Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

O srpskoj narodnoj poeziji

S poljskog preveo Stojan Subotin

NAPOMENA

Predavanje XV

... Srbi, njihova vlast. — Bela Uroš. — Nemanjići. — Stefan Dušan. — Srpsko carstvo. Utorak, 16 februara 1841

Predavanje XVI

Srbi. — Stefan (Dušan); carstvo Grka i Tribala. — Srpski car Lazar. — Porobljavanje Srba od Turaka. — Ivan Kapistran propoveda krstaški pohod radi oslobođenja Srbije. — Neslaganje u pretstavljanju istorije Srbije između vizantiskih pisaca i srpskih pesnika. — Srpska mitologija. — Poema o ženidbi cara Lazara. — Pesnička legenda o svecima. — Karakter srpske poezije. — Srpski rapsodi. — Vukova književna otkrića. Petak, 19 februara 1841

Predavanje XVII

Srpska poezija. — Legenda o zidanju Ravanice. — Odlomci poeme o boju na Kosovu Polju. — Epopeja paganska i epopeja srpska. — Srpski jezik. — Glagol; njegovo značenje u svim jezicima. — Srpske epohe: junačka, romansna i pesnička. — Kraljević Marko i Kralj Artur. Petak, 26 februar 1841

Predavanje XVIII

Uzroci propasti podunavskih Slovena. — ... Mitološka ličnost (Kraljevića) Marka samo je oličenje istorije Srbije. — Poema o ženidbi Ivanovog sina. — Crna Gora i Crnogorci; njihovi običaji, pravo, brakovi. Utorak, 2 marta 1841

Predavanje XIX

Nekoliko pojedinosti o kućnim običajima Slovena. — Pravi karakter epopeje. — Vrsta odnosa Slovena sa zapadnim i istočnim zemljama. — Šta je Venecija bila za Slovene. — Ivan Crnojević. — Poema „Ženidba Maksima Crnojevića”. Petak, 5 marta 1841

Predavanje XX

Porodična osećanja kod Slovena. — Pobratimstvo. — Srpski pesnički romani. — Basne (slovenske). Utorak, 9 marta 1841

Predavanje XXI

Verenica Kraljevića Marka i venecijanski dužd. — Srpske pesme; kako su nastajale. — Hasanaginica. — Vuk na dvoru kneza Miloša; na koji način je sakupio svoju zbirku. — Još nekoliko reči o Crnoj Gori. Petak, 12 marta 1841

Razna tumačenja srpske poezije. — ... Petak, 19 marta 1841

Kada se usled sve većeg značaja i uloge Slovena u svetskoj kulturi i politici u Francuskoj počelo misliti o osnivanju slavističke katedre na Francuskom Koležu u Parizu, ondašnji ministar prosvete, filozof Viktor Kuzen, poslušavši savet svojih i Mickjevičevih zajedničkih prijatelja Pola Fušea i Leona Fošea, ponudio je mesto profesora velikom poljskom pesniku.

Adam Mickjevič se u to vreme nalazio u Lozani gde je imao obezbeđen život i položaj profesora klasičnih književnosti na Lozanskom univerzitetu. U svome pismu od 10 aprila 1840 g. Kuzen mu šalje predlog da se primi dužnosti profesora slovenske književnosti na Francuskom Koležu i zahteva da u slučaju, pristanka sa Katedre govori samo o «nauci i književnosti» ističući pritom da će već samo njegovo prisustvo na tom mestu «biti od velikog političkog značaja». Odgovarajući mu Mickjevič se slaže sa njim da «karakter takve katedre (...) može biti samo čisto literarni». Odlučujući se da primi ponuđenu mu dužnost, Mickjevič se najmanje rukovodio ličnim interesima. U to vreme je u Lozani imao mnogo bolje uslove od onih koji su mu nuđeni u Parizu. Međutim, postojala je opasnost da ta Katedra, ukoliko je Mickjevič odbije, padne u ruke nekom Nemcu ili Rusu, koji nisu bili naklonjeni Poljacima i poljskoj stvari, i to je odlučilo. U svojim pismima Juzefu Bohdanu Zaljeskom, Adamu Čartoriskom i Ignaciju Domejku, Mickjevič to stalno ističe kao glavni razlog što je prihvatio ponudu.

Po struci klasični filolog, a po pozivu pesnik-romantičar, Mickjevič nije imao dovoljno pravog slavističkog obrazovanja. U toj oblasti on je do toga vremena više bio amater. Istina u svom pismu Viktoru Kuzenu od 16 avgusta 1840 g. on piše: «Biće mi milo da se ponovo prihvatim studija, kojima sam posvetio jedan deo svoga života i koje nikada nisu prestajale da me interesuju». Ali njegova predavanja, njegove koncepcije i tumačenja pojedinih problema, kao i nepoznavanje celokupnog književnog stvaralaštva Slovena, govore da to njegovo bavljenje problemima slovenskih književnosti, kulture i istorije nije bilo ni sistematsko ni zasnovano na naučnim osnovama, iako je bilo veliko po obimu.

«Lišen uglavnom mogućnosti, da se koristim istoriskim dokumentima, morao sam počinjati sa jedinim sredstvom koje sam imao — sa uspomenama. Što sam osetio i zapazio za vreme svoga boravka u raznim slovenskim zemljama, što sam zapamtio od mojih ranijih radova na njihovoj istoriji i literaturi, a naročito ono, što je u mene ušlo od duha koji sada oživljuje te narode — to sam delio sa svojim slušaocima. Kurs literature na Francuskom Koležu pre ima za cilj objašnjavanje rezultata do kojih je nauka došla nego produbljivanje pojedinosti. Među slušaocima Francuskog Koleža ima i takvih koji pojedinosti znaju isto tako dobro kao i profesor i koje nije moguće učiti kao studente. Moji slušaoci u znatnom broju bili su Sloveni. Sve te činjenice imale su velikog uticaja na spoljašnji oblik mojih predavanja.

Kadgod je trebalo da govorim svojim slušaocima, izlazio sam bez pripremljenog govora, a često čak i bez ikakve napisane beleške. Pokrenuti predmet često me je vodio do toga da sam se udubljivao u samu srž književnih i filozofskih problema u vezi sa njim i improvizujući izlagao sam rezultate svojih ranijih proučavanja, kao i svoja najdublja osećanja.»

Mickjevič nije bio književni istoričar onakvog tipa kakav je bio Šafarik u svojoj poznatoj Istoriji slovenskih jezika i književnosti (objavljenoj 1826 g.) koja je donosila uglavnom bio i bibliografske podatke i pretstavljala samo savesnu kompilaciju već postojećih istorija pojedinih slovenskih književnosti. Međutim, u poređenju sa tom suvoparnom knjigom, Mickjevič stoji mnogo više po svojoj smelosti shvatanja predmeta. Dajući široke slike kulturnog i književnog života slovenskih naroda u pojedinim epohama, ističući stalno vezu između književnosti i društveno-političkog života, trudeći se da protumači bitne osobine «duha» slovenskih naroda, Mickjevič je dao prvi pokušaj uporedne istorije slovenskih naroda i njenu sintezu. Ne ulazimo ovde u to koliko je ta sinteza bila tačna, mnoge od njegovih teza su davno oborene, neke nisu bile tačne ni onda kada ih je on sa katedre popularisao, ali izvesni njegovi sudovi ostali su i do danas. To su pre svega njegove primedbe o «Slovu o Igorevu vojevanju», o Mikolaju Reju, Janu Kohanovskom, Hrizostomu Pasku, Antonjiju Malčevskom, Aleksandru Puškinu, «Nebožanskoj komediji» Zigmunta Krasinjskog i, ono što nas ovde najviše interesuje, o našoj narodnoj poeziji.

Predajući slovenske književnosti Adam Mickjevič je, iako neposredno nije govorio o politici i aktuelnim problemima slovenskog sveta, uvek istupao kao pretstavnik poljskog naroda i naprednog Slovenstva. Na svoju katedru gledao je kao na važnu poziciju u borbi za društveno i političko oslobođenje slovenskih naroda. Od samog početka oštrica njegovih predavanja bila je uperena protiv carskog despotizma i nacionalnog ugnjetavanja slovenskih naroda u čijoj je dalekoj prošlosti tražio tradicije naprednosti i demokratizma. Smisao istorije slovenskih naroda bio je borba za napredak, a nosilac tih težnji bio je narod. Tako je, predajući srpsku narodnu poeziju, Mickjevič isticao da su Srbi sačuvali svoju nacionalnost baš zahvaljujući narodu. Od polovine 1841 g. Mickjevič sve više tone u misticizam, a jedine stranice njegovih predavanja o nama posvećene su Tragediji Obilić Sime Milutinovića-Sarajlije.

Počinjući svoja predavanja, veliki pesnik u jednom pismu svom prijatelju Juzefu Bohdanu Zaljeskom, pisanom 26 decembra 1840 g., kaže: «Svaka lekcija je kao bitka, bog jedini zna kako će uspeti. Stari vojnik Juzef zna možda najbolje moja osećanja u takvim prilikama...» A nekoliko dana po završetku svojih predavanja o našoj narodnoj poeziji Mickjevič, u pismu bratu Franćišeku od 23 marta 1841 g., piše o svojim predavanjima sledeće: «Treba pričati Francuzima o našim književnostima, o kojima oni ništa ne znaju, i truditi se da im ne bude dosadno, jer oni dolaze samo iz radoznalosti [na] Francuski Kolež, u kome držim svoja predavanja, visoka je škola samo za amatersku publiku. Učenika zapravo nema...» Sa svim onim što smo već ranije rekli, ovo je dovoljno da nam da osnovnu pretstavu o razlozima koji su naveli Mickjeviča da baš na onaj način, na koji je to učinio, postavi i razmatra problem naše narodne poezije.

Postoji verovatnoća da se Mickjevič mogao upoznati sa našom narodnom poezijom prilično rano, još u Litvi, ali pouzdani dokazi za to do danas još nisu nađeni. Međutim pravo, ozbiljnije interesovanje velikog pesnika za našu narodnu poeziju datira tek iz vremena njegovog boravka u izgnanstvu u Rusiji. Tamo, u krugu književnika oko Puškina, Mickjevič se prvi put ozbiljnije zainteresovao za naše narodne pesme. U razgovorima o njima nesumnjivo najviše mu je mogao dati veliki ruski pesnik, koji je u to vreme po svom poznavanju naše poezije bio daleko ispred velikog Poljaka. U Rusiji se Mickjevič upoznao i sa Merimeovom mistifikacijom i, ne sumnjajući u autentičnost tih pesama, čak je i preveo jednu od njih (Morlak u Veneciji). Razgovori dva velika slovenska pesnika o našoj narodnoj poeziji verovatno su vođeni u više navrata. Posle tih prvih obaveštenja, sledeća je Mickjevič mogao dobiti na početku svog emigrantskog puta, u Češkoj, Nemačkoj i Francuskoj, zemljama preko kojih je vodio put naše narodne poezije u njegovu zemlju. To je uglavnom sve što se zna o njegovom interesovanju za našu narodnu poeziju do 1840 g. Te godine, primivši katedru na Francuskom Koležu, pesnikovo interesovanje za srpsku narodnu pesmu, što je i sasvim razumljivo, naglo raste. Već krajem 1840 g. Mickjevič počinje da skuplja prevode i originale naših narodnih pesama, kao i rasprave o njima, i ubrzo, u njegovoj biblioteci se nalaze, Vukov rečnik i prva četiri toma narodnih pesama, Grimov prevod Vukove Male gramatike srpskog jezika, prevodi naših narodnih pesama Vojarove, Talfijeve, Bauringa i dr. Može se bez preterivanja reći da je Mickjevič, počinjući svoja predavanja o našoj narodnoj poeziji, uglavnom prilično dobro poznavao najvažniju literaturu o njoj. U svojim predavanjima on se u prvom redu služio originalom, ispomažući se nemačkim, a u manjoj meri i francuskim prevodom. Obraćajući pažnju prvenstveno sadržaju pesama, veliki pesnik je ponekad sam davao ili menjao naslove pesama. Govoreći o njima on je usvojio Vukovu podelu na epske i lirske, odn. junačke i ženske pesme, ali je u sredinu između njih stavio još i, kako ga je on nazvao, romansni ciklus i fantastične pesme.

Počinjući kraćim pregledom srpske istorije, Mickjevič je odmah prešao na Kosovski ciklus. Tom prilikom je prvi u istoriji proučavanja naših narodnih pesama pokušao da, slažući pesme po određenom redu, stvori neku epsku celinu, ističući pritom (nasuprot Fateru i Grimu) da kod Srba ne samo da nije nikad bilo pravog epa, nego da ga nije moglo ni biti. Po tom Mickjevičevom planu pokušali su kasnije da sastave Kosovsku epopeju Medo Pucić (na italijanskom jeziku), Francuz D’Avril (na francuskom) i najzad Stojan Novaković. Govoreći o Kosovskom ciklusu, Mickjevič prvi od svih koji su se bavili našom narodnom poezijom pravi poređenja između Homera i nje. On to ne čini na naučnoj osnovi i u svom pesničkom oduševljenju i zanosu ponekad u našoj narodnoj poeziji vidi u poređenju sa Ilijadom i Odisejom i sličnosti koje stvarno ne postoje. Dajući analizu skoro svih pesama Kosovskog ciklusa, Mickjevič kaže da je posle propasti srpske države u njima ponovo oživela njena istorija. Govoreći o srpskom jeziku, on ga ističe kao «najharmoničniji i najmuzikalniji od svih slovenskih dijalekata». Bila je to u ono vreme značajna podrška Vuku u njegovoj teškoj borbi za naš narodni jezik. Sve ostale junačke pesme Mickjevič stavlja u takozvani «romansni» ciklus, koji opeva junačka dela i doživljaje. Govoreći o Kraljeviću Marku, on ga upoređuje sa Arturom Bretonskim i daje niz veoma interesantnih tumačenja, a kao najvredniju pesmu iz tog ciklusa ističe Ženidbu Maksima Crnojevića. Analizujući je, on daje niz podataka iz istorije političkog i društvenog života Crnogoraca.

Svoja predavanja o našoj narodnoj poeziji veliki pesnik je završio analizom lirskih pesama. Za te pesme on kaže: «Nema ničega privlačnijeg od stila tih pesama, on nadvišava čak i pravilnost i izrazitost epskog stila. To je vrhunac savršenstva koji je mogao da dosegne slovenski stil.»

Na kraju Mickjevič daje svojim slušaocima obaveštenja o Vukovom skupljačkom radu, o teškoćama sa kojima se borio, kao i o prevodima srpske narodne poezije.

Niko ko se dotada bavio našom narodnom poezijom nije o njoj izrekao toliko pohvalnih sudova kao ovaj pesnik. Ti sudovi su često puta preterani, često su romantičarski obojeni i netačni, ali ih ima dosta i dubokih i tačnih koji su ostali do danas. U njegovom navođenju činjenica i njegovim koncepcijama ima mnogo netačnosti, ali kad se uzme u obzir da su njegova naučna sredstva bila vrlo ograničena, da je srpski jezik učio tek u toku samih svojih predavanja i da nije imao kome da se obraća za savet i stručnu pomoć, to što je on dao u svojim predavanjima označava značajan doprinos počecima slavistike.

Njegova predavanja slušana su s pažnjom i simpatijama. O njima se mnogo i govorilo i pisalo, prevođena su na nemački, talijanski, ruski i poljski jezik. Mnogi poznati francuski književnici toga vremena posećivali su ta predavanja. Ona su izazvala interes i kod nas, i već 1843 i 1844 g. Podunavka je donela početak njegovih predavanja o našoj narodnoj poeziji. Prevod je načinjen prema nemačkom izdanju, a prevodilac je bio verovatno Lazar Poštić. Taj isti deo preveo je, takođe s nemačkog, i objavio u Bačkoj vili za 1844 i 1845 g. i d-r Petar Jovanović. Godine 1845 preveo je i Todor Pavlović u Srbskom narodnom listu jedan odlomak iz njegovih predavanja, a 1848 g. jedan odlomak objavio je i Aleksandar Andrić u svom Zimzelenu. Veliki poljski pesnik bio je u to vreme i poznat i cenjen naročito među našim omladincima. Kolika je bila njegova popularnost i ugled u Srbiji u to vreme, svedoče pisma političkog agenta kneza Adama Čartoriskog u Srbiji Ludvika Zvjerkovskog-Lenoara. U pismu od 14 oktobra 1842 g. upućenom knezu Čartoriskom on piše: «Neka Ad. Mi nešto rekne (o Srbiji) i njegova javna predavanja takođe», a u pismu od 17 decembra on konkretizuje srpske želje: «Danas ima mnogo stvari da se radi i rade se. Tako sam zamoljen da Mickjevič propiše plan narodnog vaspitanja i što on rekne, to će se slušati i biti prilagođeno potrebama i mogućnostima izvođenja...» Nekoliko dana kasnije, u pismu od 24. XII, Lenoar dalje požuruje: «Tako ti boga, šalji što možeš od Mickjevičevog kursa, jer je to za Srbiju i za nas ovde (...) Plan vaspitanja sastavljen od bilo koga, ali potpisan od — Mickjeviča».

Mickjevičeva predavanja o srpskoj narodnoj poeziji u celini nisu do danas bila prevođena kod nas, a to smo mu dužni više od sto godina. U vreme kada se Vuk, sam i velik, borio da toj, u svojoj otadžbini od školovanih ljudi prezrenoj i preziranoj, poeziji obezbedi mesto koje joj pripada, u jednoj od najkulturnijih zemalja sveta, jedan od najvećih pesnika čovečanstva — Poljak Adam Mickjevič — založio je za tu poeziju i svoj autoritet i slavu i oduševljenje pesnika. Neka ovaj prevod izdat povodom stogodišnjice njegove smrti bude vraćanje jednog malog dela onog ogromnog duga koji mu mi Srbi još ni do danas nismo vratili.

Stojan Subotin

Napomena

Ova predavanja prevedena su sa najnovijeg poljskog prevoda Mickjevičevih predavanja (Wydanie Narodowe Dziel Adama Mickiewicza, tom VIII, Krakuw, 1952) L. Ploševskog, koji je ujedno i najpotpuniji i najbolji tekst, rekonstruisan na osnovu pesnikovih i stenografskih beležaka, kao i ranijih francuskih i poljskih izdanja kursa. U predgovoru su već pomenute izvesne mane i nedostaci Mickjevičevih predavanja, te ih ovde ne ističemo ponovo.

Prilikom prevođenja zadržavali smo u tekstu one izraze i naslove pesama koje je upotrebio sam pesnik, iako su u narodnim pesmama oni ponekad drukčiji. Pesme smo citirali po najnovijem izdanju Vukovih zbirki (Beograd, „Prosveta” 1953—54 g.), a na izvesnim mestima smo, kad se radilo o kraćim citatima, koje je, kako je poznato, Mickjevič navodio po pamćenju, ostavili onako kako je pesnik to rekao. Učinili smo to zato da bi stvorili što pravilniju i što tačniju pretstavu o pesnikovim predavanjima koja, i ovakva kakva su, sa svim svojim manama, imaju veliku vrednost, i da bi ostali verni pesnikovom tekstu.

S. S.

Predavanje XV

Gospodo!

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Zemlje obuhvaćene rimskom vlašću, pod opštim nazivom provincija Ilirije i Mezije, od pradavnih vremena bile su naseljene Slovenima. Najezda varvara često ih je potiskivala iz ravnice u brda i na mnogim mestima uništavala trag njihovog imena. Ipak, iako su bili pomešani sa došljacima i ugnjeteni od njih, često im je polazilo za rukom da zbace jaram. Tako su prvo između 637 i 640 godine Hrvati pobili svoje ugnjetače Avare, tako su kasnije Srbi izrasli u veliku silu posle pada bugarske moći.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Otprilike u to vreme došli su u podunavske predele Srbi i naselili se između Save i Dunava. Ipak vreme njihovog dolaska nije poznato. Čak je veoma moguće da je nekoliko slovenskih naseobina tamo postojalo od pradavnih vremena. Prvi pomen o Srbima, Slovenima, kao o nezavisnom narodu nalazi se kod istoričara Justinijanovog vremena. Učitelj cara Justinijana, Teofil, koji je napisao istoriju svoga vaspitanika, govori da je i sam car poreklom bio Sloven, što potvrđuje drevnost slovenskih naseobina u Grčkoj. Slavni car Justinijan rodio se u jednom gradu brdovite Makedonije, a otac mu se po Teofilu zvao Istok, hteo po tome piscu znači oriens; i doista, taj izraz i do danas ima to značenje kod Slovena. On sam se nazivao Upravda i svoje ime je preveo na latinski nazivajući se Justinijan. Imena njegove majke i sestre takođe su slovenska. Kasnije su carevi Vasilije i Mihailo takođe bili slovenskog porekla.

Srbi, čim su se smestili između Save i Dunava, došli su u dodir sa Grcima. Njima su upravljale starešine koje su nazivali županima. Grci su ipak uspeli da prošire svoju vlast nad tim županima. Oni su postavljali i velikog župana, kneza, koga su Srbi retko slušali. U 1120 godini (veliki) župan je Uroš koga smatraju za praoca slavne dinastije Nemanjića; posle toga vladara za velikog župana, uz pomoć istočnog cara, proglašen je neki Stevan Nemanja. On je imao tri sina od kojih je najstariji postao njegov naslednik. Mlađi, posvećen manastirskom životu i proslavljen kao apostol, episkop, pisac i širitelj prosvete u toj zemlji, poznat je pod imenom svetoga Save.

Posle ta dva Uroša dinastija se razdvaja na nekoliko grana i dalje sledi istorija borbi, vrlo slična istoriji zemalja slovenskog severa. Kneževi primaju razne religije, latinske ili grčke; ali u njima nema paganskih elemenata kao kod severnih Slovena. Oni traže potporu u Rimu i Carigradu. Ponekad čak kraljevi bivaju miropomazani prvo od pape, a kasnije i od patrijarha, da bi imali oba faktora moći. U toj istoriji vidimo same zločine: eno otac šalje u smrt sina, da bi ostao vladar; eno sin naređuje da se iskopaju oči rođenom ocu; brat ubija brata da bi sam ostao na vlasti. Jednom rečju, oni podržavaju političke običaje Carigrada i ta istorija je u neku ruku odraz istorije istočnog carstva. Takvi su građanski ratovi svaki čas razdirali Srbiju. Najzad u XIV veku Dušan Silni ujedinjuje pod svojim žezlom sve kneževine i postaje pokrovitelj Dubrovnika. On vlada Makedonijom, Ilirijom i Srbijom. Vodi rat sa grčkim carem i neko vreme misli da postane car, čak je bio uzeo naziv cara Grka i Tribala. Ali taj Dušan, oceubica, nije uspeo da obezbedi presto svojoj porodici; posle njegove smrti njegov maloletni sin bio je zbačen, a srpsko carstvo, koje je za kratko vreme zasjalo, uništili su Turci.

Istorija roda Nemanjića — počevši od Uroša, nesumnjivo velikog kralja, veoma nalik na kralja Kruka sa ostrva Rugije, pa sve do smrti poslednjeg potomka roda, maloletnog Uroša — čini poetski ciklus, koji opevaju svi srpski bardi. Zato se treba upoznati sa tom istorijom, a naročito sa srpsko-turskim odnosima i sa borbom Srba i Murata, predmetom srpske poezije.

Predavanje XVI

Gospodo!

Svi najinteresantniji događaji u istoriji podunavskih Slovena povezani su sa istorijom dinastije Nemanjića, jedine dinastije koja je sačuvala nezavisnost u toku XI, XII i XIII, sve do XIV veka. Jer bugarsko kraljevstvo propalo je već u početku HI veka. Mađari su u to vreme sačuvali svoju uralsku narodnost i nisu se pomešali sa Slovenima. Crnogorska plemena kao i primorski gradovi istina zaslužuju da budu posebno pomenuti, ali nisu imali velikog političkog uticaja. U to vreme jedino su srpski carevi pretstavljali Slovene u podunavskim zemljama.

Najmoćniji od tih careva, Stefan (Dušan), oceubica, bio je vaspitan u Carigradu. Njegova je namera bila da organizuje slovensku državu po ugledu na vizantisku. Trudio se da stvori hijerarhiju vlasti a na dvoru da uvede strogu etikeciju. Od zapada je primio neke institucije, naprimer viteške redove; tako je osnovao red svetoga Stefana. Vodio je brigu o trgovini primorskih gradova i dao velike privilegije gradu Dubrovniku. Najzad, uzeo je titulu cara Grka i Tribala i maštao o osvajanju Carigrada, ali nije mogao da ostvari sve svoje namere, jer je umro 1358 godine. Umirući ostavio je maloletnog sina i veliku državu, podeljenu na mnogo provincija, jer je svoje vojvode bio obdario titulama kraljeva. Dao im je pravo da nose skerletnu obuću, što je bio znak udeone vlasti. Vojvode, međutim, čim dobiše to pravo, nisu, kako su govorili, hteli da dozvole da ih izuju. Car nije mogao da ih natera na poslušnost. Najmoćniji od tih vojvoda bili su: gospodar makedonskih zemalja Jug, kralj Vukašin koji je upravljao severnim delom srpskog carstva, i knez Lazar, knez (Sirmijuma), kneževstva sada prisajedinjenog Ugarskom kraljevstvu. Ta tri vladara vodila su među sobom borbe i odrekla poslušnost carici-udovi, koja je živela u Vukašinovim posedima. Najzad Vukašin je ubio svog zakonitog vladara, Stefanovog sina. Na taj način 1366 godine ugasila se dinastija Nemanjića.

Za vreme tih nesuglasica Turci su prvi put stupili na evropsko tle. Vizantiski carevi, nemajući drugog načina da odbrane državu, pozivali su već odavna upomoć druge narode. Najpre su pozvali Srbe, a zatim i Bugare; na kraju su načinili ogromnu grešku pozivajući Turke i otvarajući im luke. Kao vlasnici tada jedine flote koja je postojala u Evropi, mogli su lako odbiti Turke, ali nisu predviđali opasnost, imali su pouzdanja u moć zidova Carigrada. Nije im išlo u glavu da bi varvari mogli osvojiti takav grad. Zar bi se konjaničke horde usudile da jurišaju na ogromni, savršeno utvrđeni grad koji je posedovao mnogobrojno stanovništvo i dobro izvežbanu vojsku. U tom pogubnom pouzdanju grčki carevi su predali Turcima ključeve carstva, a kasnije su morali da pozivaju upomoć Srbe. Srpske vođe, Jug, Lazar i Vukašin, dovele su silnu vojsku, ali Murat, veštiji i imajući bolju armiju, preprečio im je put nedaleko od Tenara i potukao ih skoro do nogu. Jug i Vukašin su poginuli na bojištu. Samo je Lazar ostao živ i kasnije je bio izabran za srpskog kneza, jer su srpski vladari u to vreme ostavili carsku titulu. Međutim, Murat se, uredivši svoje poslove u Aziji, posle osamnaest godina, ponovo iskrcao u Evropi i zatražio harač od Srba.

Car Lazar, razasla na sve strane poslanike s molbom za pomoć. Ugarski kralj, koji je bio u nekom sukobu sa Srbijom, ostao je pasivni posmatrač borbe. Poljska je bila suviše daleko i do toga, vremena nije istupala na pozornicu u tamošnjim krajevima; na njoj će se ona pojaviti tek dvadesetak godina kasnije. Najzad car Lazar, upućen na taj način na sopstvene snage, skupivši odrede Albanaca, Bugara i Srba prihvata boj. Ali među vojvode se beše uvukla nesloga. Dva careva zeta, Miloš i Vuk, najhrabriji i najmoćniji srpski velikaši, uzajamno su se mrzeli, još više podbadani od žena, koje se nisu trpele. Vuk zaslepljen mržnjom tajno se sporazumeo sa Turcima i spremao izdaju. Hteo je da okleveta svoga šotora, junačkog Miloša, optužujući ga da hoće da izda Srbe. Miloš, ogorčen kneževim prekorima, nije uopšte odgovarao, nego je u noći ostavio vojsku, uvukao se u turski logor i kad je bio pušten pred sultana zario je ovome nož u utrobu. Pobio je još mnogo Turaka, ali je najzad i sam bio isečen zajedno sa još dva prijatelja. Međutim njegovo uzvišeno junaštvo nije moglo da spase srpsku vojsku; prvo su se Miloševe čete, ne znajući uopšte njegove namere, poplašene i potištene glasovima o njegovoj tobožnjoj izdaji borile kolebljivo, a onda je Vuk u odlučnom trenutku povukao svoju vojsku. Lazar je, ostavši na taj način sam, posle dugog boja, kada je konj poginuo pod njim, pao u ruke Turcima i bio pogubljen.

Istoričari na razne načine pretstavljaju njegovu smrt; od svih hroničara najviše se u tom pogledu može verovati poljskom hroničaru, poznatom pod imenom Poljaka janičara, koji je kao janičar sigurno bio očevidac tih događaja. On priča da je sultan Bajazit, sin sultana Murata koga su Srbi ubili, naredio da se car Lazar dovede pred trup njegovog oca i brata, koji je takođe poginuo u bici, i zapitao ga groznim glasom: «Kako si smeo da se usudiš na to?» Lazar mu na to odvrati: «A kako ste se tvoj otac i ti smeli usuditi da napadnete na srpsko kraljevstvo.» Lazarev verni sluga, jedan od njegovih vojvoda, zarobljen kao i on, preklinjao ga je da u svojim odgovorima bude umereniji: «Care Lazare», — reče — «zar je tvoja glava kao vrbovo stablo? Zar misliš da će jednom otsečena, ponovo izrasti?» Ali Lazar je ostao nesavitljiv. Rekao je čak Bajazitu da bi ga, kad bi imao kod sebe ono što mu je nedostajalo, položio pored oca i brata. Sultan naredi da mu se otseče glava. Vojvoda kleče, raširi svoju odeću da u nju primi kraljevsku glavu i reče: «Zakleo sam se da će moja glava ležati pored glave moga gospodara.» I sagnuvši se, primi udar jatagana, posle kojega njegova glava pade kraj Lazareve.

Takva je bila smrt poslednjeg srpskog cara. Posle njegove smrti sultan Bajazit dao je u leno komadić srpskog kraljevstva Lazarevom sinu Stefanu, a nekoliko drugih kneževina izdajici Vuku Brankoviću i njegovim sinovima. Borba između dva roda od kojih je jedan stao na stranu Turaka, a drugi, Lazarev rod, pokušavao s vremena na vreme da izvojuje nezavisnost, trajala je još 150 godina. Srbi su sem toga morali da se mešaju u sukobe turskih vladara, a u strašnoj bici Turaka i Tatara kod Angore borili su se na strani onih prvih. Posle poraza turske vojske potpomagali su sultana Sulejmana u borbi protiv pretenzija njegovog brata.

Hrišćanski monarsi, mesto da iskoriste to slabljenje turske države i da joj zadaju odlučni udar, trudili su se samo da svaki za svoje dobro iskoristi političke događaje. Pomagali su čas Sulejmanu, čas Musi, čas drugim pretendentima, ne potrudivši se ni da pomisle na oslobođenje aziskih zemalja iz turskih ruku.

Poslednji pokušaj oslobođenja Srba učinjen je 1456 godine. Papa Silvestar poslao je čuvenog monaha Ivana Kapistrana da objavi krstaški rat protiv Turaka. Taj slavni muž prošao je Nemačku, Ugarsku i slovenske zemlje, preklinjući narode u ime boga da spasu hrišćanstvo. Ali mu je husitska sekta u Češkoj pravila smetnje; češki kralj ga je čak isterao iz svoje zemlje. Ivan Kapistran je skupio uz sebe samo šaku ugarskih, poljskih i čeških seljaka, sa kojima je otišao pod Beograd i odbacio turske čete. Ali to je bio jalov napor, bez ikakvog vidnog rezultata za stvar hršćanstva. Nekoliko godina kasnije Ivan Kapistran je umro; otada za Srbe nije bilo nikakve nade da će im se pomoći. Udovica poslednjeg srpskog despota poslala je poslanstvo papi, nudeći mu, u zamenu za zaštitu, svoju zemlju. Ali se narod, doznavši za tu odluku, podboden pravoslavnim sveštenstvom, pobunio. Ponavljao je reči grčkog patrijarha: «Bolje Turci nego katolici.» Srbi se pokoriše Turcima, Muhamed uđe u srpske zemlje. Uprkos uslovima pod kojima su se pokorili, on je popalio gradove i sela i odveo u Tursku 200.000 Srba, koji su pomrli od gladi i bede. Kraj se bio pretvorio u veliku pustinju; samo je mali deo zadržao naziv Srbije, ostali su dobili druga imena i bili pripojeni raznim turskim državama i posedima.

Kraljevi čija smo imena pobrojali, vođe čija dela smo pomenuli, nose različita imena kod Grka i Srba; ponekad je čak nemoguće pomiriti te dve razne priče. Narod hvata samo glavne crte karaktera svojih junaka, uzdiže ih i u njihovim ličnostima idealizuje narodna osećanja. Koja je od te dve slike istinitija, kad ih nije moguće pomiriti? Svaka od njih pretstavlja na svoj način jedan lik istine. Hroničar daje, može se reći, konture, u neku ruku crta istoriju, pesnik međutim daje toj istoriji boju i izrazitost. Strani istoričari, koji su povezivali srpske narodne pokrete sa opštom politikom, gubili su se u toj širokoj slici; suprotno tome, narodni pesnici izdvajajući, izlučujući istoriju toga naroda, sužavaju na neki način vidokrug, da bi ga mogli lakše obuhvatiti svojom maštom. Strani istoričari i hroničari bi se mogli uporediti sa geografom, koji na velikom prostoru zemlje crta tok glavnih reka i planine; a, narodni pesnici sa slikarom, koji slika pejsaže i omogućuje nam da savršeno upoznamo prirodu i vrstu zemlje.

Na taj način je, kada u Srbiji više nije bilo ni careva, ni političkih stranaka, ni knjiga, istorija ponovo oživela u poeziji. Hrišćanska religija počinje da prima mitološke crte. Pesnici uzimaju iz mitologije nekoliko divnih legendi o svecima, nekoliko legendi o čudima, prave neku vrstu pesničkog Olimpa. Istoriske ličnosti su takođe idealizovane; naprimer, poslednji Uroš, oceubica, car Stefan, čovek okrutan i pun pohlepe za vlašću, pretstavljen je u poeziji kao uzor veličine i snage. Ni pomena o njegovim porodičnim zločinima, kao što ni Homer ne spominje zločine Atrida, zločine Atreja i Tiestesa, ostavljajući to budućim piscima tragedija. Kralj Jug, u istoriji malo poznat, pojavljuje se u poeziji kao patrijarh okružen mnogobrojnom porodicom, kao drugi Ajmon, koji je takođe bio otac mnogih slavnih vitezova. Kralj Vukašin je veliki političar i veliki ratnik, neke vrste slovenski Ulis. Car Lazar je najsavršeniji vitez toga vremena, pravi junak. Njegov karakter bio je izraz želje da se do visine ideala podignu tadašnja hrišćanska osećanja. Po čistoti običaja, pobožnosti i snazi, on je nalik na, Gotfrida Bujonskog i Ludvika Svetog. Ali zato ništa manje nije Sloven koji voli gozbe, pesme i raskoš, i po toj sklonosti ka uživanjima pripada svome narodu. Sve je u njegovom životu neobično. Po pesnicima njegovo poreklo je tajanstveno; bio je, kako tvrde, kraljevski sin. Paž je na dvoru cara Stefana. Ženi se Milicom, ćerkom Juga, onog istog slavnog patrijarha, oca mnogih ratnika. Vojvoda mu daje kćer, jer je u knjigama pročitao pretskazanje da će Lazar postati car. Lazara kasnije poštuju kao mučenika za narodnu stvar. Pesnici ne znaju ništa o njegovom zarobljavanju od strane Turaka. I dalje veruju da je pao na bojištu i pričaju čuda o njegovim viteškim podvizima.

Posle tog prvog ciklusa epske poezije počinje ciklus romansne poezije. Tu su dela pojedinaca, ratnika, koji nemaju nikakvih ideala, nikakve nacionalne ideje. To su vitezi poturice, otpadnici, avanturisti, ali još uvek povezani sa Lazarevom dinastijom.

[Ženidba kneza Lazara, Vuk II, 32 - prim. red.]

(Kralj Jug ima devet sinova, koji učestvuju u svim bitkama).

Veliku promenu u srpskoj poeziji napravilo je mešanje mitologije i hrišćanske religije. Govorio sam o naporima da se suzi sfera religioznih pojmova, da se ovi učine uhvatljivi i opipljivi. Kao primer navodim kratku legendu o savetovanju svetaca. Sveci prema srpskoj poeziji imaju mnogo sličnosti sa grčkim bogovima i ispitivanje ove poezije sa te tačke moglo bi doprineti rasvetljavanju mnogih važnih problema iz pesničke istorije Grka. Naprimer, vladalo je mišljenje da je mitologija počela sa Homerom, da su pesnici stvorili grčku mitologiju. Međutim i u najstarijim grčkim pesmama nalazimo verske pojmove razvijene do najvišeg stepena, vidimo sistem religije izgrađeniji i puniji nego u pesnika Homerove epohe. Ko bi hteo ugledajući se na taj primer da sastavi istoriju hrišćanstva na osnovu srpske poezije? Koliko bi siromašno izgledalo hrišćanstvo, kako su sve pretstave tamo besmislene, a ponekad i smešne! Pa ipak sve te pretstave uzete su iz hrišćanske religije. Samo što je posle uništenja svake civilizacije u Srbiji jedino narod, koji je sačuvao nekoliko nepotpunih predanja, činio napore da ih sjedini, međusobno poveže. Najverovatnije je da su se pesnici Homerove epohe našli u takvom istom položaju prema svojim prethodnicima, pesnicima epohe Orfeja i Muzaja.

Legenda kaju ću vam pročitati, priča o savetovanju između svetaca-zaštitnika o dužnostima koje su im poverene, ili — kako se pesnik izražava — o blagoslovima koje oni imaju da razdaju. Uto im prilazi Bogorodica i priča im o nesrećama koje su se sručile na daleku zemlju, koju pesnik zove Indijom, to znači na veoma daleku zemlju.

Najzad, su došle nesreće, suša, zaraza. Indusi su se vratili u krilo vere i dobili oproštaj svetaca i blagoslove. Pesnik završava molitvom bogu, da se te nesreće ne ponove ni u Indiji niti igde drugde.

Ta legenda se po svojoj kompoziciji, po svojoj formi, veoma približava formi koju su bili usvojili pesnici Homerove epohe; ona je naskroz epska. Ako je izgledalo da oda, lirska poezija, gospodari u Skandinavaca, ako je novu lirsku poeziju, ovaj uzlet na nepoznatom, u predele mašte, kako izgleda, stvorilo germansko pleme, nova epska poezija je pre svega slovenska. Ona može da ponikne samo u narodu koji je imao svoju državu, koji odigravši veliku ulogu prestaje da postoji ili kome je ostala samo uspomena, samo priča. Kod srpskih pesnika nalazimo onu uzvišenu nepristrasnost, kojoj se divimo kod Homera, pa čak i neku vrstu verske nepristrasnosti, i pored njihove vernosti narodnim pojmovima.

Interesantna stvar je uporediti sve ono što znamo o načinu na koji je ta poezija postala u narodu, sa tradicijom o pesnicima Homerove epohe. Srpske poeme se uopšte uzevši sastoje od raznih odlomaka, od pričanja o delima, događajima, koji nisu međusobno povezani, ali se tiču jednog glavnog događaja. U tim pričanjima se uvek ponavljaju neki stihovi, neki uobičajeni izrazi, usvojeni od celog naroda, koje svako zna napamet i svuda ih upliće. Ponavljajući ova pričanja narod dodaje još strofe koje je sam izmislio, druge ispušta i na taj način celu tu poeziju stalno menja. Danas, dakle, nije moguće razlikovati šta je u tim pesmama prvobitna tvorevina, a šta je dodato kasnije. Tad neprestani rad je pročišćavao pričanja, odbacivao iz njih ono što je moglo izgledati neprirodno, što je bilo suviše individualno. Ustvari, to je jedna poezija slobodna od manira, od formula. U Grka je poezija pesnika Homerove epohe imala tu osobinu koja se kod savremenih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najveća dela koja su plod individualnog genija, uvek nose na sebi njegov pečat i često se izrođavaju u ono što nazivamo manirom. Srpska poezija, zadržavajući bitni sadržaj pričanja, a menjajući stalno formu, istovremeno je i drevna i mlada, jer ju je pevao ceo narod, recitovali su je rapsodi, i na taj način je živela životom naroda.

Pesnici koji pevaju i sastavljaju te pesme kod Srba su slepci; čudna stvar da i u tom pogledu srpski rapsodi imaju sličnosti sa pesnicima Homerove epohe. Čak i izraz slepac u ravničarskim delovima Srbije označava pevača. To su dva izraza istog značenja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zastaju pred svakom kućom i skoro uvek tu otpevaju poneku poemu. Oni su prosjaci kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za reč prosjak današnju pretstavu. Prosjaci kod slovenskih naroda, a naročito kod Srba, nisu ponižavani ili prezirani; oni čitaju molitve i pevaju pesme, i uživaju poštovanje.

Glavno gnezdo pesničkog stvaralaštva Srba bili su brdski krajevi: Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Tamo je ponikla junačka poezija, koju su posle ponavljala ravničarska plemena, ponavljajući na svom dijalektu iste strofe i menjajući samo poneke izraze. Ali u ravnicama velika poezija je suzila svoj domen; tamo ređe pevaju junačke rapsodije, više vole ženske pesme, basne, priče o razbojnicima, o duhovima i priviđenjima.

Te pesme su prvi put privukle na sebe pažnju stranaca početkom ovoga veka; skupio ih je i objavio Vuk Karadžić. Vuk sa velikom prostodušnošću priča da se potrudio da skupi ta dela; prosjaci, naime, nisu hteli da pevaju pred čovekom koji se ponašao kao stranac. Taj naučnik priča da oni prosjaci koji imaju lep glas ne vode računa o poetskom sadržaju, i da više vole da se razmeću svojim talentom, ponavljajući, muzikalnije strofe. Ali najbolji pevači su oni koji stihove samo govore, prateći se na guslama, instrumentu oskudna zvuka sa jednom jedinom strunom.

Vuk priča da je za vreme svojih putovanja po planinama sreo jednog neobičnog čoveka, Tešana Podrugovića, koji je znao skoro sve pesme toga kraja i izdiktirao mu najveći deo njegovih zbirki. Taj dostojan poštovanja čovek bio je ranije putujući trgovac. Na nesreću ubio je Turčina. Tada je postao hajduk; dugo vremena je živeo u gori i zahvaljujući tome imao je prilike da nauči razne pesme. Po njegovom kazivanju u pero Vuk je zapisao značajne srpske pesme, kojima ćemo se pozabaviti u daljem toku predavanja.

Predavanje XVII

Gospodo!

Ako hoćemo po redu da složimo odlomke srpskih pesama koji čine slovensku epopeju, treba da počnemo od pobožne legende o osnivanju crkve Ravanice. U toj legendi car Lazar, onaj paž koji se oženio kneginjicom i postao srpski car, pokazuje se na vrhuncu slave i moći. On u svom zamku slavi krsno ime, svečani praznik svih Slovena. Oko sebe sakuplja gospodu iz cele zemlje. Na gozbi se pojavljuje njegova žena, carica Milica, najlepša žena svoga vremena, u raskošnoj odeći, koju pesnik podrobno opisuje počevši od krune i završavajući na cipelama. Carica skreće mužu pažnju da su svi njegovi prethodnici, svi preci iz dinastije Nemanjića ostavili u zemlji dostojne spomenike, da su podizali manastire. Ona počinje da priča istoriju svih tih zadužbina. To je važan deo za slovensku istoriju, isto kao i izvesne pojedinosti o osnivanju gradova, koje se nalaze u Ilijadi, a koje su kasnije toliko puta ponavljane od grčkih istoričara. Car Lazar se divi mudrosti te primedbe i u nastupu oduševljenja obećava da će sagraditi crkvu koja će veličinom i raskošju nadvisiti sve slovenske građevine. Temelje će udariti od olova, zidove će sagraditi od srebrnih ploča, a krov će pokriti biserom i dragim kamenjem.

Ali Miloš Obilić, slavni vitez (onaj isti Miloš koji će kasnije ubiti sultana Murata) gleda u carostavne knjige, u one knjige koje u srpskoj poeziji imaju ulogu sličnu onoj koju u grčkoj imaju Kalhas-knjige, u kojima je tražen savet u svim prilikama, uoči svih velikih važnih događaja. I evo, Miloš u knjigama vidi svedočanstvo da dolaze poslednja vremena, da se približava kraj društva, srpskog kraljevstva, da će Turci zavladati zemljom i da u svojoj pohlepnosti najviše traže zlato, srebro i dragulje. Zato je bolje podići crkvu na granitu, sagraditi je od cigala i pokriti crepom; na taj način će ona preživeti tursko gospodstvo. To proročanstvo se ispunilo, jer manastir Ravanica, toliko slavan u srpskoj poeziji, postoji, kažu, i danas.

Posle ovog prvog odlomka koji izražava bolni predosećaj budućnosti, poraza koji dolazi, može se navesti drugi u kome sultan Murat već dolazi u Srbiju sa vojskom i šalje poziv caru Lazaru.

Zatim dolazi sadržaj pisma:

Nigde možda hrišćanska ideja, koja počinje novi niz dela, nije bila izražena tako jasno, tako izrazito kao u ovom slovenskom delu. Poznato je da su kod starih naroda junaci uvek bili srećni ljudi ili ljubimci bogova, dok, naprotiv po Homeru, bogovi mrze nesrećne ljude; nesreća je dokaz da su na sebe navukli njihovu nemilost. To shvatanje čini temelj grčke epopeje. Epopeja se uvek završava tamo gde počinju nesreće junaka. Kod hrišćanskih pesnika, minezengera i trubadura, čija je poezija u moralnom pogledu viša, a u književnom savršenija od slovenskog pesništva, osnovna hrišćanska ideja, rehabilitacija nesreća, ne javlja se tako jasno. Ti pesnici, naročito pesnici-literati, pišu pod uticajem starih, ponekad samih Grka, a često upravljajući se tradicijama koje su sa severa doneli germanski narodi. Ideja potpunog žrtvovanja svojstvena je srpskoj epopeji, koja je u suštini samo istorija velikih nesreća, velikih poraza. Trijumf je na nebesima, a na zemlji pesnik zahteva samo slavu za svoga junaka. Nasuprot tome, kult sile javlja se često kod novijih pesnika, među ljudima koji su podlegli paganstvu. Taj kult uspeha završava njihovu istoriju, kao što je slično tome počinjao istoriju davnih naroda.

Posle poziva dobijenog od sultana, car sa svojim ratnicima, priređuje gozbu; jer gozbom se počinju i završavaju svi događaji. Uopšte sve slovenske poeme sadrže opis gozbe pred bitku. Dva suparnika, Miloš i Vuk Branković već su se posvađali. Vuk priprema izdaju, kleveta svoga rivala, da bi ga upropastio u carevim očima; optužuje ga da priprema izdaju cara. Lazar se drži veoma dostojanstveno; na gozbi prvo napija u zdravlje Miloša, najhrabrijeg ratnika, i daje mu dokaz svoga poverenja. Evo tog dela priče.

Miloš odgovara na to da će sutradan, na Kosovu Polju, videti dokaz njegove vernosti i da će se moći presuditi između njega i Vuka Brankovića.

U trećem odlomku, taj ratnik, junak Miloš, sa dva druga, od kojih je jedan bio spomenut kao najlepši, a drugi kao najviši i najsnažniji, prilaze turskom taboru. Miloš pita svoje pobratime šta misle o njegovoj nameri da ubije sultana. Srbi, Sloveni uopšte, nazivaju drugove po oružju pobratimima. Postoji čak i institucija viteškog pobratimstva, o kojoj ćemo kasnije govoriti.

Ovde mi pada na um jedno homerovsko poređenje, izraz veoma nalik na ovaj ovde: onaj kada Agamemnon, govoreći grčkim vođama, kaže da bi ih zagrejao za boj, da su Grci tako mnogobrojni da kada bi jedan Trojanac hteo da sipa vino desetorici Grka, za mnoge desetine ne bi bilo peharnika. To je manje više isti način označavanja nebrojene vojske.

Tada ga Miloš zaklinje, neka ne ponavlja sve to caru, da ga ne bi poplašio, da ne bi oduzeo hrabrost i moral hrišćanskoj vojsci.

Bitka se opisuje i opeva u nekoliko odlomaka, koji se međusobno razlikuju. Ima mnogo raznih priča o smrti Juga i njegovih devet sinova, pa čak i o carevoj smrti. Iz istorije je poznato da je Jug sa svojim sinovima poginuo petnaest godina pre bitke na Kosovu Polju. Ipak, pesma ga pretstavlja kao živog za vreme bitke. Najlepši opis bitke nalazi se u odlomku (Car Lazar i carica Milica). Prvo je opisan odlazak u boj.

Kraljica izvršuje zapovesti; izlazi iz grada i staje kraj kapije. Vidi vojsku koja prolazi u gore opisanom poretku.

Za Boškom nailazi Jug i njegovi ostali sinovi. Carica redom zadržava svu braću, ali nijedan od njih neće da ostane. Nailazi najzad najmlađi od njih, koji još nije dorastao za boj. On vodi kneževske bojne konje. Ni ovaj isto tako neće da ostane i brzo projahuje kroz kapiju.

Ali čak i ovaj sluga, pošto je odveo caricu, pojahuje konja i odlazi na bojište, a u zamku ne ostaje ni jedan sluga.

Kažu da je malo Turaka ostalo živih na bojištu; ali i da su svi hrišćani izginuli ili zadobili rane.

Mnogo ima sličnosti između tog pričanja i Ilijade. Sećate li se, gospodo, kako posle napada Trojanaca na grčki tabor, Atiloh dolazi isto tako ranjen, a Patroklo se brine da ga umije i okrepi vinom, i tek posle toga ispituje ga o grčkim gubicima? Takve iste sličnosti našle bi se i u karakterima junaka.

Pošto je Homerova poezija svima poznata, suvišno bi bilo raspričati se ovde o običajima i navikama ljudi herojskog doba. To doba je svuda slično. Slovenski su junaci, isto kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, iznad svega cene rat. Junaštvo smatraju za najvišu vrlinu, poštuju religiju, uživaju u obilju i raskoši, lako čine nasilja, ali nisu divlji. Rat za njih nije, kao za američka plemena, lov na ljude. Ti junaci čuvaju izvesna prava naroda. Poštuju zakletvu, drže reč, bore se samo časnim oružjem. Njihov karakter je još više podigao uticaj hrišćanstva. Okrutna osvetoljubivost Grka, nasilja Trojanaca ne susreću se više u srpskoj poeziji, u njoj ima više čovečnosti. Zarobljenici se pošteđuju, nema izrugivanja nad trupom pobeđenog neprijatelja.

U toj herojskoj eposi Slovena žena je još zatvorena u kući. Retko istupa na pozornicu; skoro nikada ne dela u političkoj ulozi, niti kao samostalna, nezavisna osoba. Ima istočnjačke navike i običaje; odatle potiče ona skromnost, bojažljivost žena, koju takođe nalazimo i u pesmama zvanim ženskim. Ali junak okružava ženu poštovanjem, kao drugaricu, kao majku svoju, ili svoje dece; u srpskoj poeziji nema primera prezira prema ženama, kakav često susrećemo u pesničkim delima uglađenijih i pokvarenijih društava. Uopšte, u tom periodu, pod kraj XIV veka, kada u Evropi izumire viteško pesništvo, i počinje roman, žena se javlja samo kao telesna lepota, privlači samo svojim strastima. Međutim, tipovi žena u staroj poeziji su raznolikiji, a više no igde u srpskoj poeziji, gde žena više nije robinja, iako je još ne okružuje ona svetost, koju joj je priznavalo germansko pleme, niti ona sjajna kruna, kojom je katolička poezija najzad ovenčala ideal žene.

Pred kraj poeme o bici na Kosovu Polju javlja se na razbojištu žena, mlada devojka, koja traži telo poznatog ratnika. Taj odlomak daće nam pretstavu na koji način Sloveni pokazuju ženu u svojim pesmama, u svojoj epopeji.

(Bilo je to sutradan posle bitke)

«I otišao je, a ja ga sada tražim na bojištu.» Drugi vojvoda joj je dao kopču, a treći prsten, obećavajući joj da će je uzeti za ženu ako se vrati iz rata. Devojka traži ta tri ratnika. Vitez joj umirući govori:

Ta kratka pesma završava u neku ruku junački ciklus koji se sastoji od nekoliko odlomaka. Ritam tih poema je veoma prost: svaki stih se sastoji od pet troheja, od pet dvosložnih stopa, cezura pada iza druge stope. Ta prostota čini delo te vrste vrlo lakim; možda je to baš ona pogodovala njihovom stvaranju u Srbiji, dok u drugim slovenskim plemenima, gde je metar veoma težak, narod više voli da priča u prozi. Ali ta prostota istovremeno je smetala usavršavanju poezije: jer ako je metar bio suviše podređen muzici, stih je padao u jednoličnost, nije bilo uslova za stvaranje većeg dela, nije bilo elemenata koji bi ga učinili raznovrsnijim.

Proučavajući grčki heksametar vidimo da se on takođe sastoji iz dva stiha podeljena cezurom, koji su se kasnije složili u heksametar; ta promena se verovatno izvršila u vreme kad poezija još nije bila pevana uz pratnju muzike, kada su je počeli recitovati. U slovenskih naroda, naprotiv, poezija se do današnjeg dana nalazi pod vlašću muzike, odatle neke lirske formule, kao što je ponavljanje istih izraza, započinjanje strofa na isti način; sve to oduzimalo je slobodu srpskom ritmu.

Srpski dijalekat je od svih slovenskih dijalekata najharmoničniji, najmuzikalniji. On blaži, umekšava suglasnike, on je kao neki italijanski jezik Slovena.

Zapaženo je — i sami smo to zapazili — da suglasnici čine skelet, telo govora, samoglasnici njegov duh. Svi slovenski dijalekti nalik su jedan na drugi u pogledu suglasnika, svi izrazi sastoje se iz istih suglasnika u raznim kombinacijama. U srpskom dijalektu je veoma razvijen suglasnički sistem, dok je samoglasnički siromašan. Samoglasnički je u poređenju sa drugim slovenskim narodima savršeniji u poljskom i češkom jeziku, koji imaju veliki broj samoglasnika, a sem toga nosne samoglasnike.

Pa kako se to dešava da i pored svih tih osobina, to znači pored ljubavi naroda prema poeziji i skoro urođenog talenta za pevanje, i pored velike narodne tradicije, i pored veoma lepog i veoma poetičnog jezika, nije nikome uspelo da stvori potpunu srpsku epopeju? Zašto do danas nisu složeni ti delovi i nije od njih napravljena organska celina?

Neki naučnici se nadaju da će se to desiti, pa čak i naučnici stranci, kao Fater i Grim, očekuju slovensku epsku poemu. Međutim, razmislivši o istoriji pismenosti toga kraja, može se s razlogom posumnjati da se takvo delo ikada može pojaviti. Narod dotada nije uspeo da ga stvori, učenici pesnici verovatno neće biti srećniji u tome.

Već smo govorili da toj poeziji pre svega nedostaje mitologije, koje kod Slovena nikada nije ni bilo. Kasnije su ti narodi primili hrišćanstvo i od njegovih nepovezanih pretstava stvorili nešto kao neku mitologiju, pomalo nalik na grčku. Ali ta mitologija nije mogla da se razvije. Kod Grka, u Homerovo vreme, stara religija je bila zatvorena u hramove, sa sveštenicima, a narod je javno ispovedao paganstvo. Paganstvo je čak bilo spoljna strana religije. Učeni ljudi, umetnici, radili su na formiranju mitoloških pretstava u narodu, na naučnom i umetničkom razvitku sistema. Pa ni pevači Homerovih pesama u najlepšoj, Pizistratovoj eposi, kada su se počeli skupljati ujedno odlomci epopeje, nisu više bili prosjaci, to su bili umetnici, ljudi više vrednosti, duhovni i umetnički predvodnici društva.

Takvi ljudi se nisu mogli roditi među Srbima. Hrišćanska mitologija, koju su Srbi uveli mesto grčkog Olimpa, mogla je biti primljena samo u narodu. Jer s jedne strane hrišćanska religija koja je vladala među susednim narodima koji su je razvijali putem nauke i umetnosti, nije mogla da se pomiri sa grubim pojmovima srpskih pesnika, a s druge strane uticaj islama uništavao je tu poeziju, a pretstave prostog naroda postajale su sve prostačkije. Na tad način mitologija, natprirodnost — osnova, koren svake epske poeme — bila je u samom početku uništena kod Slovena.

I sam srpski jezik doživeo je mnoge promene primivši u sebe mnogo turskih izraza. Susedstvo uralskih naroda odavna je već unelo nered u slovenski jezik. Zapaženo je ipak da taj jezik prima samo imenice, ako pozajmljuje strane izraze, nikada ne uzima slovesa, glagole. To ,je veoma važno zapažanje, jer davni, puni jezik vodi poreklo od glagola; to je osnovni, može se reći, božanski deo jezika. Imenice, međutim, čine njegovu osnovu, njegov materijalni deo. Postoje jezici koji preuzimaju strane glagole i gube se. Takav je, naprimer, bio bretonski jezik na britanskim ostrvima, koji je primio duhovni deo jezika normanskog naroda i postajući sve kristalniji, izgubio duhovni elemenat, elemenat koji se može nazvati božjim.

Slična stvar je bila i sa mnogim keltskim jezicima. Na takvom jeziku nije moguće izraziti mnogo pojmova, mnogo uzvišenih osećanja, kao što je nemoguće dletom istaći boju i osvetljena i osenčena mesta. Zato na keltske jezike nikada neće biti moguće prevesti neke odlomke istočne poezije, pa čak ni mnogobrojna germanska dela. Slovenski jezik, iako je iz stranih jezika uzeo mnogo imenica, ostavlja ih nepromenjene, ne prima ih u svoju unutrašnju strukturu, i nikada od njih ne pravi glagole, tako da zadržava neiskvaren svoj osnovni elemenat: glagol, koji čini njegovu osnovu.

Sa svim tim Sloveni, kao ni svi drugi narodi, verovatno neće biti kadri da stvore drugu Ilijadu ili Odiseju. Pesme o kojima smo maločas govorili slične su odlomcima koji kod Grka prethode Homerovoj eposi. I one su postale na isti način: njihovo ispitivanje daje nam mnogo, čak i za objašnjenje istorije grčke literature. Ipak ne treba se zavaravati mišlju da se te poeme mogu porediti sa ogromnim i divnim grčkim delima ili da se od njih može sastaviti isto tako velika celina.

Posle propasti srpske nezavisnosti i pred kraj junačkog ciklusa, počinje drugi ciklus, koji se može nazvati romansnim. Narodni događaji nisu više glavni predmet poeme, narodni ideali vezuju se uz neku ličnost koja na taj način postaje pretstavnica epohe. Između ličnosti junačkog ciklusa izabran je neki Marko, srpski kraljević, i njemu su pripisana sva sjajna dela srpskih ratnika. On je junak svih borbi, pretstavlja ceo srpski narod; po tome je nalik na bretonskog kralja Artura, koji je takođe predmet ciklusa viteške poezije, i koji po narodnom verovanju i danas živi i dela. Tako je i Marko, sin kralja Vukašina, prema narodnoj poeziji, u izvesnoj meri bio besmrtan. Živeo je duge vekove, vojevao je po celoj Evropi, u Srbiji i u zemljama Latina, to jest na zapadu; verovano je da nije umro, da je otišao u brda očajan zbog pronalaska baruta i vatrenog oružja, koji su učinili kraj nekadašnjem junaštvu.

Poeme koje opevaju sjajna dela Kraljevića Marka čine romansni ciklus; posle njega sledi pesnički ciklus u kome se priča o doživljajima pojedinaca, događajima iz domaćeg života.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Predavanje XVIII

Utorak, 2 marta 1841

Gospodo!

Dali smo sliku života i poezije Srba sve do bitke na Kosovu Polju, koja je konačno rešila sudbinu slovenskih zemalja u Podunavlju. Uzrok propasti podunavskih Slovena poezija vidi čas u izdaji nekih vođa, čas u lukavosti i velikoj nadmoći Turaka. Ali pravi uzroci poraza i ropstva Slovena još uvek su duboko sakriveni u prošlosti. Do političkog uništavanja njihove države doveo je upravo naročiti društveni poredak tih naroda, nedostatak jedinstva i geografski položaj između Turske, Grčke i zapadnih država. Ta istina sada počinje da izlazi na videlo.

Još u istoriji srednjeg veka i istočnog carstva nailazi se na mnoga tamna pitanja; postoje pokušaji da se ona rasvetle uz pomoć slovenskih spomenika. Štaviše, istorija Turske može se razumeti samo na taj način. U poslednje vreme, kad je istočno pitanje pokrenulo duhove, pisci raznih zemalja i mnogobrojni francuski pisci trudili su se da pažnju Evrope obrate na istoriju Slovena, dokazujući da istočno pitanje nije tursko ili arapsko pitanje, već hrišćansko, a pre svega slovensko, i da je nemoguće išta reći o budućnosti muslimanskih zemalja, ne upoznavši se prvo sa prošlošću Slovena.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Takvo stanje stvari, takav položaj Slovena, koji gaje mržnju prema Grcima, strah od Latina, a nalaze se pod turskim jarmom, pokazano je i prikazano u istoriji legendarne ličnosti Marka, sina kralja Vukašina, o kome smo nedavno govorili.

Po istoriji taj Marko se poturčio, stvarno je prišao Turcima i poginuo u borbi protiv hrišćana. Dakle on je i junak Slovena muslimana: to je istorija poturčenih slovenskih krajeva. Marko ne trpi Turke isto tako kao što danas Albanci, Bosanci, turski Sloveni, koji iako ispovedaju Koran, mrze Turke i zbog najmanjeg povoda bune se protiv sultana.

Marko je drzak, izaziva sultana, ubija vezira. To je istovremeno i istorija janičara. Pesma priča kako je jednom prilikom, loveći zajedno sa Turcima, video da je vezir udario njegovog sokola i zaplakao zbog svoje usamljenosti među neprijateljima; počeo je da jadikuje nad sudbinom Srba, a onda je mašivši se oružja ubio vezira. Sultan, mesto da se naljuti, dade mu pregršt novca i reče:

Bila je to uobičajena politika sultana prema janičarima; izbegavali su njihovo nezadovoljstvo i dozvoljavali im da nekažnjeno ubijaju vođe, vezire. Marko je putovao i po istočnim zemljama, vojevao u Egiptu. To je opet istorija mameluka, među kojima je bilo mnogo Slovena, to je istorija slovenskih vojski slatih u Malu Aziju.

Kraj tog junaka je neprirodan, pesnički; ali u njemu se mogao sagledati odnos prema istoriji: on objašnjava položaj i budućnost slovenskih naroda. Prema poeziji Marko je živeo tri stotine godina. Znači umro je otprilike negde na početku XVIII veka, baš u vreme kada su podunavski narodi bili izgubili poslednje ostatke nezavisnosti, kada je čak i titula srpskog despota bila ukinuta.

Prema poeziji toga junaka nisu ubili Turci. Udarac mu je zadala ruka boga, koga Srbi nazivaju «starim ubicom ratnika». Jahao je, kako pesnik priča, kroz goru, i odjednom je natprirodno biće, čarobnica, rusalka, vila, viknula sa vrha planine da je došao čas da se rastane od konja. Marko razljućen prebacuje vili da laže: projahao je kroz toliko zemalja i preko toliko reka na svom konju i ne misli da se rastaje s njim. Vila mu odgovara da pogleda u reku i da se ogleda u vodi, pa će saznati svoju sudbinu. Marko se približava izvoru i vidi u vodi svoju budućnost, spoznaje da mu je vreme da umre. Ubija konja da ne bi pao u ruke Turcima, sablju lomi na paramparčad, a topuz baca u more i piše testament. Od tri kese zlata, koje je uvek sa sobom nosio, jednu zapisuje onome ko ga sahrani, drugu crkvi i popovima, treću slepcima-pesnicima; onim srpskim rapsodima, što idu po selima i opevaju dela predaka. Marko im poručuje da nikad ne zaborave na njega. Napisavši testament leže i umire u brdima.

Neka predanja govore da Marko i danas živi i da će se jednoga dana pojaviti. Srpski narod se skoro na takav isti način ugasio, ili tačnije, sklonio u brda. Kada je srpska država propala u ravnicama, nezavisna plemena Crnogoraca i nekoliko okruga kraj mora jedini su sačuvali istoriske i pesničke tradicije slovenskog naroda. Druga poezija, sasvim različita od ove o kojoj smo govorili, počinje posle epohe ratova koje su Sloveni vodili protiv Turaka; to su romani, priče o doživljajima nekoliko slavnijih osoba, o njihovim delima, ljubavima, o njihovom junaštvu. Najlepša poema koja postoji u srpskom jeziku, pripada toj vrsti književnih plodova; ona je ujedno i najduža. Sastoji se od 1200 ili 1300 stihova, koje slepci pevaju napamet, ne izostavljajući ni jedne strofe. Dakle ima obim jednog pevanja Ilijade. Pošto u delu te vrste nije bila potrebna natprirodnost kao u epopeji, talent nije morao primeniti svu količinu svojih sredstava, jer tamo nije bio pretstavljen ceo svet kao u epopeji, već samo njegov deo. Zato su Srbi u toj vrsti postigli puno savršenstvo. Sigurno ni u jednoj književnosti se ne može naći kratka poema tako obrađena, tako dobro složena u svim pojedinostima i dovršena, kao poema o ženidbi Maksima Crnojevića.

Bosanski vođ Ivan, koji je po ženskoj liniji vodio poreklo od srpskih careva, potisnut od Turaka sklonio se u crnogorska brda. Poema opeva ženidbu Ivanovog sina i vojni sukob koji je odatle potekao.

Da bi se ipak razumele sve pojedinosti poeme, iz koje ću vam sa vašom dozvolom, gospodo, pročitati neke odlomke, moram reći nekoliko reči o domaćim običajima stanovnika Crne Gore, jer je poema iz tog kraja, a Crna Gora i Crnogorci su kasnije u slovenskoj politici i literaturi zauzeli Srbijino mesto.

Taj kraj, po svom položaju tako blizak (prosvećenoj) Evropi, veoma malo je poznat, bar širem krugu ljudi. Svi podunavski Sloveni su tako malo poznati, da je de Prat, član diplomatskog tela, u delu o Grčkoj i Turskoj grčku granicu pomakao čak do Dunava, zaboravljajući da između Dunava i Grčke živi slovensko stanovništvo, mnogo brojnije nego svi Grci uzeti zajedno. Jedan drugi pisac, koji je putovao po Crnoj Gori, francuski pukovnik Vijala, koji je pre dvadesetak godina objavio delo Živopisno putovanje po Crnoj Gori, priča da Crnogorci govore grčkim dijalektom; a što je još čudnije, tvrdi da je sam odlično vladao tim jezikom.

Crna Gora leži između Dubrovnika, Kotora i Bosne koja je odvaja od turskih provincija. To je gorska zemlja; dopire skoro do mora, od koga je ograđena samo uskim pojasom zemlje, austriskom Albanijom. Zemlja je neplodna i stenovita. Crnogorci pričaju da je gospod bog stvorivši svet išao po njemu sa vrećom kamenja i podizao planine, a kada je došao u Crnu Goru, vreća mu se pocepala i sve kamenje tamo ispalo. Tako objašnjavaju geološko formiranje svoje zemlje. Veličina zemlje nije dovoljno poznata, nijedan geograf još nije stigao tamo. Kako misle, ona obuhvata pedeset kvadratnih milja površine. Isto tako se ne slažu ni mišljenja o broju stanovništva. Neke statistike ga označavaju sa jedva 50.000 stanovnika, Crnogorci sami računaju da imaju 20.000 pušaka, to jest 20.000 naoružanih ljudi. Ta zemljica oduprla se Turcima, Austrijancima, a u poslednje vreme čak i francuskom podjarmljivanju. Sačuvala je uvek svoju nezavisnost zahvaljujući položaju i junaštvu stanovništva.

Istorija Crne Gore je veoma zanimljiva za Slovene, naročito njeno društveno uređenje, najsavršenija slika slovenskog društva. To je potpuna vladavina slobode. To je možda jedina slobodna zemlja koja postoji na svetu, zemlja slobode i ravnopravnosti. Crnogorci uglavnom ne priznaju nikakvu društvenu prednost, ni prednost rođenja, ni imetka, ne priznaju čak ni prednost hijerarhije, tako da je to zemlja bez ikakve vlasti. U četiri okruga su nastanjena dvadeset i četiri plemena ili roda; u svakom rodu je nasledan starešina, koji međutim ne vrši nikakvu vlast. Postoji takođe nasledni barjaktar, čija je obaveza da ide u rat sa velikim barjakom, što mu osigurava nešto autoriteta; ali on ne zapoveda, nema nikakve vojničke vlasti. Posle izumiranja dinastije koja je nekada vladala u toj zemlji, srpske dinastije, mesto kneza zauzela je najuglednija ličnost u zemlji, vladika. I sada se on smatra poglavarom zemlje, iako je njegova vlast veoma mala. Vladika poziva narod pod oružje kad Turci napadaju zemlju. Ponekad pretsedava savetu, ali se njegova vlast ograničava samo na upravljanje sveštenstvom. Slovenstvo je tu upilo u sebe čak i samu religiju, ukinulo hrišćansku organizaciju. Popovi su postali Sloveni, Crnogorci, idu naoružani puškama i sabljama, nose brkove, briju glave. Ponekad se nailazi na popa krčmara, koji krčmi vino i peva pesme uz gusle; on se ni u čemu ne razlikuje od crnogorskog seljaka, ni običajima i navikama, pa čak ni odećom.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Naročiti položaj tog gorskog kraja, običaji naroda, inače dobrog, blagog i gostoljubivog, obezbeđivali su mu dosada nezavisnost, ali nikad nije mogao da pokuša da stekne izvestan ugled spolja. Svi slovenski narodi živeli bi i dalje u takvom stanju da ih čuvaju brda kao Crnu Goru, a sem toga ponekad i uzajamna zavist suseda: Venecijanaca, Austrijanaca, Turaka, koji brane nezavisnost Crne Gore, videći u njoj zaštitu sopstvenih granica.

U tom gorskom kraju, sva poezija kreće se oko problema domaćeg života, oko dvoboja sa Turcima, jer svako pleme je nezavisno, ima pravo da vodi rat i da zaključuje mir, ne pitajući druge za mišljenje. Poezija takođe opisuje obrede domaćeg života, dakle svečanosti, a naročito svadbe. To je najvažniji obred u životu Srba, dugo se opisuje u svim pesmama, iz kojih ću vam kasnije pročitati neke odlomke. Žena kod Srba nema baš nikakve samostalnosti. Dužna je da radi ne samo u kući, nego i u polju, dok se muškarac naročito bavi samo vojnim poslovima. Mladići ženeći se ne biraju sami svoje žene; brigu o tome vode starešine porodica, koji udešavaju brakove često na dvadeset godina pre njihovog ostvarenja. Posle dogovora o braku mladoženja je dužan da sazove sve svoje prijatelje i rođake i da od njih sastavi sjajnu svitu, koja će izazvati divljenje kod ljudi. Takve svadbe se ponekad pamte stotinama godina, opisuju se kao nešto neobično. Najbliži rođak verenika vodi mladu; njemu je ona poverena kao sveto blago i on je dužan da je preda u ruke mužu. Postoje i drugi svati sa raznim dužnostima, oni imaju razne nazive i nose različitu odeću. Postoji čak i svatovska šaljivčina, čiji je zadatak da peva šaljive pesmice i pravi nestašluke. Svaka svadba potseća na vojnu svečanost. Svi učesnici su naoružani, kao uostalom svi Crnogorci; kako na poslu tako i u polju, pa čak i sedeći u kući, oni se nikada ne rastaju od puške i sablje.

Predavanje XIX

Gospodo!

Slična je stvar i sa Homerovom epopejom i uopšte sa epopejom: ne postoji ništa manje izmišljeno, manje proizvoljno od epopeje. Čak i natprirodnost, koju tamo vidimo, samo je razlaganje, ponekad parodija starodavne religiozne tradicije; to nije pesnikova izmišljotina. Predmet je uzet iz istorije, pa čak i plan poeme nalazi se u samom predmetu. Dosta je setiti se Ilijade: onaj kontrast između opsednutog grada, koji brani svoju nezavisnost, i neprijateljskog logora, oslonjenog na brodove; dve različite vlasti, dva cilja, dva razna načina dejstvovanja. Sve to je uzeto iz istorije; pesnik je samo slikao stvarnost i zato njegovi opisi nose na sebi osobine istine. To isto je glavna osobina kompozicije i naše epopeje, koja je verna slika položaja Srbije i ratničkog raspoloženja njenih stanovnika.

Govorili smo već o političkim odnosima tih naroda sa Istokom i Zapadom. Poezija ih drukčije shvata: za srpske pesnike ne postoji Grčka, oni znaju samo cara, koga poštuju kao osobu dostojanstvenu, mudru. Ništa ih se ne tiču grčki ratnici, već samo grčka religija; Grčka, kao Crkva, često izlazi na pozornicu. Planina Atos, planina koja se nalazi u granicama Turske, za njih je sveto mesto. To su kao neki slovenski Delfi ili Lezbos. Ta planina je, kao što je poznato, puna manastira; nastanjena je isključivo monasima, kojih broje na 6.000. Srpski vladari o svom trošku dižu u toj svetoj gori crkve i smatraju se za njene starešine i pokrovitelje. Ruski carevi su posle srpskih vladara preuzeli tu čast i proširili svoj verski protektorat na sve zemlje zavisne od jonske crkve. Nekadašnji srpski carevi su često u nesreći postajali monasi i sklanjali se na to tajanstveno mesto. Pesma priča da je slavni Marko sahranjen u jednoj od tih crkava, ali nisu hteli da mu podignu grobnicu, iz straha da je Turci ne oskrnave.

Nasuprot tome, zemlje Latina Srbi smatraju za zemlje romantičnih doživljaja, za zemlje viteštva. Što je u srpskoj istoriji junačko, potiče od uticaja Zapada. Borba tih naroda sa Turcima bila je proizvod duha krstaških pohoda. Njihova zemlja je ležala na putu krstaša. Prvi krstaški pohod prošao je kroz Srbiju, mnogi nemački vođi predvodili su Slovene u borbama protiv Turaka. Sloveni su primali krstaše prijateljski, i pored pojedenih sukoba brđana sa njihovim neposlušnim grupama.

Ali u vreme o kome govorimo, krstaši se već ne pojavljuju u tim krajevima i pretstave Srba o Zapadu sasvim su se promenile. Do toga vremena Zapad im se pretstavljao u osobama cara Franaka i cara Nemaca, vladara ogromnih zemalja. Sada znaju samo Veneciju. Zapad prestaje da bude kraj junaštva, Sloveni ga smatraju krajem umetnosti i bogatstva. Za Slovene je najveća ličnost Zapada dužd. Njegovi sinovi, stričevi, rođaci, to su najmoćnije osobe Venecije. Dužd je uvek neizmerno bogat, zapoveda flotom, ima pod svojom zapovešću najamničku vojsku, često slovenske čete.

Kao što je car Lazar bio poslednji vladar Srbije, tako je Ivan Crnojević poslednji gospodar Crnogoraca, odnosno Slovena nastanjenih u brdima. Prestonica mu je u gradu Žabljaku, iznad Skadarskog jezera. Naša poema počinje opisom Ivanovih priprema za put u Veneciju, da dobije duždevu kćer za svoga sina Maksima.

Nasuprot tome, u savremenoj poeziji vlada strasnost; čak i kad se ona izražava mirno, može se ispod hladnih rečenica videti unutrašnji nered u pojmovima. Ta crta ozbiljnosti, mira, svojstvena slovenskoj poeziji, proizilazi takođe iz karaktera naroda. Putnik primećuje da Srbi, a naročito nezavisni brđani, održavaju na svojim savetovanjima onu nepokolebljivost, onu ozbiljnost kojom se odlikuju divlji Kuperovi junaci. Govornici uzalud pokušavaju da pokrenu strasti slušalaca, ponekad namerno izazivaju protivnike da bi osporili istinitost njihovih dokaza, čak ih vređaju, ali ih niko ne prekida. Samo ponekad po većim oblacima dima, koje slušaoci ispuštaju paleći lule, mogu se odgonetnuti njihova osećanja prema govorniku; ali uvek saslušaju do kraja. Svaki učesnik savetovanja primoran je da se sam brani, ima uvek uz sebe oružje i pazeći pomno na drugove, uvek je na oprezu.

Ivan dobivši obećanje od dužda vraća se u svoju zemlju.

Tada im Ivan opširno objašnjava celu stvar, priznaje da je dao ponosno obećanje; ne zna kako da se izvuče iz te nevolje. Predviđa duždev gnev i seća se pretnje; boji se da ne dođe do sukoba, između Srba i Venecijanaca. Saslušavši sve to žena mu kaže:

Dužd prebacuje Ivanu da nije održao reč; poziva ga ili da pošalje zaručnika, ili da ga oslobodi obećanja.

sa vešću da će ubrzo doći; zatim doziva svoje pisare, uzima veliki papir, seče ga na nekoliko komada, na kojima pisari pišu njegove naredbe, šalje svoj gospodi podrobna uputstva kako treba da se naoružaju i odenu svoje ljude, da bi se u Veneciji pojavili; u punom sjaju. Zatim piše Milošu, vođi susednog plemena, i Jovanu kapetanu, vođi Crnogoraca; poziva ga da bude dever. Šalje mu dugi opis satova. Posle svih tih pojedinosti pesnik kliče:

Teško je možda, zadržati osmeh, čitajući takva dela. HVIII vek, koji je smatrao da je veoma poetičan — a naročito Volter — ismejavao je opise bogatstva Trojanaca, koje Homer daje u Ilijadi, bogatstava po mišljenju toga veka veoma jadnih. Nesumnjivo da su bogatstva današnjih kapitalista i građana mnogo veća nego blaga kralja Prijama. Ali poezija se ne može čitati sa tako uskim pretstavama. Danas je to jasna stvar — da bi osetili lepotu poezije datoga mesta i date epohe, treba se u mašti preneti u zemlju i vek koji su ih stvorili. Ne ceni se količina kapitala, ne moć, nego osećanja. Ta moć izaziva u narodu osećanja divljenja, veličine, koja je pesnik sačuvao i u svom delu pokazao, i koja nas i danas uzbuđuju pri čitanju.

Jovan kapetan ga prvo moli da se ostavi svojih namera; skreće mu pažnju da Turci mogu da iskoriste njegov odlazak i napadnu na Srbiju; a kad starac neće da posluša njegove opomene, kapetan dodaje:

Ivan odgovara da ne može da ostavi tu stvar; izložio bi se potsmehu cele zemlje; imao je suviše velikih izdataka, otputovaće u Veneciju, pa ma tamo poginuo. Dodaje da se ne može ostavljati sirota devojka, zatvorena kod roditelja, u stalnom očekivanju zaručnika.

Ti topovi su slavni u svim slovenskim pesmama. I do dan danas slovenski narod smatra topove za čudne mašine, kojima pripisuje neko natprirodno dejstvo. Ruski narod još i danas razgleda veliki top izložen pred arsenalom u Moskvi; kruže vesti o uništavanju, koje je on sejao po francuskim redovima, iako ustvari nikada nije bio upotrebljavan. Ivan opisuje te topove kao toliko ogromne i tako velikog kalibra, da se kad je iz njih pucalo u Albaniji (jer tvrđava Žabljak leži na albanskoj teritoriji), njihova grmljavina čula u Veneciji.

Kapetan izvršuje Ivanove naredbe, viče gromkim glasom koji se razleže po celom logoru, naređuje da se ispale ovi moćni topovi i svita kreće na put. Sledi divan opis pohoda. Poigravaju konje, džilitaju se, zabavljaju svakojakim vojničkim igrama. Najzad stižu pred Veneciju. Još pre ulaska u grad Ivan govori svojoj okolini.

Milošu, najlepšem junaku, odaje nameru da ga pretstavi kao svoga sina, jer se boji da pokaže unakaženost sina, kad je pre toga govorio o njegovoj lepoti. Vojvode, iako ogorčeni zbog te misli, ne smiju ni da pisnu, da ne bi uvredili Maksima, koji je poznat po svojoj naglosti i po majci je poreklom, kako se to govorilo, od krvničkog kolena. Ali se Miloš ne dvoumi da li da primi predlog:

To je takođe karakteristična crta junačke poezije. Pohlepnost na darove, koju vidimo kod srpskih junaka, nalazi se i u Ilijadi; znamo da kod Homera spor Agamemnona sa Ahilom počinje zbog podele plena.

Srpski vođa se smeje Miloševom planu. Govori mu da ima kulu punu zlata, da će mu ostaviti ne samo sve darove, nego da će mu još dati dve čizme dukata. (To je obična mera kod Slovena). Pogodba je sklopljena; stižu u Veneciju. Dužd ih prima raskošno. Oduševljen je Miloševom lepotom, koji igra ulogu sina, i prinosi mu darove. Najpre mu duždev sin daje konja koji se savija pod teretom zlata i srebra na leđima. Zatim mu daje zlatnu sablju, za koju — kako kaže pesnik — možeš kupiti ceo grad. Duždev brat koji je vaspitavao devojku i uzeo je za svoju kćer, dolazi sa suzama u očima; pod pazuhom nosi mali zavežljaj i razvija ga. Na opšte čuđenje pokazuje se da je to veliki plašt koji pokriva viteza od glave do nagu. Sama postava vredela je trideset kesa zlata, a cenu lica niko nije bio kadar da izračuna. Najskupoceniji dar je ipak košulja

Miloš je primio darove koji su imali da mu pripadnu; posle uzajamnog čašćenja Srbi odlaze u Žabljak. Usput Miloš, ponesen željom za udvaranjem, približuje se mladoj i oslovljava je. Verenica, koja shodno običajima te zemlje dotada još nije bila videla svoga dragoga, opazivši ga tada, zadivljena njegovom lepotom, zbacuje veo i pruža ruke Milošu. Ivan razljućen tim pokretom pritrčava, preti i priznaje duždevoj kćeri istinu, govoreći joj da Miloš nije njen verenik. «Eno onaj mladić koji jezdi na čelu svite određen je tebi.» Ali duždeva kći, nenavikla na poslušnost i pokoravanje srpskih žena, zaustavlja konja i na starčevo zaprepašćenje izjavljuje odlučnim i smelim glasom:

Pravi razlog te upornosti bio je to što je devojka primetila Miloševu lepotu. Ivan iznenađen njenim odgovorom poziva Miloša i preklinje ga da umiri tu oholu ženu vraćajući joj darove. Poziva i ostale vojvode, ali ovi ne smeju da se mešaju u to, kad je pogodba već sklopljena. Miloš, dirnut starčevom zabrinutošću, odgovara:

Sve vojvode se dive Miloševoj plemenitosti i nekoristoljublju, koji se odriče tako skupocenih darova. Svi veruju da će moći izići iz te nesreće, ali Latinka ne obraćajući pažnju ni na šta glasno doziva Maksima:

Čuvši taj poziv, Maksim ne odgovara, već šiba konja kamdžijom. Kamdžija se triput obavija oko konja i preseca mu kožu do krvi. Konj skače po tri koplja u visinu, a Miloš začuđen tim poigravanjem konja smejući se govori da će Maksim sigurno pasti s konja jer je prestao da gospodari njime. Ali u tom trenutku Maksim se vraća, udara ga u čelo, među oči, ubija, seče mu glavu i odnosi da je pokaže u Žabljaku. Tada Srbi privrženi poginulom vođi zajednički ispaljuju puške na Maksimove ljude; kako pesnik kaže:

Bitka je opisana pesnički; to je kao neka borba divova, nalik na slavne borbe Lapita sa kentaurima, koje su se vodile u tim istim krajevima. Krv doseže do konjskih kolena, a borci nestaju u oblacima prašine. Starac luta po razbojištu, trudeći se da raspozna poginule i dozna šta se desilo sa njegovim sinom. Prolazi pored Jovana kapetana, onog istog što je pričao o zloslutnim predosećanjima pred bitku. Kapetan ga zaustavlja:

Starac mu se približava, pita da li ga može spasti, govori mu o svome sinu; pita, ga da ga nije gde video. Kapetan odgovara da je Maksim odjahao prema Žabljaku. Starac odmah žurno polazi tamo. Zatiče sina kako sedi kraj gradske kapije i piše pismo duždu. Maksim piše:

I zaista otišao je muslimanima, primio muhamedansku veru, stekao sultanovu naklonost i potpomagan od njega, neprestano je pustošio slovenske zemlje kraj Dunava. Čim se raznela vest o Maksimovom odlasku Turcima, Milošev brat (Jovan) prozire otpadnikove namere: «Sada ćemo» — veli — «u njemu imati ogorčenog neprijatelja. Da bih spasao zemlju, moram se žrtvovati». On odlazi k Turcima i takođe prima islam, da bi se suprotstavio Maksimovim namerama. Sultan ga lepo prima i on se na njegovom dvoru devet godina bori sa svojim ogorčenim neprijateljem. Devet godina su služili sultanu; tada je sultan dao Maksimu kao nagradu pašaluk, a drugi takođe njegovom suparniku koji se bio žrtvovao radi spasavanja svojih zemljaka. Njih dvojica su ceo život ratovali međusobno, jedan napadajući hrišćane, a drugi braneći ih; poezija na taj način objašnjava mržnju, koja i do danas postoji među Srbima hrišćanima i muslimanima.

Predavanje XX

Utorak, 9 marta 1841

Gospodo!

Događaji opevani u poemi, iz koje sam naveo nekoliko odlomaka, imaju veoma veliki istoriski značaj za podunavske Slovene uopšte, a za Crnogorce posebno. Videli smo kako su se poturčili Sloveni pristalice otpadnika Maksima. Kasnije su digli bunu protiv hrišćana i doveli u zemlju Turke. Najzad im je u prošlom veku vladika Danilo (Njegoš) priredio nešto kao Vartolomejsku noć. Na dati znak Crnogorci su se bacili na svoje poturčene zemljake i pobili ih; muslimansko stanovništvo je iščezlo iz zemlje. Zbirka crnogorskih pesama još nije završena. Ne zna se da li je ovaj pokolj poslužio kao početak neke epske poeme. Ali, slobodno je sumnjati u to, jer se epopeja kod Crnogoraca i podunavskih Slovena, počevši od XV veka, počinje drobiti na sitne romanse. Među polugama dejstvovanja ličnosti tih romansa jedna je naročita i karakteristična: duboko porodično osećanje. Porodica je najsvetija slovenska stvar: to je njegov svet. Pesnici ne znaju veće nesreće za svoga junaka od usamljenosti. Otac (koga Srbi zovu babo, preuzimajući taj cenjeni izraz od Turaka), uživa kod dece poslušnost i poštovanje, a starost mu daje znak svetosti. Kod Turaka to poštovanje ima primesu izvesnog straha, neke bojazni, ali kod Slovena, gde mnogoženstvo nije uništilo porodične veze, vlada ljubav.

Posle oca i majke, čiji se savet takođe traži u najvažnijim prilikama, dolazi brat. Nema ništa nežnije kod tih naroda od ljubavi prema bratu. Mnogo takvih primera može se naći u odlomcima starije i novije slovenske poezije. Mlađi brat doznavši da je stariji otišao u hajduke, ostavlja dom i odlazi da ga traži. Gine od ruke brata koji ga nije poznavao. Umirući, nesrećnik upoznaje brata i izdiše radostan, jer je video dragi bratovljev lik, jer je čuo zvuk bratovljevog glasa. Bratom se zaklinje, ta reč se stalno ponavlja, a oni koji nemaju brata, žale se da nemaju kime da se zaklinju. Porodica se javlja u svom punom sastavu u scenama koje se opevaju u romansama, to jest na svadbama i u bitkama.

Postojala je sem toga kod Slovena i naročita vrsta, ili tačnije drugi oblik najbližeg srodstva, naime pobratimstvo. Ono je kod Slovena postojalo od pradavnih vremena. Kakvo god bilo njegovo poreklo, njegove tragove nalazimo još u davnih istoričara; ta institucija bila je poznata Makedoncima, zadržala se dugo kod Tebanaca. Hrišćanstvo je načinilo svetinju od tog običaja, koji je i dan-danas na snazi kod Srba, Bugara, pa čak i Albanaca. Mladi ljudi koji hoće da postanu pobratimi, rođaci po duhu, odlaze u crkvu. Istočna crkva ima u svom ritualu naročitu formulu kojom se blagosilja ta duhovna veza. Tako su, dakle, pobratimi dužni da jedan drugog brane. Sve što imaju, njihovo je zajedničko vlasništvo; mogu uzajamno raspolagati svojim imetkom i životom. Ne iskupiti pobratima, koji je pao u ropstvo, ili ne odbraniti ga u slučaju napada, bila bi najveća sramota. Kad se jedan ženi, drugi je ručni dever devojčin; u ratu, mlađi je konjušar svoga pobratima, a stariji i iskusniji — vođa.

Jednolikost opisa svadbenih svečanosti kod Slovena učinjena je raznovrsnijom pomoću opisa (drukčijih) običaja i obreda, kojih se drže u takvim svečanostima Sloveni poturčenjaci i Sloveni hrišćani, a takođe pomoću raznih načina vaspitavanja dece kod Turaka i Slovena. Devojka, neviđena sve do venčanja, obično ne zna verenika. Brakovi se ugovaraju unapred, a zaključuju ih roditelji obe strane; deca su obavezna da se pokore izboru i roditeljskoj odluci u tom pogledu. Ponekad se širi vest da ovaj ili onaj paša ima kćer čudesne lepote, ali da je još niko nije video, čak je ni sunce nije videlo; kako se izražavaju pesnici i sunčevi zraci bi teško prodrli do nje. Tada se slovenski junak odlučuje da se upusti u opasnosti ne bi li osvojio dragocenu lepotu. Da bi postigao cilj, on upotrebljava mnoštvo podvala, veština i često se izlaže opasnosti da životom plati drskost svojih namera. Obično odlazi paši u janičare. Vreba priliku da sretne devojku. Ponekad mu polazi za rukom da se venča sa njom. Često, stigavši do cilja svojih viteških dela, otkriva da je tobožnja lepotica puna mana i nedostojna njegovog truda; odatle proizilaze najrazličitiji doživljaji.

Pročitaću vam odlomak iz pesme te vrste.

[Ženidba Stojana Jankovića, Vuk III, 21 – prim. red.]

Navodim samo odlomak tog opisa, veoma dugačkog i podrobnog, u stilu opisa škotskog romanopisca. Turčin, obradovan kad je ugledao toliki plen, sa celom pratnjom se baca na junaka koji spava. Sloven, posle duge borbe u kojoj je ubio nenaliko Turaka, biva bačen u okove i odvučen u polje.

(Kako izgleda, junak je bio pijan.)

Vuku ga sa sobom i sa rukama vezanim na leđima trijumfalno vode u tvrđavu. Turci okružavaju pratnju, dive se lepom izgledu i junakovom visokom stasu. Ali mu se niko nije toliko divio kao begova sestra, lepa Hajkuna, koja je u tom trenutku sedela na kuli vezući kristalnom iglom na đerđefu od merdžana. Izgled junaka tako ju je zasenio, da odguruje nogom đerđef koji se lomi, i čudi se kako su mogli živog uhvatiti tako snažnog, velikog muškarca i ne ranivši ga čak.

Beg, razoružavši zarobljenika, odnosi njegovo bogato oružje u riznicu, i naređuje da ovoga bace u podrum dubok četiri stotine stopa, gde voda dopire sužnju do kolena, a kosti umrlih sve do ramena. Zadovoljan beg odlazi u mehanu da se napije sa drugovima i ispriča Turcima doživljaj. Za to vreme Hajkuna napušta kulu i silazi u podrum noseći krčag i uže. Ona spušta sužnju krčag vina i pita ga ko je i kako je došao u turske ruke. Sužanj najpre ispražnjuje krčag do dna; čuvši da se devojka zove Hajkuna, odgovara:

Priča joj ceo tok pohoda i kako je bio uhvaćen. Hajkuna mu objašnjava da će jedini spas za njega biti poturčenje i dodaje:

Devojka napominje da će to već biti prekasno, jer beg baš sada drži savetovanje i razmišlja kojom smrću da ga umori. Ona odlazi uplakana, pada na zemlju i previja se u neopisivim mukama. Dotrčava beg, preplašen sestrinim stanjem, i pita je šta je uzrok njenoj bolesti.

Beg dirnut sestrinim suzama grli je, a ona tobož umirući zavlači mu ruku u nedra i izvlači ključ od podruma; sem toga krade mu i ključ od riznice, najzad oslobađa junaka i zajedno beže.

Međutim, roman se ne završava na tome. Odjahavši deo puta, junak u svojoj oholosti i bezbrižnosti hoće da se odmori, iako je tek maločas otišao iz tamnice; leže na travu i predaje se snu. Turkinja bdi nad njim drhteći. Iznenada usnuli junak oseća na licu hladnu rosu: bile su to suze lepe Turkinje, koja je plakala kad je videla kako su Turci izišli iz grada da ga uhvate, ali nije imala hrabrosti da ga probudi. Stojan, probuđen, kao što priliči, ubija sve Turke, zarobljava beta i hoće da mu otseče glavu, ali devojka spasava begu život, zaklinjući ga svetim bratovim imenom.

Nećemo čitati opise dvoboja, predmet iscrpljen u viteškim romanima svih vremena; navešću iz njega samo nekoliko rečenica, kao ilustraciju običaja. Videćete, gospodo, kako Sloveni i Turci jedni druge nazivaju na megdan.

Turski beg piše pismo izazivajući slovenskog vojvodu, koji je nekada ubio njegovog brata. Sloven moli za oproštaj, nudi čak naknadu za prolivenu krv: ubio je Turčina slučajno, u nesrećnom susretu; ali beg odbacuje izvinjenje.

Ta kazna je bila veoma poznata u srednjem veku. Carevi iz saske i švapske dinastije kažnjavali su često svoje moćne vazale da nose na ramenu psa, pa čak i da ljube psa.

Slovenski vojvoda ne pristaje na takve uslove. Odeven u svilu i kadifu, uzima dva mača, iskovana rukom jednoga oružara, i zajedno sa pobratimom odlazi pod begov grad. Pre toga su već utvrdili mesto, gde treba da održe megdan. Turčin ga je već čekao. Bio je podigao šator i sedeo tamo pijući vino; njegov pobratim, Šaban-aga služio ga je kod trpeze. Slovenski vojvoda Bajo, čim stiže, uđe pod šator, sede na zemlju i reče ovako:

Ta ponuda izbora oružja vezana je za slovenske običaje, gde se svaka deoba vrši na taj način. Pravo izbora kod spornih stvari uvek se daje mlađem bratu, ili neprijatelju, ili pozvanom.

Pesme iz kojih smo navodili odlomke, broje ponekad i po dve do tri stotine stihova. Najduža je poema Ženidba Maksima Crnojevića koja ima 1300 stihova. Neverovatna je stvar da se pesma tolikih razmera mogla sačuvati u pamćenju i prelaziti od usta do usta u toku trista godina. U vreme sporova o pesnicima Homerova vremena, oni koji su pobijali sisteme Vika i Volfa, pitali su se da li je varvarin Homerova vremena mogao da pamti tako ogroman broj stihova.

Može se shvatiti takva lakoća pamćenja kad se radi o lirskoj poeziji, ili bar o lirskim i nadahnutim snažnim osećajnim delovima poeme. Tada pesnik, birajući neki predmet, prilagođavajući se tonu uzora, ima potpunu slobodu delanja. Može ulepšavati izabranu temu i činiti je raznolikijom bez ograničenja. Ali u epopeji postoji osnova, postoje bitni delovi, da tako kažem — materijalni, koje imaginacija ne može da pretstavlja to svojoj volji, koje ne sme da menja: opis mesta, nabrajanje vojski, rodoslova, tako veliki broj ličnih imena; kako to sve učiniti raznolikim i ukrasiti? Pa ipak, to je vrlo zanimljivi deo svake epopeje.

Pesnici-umetnici nikada nisu uspeli u podražavanju tog sastavnog dela. Nabrajanje vojski, takozvani katalog u Tasovoj epopeji, čitamo sa izvesnom dosadom, pa čak i opisi Valtera Skota postaju ponekad preteški, jer nismo sigurni da li su verni. Nasuprot tome istorija se sa punim poverenjem odnosi prema Homerovim poemama, kao i prema slovenskim pesmama.

Da bi se objasnila ta neobična pojava pamćenja, treba znati istoriju i podrobno ispitati stanje tih naroda. Vežbanje nesumnjivo mnogo doprinosi razvijanju pamćenja, ali još ne objašnjava dovoljno ovu pojavu. Slovenski narodi izgleda da imaju izvanredan dar pamćenja, ljubav prema prošlosti. Oni ne izmišljaju tu prošlost, ne stvaraju sebi pretstavu o njoj, ali — može se reći — njihova imaginacija nastanjena u prošlosti, neprekidno i munjevito je oseća, i to ne samo u odnosu na pesničke tradicije, nego čak i na svakidašnjije i običnije stvari. Naprimer prilikom sudskih sporova, obraćaju se starcima, kao nekim narodnim arhivama. Jedan nemački putopisac, koji je nedavno, u zbirci putopisa izdavanih u Štutgartu, objavio nekoliko veoma zanimljivih zapažanja o slovenskom narodu, navodi mnogo primera te čudesne lakoće kojom se oni sećaju minulih vremena. Između ostalog prisustvovao je jednoj neobičnoj sudskoj raspravi. Dogodilo se pre sto godina da je devojka iz moćnog bratstva otišla u selo drugoga bratstva; tamo je srela Venecijanca koji joj je dobacio nekoliko nepristojnih reči. Stanovnici sela nisu ni pomislili da se osvete zbog uvrede. Posle mnogo godina bratstvo je započelo kao neki proces sa selom; počela su neprijateljstva; najzad izišli su na sud da se namire. Stanovnici sela su poricali činjenicu; zapitali su starce; najstariji je tvrdio da je u detinjstvu slušao o tom slučaju sa devojkom. Tako je, dakle, povodom slučaja koji se dogodio prošlog veka, održano suđenje pre nekoliko godina, taj slučaj bio je predmet procesa između dva sela.

Ivan, čiju smo istoriju čitali, toliko je poznata ličnost da se o njemu govori kao da je živeo juče. Strance to ponekad zbunjuje, jer ga nazivaju «našim starim Ivanom». On je umro na početku XV veka. Bez tog trajnog pamćenja nemoguće je shvatiti nastajanje epopeje u narodu. Što više razmišljamo o tom problemu, sve više nas začuđuje srećni sticaj okolnosti koji je dao Ilijadu i Odiseju i kome dugujemo dragocene odlomke slovenske poezije.

Položaj muslimanskih žena prema hrišćanima, žena koje često otimaju vitezi, koje primoravaju da menjaju religiju, čini takođe predmet mnogih pesama. Navešću nekoliko strofa.

Devojka koju je ban odveo u ropstvo neće da ostavi svoju veru i više voli da umre. Oprostivši se, izlazi na čardak kule i baca poslednji pogled na očev dom. Izdaleka vidi taj dom i seosku školu. Uzvikuje:

Oprostivši se na taj način sa kućom i školom, skuplja oko sebe haljinu, ali zaboravlja da skupi svoju dugu kosu. Skače sa kule, ali joj se kosa zakačinje za rešetku i sirota devojka ostaje da visi u vazduhu. Visila je duge dane, dok joj se vlasi nisu pootkidale jedna po jedna i ona pala na travu. Hrišćanski ban joj je podigao veličanstveni spomenik.

Te scene, čas ozbiljne, čas opet naivne, uvek su ispričane plemenitim stilom. Ne krasi ih samo ozbiljnost nego i plemenitost. Ekštajn koji je pre nekoliko godina prvi objavio zanimljiva razmišljanja o tim interesantnim pesmama i trudio se da ih upozna sa Francuskom, zapazio je to i trudio se da to objasni.

Kako objasniti ovu crtu plemenitosti u naskroz narodnoj poeziji? Nećete tamo naći ni jednog prostačkog izraza. Ekštajn tačno napominje da se prostaštvo rađa u gradovima, da se zemljoradnički i lovački narod svuda izražava plemenito. Prostačko pesništvo oni su nazivali trivijalnim, to jest pesništvom raskršća; građanima je čak dozvoljavano da igraju narodne scene u kojima se pretstavljaju seljak i vojnici, ali gradska farsa bila im je strogo zabranjena i ko je u njoj istupao, gubio je građanska prava. Prva farsa i svi rodovi vezani sa njom izlegli su se u evropskim gradovima u srednjem veku. U Nemačkoj je nastala u Luterovo doba, u vreme izumiranja viteške poezije. (Hans) Zaks, Luterov savremenik, prvi je objavio neuljudne stihove i stvorio vrstu satirične komedije. Ta vrsta ne može da postoji kod naroda kod kojih nema gradova. Satira, dakle, nije pravi slovenski rod; kod njih se neće naći nijedan od elemenata koji se kod zapadnih naroda nazivaju dosetkom, a koji dozvoljava uvek da se nagađa neki osećaj neprijatan, omražen, redak u seoskom životu, kakav je uvek bio slovenski. Ta dosetka, u svom razvoju daje satiru i komediju, a pred kraj — karikaturu. Nasuprot tome, prava narodna poezija teži ka savršenstvu. Kad skrene s puta i padne, izrođava se u preterivanje, postaje ponekad glupa, ali nikada nije smešno. To je zapažanje neobično važno za slovensku poeziju; čak i u najveselijim pesmama, pesmama poljskim ili češkim, nećemo sresti sklonost ka uvredi. Otvorena veselost mogla bi roditi komediju karaktera, ali nikada neće dati nikakvu satiričnu vrstu. Uostalom, satira uvek označava epohu pada velike poezije. Srećom za slovenske zemlje, kod njih se još nije izlegla.

Između romana i ženskih pesama o kojima još treba da govorimo, postoji i jedna srednja vrsta, koju možemo nazvati fantastičnom poezijom; tu je umešan elemenat natprirodnosti. Pretstavnik te natprirodnosti u celoj srpskoj poeziji je jedno fantastično biće zvano vila. Pretstava toga bića je nesumnjivo stranog porekla. To je kao neki genije, gnom, silfida. Vila spaja u sebi sve fantastične osobine tih izmišljenih osoba. Poezija je uvek pretstavlja kao divnu priliku, ona leti kroz vazduh i zabavlja se nagomilavanjem oblaka. Opasno je sresti iznenada za vreme njenih zabava. Putnika odvodi na stranputicu, ponekad mu daje dobre savete, ali više voli da ga obmanjuje. Kao i cela slovenska mitologija, to biće nema ni početka ni kraja, ne zna se odakle potiče i zašto postoji. To je pesnička mašina, vrlo siromašna, koja ne može da zameni mitološki element germanskih i keltskih naroda.

Vila se pojavila u jednoj vrlo staroj pesmi još iz epskog ciklusa, iz ciklusa Nemanjića. Ona savetuje kralja.

Kralj Vukašin zajedno s braćom podiže grad Skadar, kome je pridavao vrlo veliki značaj. Ali neka neznana nesreća stalno je ometala rad; čas su se zidovi rušili, čas nisu nalazili već postavljenih temelja. Najzad, vila govori kralju da nikada neće moći da završi taj posao ako ne naredi da se u temelje grada uzida žena, i to žena iz kraljevske porodice. Tri brata su nadgledala radove, a njihove žene, sa prostotom Homerovih kraljica i princeza, donosile su im jelo. Vila mu kaže da zazida onu koja prva dođe. Braća se savetuju, zaklinju se da će sačuvati tajnu i čekaju šta će se desiti. Ali kralj Vukašin gazi reč, tajno saopštava ženi celu stvar i savetuje je da ostane kod kuće; slično postupa i njegov brat. Samo najmlađi, veran svojoj reči, ćuti. Njegova mlada žena dugo se dvoumi da li da iziđe, jer ima dete u kolevci.

Ugledavši mladu ženu kako dolazi, Vukašin doziva trista zidara i naređuje im da se late posla; muž odlazi plačući, ne mogavši da promeni sudbinu. Zidari se prihvataju posla. Žena ih posmatra osmehujući se, ne može još da shvati i smatra to za šalu. Podignuto kamenje i drvo već joj dopire do kolena, najzad preplašena ona preklinje kralja da je spase; doziva muža, svi beže. Tada se obraća neimaru s molbom da joj bar ostavi nekoliko otvora, da može disati. Ali neimar odbija.

Predanje priča da je ta žena nekim čudom živela još godinu dana, a posle se pretvorila u stenu; još i sada iz stene izbijaju dva izvora: izvor suza i izvor mleka. To je slovenska Nioba. To predanje je verovatno uzeto iz tatarske priče: ideja uziđivanja ljudi ne slaže se sa slovenskim običajima i potseća nas na običaj rasprostranjen kod Mongola.

Druga kraća fantastična poema, puna lepote, opisuje pojavu mladića posle smrti.

Devojka neće da primi bana da se ne bi rastala sa porodicom. Tada se braća zaklinju da će joj često dolaziti u posetu; ona najzad pristaje i odlazi preko mora. Ali uzalud čeka više od tri godine, braća se ne pojavljuju, morija je posetila zemlju i svi su pomrli. Sirota Jelica plače dan i noć, moli boga da joj pošalje nekoga od braće, jer je jetrva muči, da je ostavljena, napuštena od porodice, kao osoba lukava i pokvarena. Bog je dirnut njenim suzama:

Anđeli ispunjavaju zapovest i mladić, čudom vaskrsnut, ide u grad. Naređeno mu je da tamo ostane samo nekoliko dana i da se vrati na groblje. Sirota devojka, obradovana šta vidi brata, pita ga zašto je toliko zakasnio i na svaki način hoće da ga isprati, iako joj on to brani. Najzad se sprema za put i kreće zajedno s bratom. Prilaze rodnoj kući. Jelica pita brata zašto je tako tužan i bled, kao da je maločas izišao iz groba. Brat joj tajanstveno odgovara:

Zatim prolaze pored crkve; mladić joj kaže da je u toj crkvi ispustio venčani prsten, udaljuje se i nestaje ga na groblju. Jelica ide za njim, vidi osam grobova, a na devetom nedavno prekopanu zemlju. Ispod zemlje čuje težak uzdah; ona trči k majci; ali u majčinoj kući čuje kukavicu:

Vredna pažnje je činjenica da Sloveni uvode u svoje pesme pretstave uzete iz hrišćanske religije, ali izbegavaju praznoverje koje im je svojstveno i o kojem smo već govorili, to jest verovanje u vampire. Slično tome i u keltskoj poeziji retko nailazimo na tragove sujevernih mišljenja o «drugim očima», o kojima se govori u svim tamošnjim narodnim bajkama. Možda, jezivost koju bude te pretstave, odbija pesnika da se bavi njima; u ostalom ta vrsta natprirodnosti nije mogla dolikovati suviše plastičnoj formi srpske poezije, pa je bila sasvim uklonjena iz nje. Sem vile koja u sebi nema ništa strašno, ništa uzvišeno niti duboko, tu nije dozvoljena nijedna druga pretstava te vrste.

Vampiri sasvim pripadaju narodnim bajkama. Nedavno je jedan češki autor, koga smo već navodili, objavio vrlo interesantne bajke; reći ću nekoliko reči o njima, da bih vam stvorio izvesnu pretstavu o tom praznoverju koje se izleglo među Slovenima, a koje su primili mnogi stari i mladi narodi.

Kao što sam govorio, verovanje u vampire prihvata dvostruku dušu, dvostruko srce; dvostruku dušu, dobru i zlu; ali posle smrti, a ponekad i za života vampira, dejstvuje samo jedno, đavolsko srce, ono je uzrok svih njihovih nesreća. Tako čoveka koji ima đavolsko srce u dvadesetoj, pa čak i u osamdestoj godini života, nagovaraju njegova braća vampiri. Samo on može da razume njihove reči i znakove. On se tajno iskrada iz kuće i idući za mesečevom svetlošću, pronalazi njihov sabat, gde se savetuju kako da ubijaju ljude ili stoku.

Po jednoj češkoj bajci neki prosjak zadržao se jednom u slovenskom selu za vreme kuge; ušao je u jednu kuću i ugledao mačku koja je mjaučući trčala iz ugla u ugao. Zagledavši se pažljivo u mačkine oči, primeti u njima neku sličnost sa očima poznate mu žene. On izvadi nož i otseče šapu stvorenju koje iznenada zaćuta. Zaraza odmah prestade; ali prosjak, susrevši kasnije ženu paroha iz toga mesta, prepozna u njoj tajanstvenu mačku, ugleda čak da ima zavijenu ruku; nedostajao joj je upravo otsečen prst.

Mnoštvo sličnih bajki kruži po slovenskim zemljama. U njima je naročito neobičan način pomoću koga se raspoznaju vampiri, kako jedan drugom pomažu, a ponekad se i bore između sebe. Umrli, koji pripada vampirima, dugo se brani pred drugovima koji prilaze k njemu i vuku ga hrvući se strašno s njim; to prestaje kad zapeva petao. Vampiri imaju svoj vlastiti jezik: skupljen je mali rečnik, nekoliko desetina veoma čudnih izraza, tobože vampirskog narečja, čije poreklo nije otkriveno. Vredi napomenuti da su stari grčki pesnici, izgovarajući imena mesta, govorili da se na jeziku bogova ta mesta nazivaju drukčije, i navode ponekad nazive iz rečnika božanskog jezika. Nema jedinstvenog mišljenja o tome kakva pretstava je poslužila kao osnova takve tradicije.

Međutim, verovanje u vampire, kako sam napomenuo maločas, iako je bilo opšte priznato i nadahnulo toliko bajki koje su preuzeli čak i zapadni pesnici, isključeno je iz slovenske poezije. Naime, o tom praznoverju se govori sa strahom, a slovenski stil nije sposoban da slobodno zavlada takvim predmetom.

Ostaje nam još da dobacimo pregršt pojedinosti o idiličnoj poeziji, o poeziji zvanoj ženskom, jer je sastavljaju i pevaju skoro isključivo žene i mladići. U toj poeziji nemoguće je sprovesti sistematsku podelu. Ako se klasifikuje prema školskim vrstama, deli se na lirsku i lirsko-epsku poeziju, kao što su to pokušali neki autori.

Predavanje XXI

Gospodo!

Napominjući da je komični i satirični element bio stran slovenskoj poeziji, dodao sam da ta poezija ne odbacuje iskrenu veselost, punu ukusa i prostodušnu. Zaboravio sam bio značajnu scenu iz junačke poeme, koja opeva istoriju ženidbe Kraljevića Marka.

Kraljević Marko, dobivši ruku bugarske princeze, vraća se kući sa sjajnom pratnjom, sastavljenom, kako to običaj zahteva, od njegovih prijatelja i drugova. Na svadbu je bio pozvao kao kuma venecijanskog dužda. Usled jednog događaja, koji pesnik ne opisuje, venecijanski dužd je video vereničino lice i kod njega je buknula strast prema njoj; on hoće da je odvede. Trebalo je najpre potkupiti princezinog devera, Markovog rođaka. Dužd mu nudi punu čizmu dukata; dever odbija. Dužd udvaja sumu; najzad verolomni rođak, potkupljen duždevim darovima, odvodi ovoga u vereničin šator. Venecijanac joj govori nežnosti, ne štedi obećanja; ali verenica, preplašena njegovim dolaskom, objašnjava mu da bi bio samrtni greh voleti kuma i čudi se iako se on ne plaši božje kazne:

Tada verenica, tražeći neki izgovor, govori da se zaklela da nikad neće dozvoliti da je voli neko ko ima bradu i primorava Venecijanca da obrije bradu. Najzad kaže da se boji da Marko ne primeti, i ne znajući čak ni gde se nalazi šator njenog verenika, pita da li je Marko daleko. Dužd je umiruje i pokazuje joj rukom kraljevićev šator koji se nalazi na kraju logora. Tada se devojka izvlači i trči pravo Marku, koji je najpre naljućen njenim dolaskom, neuobičajenim kod Slovena. Posle toga on doznaje zašto je pobegla, i odlazi duždu da ga pita šta se desilo sa verenicom. Dužd hoće ceo događaj da preokrene na šalu, govori da nije znao u kom vremenu živi i u kom narodu, koji ne zna za šalu. Marko pokazuje otsečenu bradu, dokaz njegove krivice. Započinje borba i Marko ubija venecijanskog dužda i sve Venecijance.

Taj odlomak je komična scena. Grci, takođe, početak svoje komedije pripisuju Homeru kod koga nalazimo ličnost Tersita, uzor za Aristofanovu komediju. Ali gornja komična scena ispričana je mirno i ozbiljno. Ne zaboravimo da ta pričanja uvek teku iz usta slepih staraca. Oni bi smatrali za uvredu svoga dostojanstva kad bi sebi dozvolili neku šalu ili bar i jednu dvosmislenu reč.

Što se tiče ženskih pesama, pošto se te pevaju samo po kućama i na skupovima momaka i devojaka, veoma je teško skupiti ih: one se javljaju samo posredstvom slepih žena, koje u odnosu na ženske pesme vrše onu istu ulogu koju vrše starci prema epskim pesmama. Ali starci ponekad popravljaju kompoziciju dela, dok starice, naprotiv, često kvare srpske pesme, jer uništavaju onaj miris, onu muzikalnost stila kaja čini njihovu glavnu osobinu.

Nema ničega privlačnijeg od stila tih pesama; on nadvišava čak i pravilnost i izrazitost epskog stila. To je vrhunac savršenstva koji je mogao da dosegne slovenski stil. Ta lepota potiče nesumnjivo iz čistote običaja toga naroda, iz skromnosti njegovog života. Kao što je nemoguće podržavati naivne dečje gestove, isto tako umetnost nije kadra da falsifikuje devičansku nevinost slovenske narodne pesme.

Slovenska pesma se ne da uključiti ni u jednu poznatu, školsku ustaljenu vrstu. Nije to ni lirska ni lirsko-epska, ni dramska poezija. Takve poezije nije bilo kod Grka; jedva joj se trag sačuvao u nekoliko dela Grčke antologije, ali i tamo to su samo male sličice osećanja, ponekad sentencije koje, kako izgleda, nemaju nikakav cilj, nikakvu svrhu. Kasnije su sicilijanski Grci, upoznavši dobro svoje narodne pesme, uznapredovali i stvorili vrstu poznatu pod imenom idile. Teokrit joj je dao dramski karakter, ali ju je često kvario uvodeći u nju suviše izveštačene zamisli. Ostali veliki pesnici kao Mošus i Bion, dali su idili pre lirsku formu; ali u svojoj prvobitnoj čistoti ta vrsta postoji samo kod Slovena. Iznad svega tu iznenađuje harmonija, to jest savršeno prilagođavanje forme, tesna povezanost između osećanja i reči, između namere i izraza. Osećanje koje ne nalazi ton koji mu odgovara, postaje izrugivanje, a promašen gest — grimasa; to se svaki čas događa germanskim pesnicima srednjeg veka, dok su slovenski pesnici oslobođeni te mane.

Pročitaću vam nekoliko tih pesmica da biste dobili pretstavu o njima. Evo najpre Devojačka skromnost, pesmica isticana kao najlepša od svih kritičara koji su se bavili srpskom poezijom.

[Srpska djevojka, Vuk I, 599 – prim. red.]

[Djevojka se tuži đulu, Vuk I, 392 – prim. red.]

Evo još jedne pesmice, pesmice devojke koja traži dragog u gaju i nalazi njegovu odeću na livadi.

[Žalostiva draga, Vuk I, 483 – prim. red.]

[Djevojka je imanje do vijeka, Vuk I, 453 – prim. red.]

A evo i drugih:

[Kod Vuka: Kako žali djevojka. – prim. prev.]

Tih nekoliko navoda daju nam pretstavu o skoro svim vrstama pesama, iako su najprostije i najmnogobrojnije. Poslednja pesma je valjda jedina u kojoj nalazimo neku vrstu ironije.

U ozbiljniju vrstu spada sledeća:

[Kletve djevojačke, Vuk I, 368 – prim. red.]

Harmonija etila i predmeta proizilazi pre svega odatle što te pesme nastaju spontano. Ta poezija je lepo cveće, čiji su se svi pupoljci razvili spontano i u pravo vreme. Evo kako nastaju pesme ove vrste: devojke i momci na šetnjama i zabavama izražavaju u nekoliko stihova neko osećanje ili neku misao. U trenucima pesničkog uzbuđenja, kad civilizovani čovek traži olovku da bi nacrtao pejsaž, ili doziva drugove da se dive lepoti prirode, Srbin pevuši u sebi strofu, a ako uhvati pravu poeziju, nema potrebe da je ponavlja, jer prema zakonu sveta duha, zakona isto tako sigurnog kao i fizički zakoni, istinita forma postaje večita; lako se pamti, utiskuje se u pamćenje; neće je zaboraviti ni stvaralac, ni oni što su ga slušali. Isto tako kao što, naprimer, u Francuskoj ponavljaju duhovitu reč, dosetku, koja za nekoliko dana obilazi celu zemlju, isto tako u Srbiji istinski poetsku sličicu, melodioznu strofu, ponavljaju svi oni koji su je čuli, i ona postaje vlasništvo društva. Takvi pesnički trenuci dolaze svakome, svako ih je doživeo u svom životu. Strofe sastavljene međusobno na taj način čine pesme, a te pesme su ponekad zajednička tvorevina. Ali narod se ne trudi da razvije te motive, što može, a ponekad i mora, da čini umetnik ako ne želi da se ponavlja i postane zanatlija. Tamo poezija postoji u svojoj elementarnoj snazi, to su neke vrste začeci umetnosti. Kako nam slovenska epopeja daje pretstavu šta su bile grčke rapsodije pre Homera, tako u srpskim pesmama vidimo istoriju idile kod Grka.

Sadržaj i forma spajaju se još kod tih prvobitnih pesama, nisu odvojene. Kasnije umetnost razdvaja elemente i razvija ih; tada se javlja raznolikost stilova. Na kraju ti stilovi, sve raznolikiji, podležu rastvaranju i prelaze u prozu. Čim retorika označi razliku između plemenitih i običnih izraza, između uzvišenih i običnih fraza, između kićenog i uzvišenog stila, može se videti početak proze.

U slovenskoj poeziji vrste stilova dodiruju se međusobno i mešaju, u njima se javljaju razlike jedino zavisne od osećanja, od misli koje izražavaju, ali u samoj formi nema tako velikih suprotnosti. Šta bi, naprimer, rekli u Francuskoj, kad bi neko u usta slavnog tragičara, među stihove Korneja i Rasina, stavio stih Maroa, Desogijea ili Beranžea? Ko bi bio sposoban da shvati takvu mešavinu? Eto kod Slovena se to dešava. Ženska pesma, njen odlomak, savršeno se sliva sa junačkom poezijom, ako im je ritam isti. Junačka poezija se lako pretvara u dramu; dovoljno je izdvojiti tirade i razdeliti ih osobama, da bi se od njih stvorila dramska scena, dobri pozorišni komadi.

Ritam pesme znatno se razlikuje od ritma epopeje. Sve grčke forme, sa izvesnim otstupanjima svojstvenim srpskom jeziku, mogu se tu naći, počevši od kratkog adoniskog metra, pa do umetničkih kompozicija alkejske i safičke strofe. Skoro sve se tu može naći, naročito u strofama ženskih pesama.

Ženska pesma isto tako lako prelazi u ozbiljan i tragičan ton. Jedno od najlepših dela te vrste je pesma o smrti Hasan-agine žene, prva koja je u Evropi objavljena i upoznata. Opat Fortis ju je čuo kad je pevana i preveo je. Preštampana je i na francuskom jeziku. Gete, iznenađen njenom jednostavnošću, preveo ju je na nemački i na taj način pružio mogućnost da se upozna slovenska poezija. Čudna stvar, Gete, koji je tražio značenje pesme iz tri prevoda, jer sam nikada nije učio slovenske jezike, dao je ipak najverniji prevod, pogađajući uvek tačno greške prevodilaca. To je muslimanska pesma. Poturčeni Sloveni, koji ispovedaju islam, takođe pevaju slovenskim jezikom; još se nisu odrekli svoga maternjeg jezika.

(Hasan misli da nije došla zato što se stidi njegovog poraza i obuzima ga gnev.)

Mnogo sličnih pesama nalazi se među delima muhamedanskih pesnika, ali, uopšte uzevši, i kad su snažnije i tragičnije, nemaju takvo savršenstvo forme. Muslimani, iako se i služe slovenskim jezikom i svim formama stila rasprostranjenim u Slovenstvu, ipak uvek imaju u svojim pesmama urođen u istočnim ljudima sklonost ka preterivanju, koja je, kako izgleda, iz Korana prešla bosanskim i albanskim Slovenima. Forma tu uvek pritiskuje misao, a ponekad se misli izmiču formi i lome je. Evo, naprimer, strofe, u kojoj pesnik opisuje moć devojčinog pogleda. Obraća se gradu Travniku i ovako govori:

I odgovara:

Stih izgleda šaljiv, a muslimanski pesnik ga je ipak pisao sasvim ozbiljno. U drugoj jednoj pesmi majka preklinje devojku, koja je uništila mir njenih sinova; preti da će sinove zatvoriti u kulu. Devojka odgovara najspokojnije da će njeno oko prodreti kroz zidove, polomiti gvozdene kapije i do temelja prevrnuti zidove kule. U tom preterivanju vidi se istočnjački duh.

Sve te pesme uzete su iz Vukove zbirke. Izišla su već četiri toma, a izići će još pet ili šest, jer su tek nedavno počeli objavljivati zbirke tih pesama. Najteže je bilo skupiti ženske pesme, jer, kako sam maločas rekao, stare žene ih kvare svojim načinom pevanja, a mlade neće da ih pevaju javno niti pred stranim osobama i na molbu odgovaraju ljutito da nisu slepe babe da bi ih pevale. Vuk ih je prikupio najpre od dece, kojoj je rekao da pevaju, a devojke su se kasnije prihvatile da to poprave i popune praznine. Na taj način mogla se skupiti, sastaviti cela pesma.

Romansa još postoji u slovenskim zemljama. Duh koji je stvorio te pesme, još je živ; epski duh je, izgleda, oslabio. Romanse se još i danas često sastavljaju i pevaju.

Vuk naročito mnogo duguje jednom čuvenom pevaču, jednom od najveštijih u toj umetnosti, koga sam već spomenuo: nekada je on bio hajduk, a kasnije putujući trgovac. Kad ga je Vuk upoznao bio je u velikoj bedi; živeo je od toga što je nosio suvarke u grad i svaki dan ih prodavao za nekoliko groša. Vuk ga je uzeo k sebi, hranio ga je i pojio, a posle ga je smestio u manastir, gde su prema njemu vrlo lepo postupali i gde je ispričao oko sto epskih pesama i romansa. Naročito je popravio veliki broj pesama koje je Vuk bio skupio od drugih, jer je isto tako dobro pevao kao što je i recitovao. Ali na nesreću u to vreme buknu srpski ustanak; pesnik napusti manastir i prihvati se oružja. Kasnije je poginuo od turske ruke. Dugo vremena je bio hajduk. Vuk je pričao da je s obzirom da je bio hajduk bio to vrlo pošten i pravedan čovek.

Kasnije je taj isti Vuk, otišavši na dvor kneza Miloša (koji je upravo pre nekoliko meseci zbačen sa prestala), pokušavao da tamo skupi sve pevače u zemlji. Miloš, koji je sam jedva znao da se potpiše, bio je veliki ljubitelj poezije. Vuk beše čuo za pevača po imenu Milija, koji je naročito dobro pevao poemu o ženidbi Maksima Crnojevića, koju smo već čitali i koja je najveća i najvažnija. Zamolio je kneza da pronađe pesnika. Miloš naredi da ga dovedu živog ili mrtvog. Pronađen je i doveden; ali su Vukove nade bile obmanute. Najpre, pesnik je bio star i sav pun rana od jatagana i sabalja koje je bio zadobio za vreme svog dugog hajdukovanja, a sem toga mogao je da peva samo kad se napije rakije. Nije recitovao nego je pevao i nije se smeo prekidati. Stenografska veština tamo nije bila poznata; zato da bi zapisali njegove stihove, trebalo je skupiti nekoliko zapisivača, koji su pokušavali da hvataju strofe kako su izlazile iz pevačevih usta, jer kad bi mu neko smetao, nije hteo ponovo da počinje istu pesmu. Prosvećeni ljudi na Miloševom dvoru, oni koji su služili u ruskoj vojsci, a naročito oni koji su svršili nemačke škole, gledali su to sa čuđenjem i ismejavali književnika Vuka i pevača; nisu mogli da shvate zašto se oni toliko trude da skupe te pesme; najzad su sirotog pevača ubedili da se sa njim sprdaju, da se Vuk sa njim zabavlja kao sa dvorskom budalom. Uvređeni pevač je jednoga dana pobegao sa kneževa dvora, tako da ga više nisu mogli uhvatiti.

Treći pevač, isto tako znamenit, bio je po zanimanju hajduk. Vuk ga je pronašao u zatvoru. Bio je ubio neku ženu, kako je govorio, čarobnicu, koja je bila bacila čini na njegovo dete. To se događalo 1820 godine; Vuk je od njega doznao mnogo pesama velike vrednosti.

Na sreću, Turci nisu narušili domaći život Srba. Isto tako ni austriske vlasti nisu se upinjale da sistematski uništavaju njihovu nacionalnost. Uopšte uzevši Austrija se malo interesuje njima; u knjizi za školsku upotrebu, izdatoj pre nekoliko godina u Beču, rečeno je da Crnogorci pripadaju tatarskom plemenu. Dozvoljavaju im da žive mirno po njihovim starim običajima i drevnim pesmama.

Francuske vlasti koje su za vreme Napoleona bile zauzele te krajeve, zadale su osetan udarac slovenskoj narodnosti, pokušavajući da uvedu svoj sistem prefekture, biskupija i žandarmerije, ne hoteći da se upoznaju sa stanjem umova i sa duhovnim stanjem zemlje. Na taj način su uvredile narod, a naročito dalekovidije ljude, koji su se plašili prebrzog uticaja tako nagle reforme. Austriskim i turskim vlastima polazilo je za rukom da u Crnoj Gori prikupe pukove a ponekad i cele armije; francuske vlasti, naprotiv, svuda su nailazile na otpor. Najzad, tadašnji zapovednik, maršal Marmon, pokušao je da svuda izgradi puteve, da započne velike radove u Crnoj Gori i kroz zemlju sprovede vojni drum. Crnogorci su bili toliko razumni da su odbacili tu zamisao: u njihovoj zemlji ni do danas nema ni drumova ni običnih puteva.

Niko očito nije mislio da u toj zemlji ove može ostati po starom i da tamo nema mnogo štošta da se učini radi poboljšanja stanja. Ipak stranci, Nemci, koji su nedavno posetili tu zemlju i dugo razmišljali o njenom duhovnom, književnom i političkom stanju, ne ustežu se da kažu da se tamo treba čuvati svih stranih uticaja; kad bi Srbi i Crnogorci jednom pustili u zemlju strane špekulante, doživeli bi sudbinu galskih plemena, čije su mesto zauzeli Rimljani istiskujući ih silom iz sopstvene zemlje. Ti narodi su dužni da u svojoj religiji, u svom narodnom običaju traže začetke svih reformi i svoje buduće civilizacije; dužni su da nauče da ponekad služe svojoj otadžbini ne tražeći platu, kako to uvek čine; dužni su da se bar malo oslobode svojih mana, pohlepe i zavisti; ispravno bi postupili, uvodeći u svojoj zemlji bilo kakvu redovnu vlast, ali neka se ni najmanje ne žure da dovode inostrane učitelje, da bi od njih učili znanosti i umetnosti, koje ponekad mogu da budu opasne.

Takvo je mišljenje Nemaca, koji uopšte uzevši nisu mnogo naklonjeni slovenskom rodu. Autor, čije mišljenje navodim, završava rečima, da bi se digla narodna moć na viši stepen, taj narod je mora razmnožiti u samom sebi.

Predavanje XXII

Gospodo!

Ko ne zna Slovenski jezik, a hteo bi da pročita u celini poeme, iz kojih smo navodili odlomke, može ih upoznati u engleskom prevodu Bauringa, a još bolje u nemačkom prevodu koji je izdala gospođica Tereza Jakob pod imenom Talvj, u prevodu nepotpunom ali vrlo vernom.

U Francuskoj je jedan veoma poznati pisac objavio 1825 ili 1827 godine anonimno zbirku slovenskih pesama. Zbirka je načinila veliki utisak u severnim zemljama. Autor je tvrdio da odlično poznaje ilirski jezik, da je posetio tamošnje zemlje i da je iskoristio pričanje slavnog slovenskog pevača Maljanovića; dodao je i njegovu sliku i biografiju. U toj zbirci, izuzevši već poznatu vam u prevodu baladu pod naslovom Hasanaginica, autor je za sve pesme tvrdio da su neobjavljene. Slovenski pesnici, ne mogavši da dopru do originala, počeli su da prevode ili tačnije ponovo prevode na slovenske jezike francuski prevod. Međutim u francuskom delu su zapažene neke osobine strane slovenskoj poeziji, a između ostalog i vrlo duge priče o duhovima i vampirima, koji, kao što smo govorili, nemaju pristupa u tu poeziju, kao nešto što pripada narodnim bajkama. To je izazvalo podozrenje kod nekih slovenskih pesnika. Tada je ruski pesnik Puškin napisao pismo francuskom piscu i zapitao ga za pojedinosti otkrića. Autor je otvoreno priznao prevaru. Govorio je da je zaista imao nameru da otputuje u slovenske zemlje, ali je mislio da je mnogo sigurnije unapred dati opis puta, predati ga knjižaru, pa onda, za dobijen novac, otputovati i uveriti se kakve razlike postoje između stvarnosti i dela njegove mašte. Objavio je tobožnji prevod iz, kako kaže, dve pobude: najpre, da bi ismejao narodnu poeziju, lokalni kolorit, u kome su se svi kupali u to vreme. Bilo je to u vreme borbe romantičara i klasičara; svi su govorili o narodnoj poeziji, a Forijalovo izdanje je izazvalo opšte oduševljenje. Gomila podržavalaca bacila se na tu vrstu i tako je zloupotrebila, da kasnije nisu čak hteli ni da veruju u postojanje slovenske poezije; smatrali su je za izmišljotinu duhovitog francuskog pisca. Tu je možda ležao uzrok neuspeha stvarnih prevoda koji su se pojavili kasnije, između ostalih i prevod gospođe Vojar; on je vrlo veran, iako je napravljen sa nemačkog prevoda Tereze Jakob.

Vreme je da se rastanemo sa istorijom srpske književnosti. Doveli smo je do XIV veka, veka u kome su, kako izgleda, nastale epske poeme i sve romansne priče. Taj narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući čak ni da će jednoga dana postati najveći književni ponos Slovena.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt