je nedelju dana kako je stigao ovamo.

MUŽ: Zašto ste tako zamišljeni, generale?

BJANKETI: Vidite li, građani, onu proseku izmeću javorova? Gledajte dobro, videćete tamo na vrhu zamak. Odlično vidim kroz svoj durbin zidove, opkope i četiri bastiona.

MUŽ: Teško ga je osvojiti.

BJANKETI: Hiljadu hiljada kraljeva!… Može se obići kroz klanac, načiniti lagum, i…

POKRŠTENIK (namigujući): Građanine generale!

MUŽ (tiho): Osećaš li ovaj zapeti oroz na pištolju ispod moga ogrtača?

POKRŠTENIK (na stranu): Jao! — (Glasno) Kako si to onda namislio, građanine generale?

BJANKETI (zamišljen): Iako ste moja braća u slobodi, niste moja braća u geniju. Posle pobede svako će saznati moje planove. (Odlazi.)

MUŽ (Pokršteniku): Savetujem vam da ga ubijete, jer tako se počinje stvarati svaka aristokracija.

ZANATLIJA: Prokletstvo — prokletstvo!

MUŽ: Šta radiš pod tim drvetom, bedni čoveče? Što ti je pogled tako mutan i divlji?

ZANATLIJA: Prokletstvo trgovcima, direktorima fabrika! Najlepše godine, u kojima drugi ljudi vole devojke, biju se na otvorenom polju, plove širokim morima, ja sam se mučio u tesnoj sobici, u tkaonici svile.

MUŽ: Isprazni čašu koju držiš u ruci!

ZANATLIJA: Nemam snage — ne mogu da je dignem do usta… Jedva sam se dovukao ovamo, ali za mene više neće doći dan slobode. Prokletstvo trgovcima koji prodaju svilu, i gospodi koja je nose. Prokletstvo — prokletstvo! (Umire.)

POKRŠTENIK: Kakav odvratan leš!

MUŽ: Kukavice slobode, građanine pokršteniče, gledaj tu glavu bez života, koja pliva u krvavom crvenilu sunca na zalasku!

Kamo nestadoše sada vaše fraze, vaša obećanja: jednakost, savršenost i sreća roda ljudskoga?

POKRŠTENIK (na stranu): O kad bi i ti ubrzo krepao i telo tvoje rastrgli psi na komade! — (Glasno) Pusti me! Moram dati izveštaj o svom poslanstvu.

MUŽ: Reći ćeš da sam te smatrao za uhodu i zato te zadržao. (Obazire se unaokolo.) Odjeci govora gube se za nama — pred nama su samo borovi i smreke, oblivene večernjim zracima.

POKRŠTENIK: Iznad drveća skupljaju se oblaci — bolje bi bilo da se vratite svojima, koji vas ionako već odavno čekaju u Klancu sv. Ignacija.

MUŽ: Hvala ti na brizi, poštovani Jevrejine. — Natrag, hteo bih još jednom da pogledam građane u sumraku.

GLAS IZMEĐU DRVEĆA: Sin seljaka šalje laku noć starom sunašcu.

GLAS S DESNE STRANE: U tvoje zdravlje, stari neprijatelju naš, koji si nas terao na rad i znoj! Sutra kad budeš izišao, naći ćeš svoje robove pri pečenju i vinu. A sada, čašo, hajde do vraga!

POKRŠTENIK: Tu prolazi gomila seljaka.

MUŽ: Nećeš mi pobeći — stoj iza toga stabla i ćuti!

HOR SELJAKA: Napred, napred, pod šatore, k braći našoj — napred, napred, u hladovinu pod javorove, na spavanje, na mili večernji razgovor — tamo nas devojke čekaju, tamo nas čekaju zaklani volovi, nekadašnje zaprege plugova.

JEDAN GLAS: Vučem ga i vučem, izvija se i opire. Hajde u regrute — hajde!

GLAS GOSPODARA: Deco moja, smilujte se, smilujte se!

DRUGI GLAS: Vrati mi sve dane kmetskog rada!

TREĆI GLAS: Vaskrsni mi sina, gospodaru, koji je poginuo pod bičevima kozačkim.

ČETVRTI GLAS: Kmetovi piju u tvoje zdravlje, gospodaru — mole te za oproštenje, gospodaru!

HOR SELJAKA (prolazeći): Vampir je sisao krv i znoj naš — imamo vampira, nećemo ga pustiti. Do vraga, do vraga, ti ćeš svršiti visoko, kao gospodin, veliki gospodin, uznesen iznad nas svih! Gospodi, tiranima smrt — nama bednima, nama gladnima, nama umornima jela, pića, sna! Kao snopovi u polju, tako će biti leševi njihovi — kao pleva na gumnima, tako će biti pepeo njihovih zamaka. S našim kosama, sekirama i mlatilima, braćo, napred!

MUŽ: Nisam mogao da mu ugledam lice u masi!

POKRŠTENIK: Možda je to neki prijatelj ili rođak gospodina grofa?

MUŽ: Njega prezirem, a vas mrzim. Poezija će sve to jednom pozlatiti. Dalje, Jevrejine, dalje! (Ulazi u žbunje.)

DRUGI DEO ŠUME

MUŽ (spuštajući se nizbrdo i izlazeći iza drveća s Pokrštenikom): Šiblje mi je iscepalo u komade moju kapu slobode. Kakav je to pakao crvenih plamenova, koji se dižu između tih dveju strana šumske proseke, između ta dva talasa pomrčine?

POKRŠTENIK: Zalutali smo tražeći Klanac sv. Ignacija. Natrag u žbunje, jer tu Leonard obavlja obrede nove vere.

MUŽ (stupajući napred): Zaboga, napred! To sam baš i tražio. Ne boj se, niko nas neće poznati!

POKRŠTENIK: Oprezno — polako!

MUŽ: Svuda su razvaline neke goleme građevine, koja je morala proživeti vekove dok se nije srušila. Stubovi, podnožja, kapiteli, razbijeni kipovi, razbacani ukrasi, kojima su bili ispleteni starinski svodovi. Sada mi je pod nogama zasvetlucalo polupano staklo. Čini se da je lice Bogorodičino na časak pogledalo iz tame i sada je opet tamo pomrčina. Gle, tu leži čitava arkada — tu je železna rešetka zasuta razvalinama; odozgo je pao odsjaj jedne zublje: vidim polovinu viteza, koji spava na ploči jedne grobnice. Gde sam to, predvodniče?

POKRŠTENIK: Naši su ljudi krvavo radili četrdeset dana i noći, dok nisu najzad srušili i poslednju crkvu u ovim predelima. Sada baš prolazimo pored groblja.

MUŽ: Vaše pesme, oj ljudi novi, gordo odjekuju u ušima mojim. Crni se likovi, odostrag, odnapred, i po stranama guraju, a vetrom nošene svetlosti i sanke šetaju se po mnoštvu kao živi duhovi.

PROLAZNIK: U ime slobode pozdravljam vas obojicu!

DRUGI PROLAZNIK: Smrću gospode pozdravljam vas obojicu.

TREĆI PROLAZNIK: Zašto se ne žurite? Tamo pevaju sveštenici slobode.

POKRŠTENIK: Nemoguće je odupreti se — odasvud nas guraju.

MUŽ: Ko je onaj mladi čovek što stoji na razvalinama hrama? Tri se vatre pod njim pale, lice njegovo plamti usred dima i plamena, a glas njegov ori se ludački.

POKRŠTENIK: To je Leonard, nadahnuti prorok slobode. Unaokolo stoje naši sveštenici, filozofi, pesnici, umetnici, njihove kćeri i ljubavnice.

MUŽ: Aha, vaša aristokracija! Pokaži mi toga što te je poslao!

POKRŠTENIK: Ne vidam ga tu.

LEONARD: Dajte mi je na usta, na grudi, u zagrljaj, dajte mi lepu moju, nezavisnu, oslobođenu, obnaženu od vela i bez predrasuda, izabranu između kćeri slobode, ljubljenu moju!

