Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Đorđe Trifunović

Lesi i leška zemlja u staroj srpskoj književnosti i pismenosti

Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1980, br. 21, str. 59-67.

Obično se misli da su kod Srba sve do XVIII veka znanja o Poljskoj i Poljacima bila veoma oskudna.^[1] Ako bi se, međutim, na jednom mestu okupila sporadična i, katkada, slučajna oskudna građa, pokazala bi da su Srbi rano počeli da odlaze u daleku Poljsku i da je zanimanje srpskog naroda za Poljake, naravno, u skromnim srazmerama, postojalo još u srednjem veku. Ovaj ogled je upravo pisan sa željom da se na jednom mestu okupe sve važnije, uglavnom, srpske vesti o Poljskoj i Poljacima do kraja XVII veka, kada je veliki deo srpskog naroda napustio svoju staru postojbinu na jugu i otišao na sever, u ugarske krajeve, odakle je veza za Poljacima bila jednostavnija i bliža. Građa je crpena samo iz srpskih izvora pisanih srpskoslovenskim jezikom. Žive veze koje su sa Poljacima održavali pisci i kulturni poslenici iz Dubrovnika i Dalmacije — nisu obuhvaćene ovom studijom.

Poljaci i Poljska u srpskim izvorima najčešće se nazivaju — Lehi ili Lesi i Leška zemlja, vrlo retko Poljska. Teško je reći šta je obuhvatao geografski pojam Leška zemlja. Geografske predstave kod Srba u srednjem veku dosta su slobodne i uopštene, te se ne mogu ocenjivati sa gledišta naših savremenih saznanja. Poljska ili Leška zemlja ukoliko se vezuje za ime nekog poljskog vladara, određena je i politički i geografski. Inače, sam naziv Lehi ili Leška zemlja bez bližih odrednica izgleda da može slobodno obuhvatiti onaj pojas istočne Poljske koji se prostire od Galicije na Jugu, te ide prema severu i zahvata zapadne krajeve maloruske i beloruske zemlje i Litve.

Najautentičnije vesti o Poljacima kod Srba predstavljaju pomeni Poljaka u zapisima starih prepisivača i redaktora, koji počinju da se javljaju od dvadesetih godina XVII veka. Za vreme turske vladavine književni i, naročito, prepisivački rad kod Srba nije zamirao. U okviru zakonitosti i opšte sheme za sastavljanje zapisa prepisivači sada naročito oživljavaju i neguju jedan stari običaj — da se napisane godine bliže određuju najznačajnijim suvremenim istorijskim zbivanjima iz domaće ili opšte istorije. Tako su ratovanja Poljaka sa Turcima počela da ulaze u zapise srpskih prepisivača kao značajni činilac žive hronologije.

Najviše odjeka je imao pohod Turaka na Poljake 1621. godine, kada je mladi sultan Osman II doživeo poraz kod Hoćima. Pobeda Poljaka brzo se pronela po udaljenim srpskim krajevima i duž Jadranskog primorja, što je poetski ponelo Dubrovčanina Ivana Gundulića da ispeva Osmana. Dok je, recimo, jedan nepotpisani pisar prepisivao zbornik kanona, jevanđelja i drugih spisa, zbila se bitka kod Hoćima, te ovaj prepisivač, ponesen pobedom, beleži usred rada: "Va leto 7129 (1621) hodiše Turci na Leha i ne poluči ničto i vazvratiše se drehli, Gospodi pospeši".^[2] U manastiru Žitomisliću, kod Mostara, nalazio se rukopis (Apokalipsa i nomokanon) koji je nepoznati prepisivač završio 1621. godine, kada se, kako čitamo u zapisu, podigao sultan "bran stvoriti sa Lesi i sa severnjeju stranoju".^[3] Turski pohod na Poljake zabeležen je čak na zidu tek završene crkve u Krivoj Reci pod Kopaonikom: "I va to leto poide turski car na Leha".^[4] I kasniji turski pohodi na Poljsku dopiru brzo do srpskih krajeva. Neki Kirijak, recimo, 1636. godine završio je prepisivanje Poučenja jevanđelskog (rukopis bio u ovčarsko-kablarskom manastiru). U zapisu o svom radu kaže, pored ostalog, da tada sultan Ahmet "vazdviže rat ne mala — ovi na Persi, ini že na Leha".^[5] Turski napadi na poljske krajeve 1676/77. godine zabeleženi su u Srbiji. U jednom rukopisu manastira Mileševe zapisano je povodom toga: "I va ta leta mnogo vojevanije bist ot prokletih Agaren na Kazaka i Leha".^[6] Patrijarh Arsenije III Čarnojević, koji će i sam učestvovati u sukobima sa Turcima, zapisao je 1677. godine na jednom Mineju za april: "I togda poidoše Turci na Moskova i na Leha".^[7]

Veliko zanimanje za Poljsku vlada na Svetoj Gori Atoskoj, kako ćemo videti, već od XVI veka. Glas o tursko—poljskim vojevanjima brzo stiže do tišine svetogorskih manastira. Monasi i prepisivači unose u zapise ove nevoljne godine. Danas je tih knjiga najviše u manastiru Hilandaru. Tako, pop Dimitrije, bivši isposnik ćelije svetoga Save u Kareji, obnovio je 1621. godine jedan stariji Posni triod i u zapisu o svom trudu zabeležio — "togda bila krepka zima jako dreviju izsahnuti ot korenija, pače že masličiju, i togda poide turski car sultan Osman na Lehi". Na kraju Petoknjižja Mojsijevog, pisanog krajem XV veka moldavskom redakcijom sa galicko-ukrajinskim elementima, zapisano je na srpskoslovenskom: "Sija knjiga monastira Hilandara. Va leto 7132 (1624) bist vojska na Lehah". Kada je pop Antonije u skitu Svete Ane 1656. prepisao Jerusalimski tipik, u zapisu je godinu prepisivanja bliže odredio živom hronologijom: "Togda blagočastivi car Aleksije moskovski dvig se i prijet vsu Lešku zemlju i pleni Tatare".^[8] Jeromonah Jevgenije povezao je 1671. godine u manastiru Hilandaru Ostrošku Bibliju. Na kraju je zapisao: "I to leto poide sultan Mehmed na Leha sa vseju haldejskoju siloju i uze mu Kamenicu".^[9]

U starim srpskim letopisima šturo su se beležili mnogi značajni istorijski događaji. Pod godinom 7006 (1498) letopisac je zapisao: "Pleniše Turci Ruse i Lehe, i porobiše i satriše zemlju".^[10] Dakle, vreme kada je Konstantin Mihailović iz Ostrovice pisao svoje Uspomene za poljskog kralja Jana Olbrahta (1497—1501). O pohodu sultana Osmana 1621. godine zabeleženo je kratko i slikovito. "Hodi car Osman na Leha i ničto ne poluči tamo". Od sultanovog pohoda 1682. godine zapisan je samo početak osvajanja: "Poide car Mehmed na Leha i vazet Kamenicu grad".^[11]

Monasi srpskih manastira sa širokog današnjeg jugoslovenskog područja i sa Svete Gore Atoske odlaze već od XVI veka u poljske krajeve radi skupljanja milostinje. Ovaj oblik materijalne pomoći srpskim manastirima, poznat u narodu kao "pisanija", pratila je posebna i veoma plodna epistolarska književnost. Iako je dobar deo ove građe već odavno poznat, još nije načinjen nikakav književno-istorijski i stilistički pregled. "Prositeljna" pisma koja su predstavnici srpskih manastira nosili u bliske i daleke krajeve Balkana, Ugarske, Austrije, Poljske, Ukrajine i Rusije, vrlo često su bliska po kompoziciji i mnogim opštim mestima.

Jedno od naj starijih ovakvih pisama predstavlja danas koncept pisma koje su Hilandarci po sveštenoinoku Grigoriju poslali poljskom kralju Stefanu Batoriju (1575—1586).^[12] Koncept je pisan na srpskoslovenskom, sa elementima srpskog narodnog jezika i retkim rusizmima. Pored dosta opštih mesta u obraćanju i slikanja "veliko j nuždi i tesnote i stuženiju ot bezbožnih" Turaka, hilandarski arhimandrit Makarije sa bratijom određeno moli od kralja pismo pomoću kojega bi Hilandarci mogli po Poljskoj slobodno da traže milostinju: "I molimo tvoju svetluju milost, što bi dal bratijam našim tvoju kraljevskuju gramatu dobrovoljnuju, po tvojej kraljevskoj države dlja milostinji, da bismo ju imeli i u prednjaja vremena prihoditi do tvojeg svetlog kraljevstvo". Zanimljivo je da Hilandarci naročito ističu kako se zbog milostюьe neće moliti samo za poljskog kralja, već i "o vsem pravoslavnom krstijanstve" u Poljskoj. Ovaj kratak i dragocen koncept pisma otkriva nam još jedan veoma značajan podatak—da su i raniji poljski kraljevi, Batorijevi preci, izdavali slične gramate Hilandarcima kada su dolazili u Poljsku ("jakože i prežni kraljeve, tvoja bratija").

"Prositeljni" listovi Hilandaraca i Svetogoraca za Poljsku nisu bili retki, te se vremenom osetila potreba da se sastavi i jedan stalni obrazac za pisma koja će se nositi u Lešku zemlju. Takav jedan obrazac ("pitak") poznat nam je u srpskoslovenskom zborniku iz treće četvrtine XVII veka, sastavljen na Svetoj Gori, a sada u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu (broj 46).^[13] Sadašnji tekst u zborniku svakako predstavlja prepis starijeg obrasca, koji se već upotrebljavao. "Pitak na Lešku zemlju ili na Malu Rosiju" (str. 46b—48a) iz ovog zbornika ostao je do nedavno gotovo nezapažen.^[14] Obrazac predstavlja uopšteno kazivanje, bez ikakvih istorijskih pojedinosti ili ličnosti. Primaoci pisma, adresati, jesu "pravoslavni hristijane" i uopšte "hristoimeniti ljudije" različitog duhovnog i svetovnog "saslovija". Pošiljaoci pisma uz "metanije" šalju uobičajeni stilski kićeni pozdrav. U središnjem, glavnom delu, iza opširnog kazivanja o napastima, bedama, tesnoti i straha da svetogorski manastiri ne dožive potpuno "zapustenije" nije teško prepoznati opis turske okupacije. Stoga Svetogorci i šalju jednog duhovnika sa družinom, te mole adresate da pokažu prema njima "bogougodnuju blagostinju". Davanjem milostinje darodavci će postati novi ktitori i steći će večni pomen u svetogorskom manastiru.

Posredni i drugi izvori mnogo više nam svedoče da su srpski predstavnici često odlazili u poljske krajeve ili prolazili kroz njih. Tako, kada je smederevskom episkopu Pavlu propao pokušaj obnavljanja Pećke patrijaršije (1541), borbeni vladika je putovao po Rusiji, Poljskoj i Vlaškoj radi sakupljanja milostinje. Od poljskog kralja i vlaškog vojvode dobio je posebni "list" kojim mu se dopušta prolazak kroz njihovu državu "mirno, bez vsakoje zabave (smetnje)".^[15]

Dragocena građa o kretanjima srpskih duhovnika u pravcu Leške zemlje, Ukrajine i Rusije sačuvala se u ruskim arhivama. Pored pisama, to su najčešće zabeležene izjave samih putnika na graničnim prelazima prema Rusiji ili u samoj Rusiji. Veliki deo ove građe vezane za srpsku istoriju objavio je Stevan M. Dimitrijević.^[18] Putnici se kreću iz raznih pravaca. Na putu za Rusiju vrlo često prolaze kroz Poljsku i tu se, svakako, zadržavaju tražeći milostinju za svoje manastire. Tako su predstavnici fruškogorskog manastira Remete 1628. godine krenuli u Rusiju preko Ugarske i Poljske. Monasi srpskog manastira Lepavine (Severna Hrvatska) išli su 1650. godine radi milostinje "v ugorskuju, v poljskuju i v rusijskuju zemlju". Kada je manastir Ravanica nastradao u austrijsko-turskom ratu, predstavnici ovog manastira pošli su novembra 1692. na dug put u Rusiju preko Beča, zatim preko Krakova, Lavova, Lucka i Kijeva. U ruski pogranični grad Sevsk stigli su 18. marta 1693. godine.^[17] Predstavnici manastira koji su odlazili u daleke zemlje za milostinju često su izlagali i sopstveni život opasnosti, o čemu, na primer, živo svedoči izjava hilandarskog jeromonaha Jova, data u Moskvi 1693. godine. Hilandarski iguman poslao je Jova 1691. "s prositeljnimi listami" da po Srpskoj zemlji skuplja milostinju. Kada je sakupio milostinju, iz Beograda je lađom krenuo niz Savu. Ali, Turci i Tatari napali su lađu i zaplenili su sve ljude i imovinu. Nesrećnog Jova su devet meseci vozili po Dunavu, dok ga grčki trgovci nisu otkupili i doveli opet u Beograd. Odavde je Jov pisao Hilandarcima i dobio drugi "prositeljni" list. Iz Beograda je krenuo na dug put u Budim, Ugarsku, Austriju, "Poljskuju zemlju" i na kraju stigao u Moskvu.^[18]

Putevi iz Srpske zemlje u Rusiju najčešće su vodili kroz Poljsku, gde su se putnici zadržavali. Stoga, kada je Srbin monah Simeon iz svetogorskog manastira Svetog Pavla 1703. godine opisivao Srpsku zemlju, smatrao je da treba posebno naglasiti kako se zbog ratnih prilika te godine ne može ići preko Poljske: "Ići u našu Srpsku zemlju kroz Poljsku sada je nemoguće zbog ratnog vremena, no treba ići preko Kijeva, kroz Vlahe i Munteane".^[19]

Već u pismu Hilandaraca Stefanu Batoriju videli smo da su srpski manastiri ponekad tražili i neposredne pisane preporuke poljskih kraljeva. Iz kasnijeg vremena, na primer, iz 1668. godine poznata je ruskoslovenska gramata poljskog kralja Jana Kazimira kojom preporučuje mitropolita Savu Brankovića ruskom caru.^[20] Preporuka poljskog kralja nije slučajna. Kada se erdeljski mitropolit Sava II sa bratom grofom Đorđem Brankovićem našao u Moskvi, imao je, izgleda, izvesnog udela u izmirenju Rusije sa Poljskom.^[21]

Živa kretanja kroz poljske zemlje otvarala su i mogućnosti za književnu saradnju. Nekakve neposredne poljsko—srpske veze, nažalost, ne mogu se nikako otkriti. Ali, do naših dana su se sačuvali izvesni materijalni tragovi u oblasti pismenosti. To su slovenske rukopisne i štampane knjige, koje, očigledno, nisu bile retke u Leškoj zemlji. Nekoliko takvih knjiga sačuvalo se u manastiru Hilandaru, koji je, kao što smo videli, imao dobre veze sa Leškom zemljom. Jedno Četvorojevanđelje, na primer, pisano 1615. godine moldavskom redakcijom sa elementima galicko-ukrajinske i poljskog jezika, prešlo je dug put do Hilandara. U zapisu, pored ostalog, čitamo da se pan Nikola Gojković pojavljuje kao ktitor, to jest da je kupio knjigu za 18 zlatnika "v Zemlji poljskoj vo velikom grade Lvove" za dušu "Joana Serbina horužogo pana Kornijata" da se odnese "u Đur grad v cerkov serbskuju sv. Nikoli".^[22] Darivalac Nikola Gojković bio je, verovatno, i naručilac rukopisa. To bi se, možda, moglo reći i za Besede izabrane, na ruskoslovenskom, koje je 1617. godine izvesni inok Selivan prepisao u manastiru Svetoga Sergija (Trojice-Sergijeva lavra). Iste godine knjiga se našla u Poljskoj, jep u zapisu na kraju čitamo da je neki pop Martirije 1617. doneo knjigu iz Lehije na dar Hilandaru, sa 600 dukata ("žltici") za pomen.^[23] U jednom zapisu na Praksapostolu s početka XVII veka, ruske (ukrajinsko-volinske) redakcije, jeromonah tipograf Meletije veli da je 1632. godine kupio knjigu "v Leckuju zemlju v grad Bar za svoiju spenzi za dvadeset dukat žutih".^[24] Posebnu pažnju zaslužuje jedan Psaltir s posledovanjem koji je, izgleda, u Hilandaru 1614. godine prepisao srpskom redakcijom monah Ilija. U zapisu, pak, pisanom rusko-moldavskom redakcijom, monah Ilija ističe da je "rodom si ot Maloje Rosiji zovemo Lehija".^[25] U Hilandar su preko Leške, verovatno, stizale i slovenske knjige XVII veka štampane u Vilnu, Lavovu, Ostrogu i drugim gradovima.^[26]

Rukopisne knjige stizale su i u Srpsku zemlju preko poljskih krajeva. Poznato je, na primer, da je manastir Papraća u Bosni (u oblasti Zvornika) od sredine XVI veka održavao žive veze sa Rusijom.^[27] Na dalekom putu za Rusiju monasi Papraće uspostavljali su dobre veze i odnose sa poljskim krajevima. Nedavno se, recimo, saznalo za jedno Četvorojevanđelje, u osnovi, izgleda, ruske redakcije, koje se sada nalazi u Biblioteci Akademije nauka Rumunije u Bukureštu (MS 460), a nekada je pripadao Papraći.^[28] Dijak Mihailo, prepisivač knjige, u zapisu nam iznosi nekoliko važnih pojedinosti za pitanje kojim se bavimo. Prepisivač veli da je knjiga bila prepisana 1551. godine u "Zemlji volinskoj, v grade Nesuhoižah" zapovešću kneza Dimitrija Fjodoroviča Sanguškoviča "starostiča volodimerskogo, maršalkoviča Zemlje volinskoj, starosti žitomirskogo, pri deržave korolja poljskoga, velikogo knjaza litovskogo Žigimonta Žigimontoviča Avgusta, rukoju mnogogrešnogo d'jaka Mihaila do manastira carskije Zemlje serbskije Blagoveštenija prečistije Vladičice glagoljume Papraća". Upravo ove, 1551. godine monasi manastira Papraće na čelu sa igumanom Grigorijem dobili su u Rusiji na dar jedno Jevanđelje sa tumačenjem.^[29] Verovatno su oni poneli i Četvorojevanđelje koje im je darivao knez Dimitrije. Deset godina kasnije (1561) isti dijak, Mihail Zboreževic Aleksandrovič, prepisao je za Papraću jedan Psaltir po želji ("nakladom") izvesnog Nikole Srbina, koji je tada živeo u Volodavi i, verovatno, želeo da načini dar svome zavičaju. Dijak Mihailo ističe u zapisu da je knjiga prepisana "v zemlji Podljaskoj, u Volodave, pri države Žikimonta Avgusta korolja poljskogo. Taja Psaltir spisana i nadana čerez pana Nikolu Serbina do Zemlje srbskoj do manastira Blagoveštenija Prečistoj, glagoljemago Papraća".^[30] Knjige su i kasnije stizale u Srpsku zemlju iz Poljske i preko Poljske. Oskudne vesti su nam poznate tek s kraja XVII veka. U fruškogorskom manastiru Vrdniku (Nova Ravanica) 1692. godine bilo je jedno "Jevanđelije iz Poljske". Na isti manastir odnosi se i jedan dar iz 1695. godine, kada su štampani Triod cvetni iz Lavova, "va države blagovernago kralja Jon. Sobeckago Leškije zemlji", tri monaha donela "va svoj monastir Ravanicu".^[31]

Iako nepotpuna i pomalo jednostrana, iznesena građa, ipak, jasno pokazu je da je Leška zemlja do kraja XVII veka imala za Srbe mnogo veći značaj nego što se to obično misli. Leška zemlja, Lehija, predstavljala je za stare Srbe slobodan i širok geografski pojam. U duhovnom i stvarnom značenju — ona je bila prostor slobodnog kretanja i opštenja srpskih predstavnika najčešće na putu za Rusiju. Posmatrana u ovakvoj svetlosti, Leška zemlja je značajan posrednički pojas, koji je omogućavao živa kulturna, književna i umetnička strujanja između Srpske zemlje i Svete Gore na jugu i Ukrajine i Belorusije, odnosno Litve, na severu. Spomenimo na ovom mestu samo nekoliko plodova srpske i beloruske, odnosno litavske, saradnje, što je moglo da se ostvari, pored ostalog i zbog duhovno i geografski povoljnog položaja Leške zemlje.

Po svome značaju posebno se izdvaja Suprasaljski Blagoveštenski manastir, koji se danas nalazi u granicama Poljske, petnaestak kilometara severoistočno od Bjalistoka. Manastir je osnovao 1498. godine Aleksandar Ivanovič Hodkevič, maršalko Velikog kneževstva Litovskog.^[32] Već nekoliko godina posle osnivanja, Suprasaljski manastir se razvija u važno središte za redigovanje i prepisivanje slovenskih knjiga. Iskusni i vredni prepisivač Matej Deseti, na primer, počeo je 1502. godine u Vilni da prepisuje veliki zbornik, uglavnom biblijskih knjiga, koji je završio 1507. u Suprasaljskom manastiru. U slavistici je već odavno zapaženo, a nedavno opet analizom potvrđeno — da se u nekim člancima Suprasaljskog zbornika iz 1507. jasno izdvajaju srbizmi, dok se u Četvorojevanđelju i Apokalipsi može pratiti jak odjek srpske rukopisne tradicije.^[33] Do Litve je iz Srpske zemlje dopirala i žitijna književnost i beletristiika. Tako je Žitije vilenskih mučenika Antonija, Jovana i Jevstatija najkasnije do kraja XV veka prešlo iz srpske u belorusku književnu tradiciju. Ubrzo su u litavskim krajevima počele da stiču veliku popularnost srpske prerade viteških romana — Aleksandrida, Povest o Trištanu i Ižoti i Povest o Bovi. Već u beloruskom prepisu iz osamdesetih godina XVI veka za ove povesti se ističe u naslovu da su "s knjig serbskih".^[34] Uspostavljeni duhovni putevi preko Leške zemlje doveli su iz Srbije u Suprasaljski manastir i poznatog srpskog slikara Nektarija. U manastirskom letopisu je zapisano da je 1557. godine Nektarije Srbin završio slikarski posao. "Serbin Nektarije maler" nije poznat samo kao slikar ikona i fresaka u Suprasaljskom manastiru, već mu se s pravom pripisuje i jedan slikarski priručnik. Izvesne karakteristične crte srpskog srednjovekovnog slikarstva pojavljuju se i ranije u fresko-živopisu Poljske. To su freske gradova Vislice (1413—1416) i Lublina (1418) i kapele Vavela u Krakovu (1471).^[35] Skromni tragovi nekadašnje, verovatno, življe saradnje između Hilandara i drugih svetogorskih manastira sa Supraslom mogu se danas naći u hilandarskoj zbirci rukopisa. To je jedna Lestvica Jovana Lestvičnika, ruske redakcije, sa osobinama galicijskih tekstova. Inok Arsenije veli u kratkom zapisu da je knjigu prepisao 1530. godine u manastiru "Blagoveštenija presvjatija Bogorodici i svjatogo Joana Bogoslova iže na reci Suprjasle".^[36]

Tragovi živog opštenja na prostoru Leške zemlje mogu se prepoznati čak u srpskoj narodnoj poeziji i nekim shvatanjima Poljaka. Čini nam se, na primer, da se više ne može sumnjati u tumačenje Stojana Novakovića — da Leđan grad i Leđani iz srpske narodne poezije predstavljaju odjek stvarnih srpsko–poljskih veza u prošlosti.^[37] Kretanja srpskih monaha po Leškoj zemlji i pisma koja su nosili sa sobom moglo je, izgleda, da utiče i na Mateja Mjehovskog (1457—1523). Poznati poljski istoričar, geograf i lekar smatrao je da srpski jezik predstavlja osnovu crkvenoslovenskog, te u Traktatu o dvema Sarmatijama kaže: "U ruskim crkvama na bogosluženju čitaju i poju na srpskom, to jest na slovenskom jeziku'' (In ecclesiis Rutheinorum lingua Seruioroiim, que est Slauoinica, diviiina celebrant, legunt et cantat). Od sredine XVI veka kod poljskih pisaca nisu retke vesti o srpskim guslarima i guslama.^[38] U sklopu svih iznesenih vesti o pomenu Leha i Leške zemlje kod Srba treba posmatrati i dolazak u Poljsku Konstantina Mihailovića iz Ostrovice, čije Uspomene, pisane za kralja Jana Olbrahta (1497—1501), nisu bile samo studija o turskom pitanju, već i zanimljiva knjiga o istoriji srpskog naroda.