GLAS DEVICE: Žurim se k tebi, moj ljubljeni!

DRUGI GLAS: Gledaj, ruke pružam prema tebi — pala sam od slabosti — vučem se po zgarištu, ljubljeni moj!

TREĆI GLAS: Pretekla sam ih! Preko pepela i žeravice, vatre i dima stupam k tebi, ljubljeni moj!

MUŽ: S raspuštenim kosama, zadihanih grudi, probija se ona na razvaline strasnim skokovima.

POKRŠTENIK: Tako to biva svake noći.

LEONARD: K meni, k meni, o miljena moja, kćeri slobode! Ti dršćeš u božanskom ludilu. Nadahnuće, ispuni moju dušu! Slušajte svi — sada ću vam izreći proroštvo!

MUŽ: Glavu je oborila, gubi svest!

LEONARD: Mi smo oboje slika roda ljudskoga, oslobođenog, vaskrslog iz mrtvih. Gledajte, stojimo na razvalinama starih oblika, staroga Boga. Slava nama, jer mi smo raskidali udove Njegove — sada je ostao prah i pepeo od njih, a duh Njegov pobedili smo duhovima svojim. Duh Njegov potonuo je u ništavilo.

HOR DEVOJAKA: Srećna, srećna dragano prorokova! Mi tu dole stojimo i zavidimo njenoj slavi!

LEONARD: Objavljujem novi svet, novom bogu predajem nebesa. Gospodaru slobode i uživanja, bože naroda, neka ti bude oltar svaka žrtva osvete, leš svakog tiranina. U okeanu krvi utonuće stare suze i patnje roda ljudskoga;

život njegov odsada biće — sreća, pravo njegovo — jednakost, a ko misli na drugo, njemu uže i prokletstvo.

HOR LJUDI: Raspala se zgrada ugnjetavanja i gordosti. Ko digne od nje samo jedan kamičak, tome smrt i prokletstvo.

POKRŠTENIK (u stranu): Sablažnjivci Jehovini, triput pljujem na vašu propast.

MUŽ: Orle, drži obećanje, a ja ću tu na njihovim vratovima sagraditi novu crkvu Hristovu!

RAZLIČNI GLASOVI: Sloboda — sreća — hura — hej — hura — hura — hura!

HOR SVEŠTENIKA: Gde su gospoda, gde kraljevi, koji su se donedavno još šetali po zemlji, sa žezlima i krunama, gordi i gnevni?

UBICA: Ja sam ubio kralja Aleksandra.

DRUGI UBICA: Ja kralja Henrika.

TREĆI UBICA: Ja kralja Emanuela.

LEONARD: Idite bez brige i ubijajte bez griže savesti, jer ste vi izabrani između izabranih, sveti među najsvetijima, jar ste mučenici, junaci slobode!

HOR UBICA: Pođimo kroz tamnu noć, stiskajući bodeže u šakama, pođimo, pođimo!

LEONARD: Probudi se, lepotice moja! (Čuje se grmljavina.) Odgovorite, dakle, živom Bogu! Uznesite pesme svoje! Pođite za mnom svi, svi; još jednom ćemo obići i zgaziti svetište umrloga Boga.

A ti, digni glavu — ustani i probudi se!

DEVICA: Gorim od ljubavi prema tebi i bogu tvojemu. Čitavom svetu razdaću ljubav svoju! — Plamtim — plamtim!

MUŽ: Neko mu je pritrčao — pao na kolena — bori se sam sa sobom, nešto mrmlja, nešto ječi.

POKRŠTENIK: Vidim, vidim; to je sin slavnog filozofa.

LEONARD: Šta želiš, Hermane?

HERMAN: Vrhovni svešteniče, posveti me za ubicu!

LEONARD (sveštenicima): Dajte mi ulje, bodež i otrov! (Hermanu.) Uljem kojim su nekada pomazivali kraljeve, pomazujem te danas na propast kraljeva — oružje davnih vitezova i gospodara stavljam u ruke tvoje na propast gospode — na prsa tvoja stavljam medaljon, pun otrova. Tamo gde ne može dospeti železo tvoje, neka on uništava i pali utrobe tirana! Idi i uništavaj stara pokolenja na sve četiri strane sveta!

MUŽ: Pošao je s mesta i na čelu povorke penje se na brežuljak.

POKRŠTENIK: Maknimo mu se s puta!

MUŽ: Ne — hoću da dovršim ovaj san!

POKRŠTENIK: Triput pljujem na tebe. (Mužu.) Leonard bi me mogao poznati, gospodine grofe — pogledaj kakav mu nož visi na prsima!

MUŽ: Pokrij se mojim ogrtačem. Kakve to devojke igraju pred njim?

POKRŠTENIK: Grofice i kneginjice, koje su — ostavivši svoje muževe — prešle u našu veru.

MUŽ: Nekada anđeli moji. Narod ga je odasvud opkolio — nestao mi je u gužvi, samo po muzici poznajem da se udaljuje od nas. Hajde za mnom, odande ćemo bolje videti! (Penje se na porušen zid.)

POKRŠTENIK: Jao, jao, svako će nas tu videti.

MUŽ: Opet ga vidim. Druge devojke guraju se za njim, blede, besomučne, u grčevima. Filozofov sin, sav zapenjen, vitla bodežom. Dolaze sada do ruševina severnog tornja.

Stadoše — plešu na razvalinama — ruše još neoborene arkade — bacaju vatru na oborene oltare i krstove — plamen se hvata i diže stubove dima nad sobom. Jao vama — jao!

LEONARD: Teško ljudima koji se još klanjaju umrlom Bogu!

MUŽ: Crni valovi vraćaju se i jure k nama.

POKRŠTENIK: O Avrame!

MUŽ: Orle, zar moj čas još nije došao?

POKRŠTENIK: Propadosmo!

LEONARD (prolazeći, zaustavlja se): Ko si ti, brate, s tako oholim licem? Zašto se ne priključiš nama?

MUŽ: Žurim se iz daleka čuvši o vašem ustanku. Ja sam ubica iz španskoga kluba i tek sam danas stigao.

LEONARD: A taj drugi, zašto se krije u naborima tvoga ogrtača?

MUŽ: To je moj mlađi brat. Zavetovao se da neće pokazati obraza ljudima dok ne ubije najmanje barona.

LEONARD: A ti, čijom se ti smrću možeš pohvaliti?

MUŽ: Tek dva dana pred polazak dadoše mi starija braća posvećenje.

LEONARD: A koga misliš ubiti?

MUŽ: Tebe prvog, ako nas izneveriš.

LEONARD: Brate, u tu svrhu uzmi moj bodež! (Izvlači bodež iza pasa.)

MUŽ (vadi svoj bodež): Brate, u tu svrhu i moj mi je dovoljan.

GLASOVI: Živeo Leonard! Živeo španski ubica!

LEONARD: Dođi sutra u šator građanina vođe!

HOR SVEŠTENIKA: Pozdravljamo te, goste, u ime duha slobode. U tvojim rukama je deo našega spasa. Ko se neprestano bori, ubija bez oklevanja, ko i dan i noć veruje u pobedu, taj će najzad pobediti. (Prolaze.)

HOR FILOZOFA: Mi smo uzdigli rod ljudski iz detinjstva. Mi smo izneli istinu iz mraka na svetlost dana. Ti se za nju bori, ubijaj i gini! (Prolaze.)

SIN FILOZOFOV: Druže brate, pijem u tvoje zdravlje iz lubanje starog sveca. Do viđenja! (Baca lubanju.)

DEVICA (igrajući): Ubij za mene kneza Jana!

DRUGA DEVICA: Za mene grofa Henrika!

DECA: Molimo te lepo za glavu jednog aristokrate!

DRUGI: Budi srećan sa svojim bodežom!

HOR UMETNIKA: Na gotskim razvalinama sagradićemo tu novu svetinju. U njoj neće biti ni slika ni kipova; u njoj će svodovi biti od dugih noževa, stubovi od osam glava ljudskih, a vrh svakoga stuba biće kao kosa s koje se cedi krv. Oltar će biti samo jedan, beo, s jednim samo znakom na njemu:

kapom slobode! Hura!

DRUGI: Dalje, dalje, hajdemo, eto već sviće!

POKRŠTENIK: Hoće li nas brzo obesiti? Gde su vešala?

MUŽ: Tiho, Jevrejine! Jure za Leonardom, ne gledaju nas više.

Poslednji put obuhvatam pogledom i zahvatam mišlju svojom taj haos, koji se diže iz dubine vremena, iz mraka i tame, na propast moju i sve braće moje. Gonjene bezumljem, zahvaćene očajanjem, misli moje jure u kovitlacu svom snagom svojom.

Bože, daj mi snage koju mi nikada nisi otkazao, pa ću u jednu reč skupiti taj novi, golemi svet! On samoga sebe ne shvata. Ali ta moja reč biće poezija čitave budućnosti.

GLAS IZ VAZDUHA: Udešavaš dramu!

MUŽ: Hvala na savetu! Osveta za osramoćeni pepeo predaka mojih! Prokletstvo novim pokolenjima! Njihova struja me opkoljava — ali me neće poneti sa sobom. Orle, orle, održi obećanje! A sada dole sa mnom prema Klancu sv. Ignacija.

POKRŠTENIK: Već se bliži dan — neću poći dalje.

MUŽ: Nađi mi put, pa ću te onda pustiti!

POKRŠTENIK: Kamo me to vučete kroz tu maglu i ruševine, trnje i pepeo? Smilujte mi se, smilujte se!

MUŽ: Napred, napred, dole za mnom! I poslednje pesme naroda zamiru za nama, još samo ponegde tinja zublja. Posred tih bledih isparenja, toga orošenog drveća, vidiš li senke budućnosti, čuješ li one žalosne glasove?

POKRŠTENIK: Magla je svuda pala. Sve brže letimo dole.

HOR DUHOVA IZ ŠUME: Plačimo za Hristom, za prognanim, izmučenim Hristom! Gde je Bog naš, gde je crkva njegova?

MUŽ: Brže, brže hvataj mač, u boj! Ja ću vam ga dati — na hiljadama krstova razapeću neprijatelje Njegove!

HOR DUHOVA: Čuvasmo oltare i spomenike svete, vernima smo odjeke zvona na krilima nosili. U zvukovima orgulja bili su glasovi naši, i u svetlucanju prozora katedrale, u senama njenih stubova, u blistanju svetog kaleža, u blagoslovu Tela Gospodnjega bio je život naš. Kamo ćemo sada otići?

MUŽ: Svanjuje sve više — njihovi likovi gube se u zrakama zore.

POKRŠTENIK: Tuda je vaš put — tamo je početak klanca.

MUŽ: Hej! Hristos i sablja moja! (Skidajući kapu i zavijajući u nju novce.) Uzmi za uspomenu i stvar i lozinku zajedno!

POKRŠTENIK: Ipak ste mi, gospodine grofe, dali reč za onoga koji će noćas u ponoć…

MUŽ: Stari plemić dvaput ne ponavlja svoju reč. Hristos i sablja moja!

GLASOVI U ŽBUNJU: Marija i sablja naša!

MUŽ: Uđi u mene, vero moja! Budi zdrav, građanine! Vero, uđi u mene! Hrist i Marija!

NOĆ

PANKRACI (svojim ljudima): Lezite licem u travu, ležite ćuteći, ne palite vatre, čak ni lule, a posle prvog pucnja skočite mi u pomoć. Ako ne čujete pucanj, ne treba da se maknete sve do belog dana.

LEONARD: Građanine, još jednom te preklinjem …

PANKRACI: Ti se nasloni na taj bor i razmišljaj!

LEONARD: Uzmi bar mene jednoga sa sobom! To je gospodin, aristokrata, varalica!

PANKRACI (pokazuje mu rukom da ostane): Staro plemstvo katkada održava zadatu reč.

DUGAČKA ODAJA

MUŽ: Nekada u taj isti čas, usred najvećih opasnosti i teških misli Brutu se ukazao duh Cezarov.

I ja danas čekam slično viđenje. Za časak će pred mene stati čovek bez imena, bez predaka, bez anđela čuvara koji se ispeo iz ništavila i koji će početi možda novu epohu, ako ga ne odgurnem, ne srušim opet u ništavilo.

Preci moji, nadahnite me onim što je vas načinilo gospodarima sveta! Lavovska srca svoja dajte mi u moja prsa odlučnost vaših čela neka se slije na čelo moje! Vera u Hrista i crkvu njegovu, vera slepa, nepokolebljiva, vruća, nadahnuće dela vaših na zemlji nada na besmrtnu slavu na nebu, neka siđe na mene, a neprijatelje ću ubijati i paliti, ja, sin sto pokolenja, poslednji naslednik vaših misli i vaše hrabrosti, vaših vrlina i mana.

Sada sam gotov. (Ustaje.)

NAORUŽANI SLUGA (ulazeći): Gospodine grofe, čovek koji je trebalo da dođe, stigao je i čeka.

MUŽ: Neka uđe!

PANKRACI (ulazeći): Pozdravljam grofa Henrika. Ta reč "grof" čudno zvuči u ustima mojim.

MUŽ: Hvala ti što si imao vere u moju kuću. Po starom običaju, pijem u tvoje zdravlje.

Goste, uzmi pehar!

PANKRACI: Ako se ne varam, ti crveni i plavi znakovi zovu se grb na jeziku umrlih. Sve manje ima takvih znakova na kugli zemaljskoj. (Pije.)

MUŽ: S pomoću Božjom uskoro ćeš ih videti na hiljade!

PANKRACI (odmičući pehar od usta): Eto, to ti je staro plemstvo: uvek sigurno u sebe, oholo, uporno, puno nade, a bez novca, oružja, vojnika. Ono preti, kao što je mrtvac u priči pretio kočijašu na kapiji groblja — ono veruje ili se bar pretvara da veruje u Boga — jer mu je teško da veruje u sebe. Ali pokažite mi gromove, poslate vam u pomoć, i čete anđela, koji su sišli s nebesa! (Pije.)

MUŽ: Smej se svojim vlastitim rečima! Ateizam je stara formula, a ja sam se od tebe nadao nečem novom.

PANKRACI: Smej se svojim vlastitim rečima! Ja imam veru moćniju i jaču od tvoje. Jecaji koji se od očajanja i bola izvijaju iz grudi miliona, glad zanatlija, beda seljaka, sramota njihovih žena i kćeri, poniženje čovečanstva, sputanog predrasudama, kolebanjima i životinjskim navikama — eto, to je moja vera, a moj Bog danas to je — misao moja, snaga moja, koja će im hleb i čast razdati na sve veke. (Pije i baca pehar.)

MUŽ: Ja sam stavio silu svoju u Boga, koji je očevima mojim dao gospodstvo.

PANKRACI: A čitavog života bio si igračka đavola. Uostalom, ostavljam tu raspru teolozima, ako još kakav pedant od toga zanata živi u ovim krajevima. Na stvar — na stvar!

MUŽ: Šta, dakle, želiš od mene, spasioče naroda, građanine Bože?

PANKRACI: Došao sam ovamo, jer sam te, prvo, hteo upoznati, a drugo, spasti.

MUŽ: Zahvaljujem ti na prvom — drugo prepusti mojoj sablji.

PANKRACI: Sablja tvoja je — staklo, Bog tvoj — obmana! Osuđen si glasovima hiljada, stegnut si rukama hiljada. Ostalo vam je još nekoliko jutara zemlje — što će biti dosta tek za vaše grobove; ne možete se braniti ni dvadeset dana. Gde su vaši topovi, oklopi, hrana, a najzad, gde je junaštvo?

Kad bih bio to što si ti, znam šta bih učinio.

MUŽ: Slušam. Gledaj kako sam strpljiv!

PANKRACI: Ja bih, dakle, kao grof Henrik rekao Pankraciju: "Dobro — slažem se — raspuštam ovoju četu, svoju jedinu četu, ne idem u pomoć Svetoj Trojici, a zato zadržavam svoje ime i dobra, čiju mi nepovredivost jamčiš svojom časnom rečju." Koliko imaš godina, grofe?

MUŽ: Trideset i šest, građanine.

PANKRACI: Još najviše petnaest godina, jer takvi ljudi ne žive dugo… Tvoj sin je bliži grobu nego mladosti… jedan izuzetak ne smeta celini. Budi, dakle, poslednji grof u ovim krajevima, vladaj do smrti u domu svojih predaka, naređuj da se slikaju njihovi likovi i režu grbovi! A o onim jadnicima ne misli više! Neka se izvrši presuda naroda nad tim ništarijama! (Sipa sebi drugu čašu.)

U zdravlje tvoje, poslednji grofe!

MUŽ: Vređaš me svakom svojom rečju. Čini se da ispituješ hoćeš li me moći pretvoriti u roba na dan svoga trijumfa. Prestani, jer ti se ja ne mogu tako odužiti. Čuva te moja zadata reč.

PANKRACI: Sveta čast, viteška čast stupa na scenu! To je otrcana krpa na zastavi čovečanstva. O, znam ja tebe, prozirem te: ti si pun života, a vezuješ se s umirućima, jer još hoćeš da veruješ u kaste, u kosti prababa, u reč Otadžbina i tako dalje — ali u dubini duše i sam znaš da braća tvoja treba da budu kažnjena, a posle kazne da će pasti u zaborav.

MUŽ: A tebi i tvojima dogodiće se što drugo?

PANKRACI: Pobeda i život! Samo jedan zakon priznajem, i pred njime se klanjam: to je zakon po kojem se svet vrti u sve više krugove — on je vaša propast i kroz moja usta sada viče:

"Omatoreli, crvljivi, zasićeni pićem i jelom, ustupite mesto mladima, gladnima i snažnima!"

Ali ja želim da spasem tebe — jedinoga tebe.

MUŽ: O kad bi ti glave došlo to tvoje milosrđe prema meni! Ja takođe poznajem tvoj svet i tebe: posmatrao sam iz noćnog mraka igranje ološa, po čijim se vratovima ti penješ u visine; video sam sve stare zločine sveta, obučene u novo ruho, u vrtlogu novih igara. Ali njihov kraj biće isti kao i pre hiljadu godina: razvrat, zlo i krv. Tebe tamo nije bilo; nisi izvoleo da stupiš među decu svoju, jer ih u dubini duše i ti prezireš. Još nekoliko časaka pa ćeš, ako te razum ne ostavi, i ti prezreti samoga sebe.

Ne muči me više! (Seda pod svoj grb.)

PANKRACI: Svet se moj još nije razvio — priznajem — još nije izrastao u dubinu, još je gladan hleba i uživanja — ali će doći vreme… (Ustaje, ide prema Mužu i naslanja se na stub gde visi grb.)

… vreme u kojem će on shvatiti samoga sebe i reći o sebi: "Postojim!" i neće biti drugoga glasa na svetu koji bi mogao takođe odgovoriti: "Postojim"!

MUŽ: A šta dalje?

PANKRACI: Iz pokolenja koje negujem snagom volje svoje rodiće se poslednji naraštaj, najviši, najhrabriji. Zemlja još nije videla takvih ljudi. Oni će biti ljudi slobodni, gospodari zemlje od pola do pola. Čitava zemlja biće jedna rascvetana bašta, jedan srećan dom, jedna radionica bogatstva i rada.

MUŽ: Reči tvoje lažu, ali lice tvoje je nepokretno, bledo, i ne ume uliti nadahnuće.

PANKRACI: Ne prekidaj me, jer ima ljudi koji su me na kolenima molili za takvu reč, a ja sam im je uskraćivao.

Tamo počiva bog koji nikada neće umreti, bog kojemu su i rad i muka pokolenja skinuli veo, bog kojega su otkrila na nebu deca njegova, koju je on nekada porazbacao na zemlji, a sada su ona progledala i probila se do istine. Javio se bog čovečanstva.

MUŽ: A kod nas, čovečanstvo je već pre mnogo vekova spaseno od njega.

PANKRACI: Samo neka se raduje takvom spasenju, jadima dve hiljade godina, koje su protekle od smrti njegove na krstu!

MUŽ: Video sam taj krst, bogohulniče, u starom Rimu. Kod nogu njegovih ležale su razvaline moćnijih sila nego što su tvoje — sto bogova, sličnih tvojem, valjalo se u prašini i nije smelo osakaćene glave dignuti prema Njemu — a on je stajao na visini, pružao svoje svete ruke prema istoku i prema zapadu, sveto čelo kupao u zrakama sunčanim — videlo se da je gospodar sveta.

PANKRACI: Stara priča — prazna kao zvuk tvoga grba. (Udara u tablu.) Ali ja sam već ranije pročitao tvoje misli. Ako, dakle, već umeš da ponireš u beskrajnost, ako ljubiš istinu i tražiš je iskrano, ako si čovek koji služi kao uzor čovečanstvu, a ne kao dete u dadiljinim pesmicama, slušaj, ne odbacuj ovaj trenutak spasenja! Od krvi koju ćemo obojica danas proliti, sutra već ni traga biti neće! Poslednji put ti kažem: ako si taj za kakvog si se nekada izdavao, ustani, napusti kuću svoju i pođi sa mnom!

MUŽ: Ti si mlađi brat đavolov! (Ustaje i šeta se po sobi.) Prazni snovi! Ko će ih ispuniti? Adam je svršio u pustinji — mi se nećemo vratiti u raj…

PANKRACI (po strani): Dirnuo sam ga u srce — pogodio sam u nerv poezije.

MUŽ: Napredak, sreća roda ljudskoga! I ja sam nekada verovao… Evo vam, uzmite glavu moju, samo kad bi se … Ali dogodilo se! Pre sto godina, pre dvesta godina mogao se još sklopiti sporazum … ali danas, znam: treba se ubijati uzajamno, jer se danas radi samo na istrebljenju roda.

PANKRACI: Teško pobeđenima! Ne kolebaj se! Ponovi samo jednom "teško!" i pobeđuj s nama!

MUŽ: Jesi li istražio sve puteve sudbine? Da li je ona u vidljivu obliku stajala noću na ulazu šatora tvojega i divovskom te rukom blagosiljala? Ili si čuo glas njen u podne kad su svi spavali u žezi podnevnoj, a jedino ti si razmišljao, pa mi, eto, sada tako pouzdano pretiš pobedom, čoveče od zemlje, kao što sam i ja, robe svejedno kojeg metka, svejedno kojeg udarca mačem!?

PANKRACI: Ne zavaravaj se uzaludnom nadom, jer me neće povrediti nikakvo olovo, neće me dotaći železo, dok se ijedan od vas odupire mojoj stvari. A šta će kasnije biti, vas se to više ništa ne tiče.

Vreme nas kori obojicu. Ako ti je dosadio život, spasi bar sina svojega.

MUŽ: Duša njegova je čista, već spasena u nebu, a na zemlji ga čeka sudbina očeva.

PANKRACI: Odbacuješ, dakle? (Časak ćutanja.)

Ćutiš? Razmišljaš? Dobro — neka misli onaj koji stoji nad grobom.

MUŽ: Dalje od tajni koje se sada iza granica tvojih misli odigravaju u dubini duha mojega! Zemaljski svet pripada tebi — hrani ga jelom, zalivaj krvlju i vinom, ali dalje ne idi, i dalje, dalje od mene!

PANKRACI: Slugo jedne misli i njenih oblika, pedante viteže, pesniče — sram te bilo! Gledaj mene: misli i oblici vosak su mojih prstiju!

MUŽ: Uzalud, nikada me nećeš razumeti, jer je svaki od tvojih predaka sahranjen s gomilom ološa, kao mrtva stvar, a ne kao čovek snage i duha.

Pogledaj te likove: misao otadžbine, doma, porodice, misao — neprijateljska tebi, ispisana je borama na njihovim čelima — i što je u njima bilo i bitisalo, danas u meni živi. Ali ti, čoveče, reci mi gde je tvoja zemlja? S večeri razvijaš šator ovoj na ruševinama tuđeg doma, jutrom ga savijaš i potucaš se dalje. Dosada nisi nosio ognjišta svojega i nećeš ga naći dok sto ljudi bude htelo da ponovi za mnom: "Slava precima našim!"

PANKRACI: Dabogme, čast dedovima tvojim na zemlji i na nebu! U samoj stvari, ima se šta i gledati!

Ovaj zemaljski poglavar po drveću je vešao i ubijao žene, a Židove pekao žive. Ovaj, s pečatom u ruci i potpisom "kancelar", krivotvorio je spise, palio arhive, potkupljivao sudije i pomoću otrova ubrzao dobijanje nasledstva — odatle potiču sela tvoja, prihodi, moć. Taj crnokosi, vatrenih očiju, činio je blud u kućama svojih prijatelja — ovaj sa zlatnim runom, u italijanskom oklopu, služio je tuđincima — a ona bleda gospođa s crnim kovrdžama činila je blud sa pažom svojim; ona tamo čita pismo ljubavnikovo i smeje se, jer je noć blizu, a ova ovde, s kerićem na krinolini, bila je ljubavnica kraljeva. Otuda su vaši neprekinuti i neuprljani rodoslovi! Volim toga u zelenom kaputu: pio je i lovio s braćom šljahtom, a seljake je slao da s psima gone jelene. Glupost i nesreća čitave zemlje — to je razum i moć vaša. ali dan suda je blizak, i toga dana vam obećavam da neću zaboraviti nijednog od vas, nijednog od očeva vaših, nijedno slavno delo vaše!

MUŽ: Varaš se, građanski sine! Niti ti, niti ijedan od tvojih ne bi živeo da ih nije othranila milost i odbranila moć predaka mojih. Oni su vam u vreme gladi davali žito, u vreme zaraza gradili bolnice, a kada ste iz krda životinja postali odojčad, oni su vam podigli crkve i škole; samo u doba rata ostajaste kod kuće, jer su videli da niste dorasli za borbu.

Tvoje reči razbijaju se na njihovoj slavi, kao nekada strelice neznabožačke na njihovim svetim oklopima. One ne mogu pomutiti mir pepela njihova — one će iščeznuti kao zavijanje besnog psa koji trči i peni se, dok ne krepa negde na cesti. A sada je vreme da odeš iz doma mojega! Goste, dajem ti slobodu tvoju.

PANKRACI: Do viđenja na šančevima Svete Trojice! A kad vam ponestane praha i olova…

MUŽ: Onda ćemo se približiti na rastojanje sablji naših. Do viđenja!

PANKRACI: Mi smo dva orla, ali gnezdo tvoje razbijeno je gromom!

Prelazeći ovaj prag, bacam na njega prokletstvo, već prema starini. I tebe i sina tvojega posvećujem uništenju.

MUŽ: Hej, Jakove!

Odvedite toga čoveka sve do poslednjih mojih predstraža na brežuljku!

JAKOV: Tako mi Gospod Bog pomogao! (Izlazi.)

Od bedema Svete Trojice do svih vrhova stena, zdesna, sleva, odostrag i napred, leži snežna magla, bleda, nepomična, ćutljiva — kao neko priviđenje okeana, koji je nekada imao svoje obale tamo gde su ti crni vrhovi, oštri i iskidani, i dubine svoje tamo gde je dolina koja se ne vidi, i sunce koje još nije ogranulo.

Na granitnom, golom ostrvu dižu se tornjevi zamka, usađeni u stenu radom davnih pokolenja i srasli s njome kao ljudska prsa s konjskom kičmom u kentaura. Iznad njih se vije zastava na nebeskom plavetnilu, najviša od svega, jedina.

Uspavani predeli počinju polako da se bude: gore se čuje šum vetrova — dole se probijaju zrake — i kao da santa od oblaka juri po tom moru isparenja.

Tada se drukčiji glasovi, glasovi ljudski, mešaju u tu kratkotrajnu buru i nošeni na magličastim valovima, razbijaju se o podnožje zamka.

Vidi se sada provalija u tom moru magle koja se raspukla iznad nje.

Crno je tamo u toj provaliji, crno od glava ljudskih: čitava dolina zasuta je ljudskim glavama, kao dno morsko kamenjem.

Sunce se s brežuljka penje na pećine, a u zlatu se dižu, u zlatu se rastapaju oblaci, a što se više gube, to bolje se čuje žagor, to bolje se može videti svetina koja se komeša u dolini.

S planina su se podigle magle i nestaju sada u praznini plavetnila. Dolina Svete Trojice svetluca bleskom oružja — a narod grne odasvud prema njoj, kao u dolinu Strašnog suda.

KATEDRALA U ZAMKU SVETE TROJICE

HOR SVEŠTENIKA: Poslednje sluge Tvoje, u poslednjoj crkvi Sina Tvojega, molimo te za čast otaca naših. Od neprijatelja oslobodi nas, Gospode!

PRVI GROF: Gledaj kako oholo gleda na sve!

DRUGI GROF: Misli da je čitav svet osvojio!

TREĆI GROF: A on se noću probio kroz seljački tabor!

PRVI GROF: Sto je ljudi ubio, a dvesta je svojih izgubio!

DRUGI GROF: Ne dajmo da ga izaberu za vojskovođu.

MUŽ (klekne pred nadbiskupa): Pred noge tvoje polažem plen svoj.

NADBISKUP: Pripaši mač ovaj, blagoslovljen nekada rukom svetog Florijana.

GLASOVI: Živeo grof Henrik — živeo!

NADBISKUP: I primi sa znamenjem Svetoga krsta zapovedništvo u ovom zamku, poslednjoj državini našoj: voljom i pristankom sviju proglašavam te vođom.

GLASOVI: Živeo — živeo!

JEDAN GLAS: Ne pristajem.

DRUGI GLASOVI: Napolje, napolje! Živeo Henrik!

MUŽ: Ako ko ima što da mi prebaci, neka istupi napred, neka se ne krije u gomili.

Oče, primam tu sablju, i neka mi Bog pošalje brzu, preranu smrt ako mi ne pođe za rukom da vas njome spasem!

HOR SVEŠTENIKA: Pošalji mu snage, pošalji mu Duha svetoga, Gospode! Od neprijatelja oslobodi nas, Gospode!

MUŽ: Sada se svi zakunite da ćete braniti veru i čast otaca vaših, da će vas glad i žeđ odvesti pre u smrt nego u sramotu, da se nećete predati ili ustupiti makar i jedno od prava Boga vašega ili prava vaših!

GLASOVI: Kunemo se!

HOR: Krivokletnika neka stigne gnev Tvoj, Gospode! Strašljivca neka stigne gnev Tvoj, Gospode! Izdajicu neka stigne gnev Tvoj, Gospode!

GLASOVI: Kunemo se!

MUŽ (vadi mač): Sada vam obećavam slavu — a u Boga izmolite pobedu!

JEDNO OD DVORIŠTA SVETE TROJICE

GROF (odvodeći Muža u stranu): Šta je? Zar je sve izgubljeno?

MUŽ: Ne sve, jedino ako vam ponestane hrabrosti pre onog časa.

GROF: Kakvog časa?

MUŽ: Pre časa smrti.

BARON (odvodeći Muža na drugu stranu): Grofe, kažu da ste se vi videli s tim strašnim čovekom. Hoće li on imati bar malo milosti prema nama kad dopadnemo njegovih ruku?

MUŽ: Odista vam kažem da o takvoj milosti niko od vaših otaca nije slušao: ona se zove — vešala!

BARON: Treba se braniti koliko se može!

MUŽ: Šta kažete, kneže?

KNEZ: Samo nekoliko reči nasamo. (Odlazi s njim.) To je sve dobro za prost narod, ali, među nama, jasno je da se ne možemo odbraniti.

MUŽ: Šta nam onda preostaje?

KNEZ: Izabrali smo vas za vojskovođu, pa vi treba i da počnete pregovore.

MUŽ: Tiše, tiše!

KNEZ: Zašto?

MUŽ: Jer ste, presvetli kneže, već zaslužili smrt!

Ko samo opomene nešto o predaji, biće kažnjen smrću!

BARON, GROF, KNEZ (zajedno): Ko samo spomene nešto o predaji, biće kažnjen smrću.

SVI: Smrću, smrću! Živeo! (Odlaze.)

TREM NA VRHU TORNJA

MUŽ: Gde je moj sin? JAKOV: On sedi na pragu stare tamnice u severnoj kuli i peva proroštva.

MUŽ: Utvrdi najjače Eleonorin bedem! Ne miči se odande i svakog časa durbinom motri na buntovnički tabor!

JAKOV: Dobro bi bilo, tako mi Gospod Bog pomogao, podeliti našima, da bi se ohrabrili, po čašu rakije!

MUŽ: Ako je potrebno, naredi da se otvore podrumi naših grofova i knezova!

MUŽ: Punim pogledom očiju svojih, punom mržnjom srca obuhvatam vas, neprijatelji moji! Sada se neću više samo praznim rečima i slabim nadahnućem boriti s vama, nego oružjem i ljudima koji su mi se potčinili.

Kako li je lepo biti tu gospodar, biti vladar, i makar sa samrtničke postelje gledati na tuđe volje, skupljene oko mene, i gledati vas, neprijatelje moje, zaronjene u provaliji, odakle iz dubina vičete meni, kao što osuđeni vape prema nebu.

Još nekoliko dana, pa ću možda nestati i ja i svi ti jadnici koji su zaboravili velike očeve svoje — ali bilo šta bilo, — još je preostalo nekoliko dana — iskoristiću ih da uživam u njima — vladaću — boriću se — živeću! To je moja poslednja pesma!

Nad pećinama zalazi sunce u dugom, crnom sanduku od isparenja. Krv se u zracima izleva svuda u dolinu. Proročka znamenja mojeg poslednjeg časa, pozdravljam vas iskrenija i otvorenija srca nego što sam ikada ranije pozdravljao obećanja radosti, obmana, ljubavi!

Jer nisam podlim postupcima ili varkom ili veštinom došao do ispunjenja svojih želja, nego je to došlo naglo, iznenada, onako kao što sam uvek o tom sanjao.

I sada tu stojim, na granici večnoga sna, kao vođa svih onih koji su mi još juče bili ravni.

SOBA U ZAMKU

MUŽ: Sto ljudi neka ostane na bedemima, a ostali neka otpočinu posle tako duge borbe.

GLAS IZA VRATA: Tako mi Gospod Bog pomogao!

MUŽ: Sigurno si slušao pucnjavu, odjeke našeg izleta, ali budi dobre volje, dete moje: nećemo propasti još ni danas ni sutra.

ORĆO: Slušao sam, ali to se nije dotaklo moga srca. Huka je preletela i više je nema. Nešto drugo mi zadaje strah, oče!

MUŽ: Pobojao si se za mene?

ORĆO: Ne, jer znam da još nije došao čas tvoj.

MUŽ: Sami smo. Za danas mi je breme spalo s duše, jer tamo u dolini leže telesa pobijenih neprijatelja. Iskaži mi sve svoje misli! Slušaću ih kao nekada u domu našem.

ORĆO: Za mnom, za mnom, oče! Tamo se svake noći ponavlja Strašni sud!

MUŽ: Kamo ćeš? Ko ti je pokazao taj prolaz? Tamo su večno tamni hodnici, u kojima trunu kosti davnih žrtava.

ORĆO: Gde tvoje oko, naviklo na sunce, ne vidi, tamo moj duh ume da kroči. Pomrčine, idite u pomrčinu! (Silazi.)

PODZEMNI HODNICI

MUŽ: Siđi, molim te, siđi k meni.

ORĆO: Zar ne čuješ njihove glasove, ne vidiš njihove likove?

MUŽ: Grobovi ćute, a zublja osvetljava pred nama samo na nekoliko koraka.

ORĆO: Sve su bliže — sve je vidnije: idu ispod uzanih svodova, jedan za drugim, i sedaju tamo u dubini.

MUŽ: U bezumlju tvojem — moja je osuda. Luduješ, dete, i snagu moju uništavaš, kada mi je baš toliko potrebna.

ORĆO: Vidim u duhu njihove blede likove, ozbiljne, kako se kupe na Strašni sud. Optuženi već dolazi i lebdi kao magla.

HOR GLASOVA: Snagom, datom za muke naše, mi, nekada prikovani, bičevani, mučeni, gvožđem kidani, otrovom pojeni, prignječeni ciglama i šljunkom, mučimo i sudimo, sudimo i osuđujemo, a kaznu će izvršiti sam đavo.

MUŽ: Šta vidiš?

ORĆO: Optuženi — optuženi, evo, krši ruke …

MUŽ: Ko je to?

ORĆO: Oče, oče …

JEDAN GLAS: S tobom se svršava prokleti rod — u tebi poslednjem skupio je sve svoje snage i sve strasti svoje i svu oholost svoju — da bi onda svršio.

HOR GLASOVA: Zato što ništa nisi voleo, što ništa nisi poštovao osim sebe i misli svojih, osuđen si, osuđen na ove veke!

MUŽ: Ništa ne mogu da vidim, a čujem ispod zemlje i iznad nje, i po stranama uzdahe i žalbe, presude i pretnje.

ORĆO: On je sada podigao glavu kao i ti, oče, kad se ljutiš; i odgovorio je oholim rečima kao i ti, oče, kad nekoga prezireš …

HOR GLASOVA: Uzalud — uzalud! Nema spasa za njega ni na zemlji ni na nebu!

JEDAN GLAS: Još nekoliko dana prolazne slave zemaljske, koje su mene i braću moju lišili preci tvoji, a onda ćeš poginuti i ti i braća tvoja — i sahrana vaša biće bez upokojnih zvona, bez plača prijatelja i rođaka, kao što je nekada bila i naša na toj istoj steni bola.

MUŽ: Znam ja vas, podli duhovi, nestalni plamičci što palacate meću mnoštvom anđela.

ORĆO: Oče, ne zalazi u dubinu! Zaklinjem te, oče, svetim imenom Hristovim!

MUŽ (vraća se): Reci, reci, koga vidiš?

ORĆO: To je lik …

MUŽ: Čiji?

ORĆO: Taj drugi lik — sasvim bled — okovan… to si ti… Oni sada muče tebe! Čujem kako ječiš … (Pada na kolena.) Oprosti mi, oče! Majka mi je došla o ponoći i govorila… (Pada u nesvest.)

MUŽ (hvata ga u naručje): To mi se još nikada nije dogodilo! Ha, vlastito me je dete odvelo na prag pakla! Marija, nesmiljeni duše! Bože, i Ti, druga Marija, kojoj sam se toliko molio!

Tu počinje beskrajnost muka i tame… Natrag! Moram se još boriti s ljudima — a zatim dolazi večna borba!

HOR GLASOVA (u daljini): Zato što ništa nisi voleo, što ništa nisi poštovao osim sebe i misli svojih, osuđen si, osuđen na sve veke!

SALA U ZAMKU SVETE TROJICE

Muž — žene, deca, nekoliko staraca i grofova, koji kleče pred njim — Kum koji stoji u sredini sale — U dnu mnoštvo sveta. — Obešeno oružje, gotski stubovi, ukrasi, prozori.

MUŽ: Ne — tako mi sina mojega — tako mi pokojne žene moje, ne — i još jednom vam kažem: ne!

ŽENSKI GLASOVI: Smiluj se! Glad gori utrobe naše i utrobe dece naše — i danju i noću strah nas mori.

GLASOVI MUŠKI: Još ima vremena — slušaj poslanika — ne odbacuj ga!

KUM: Čitav moj život bio je život jednog građanina, pa se ne obazirem na tvoje prigovore, Henriče. Ako sam se primio poslaničkog zvanja, koje vršim u ovom času, to je zato što poznajem svoje doba i umem da ocenim svu vrednost njegovu. Pankraci je predstavnik građana, da tako kažem …

MUŽ: Gubi mi se s očiju, starče!… (V stranu prema Jakovu.) Dovedi ovamo jedan odred vojnika.

BARON: Upropastio si nas, grofe!

DRUGI: Otkazujemo ti poslušnost.

KNEZ: Sami ćemo s tim čestitim građaninom odrediti uslove predaje zamka.

KUM: Veliki čovek koji me je poslao obećava vam život, samo ako mu se priključite i prihvatite težnje novog doba.

NEKOLIKO GLASOVA: Prihvatamo — prihvatamo!

MUŽ: Kad ste me pozvali, zakleo sam se da ću poginuti na tim bedemima, pa ću svoju reč i održati, a i vi svi ćete izginuti zajedno sa mnom.

Ha, hteli biste još živeti!

Ha, zapitajte očeve svoje zašto su okrutno vladali i ugnjetavali narod!

(Grofu) A zašto si ti ugnjetavao svoje kmetove?

(Drugom) A zašto si ti proveo svoj vek u kartanju i u putovanjima daleko od otadžbine?

(Trećem) Ti si se ulagivao višima od sebe, a prezirao niže od sebe.

(Jednoj ženi) Zašto nisi odgojila svoju decu da ti budu branioci — vitezovi? Sada bi ti oni bili od pomoći, ali ti si se ljubakala sa Jevrejima, advokatima — moli njih sada za život!

Zašto tako hitate u sramotu? Šta vas mami na to da uprljate svoje poslednje časove? Radije napred za mnom, napred, gospodo svetla, tamo gde su kugle i bajoneti — a ne tamo gde su vešala i ćutljivi dželat s užetom u rukama za vratove vaše!

NEKOLIKO GLASOVA: Dobro govori — na bajonete!

DRUGI GLASOVI: Komadića hleba više nema…

ŽENSKI GLASOVI: Deca naša, deca vaša!

MNOGO GLASOVA: Treba se predati — pregovori — pregovori!

KUM: Obećavam vam život — kako da kažem, nepovredivost vas samih.

MUŽ (približava se. Kumu i hvata ga za grudi): Sveta ličnosti poslanika, idi pa skrij sedu glavu pod šatore pokrštenika i obućara, da ne bih uprljao svoju krv tvojom.

Uzmite kao metu to čelo, izorano borama lažne nauke — nanišanite u tu kapu slobode, koja se na toj glavi bez mozga trese od daha mojih reči!

SVI (zajedno): Svezati ga — izdati Pankraciju!

MUŽ: Časak još, svetla gospodo!

S tobom sam se, čini mi se, penjao po planinama goneći divlje zveri — sećaš li se, spasao sam te iz provalije.

S vama mi se razbio brod na liticama Dunava. — Jeronime, Krištofe, bili ste sa mnom na Crnom moru.

Vama sam sagradio izgorele kuće.

Vi ste pobegli k meni od rđavog gospodara.

A sada kažite: hoćete li poći za mnom, ili ćete me ostaviti samoga, s osmehom na ustima, što između toliko ljudi nisam našao nijednoga čoveka!

SVI: Živeo grof Henrik! — Živeo!

MUŽ: Razdajte im što je ostalo mesa i rakije — a onda na bedeme!

SVI VOJNICI: Rakije — mesa — a onda na bedeme!

MUŽ (Jakovu): Idi s njima, a za jedan čas budi spreman za borbu!

JAKOV: Tako mi Gospod Bog pomogao.

ŽENSKI GLASOVI: Proklinjemo te za odojčad našu!

DRUGI GLASOVI: Za očeve naše!

DRUGI GLASOVI: Za žene naše!

MUŽ: A ja [vas] za podlost vašu!

BEDEMI SVETE TROJICE

MUŽ (stavljajući sablju u korice): Nema većeg uživanja nego igrati na rizik i uvek dobivati, a kada dođe vreme da se gubi, onda to samo jednom u životu.

JAKOV: Zasuti našim poslednjim mecima, neprijatelji su odstupili, ali se tamo, u dolini, sakupljaju i uskoro će krenuti na juriš. Uzalud, niko još nije izbegao svoju sudbinu, otkada je sveta i veka.

MUŽ: Nema više karteča?

JAKOV: Nema više kugli, ni krupne, ni sitne sačme. Svega najzad nestaje.

MUŽ: Dovedi mi onda sina da ga još jednom zagrlim.

Dim bitke zamaglio mi je oči — čini mi se kao da se dolina diže i spušta, dok se stene lome i ukrštaju u sto pravaca… U čudnom su neredu moje misli. (Seda na zid.)

Nije vredno biti čovek — nije vredno biti ni anđeo. Prvi od arhanđela osetio je posle nekoliko vekova — slično kao mi posle nekoliko godina živovanja — dosadu u srcu svojem, te je poželeo veću moć. Treba biti ili Bog ili ništa.

Uzmi sa sobom nekoliko vojnika, pa obiđi sale zamka i poteraj na bedeme svakog koga nađeš.

JAKOV: Bankare, i grofove, i knezove. (Odlazi.)

MUŽ: Doći, sine, ovamo, stavi ruku svoju na dlan moj, dotakni se čelom usta mojih! Čelo tvoje matere bilo je nekada isto tako belo i meko.

ORĆO: Čuo sam glas njen danas, pre no što su tvoji ljudi zgrabili oružje. Njene reči tekle su lako kao miris;

govorila je: "Danas uveče sešćeš pored mene!"

MUŽ: Da li je bar spomenula moje ime?

ORĆO: Govorila je: "Večeras očekujem sina svojega."

MUŽ (u stranu): Hoće li mi nestati snage na kraju puta? Ne daj to, Bože! Za jedan časak hrabrosti biću ti rob tvoj čitave večnosti. (Glasno.)

O sine, oprosti mi što sam ti dao život! Rastajemo se — znaš li na koliko dugo?

ORĆO: Uzmi me i ne puštaj — ne puštaj! Ja ću te odvući sa sobom.

MUŽ: Različni su putevi naši. Ti ćeš zaboraviti na mene među horovima anđeoskim, ti mi nećeš baciti odozgo ni kapljicu rose… O Ježi, Ježi! — O sine moj!

ORĆO: Kakvi su to krici? Sav dršćem. Sve strašnije — sve bliže — razleže se tutnjava topova i pušaka — približuje nam se poslednji, prorečeni čas…

MUŽ: Žuri se, žuri, Jakove!

JEDAN GLAS: Dali ste nam polomljeno oružje i naređujete da se borimo.

DRUGI GLAS: Henriče, smiluj se!

TREĆI GLAS: Ne goni nas slabe, izgladnele na bedeme!

DRUGI GLASOVI: Kamo nas gone — kamo?

MUŽ (njima): U smrt. (Sinu) Tim zagrljajem hteo bih se spojiti s tobom na sve veke — ali treba da idem na drugu stranu.

GLAS ODOZGO: K meni, k meni, čisti duše, k meni, sine moj!

MUŽ: Hej, k meni, ljudi moji! (Vadi sablju i prislanja je na usta Orća, koji leži.) Oštrica je svetla kao i pre — dah i život odleteli su zajedno.

Hej! Napred! — Već su se probili na dužinu sablje! Natrag, u provaliju, sinovi slobode!

DRUGA STRANA BEDEMA

MUŽ: Šta ti je, moj verni, moj stari?

JAKOV: Neka ti đavo u paklu naplati za upornost tvoju i moje muke! Tako mi Gospod Bog pomogao! (Umire.)

MUŽ (zbacujući ogrtač): Nisi mi više potreban. — Moji su izginuli, a oni tamo, klečeći, pružaju ruke pobednicima i leleču za milost. (Gleda unaokolo.)

Ne dolaze još na ovu stranu — još ima vremena — odmorimo se časkom! Ha, već su prodrli u severni toranj — novi ljudi probili su u severni toranj i gledaju ne bi li gde otkrili grofa Henrika. Tu sam, tu sam, ali mi vi nećete suditi. Ja sam se već spremio na put, idem na sud Božji. (Staje na ostatak kule koji se nadneo nad samu provaliju.)

Vidim nju, večnost svoju, svu crnu, kako teče prema meni kroz polja tamo, bez obala, bez ostrva, bez kraja, a u sredini njenoj stoji Bog, kao sunce što večno gori, večno svetli, a ništa ne osvetljava.

Trče, opazili su me! Isuse, Marija! Poezijo, budi prokleta, kao što sam i ja proklet na sve veke! Ruke moje, idite napred i secite te bedeme! (Skače u provaliju.)

DVORIŠTE U ZAMKU

PANKRACI: Tvoje ime?

GROF: Kristof od Volsaguna.

PANKRACI: Poslednji put si ga izgovorio. — A tvoje?

KNEZ: Vladislav, gospodar od Čarnolasa.

PANKRACI: Poslednji put si ga izgovorio. — A tvoje?

BARON: Aleksandar od Godalberga.

PANKRACI: Izbrisano iz spiska živih. Hajde!

BJANKETI (Leonardu): Dva su nas meseca zadržali, a broj topova im je tako jadan, utvrđenja upravo smešna.

LEONARD: Ima li ih još mnogo tamo?

PANKRACI: Predajem ti ih sve — neka njihova krv teče za primer ostalom svetu! A ko mi od vas reče gde se nalazi Henrik, njemu ću pokloniti život.

RAZLIČITI GLASOVI: Nestao je na samom kraju bitke.

KUM: Dolazim sada kao posrednik između tebe i robova tvojih, tih građana visokog roda, koji su, veliki čoveče, predali u ruke tvoje ključeve zamka Svete Trojice.

PANKRACI: Ne poznajem posrednika tamo gde sam pobedio vlastitom silom. Sam ćeš se pobrinuti za njihovu smrt.

KUM: Čitav moj život bio je život građanina, o čemu ima mnogo dokaza, a ako sam se priključio vama, to nije zato da bih vlastitu braću plemiće…

PANKRACI: Zgrabite tog starog doktrinara — vodite ga zajedno s njima!

(Vojnici okružuju Kuma i zarobljenike.)

Gde je Henrik? Da li ga je ko od vas video živa ili mrtva? Punu vreću zlata za Henrika — makar za leš njegov!

(Odred vojnika silazi sa zidova.) A vi, ne videste grofa Henrika?

ZAPOVEDNIK ODREDA: Građanine vođo, po naređenju generala Bjanketija pošao sam prema zapadnoj strani šanaca odmah pošto smo ušli u tvrđavu, i na trećem zavoju bedema ugledao sam čoveka ranjena i nenaoružana kako stoji pored tela nekog drugog čoveka. Naredio sam da se udvoji korak da bismo ga uhvatili živa, ali pre nego što nam je to pošlo za rukom, taj čovek je sišao nešto niže, stao na kamen koji se ljuljao i časak pogledao ludačkim pogledom — a zatim je ispružio ruke, kao plivač koji treba da zaroni, i svom snagom se odbacio napred. Svi smo čuli tup odjek tela koje je padalo po stenama; ovo je sablja koja je nađena nekoliko koraka dalje.

PANKRACI (uzimajući sablju): Tragovi krvi na balčaku — a nešto niže je grb njegova roda.

To je sablja grofa Henrika. — On je jedini od vas održao svoju reč. Zato slava njemu, a vama giljotina!

Generale Bjanketi, pobrinite se za rušenje tvrđave i za izvršenje presude!

Leonarde!

(Stupa na kulu zajedno s Leonardom.)

LEONARD: Posle toliko besanih noći trebalo bi, učitelju, da otpočineš — na tvome licu vidi se umor.

PANKRACI: Još nije vreme da zaspim, dete, jer će tek polovina posla biti urađana s njihovim poslednjim uzdahom. Pogledaj ove ravnice, ovaj ogromni prostor koji stoji između mene i misli mojih! Treba naseliti te pustinje, proseći te stene, spojiti ta jezera, podeliti zemlju svakom ko hoće, da bi se na tim ravnicama rodilo dvostruko toliko života koliko smrti sada leži na njima. Drukčije se ne može otkupiti delo uništenja.

LEONARD: Bog slobode daće nam snage.

PANKRACI: Što govoriš o Bogu? Klizavo je tu od krvi ljudske. Čija je to krv? Iza nas ostadoše dvorišta zamka — sami smo, a čini se kao da je tu bio neko treći.

LEONARD: Možda ovo probodeno telo?

PANKRACI: Telo njegova pouzdanika, mrtvo telo — ali tu nečiji duh vlada… A ta kapa — sam taj grb na njoj — gledaj dalje, onaj kamen koji stoji iznad provalije. Na tom mestu puklo je njegovo srce.

LEONARD: Blediš, učitelju.

PANKRACI: Vidiš li tamo visoko — visoko?

LEONARD: Iznad oštrog vrha vidim nadnesen oblak, na kojem se gase zrake sunčane.

PANKRACI: Strašno znamenje gori na njemu.

LEONARD: Valjda te vara vid.

PANKRACI: Milion ljudi me je maločas slušalo — gde je moj narod?

LEONARD: Čuješ li njihove uzvike — zovu te — čekaju te.

PANKRACI: Žene i deca su brbljali da će se on pojaviti, ali tek poslednjeg dana.

LEONARD: Ko?

PANKRACI: Kao stub snežne beline stoji iznad provalije, obema rukama naslonjen na krst, kao osvetnik na sablju. Kruna od trnja načinjena mu je od spleta munja …

LEONARD: Šta se to s tobom događa? Šta ti je?

PANKRACI: Od munje toga pogleda umire, valjda, svako ko je živ.

LEONARD: Sve više ti nestaje rumenila s obraza… — Hajdemo odatle, hajdemo! Čuješ li me?

PANKRACI: Stavi mi ruke na oči, pritisni mi pesnicama zenice, odvoji me od toga pogleda, koji me mrvi u prah.

LEONARD: Je li ti dobro ovako?

PANKRACI: Slabe su ruke tvoje — kao u duha, bez kostiju i mesa, prozračne kao voda, prozračne kao staklo — prozračne kao vazduh. Još vidim.

LEONARD: Nasloni se na mene!

PANKRACI: Daj mi bar mrvu mraka!

LEONARD: O učitelju moj!

PANKRACI: Mraka — mraka!

LEONARD: Hej, građani — hej, braćo, demokrati, u pomoć! Hej, u pomoć, u pomoć, pomoć!

PANKRACI: Galilaee, vicisti!^[1]

(Pada u naručje Leonardovo i umire.)

NAPOMENE

^[*] Lovorove kapi — Nap. priređivača.

^[**] … ropsko stado podražavalaca; parafraza Horacijevog stiha (Epist. I 19, 19): O imitatores, servum pecus — Nap. priređivača.

^[1] Galilaee vicisti — Galilejče, pobedio si! — reči rimskog cara Julijana Apostate (361—363), koji je za vreme svoje vladavine gonio i mučio hrišćane.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt