Ђорђе Живановић

Срби и пољска књижевност
(1800-1871)

 

Интернет издање Извршни продуцент и покровитељ: Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, септембар 2002 Продуцент: Зоран Стефановић Ликовно обликовање: Маринко Лугоња Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић Техничка обрада: Ненад Петровић, Саша Шекарић, Зоран Стефановић Коректура: Бранислава Стојановић, Саша Шекарић

Штампано издање Београд 1941 Примљено као теза за докторски испит у седници Савета Филозофског факултета Универзитета у Београду 27 јуна 1938 године, по реферату чланова испитног одбора г. г.: Павла Поповића, д-ра Александра Белића и д-ра Владимира Ћоровића, редов. проф. универзитета Штампање ове тезе помогнуто je из Фонда Луке Ћеловића-Требињца

 

 

САДРЖАЈ

Предговор............................................................................................................................ 3

УВОД. Интересовање Срба за Пољску. – Политичке везе. – Битка код Варне. – Летописи o Пољској. – Приморски и дубровачки књижевници о Пољској. – Одјек победе код Беча. – Српски књижевници XVIII века према Пољској. – Славеносербскија вједомости............................................................ 4

ПРВИ ДЕО (1800-1830)............................................................................................................ 7

I. Срби почетком XIX века. – Кнез Чарториски и Александар I. – Чарториски према српском устанку. – Мемоар митрополита Стратимировића. – Депутати српских устаника код Чарториског. – Пољаци међу Србима за Првог српског устанка. – Пољска до 1830............................................................. 7

II. Наука и књижевност у Пољској почетком XIX века. – Словенска идеја. Друштво пријатеља наука. – Пољаци у нашим крајевима. – Осолињски и Стратимировић. – Соларић и Сјераковски. – Јероглифика. – Римљани славенствовавши. – Истоветност Скита и Сармата............................................ 11

III. Копитаров удео у Новинама србским Давидовића и Фрушића. – Чланци о словенским питањима у новинама. – Рецензија на Линдеов Пољски речник. – Вест о Потоцком. – Вести о Осолињском.       15

IV. Вук у Бечу. – Вук и Франћишек Мирецки. – Рад на Речнику. – Савети Мушицког. – О називу Речника. – Вуково познавање пољског језика до 1818. – Тумачења и поређења. – Вук у Пољској. – Познанство с Мајевским......................................................................................................... 19

V. Појава Сербске Летописи. – Ђорђе Магарашевић до Шафарикова доласка у Нови Сад. – Павле Јосиф Шафарик у Новом Саду. – Шафариков утицај на Магарашевића. – Мисао о часопису.      22

VI. Шафарикови чланци о Словенима у Летопису за 1825 годину. – Преглед пољске књижевности. – Филозофи, реформатори, филолози. – песници. – Красицки. – Тремвецки. – Њемцевич. – Зашто је Шафарик слабо оценио Красицког. – Фелињски. – Важност овог прегледа пољске књижевности.       25

VII. Летопис се мења. – Оснивање Матице српске. – Несугласица између Шафарика и Магарашевића. – Шафарикова сарадња на Летопису. – Адам Мицкјевич. – Писмо Кухарског. – Желислав и Људмила. – Фабула и значај. – Јелисавета Дружбацка. – Станислав Јашовски..................................... 29

ДРУГИ ДЕО (1830–1848)....................................................................................................... 34

I. Вук шаље кнезу Милошу вести о пољском устанку. – Срби према пољском устанку. – Кнез Чарториски у Француској. – Чајковски у Цариграду. – План за српску политику. – Уставна борба у Србији. – Уставобранитељи и Чајковски. - Пољски агент у Београду. – Заузимање Чарториског и Замојског за Србе. – Франћишек Зах у Београду. – Гарашаниново Начертаније..................................... 34

II. Идеја о словенској узајамности. – Полонофилство. – "Српска влада" у Грацу. – Срби у Пешти. – Павле Стаматовић. – Теодор Павловић. – Сербски народни лист. – Чланци о Словенима 1835 године. – Сербске народне новине. – Павловићево држање према Пољацима................................. 39

III. Мађарски и словачки препород. – Пожунски ђаци. – Људевит Штур. – Српски ђаци у Пожуну, Модри, Пешти, Сегедину и Прешови. – Мија Влашкалић. – "Славјани". – Славјанка. – Српски ђаци према пољској књижевности. – Полонофилство. – Пољаци у Србији. – Јован Ђорђевић учи пољски. – Бранко Радичевић................................................................................................................................. 44

IV. Чланци о догађајима из пољске историје. – Приповетке с предметом из пољске историје и живота. – Павле Поповић-Шапчанин. – Богобој Атанацковић. – Љубомир П. Ненадовић. – Белешке о пољској књижевности. – Казимир Брођински. – Вацлав Маћејовски. – Адам Мицкјевич50

V. Први превод с пољског. – Развој историје словенских права. – Норманска теорија. – И. Б. Раковјецки. – Анализа и оцена превода................................................................................ 57

VI. Вацлав Маћејовски и његов значај као историчара словенских права. – Права сербска. – Павле Стаматовић као преводилац. – Ход славенског изображенија. – О земљи и људма славенскима. – Теодор Павловић као преводилац. – Начин писања Маћејовског. – Преводи Милоша Поповића, Јована Суботића и Симеона Филиповића............................................................................................................. 60

VII. Преводи из Мицкјевичевих предавања. – Преводи Мицкјевичевих песама. – Ода младости. – Превод Теодора Павловића. – Преводи Станка Враза у српским часописима. – Љубомир П. Ненадовић и његов превод песме "Шта желиш?"........................................................................................ 66

VIII. Михал Чајковски, живот и приповедачки рад. – Обручење запорошког козакa. – Молимо се, па бимо! – Ђура Даничић као преводилац. – Атаман. – Оцена превода................................. 74

IX. Полемика између Илије Захаријевића и Милоша Поповића. – Improvvisata. – Превод Љубомира Ненадовића. – Ситнији преводи............................................................................................ 79

ТРЕЋИ ДЕО (1848–1871)...................................................................................................... 82

I. Мађарска буна и словенски покрет 1848. – Улога Пољака. – Лудвик Звјерковски у Београду и Загребу. – Пољаци код Мађара. – Лудвик Вистшоновски међу Србима. – Држање Гарашанина. – Прелаз пољских побуњеника у Србију. – Русија тражи да се изагнају из Турске пољски емигранти. – Духињски у Београду. – Данило Медаковић о Пољацима. – Србске новине. – Руски утицај у Србији педесетих година. – Михал Чајковски у јужној Србији. – Срби "Козаци". – Смрт Адама Мицкјевича. – Политика кнеза Чарториског губи основу. – Пољаци у српској служби. – Зигмунт Милковски о Србима и њиховим симпатијама за Пољаке............................................................................................................ 82

II. Пољски устанак од 1863. – Срби после 1849. – Напредак о Пољацима. – Србски дневник. – Ђура Вукићевић о пољском устанку. – Мишљење славјанофила. – Јаков Игњатовић. – Милетић о пољском питању. – Држање Србобрана. – Србске новине. – Милош Поповић и његове вести о пољском устанку у Видовдану. – Александар Андрић.......................................................................................... 93

III. Омладина и њено словенство. – Ђачке дружине. – Демократске идеје. – Срби међу Пољацима. – Пољски агенти код Срба. – Владислав Козловски у Београду. – Књижевна сарадња. – Матица српска. – Друштво србске словесности. – Пољаци чланови друштва. – Преводи и преводиоци. -104

IV. Ђорђе Поповић. – У редакцији Седмице. – Козачки Ханибал. – Лудвик Зјељињски. – Превод. – Белешке у Даници. – Т. Т. Јеж. – Асан. – Превод. – Добош. – Паулин Стахурски. – Чајчина могила.     109

V. Стојан Новаковић као ђак. – У Видовдану. – Крџалија. – Новаковићево словенство. – Успех Крџалије код Срба. – Јеж у Београду. – Познанство с Новаковићем. – Белешке у Вили. – Душица мoja. – Козачка женидба. – Тринаест. – Мицкјевичева Гражина. – Оцена препева................... 117

VI. Мита Ракић. – Анђа Загорничанка. – Ракић као преводилац. – Термолама. – Атаман Куницки.................................................................................................................................................. 125

VII. Сима Поповић. – Две речи. – Племић и девојче. – Самац................................ 128

VIII. Владимир Николић. – Полазак на Цариград. – Мушица................................... 132

IX. Преводи Михаила Ћелешевића. – Јован Јовановић Змај према Пољацима. – О Сирокомљи. – Пeт талира. – Црна сукња. – Т. Недељковић преводилац К. Бжозовског. – Милорад П. Шапчанин. – Драгутин Томај Тумински...................................................................................................................... 134

ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................... 139

НАПОМЕНЕ........................................................................................................................ 141

 

Предговор

Случај je хтео да овај рад излази из штампе тек после смрти професора Павла Поповића, који је тему дао потписаноме и који је за све време док је овај посао рађен показивао пуно интересовање за многе појединости и за рад као целину. Зато оно што je у овоме раду добро не мало дугује њему што је такво. Да би жалост била још већа, он, који је толико волео своје ђаке и који је успех својих ђака сматрао за свој успех, није стигао да потписани пред њим или бар за његова живота тезу и брани, иако је она у факултету примљена по његову реферату.

У проучавању наше књижевности, као и свих других, врло важно је питање интересовања појединих књижевника за разне стране књижевности. Из тих интересовања искристалисаће се књижевни утицаји. A тек кад се ваљано проуче сви књижевни утицаји, како код појединих књижевних покрета, тако и код појединих писаца, моћи ће се приступити правилном и правом оцењивању књижевних дела. Тиме се руководио професор Павле Поповић кад нам је дао овакву тему за докторски рад. Он je у више махова видео, нарочито обрађујући теме из времена Омладинског покрета, да се o Пољацима и o пољској књижевности доста писало код нас, да се с пољског доста преводило, каткад више него с руског (ако преводе с малоруског не убрајамо у преводе с руског), па је дошао до уверења да би се у нашој књижевности могао потражити узрок томе и да би то могао бити предмет једне докторске дисертације. Овај наш рад имао би да покаже уколико је он био у праву.

Интересовање Срба за пољску књижевност развијало се у зависности од два врло важна чиниоца: од политичких прилика, због чега смо на почетку сваког дела свога рада правили подробнија разматрања политичких прилика код Срба и Пољака уопште, a посебице њихових политичких узајамних односа, уколико их је било или могло бити; и од интересовања Срба за словенство и словенска питања, те је интересовање Срба за пољску књижевност долазило као део много ширег интересовања за све словенске књижевности. Зато смо се врло често дуже задржавали на проучавању развоја идеје o словенској узајамности код Срба.

Можда би на овоме месту ваљало рећи коју реч o обиму рада као и o подели на делове.

Почетна година (1800) у ствари треба да означи само почетак XIX века. Ту смо годину узели за почетак стога што све до почетка тога века код Срба није било – сем једног изузетка – интересовања за пољску књижевност. За крајњу границу узели смо 1871 годину. Те године завршио се Омладински покрет, a с њим углавном и романтизам у српској књижевности. Скоро свему што се до те године код нас преводило с пољског могли смо наћи разлог и узрок у политичким и друштвеним променама и тежњама. После овога књижевност добија и код Срба много вишу, општу цену, па се и преводи с разних језика из чисто књижевног интересовања. Оно што се преводило из пољске књижевности или што се o њој писало после овога, долазило је из истих побуда из којих се преводило и с других европских језика: из чисте љубави према доброј књижевности. Зато се више не би могло говорити o каквој изузетној наклоности Срба баш према пољској књижевности.

Цео рад смо поделили на три периода. Као године прелома означили смо 1830 и 1848. Година 1830 важна нам је била из два разлога. Прво, то је година пољског новембарског устанка, после којега сва пољска интелигенција одлази у емиграцију, a то значи да се однос Пољака према осталим народима и државама из основа изменио; затим, те године је умро Магарашевић, оснивач и први уредник Летописа, a с његовом смрћу овај једини тадашњи српски часопис губи своју словенску боју. – Година 1848 толико је протресла читаву Средњу Европу, да је учинила прелом и у духовном животу Јужних Словена. За однос Срба према Пољацима ова година има велики значај још из једног разлога: политика пољске емиграције ишла је за тим да Срби буду заједно с Мађарима у борби против Беча. Срби су се, међутим, морали окренути сасвим на другу страну. Тиме су српско-пољски односи претрпели промену у основи. Надамо се да ће се све остало видети из самога рада.

На крају, пријатна нам је дужност да се на овоме месту захвалимо гг. професорима универзитета Д-ру Александру Белићу, Д-ру Владимиру Ћоровићу и Д-ру Павлу Стевановићу за труд око читања овога рада и за драгоцене примедбе које су нам ставили, као и г. Д-ру Драгољубу Павловићу, професору универзитета, за пријатељску помоћ у читању коректуре. Не малу захвалност дугујемо и г-ну Роману Дембицком, пољском посланику у Београду, који је увек био готов да нам помогне. Највише нас је пак задужио својом свесрдном другарском помоћи г. Д-р Марјан Јакубјец, чиновник Завода Осолињских из Лавова, на чему му овом приликом најтоплије захваљујемо. Најзад, захвални смо и управи Задужбине Луке Ћеловића-Требињца која је новчано помогла штампање овог рада.

Београд, децембра 1940 године.

Ђ. Ж.

УВОД.
Интересовање Срба за Пољску. – Политичке везе. – Битка код Варне. – Летописи o Пољској. – Приморски и дубровачки књижевници о Пољској. – Одјек победе код Беча. – Српски књижевници XVIII века према Пољској. – Славеносербскија вједомости.

Интересовање Срба за пољску науку и књижевност почиње у правоме смислу у XIX веку. Али ако није било интересовања за књижевност, o Пољацима и o пољској држави има доста спомена код нас током векова. To je долазило или као последица политичких веза с Пољском или због успешних ратовања Пољака на југу Европе.

Какве су и колике биле политичке везе између српских држава и Пољске током векова тешко је рећи, јер за то нема много доказа, али се понешто ипак зна. Тако је захумски Кнез Михаило Вишевић (око 910–950) тврдио да води порекло с реке Висле^[1], a један од јачих босанских владара, стриц Твртка I, унук по мајци краља Драгутина и таст мађарског краља Лајоша Великог, краљ Стеван II Котроманић био је ожењен Пољкињом, ћерком херцега Казимира од Кујавије^[2]. Али то није било довољно да бисмо могли тврдити да је било каквих јачих пријатељских веза. У књижевности те везе нису нашле одјека.

Са много више потврда може се говорити o интересовању Срба за Пољску и Пољаке од XV века. Кад су током XIV и XV века Турци почели освајати постепено српске земље на Балкану, дошли су на северу и до граница Мађарске и Пољске. Срби су тад у сваког суседа упирали очи неће ли баш он бити тај који ће макар зауставити ако не и уништити турске завојеваче. Од свих тих оближњих држава Пољска је била најјача, те се o њој морало међу Србима много говорити. Особиту пажњу Срба привукао је на себе један важан догађај: битка код Варне 1444 године. Чим се прочуло да пољски краљ спрема велику војску да би заратио против Турака, Срби су поверовали да ће се тада скрхати турска сила. Утолико је веће било разочарање код Срба кад краљ Владислав с Јанком Хуњадијем изгуби битку и сам погибе. Овај пораз хришћанског оружја тужно одјекну у српском народу o чем сведочи читав низ народних песама. Додуше, у тим песмама многе појединости биће касније измењене, ретко ће се у њима и пољско име сачувати, али се ипак за многе од тих песама са сигурношћу може тврдити да опевају овај догађај^[3].

И наши стари летописи бележе неке важније датуме из пољске историје. Тако ће нам Бранковићев летопис споменути ступање на престо краља Владислава III Леђанина. Овај ће назив после ући и у нашу народну поезију^[4]. У другим летописима Пољаци ће се називати старим именом Леси, и таквих спомена биће више. Или како "окраљи се син краља лешкаго", или како "пленише Турци Русе и Лехе", или како "ходи цар Осман на Леха, на град Каменицу, и ничто не получи, врати се посрамљен" и сл. О Пољској и Пољацима се, дакле, доста знало. Вести o њима могле су Србима долазити преко Мађарске, o чем би говорио и назив Леђан, леђански,који је свакако постао од мађарског lengyel, што значи пољски.^[5] Али су те вести могле долазити Србима и непосредно. Најпре, у пољско-мађарској војсци која се борила против Турака, почев од Варне па даље, било је и јужних Словена^[6]. A онда, по Пољској су после пропасти српских држава крајем XV века крстарили многи српски путници и певачи, који су се касније враћали у своју земљу. Тих српских певача било je у Пољској још од Јагјелових времена^[7]. Они су по Пољској свакако развијали мржњу против Турака и наговарали пољске великаше да се спремају за обрачун с Турском. Исто онако као што је Србин Константин из Островице својом чувеном Турском хроником, која je у ствари мемоар, хтео да покаже мађарском и пољском краљу како изгледа турска сила и како се против ње треба борити. Било је и таквих Срба који су ишли кроз Пољску само зато да скупљају милостињу за свој поробљени народ. Тако je у првој половини XVI века епископ смедеревски Павле добио од самога пољскога краља одобрење да може по Пољској скупљати милостињу за Србе^[8], тако су 1561 године калуђери манастира Папраће били у Пољској са истим циљем^[9], a било је вероватно и много других сличних путника. Из причања тих људи могло се раширити код Срба јаче интересовање за доста удаљену Пољску.

Вести o Пољској и Пољацима могле су долазити до Срба у унутрашњости Балканског Полуострва и преко Приморја, докле су много лакше допирали гласови o Пољској током XVI и XVII века. О томе нам сведоче чести спомени Пољске и Пољака у приморској и дубровачкој књижевности. Пољака се сећа Марко Марулић у песми Молитва супротива Турком, o њима мисли и Мавро Ветрановић у песми Тужба града Будима. Ови песници оплакују тешке поразе пољске и жале што више нема ко да се понесе с Турцима, јер је Пољска тада преживљавала тешка времена: уздрмана после неуспелог ратовања против Турака, ислабљена због унутрашњих трвења. A кад се мало повратила, опет се код нас поче славити. Ово би особито за владе Швеђанина Зигмунта Вазе (1586–1632). Он je био ватрен католик, земљу је очистио од протестаната и за своје најповерљивије помагаче узео је исусовце. Разумљиво је онда што je с доласком исусоваца у Дубровник и Далмацију (почетак XVII века) дошла и прича o добром католичком краљу Зигмунту и његовој земљи Пољској. И тог пољског краља имао је да прослави нико мањи него Иван Гундулић у своме Осману. Додуше, главну улогу у спеву песник није дао краљу, него његову сину Владиславу, али је то ипак остала краљева крв. Познато је, међутим, да ни Владислав није управљао пољском војском код Хоћима. Уосталом, песник је сувише истакао пољску победу, која није била заиста таква, јер хоћимска победа се једва може и назвати пољском победом. Али је нашем свету то годило.

Углед Пољске силно порасте тек за владе Јана III Собјеског. Овај сјајни ратник прочуо се био још као хетман подољски победама над Турцима. Али се слава његова, као и целе Пољске, пронесе широм целе Европе после победе под Бечом 8–9 септембра 1683. О томе се врло брзо пронео глас и по нашим крајевима. Зато је већ непуна два месеца после битке могао писати Собјеском Петар Канавеловић:

Србљин нагло тебе зове,
Сва бугарска земља и стране,
Свак ти справља пјесми нове
И од ловора виенце и гране,
И од добити граде охола
Бошњаци ти славна кола.

И доиста је ова победа пољска много опевана код нас. Петар Канавеловић написа две песме и обадве посла самоме краљу, за које му краљ писмено захвали; Петар Богашиновић написа Обкружење Беча града, које за кратко време доживе три издања (1684, 1685 и 1703), a и народни певачи достојно се одужише победиоцу Турака: у читавом низу песама они прославише ову победу хришћанског оружја^[10].

После смрти Собјеског Пољска опет поче да опада. A како је она опадала, тако се снажила друга словенска земља – православна Русија. И балкански Словени, већином православни, почињу лагано да се окрећу њој a да заборављају Пољску. Taj процес лепо се показао у каснијим изменама песама o Собјеском. Тако ће у једној пољски краљ постати "Московић Јоване" (остало је само име Јован = Јан), он ће слати сина Бечу у помоћ и даће му овакав савет:

Ако л' није за те доста војске,
Наврати се у земљу пољачку,
Иванишу краљу пољачкоме.

A "Московић Јоване" и "Иваниш краљ пољачки" једна су личност.

Зато је тачно закључио један испитивач: "Пољска је од 1443 године па до краја XVII века заузимала у душама и надама јужних Словена оно место које је од XVIII века заузела Русија"^[11].

Цео XVIII век је доба опадања Пољске. Године 1772 би извршена прва деоба Пољске, 1794 друга, a 1795 трећа. Тад и пропаде ова доскора моћна држава. Али уколико је Пољска политички и војнички слабила, утолико се њена књижевност развијала и јачала. A то у страном свету донесе више славе пољскоме имену него победе на бојноме пољу.

Српски књижевници XVIII века нису нам скоро ништа дали из пољске књижевности тога времена. Једино је Гаврило Стефановић Венцловић превео с пољског Историју Барона Цезара, али се ми овде нећемо задржавати на томе преводу као усамљеном. Чудно је да се Доситеј Обрадовић није заинтересовао за пољску књижевност. Он је познавао тако много страних књижевности, он је два пута и пропутовао кроз Пољску, a није упознао ни њена језика ни њене књижевности. Бар у његовим делима нема никаква трага o томе. A могао је наћи доста дела која би му била по вољи. Ако не код којег другог писца, a оно je макар код сјајног Игнација Красицког могао наћи коју лепу басну^[12]. Кроз Пољску су, затим, пролазили – да споменемо само најпознатије – Јован Рајић и Герасим Зелић. Али и они су, као и Доситеј, само прошли кроз Пољску одлазећи у – Русију.

Једини глас o Пољској последњих година њена живота могли су наћи Срби на ступцима Славеносербских Вједомости Стефана Новаковића (1792–1794). У Пољској се тада непрестано кувало. Зато je o њој пуно вести у овим новинама. Скоро нема броја без њих. Писање је различито. Једном се пољска политика доводи у везу с француском и уз вест o успешном француском ратовању јавља се како су одмах "зачели Пољаци уши дизати наново и бунити се" (бр. 7, 1794) a од броја 26, 1794 године, почиње низ извештаја o Кошћушку и његову ратовању. Пада у очи – али је сасвим разумљиво – да се само o Аустрији не говори ништа рђаво, и на једном месту (бр. 53) штампа се молитва једног Пољака која почиње речима: "О кољ печално и сожаленија достојно јест ниње наше состојаније! О кољ неподносим јест нам росијски кнут!" Зато питање: "Кто спасет нас очајане? Кто даст нам помошти?" И онда се обраћа Аустрији да она буде посредник између бесне Русије и јадне Пољске, да би се последњој муке ублажиле. Сви ови извештаји o Пољској нису били лишени извесних симпатија према Пољацима. Зато ће при крају, уверен да се пољска борба неће свршити онако како би Пољаци желели, уредник написати и ове речи: "Видов данак све се ближе приближава, који ће бедној Пољској нешчастно осванути и њезину срећу разлучити". (бр. 54)

Толико су Срби могли знати o Пољској и Пољацима до краја XVIII века.

ПРВИ ДЕО (1800-1830)

I.
Срби почетком XIX века. – Кнез Чарториски и Александар I. – Чарториски према српском устанку. – Мемоар митрополита Стратимировића. – Депутати српских устаника код Чарториског. – Пољаци међу Србима за Првог српског устанка. – Пољска до 1830.

Првих тридесет година XIX века прошло је Србима у жестоким борбама, војничким и политичким, у грозничавим напорима да се извојује самосталност Србије, a кад се добила, да се очува. Можда исто тако велики напор требало је чинити током овог времена да се изграде први основи нове културе. У тим неједнаким борбама подједнако су учествовали Срби из Србије као и из других српских покрајина.

За то време Пољске није било као самосталне државе. Али ако није било Пољске, било је Пољака, њихова се улога није била изгубила у тадашњој Европи ни у политичком нити у научном и књижевном животу. За Пољаке, раздељене и растурене по разним земљама, највећу важност имале су у руском делу Пољске акција кнеза Адама Чарториског, a у осталим земљама пољска емиграција. Срби су на почетку XIX века имали везе и с једним и с другим, и то све за време Првог српског устанка.

Кнез Адам Чарториски (1770-1861) био је из једне од најстаријих и највиђенијих пољских породица. Зато га је Катарина II, кад је заузела део Пољске 1795, узела к себи на двор као таоца. Чарториски се ту спријатељи с царичиним унуком Александром, каснијим руским царем. Тако Чарториски за владе Александра I постаде царева поверљива личност и дотера до министра спољних послова. Политика Русије првих година XIX века сва је била у знаку пријатељске сарадње ова два мудра претставника две словенске нације.

Цар Александар I био је слободоуман човек, бар по васпитању које je у младости добио. Нису поред њега незапажено прошли велики потреси у Европи, a нарочито у Француској с краја XVIII века. Зато је он мислио да у Русији спроведе велике друштвене и политичке реформе. И док је он мислио на то, његов министар, кнез Чарториски, мислио је на обновљење Пољске. Он, додуше, ово није истицао као своју главну мисао, али је то ипак био део, можда најважнији, једног великог словенског плана, који су били направили цар и кнез Чарториски. По томе плану Русија је имала да постане центар Словенства, a Александар словенски цар. За Русију су се имале везати све словенске земље и тако створити један снажан блок против утицаја из револуционарне Француске^[13]. Пољску је пак требало прво целу ослободити и ујединити њене распарчане делове, a онда је припојити томе словенском царству.

Чарториски је мислио и o балканским Словенима и њиховој улози у томе словенскоме блоку. Али првих година XIX века он још није познавао прилике на Балкану, те није могао оценити снагу тих Словена, па није могао бити сигуран ни какву им улогу треба дати. Српски устанак од 1804 показа му да се на тај побуњени народ треба рачунати. И од те године кнез Чарториски почиње веома пажљиво и с разумевањем пратити догађаје на Балкану.

Српски устанак дошао je у врло незгодно време по Русију. Од оног дана кад је Наполеон заузео Италију, Турској je с те стране почела претити велика опасност. Русија то није смела гледати равнодушно, те се старала свакојако да Турску привуче себи. И баш кад је имала да је убеди у своје искрене и добре намере, појавило се српско питање^[14]. Кнез Чарториски је од својих дипломатских претставника одмах добио вести o српском устанку. Извештавајући цара o томе, он је био мишљења да Србима ваља помоћи, и као хришћанима, и зато што би, притерани у шкрипац, могли затражити заштиту Француске. И први план руске владе био је: да се Србима препоручи покорност султану, a на Порти да се утиче да Турска буде што блажа према њима^[15].

Таква је била руска званична политика.

Кнез Чарториски лично био је још наклоњенији Србима. Марта месеца 1804 он уноси у свој политички програм да се Србија и Црна Гора с Котором морају отцепити од Турске^[16]. A 17 јула исте године пише рускоме претставнику у Цариграду једно писмо у којем се та наклоност показује још боље. Он жали што су Срби тако далеко од Русије, те им се помоћ у муницији не може послати тајно, a ако им се пошаље новац, њиме неће бити много помогнути, јер им Аустрија може не дати муницију. Али је начисто с тим да Русија не може остати равнодушна према судбини Србије. Он чак посредно и тајно поручује Србима да упру све силе не би ли успели да освоје Београд, a онда би при непосредним преговорима између Срба и Порте Русија лако могла посредовати^[17].

Убрзо се кнезу Чарториском указала прилика да се много боље упозна са стањем ствари на Балкану; и од тад па све до краја живота Срби ће у његовом политичком програму заузимати једно од најважнијих места. Године 1804 он је добио мемоар митрополита Стратимировића, a те исте године разговарао је и с депутатима српских устаника. То су били најбољи и најпоузданији извори за њега.

Јула месеца 1804 написа митрополит Стратимировић један мемоар цару Александру I у којем изложи на који би се начин најбоље решило српско питање. Митрополит је желео да заинтересује Русију за Србе. To je тада било неопходно потребно, јер је положај српских устаника био врло тежак, a и Србима под Аустријом била је потребна заштита. Зато је митрополит сасвим оправдано мислио да Србе може извући из овог тешког положаја само посредовање Русије. У своме мемоару митрополит је потанко изложио стање Срба и показао како им се може и треба помоћи. Била је то велика смелост с митрополитове стране, јер да је Аустрија како сазнала за тај мемоар, тешко да би митрополит извукао главу.

Мемоар је мудро компонован. Ево главних идеја из њега.

Русија нема искрених пријатеља – вели митрополит – међу суседним државама. Међутим, нема народа који би тако од срца волео и поштовао Русију као Срби. Зато би Русија морала створити једну "славено-сербску" државу коју би водили Срби. Како Турска лагано пропада, ова нова држава имала би да заузме њено место и тако би се одржала равнотежа у Европи. Остварење овога плана треба да буде прва дужност руског цара кад je у питању велики словенски род^[18].

Стратимировићев мемоар дошао је прво у руке Чарториском као министру спољних послова. Неколика места у овоме спису могла су га заболети. Али је он био тако искрено загрејан за свој словенски програм, да на то није ни обратио пажњу. Он је садржину мемоара саопштио цару, a по каснијем држању према Србима можемо као сигурно тврдити да се и тад заузимао за српску ствар.

Најбоље обавештење o српском питању добио је Чарториски вероватно од депутације српских устаника, која је новембра 1804 била у Петрограду и тражила помоћ од Русије. У овој депутацији био је и прота Матија Ненадовић, те по његовом причању знамо какав је став према Србима заузео Чарториски^[19]. Прота нам прича да их је кнез врло лепо примио, да je с њима дуго разговарао, првог дана као и касније, да се распитивао o Србима, o стању у земљи, затим o вођима устанка и o многом другом.

После ових разговора Чарториски се још више загрејао за Србе и још више се заузимао код цара за њих. То нам најбоље показује његова претставка цару o тој ствари. Он најпре предлаже да се Србима да новчана помоћ, јер се српски устанак мора одржати док до мира не дође; затим да се руски посланик у Цариграду стави у заштиту Срба; од српских депутата у Петрограду двојица да се врате у Србију и да обавесте устанике шта да чине и како да се држе; по тим депутатима треба Србима поручити да остану под оружјем до наредбе из Русије, a одмах да пошаљу депутацију у Цариград и да увере султана у своју оданост; Русија би се имала постарати да Срби добију право на самостално управљање помоћу својих чиновника, a да султану плаћају данак и да му дају нешто војске кад му је потребна против разних одметника и непријатеља; ту војску не би добио само кад би ратовао против Русије.^[20]

И године 1806 заузима се Чарториски свесрдно за Србе^[21]. О томе чак пише гроф Мервелт грофу Стадиону 6 фебруара 1806^[22].

Неко би се могао с правом запитати да ли је требало на овоме месту говорити o држању кнеза Чарториског према Србима, кад су се Срби њему обраћали само као рускоме министру, a не као Пољаку. Али је рад кнеза Чарториског касније, нарочито око средине XIX века, имао огромне важности за Србе у сваком погледу, па смо желели да претставимо на који начин је он добио прва и најважнија обавештења o Србима, њиховим борбама и приликама.

Сасвим је друкчије радила за пољску ствар пољска емиграција.

После пропасти пољске државе пољских емиграната било је пуно расутих по свима европским земљама. Они су се надали да ће доћи до каквих великих потреса у Европи и да ће после њих, заједно с преуређењем европских држава, доћи и до обнове Пољске. Зато су стално прижељкивали немире било на којој страни, надали су се да ће свака варница створити пожар. Зато их је било на свима фронтовима и код свих народа. Али на свим тим лутањима не заборавише своју земљу и највише њиховом заслугом рашири се по целом свету прича o мученици Пољској.

За свог првог рата у Италији (1798) Наполеон покуша да скупи све пољске емигранте и да од њих направи војску, те овласти ђенерала Домбровског да образује легије и да се стави у службу ломбардске републике. Пољацима из емиграције учини се ово као први корак ка ослобођењу Пољске, те поврвеше са свих страна у легије, певајући песму ђенерала Вибицког, данашњу пољску химну:

Нијеµ Пољска још пропала
Док ми живимо....

Али ствар доби сасвим друкчији обрт. Ни у једном међународном уговору није се предвиђало ништа посебно за ове легије. Најзад, 1802 године, Наполеон их употреби против побуњених урођеника у Сан Домингу, где пропадоше читаве масе ових легионара било од побуњеничког оружја, било од тешких климатских прилика.

Тиме се ипак није завршила историја пољских емиграната. Још увек их је било који су лутали по Европи. Било их је и на Балкану, па чак и међу српским устаницима, и од њих су Срби могли добити непосредне вести o пољској земљи и o пољском народу.

По једном сачуваном писму из времена првог српског устанка знамо да је међу српским устаницима било око сто педесет Пољака, од којих десеторицу знамо чак и поименце. Ако је веровати томе писму – a немамо разлога да му не верујемо – неки од ових Пољака налазили су се у близини самога Карађорђа. То би значило да су могли имати и какве важније улоге. Познато нам је из молбе српских депутата рускоме цару да су Срби од Руса тражили и известан број стручних официра. Значи, они их нису имали и били су свесни да су им потребни. Зато су поменути Пољаци могли имати неке официрске улоге, јер се и у споменутоме писму поред многих имена налазе официрске титуле. Један је чак "ђенерал". Не може се поуздано рећи откуда су им долазили ти чинови. Проф. Соколовски, који је ово писмо објавио, нашао је оног "ђенерала" као поручника у пољској устаничкој војсци из Кошћушкова времена. Ови Пољаци су могли прећи у Србију или из Италије или из Влашке, јер је тамо било пољских легија. У свему овоме занимљиво је још и то што се у томе списку налазе и чланови веома добро познатих пољских галициских племићких породица. Поред осталих, ту су грофови Ђедушицки (Dzieduszycki) и Козјебродски (Koziebrodzki), па барон Хајдел (Heydel), па Ћењски (Cieński), Пјетруски (Pietruski) и други^[23]. Ма какву улогу имали ови Пољаци међу Србима, за нас je овом приликом важно да је то био први шири додир Срба и Пољака.

После свега овога настале су велике промене и код Срба и код Пољака, те je то у многоме омело сваку политичку сарадњу.

Пољско одушевљење за политику цара Александра I и кнеза Чарториског није дуго трајало. Кад Наполеон од пруског дела Пољске створи Варшавску кнежевину (1807), Пољаци се листом окретоше њему. Било их је пуно у Наполеоновој војсци, борили су се јуначки под заповедништвом свога кнеза Поњатовског, уживали симпатије многих европских народа, али им то не поможе. Њихова судбина била је сувише чврсто везана за судбину француског императора, те с његовом пропашћу пропадоше и све њихове наде.

На Бечком конгресу (1814) три суседне силе, Русија, Аустрија и Пруска, поделише још једном Пољску, оставивши једино самостални град Краков. Цар Александар I створи пољску краљевину, која je с Русијом имала само заједничког владара и спољну политику. Вице-краљ пољски постао је пољски ђенерал Зајончек, a заповедник пољске војске велики кнез Константин, брат царев. Пољска доби и устав, додуше октроисан, али су га на царев позив радили највиђенији пољски великаши: Чарториски, Замојски, Островски, Матушевич и др. И краљевина поче нагло да напредује, нарочито у економском и просветном погледу.

Поред овако доброг почетка, Пољској као да није било суђено да остане дуже на миру. Врло брзо се створи доста незадовољника. Аристократским претставницима није било право што се краљевини не припајају и оне земље које су некад биле пољске; левичарима није била по вољи апсолутистичка влада, па макар и не била рђава по Пољску. Изгледа да je нарочито привлачио пољску мржњу велики кнез Константин својим незгодним карактером и деспотским понашањем. Већ двадесетих година почеше се стварати по целој Пољској тајне организације, као одјек сличних обичаја у осталој Европи. Довољно је било да се открију прве такве организације и да настану оштра кажњавања, па да мира више не буде. Године 1822 због таквог рада би суђен и осуђен мајор Лукасињски, a 1823 власти похапсише вође ђачког друштва Филарета у Вилну и направише од тога велику узбуну. Руска власт у Пољској постајала је све чвршћа, a пољска мржња према Русима све већа. Још кад на руски престо дође апсолутиста Никола I (1825-1855), и постави за вице-краља у Пољској великог кнеза Константина (1827), a из Европе се све више почеше уносити у Пољску слободоумне идеје, било је јасно да међу Пољацима свакога дана може планути пушка. Још јаче се то осети после француске јулске револуције. И заиста, у новембру 1830 у Пољској букну устанак. Русија посла велику војску под заповедништвом славног Дибича, a кад овај умре наследи га исто тако чувен ратник Паскјевич, и устанак би угушен. Mace Пољака опет одоше у емиграцију. Од тог доба па за дуго време Пољску ће у ствари претстављати та њена емиграција.

II.
Наука и књижевност у Пољској почетком XIX века. – Словенска идеја. Друштво пријатеља наука. – Пољаци у нашим крајевима. – Осолињски и Стратимировић. – Соларић и Сјераковски. – Јероглифика. – Римљани славенствовавши. – Истоветност Скита и Сармата.

Ако Пољска није могла привући пажњу Срба политички, могла је то учинити својом науком и књижевношћу.

И у Пољској је "осамнаести век можда највише век историје, археологије, преписивања рукописа, скупљања грађе". Нарочито је историја имала одличне раднике. Ни словенска наука није остала без претставника. Идеје које је први изнео историчар Пелцел, a популарисао особито Немац Хердер, имале су и међу Пољацима добар одзив. Додуше, код Пољака је мисао o сродности словенских народа спочетка била ограничена само на сродност Пољака и Руса. Певао je o томе песник Трембецки (1730-1820), писао je o томе мудри пољски политички писац Станислав Сташиц (1755-1826). A мисао o сродности свих словенских народа развиће у својим делима тек песник Јан Вороњич (1757-1820). Он je већ прави панслависта, он кликује Слави и позива све Словене да се уједине и завладају целим светом. Од овог песника многе је мисли примио и отац "словенске узајамности" Јан Колар.^[24]

У Пољској се могло добро радити на науци нарочито зато што су научнике изобилно помагали богати племићи, који су се често и сами њоме бавили. У томе су се особито одликовали кнез Чарториски, гроф Осолињски, браћа Потоцки и многи други. Осим тога, од великог значаја за пољску науку почетком овога века било је оснивање Друштва пријатеља наука у Варшави (1800). Ту су се окупили тадашњи најбољи пољски научници. Друштво је имало за циљ да помаже проучавање старина и домаће историје, истраживање историских и књижевних споменика и изучавање словенских "дијалеката" (тј. језика). Рад у овоме друштву за дуго је давао правац читавој пољској науци. A он је ту увек био словенски обојен, кад јаче, кад слабије. Отуда се код Пољака појављује врло јако интересовање за остале Словене. Пољска словенска наука с почетка XIX века може се похвалити читавим низом веома познатих имена као што су: Бантке, Ходаковски, Мајевски, Раковјецки, Суровјецки, Осолињски, Потоцки, Чацки, Маћејовски, Бентковски, Вишњевски, Линде и многи други. Њихови радови су се макар у оно време веома ценили, па ће њихова слава допрети и до наших људи од пера.

Осим тога, пољски су научници много путовали, особито по словенским земљама. Неки су били и у нашим крајевима и ту долазили у додир с нашим људима. Тако је кнез Александар Сапјеха 1802 и 1803 године походио наше приморске крајеве, можда више жељан егзотике него науке. С озбиљнијим намерама путују Михал Бобровски 1818 и Анджеј Кухарски 1827 године. Али су пољски научници и књижевници могли долазити у додир са Србима и ван наших земаља, a највише у Пешти, Пожуну, Бечу, Прагу, Лајпцигу и др.

Први нама познати покушај пољских научника да ступе у сарадњу са српским књижевницима био je у вези с радом на пољском речнику на који први помисли Самуел Богумил Линде (1771-1847). Ова његова мисао нађе потпору код Потоцких и Осолињског, који су му и омогућавали рад на науци, a сам кнез Чарториски даде му идеју да пољске речи објашњава речима из других словенских језика. Због тога је требало имати речнике свих језика, a кад тога није било, требало је тражити помоћ од књижевника. Тако је постао потребан и неко од Срба.

Првих година XIX века боравио је Линде у Бечу код грофа Осолињског и ту радио на речнику. Како je у то време пролазио кроз Беч Атанасије Стојковић, Осолињски и Линде потражише га, упознаше се с њим и вероватно од њега затражише обавештења o српском језику. Али он као да им није могао много помоћи, него им саветова да се обрате митрополиту Стратимировићу, o коме се говорило да спрема српску граматику и речник. Зато Осолињски 3 септембра 1803 написа митрополиту једно врло ласкаво писмо, спомињући његов "weltbekannte Eifer für Wissenschaft und hauptsächlich slavische Literatur", и замоли га да помогне Линдеу^[25].

Одговор Стратимировићев на ово писмо био је доста хладан. Он неће да прими сарадњу, не зато што не би хтео, него зато што не може. Али зато упућује на три личности: Лукијана Мушицког, Гедеона Петровића и Јована Лазаревића^[26]. Упутство је било добро и искрено. Нарочито што се тиче Мушицког. Познато је да се он бавио и тад и касније језичким стварима, да је познавао доста страних језика и да се нешто доцније и с Вуком разговарао и дописивао o речничким питањима. Од друге двојице нарочито се у Лазаревића полагале многе наде. Вук тврди да је био добре спреме^[27]. И с других страна видимо да је био цењен^[28], али није стигао да оправда све наде које су у њега полагане, јер је врло млад умро.

На томе се завршио овај покушај сарадње.

Митрополит се тада сам није могао бавити овим стварима вероватно зато што је било много других важнијих послова пред њим. To je било време пред устанак у Србији, a митрополит је морао имати много посла с људима из Србије, који су стално долазили к њему и тражили упутства и помоћи. Да ли је пак Мушицки што написао o овоме, није нам познато.

Много већи значај имало је познанство Павла Соларића с пољским грофом и научником Јузефом Сјераковским. Оно пада у почетак 1810 г.

До 1810 године Соларић је већ био издао добар део својих књига. Нас особито занима његова обавештеност o Словенима. Још у своме Землеописанију спомиње он понешто o овима. Тако кад хoћe да објасни реч "наречија", он ће написати ово: "Наречија се зову разна употребљенија, које по придодатком и изпуском, једнога истога језика; сербски, росијски и прочи јесу наречија језика славенскога"^[29]. A нешто даље, при набрајању свих "поглавитих" језика, он спомиње "славенски, којега су знатнејша наречија језик сербски, руски, пољски, пемски, моравски, вендски и волгарски"^[30]. Ове две ситнице не доказују нам, додуше, да је Соларић пратио шта се у то време писало o Словенима, ма да се тад још врло мало доброга и писало, али је код њега било интересовања за то. Оволико је могао научити и од свог учитеља Доситеја^[31].

Право интересовање Соларића за словенска питања пада некако пред 1810 годину. Тад је радио Јероглифику, у којој је хтео да покаже шта мисли o пореклу и језику Словена. Ово дело имало је да буде круна његова рада, како нам он сам тврди. Али га, на жалост, није довршио, него је штампао само један извод из њега као предговор уз Беседовник Вићентија Ракића (1810). Ево главних мисли из тога дела.

Славенско (не словенско) име постало је од речи слава. Славенски језици постали су од једног заједничког језика који се сачувао у црквеној употреби код православних Славена. Taj језик je у ствари стари српски, па према томе, прво место међу славенским језицима заузима српски. Славенске су азбуке: глагољица и ћирилица, црквена и грађанска. Латиница пак нити је била нити може бити славенско писмо^[32].

Баш кад je o овим питањима размишљао, Соларић се упознао са Сјераковским.

Овај пољски гроф био је доста крупна политичка личност. И године 1810 путовао је политичким послом у Рим, где је имао да се састане с пољским кнезом Станиславом Поњатовским. Поред својих политичких послова, бавио се он и науком. Био је веома учен. Особито је волео археологију и историју уметности. На својим честим путовањима скупљао је старине сваке врсте, a нарочито књиге, и то највише оне које су биле важне за историју и порекло Словена. Био је члан варшавског Друштва пријатеља наука и у њему је узимао видно учешће. Он је 9 јануара 1808 прочитао један од првих славистичких радова у томе друштву под насловом: "O mitologii słowiańskiej i dowodach dawności narodu słowiańskiego". Ту je развијао и бранио тезу да Словени нису били ни нов ни дивљи народ кад су почели примати верске појмове од Скита или од Грка^[33]. За овај рад се у једном писму Банткеу интересовао и сам Добровски^[34], a нешто касније видећемо да патријарх славистике цени Сјераковског^[35]. По свему овоме, a и по доцнијем раду пољскога грофа, Соларић је имао шта да научи од овог новог познаника.

Како је до познанства дошло?

Сјераковски је на поменутоме путовању скупљао и спремао грађу за дело o Словенима које би се звало Orbis slavus. Moрao je на сваки начин и у Млецима тражити старе словенске рукописе и штампане књиге, па се у некој библиотеци или антикварници могао срести и упознати и с нашим Соларићем, који се такође бавио сличним послом. Највероватније ће бити да је Сјераковски свратио у штампарију Пане Теодосија, код кога је Соларић био коректор, па се ту упознали. Изгледа да се познанство врло брзо претворило у пријатељство, јер већ у своме Поминку књижеском (1810) Соларић назива Сјераковског "добри пријатељ мој"^[36]. Морали су одмах почети разговоре o словенским питањима, чим је дошло до тога да је Соларић дао своме пољскоме пријатељу на читање рукопис још недовршене Јероглифике. Отоме он пише своме пријатељу Захарићу 6 јуна 1810 ово: "Он је (тј. Сјераковски) читао Јероглифику и приметио себи из ње много које шта: стотину је крат овај муж мене загрлио и пољубио, нашавши у мени (како говораше) сотрудника својего"^[37].

Сјераковски је заиста био одушевљен сусретом са Соларићем. То би нам потврђивало наведено место из Соларићева писма; затим, Сјераковски се и касније дописивао с нашим писцем, само та преписка није очувана; најзад, Сјераковски је био тај који је при пролазу кроз Беч причао Копитару o Соларићу, и од тог времена се Копитар и Соларић дописују. Томе познанству свакако има да захвали Соларић што је био добро записан и код кнеза Чарториског. "Веома жалим што нисте пратили Соларића на његовом научном путовању; o њему сам за боравка у Италији много добрих ствари слушао. Изгубили сте и друштво ученог човека и могућност да видите места која се много тичу нас" – пише кнез Чарториски Михалу Бобровском^[38].

Соларић је могао пуно лепих ствари научити од Сјераковскога. Пољски гроф долазио је из једног познатог славистичког друштва, знао се с толиким славистима, знао је шта највише занима тадашње научнике. Довољно је било да o томе само прича Соларићу, па да корист буде несумњива. Сјераковски је много путовао, "обишао је све пределе и мора Европе, тражећи посвуда следа вештеј које се касају Славена" – каже Соларић^[39]. A то je морало веома занимати нашег писца. Затим, Соларић је преко Сјераковског могао ступити у везу с читавом тадашњом пољском науком o Словенима, која је била веома бујна. A корист је била још већа што се пољски гроф и сам озбиљно бавио науком, те су његова мишљења и његови савети могли у многоме разбистрити видике човеку који је био жељан науке као Соларић.

Соларић je на неколико места рекао колику је корист имао од познанства са Сјераковским. У Поминку књижеском каже да је од Сјераковског чуо како и у Пољској има старих књига штампаних словенским писменима обојега вида^[40]. Највише је пак корисних савета добио за исправку и допуну своје Јероглифике. Ово дело је било скоро готово још онда кад га je Сјераковски читао. Међутим, Соларић није успео да га за живота заврши. Разлог томе било је баш ово познанство. После разговора с пољским грофом пред нашег писца испречила се маса нових проблема o којима је требало још много размишљати. "Ово познанство причинило је да ја морам време печатанија моје Јероглифике поотмакнути, нова откровенија, нова прибавленија обогаћавају ово свјаштеноје чертаније или писаније" – каже сам Соларић^[41].

Можемо онда као сасвим сигурно претпоставити да би се утицај Сјераковскога видео на Јероглифици само да је Соларић завршио. Ако ништа друго, оно би сигурно Пољаци заузимали више места него раније. Соларићеве симпатије према Пољској вероватно су ојачале. Можда је зато у његов план путовања с грофом Гилфордом 1818 ушла и посета Пољској^[42]. Али на тај пут Соларић не стиже да оде.

Ипак се може опазити неки утицај Сјераковског код Соларића. Да нам је сачувана њихова преписка, имали бисмо свакако више података, али и овако можемо учинити неке претпоставке које нису неоправдане.

Можда није била без утицаја Сјераковског мисао за Римљане славенствовавше (1818). Пољски гроф је могао причати Соларићу какве су идеје o сродности разних народа брањене у Друштву пријатеља наука. Могао је говорити o санскритологу Мајевском који је тврдио да Словени воде порекло од старих Инда. To je овај закључивао из сродности језика. О томе говори у расправи O Słowianach i ich pobratymcach (1816). Ову књигу могао je добити Соларић од Сјераковског. Занимљиво је можда да и Вук ово дело Мајевскога назива не по правом имену него Славени индијанстовавши^[43], што би одговарало наслову Соларићеве књиге. – Затим, песник и професор на универзитету у Варшави и преводилац наших народних песама, Казимир Брођињски, говорио je o сродности Грка и Словена, сматрајући да су од Инда постали Грци, a од ових Словени. То тврди на основу сличности језика. – A наш Соларић наћи ће сличности између латинског и словенског језика, те ће тврдити да су из истог кола изишли и Римљани. Само он неће рећи да Словени воде порекло од Римљана, него да су Римљани много примили од Словена, ако нису само један изданак Словена.

Соларић је био тако уверен да су ови његови погледи правилни да je у једном писму од 7 јуна 1819 наговарао самога Добровског "као јединог најспособнијег", да напише "Греке или Јелине славенствовавше". Али, вели, ако Добровски не буде хтео то учинити пре но што изиђе његова, Соларићева, књига o Словенима, после ће сигурно учинити, "јер ће се удостоверити да су Јелини били од исте лозе са Славени"^[44].

Све би ово били само одељци једног широко замишљеног дела којега се Соларић пред крај живота био латио. У писму Вуку од 17 децембра 1819 он пише ово: "...потргао сам, јер је време већ и право, те претресам моје рукописе давне и новије, из који сачињавам књигу: "Рода славенскога почетак, размноженије, породе (sic!) и изроди". Нек се ова сила истура на свет, за остало ћемо лакше"^[45]. A колико је имало ово дело да иде у ширину видимо из садржаја који је штампан уз списак посмртних Соларићевих рукописа^[46].

Још се боље показао утицај Сјераковског при избору предмета за расправу која је Соларићу остала у рукопису: Истоветност Скита и Сармата доказана из Печалиј a из Писанија понтиски П. Овидија Насона^[47]. To je по превасходству пољска тема. Њоме се бавио још историчар пољски Марћин Кромер из XVI века. Он је још казао да су Словени дошли из Сармације и да су управо били Сармати, a потицали су од Нојева унука Асармата^[48]. Та се мисао после провлачила кроз пољску књижевност све до најновијих времена. Али се њоме особито много бавили научници и књижевници крајем XVIII и почетком XIX века. Ту тему је највише популарисао песник Јан Вороњич. Мисао из једног његовог писма потпуно се слаже с оним што доказује Соларић у својој расправи.

Вороњич је желео да претстави порекло Пољака у низу песама. Зато се 10 августа 1808 обраћа писмом ученом Хугу Колонтају и поставља неколико питања у вези са скитско-сарматским проблемом. Ево како је гласило прво питање: "Да ли се може сва она земља која се налази у Херодота описана под именом Скитије сматрати као гнездо и колевка exclusive самих словенских народа, називаних било каквим именима? Да ли је језик тих народа, ма да се по дијалектима нешто разликовао, био увек словенски, или сарматски, што је свеједно, или старински речено скитски? Ако претпоставимо да тамо народи друге лозе ни племена нису живели, нити да су били покорени од страног оружја, онда су ови морали говорити својим првобитним језиком све до времена Овидија, који се дичи пред Римљанима да је научио "Gaetiae Sarmatiaeque loqui", и да je на томе језику писао и песме. Дакле, он је сматрао да су Гети и Сармати једно; a с друге стране знамо да су Скити и Гети сматрани за исти народ"^[49]. Ово је тачно и предмет поменутог Соларићевог рада.

Вороњич ово износи као нешто што је већ познато. То би значило да је тих година морало бити говора o овим питањима у варшавским научним круговима. Нешто касније много се бавио тим проблемима Франћишек Чајковски. Он је обишао целу Херодотову Скитију да би урадио њену географију, и више пута je o тим стварима говорио у Друштву пријатеља наука. Своје доказе је поткрепљивао цитатима из многих класичних писаца, a међу осталима позивао се и на Овидија^[50].

О свему овоме могао је Сјераковски Соларићу и причати и писати. И сам се морао бавити питањем Скита, јер је њихову културу упоређивао са словенском. Биће онда сасвим оправдано ако устврдимо да је за ову расправу Соларић добио идеју од свог пољског познаника. И расправљао је ствари које су међу пољским научницима биле веома познате.

Још нешто би нам говорило да се Соларић доиста мислио одати словенској науци. По једном писму Копитару из 1819 видимо да је добио од овога вероватно 1816 године неке књиге. Све су оне славистичког садржаја. Између осталих налазе се ту и дела Добровскога^[51].

Пред крај живота упознао се Соларић још са једним Пољаком. Био је то слависта Михал Бобровски. Он је Соларића сматрао за једног од најученијих Словена и хвалио његове радове^[52]. Иначе је Бобровском сам Добровски саветовао да у Млецима потражи Соларића^[53]. Само ово познанство није било дужег века, јер је Соларић тада већ био тешко болестан, a ускоро је и умро.

III.
Копитаров удео у Новинама србским Давидовића и Фрушића. – Чланци о словенским питањима у новинама. – Рецензија на Линдеов Пољски речник. – Вест о Потоцком. – Вести о Осолињском.

"Српска књижевност је сва у Бечу, у новинарници" – писао је Шафарик своме пријатељу Палацком 1820 године из Новога Сада. Шафарик је мислио на Новине србске, око којих се, почев од 1813, окупља група српских књижевника и ствара добро познати Бечки круг. Главне личности у тој групи су уредници новина Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, и Вук Караџић, a вођ групе је Словенац Јернеј Копитар. Копитар је био тај који је давао упутства како треба радити, он је гонио непрестано на рад и помагао у часовима колебања и сумње у успех, он је био савест и бич ова три човека којима је било суђено да учине прелом у једној књижевности. Утицај Копитаров на ове људе био је врло велики, али се много више осећа код уредника новина него код Вука, који је сваком своме раду давао обележје своје снажне индивидуалности.

Бечки круг је повео и за цело време водио у српској књижевности бој око српског језика и правописа. Та борба имала је широке словенске основе, сваког часа се правила упоредна словенска испитивања и пратила се славистичка књижевност на свима словенским језицима. Природно да је и пољска богата славистичка литература свраћала пажњу на себе. Због тога, ма да интересовања ове групе књижевника иду више у језичком него у чисто књижевном правцу, она су вредна да се на њима задржимо, јер су дала основ каснијим много ширим интересовањима за словенске књижевности. A учинићемо то и стога што се у Новинама србским осећа на неким местима нескривена симпатија према Пољацима. To je било за оно време чудно. Познато је како су Срби тада гледали у Русију и колико су на њу рачунали, па би природно било да њихов став према Пољацима, који су Русију и Русе грдили и мрзели као завојеваче, буде непријатељски. И тако је углавном и било. Кад је Никола Шимић у својој књижи Иконостас славних и храбрих лиц (1807) уз биографије славних Руса: Петра Великог, Катарине II, Суворова и др., дао и биографије два Пољака, последњег пољског краља Станислава Августа и војсковође Тадије Кошћушка, он је то учинио не да прослави Пољску, него да покаже како је она пропала, a како се Русија ширила, ма како му се често искрадале искрене похвале овим Пољацима. У Новинама србским, међутим, налазимо нескривену симпатију према Пољацима. Можда то не бисмо могли рећи за велике и врло исцрпне извештаје o руској Пољској и o походама рускога цара пољским крајевима, као ни за велики чланак Конституција пољска (крајем 1815), што се све може схватити и као обично новинарско обавештавање, али се по неким стварима то врло јасно види. Тадија Кошћушко биће на једноме месту "један од највећи мужева нашега времена"^[54], a уз вест o смрти овог пољског народног јунака, који се прославио баш у борби против Руса, уредник ће с неуздржаним одушевљењем испричати широко његов живот^[55]. И смрт ђенерала Домбровског веома ће ражалостити нашег уредника: "Ево и другог стуба пољске славе, после Кошћушка, нестаде!"^[56] Таква места нису ретка у новинама. Мислимо да се у томе свему огледа донекле Копитаров утицај на уреднике.

Копитар је некако одмах по доласку у Беч (1808) постао врло близак једној групи Пољака у Бечу. Кад је постао цензор словенских књига, Копитар зажеле да добије и службу у Дворској библиотеци, a ту је био директор чувени пољски мецена гроф Јузеф Осолињски. Копитар се врло брзо упозна с њим и замоли га да се за њега заузме. Осолињски се заузе и Копитар доби тражено место 1810. Али ту није крај. Осолињски је имао врло богату личну библиотеку. Његов дом и библиотека били су широм отворени многим научницима, особито славистима. To je био читав научни институт, "Ossolinium", како га Копитар назива. Копитар је ушао у тај пољски славистички круг и постао врло интиман са многим Пољацима одатле. A Осолињског је називао својим пријатељем и заштитником већ половином 1811 године^[57]. То je морало учинити да се код Копитара развије симпатија према Пољацима. Ту симпатију пренео је и на уреднике новина, јер је он много полагао на улогу ових новина у српској књижевности, те је на све могуће начине помагао уредницима и утицао да новине буду по његовој замисли. Taj његов утицај најбоље ће се видети на словенским стварима, док су српске водили Вук и уредници много самосталније.

Првих година излажења Новина србских Копитар је био сувише заузет својим пословима. Али зато крајем 1814, кад се мало ослободи тих послова, он написа повећу критику на новине и у њој рече шта у њима мисли да треба изменити, a шта додати. Нарочито је замерао уредницима што нису по обећању доносили белешке o знатнијим књижевним појавама и личностима, и што нису довољно пазили на језик^[58]. Али се Копитарова улога не сврши на томе. Од те године поче се он и сам старати да новине добију много више књижевних прилога. У томе му је тада могао помагати и Вук Караџић, који је већ био у Бечу. И тако од броја 168 године 1815 новине почеше да доносе књижевне прилоге у рубрици Смјесице књижествене. Читав књижевни живот српски тога времена огледа се у новинама. Ми ћемо се задржати само на оним прилозима који се тичу словенских питања, a посебице пољске књижевности.

У броју 183 од 20 августа 1815 налазимо чланак Поглед на дијалекте славенске, њиово књижество и спомоћна средства к познанију^[59] њиовом. To je Давидовић превео с немачког Копитаров чланак Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Hilfmittel sie zu studieren (1813). To je један општи поглед на порекло и поделу Словена, где се Пољака спомиње 10–12 милиона, онда се говори o црквеном језику, и на крају се даје врло кратак преглед словенских књижевности, где су за сваки језик још споменуте најбоље граматике и речници. Од Пољака су споменути Копчински, Линде и Бантке, a за књижевност је речено само оволико: "Пољаци богато књижество како у прози тако и у стихови имају".

Као увод у низ чланака o словенским питањима овај Поглед заиста је био одлично изабран. To je свакако један од најбољих чланака Копитарових. Он је првобитно изишао у нешто друкчијем облику и носио наслов Patriotische Phantasien eines Slaven (1810). Одмах га је Јунгман превео на чешки, a Добровски је писао Копитару да те "фантазије" никако нису фантазије и саветовао му да чланак развије^[60]. Тврди се, најзад, да је баш овај чланак послужио Шафарику као основ кад је почео радити своју историју словенских језика и књижевности^[61].

После овога долазе други славистички чланци. Давидовић је имао Славина и две Слованке (1814, 1815) Добровскога и преводио је највише из њих. У бр. 227 (1815) налазимо чланак Важност словенског језика, a у бр. 241 O најчистијем дијалекту, оба из Слованке. Овај други је без потписа и штампан je у оригиналу као допис из Пољске, a ми знамо да га је писао пољски слависта Ј. С. Бантке^[62]. Пуно је ту обавештења o пољском језику, a узгред и o пољској историји. Највише је говорено o пољским војним називима, који су често позајмљивани из страних језика. Наш уредник није био много пажљив при превођењу. Неке реченице је испустио (можда и намерно!). Али је свакако непажња кад ukrainisch преводи са краински, a исто тако превешће и мало касније krainisch. Преводилац није знао да чита пољски. Зато ће реч proporzec, наведену пољски у немачком тексту, транскрибовати као пропорчец место пропожец, a мало даље множину исте речи: proporce транскрибоваће са пропорце, сматрајући ваљда да је то сасвим друга реч.

Прегледаћемо сад оно нешто прилога o пољској књижевности.

У бр. 11-13 изишла je рецензија на пољски речник С. Б. Линдеа^[63]. Писао ју је вероватно Давидовић, али идеје изложене у њој показују од става до става да их је давао Копитар.

Писац се прво обраћа Србима, као Словенима, јер зна да их све словенске ствари занимају као и рођене, и јавља да је изишао Линдеов речник ("словник"). Срби се могу подичити, вели се даље, пријатељством овог "ученог мужа", па зато треба боље да упознају његово дело: "Може бити да ће и који Србин благородно намјереније предузети и за наш прекрасни језик оно покушати што је Линде за пољски, такође славенски, готово непобедимо учинио". Речник је иначе веома потребна ствар. И Виланд, "један од најбољи немецки списатеља", каже да је стално читао Аделунга. Многе су земље оснивале читаве комисије за израду речника, само су два речника урадили појединци: немачки Аделунг и пољски Линде. "Како би славно било кад би се Србљин који нашао, који би србски такав словник сачинио, и који би трећи у реду сабиратеља речи језика једнога био". Линде је у библиотеци грофа Осолињског прочитао дела преко осам стотина пољских писаца. Исписивао је речи и при етимолошком испитивању нашао је да је пољски језик словенски дијалекат. "И то је баш могао у Виени". Ту се једино могао састајати са Словенима из свих крајева и ту је могао проучити словенску књижевност, јер је ту могао налазити чак и веома ретка дела, "која иначе и на другом месту света нигде нашао не би". Тако је Линде поставио основ "сравнителном словнику славенског језика." Дело је хтео штампати у Бечу, али га позвали у Варшаву, где је "дело своје посреди хуке ратне и посреди предидући и последовавши промена с особитим постојанством печатао и до конца напечатао".

Све су ово Копитарове мисли. Вук је баш тад почео радити на речнику и Копитар је желео да га потстакне на рад. И истицање Осолињског, и подвлачење како се само у Бечу могу радити овакви тешки послови, све је то Копитарово. Најзад и оно што се говори под каквим је приликама речник штампан морао је Копитар узети из Линдеова речника, из предговора VI књизи, јер се сигурно Давидовић не би снашао у Линдеовом тексту, кад знамо да није могао читати на пољском.

После овога, критичар је на примеру oyciec или ociec хтео да покаже како је овај речник рађен. Уз пољски облик, вели, дати су одговарајући облици из свих словенских језика, само српскога нема. "Али одговоримо да смо ми сами тому криви". Лужички Срби, са сто хиљада становника, имају два речника за два дијалекта, a Срби са два до три милиона људи немају ни једнога. "И зато желимо да би ова наша реч на добру земљу пала! – Наш Линде неће за сравњеније речи и говорења 800 списатеља читати морати, ибо иј ми толко не имамо. Да, готово би боље било ниједнога не читати (јошт ниједан досад чисто српски писао није)". И најзад ће доћи савети како се ради речник. Говори се чак и o техничком делу: како се бележе речи на засебне листиће, како се после првог издања скупља грађа за допуну, и све редом онако како је Копитар писао своме пријатељу Примицу^[64]. Вероватно је тако упућивао раније Давидовића у рад, тако је тада показивао и Вуку.

Ова рецензија је највећи оригинални рад у новинама те године. Тако и толико није се писало ни o једној страној књизи до тога доба, a и дуго касније. Вероватно се овој рецензији има захвалити што је Линде са својим речником постао веома познат код Срба, те ћемо и касније налазити o њему белешке, a сретаћемо се с његовим именом доста често и у препискама наших писаца тога времена.

О пољској књижевности налазимо у новинама још неколико већих и мањих бележака. Важност ових бележака постаје већа ако не сметнемо с ума да се у то време врло ретко писало o страним књижевностима, и да по величини тих бележака пољска књижевност има код нас завидно место.

У бр. 24 од 31 јануара 1816 налазимо белешку да је на Украјини умро гроф "Јован Потоцки, член Варшавског Содружества пријатеља наука и славан пољски списатељ", што "свету словенском мора жао бити". Сличних вести o пољским књижевницима нема у овим новинама. Могли бисмо се запитати откуд то да се o Потоцком пише, a многи далеко чувенији научници и књижевници остају неспоменути. Одговор је опет: Копитар. Не заборавимо да је он своју расправу Die Slaven im Thale Resia писао и штампао кратко време пре тога баш поводом једног списа Јана Потоцког, којега назива: "der berühmte polnische Reisende"^[65].

Неколико вести тичу се уопште књижевног рада у Пољској. У бр. 188, 1816 налази се вест из Варшаве како се тамо у последње време много урадило за просвету и књижевност. Спомиње се и Линде, "онај исти што је словник пољски списао". У бр. 6, 1817 читамо вест o оснивању варшавског универзитета. Уз ту вест уредник нас обавештава како су у Пољској јако цветале науке за владе Зигмунта I, како је Пољска у XV и XVI веку имала много "преискусни мужева" у војевању и књижевности, и како су познији ратови учинили "те су науке у Пољској мало престале". И ту је наш уредник добро обавештен. Назначимо да од истог овог броја међу "пренумерантима" налазимо и имена: Банткеа из Кракова и Линдеа из Варшаве.

Два су прилога од веће важности за нас. Један је штампан у бр. 86, 1816. To je извештај о оснивању библиотеке Осолињских у Лавову. Писац белешке поздравља великог дародавца грофа Осолињског и жели да овај завод достигне Јоханеум у Грацу. Затим долази читав извештај o завештању. – Други прилог је изишао у бр. 22, 1819 и то је реферат o књизи Осолињског Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej. Преведен je с немачког из бечких Општих новина. Изгледа да га је писао Копитар. Занимљиво је можда да је веома дугачак наслов пољски наведен без иједне грешке, што није тако обична ствар за ове новине. Можда је коректуру водио сам Копитар. Занимљиво је можда и то да је овај реферат тек нешто касније преведен на пољски. За дело Осолињског каже се ту да је такво какво немају ни много срећније књижевности. Нарочито се хвали расправа o Кадлубеку, "оцу пољских повјестописаца". Писац расправе, каже се ту даље, поправио је Кадлубеков текст помоћу рукописа и "Шлецер се оштро опровргава". A испод текста налази се једна напомена, за нас врло важна, која гласи: "Један од наши најчувенији Србаља има исто овакве вједомости o нашем србском књижеству готове. – Али их није објавио. Зашто? Гди би ми с другим народима узастопце ићи могли..." Ове су речи свакако биле упућене Мушицком. Дакле, и овде послужио Пољак као пример.

Најзад, Копитар је учинио нешто што је могло Давидовића везати јаче за Пољаке. Наиме, по његовој препоруци Краковско учено друштво изабра год. 1820 за дописне чланове Вука, Давидовића и Фрушића. Давидовић је диплому примио тек 1826, те ће се од тад поносити што је "Краковског ученог содружества член", и то ће касније увек штампати испод свог имена. Његово би интересовање за Пољску постало можда много веће да га нису прилике и послови одвели на другу страну.

IV.
Вук у Бечу. – Вук и Франћишек Мирецки. – Рад на Речнику. – Савети Мушицког. – О називу Речника. – Вуково познавање пољског језика до 1818. – Тумачења и поређења. – Вук у Пољској. – Познанство с Мајевским.

Неколико појединости из књижевне делатности Вука Караџића захтевају да o њему овом приликом проговоримо одвојено^[66].

Вук је стигао у Беч крајем октобра 1813 и одмах се преко Стефана Живковића и уредника Новина србских упознао с Копитаром. Познато је како је Копитар упућивао Вука шта и како треба да ради, онако исто као што је нешто раније покушавао да наговори на такав рад најпре Лукијана Мушицког, па онда и уреднике новина. Поред осталога Вук је тад од свога учитеља добио и прве појмове o словенским језицима, па међу осталима и o пољском. Али је Вука много више приближило Пољацима то што га је Копитар брзо увео у бечко пољско друштво научника и уметника окупљено око грофа Осолињског, у којем је – као што смо рекли – Копитар био чест гост. Што је још важније, Вук није остао у томе друштву по страни, него је направио и ближа познанства, што нам потврђује једна појединост.

Године 1815 издао јо Вук другу књигу народних песама и на крају је дао као додатак за неколико песама и ноте, које је „сложио (као што народ пјесне пјева) и за клавир угодио Г. Франц Мирецки (Пољак)^[67]. Мирецког је Вук упознао код Осолињског.

Пољски музичар Франћишек Мирецки (1791-1862) био је родом из Кракова и од 1814-1817 био je у Бечу код грофа Осолињског као секретар, a истовремено је учио теорију музике и клавир. Кад је завршио у Бечу музичке науке, отишао je у Италију. Године 1838 позвао га је краковски сенат за директора новостворене музичке школе. Ту je остао после до краја живота. Оставио је читав низ опера и оперета с талијанским и пољским текстом, као и низ балета. Као музичар данас је скоро сасвим заборављен, али је некад његов рад праћен с великом пажњом. Чак ће се и код нас 1845 године забележити премијера његове опере Ноћ у Апенинимапо речима Александра Фредра^[68].

Није ни потребно да подвлачимо да је познанство Вука и Мирецког било присније. Сама техника посла то је захтевала. Морали су дуже бити заједно, па макар само док су записивали песме. Од Мирецког је Вук могао сазнати много штошта o Пољацима и Пољској, особито o пољским народним обичајима^[69].

Кад је почео спремати речник, Вук се још чешће сретао с пољским стварима. Ако ништа друго, оно je бар Линдеов речник морао чешће прелиставати. Копитар му је сигурно указивао да се угледа на пољског лексикографа, као што је и Давидовића натерао да напише рецензију на овај речник због Вука. Зато ће Вук одмах у првом "објавленију" за речник од 1816 године написати већ у другом ставу: "Славни Пољак Г. Линде, сочинивши недавно свој Пољски словник, сравнио je с пољским језиком све проче славенске, кром сербскога, у којем печатана рјечника није нашао"^[70].

Током 1817 године добија Вук са свих страна савете који га често упућују на пољске научнике. Линдау му пише да би најбоље било ако би свој речник радио по угледу на Линдеа^[71]. A Мушицки му нештедимице прегрштима шаље савете. Његова су писма каткад читаве расправе. "Српски Хорације" је баш у то време прегледао словенске граматике и речнике. Од пољских је имао Копчињског и Банткеа, које је био добио преко Копитара^[72]. Зато ће се сваког часа на њих позивати. Најпре ће јавити да му се Бантке "најбољма допада, најпаче чрез разделеније разни значенија и због фразес"^[73]. На другом месту пише o "јасности" и "велесилију" језика и каже да му се Бантке "у том врло допада"^[74]. Али савети Мушицкога нису остали тако опште природе. Упушта се он и у ситнице, и ту је био позванији од Копитара, јер је добро знао српски језик, те је штедро делио савете пријатељу.

Мушицки је више пута писао Вуку o називу речника. У писму од 11 марта 1817 налазимо ове његове речи: "А како ћемо га назвати? Као и брат Линде: словник. To je управо по природи свију славенски језика"^[75]. Али се преварио, и брзо је увидео да се преварио. Сигурно је видео да у пољском реч słowo значи реч. Зато ће своје првобитно мишљење променити и исказати овим стиховима:

Злати нам што златар! ал' словар Русу л' зар слови?
Србу, Пољаку на -ник књиге с' свршују те,
Koje им садржавају обрасце народни мисли:
Словник зове с' том, Рјечник ономе пак.
Слова нека Рус ко мислене новчиће чува;
Пољак, с њим нек и Серб мислени чисти свој врт^[76].

Због ове приличне збрке у саветима Мушицки ће се на једном месту правдати: "О имену Рјечника вашег ја сам Вам навалице многа мњенија шиљао, да Вас већма доведем на искушење, да најпосле тврдо останете при једном, које Вам се допадне. Нек он остане наш Рјечник, нек от првог погледа покаже праву српску физиогномију, нит пољску, нит руску"^[77].

Мушицки је без труни зависти слао Вуку савете. И радовао се будућем успеху речника као да је његов. "Прославићемо га лепше нежели Пољаци Линдеов Словник" – пише он^[78]. Више пута у тим саветима налази се и по која ситница из пољског језика. Мушицки је по мало знао пољски, као и друге словенске језике^[79].

Спремајући речник, a особито граматику уз њега, Вук се више пута морао служити пољском литературом, као што се често морао позивати и на особине пољског језика. И у томе се добро сналазио. Преварио се само код знака ó, јер је, по Копитару, рекао да је то затворено о, које се налази једино код Крањаца и Пољака. Пољско ó, међутим, изговара се као обично u (= y). Али je у томе грешио и Бантке и правио разлику између пољског u и ó, ма да ту разлике није било ни тада као што је нема ни данас^[80].

Врло је занимљива Вукова констатација да Херцеговци "кашто изговарају с пред j као пољско ś, a з као ź", и сасвим је тачна. Она потврђује да је Вук – слушајући Пољаке како говоре – имао изванредно уво да чује и чувено да разуме. И до тога је морао доћи сам.

Чудно је што Вук у табели према српским знацима ђ, ћ и дз не ставља знаке за те гласове у пољском. A овај језик их има и пише их овако: dź, ć, dz (испред самогласника за прва два dzi-, ci-). Али Вук није био у то сигуран. Није ни чудо, ако помислимо да ни Линде није правио разлику између dź и dz, т.ј. ђ и дз^[81]. Зато је ваљда и Вук сматрао да је најбоље ове знаке и не писати.

Изгледа у први мах неразумљиво и оно што је Вук написао уз љ и л. Ево шта пише: л = (пољ.) l?: wilk; љ = l : li. To све изгледа случајно несигурно и нејасно, међутим ствар стоји повољније по Вука. Пољско l пред већином сугласника и пред самогласницима и, o, у изговара се скоро као наше л. Зато je Вук добро узео за пример реч wilk, али ипак ставио знак питања после l. Испред самогласника i и e l се изговара у већини случајева као наше љ. Вук је то добро забележио. Његово уво било је сигурније него знање Мушицкога који сматра да би нашим л и љ одговарало пољско тврдо и меко l т.ј. ł и l^[82]. Мушицки се ту повео за пољским граматичарима, a Вук није хтео никога питати него је писао онако како је сам чуо. И то му чини част.

Тако је изгледало Вуково интересовање углавном за пољски језик до друге половине 1817 године. Крајем ове године он крете у Русију и на пролазу кроз Пољску заустави се по мало у Кракову и Варшави. Тад се упознао с неким пољским научницима и касније се с њима дописивао.

У Кракову се упознао с Банткеом и хвали се тим познанством. "Бантке ме дочекао лијепо и частио ме сваки дан"^[83]. У Варшави се задржао нешто дуже. Нарочито се хвали како га je Линде лепо примио. "Е мој брате! Линде је пан велики; он нек се не каје што се учио и мучио, али има и посла сила". Хвали се затим како је научио мало да чита пољски, само носне вокале никако да научи^[84].

Баш поводом овога занимљиво је оно што нам Вук у предговору својих Примјера прича o препирци с Линдеом. Наиме, Вук је хтео доказати пољскоме научнику како се пољски носни самогласници у ствари не изговарају као носни самогласници, него као спој самогласника и носног сугласника који се мења према следећем сугласнику (н. пр. e + н, e + м, e + њ). И како није могао убедити Линдеа, он прибегне врло мудром експерименту. Кад оде кући, он замоли домаћинову кћер, нешколовану девојчицу, да га тобоже учи пољском језику, па je натера да му напише неколико речи у којима се налазио носни самогласник. Она није знала шта је то правопис, него написа оно што је изговарала, тј.: pienć, genś итд. Кад је Вук ово показао, Линде се наљутио и рекао да су то људи "који не знају правописа ни етимологије", a Вук му одговори да се нису препирали, "како би ваљало ријечи писати, него како се изговарају"^[85]. Учени пољски лингвиста свакако je с презиром посматрао нашега Вука, који је тада чуо и констатовао оно до чега су тек доцније дошли пољски језикословци. Вук је тад погрешио у једном примеру (gęś). Заиста се пољски носни самогласници налазе само пред прострујним сугласницима, a у осталим случајевима чине обичан спој. Онако како је Вук тврдио.

Од свих Пољака највише је задужио Вука познати санскритолог Валентин Мајевски. Он je у Варшави био стално с Вуком, покушао је да научи мало српски језик, читао је наше народне песме и у часопису Pamiętnik Naukowy написао чланак o Вуку: Wiadomość o dziełach. P. Wuka Stefanowicza Serblanina. Уз чланак су ишле и неке наше народне песме транскрибоване пољски^[86]. Изгледа да су се баш од тог времена многи пољски песници, с Брођињским на челу, заинтересовали за нашу народну поезију, која је међу Пољацима нашла много тумача и преводилаца.

Године 1820 изабран је Вук по Копитаровој препоруци за члана Краковског ученог друштва.

Осим већ споменутих, знао се Вук или се само дописивао касније с многим Пољацима из свих крајева^[87].

V.
Појава Сербске Летописи. – Ђорђе Магарашевић до Шафарикова доласка у Нови Сад. – Павле Јосиф Шафарик у Новом Саду. – Шафариков утицај на Магарашевића. – Мисао о часопису.

Октобра месеца 1824 године изиђе прва свеска Сербске Летописи. Уредник Георгије Магарашевић у Предсловију рече да је "намереније Сербске Летописи" за будућност: "све што се год славенског народа от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора вообште; a особито што се нас Србаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет Сербске Летописи; a њен карактер нека овај буде: никог не увредити, но свима што више ползе принети". Задатак је велик и тежак, али зато уредник тражи од пријатеља помоћ и сарадњу.

Почетком 1822 престале су излазити Давидовићеве новине, и то баш кад су постале веома живе, пуне занимљивих чланака и полемика o језику и правопису. На њима је много сарађивао Вук. Највише су зато и престале. Српско свештенство је било сувише силно, a оно je било највећи противник реформе. "У страху да ће се покидати средства за одржавање српско-руске културне заједнице, брањен је лошим филолошким једино могућим јавним разлозима славено-српски књижевни језик не ради њега самог, него ради тога да се преко њега одржава српско-руска узајамност" – овако тумачи њихово држање г. Н. Радојчић^[88]. Зато је све што је долазило из Беча крштено и обележено као противсрпско.

Кад је моћ свештенства била тако велика да је могла угушити један лист чак у Бечу, јасно је да је и један лист који почиње излазити у Новом Саду, под скутом митрополитовим, морао бити по вољи свештенства. Међутим, Летопис није био такав. To je био лист са најширим словенским програмом, уз то писан доста чистим народним језиком и нешто подновљеним правописом – без јерова (ь, ъ) и са ћ.

Откуд идеја и потицај за издавање оваквог часописа у Новом Саду?

Ђорђе Магарашевић, уредник Летописа, као професор гимназије, најпре у Карловцима (1811-1816), a затим у Новом Саду, бавио се и књижевношћу. Знамо да је био Вуков присталица, да је бележио народне песме^[89], да је радо читао и преводио Геснера^[90], да је, затим, објавио у Давидовићевим новинама у своје време чувене преводе из Виланда и Јунга, који изазваше прву полемику код нас o питањима књижевне критике. И ту се он показа као врло оштар књижевни судија^[91]. To je оно што знамо o његову раду пре но што ће у Нови Сад доћи Павле Јосиф Шафарик.

Магарашевић није добро гледан у Новом Саду, једно зато што се памтила једна његова љубавна авантура због које је морао напустити Карловце, a друго зато што је био Вуковац. Нарочито га митрополит Стратимировић није волео. Природно да Магарашевићу такав живот није могао бити пријатан. Није могао ни да ради. "Сви што год нас овде има, сви смо у дубоком сну; и ако штогод радимо, то само у сну бива" – каже он на једном месту^[92]. Љути се на себе због нерада. "Чим се ja забављам? Ничим! једем, пијем и спавам! То ти је мог садашњег живота историја"^[93]. Он ипак није био створен за такав живот. Није код њега било какве особите учености, али је имао радозналости, био је мало немирна, скоро новинарска духа. A у Новом Саду се живело по једном одређеном обичају, који није био никако погодан за човека какав је био Магарашевић.

Једино освежење налазио је Магарашевић у шетњама до манастира Шишатовца где се могао слободно разговарати o свем и свачем с Лукијаном Мушицким. A на другој страни нигде никог ближег. Зато ће позавидети Вуку: "Благо вама, у таквом месту живећи, и с таковим човеком (т.ј. Копитаром) пазећи сe. Ja сам овде као у пустињи"^[94].

Али 15 септембра 1819^[95] дође у Нови Сад за директора и професора гимназије Павле Јосиф Шафарик. Био је он тада млад човек од двадесет и четири године, пун знања и планова, сталожен и вредан, способан и спреман за један велики посао. Припадао је млађем колу чешкословачких слависта, оном које је извршило препород у чешком и словачком народу и које је највише учинило да се свесловенска идеја распространи. У њему су, поред Шафарика, били: Колар, Палацки, Ханка, Челаковски и др.

Што је за нас важно, Шафарик је био велики полонофил.

Чешки и словачки научни и књижевни кругови почетком XIX века били су веома наклоњени Пољацима, било због велике сличности њихових језика, било због тога што је пољска наука овог времена привлачила пажњу радозналих Чеха и Словака, било због сличних политичких прилика, било због честих узајамних веза чешких и пољских научника и књижевника, јер у Прагу су се бавили или кратко време боравили – да споменемо макар само старије и важније – многи пољски књижевници, као: Красицки, Косаковски, Њемцевич, Вороњич, Љубомирски и др., и сви су они походили Добровског и остале слависте^[96].

Шафарик је и лично био врло близак Пољацима. Још за школовања у Кежмарку од 1810–1815, месту близу пољске границе, он је често слушао пољски језик и сретао се с колегама Пољацима. A кад је прешао у Јену, он је почео учити пољски по Банткеовој граматици^[97].

Шафарик је још у Јени мислио да напише историју словенских језика и књижевности и тад су и постале његове прве белешке o томе. Али се овог посла озбиљно латио тек у Новом Саду. Посао му је добро ишао, ма да није имао довољно збирака ни библиотека. Пољска дела из ове области почео је читати тек на крају, у Новом Саду. Он је и раније веома ценио пољску науку, али кад после многих чешких, руских, немачких дела поче да проучава и пољска, његову дивљењу нема краја. Кад доби Раковјецкога Prawdu rusku, он узвикује усхићено да га ниједно словенско дело, откад памти, није тако усрећило у срцу као ово. И каже да је читав свој увод o старословенском језику и књижевности морао мењати кад је прочитао Раковјецког^[98]. Набавља затим дела Бентковског, Мајевског, Ходаковског и др., a највише га одушевљава књига Потоцког: Mowy, pochwały i rozprawy (1816, 2 књиге). "Како смо далеко иза ове наше браће"!^[99] – чуди се он.

Обавештења добија Шафарик и с других страна. Ускоро почиње добијати листове Pamiętnik Warszawski и Dziennik Wileński, a ступа и у преписку с многим Пољацима. Бантке му највише помаже, Шафарик се не служи пољским делима само за пољске ствари, него и иначе. Чак ће и Гречову историју руске књижевности тражити у пољском преводу с Линдеовим поправкама и допунама.

На почетку је Шафарик био веома одушевљен Новим Садом. Убрзо се показало да то његово одушевљење није било сасвим оправдано, јер односи и прилике у српској Атини нису били баш тако завидни, те се он повукао и радио предано свој посао не мешајући се много с Новосађанима. Једино се с Магарашевићем пазио још од првих дана. С овим је правио и излете по Фрушкој Гори, где је по манастирима тражио старе рукописне споменике. Обилазио је често и Мушицког у Шишатовцу.

Шафарикова близина утицала је много на Магарашевића. Прво, он почиње да ради много више него раније. Тих првих година њихова познанства урадио је Магарашевић своје најважније ствари: обе историје и спремао речник. – Затим, Магарашевићев рад добија доста критичности. Његова живо написана Историја најважнија политичка европејски прикљученија от Вајенског мира 1809 до 1821 год. има ознаке научно рађене књиге, са литературом, и то за оно време сасвим добро пробраном и са зрелим просуђивањима o догађајима и личностима^[100]. – Најзад, Магарашевић се почиње занимати за словенска питања. Док је раније на руском читао Геснера, због којега je у једно доба почео учити чак и талијански^[101], сад добија o словенским језицима и o Словенима сасвим друкчије појмове. То се добро види по плану како је хтео да преради своју Кратку свемирну историју. Ево шта ту каже: "Ми ћемо најзнатније догађаје вообште назначити, a потом o историји славенски народа a нарочито Сербаља обширније проповједати"^[102]. A нешто доље: "Осим овог назначићемо историју славенског народа вообште a сербског воособ"^[103]. "Колко ме дужност мога званија с нашим Г. Директором соједињава, толико ме двапут више скопчава с њим наша једнака (јер у томе лако не уступам) љубав и ревност к славенском целом, a особито к сербском народу" – пише он Светићу^[104]. Примио је нешто и од симпатија за Пољаке. То се види на више места у његовим списима. На једном месту каже како је опасност била тако велика да "побуди Пољаке и доведе до највећег ентузијазма, с којим би без сумње ревностно своје пожертвованије срећно ко концу привели били, да није њиово ослобођеније са Бонапартином ползом скопчано било"^[105]. "Пољска је от почетка стања свога све до наши времена због многоразличите своје несреће отвећ позната била". Мучена и споља и изнутра, она је једва сачувала спомен на славна времена и људе. "Но поред тога избавила је она и сачувала љубав горећу к свом језику, народни понос и срдачну злобу против свега што би се год руско ил' немачко звало; a напротив тога заљубила се била у француски дух, јошт од оног доба, от како се он по Европи волновати започео..."^[106]. Све је ово писао човек који је био добро обавештен, a уз то са симпатијом за Пољаке.

Мисао o покретању часописа јавила се после дугих разговора између Мушицког, Шафарика и Магарашевића. Тако је могао настати Летопис.

Још 1816 године мислио је Лукијан Мушицки на покретање једног књижевног листа. Он је био смислио и како треба да изгледа тај лист, чак му је био дао и име, које се више пута мењало. Знамо да је те наслове давао да му се калиграфски израде. Можда их је радио баш Магарашевић, познат са свог врло лепог рукописа^[107].

О листу је мислио Мушицки између 1816 и 1820 године док су још у Бечу излазиле Давидовићеве новине, на којима су сарађивали и он и Магарашевић. A кад су новине престале, Мушицки и Магарашевић морали су се врло често разговарати o потреби једног часописа. Притекао им je у помоћ вероватно и Шафарик. И oн je сневао o покретању једног чешког или словачког часописа, o чем пише Палацком 28 новембра 1822: "Ja jsem toho domněni že pokud v Uhřich nějaké společnosti nestlučeme, kteráž by časopis pro osvicenějši čast lidu zřidila, ničeho nedojdeme"^[108].

Мисао o часопису била им je, дакле, заједничка. Али je изгледа Магарашевић сам ступио у везу с књижаром Каулицијем и некако га наговорио да новчано држи овакво предузеће. Вероватно је сам Магарашевић загазио у овај доста рискантан посао, јер ни Мушицки ни Шафарик нису били вољни да приме такав терет. Нарочито је Шафарик остао по страни. Али се ипак много заузимао за Летопис. У његовој преписци с пријатељима налазимо на много места говор o часопису. Најзад, на почетку су његови чланци чинили скоро главну садржину листа. A и иначе је помагао уреднику у свему. То каже и Магарашевић: "С њиме се (т.ј. са Шафариком) o свему што ми на срцу лежи искрено разговарам, с њиме једнако o свему чувствујем, једнако o сваком недостатку, какви има небројено число, тужим и болујем, с њиме планове правим, како би се томе боље помоћи могло... План је велики, a средства су нам мала, и по томе никаква. Овде се у пуној сили свога смисла употребити може: In his et voluisse satis est^[109].

Тако je постао први славистички часопис код Срба. Никад ниједан српски часопис није имао такву словенску основу као Магарашевићев Летопис.

VI.
Шафарикови чланци о Словенима у Летопису за 1825 годину. – Преглед пољске књижевности. – Филозофи, реформатори, филолози. – песници. – Красицки. – Тремвецки. – Њемцевич. – Зашто је Шафарик слабо оценио Красицког. – Фелињски. – Важност овог прегледа пољске књижевности.

По ономе што смо до сад рекли o постанку Летописа биће довољно да се домислимо какав ће бити и његов садржај. To je имао да буде научно-белетристички часопис кроз који су се Срби имали упознавати са словенским питањима. Да ће тај програм за оно време бити добро спроведен гаранција је била сарадња Шафарикова. Он је тад имао скоро готову историју словенских језика и књижевности (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur), те je могао давати за часопис из ње одељак по одељак. Тако су Срби могли добити врло добру, за оно време можда и најбољу лектиру o словенским питањима.

За прву годину не знамо скоро никог од других сарадника за словенске ствари. Изгледа да су Шафарик и уредник испуњавали читаве бројеве. Ми знамо да је Магарашевић молио за сарадњу Вука^[110] и Мушицког^[111], од кога је и касније стално тражио да пише o нашој књижевности. Први му не даде ништа, a други штампаше само оде.

Три прве свеске, за 1825 годину, пуне су прилога у којима се говори o Словенима. Задржаћемо се на важнијим, и особито на онима где има речи и o Пољацима. Сви су ови чланци Шафарикови и чине за себе једну целину. То су одељци из његове историје књижевности. Преводио их је Магарашевић с рукописа. Шафарик је свакако давао и ред чланака, као што је могао помагати и при превођењу. Видећемо да је један чланак Шафарик морао нарочито урадити за Летопис.

Први Шафариков чланак је Поколенија славенског нaиoда у III десетини XIX века^[112]. To je прва редакција § 3 из историје словенских књижевности. Сам Шафарик је рекао да је прве одељке морао сасвим изменити кад је прочитао Раковјецког. Можда je у првој редакцији историје ово био почетак, јер се заиста у каснијој историји у првим одељцима писац бави обичајима, моралом, вером, правом и језиком словенских народа, a o томе je писао и Раковјецки.

У чланку је дата прво подела свих Словена на југоисточне и северозападне (тако се Срби нађоше у истој групи с Русима), a онда су дати главнији подаци o сваком народу. Одељак o Пољацима сасвим је објективан. Писац се није освртао на то да ли његове речи неће бити мало грке за Русију или Аустрију, него је споменуо све Пољаке из краљевине, a то су они који су "с Русијом соједињени" 1772, 1793 и 1795, затим оне из познањског и шлеског војводства, који су били под Пруском, најзад оне из аустриске Галиције и из слободног града Кракова. Свега их је набројио око 10 милиона. Онолико колико их је споменуо и Копитар у чланку Patriotische Phantasien. "K Пољацима припадају, на језик гледајући, Силезијани и Касуби". Занимљиво је да Шафарик не спори Пољској Шлезију.

Још бољи je други Шафариков чланак: Карактер славенског народа вообште^[113]. Он одговара § 5 из историје. Писан је веома топло и пун је лепих мисли o Словенима. Нешто квари леп утисак веома оштро одговарање оним писцима који су o Словенима писали с тенденцијом да их нагрде. То даје чланку полемичан карактер. По квалитету и речнику тих одговора рекли бисмо да стилизација није потицала од Шафарика него од Магарашевића, нарочито зато што их у историји нема.

Чланци из II књиге Летописа потпуно се слажу с одговарајућим одељцима у историји, која је тада већ била углавном готова. Чланак Средства за напредак литературе славенске^[114]одговара § 7 из историје. По реду се говори o стварима руским, пољским, чешким итд. Занимљиво је да при попису "летописа, журнала, новина" Шафарик зна за 20 руских, a за 21 пољски. У историји је додао још два руска. Морамо рећи да је превод веома аљкав, a пољски називи толико су изопачени да се не могу распознати. То можда и није кривица Магарашевићева, него коректорова – ако га је уопште било. Занимљива је можда реченица o Летопису. Шафарик каже да je Магарашевић покренуо часопис "im Vereine mit mehreren Gelehrten", a у преводу то гласи: "у сојузу с многима ученима Сербљима".

Занимљиво je оно што Шафарик каже у напомени уз чланак Преглед славенских писмених споменика^[115], који одговара § 11 из историје. То је белешка o Раковјецком, у којој га Шафарик веома хвали и износи његове главне идеје, обећавајући да ће се доцније превести из њега више ствари за Летопис^[116].

To би били у првој години Летописа чланци у којима се говори уопште o Словенима, дакле то би био "општи део". Међутим, и "посебни део" је почео већ од прве свеске. У рубрици Кратке библиографске вести штампа се чланак Знатнији списатељи руски, који се наставља и у другој књизи. То је кратак преглед савремене руске књижевности од Карамзина до Пушкина и потпуно је као и у историји: библиографско ређање писаца и дела, без карактеристика и оцена, урађен потпуно према руском делу Н. Греча Опытъ краткой исторіи руской литературы (1822)^[117].

После руске књижевности дошла је на ред пољска^[118]. На овоме чланку ћемо се подробније задржати, јер је то први преглед пољске књижевности на српском језику. Главни део овога чланка извађен је из Историје, али као целина склопљен је и допуњен великим уводом, вероватно нарочито писаним за Летопис.

Најпре се говори o пољском језику. Он стоји на првом месту, вели се ту, међу северозападним словенским језицима и то "не само по својој обширности, но и по изображенију и совершенству своме", "и стоји сада на равном степену са руским". Занимљиво као суд једног Словака који ово пише за Србе, одане пријатеље Руса, који једва ако су до тад били чули што o Пољацима, њиховом језику и њиховој књижевности. За увод у пољску књижевност новијега доба, Шафарик је бацио један поглед на време Зигмунта Августа (1547–1572), онда Зигмунта III (1572–1635), па се узгред осврнуо на слабљење књижевности и повођење за страним узорима, особито француским, за владе Јана Казимира, да нарочито истакне расцвет књижевности за краља Станислава Поњатовског (1764–1795). "Нo будући да је наше намјереније да читатеље Сербске Летописи мало помало с литературом свију дијалекта славенски упознамо, то ћемо засад неколико најславнији поета и прозаика, последњи нарочито времена, навести, задержавајући себи и то, да у будуштима частицама наше Летописи o њиови древњејши списатељи штогод рекнемо" – каже нам писац и тиме објашњава зашто је почињао с новијом књижевношћу. Мислио је да ће се тако најлакше свет заинтересовати за словенске књижевности, a онда би било лакше давати му и старије ствари.

Прави увод у овај преглед пољске књижевности почиње одељком у којем се говори o препорођају пољске књижевности, који се доводи у везу с радом пијаристе Станислава Конарског. Тек после ових општих напомена долази хронолошки преглед писаца (по годинама рођења), који одговара сличном одељку у Историји^[119]. Ово је ипак само извод из онога што се налази у Историји.

Како је хтео да претстави развој пољске културе тога времена, Шафарик је говорио и o филозофима и o културним радницима који су допринели да дође до препорођаја у Пољској.

Најпре би дошла група филозофа, реформатора, као што су: краљ Станислав Лешчињски (1677–1766), Станислав Конарски (1700–1773), човек за чије се име увек везује пољски духовни препород, кнез Адам Чарториски – старији (1773–1823), Јузеф Анджеј Залуски (1701–1774), онда Жевуски, Шимановски, и на крају "отац пољске историографије" Адам Нарушевич (1733–1796), којега и Шафарик много хвали као и сви други пре и после њега. Затим би дошла група лингвиста, историчара и етнографа новијега времена. То су скоро све личности које је Шафарик одлично познавао по делима и којима се сваког часа служио у својим студијама како тада, тако и касније. Зато ће њихове карактеристике бити одличне и свакако најоригиналније, Шафарикове. Додуше, и ту се често служио пољским историчаром књижевности Феликсом Бентковским, као што је чинио кад је писао o песницима, што ћемо видети нешто касније, али има доста и његових судова. Споменута су многа дела која су изишла после историје књижевности Бентковскога и o њима је сам Шафарик давао судове. Од ових писаца споменимо макар само главније с којима смо се и раније чешће сретали, као што су: Самуел Линде, Валентин Мајевски, Јежи Бантке, Феликс Бентковски, Јузеф Осолињски, Вавжињец Суровјецки, Игнаци Раковјецки и многи други.

Најзанимљивије је оно што говори Шафарик o песницима. Пуно је ту карактеристика и судова o сваком песнику и то изгледа као велика новина и велики корак унапред према простом библиографском бележењу какво смо видели у чланку o руској књижевности. О свакоме писцу дата је мала карактеристика, каткад можда мало површна, али ипак добра. На жалост, морамо одмах рећи да је многе од тих карактеристика и тих судова Шафарик узимао из историје пољске књижевности Феликса Бентковског^[120]. Прегледаћемо неколико тих карактеристика.

Ту je најпре Игнаци Красицки (1734–1801), "највећи поета под Станиславом Аугустом, a као прозаик један от најзнатнији пољски списатеља". Овде нема пописа његових дела као што се налази у историји (стр. 460) него је споменута само "Хоћимска битка". Подаци и судови узимани су скоро дословце из Бентковског, што се лако може проверити. Упоредимо макар само прву и последњу реченицу o Красицком.

Код Шафарика:

"Игњатиј Граф Красицкиј, от староблагородне фамилије род. 1734, умр. 1801. Прими своје перво воспитаније у отечеству, обиђе Немачку, Францију и Италију..." итд.^[121]

Код Бентковског:

"Ignacy Hrabia Krasicki z starożytnej familii w Woiewod. Ruskiem, urodzony 1734 roku. W kraju swe wychowanie ukończywszy, później Niemcy, Francją i Włochy zwiedził..."^[122]

Све је ту исто, испало je само оно "w Woiewod. Ruskiem", али je у Историју ушло и то, и оно później, т.ј. касније, a додата је година смрти.

Последња реченица, у којој је карактеристика, такође је узета из Бентковског.

Шафарик:

"Његова проза јест својом лакостију, јасностију и природним израженијем обајателно лепа"^[123]

Бентковски:

"... proza Ignacego Krasickiego przez swą naturalność, jasność i łatwość zniewala czytelnika"^[124]

Kao што се види, на оба места је "природност, јасноћа и лакоћа".

Тако је и оно o песнику Трембецком:

Шафарик:

"Станислав Трембецки, краља Станислава Аугуста Камерариј (умр. 1812) сојединио je у својима поезијама дерзновеније Пиндара с вкусом Хорација и с пријатностију Сапфе"^[125].

Бентковски:

"Trębecki St. Szambelan Króla Stanisława Augusta, ... łączy (bowiem)  w poezjach swoich śmialość Pindara z gustem Horacego a słodyczą Safony..."^[126]

A после овога долази једна Шафарикова реченица: "Из многог призренија заслужује он да се с Красицким упореди; a кадкад овога и надвисује". Ово поређење је претерано. Лаки дворски песник, вешт стихотворац Трембецки далеко је од великог Красицког. Бентковски није оволико хвалио Трембецког. Шафарик је покушао да буде самосталан, али није био у праву. Вероватно да није добро познавао по читању ова два песника, него му је суд намамила или нечија похвала или проста необавештеност. Да је пак познавао оба песника по читању, не верујемо да би се овако преварио. Овај суд o Трембецком и сам Шафарик је нешто ублажио у Историји, додавши још реченицу: "die Fülle und Kraft seiner Diktion paart sich mit harmonischem Fluss der Rede und des Verses, nur hie und da bleibt der Geschmack hinter dem Genius zurück"^[127].

Поређење Нарушевича као сатиричара с Красицким налази се и у Бентковскога^[128]. При поређењу Њемцевича и Красицког Шафарик такође није био довољно пажљив. Он ће рећи категорички: "у баснама је (Њемцевич) раван Красицком". A Бентковски то поређење чини много обазривије: "Niemcewicza J. mamy bajki, które nieporównanie wyższe nad Naruszewiczowe zajmują miejsce, a w równi go prawie z Krasickim stawiają"^[129]. (Имамо басне J. Њемцевича, које неупоредиво више место заузимају од Нарушевичевих, и стављају га скоро на исту висину с Красицким). Бентковски ипак није уздигао Њемцевича до висине Красицког.

Али нећемо више да се задржавамо на појединим писцима, него ћемо учинити још неколико општих напомена.

Од свих споменутих судова можда најмање задовољава суд o Красицком. Овај истински велики песник није могао привући наклоност Шафарикову. Можда се романтичару Шафарику није свидео рационализам пољског песника. Можда уопште Шафарик није довољно познавао Красицког. Управо ако хоћемо говорити нешто друкчије, Красицки није неправедно просуђен. Суд је заиста кратак, али није празан. Има у њему истине и пуно похвале. Сам за себе имао би своју вредност, али у  овом  склопу je у многоме губи. A то je зато што је Шафарик сматрао за потребно да све песнике мери према Красицком као једној сталној величини. И много је унизио Красицког тиме што га је непрестано упоређивао и с Трембецким, и с Нарушевичем, и с Њемцевичем, и што је многе мање песнике уздизао до његове висине.

Можда би се овај Шафариков поступак могао некако протумачити, па чак и бранити.

Кроз цео овај чланак Шафарик се скоро залаже за пољску књижевност. Он пише за Србе, и неће само да им покаже како изгледа пољска књижевност последњих година, него би хтео своје читаоце да загреје, да заинтересује. Хтео би да Срби уче пољски језик, хтео би да читају пољске песнике и да их сами упознају и преводе. Још од првих речи o пољском језику, па све до последњег реда "Примјечанија", где препоручује "изрјадне" речнике и граматике пољског језика, Шафарик се залаже за пољску ствар. Можда је зато хтео многим песницима да да више него што заслужују, можда су зато и Трембецки, и Нарушевич и Њемцевич уздигнути до висине једнога Красицког. Зато је веома високо уздигао и песника А. Фелињског, који је постао "највећи пољски стихотворац (у строгом смислу реч ову узимајући)", и даље: "Он је стих пољски до највећег савршенства довео"^[130]. A већ у Историји овај суд изгледа мало друкчије: Фелињски je "der grösste polnische Verskünstler", a "sein Versbau ist leicht, fliessend und harmonisch"^[131]. Ово je ипак много блаже.

Ово што смо говорили o Шафариковим изворима и o његовим судовима, то су питања нарочите врсте. За нас је, међутим, важно какву је улогу могао да одигра код српских читалаца овај мали преглед пољске књижевности. Ту морамо рећи само највеће похвале. Овако лепог прегледа, са овако кратким али јасним судовима, нису Срби имали ни за једну другу књижевност. Онај преглед руске књижевности је јадан према овоме. Док се у ономе прегледу, пуном наслова и имена, није могло разабрати ништа, ни које је дело какво, ни o чем се где пише, дотле је овај пољски преглед крцат лепих карактеристика. Највећи његов недостатак je у томе што има можда више похвала него што би требало. При писању овог чланка Шафарик није могао да остане само хладан судија, него се каткад загрејао, па је хвалио више него што је требало. Али је овај преглед читаоца упућивао на учење пољског језика и на читање изабраних дела o којима се у њему говорило.

Тежња да се Пољаци ставе на прво место као узори може се наћи и на другим местима у Летопису. Тако се у Смесицама III књиге говори o последњим радовима Јунгмана. Речник ће, каже се ту, урадити по примеру руског академиског и пољског Линдеовог, a за историју чешке књижевности: "Дјело је већ више од полак печатано, које ће на подобије дјела Господ. Ф. Бентковског o пољском дијалекту целу литературу от најстарији времена до данашњега дана совершено списану содержавати".

VII.
Летопис се мења. – Оснивање Матице српске. – Несугласица између Шафарика и Магарашевића. – Шафарикова сарадња на Летопису. – Адам Мицкјевич. – Писмо Кухарског. – Желислав и Људмила. – Фабула и значај. – Јелисавета Дружбацка. – Станислав Јашовски.

У чланку o пољској књижевности Шафарик нам је већ дао план за будући свој рад. Зато смо се после прегледа руске и пољске књижевности надали да ће дати и друге: чешку, словачку, бугарску. Онда би дошли погледи и у старије периоде тих књижевности. A после тога имали су да дођу преводи из словенских књижевности. У белешци o Рaковјецком^[132] Шафарик је рекао да ће дати преводе из овог писца. Свакако је на исти начин намеравао да претстави Србима и остале писце o којима је говорио у прегледима или посебно. Он можда није мислио да те преводе сам ради, него је претпостављао да ће се међу Србима наћи људи који ће учити словенске језике.

Међутим, прилике око Летописа развише се сасвим друкчије, и Шафариков план не би приведен у живот. Покушаћемо да изнесемо главне разлоге томе.

Најпре, на карактер Летописа утиче новостворена Матица српска која је постала власник овог часописа. Оснивањем Матице Магарашевић је био много помогнут, јер се више није морао бринути ко ће за часопис плаћати штампу. Али су зато и обавезе постале веће. Док је раније Магарашевић сам уређивао Летопис, сад се јављају као сауредници и чланови Матице. Можда смо много рекли речју "сауредници", али је јасно да су се и захтеви чланова Матице морали слушати. Ако нико други, оно се бар претседник морао за много штошта питати. Магарашевић је слао рукописе Јовану Хаџићу, претседнику Матице, a овај је увек могао што додати или избацити, па онда предати у штампу^[133].

Хаџић је тада био још млад човек. Где год је шта учио, свуда је био одличан, чега год се лаћао, све му је ишло од руке: и археологија, и историја, и технологија, и права, и многе друге ствари. Нарочито је волео класичну књижевност и преводио је доста са грчког и латинског. Словенским језицима и књижевностима није се бавио. Како је поред свега тога био сестрић владике Гедеона Петровића, који га je спремао за нешто велико, то се у Хаџића још у младости створи карактер некаквог надменог ученог старца. Магарашевић је пред њим морао да буде скоро понизан, једно због тога што je Хаџић био претседник Матице, друго због владике Гедеона. A Хаџић се каткада понашао врло незгодно. Споменимо само једну ситницу. Уз III књигу Летописа наштампао је он један непагиновани Додатак ревнитеља у којем је просто грдио уредника и пребацивао му, поред осталог, и што не зна граматику па свој часопис назива Сербска Летопис, a треба Сербски Летопис. И све је то ишло штампано уз Летопис! И то пре но што је основана Матица. Какав ли ће тек бити после! И Шафарик то каже за Магарашевића: "V letopisech jeho jméno už jen prázny zvuk"^[134]. Уз сваку књигу часописа иде по који "предговор" или "поговор", у којима се сипају савети, a све под потписом М. С., што је тобоже требало да значи "Матица српска", a значило je у ствари Милош Светић.

Летопису је велика опасност претила од стране црквених власти. Одмах после појаве прве књиге Магарашевић је имао велике неприлике, јер му је митрополит био запленио лист. Зато се већ од II књиге правопис у Летопису морао очистити од вуковских примеса. Али се ствар не изглади тада. Митрополит је на разне начине гледао да Летопис онемогући. Прилика му се за то указала 1826 године.

У књизи III за 1826 годину изиђе у Летопису једна ода Вуку од Стефана Стефановића и она подиже читаву хуку против часописа као и против уредника. Што је још занимљивије, ту оду није ни ставио у лист сам Магарашевић. Ево како се он жали на то у писму Хаџићу од 11-XI-1826: "И сам сам се чудио и сердио кад сам у III части Лет. видио прилоге које нисам ни видио, да камо ли читао и као уредник у ред ставио. Зато сам Розмировићу писао (Розмировић је био члан управе у Матици) да ми то више никад не чини". Магарашевић је већ предвиђао непријатности. Бојао се да се и на Летопис не подигне хука као на Давидовићеве новине. "Само нек се не уводе никакве у писању новине. Она Ода на Вука, и онако писана, много ће нам штете учинити"^[135]. И Шафарик је осуђивао што је та ода штампана, за њега је то био "blaznovský čin"^[136].

И заиста су се имали чега бојати. Нађе се чак и оптужба против Матице како ради против владе. Митрополит спроведе праву инквизицију, Летопис забрани, a Магарашевићу и осталим професорима нареди да не смеју ништа писати без његова одобрења. Ствар је могла постати врло озбиљна, али се ипак добро сврши. Магарашевићева савитљивост и вештина ту се најбоље показаше. Неколико месеци је било довољно да се митрополитова срџба ублажи и да часопис опет почне излазити. Све те буре као да се нису ни опажале на Летопису,Магарашевић је ипак успео да му све свеске за ту годину изиђу скоро редовно, само се садржај часописа лагано мењао: постајао је све више чисто српски, a не словенски као на почетку.

Па ипак је Летопис могао бар унеколико да сачува свој словенски програм. Али му је много више од свега споменутога шкодила несугласица која је наступила између Шафарика и Магарашевића. И настала је због извесне немарности Магарашевићеве и можда претеране осетљивости Шафарикове. A ево у чему је ствар.

Године 1822 или 1823 поручише Шафарик и Магарашевић преко Вука из Беча доста књига. Кад примише књиге Шафарик за свој део даде Магарашевићу новац да овај пошаље Вуку заједно за све књиге. Али Магарашевић не посла новац. Изгледа да Вук није ни знао за кога су све књиге биле поручене, a како је списак био писан Шафариковом руком, мислио је да су све књиге поручене за Шафарика. Кад после две године Шафарик замоли Вука да му скупља претплатнике на историју словенских књижевности, овај то учини, али новац задржа за онај дуг. Како је Шафарику тада било, лако је разумети. Он није више директор гимназије него само професор, плата му је толика да једва с њом излази на крај, a из штампарије не може подићи штампану своју књигу, јер му Вук не шаље новац. Њега је страшно заболео овај поступак Магарашевићев. О свему овоме Шафарик прича широко у писму Колару од 9 јануара 1826^[137]. И ово није био једини случај. У истом писму прича Шафарик како му је Магарашевић задржао и потрошио и претплате на историју књижевности које је искупио у Вршцу.

Додуше, и Магарашевић је тада био у тешком положају: породичне неприлике, болест у кући, женина смрт и др. По преписци видимо како се он стара на сваки начин да ублажи Шафарикову љутњу. Али не успева. Шафарик ипак не прекида односе с Магарашевићем, али постаје према њему сасвим хладан. Ta промена односа оставила је најјачи траг на Летопису. Шафарикова сарадња своди се на најмању меру. Он је давао само с времена на време по коју белешку, али се више није старао да у томе буде какве системе, нити је својим чланцима испуњавао читаве табаке часописа. Нарочито по словенским прилозима Летопис од 1826 до 1830 није ни сенка истог часописа из прве године излажења.

Шафариков удео у Летопису, рекосмо, сведен је био на најмању меру. Он је тад скупљао ситнице за ново издање историје књижевности, a озбиљно се бавио питањем o пореклу Словена. Тако је год. 1828 издао дело: Über die Abkunft der Slaven, које je написано поводом једне сличне ствари пољског историчара В. Суровјецког. Али му је најважнији био – рад на великом и значајном делу Slovanské starožitnosti. Његова je ризница тад била пуна и он je с времена на време вадио из ње само по коју ситнију белешку и давао Магарашевићу. Врло мало их има у облику чланака, као што je оно o М. П. Катанчићу^[138], или оно o словенским историчарима, где се особито хвали Нарушевич, код којега је "најсовершеније изложеније славенске митологије"^[139], или чланак o словенској географији, где се у ствари само говори o делу Пољака Платера^[140] и уз много похвала препоручује се Србима да га преведу, јер је Соларић већ недовољан; и најзад Шафарик је написао и "објавленије" на песме Јована Пачића, где се овај песник упоређује с пољским песником Крупињским, који је "покривен ранама и славом с поља сраженија у службу муза возвратио се, и витез у војни, пјевац саде голубодушни њежним пјесмама сердца благомислених земљакиња својих восхиштава"^[141].

Од бележака које је Шафарик давао Магарашевићу, нас особито интересује једна која је изишла 1828 године^[142]. У њој је реч o Адаму Мицкјевичу, a поводом његових Сонета који су 1826 изишли у Москви. Белешка је занимљива зато што је то први спомен Мицкјевича у нас, a важна је и по својој садржини. "Сочинитеља числе Пољаци", каже се ту, "к својима најбољима поетама". Иначе овај песник "даје поетическом израженију нов полет". Још својим првим књигама показао је целом свету "какова изредна за поезију дарованија притјажава".

Ову белешку је дао Шафарик, јер се налази у његовим рукописима. Извадио је из једног лајпцишког књижарског каталога^[143], a дотерао исписом из неког немачког часописа^[144]. Оно пак што је написао o Мицкјевичу у Историји дословце је преписано из бечких Jahrbücher^[145]. Ова белешка је врло добра и за нас драгоцена. Заједно с прегледом пољске књижевности из III књиге иде у најбоље ствари које су код нас до ових година написане o пољској књижевности.

У истој овој књизи Летописа (14) налазимо још неке ситне белешке o Сјарчињском, библиотекару Осолинеума, o Броњиковском, историчару, као и неке друге мање важне, које би такође могле бити Шафарикове.

Године 1829 излази у Летопису извод из Шафарикове књиге Über die Abkunft der Slaven. Шафарик je ту дао прво мишљење Суровјецког, па онда своје. Тако је урадио и Магарашевић. Занимљива је белешка o Суровјецком^[146], која је преведена из Шафарика^[147]. Белешка је добра и лепо писана. "У смутно време отечествене жалости", вели се ту, "тражио је (Суровјецки) себи утешенија" у историји свога народа. Живот не може бити тако тежак кад из прошлости познамо какав је свет. Шафарик је ту мека срца, пун саосећања за невоље које преживљују Пољаци.

У последњој књизи коју је Магарашевић уредио (20), налазимо писмо Анджеја Кухарског из Дубровника од 28 августа 1829. Како је ово писмо доспело у Летопис није баш сасвим јасно. Оно je, додуше, штампано и у Časopisu Českého Muzeum^[148] и могло је бити отуд преведено. Могућно је и то да је Кухарски исти текст послао и у Праг и у Нови Сад Шафарику. Ми знамо да је Кухарски хтео да сврати и у Нови Сад, па није стигао. Али се зато у Карловцу нашао с Лукијаном Мушицким и Самуилом Илићем^[149], те су му они могли саветовати да пошаље то писмо и за Летопис. Да није ово превод с чешког говорила би можда и белешка после овог писма у којој се каже да је Кухарски "преко Беча и Лемберга у Москву пут свој предузео". Ова вест је морала доћи Шафарику од неког пријатеља или од самог Кухарског, можда заједно са поменутим штампаним писмом, јер је иначе изишла на крају тога писма.

Однос Шафарика и Магарашевића био је тобоже стари, нису прекидали општење, али су веома хладни један према другом. Магарашевић се старао да привуче Шафарика. Такав сарадник био му је неопходан. Али је умео каткад да каже и коју оштру реч за Шафарика. То нарочито добро показује писмо Хаџићу од 11-XI-1826^[150]. Каже ту Магарашевић како је "објавленије" за Пачићеве песме написао на немачком Шафарик, a Moja Игњатовић то превео на српски, на онај српски језик. "Сад можете судити како хоћете. Мени се ни немачко не допада зато што није на свом мјесту. Пачића Муза заједно са Лиром, била она каква му драго, не заслужује онај Енкомиум! Ал' тако је кад се оће штогод виш други људи!!" Као што се види, није Магарашевић штедео ни Шафарика и овде је свакако он био у праву.

Кад је изгубио Шафарика као сталног сарадника, Магарашевић се морао трудити да постављени словенски програм ма на који начин бар унеколико одржава. Сарадницима се није могао подичити. "Знао би избирати кад би кошница пуна са свим била" –каже он у писму Хаџићу од 2-VII-1826^[151]. Језике словенске није био научио – сем руског – да би могао с њих преводити, те му је остало једино да вади словенске вести из немачких листова. Нарочито се, изгледа, често служио лавовским немачким часописом Mnemosyne, који је био пун словенских прилога. Овај часопис је имао у рукама и Шафарик, јер je говорио o једном чланку који je тамо штампан^[152]. Магарашевић је више ствари превео из тога часописа.

Белешка o Пушкину, штампана међу Смесицама II књиге Летописа 1826 године^[153], преведена је из овог часописа. Ова је белешка важна зато што je у њој први пут у нас дата карактеристика Пушкина као књижевника. Пада у очи једна појединост. У овој белешци говорено je o Руслану и Људмили, Кавкаском заробљенику и Бакчисарајском извору. О Евгенију Оњегину нема спомена, a он је већ био изишао, и Шафарик га у својој Историји споменуо^[154]. По овој ситници можемо закључити не само то да је Магарашевић ово сам преводио, него да Шафарик у то време уопште није хтео да помаже ни у чем Магарашевићу, па му није хтео исправити, управо допунити, ни ову белешку. То се види још по једној веома грубој омашки. У немачком оригиналу написан је наслов Кавкаског заробљеника погрешно као Kaw Koskoi Glennik. Магарашевић je разумео шта треба да значе прве две речи, па je исправио, али је зато другу реч навео потпуно према немачком као Гленникъ, место да напише Плěнникъ. A и то је Шафарик у Историји транскрибовао добро као pljennik^[155].

Друга ствар коју је Магарашевић превео из Mnemosyne била је приповетка Желислав и Људмила^[156].

У Пољској је ова приповетка била веома популарна. Изишла је први пут у часопису Tygodnik polski год. 1819, a убрзо je потом оштампале и лавовске Rozmaitości^[157]. Ту исту причу око 1820 године преводи на француски и ставља у стихове Ру де ла Корбиер и тај свој превод шаље свештенику Алојзију Осињском, учитељу у Кшемјењецу, да му га прегледа^[158]. Ову причу нешто прерађује и пише на немачком Станислав Јашовски (1803–1842) и штампа je у лавовском немачком часопису Mnemosyne 1824 године^[159]. Taj мотив je обрадио песник Борковски у једној драми, како нас обавештава Јашовски. Најзад, ова приповетка преведена је и на чешки још 1834 под именом Ratmir i Všemila, a сличан мотив обрадио je и Словенац М. Вилхар у драмској песми Jamska Ivanka (1850)^[160]. To би биле главне и најближе прераде ове приповетке. Поједини њени мотиви тако су популарни, да се могу наћи у многим књижевностима и код многих књижевника. Ми се на томе нећемо задржавати.

Фабула ове приче је веома позната из старих времена. Само је пренесена на Пољску и на време Болеслава Храброг. Стари војвода Завиша, прича се ту, у своме двору на Дњестру гаји кћер Људмилу. A крај ње расте и Желислав, син погинулог Завишиног пријатеља Земомисла. Између двоје младих развија се љубав. Али Желислав мора да иде у рат да замени свога оца. У међувремену Завиша хоће да уда кћер за мазовског кнеза Свјентополка, јер је то краљева жеља. И баш на дан венчања враћа се Желислав из рата, овенчан славом, и изазива супарника на двобој. У двобоју гине. A кад људи открију побеђеног, виде да то није Желислав него прерушена Људмила. Она на самрти тражи од супарника да живе у пријатељству и да обојица служе отаџбини. Желислав остаје сам на имању после смрти свога оца и једном заспи на гробу Људмилином да се више не пробуди.

Има ту од свега по мало: и Ромеа и Јулије и Тристана и Изолде и пуно мотива који опомињу на Валтера Скота. Нарочито се често ови мотиви срећу касније код романтичара.

Магарашевић је превео с немачког прераду Јашовскога ове приче^[161]. Ова прича није остала незапажена ни код нас, јер је била прва приповетка у Летопису. Вероватно је и Јован Хаџић питао Магарашевића o овој причи, чим му овај одговара 11-XI-1826 овако: "Желислав је превод и то мој. – Ја би желио, кад би се који способни за то Сербљин нашао да по том начину кратке повјести, из историје сербске позајмљене материје, спише и у Летопис ставља. Наши људи врло радо читају љубавне приповедке. Да шта је друго Аделаиду Доситејеву и Видаковића свега препоручило. Језик заиста није, својом граматическом совершеностију!"^[162] И као што је Магарашевић овој причи посветио особиту пажњу, надајући се чак да ће извршити утицај на српске књижевнике па да почну писати сличне ствари, тако је и Људевит Гај ценио, те је прештампао у својој Даници, променивши јој нешто језик да би био ближи загребачком^[163].

Према истом Јашовском радио је Магарашевић и чланак o Јелисавети Дружбацкој, пољској књижевници из XVII века^[164]. Преводилац нам то сам каже. И овај чланак нашао је у Мнемозини^[165]. Јашовски је уопште много писао за своје младости. Нема ваљда пољског часописа од 1820–1840 у којем се не би срело и његово име. Писао је свашта: и песме, и приповетке, и биографије, и описе места, и шта још не. Један од тих животописа је и овај Дружбацке, који је углавном рађен према биографији која је штампана у књизи Ј. Совињскога O uczonych Polkach (1821), допуњена и мишљењима Бентковског.

Чланак је писан ваљано и нарочито се истичу у њему књижевнице. Не треба, каже писац, читати само прве и највеће књижевнике, као што су Кохановски, Красицки и Дмоховски, него треба узети и другостепене писце, који могу бити веома пријатни, као Мостовска, Танска и Чаторињска (место Чарториска). То су све новије књижевнице, a од старијих у ову би групу ишла и Дружбацка. Њена дела имају својих лепота, a песма Четира годишња доба најбоље је што је она написала. Ову књижевницу веома су хвалили Дмоховски и Красицки, "ова два витеза пољске литературе".

Још једном се срећемо у Летопису с именом Станислава Јашовског. Магарашевић је однекуд извадио белешку o збиркама песама овог младог песника и нарочито му се свидело што има и басана. И наш уредник, већ добро познат као поштовалац Доситеја, жели да се и који српски књижевник ода писању басана, по примеру Крилова и Јашовског. "Кратка но добро сочињена басна више кадкад учини, нег' дугачка и художествено израђена придика. Колику су ползу басне Доситејеве роду нашем принеле!"^[166].

Било је још нешто бележака, ситних и без значаја, из пољске књижевности у Летопису за живота Магарашевића, али су оне биле или случајне, или су без веће важности, те их и не спомињемо.

Магарашевић је умро 1830 године, a с његовом смрћу и Летопис се много изменио. Долазили су други људи за уреднике и сваки je овом нашем најстаријем часопису давао правац какав је сматрао за најбољи. Али су прве године Летописа, Магарашевићевог Летописа, имале скоро највише словенских прилога.

ДРУГИ ДЕО (1830–1848)

I.
Вук шаље кнезу Милошу вести о пољском устанку. – Срби према пољском устанку. – Кнез Чарториски у Француској. – Чајковски у Цариграду. – План за српску политику. – Уставна борба у Србији. – Уставобранитељи и Чајковски. - Пољски агент у Београду. – Заузимање Чарториског и Замојског за Србе. – Франћишек Зах у Београду. – Гарашаниново Начертаније.

Пољски устанак од 1830–1831 године био је значајан догађај, уздрмао је прилично европску јавност, па су и до Срба допрле вести o њему. Нарочито су се виђеније личности у Србији бојале успеха устаничког. Међу њима и кнез Милош. Они су знали добро да би успех устаника довео до слабљења Русије, a то би за Србију било рђаво. Кнеза Милоша je o устанку извештавао Вук, који се тад налазио у Београду. Слао је он у Крагујевац кнезу све проверене и непроверене вести. Можда је то чинио да би умирио кнеза, a можда је заиста такве вести и сам добијао.

Још 13 јануара 1831 јавља Вук кнезу како Пољаци пристају да се "лијепим начином" умире, али траже устав сличан мађарском, a цар Никола "милостиво све прашта^[167]. A већ неколико дана касније Вук јавља o посредовању Француске, која ће чак Русији објавити рат ако Пољаци не добију што траже. Као утеху кнезу додаје како му је рекао "толмач Атанацковић, који је ономадне из Цариграда овуда у Земун прошао, да се при свој пољској буни Руси једнако у Цариграду уважавају више него икакав други двор европејски"^[168].

Нарочито je Вук дошао у неприлику кад је 12 фебруара известио кнеза да је Варшава пала^[169], a после се показало да је још било далеко од тога. Кнез је већ постајао нестрпљив: "Особито би ми мило било – вели он – кад би нам једну пошту пре јавити могли да је Варшава у руке руске пала, нег' што то Беобахтер обзнани"^[170]. "Ја би за особиту чест примио кад би прије Беобахтера Вашој Свјетлости могао јавити да су Руси у Варшаву ушли" – одговара Вук 17 маја^[171].

Није се само кнез Милош, интересовао развојем устанка, већ и многи други Срби. Вука питају o томе Василије Поповић, Методије Лазаревић и М. Перуничић, a он пише и Јеврему Обреновићу.

И код Срба ван Србије симпатије су углавном биле на руској страни. Они су у Русији гледали заштитницу. Помогле су им у томе аустриске власти које нису допуштале да се доносе вести o успесима пољских устаника, јер би то могло утицати и на аустриске потчињене народе да се почну бунити.

Можда је друкчије мислило само оно мало Срба студената који су се налазили у страним земљама на високим школама, где су се могли дружити с ђацима из свих словенских крајева, те су и идеје o Словенима примали потпуније и стварније. A вероватно је и у Новом Саду било нешто мало Срба који су се дружили са Шафариком и који су могли бити на пољској страни. Шафарик никад није ватреније бранио пољску ствар него тад. Али група људи око њега морала је бити веома малена, једно зато што се он ретко с ким дружио, друго зато што је тад новосадско друштво било потпуно под управљањем црквених људи, који су знали само за православну Русију и ни за коју другу словенску земљу.

Али се већ коју годину касније ситуација промени у многоме и o Пољацима се поче говорити код Срба.

После неуспелог устанка цвет пољске интелигенције напусти Пољску и растури се по читавој Европи. Главни и највећи део оде у Француску. Париз постаде центар пољске емиграције.

Нису се Пољаци случајно окупили у Паризу. Французи су се још раније много заузимали за њих, a кад у Пољској букну устанак, основаше и нарочити комитет који се имао заузимати за пољску ствар, у којем су поред осталих били Беранже, Иго, Делавињ, Лафајет и друге виђене личности. Француска јавност сва је била на страни Пољака. У парламенту је чак био пао предлог да се Пољацима помогне непосредно. Зато су Пољаци после неуспеха потражили склониште баш у Француској.

Међу пољским емигрантима у Француској појавише се разне политичке струје, те се сав њихов рад ограничавао на унутрашње распре. Али ствари добише нов обрт кад се на чело целокупне пољске емиграције стави кнез Адам Чарториски. Међу пољским емигрантима Чарториски је био веома цењен, како због свога рода тако и због личних способности. У Француској пак био је добро познат још из оних времена кад је био руски претставник на страни, па министар спољних послова и најприснији сарадник Александра I, a особито као претседник пољске привремене владе за време устанка. Зато су га и Французи и Енглези, a такође Немци и Руси, сматрали за правог претставника свих Пољака у емиграцији. Рачунало се да би он био на челу Пољске, само ако би се обновила. Зато га је Француска помагала у свему, a он је почео веома разгранату спољну политику, као да је имао државу у рукама. Оно што није могао учинити помоћу Александра I желео је сада Чарториски да учини помоћу Француске. Само док је за владе Александра I сматрао да ваља створити један блок против утицаја из Француске, сад је смислио план како да се створи један блок који би имао да се бори против руског царизма. На челу тога блока имала је да буде Француска, a главни задатак био би обнављање Пољске^[172].

Необично жива акција од стране пољске емиграције осети се од 1840. Te године су обећавале већe немире у Европи: с једне стране доста јака криза, a с друге стране свуда се мали народи почињу кретати и тражити слободе, те се у свима европским државама осећају јаке унутрашње трзавице.

Прва мисао кнеза Чарториског била је да би Француска морала повести акцију против Русије организујући Турску и народе који се граниче с Русијом. Ово се лако могло извести, јер је тих година Турска желела да спроведе многе реформе. Поред осталога, ваљало је и војску преуредити. За то се јавише многи Пољаци и одоше у Турску као организатори. Али се не сврши на томе, него се Француска својски заложи да у свему помогне Турској. И све је рађено по плану и упутствима Чарториског и његових помагача који постадоше главни посредници између ове две земље.

План Чарториског био је и сад врло широк. Није он мислио да би само ваљало ојачати Турску – с тим се не би могло много учинити, – него је мислио да преко Турске треба агитовати и спремати и све оне народе који су под Русијом и Турском да се оспособе за самосталан живот и да се једнога дана могу дићи против рускога царизма. За тај посао требало је употребљавати Пољаке. Зато је кнез Чарториски у Цариграду створио претставништво којем је на челу био Михал Чајковски (1804–1886), познати књижевник. Овај је водио све послове у границама Турске, a имао је пуно других агената којима је поверавао разне мисије и o свему извештавао кнеза Адама. Шта је све Чајковски имао да ради у Цариграду, овог часа нас мало занима, али је зато за нас врло важно какву су и колику улогу додељивали Србима кнез Адам и његови сарадници.

У оквиру новога плана кнеза Чарториског српско питање било је свакако једно од најтежих. Пољаци су знали како су Срби у дубини душе русофили и тешко би их било сад окренути против Русије. A били су неопходно потребни, јер се Србија све више развијала, па би значила много кад би се приволела за политику кнеза Чарториског.

На Србију је мислио кнез Адам већ пре 1840. Он је мислио како би се могло радити у Србији и већ био изабрао и човека који је тамо имао да иде и испита ситуацију и да га обавести шта се у тој земљи може урадити. To je био доктор Адам Лишчињски, који је раније служио на источним енглеским прекоокеанским бродовима, a у Србију je имао да дође као Енглез доктор Leech. Овај заиста и дође у Србију, али тешко болестан. Не могући ништа учинити, он се врати после четворомесечног безуспешног пребивања у Београду^[173].

Тек нешто касније кнез Адам ће се поново вратити на српско питање, али тад је већ знао како да га решава. Зато ће јануара 1843 написати и један план, по којем би Србија имала да води своју политику, под насловом: Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie^[174]. Изнећемо укратко главне мисли одатле.

Србија се нема чега бојати, али се мора спремати да је догађаји не би затекли неспремну и да је не би изненадили. Она се мора ослободити руског утицаја, a турску врховну власт да употреби да би се ојачала. Према Аустрији мора бити обазрива и држати се увек резервисано. Аустрији не треба веровати, она мора да ради против словенских народа, јер ако се ти народи једном пробуде, она ће се срушити. Русији не допустити да се меша у унутрашње српске ствари, a приближити јој се једино ако би претила опасност од Турске. Француска и Енглеска пак морају се старати да се наместо Турске, која мора пропасти, створи једна јака држава, њихова савезница. Та држава била би Србија. Енглеска би од те нове државе имала велике материјалне користи, јер би Србија изишла на море. Срби зато морају гледати да буду стално у вези с осталим суседним Словенима, јер само овако велика Србија може успешно одиграти овакву улогу. Од суседних народа у ту државу имали би да уђу "Илирци", Далматинци, Хрвати, граничари (из Војне границе), Бугари, Срби из Аустрије, па чак и Мађари. Ова држава би могла увек рачунати на помоћ Француске и Пољака. Пољаци би нарочито имали да се употребе при организовању државног апарата. Предвиђено је чак које би установе ваљало најпре основати.

Д΀° пољска емигрантска политика успе код Срба, помогоше прилике које наступише у Србији после 1840.

Још од 1834 почиње у Србији уставна борба. Унутрашња трвења добијала су често оштре форме, те се у српска унутрашња питања лако могла умешати која од двеју заштитних сила: Турска или Русија. Уставобранитељи траже помоћ од Русије да би некако ограничили кнежеву власт, a кнез Милош обраћа се за заштиту чак Енглеској. На видику су биле све веће смутње, али је зато Србија све више увлачена у међународне односе. Један за другим отварају се у Београду многи конзулати: аустриски 1836, енглески 1837, руски 1838, француски 1839. Борба је постајала тако жестока, a популарност се тако лако стицала и губила да су до јуче највиђенији људи морали бежати паши у град да би главу спасли.

Године 1841 Порта посла једног изасланика да извиди шта се то ради у Србији. Али он како дође, тако и оде, не учини ништа. Само се њему придружише многи виђени Срби и одоше у Цариград да би спасли главе. Међу осталима били су и вође уставобранитеља Вучић и Петронијевић.

За овог боравка у Цариграду Вучић и Петронијевић упознали су се с Михалом Чајковским, као и с осталим Пољацима који су се тамо налазили. Чајковски је био веома задовољан што се нашао с уставобранитељима, јер се помоћу њих могла лагано развијати пољска политика у Србији. И уставобранитељи су се морали радовати што ће се за њихову ствар заузимати претставници пољске емиграције. Вучић и Петронијевић су морали знати нешто o везама кнеза Чарториског, чим су молили Чајковског да o стању у Србији напише кнезу. Чајковски је заиста писао и Чарториски се с успехом заузео за уставобранитеље код француске владе.

Сад уставобранитељи могу и пред Портом да иступе смелије. Они опадају кнеза Михаила и претстављају га као експонента руске политике. Осећајући се помогнута с француске и енглеске стране, Порта се не боји да то сматра за велики грех. И уставобранитељи постају њени штићеници.

Ступивши у везу с пољским емигрантима, српски уставобранитељи су заиста наишли на добре заштитнике. Кнез Чарториски је могао много учинити у Паризу, Владислав Замојски, његов сестрић, имао је сјајне везе у Лондону, a Чајковски je за врло кратко време ушао у највише турске кругове, и познавао се одлично с највиђенијим личностима, од министара па до самих султанових сестрића^[175]. Преко таквих људи могли су уставобранитељи учинити много.

И кнезу Чарториском јe познанство Чајковског с уставобранитељима било као поручено. Он је добро оценио важност уставобранитеља, зато је стално тражио извештаје o раду ове групе политичара. Да би био у бољој вези с њима, он шаље у Србију и нарочитог агента Лудвика Звјерковског, који је био боље познат по лажном имену с француског пасоша као др. Леноар. Од тог времена српско питање постаје средишно у програму пољске емиграције.

Вучић и Петронијевић су се вратили у Србију, с успехом извршили преврат 1842 и изабрали за кнеза Александра Карађорђевића. Али је тад требало добити за све то одобрење страних сила. Прва се Русија побунила против ове промене, a канда нису биле много вољне да се заузму за уставобранитеље ни француска ни енглеска влада. Ту je кнез Чарториски имао да покаже шта уме и може.

Треба читати мемоаре и преписку Владислава Замојског^[176], па видети колико је искрене и незлобне преданости било у обијању министарских прагова и уверавању целог света да су уставобранитељи у праву. Кнез Адам је радио у Паризу, a Замојски у Лондону. Није било нпр. лако уверити хладног лорда Абердина да тиранин Вучић жели добро народу. И што је било најгоре, требало је убеђивати енглеског министра да нису истинити извештаји његових званичних претставника. И побијати сваки извештај, почев од тога да је кнез Александар дечко (како је Русија у Енглеској објављивала), па до вести o страшним покољима у Србији. Није било лако убедити Енглезе да Вучићева буна и избор новога кнеза нису насиље него израз народне воље, па да према томе не треба гонити уставобранитеље из земље и не треба поништавати кнежев избор.

Кад се после свих старања није могло спречити поништење избора, морало се гледати да нови избор не изненади. Зато Чарториски шаље у Београд самог Чајковског из Цариграда, свог највештијег агента, "да служи саветом Србима у том за њих тако тешком тренутку"^[177]. Тако је организација избора дошла у сигурније руке. И успело се.

У писму Замојског Чарториском од 10 јула 1843 године видимо неописану радост што је кнез Александар поново изабран: "Хвала Богу! Кнез Александар је поново изабран! To je победа која се непосредно тиче и нас, победа којој је много допринео и рад наш, управо ваш, ујаче!"^[178].

Старање Русије да се у Србији умањи популарност уставобранитеља, само је више одвајало Србе од ње. Утолико је јача постајала пољско-српска политичка сарадња. Српске уставобранитеље претстављали су потпуно у иностранству кнез Чарториски и његови сарадници. A нови пољски агент Франћишек Зах утицао је много на водеће личности у Србији.

Зах је био родом Словак (рођен 1807), али је за пољског устанка 1830 ступио у пољске редове као добровољац. Кад устанак би угушен, он оде у Париз с другим пољским емигрантима. Ту je учио у неким војним школама и постао веома близак кругу кнеза Чарториског. Тако 1843 године би одређен да иде за агента у Београд. Морао се још раније показати као вешт и окретан, чим је на њега пао избор да иде на овако тешку дужност. Јер је дужност агента у Београду била врло тешка: требало је вешто утицати на истакнуте српске политичаре да се држе политике коју је водио кнез Чарториски. И Зах није преварио наде које су у њега полагане.

Зах је при поласку у Србију прво походио Цариград и јавио се Чајковском. Инструкције које је добио још у Паризу попунио је вероватно обавештењима која је тад добио o стању у Србији. A онда је кренуо у Србију. Границу је прешао 14 октобра, a онда је лагано ишао из места у место, задржавајући се свуда по мало. Тако походи: Крушевац, Карановац (Краљево), Чачак, Брусницу, Крагујевац, Пожаревац, па тек онда долази у Београд. И ту почиње да ради веома смишљено и тактички. Пошто је проучио прилике у Србији, o чем је писао у Париз кнезу Чарториском, почео је да прави познанства с виђенијим Србима и да лагано шири међу њима оне идеје које је понео из Париза. Већ 2 новембра упознао се с Илијом Гарашанином, с којим ће остати у врло добрим односима и на кога ће утицати врло често. То није ситна ствар, ако се сетимо да је Гарашанин већ тих година био један од водећих српских политичара. И с другим виђеним личностима тако се добро спријатељио да је већ крајем исте године (1843) добијао да преписује чак и руске званичне ноте. Ускоро га је почео примати и сам кнез Александар. И сваке недеље писао је он извештаје кнезу Чарториском. Ти извештаји постају нешто ређи год. 1846 и 1847, a маја 1848 Зах напушта сасвим Београд и своју пољску дужност и одлази у Словачку да се бори против Мађара^[179].

Нама је већ познат план Чарториског за политику Србије. Taj план је добио и Зах кад је пошао у Београд. Дружећи се с Гарашанином, Зах је многе идеје из тога плана преносио на српског политичара, тако да је Гарашанин морао познавати план Чарториског у свима појединостима. И кад 1844 написа упутство како да Србија води политику (Начертаније), он у њега унесе све идеје из плана кнеза Чарториског a према другом једном спису који је Зах урадио^[180]. Врло је важно што је Начертаније написао баш Гарашанин: водећи у Србији за дуги низ година прву реч, он је могао тај свој план и да приведе у дело.

II.
Идеја о словенској узајамности. – Полонофилство. – "Српска влада" у Грацу. – Срби у Пешти. – Павле Стаматовић. – Теодор Павловић. – Сербски народни лист. – Чланци о Словенима 1835 године. – Сербске народне новине. – Павловићево држање према Пољацима.

Право интересовање за пољски језик, пољску науку и књижевност почеће код Срба тек тридесетих година, заједно с примањем идеје o словенској узајамности.

Идеју о словенској узајамности формулисао је и име јој дао словачки песник Јан Колар (1793–1852) први пут у делу "Rozpravy o jménach, počátkách i starožitnostech národu Slavského a jeho kmenů" (1830). Сви су Словени један народ, вели Колар, али су их прилике разделиле и отуђиле једне од других. Они се политички не могу ујединити, али могу духовно. Зато сваки Словен треба да се упознаје са свим словенским језицима да би могао познати књижевност, обичаје и културу сваког словенског народа. На тај начин ће се сви Словени духовно приближити једни другима и чиниће једну целину.

Ова идеја се врло брзо раширила по Европи и захватила све Словене. Још од Хердера се почела ширити мисао o великој важности словенских народа, још од тад се почело говорити да су Словени народ будућности. Али су ту мисао више проносили несловенски народи да би опоменули своје народе пред "словенском опасношћу", него што су се Словени старали да покажу свету ту своју велику моћ. Ни научни резултати слависта нису могли много учинити. Њихова наука остала је својина маленог круга људи. Требало је да се словенска идеја веже за поезију, па да постане популарна и да захвати широке масе. У поезију је унео Колар још 1824 у песми Slávy dcera. Важно je било и то што се идеја словенска везала била за један нов и веома снажан покрет у књижевности: романтизам.

Најватреније присталице словенске узајамности били су ђаци, и младеж уопште. Преко те младежи дошле су ове идеје и Србима. Доносили су их они ђаци који су учили школе на разним универзитетима у Европи.

Тих година кад се идеја o словенској узајамности највише ширила међу словенским ђацима на високим школама у универзитетским центрима пуно је пољских емиграната. Они су морали привлачити пажњу света. Много се говорило o њиховим борбама за слободу, па je разумљиво што су код света изазивали сажаљење. Нарочито се међу словенским ђацима развијала самилост према потиштеним Пољацима и веровало се да ће они доживети бољу будућност. И заједно с мишљу o словенској узајамности и o великој словенској будућности, ти словенски ђаци примали су и мисао o поробљеној Пољској, најболнијој рани словенској. Зато је идеја o словенској узајамности носила и мало полонофилства. Можда је томе допринело још и то што су ову идеју Срби добијали од Словака и Чеха, a они су и географски, и по језику, и по духу били најближи Пољацима. Не малу улогу у свему томе имала је вероватно и пољска књижевност. Не заборавимо да су у то време створили своја бесмртна дела највећи песници пољскога романтизма: Мицкјевич, Словацки, Красињски, Залески, Малчески, Гошчињски и др.

Идеја o словенској узајамности ширила се међу словенским ђацима највише захваљујући ђачким дружинама, у којима су се састајали ђаци с разних страна. Таквих дружина имали су и Срби.

Први заметак српске ђачке дружине везан је за Грац. Још кад је 1827 Људевит Гај дошао у овај град на студије, нашао је групу словенских ђака који су се састајали и чинили као неко друштво. Међу њима се особито истицао Мојсије Балтић "кано жив изглед свих крепости у млађана домородца"^[181]. Додуше, то друштво се зове "Српска влада" али оно није никако било српско, него јужнословенско, a можда и општесловенско. Ту се говори o словенству и читају се српске народне песме. Чланови су Мојсије Балтић, Божидар Петрановић, Никола Томазео, Димитрије Деметер, Фрања Миклошић, Станко Враз, Антун Сломшек и многи други^[182]. Ко зна није ли у тој дружини био и неко од других Словена. Ми знамо да су се особито Миклошић и Враз тада бавили словенским језицима. Враз је знао добро руски, a Миклошић пољски, те су се чак били договорили да први напише словенски речник, a други словенску граматику^[183]. Они су тим језицима поучавали и друге^[184]. Иначе су већ тад обојица читала на чешком, руском, српском и пољском^[185]. Али су од свих ових језика вероватно најбоље знали пољски. Миклошић је често бивао у друштву с пољским емигрантима, којих je тада било много у Грацу. Најбоље су биле познате породице Островских, Камјењских и Покшивњицких^[186]. Код Островских је Миклошић једно време био домаћи учитељ.

У Грацу су и Срби могли долазити у додир с Пољацима. На жалост, немамо никаквих трагова да се ко од њих бавио пољским језиком и пољском књижевношћу. Не видимо то ни у књижевном раду "министра финансија" Петрановића, који се иначе бавио књижевношћу. Знамо једино да су Враз и Миклошић читали пољска дела и били под утицајем пољске књижевности.

Много јаче интересовање за словенске ствари показивали су Срби у Пешти. Није ни чудо. Ту je већ од 1819 живео и радио Јан Колар. A добро је познато какав је он био неуморан радник: свуда је стизао, са сваким се познавао, те је међу пештанским Словенима био веома цењен и свуда радо приман. И Срба је увек било крај њега. Он je с њима и радио. Тако 1833 неки пештански Срби хтедоше да оснују књижевно друштво. Колар је међу оснивачима, уз Јосифа Миловука, Антонија Арнота, Евстатија Михаиловића, Јована Виловског и др.^[187] Он уопште много утиче на Србе^[188]. A ових је свакако у Пешти било највише од свих Словена. To je било добро познато, зато пољски научник Анджеј Кухарски пише 1828 године: "У Пешти сам се нешто дуже задржао... због српског језика који је ту већ код своје куће"^[189].

Тридесетих година васпитавала су се у Пешти два млада Србина, који ће током тих година играти веома видну улогу код Срба и који ће за десетак година скоро једини давати правац српској књижевности. Они су се углавном развили у Пешти, у Коларовој близини, па ће они бити и први пропагатори словенске узајамности међу Србима. Били су то Павле Стаматовић (1805–1864) и Теодор Павловић (1804–1854).

Кад је 1828 године Људевит Гај дошао из Граца у Пешту, прва му је брига била да се упозна с Коларом. Али чим се нашао с њим, ушао је и у словенско друштво које се око њега скупљало. Ту су се особито Срби истицали. "Много друговах са врлими младими Срби, од којих се ђак Стаматовић, бавећ се код црквене православне обћине пештанске, понајвише одликовао, те је управо од свих одвојио". Ту се много разговарало o језику и историји, a различите вероисповести нису сметале да се стварају пријатељства. Српска омладина је "већ тада за народност своју пламтјела"^[190].

Стаматовић се одликовао међу српским ђацима и својом загрејаношћу за словенство. Он ће се 1836 у једном писму Гају још сећати заједнички проведених година и потсећаће га како су тад у Пешти свакога дана "славенски колач ломили"^[191]. И на томе писму потписао се Стаматовић овако: Малеша Сарматовић, Сарбатовић, Србовић. Вероватно је тад поред Колара научио и главне словенске језике, па између осталих и пољски.

Стаматовић је био веома активан. Од год. 1830 почиње да издаје алманах Сербску пчелу и одржава је до 1841. Године 1831 постаје уредник Летописа. Ово је била велика част за овако млада човека, али се он на томе месту неће задржати дуго, уредиће свега две књиге, 27–28. Међутим, иако је тако брзо престао уређивати Летопис, он је за извесно време још сарађивао на њему. Нарочито је пуно његових бележака из словенских књижевности.

Стаматовића је занимало све што се тицало Словена. Његове су оне коларовске речи: "све оно што славенско име на себи носи, јест и наше собствено и свако у каковом нибуд славенском књижеству појавленије јест најблагозрачнији цвијет за свеобћи просвјећенија славенског вертоград"^[192]. Он добро познаје све словенске народе и зна њихову историју. Зато у његовој песми Слава славенска у Европи^[193] његов Слав Првенац позива све Словене "к свеобштем торжеству славенском", и то прво Русе, па Пољаке:

Пољској даље поручује земљи
Терн која је многим у очима;
Вешто јер је Богиња Славенска
Уредила да туђинца рука,
Кад o глави целог Славства ради,
О варшавску разбије с' твердињу...

Сећа се Словена Стаматовић и онда кад жели да покаже српску славу. За њега је српство силно тек као део словенства. Зато у песми Сербски праздник на Авали показује где све има Словена, па се задржава и на Пољској:

Пођ'те даље кроз прадедске земље,

Надгледајте Пољску и Варшаву.

Где с' преважак Серб-Славенски роди,

Над Европом и Азије делом;

У Кракови задрж'те с' свободној... ^[194]

О својим погледима на српство и словенство Стаматовић је доста писао, a o томе je доста и преводио, и то с немачког, руског, пољског и чешког. Од словенских писаца преводи Карамзина, Шишкова, Маћејовског, Колара и Шафарика. И иначе је Стаматовић доста читао из словенских књижевности. То нам показује особито низ бележака o словенским књижевним појавама које су резултат личног читања. Али o томе ћемо рећи коју реч касније.

Врло је занимљива појединост да је Стаматовић као православни свештеник био верски веома широкогруд, што није било обично код нашег свештенства оног времена. Можда једино у чланку Православна восточна церква у Пољској^[195] има нешто православних тежњи, ма да је и то више регистровање историских факата, него какав тенденциозан чланак.

Сви који су говорили o Стаматовићу хвалили су његову доброту и друштвеност. Зато и Суботић вели да су му особито "млади ученици били наклоњени". Он је умео "по читаве дане и ноћи у друштву поред стола седети и o стварима говорити које су смерале на добро нашег народа"^[196].

Теодор Павловић био је сушта супротност Стаматовићу, a ипак је исту улогу вршио међ Србима. Док је Стаматовић био широкогруд и благ, Павловић је био много жешћи и искључив, уз то изразити политички дух. За школовања променио је више разних места, био je у Темишвару, Сегедину, Карловцима, Пожуну и Пешти, a то му је могло помоћи да боље упозна разна друштва и разне народности. Био је жељан борбе, те је можда зато напустио адвокатску канцеларију Михаила Витковића и примио се уређивања Летописа.И већ у првој књизи коју је он уредио читамо у "предговору"^[197] ово: "Све што се Славјана вообште, и особито што се нас Сербаља буди у ком призренију тиче, остаје одсад предмет Летописа". Док је Магарашевић подвлачио чисто књижевни програм свога часописа, Павловић му даје ширу улогу, што се могло претворити и у политику. Али то је ствар која се нас овде не тиче.

Павловић се васпитавао, као и Стаматовић, у Коларовој близини, па je сасвим природно да ће примити и његове идеје o словенској узајамности. Видели смо да је и у програму Летописа оставио словенство као прву ствар. И по чланцима у Летопису то би се могло рећи. Мислимо да није случајно ушла у Летопис и ова мисао Вукотиновићева: "Панславенство је циљ наш, ко којем нам Бог и нарав правицу даше"^[198]. Уредник чак ово пропраћа једном напоменом у којој каже да сваки Србин треба да се радује "сочиненију овог и због вредности његове, но најпаче као гласоноши или предшественику тога од свију Славјана пожељеног за славенски род тако спасителног сојединенија".

Врло је занимљиво како је Павловић у свој поучни Сербски народни лист уносио чланке o Словенима. Taj лист је имао да буде намењен широким читалачким слојевима, a испуњен је био поучним чланцима из географије и зоологије, са сликама, писан наивно и са веома подигнутим тоном, што је говорило или o слабој уредниковој вештини писања или o веома ниском нивоу српских средњих сталежа за које је овај лист издаван. Биће да је по среди био пре други но први разлог. Али међу тим наивно-безазленим чланцима са сликама срећемо читав низ веома озбиљних чланака, који су и ређани по извесном плану.

Свакако је претерана али не без основа мисао једног нашег старијег историчара књижевности да је Колар наговорио Павловића да покрене овај лист, како би кроза њ ширио међу Србима своју идеју o словенској узајамности^[199]. Да би се тај прави програм сакрио дат је листу поучни карактер. Ако прегледамо само чланке са словенским садржајем, видећемо да је утицај Коларов био заиста велики. Прегледаћемо само прву годину (1835).

Бр. 7 има извадак из Хердера, "једног од најмудријих Немаца и свију народа", Мњеније o Славјанима. To je оно добро познато и много навођено место у којем Хердер хвали благост Словена, њихову љубав за рад, јунаштво, али им пребацује што никад нису умели да се организују ратнички. Зато су их други народи покоравали и кињили. Хердер на томе месту не штеди чак ни Немце. – Глас родољубца^[200] извађен је из Гајеве Данице. Ту се пребацује Хрватима што се не старају o своме језику и o своме народу, него се o њима свашта говори на страни. – У бр. 16 читамо извадак из писања неког Немца који је живео међу Србима, па их невероватно хвали. – Из словачког часописа Зора уредник је превео чланак o животу Ћирила и Методија^[201], онда је штампан живот Доситејев^[202], па ће се кроз неколико бројева протегнути чланак Словаци у Мађарској, онда ће доћи песме Колару (две), Шафарику, Гају и "Сербљем"^[203] и на крају као круна свега превод Коларова чланка О литерарној (књижевној) зајмности међу народи и наречијама славенскам^[204]. Ово је Павловић преводио с рукописа, a тек годину дана касније, штампао је Колар тај чланак на чешком, a две године после тога проширио га је нешто и штампао на немачком. Захваљујући пријатељству Колара и Павловића ову значајну ствар добили су Срби пре самих Чеха. Иначе је и код нас више пута превођена. Имамо je у Гајевој Даници 1836, превео je с немачког Павле Стаматовић 1838^[205], a такође и Димитрије Теодоровић 1845^[206].

О Пољацима нема ничег засебног у С. Н. Листу. Ту je само оно што je у Колара. Али Колар пребацује Пољацима што се туђе од осталих Словена, замера чак и Кохановском и Красицком, као и нашем Доситију, да су им дела хладна, јер се у њима не одбија словенска узајамност. Колар ће зажалити што и највећи словенски песници Милутиновић и Мицкјевич (у доцнијој редакцији уз ове је и Пушкин) нису поборници словенске узајамности, па да "ногом на сербској и пољској земљи стојећи, главом се по воздуху свеславенским не узнашају". Занимљиво је да је и Колар Сарајлију ставио у исти ред с Пушкином и Мицкјевичем, онако исто како ће га касније Мицкјевич уздићи у ред највећих словенских драмских писаца уз Пушкина и Красињског.

Нарочито је пун словенских прилога први број Летописа после једне забране, књ. 40, 1837. Пуно je ту занимљивих ствари за нас: и Шафариков чланак О земљи Бојки, и низ разних песама, од којих се нарочито одликује необузданошћу Сарајлијина Дух радости o воскресенију Матице сербске, као и многе песме из словенских књижевности, међу којима се налазе и песме из Пушкина, Падуре, Колара и Мицкјевича.

У Сарајлијиној песми је читав програм:

То и нијем да je родио се
Сад заисто пропјево би чисто!!....
Од Камчатке до тија Дунава,
Од Балтика до Адриатика
Рој Славенства разастро се својски.

И онда се песник обраћа свима Словенима:

Слав-Ветеран Срб је од постања!....
Чех рођаче Слав-древности јавче.....
Даљни Русе прим'кни му се ближе,
Да те чује, да те разумије....
Нo и Пољак не буд вјечни боњак!!
Вољност крајна разхорност је сјајна,
Кано и гњав, што ј' разума туњав,
Нит је мачур кад надхрво лафа,
Сам Пожарски тек се напомињај!....

Тако изгледа тај Сарајлијин патриотски, словенски "излив". Пуно је ту нејасних и недоречених мисли, али се ипак види да је то излив радости и да се позивају сви Словени на велико славље.

Павловићев став према Пољацима може се унеколико видети из његових новина, које издаје од 1838 (Сербске народне новине). Додуше, он ту може доносити само оне вести које се налазе у аустриским и мађарским новинама, али каткад протури понешто своје. Најзад и сам избор чланака и вести показују његов став.

Павловић је углавном више на руској него на пољској страни кад се тиче руско-пољског питања. Али он избегава да грди Пољаке. Ако се кадгод расрди, највише ће извући пољско племство. Он га није волео, то се јасно види. To je могло бити његово, али је могло доћи и као одјек држања Аустрије према Пољацима: она је подјаривала пољске сељаке против племића.

Има ипак неколико вести у Павловићевим новинама које показују да је умео да гледа ствари. Тако је занимљива једна добро аргументисана вест. "У краљевству Пољском показују се знаци последњег дисања" – почиње он. "Уведенијем русијског новца у Пољској знатан је корак учињен, и Пољска ће се скоро с Русијом сасвим спојити, које, кажу, да једна част народа и жели". Аустрија и Пруска немају разлога да се против тога буне, Велика Британија je с Русијом у тако добром пријатељству да ће се тешко због Пољске с Русијом завадити, a Француска је због догађаја у Африци и Шпанији у таквој неприлици "да јој за Пољску осим празне жеље ништа не остаје". И као резултат тога свега: "Види се како паметно петерсбургски двор време употребити уме"^[207]. Заиста, у овој вести не зна човек шта је од чега истинитије и стварније. И не штеди се ни Аустрија, те се вест свакако прокрала цензури.

Још једна вест би могла бити карактеристична за Павловићев став. Сва је уперена против Русије и пољског племства. "Наклоност Пољака прама Руса све већма и већма расте, и то у толико више уколико ови при својој строгости с којом намјеренија правитељства у дејство приводе, пољачко благородство штедити, на њега призренија имати и тако његовим урођеним дубоко укорењеним аристократическим поступцима ласкати почињу. Истина, не може се рећи да се ове две народности спојавају, али мрзост спрама Руса од стране Пољака изчезава. У Пољској је земљу притјажавајући благородни независим, као год у стара хваљена времена тако назване Республике. Земљеделац је од његове воље зависећа машина, a и чивутин, који на неки начин средњу класу у Пољској представља, мора играти како му он свира. Данак је притом мали, a и предмети раскошија, без који благородник пољски бити не може, јефтини су, будући се недозвољеним начином гомилама из страни земаља у Пољску уноси. Класа фабриканта, при свим хранителним митовима истина не може да процвета, али напротив тога нижа класа народа са својим је стањем сасвим задовољна, будући се на боље научила није"^[208]. Не знамо шта је од чега оштрије, a шта од чега истинитије.

III.
Мађарски и словачки препород. – Пожунски ђаци. – Људевит Штур. – Српски ђаци у Пожуну, Модри, Пешти, Сегедину и Прешови. – Мија Влашкалић. – "Славјани". – Славјанка. – Српски ђаци према пољској књижевности. – Полонофилство. – Пољаци у Србији. – Јован Ђорђевић учи пољски. – Бранко Радичевић.

Идеје које су тридесетих година ширили појединци постају четрдесетих година много општије, стварају покрет. Можда су томе помогле и политичке прилике. Док се тридесетих година идеја o словенској узајамности шири само као духовно стремљење, четрдесетих година то постаје акција, организовани рад за стварање једне велике Славије. Родило се то из оних чувених Коларових речи: "Co jsi ty? Čech. Co ty? Rus. Co ty? Srb. A ty? Ja Polak jestem. Vezměte rejstra, bratři, smažte to, pište: Slovan"^[209]. Taj нови покрет јавио се код омладине, и то најпре код Словака у Пожуну. Покушаћемо да објаснимо откуд то почиње код Словака и то у Пожуну.

Тридесетих година је необично јачала код Мађара народна свест. На свима пољима почели су за себе тражити равноправност, и у безобзирној борби против Беча слабо су обраћали пажњу на Словене, који би остварењем мађарских жеља били притиснути више него до тад. Словени су испочетка чак и попуштали, рачунајући да ће се и они моћи користити повластицама које Мађари добију од Беча за себе. Али наде преварише. Мађари су били много жешћи него што су Словени очекивали, и нове мађаризаторске тежње постадоше много опасније од ранијих германизаторских настојања Аустрије. Зато и аустриски Словени бише приморани да борбом одговоре на борбу. Поприште тих мађарско-словенских борби био је Пожун, као седиште заједничког сабора. Није било тешко да та борба подбуни све Словаке око Пожуна и да највише загреје баш ђаке и омладину. Томе помогоше ђачке дружине.

Словачки ђаци у Пожуну основаше дружину 1828 године. Програм је био књижевни, али како није било других погодних места да се мењају мисли, ова дружина поче служити и за то да се радом у њој изграђује словенска идеологија. Ти ђаци су били најжешћи поборници Коларове словенске узајамности. Само су они ишли и нешто даље. Они су сањали o стварању једне огромне Свеславије, у којој би и слаби и малобројни Словаци имали подршку. Тежак положај нагнао је Словаке да верују у то: мали народ, под притиском новопробуђених Мађара, морао је себе схватити као делић једне велике и силне заједнице^[210]. Исто се тако романтичарски слепо веровало и Хердеровим речима o избраништву Словена^[211]. Да би се пак могло доћи до тог сливања свих Словена, или, како су они тад веровали, до тог враћања на стари облик, потребно је ићи путем који је Колар показао: сваки Словен треба да упозна све словенске народе и нарочито све словенске језике. Зато је Бохуш Носак могао на једној друштвеној седници рећи ове речи 1840 године: "Ústav náš jmenuje se slovanský, neni tedy jen československý, než i rusko-polský, ilyrsko-slovanský. Kdo neví slávská nářeči, nebud' za Slovana uznan. Každy vzdělanec ma sobě přivlastniti všecka hlavni slávská nářeči..."^[212]. Учење словенских језика ушло je као услов без којега нико не може бити у тим ђачким дружинама.

Словачки ђаци ових година полагали су највише наде у Русију, јер је она тад била једина снажна словенска држава. Али им то није ништа сметало да одлично познају и поштују дела пољске књижевности. Могло им је помагати и то што је пољски језик био најближи њиховом. Кад је године 1836 Вацлав Маћејовски походио пожунске ђаке, био је просто задивљен како су Словаци силно волели Мицкјевича^[213]. И сам Људевит Штур, вођа словачких ђака од 1831, био је одушевљен пољском књижевношћу. Он је нарочито волео Мицкјевича, па га је и преводио. На друштвеним састанцима чланови су читали радове и рецитовали песме на руском, пољском и чешком. Међу свим словенским песмама најомиљеније су биле Коларова Slávy dcera и Мицкјевичева "узвишена песма" Oda do młodości, коју су ђаци знали и напамет. A одушевљавала их је и нека песма o краљу Поњатовском "својом меланхоличном мелодијом"^[214].

Штур је утицао много на своје ђаке на евангеличком лицеју и касније кад је постао професор, и то тад више него раније. Он је најпре од 1836–1838 године само замењивао професора књижевности Палковича, a од 1840–1844 био je професор. Он је предавао o језику, књижевности и историји Словена, те је уз предавања тумачио дела Колара, Мицкјевича, Пушкина и др. Особито је волео словенске народне песме. Српске народне песме могли су његови ђаци заволети и зато што су читали заједнички и Мицкјевичева париска предавања. И тако су се нови ђаци "učili v škole Štúrovej milovat' Slovanstvo veškere, či v čamaře a surke, či v halene a rubaške"^[215].

Ђачки рад није се завршавао на овим дружинским састанцима, него се стварао много шири и значајнији програм, који се приводио у дело по једном одређеном плану. Кад би се приближио какав распуст, ђаци би се нарочито скупили и договорили шта и како да раде у народу. Циљ је био да се што више младих људи загреје за њихове идеје. A успевало се у томе, поред осталога, читањем и тумачењем словенских песама. Затим су нарочито позивани нови ђаци да долазе у Пожун^[216]. На тај начин улога пожунских ђака добијала је много већи значај.

У Пожуну је било увек доста Срба. И као што су четрдесетих година Словаци из Пожуна предњачили свим осталим словачким ђацима, тако су и Срби из Пожуна били ти који су другим ђацима показивали како и шта треба радити. Из Пожуна су се шириле и међу Србима нове идеје. Срби су у свему ишли за друговима Словацима.

Пожун је и много раније био међу Србима на гласу са својих школа. Почев од Павла Јулинца, Јована Мушкатировића и Милована Видаковића, тамо је увек пуно српских ђака^[217]. Видаковић за својега боравка скупља у Пожуну по десетак претплатника на своје књиге. Вероватно је тад било ту и више Срба. A већ за Штурова времена било их је много више. Свакако је зато Штуру било веома стало да и Србе придобије за своје идеје. То изгледа није било баш лако, али се најзад ипак успело. И године 1838 могао је Штур писати своме пријатељу Врховском да се нада успеху. Червенак, вели, "сад станује са Србима, па се тим више надамо да ће они разумети нашу узајамност и да ће joj приступити"^[218].

За тог Штуровог професоровања било је од Срба неколико ђака који су касније били виђенији људи, као што су Теодосије Мраовић, Јован Филиповић, Ђорђе Лазаревић и др. A нешто касније било их је пуно од познатих српских политичких и књижевних личности, које су после скоро до краја века водиле прву реч како у политици, тако и у књижевности и науци. Кроз ту школу прошли су Светозар Милетић, Павле Поповић-Шапчанин, Ђура Даничић, Ђорђе Рајковић, Богобој Атанацковић и многи други. Ако се нису баш ту школовали, оно су пратили шта се код Штура ради и остали српски ђаци тога времена: Јован Ђорђевић, Бранко Радичевић, Јован Илић, Стеван Владислав Каћански, Аца Поповић-Зуб и много других. Пожун је четрдесетих година био расадник словенства. Ако се ко није школовао у њему, он је макар на извесно време свраћао, да види шта се тамо ради и да се надише словенског ваздуха, како су говорили.

"Онда су пожунски ђаци водили коло" – каже Теодор Мандић у својим успоменама^[219]. Године 1842, вели он, било je у евангелистичком лицеју 32, a у краљевској академији 4 Србина. И они тад имају своју читаоницу и књижницу. "Читали смо, преводили, декламирали, саставке јако цензурирали итд. Људевит Штур, уредник првих словенских (т.ј. словачких) народних новина, и Корнилије Поповић, скроз и скроз начитан млад човек, који је права већ свршио био, ΀¸ многе нове језике знао, били су нам ментори". Поред рада у дружини, ови пожунски ђаци издају и писани лист Соко^[220].

Српских ђака има и у Модри, која је близу Пожуна, те ђаци често мењају ова два места. Разлика је била у наставном језику: док се у Модри предавало још на латинском, у Пожуну на мађарском. Српски ђаци су обично боље знали латински него мађарски, те су често учили у Модри. И они су радили као и ђаци у Пожуну. Издавали су писани лист Српски час^[221].

Треба да се зауставимо још на неким универзитетским центрима где је било и Срба. То су Беч, Пешта, Сегедин и Прешова.

У Пешти је још израније постојала словенска традиција. Ту je радио Колар. Али је ту радио и Теодор Павловић, одличан организатор и политички борац, Коларов пријатељ и пропагатор словенске узајамности међу Србима. Ма колико се томе човеку порицале ваљане и поштене намере, макар он често изгледао веома несимпатичан, како га je претставио и Бранко Радичевић у своме Путу, ипак му се не може порећи да је одиграо доста важну улогу у животу Срба тридесетих и четрдесетих година. На младеж српску обраћао је пажњу и увек је окупљао око себе. Јован Суботић је дошао с њим у додир 1836 године и хвали ra.

И у Пешти су српски ђаци имали дружину, али се рад у њој неједнако развијао. Пуни замах узео је тај рад тек 1847 кад се налазе ту Лаза Марковић, Јован Ђорђевић, a привремено и Светозар Милетић. Издаје се писани лист Светољуб.

Сегедински лицеј је био на гласу код Срба четрдесетих година^[222]. Тамо је радио и окупљао ђаке око себе Павле Стаматовић. Још тридесетих година ту је основано ђачко друштво Младо Јединије^[223]. Већ сам назив говори каквом су идејом били запојени млади чланови тога друштва. A још ако за њега вежемо и име Стаматовићево, биће сасвим јасно да је друштво морало имати словенско обележје. Ако ништа друго, оно су ти српски ђаци под Стаматовићевим руководством морали учити словенске језике.

Право студентско друштво би основано у Сегедину тек 1843 године и назва се Младеж српска која се у Сегедану учи или Друштво учећи се Србаља. У друштву су се читали оригинални и преведени радови, a по уставу je предвиђено да ти радови имају бити "пуни духа народности, но при том свагда избегавати која се на поруганије други народа клони"^[224].

Кад већ говоримо o осталим групама српских ђака, не можемо обићи групицу која се школовала у Прешови (мађ. Еперјеш). То нарочито зато што су од свих словачких ђака прешовски били најближи Пољацима^[225]. Ту се школовао један од најзанесенијих словенофила и полонофила: Мија Влашкалић (1826–1852). Био je родом из Врањева, од куће доста богат. Школовао се више из љубави према словенству, него из какве потребе. Имао је намеру да пропутује све словенске земље, па је ваљда и због тога учио све словенске језике. Још као ђак говорио је одлично чешки и пољски^[226]. Како изгледа, он је био добри дух српских ђака на разним високим школама. Путовао је од вароши до вароши, од Прешове до Пеште, од Пеште до Пожуна и Модре, и водио тачан списак нових ђака, "нове раје". И не само да је свакога од тих ђака знао, него им је и новац давао. Често је даровао и ђачке дружине, не само српске него и словачке^[227]. Он је био тај који је стално путовао и одржавао везу између пожунских, пештанских и прешовских ђака. Резултат те сарадње био је зборник ђачких радова Славјанка (1847). Створили су га углавном Светозар Милетић и Јован Ђорђевић, али без Влашкалића не би било ништа. Он је имао да повуче највећи део трошкова за штампање, па ипак после и да откупљује велики број примерака.

Као што смо већ рекли, пожунски ђаци давали су идејни правац, они су водили. A њих је водио Штур. И као што су словачки ђаци били не "Словаци", него "Славјани", тако су и Срби у Пожуну – "Славјани". Било је скоро стид спомињати племенске називе, то се сматрало за назадњаштво и за застарело. Српске ђаке је водио најватренији "Славјан" тога времена, који је и своме имену додао ново име Свеслав – Светозар Милетић. За њега као и за читаво његово друштво и време веома је карактеристичан говор над гробом рано преминула песника Павла Поповића-Шапчанина, који је Милетић написао 1847, одмах после смрти свога друга^[228]. У целом томе одужем говору није споменуто име Србин, Словак и сл., него само Славјан. Поповић је, по Милетићу, млађе ђаке "руководио на пут родољубија, народне просвјете и узајамности славјанске", a пола године је предавао "млађој браћи својој" "славјанску поезију". Својим предавањима стекао је симпатије читаве славјанске младежи.

Круна "славјанских" напора српских ђака био је зборник песама Славјанка (1847). У њој су биле песме "славјанске" браће из Пожуна, Пеште и Прешове. Сви су прилози у стиху, и сви су "славјански", како они који су потекли испод пера Пожунаца Павла Поповића-Шапчанина или Светозара-Свеслава Милетића, тако и они које су писали мирнији Пештанци и Прешовци Јован Ђорђевић и Јован Илић. Али су се и они хтели мерити у "славјанствовању" с друговима Пожунцима.

При свој жестини, ово "славјанство" наших ђака није било дуготрајно. Остао је најдуже његов присталица Милетић, али канда као пастир без пастве. Јер оне исте године, тако важне године, кад је угледала свет Славјанка, штампао је Ђура Даничић свој Рат за српски језик и правопис, a Бранко Радичевић издао прву књигу својих песама. И наједном, српски ђаци се цепају: на једној страни Милетић, на другој – сви остали. "Славјанство" су сахранила за увек два српска младића и не мислећи да ће и то учинити. Намера им је била сасвим друга. И то један од њих дојучерашњи Штуров ђак. A и Бранко је био мало у Пожуну. Узалудна је била Ограда пожунских ђака од Бранкових песама, коју је писао лично Милетић, a Ђорђевић је зове "огрдом", узалудан је био и Милетићев покушај да се настави с издавањем Славјанке,"Славјана" више није било. Али српство им неће ништа сметати да буду поборници словенске узајамности, да воле и поштују сваки словенски народ, језик и сваку словенску књижевност.

Beћ смо рекли колико су словачки ђаци волели пољску књижевност. Волео је и Штур. Ту љубав наследили су и Срби. Ко год прође кроз Штурову школу зна и пољски језик, познаје и пољску књижевност. Мицкјевич је био изгледа један од најомиљенијих песника тих омладинаца, иако његове идеје нису много ишле у прилог "славјанству". Сви су га радо читали. Милетић пише своју Спасову ноћ вероватно под утицајем спољне форме Мицкјевичевих Предака (Dziady) и мото узима из овог дела. A пред саму револуцију 1848 пише: "школске ствари баш скоро никад ни погледо нисам: сад се бавим са Мицкијевићевим појетичним делима"^[229].

Пољаци су врло популарни у Пожуну. Павле Поповић-Шапчанин пише приповетку Четири каранфила с предметом из пољске историје; Ђура Даничић преводи две пољске приповетке, једну народну – с руског превода, и другу уметничку с пољског; с пољског преводи две приповетке канда и Ђорђе Рајковић.

Али није полонофилство долазило Србима само из Пожуна. Четрдесете године су уопште у Европи у знаку симпатија за Пољаке. Томе су допринеле много и особите политичке прилике, те је и пољска емиграција ових година постала много активнија него раније, као што смо већ показали. Нарочито су се Французи и Енглези одликовали својим полонофилством. Зато су га Срби могли добити и приближујући се Французима и Енглезима. A баш су се тих година и Срби окренули одлучно западним силама и против љутњи Русије. Нису случајно први питомци из Србије отишли на школе у западне земље 1839. A нису случајно годину дана касније основане на универзитетима у Европи три катедре славистике: у Паризу, Берлину и Бреслави. И две од тих добијају Пољаци: у Паризу – Адам Мицкјевич, у Берлину – Војћех Цибуљски.

О Пољској се причало, за Пољаке су се људи загревали. "Није Словенин ко рођеног брата мучи!" – каже Шапчанинов учитељ Сава, васпитаник Штуров, професор који се у то време школовао, који се од Колара, Мицкјевича и Штура учио како треба волети словенство и како се за њега ваља борити^[230]. О Пољској су с катедара говорили и Мицкјевич и Цибуљски. Код овог последњег био је ђак и наш Љубомир П. Ненадовић. A нису само они говорили ђацима. Било је свуда по Европи тих професора емиграната. Љубомир П. Ненадовић нашао је чак у Грајфсвалду једног таквог професора, Алберта Коневку, који је ту био већ једанаест година и остао добар Пољак, и што је још ређе и чудније, добар Словен. Он чита српске народне песме и тужи за домовином. A ми знамо с друге стране да се тај професор бавио и научним старинама, o чем пише Ханки 14 децембра 1843, a знамо да је био и у Прагу и у Пожуну и да је био тамо добро дочекан^[231]. Таквих Коневки било је пуно по европским школама. Има их чак и у Србији. Споменућемо двојицу.

Први je Алексије Околски (1793–1848). Био je по мајци од Продановића, те је 1821 једном и био код свога деде у гостима. Тад се упознао и с Мушицким. После се вратио у Пољску, a по угушеном устанку 1831 пређе у Галицију, да 1839 дође у Београд и постане професор француског језика у Лицеју. Као човек био је веома блага срца. Иначе je у Лицеју био уважаван, o чему јасно сведочи један случај који прича потанко његов биограф^[232].

Други је доктор Аћим Медовић, "Нестор српских лекара", друг Панчићев. Он је био пореклом из Погвиздова крај Кракова, завршио је медецину у Бечу и 1842 дошао у Србију да почне као физикус у Пожаревцу, a заврши као претседник Српског лекарског друштва^[233].

Било је такође много и Пољака студената на разним универзитетима. Љ. П. Ненадовић каже да их je у Берлину од Словена било највише. С једним је чак и путовао, како нам прича у Писмима из Грајфсвалда. To je онај Пожунски студент са два пиштоља, који не воли да прича o себи јер се боји да се не открије ко je, a тиме побуђује још веће интересовање код познаника. "Ја сам доста познавао Пољака што туже за Пољском, али ово је прави син изгубљеног отечества".

И како онда да се не изазове самилост код српских ђака према овом паћеничком народу? И како да се не учи њихов језик и да се не чита њихова књижевност? И то књижевност o којој се толико прича ?

Учили су српски ђаци пољски где год су могли. Штуровци су га знали сви. У Пешти га уче од Теодора Павловића и Колара, у Сегедину од Павла Стаматовића, a у другим местима просто из књига. Можда ће бити занимљиво да испричамо нешто из живота Јована Ђорђевића.

О Ускрсу 1848 Јован Ђорђевић, болестан, оде у Врањево другу Мији Влашкалићу у госте. И тек једнога дана Влашкалић га пита је ли читао Мицкјевича. "Одговорим му да знам за њега, али да нисам од њега ништа читао. Нa то ће он извадити четири свеске Мицкјевићевих дела и почне их са мном читати". Посао напредује. "За кратко време упутио ме je у пољску лектиру да сам могао и сам читати Мицкјевића и разумевати га"^[234]. За време буне, у Земуну, где се нашао с Бранком Радичевићем и Влашкалићем, Ђорђевић такође чита Мицкјевича. "Код куће сам читао Мицкјевића и прочитао га целог. Неке партије из његових Дедова (Dziady) и неке омање песмице знао сам и на изуст"^[235].

Ко зна колико је још било тих којима је Влашкалић омилео Мицкјевича или којег другог пољског песника?

За Бранка Радичевића се не може рећи је ли знао пољски, али је тешко претпоставити да није ништа читао из пољске књижевности, па ма како мало разумео. Макар је Мицкјевич могао привући његову пажњу. Баладе и романсе пољског песника имају много елемената које је и Бранко волео. У томе му је могло помоћи и друштво: Вук, Миклошић, Даничић, све људи који знају пољски. Нарочито му је нераздвојни друг Даничић могао помоћи у томе. У једном Бранковом писму Даничићу од 25-VII-1847 стоји и оваква посебна забелешка:

"Мал не заборави. У речнику стоји:

Vater ojciec
Essen jeść.

Може бити да ће ти ово доцне доћи, али пре није могло бити"^[236].

Ове две пољске речи биле су вероватно нешто потребне Даничићу, па молио Бранка да их потражи у речнику и да му их јави. Значи да је и Бранко загледао у пољски речник. Али не видимо из овога ништа више.

Чак се и сам Јосиф Рајачић интересовао за пољски језик. Можда је нешто научио и раније, али 1847 тражи од Шафарика пољску граматику, јер би хтео да и његови најближи уче пољски^[237].

Из досадашњег излагања јасно је да се пољски језик веома добро знао у омладинским српским круговима четрдесетих година. Разумљиво је онда да ће и преводити с пољског највише или једино ови омладинци. А у то коло млађих преводилаца улазе и нешто већ озбиљнији млађи људи као Јован Суботић, Симеон Филиповић и др.

 

IV.
Чланци о догађајима из пољске историје. – Приповетке с предметом из пољске историје и живота. – Павле Поповић-Шапчанин. – Богобој Атанацковић. – Љубомир П. Ненадовић. – Белешке о пољској књижевности. – Казимир Брођински. – Вацлав Маћејовски. – Адам Мицкјевич

Пољска историја пружала је можда више него која друга занимљиве предмете за обраду, било у облику приповедака или у облику чланака. У нашим листовима тридесетих и четрдесетих година налазимо масу таквих ствари. Нарочито има доста приповедака, - по форми више раширених новинских извештаја, - у којима се говори о догађајима из пољске историје последњих година. Те су ствари махом превођене с немачког, јер им у пољским листовима нисмо могли наћи траг, а неке су и наше оригиналне. Како је њихова књижевна вредност веома малена, то се на њима нећемо ни задржавати дуже, него ћемо их побележити тек колико да се о њима зна. За нас имају само толики значај што су из њих српски читаоци добијали унеколико обавештења о Пољацима и Пољској. Као и из чланака о извесним пољским историским догађајима или личностима.

Задржаћемо се прво на чланцима.

Потпуно у православном духу писани су чланци Један поглед на старију повјест цркве у Пољској^[238] и Православна восточна црква у Пољској^[239]. За други је то и разумљиво, јер га је превео Павле Стаматовић, православни свештеник, ма да се он старао да буде сасвим непристрасан. У чланку Ђорђа Лазаревића-Зорића Љубав к отечеству^[240]прича се о патриотском потхвату руског трговца Кзме Мињина и јунака Пожарског у борби за ослобођење Москве од Пољака. Русофилски je писан и чланак О школама у Пољској под владенијем Александра цара русијског и краља пољског^[241] који је превео с немачког Венијамин Бороцки. Доста је објективно написао С. Л. Зорић биографију Богдана Хмјељњицког^[242]. Наравно да овде овај највећи бунтовник са Украјине не изгледа ни изблиза онако страшан како изгледа у Сјенкјевичеву роману Огњем и мачем, али није ни улепшаван: изнесене су углавном његове добре и рђаве особине, његови успеси као и неуспеси. Само код нашег писца ни Пољаци који се боре против овог козачког хетмана нису онако симпатични и велики јунаци, као у Сјенкјевича. To je разумљиво. Врло занимљиво рађен је чланак Битка код Остроленке^[243] од Владимира Јакшића. Рад је оригиналан и као да је писац рачунао на научну тачност својих тврдњи. Пуно је ту појединости, битка је проучена са савесношћу и пажњом, како историски тако и тактички, рад изненађује својом документованошћу. И то тим више што је овај опис писан свега шест година после саме битке код Остроленке, у којој је углавном решена судбина пољског устанка.

Има неколико чланака који су писани са симпатијом за Пољаке. Тако је П. Вујић превео Одговор једног краља пољског на слово Русоа, које је 1751 године од Академије дижонске награду получило^[244], у коме се веома речито бране Пољаци од напада Русовљевих. Веома је уздржан био у симпатијама према Пољацима Д. Арнот пишући биографију Кошћушкову^[245]. Каткад је пољско-руске сукобе лако обилазио, те није дошао у положај да грди Русију. Кошћушку пак није штедео похвала. И Матија Бан је показао врло искрене симпатије за Пољаке у више махова. Најпре је то учинио 1847 кад исприча живот пољске краљице Ванде, "непорочне девице и прехрабре јунакиње"^[246], a затим кад објави 1848 читав низ чланака под општим насловом Примери јунаштва славенског^[247].

Неколико приповедака o Пољацима за нас су важније по предметима него по књижевној вредности, која је исте врсте као најслабијих ствари нашег Богобоја Атанацковића. Иначе све ове приповетке имају предмете из последњих година пољске историје, a највише из устанка 1830–1831 године.

Чудна је историја испричана у приповеци Страовита ноћ^[248]. Дешава се у оно време кад Пољаци "као иза сна пробуђени од њега (т.ј. Наполеона) одступе; врате се покајателно натраг Александру". У то време се враћа у домовину грофица П. с ћерком и свитом, али је на једном преноћишту нападну разбојници и убију њу као и све њене, a не успе да их одбрани млади руски официр, родом Пољак. После се покаже да је вођ разбојника био отац тога младог официра. Младић пријављује оца властима. Стари би прогнан у Сибир a младић погибе на Лајпцигу.

Приповетка Тра ужасне ноћи^[249] састављена је од три потпуно засебне приповетке, од којих се прва дешава у Варшави. Млади гроф Девицки, прича се ту, љубавник жене градоначелника варшавског, треба једне ноћи да побегне из Варшаве. Али га помоћу карата открије један врачар и изда градоначелнику. Овај ухвати и Девицког и своју жену и обеси их. – Овај први део рађен је према једној причи К. В. Вујћицког, али је наш А. Белан ово превео свакако с немачког, где је могао наћи овакву прераду.

У сладуњавој приповеци Зелена шума^[250] испричана је једна епизода тобоже из живота пољске јунакиње Емилије Платер. A прича Последњег краља пољског чудновато освобожденаје од Д. Савића^[251] треба да је истинити догађај из 1771 године. Иначе је без икакве важности. A и приповетка Пољски копљар^[252] причана је као новинска репортажа o истинитом догађају. Радња се дешава у Шпанији за француско-шпанског рата. Један млади Пољак од осамнаест година, преобучен у руску униформу, прелази на шпанску страну да би извршио неку мисију за Француску. Шпанци га хватају, бацају на муке, али он све јуначки издржава и не одаје због чега је ишао. Шпанци га најзад пуштају, јер не могу да се увере да ли је био шпијун.

Имамо и нешто оригиналних приповедака и песама које се предметом везују за Пољску.

Павле Поповић-Шапчанин (1827–1847), нада српских Пожунаца, написао је врло млад – млад је и умро – приповетку Четири каранфила^[253]. Радња се збива у Пољској за последњих Јагјелонаца. Краљевић Зигмунт – прича се ту – неће да се жени странкињом, него узима кћер пољског великаша Рађивила, изложивши тиме опасности чак и свој престо. Али народ то прима одушевљено. – Идеја је чисто словенска, нарочито је подвучена разлика између старе пољске краљице, која је пореклом Талијанка ("књагиња медиоланска" = миланска) и нове, која је Пољкиња. Иначе ово сентиментално причање, заједно са свежњем четири каранфила, који везује крај с крајем, тешко бисмо могли сврстати у праву уметничку прозу. Али по својим књижевним квалитетима не заостаје за приповеткама које су у нас у то доба писане. Мало изненађује рђава транскрипција пољских имена, као Раживил место Рађивил (пољ. Radziwiłł), Модржевски место Моджевски (пољ. Modrzewski) и сл., кад знамо да је Поповић био Штуров ђак и као такав свакако знао пољски.

И Богобој Атанацковић жели да прикаже Србима страшну судбину пољског народа у приповеци Мати и кћи^[254]. Јунак приповетке је гроф Владислав, Пољак. Напустио је Пољску после битке "у Гроховској шуми", пошто се Пољаци "у Прагу повуку" и кад "Клопињски" би рањен a "Рађавил војводства се откаже и Скрињецки се тог истог прими". Томе младоме грофу П. отац је погинуо у рату, a њега је мајка без сузе послала у борбу "за отачаство". После катастрофе младић живи у Пешти и често спомиње своју отаџбину. И ту преживљује једну љубавну историју. Али за нас ова приповетка даље нема интереса. – Богобој је знао доста појединости из пољског устанка, јер су борбе заиста биле у Грохову и Праги, данашњим деловима Варшаве, a важну су улогу имали Хлопицки, Рађивил и Скшинецки. Имена су сва изврнута и унакажена, али је за нас важније то што из Богобојевих речи избија искрена самилост за побеђене Пољаке. Књижевна вредност ове приповетке врло је мала.

Од свих српских књижевника највише је дао израза својим симпатијама за Пољаке Љубомир П. Ненадовић. Приписивало се то љубави према некој Пољкињи, али за то немамо сигурних потврда. Ненадовић је четрдесетих година путовао по Европи, a тада се o Пољацима много писало и говорило поводом одузимања слободе Кракову (1846). Ненадовић je у Берлину слушао професора Цибуљског, у Грајфсвалду био код професора Коневке, на путу се сретао свакако с многим Пољацима, a морао је бивати и у Берлину с пољским студентима, па ће бити разумљиво што се и у њега развија симпатија за Пољаке. Сигурно је тад учио пољски језик, јер је тад преводио с пољског, a тада су постале и песме Славенска вила^[255] и Једној Пољкињи.. Прва песма је имала у епском облику да претстави трагедију Словенства, али је испала веома бледи "плач" словенске виле над Карпатима. Она се не боји што Словене муче Турци и Татари, Германи и дивљи Мађари, него је жао што Словене ништи неслога. Проклиње "три несрећне круне што ји данас сваки поштен куне", које већ четири пута разделише Пољску, "растераше све моје Пољаке и побише најбоље јунаке". Читава је Пољска, вели даље вила, остала крвава. Пољак гине и не моли се за своју душу, него за свој народ. За народ који се потуца по свету:

Сиротује по земљи Француској,
С краја на крај бјежи по Немачкој,
Једне пјесак африкански гори,
Друге опет мач черкески мори.

Грди Аустрију и прети јој:

Да са собом ти Словена немаш
Отишла би давно куд се спремаш.

A жали Краков, који је

Та последња искрица сталности
И опомен пољачке прошлости.

Беч је заборавио дуг према Пољској, али Немци бране Пољаке. Русија је страшна:

Да си мања a да си блажија
Цјелом свјету била би дражија.

Треба да иде на другу страну и да остави на миру Пољску.

Не кунем те – али ми је жао
Што је Пољак с тебе вако пао.

На крају вила позива све Словене да буду сложни и да заједнички изграђују будућност.

Тенденција је јасна и у оно време тако честа код наших омладинаца, као што смо већ показали раније. Иначе је спев "прост и наиван и нарочито без имагинације", како је већ речено^[256].

Искрено жали за Пољском Ненадовић и у песми Једној Пољкињи. Песник пита девојку "сузног лица" каква је мука мори. A она бризне у плач и одговара да јој мати живи "у жалости и у муци", отац јој је погинуо, брата је испратила на војску и не зна шта je с њим, a драги је оставио, јер је више волео Пољску од ње. Она за свима овима не тужи, него је туга раздире што јој је Пољска пропала. И она позива песника да плаче с њом.

Друга ствар на коју хоћемо да обратимо пажњу, пре но што пређемо на преводе из пољске књижевности, то су белешке o књижевницима и књижевним појавама пољским. Ове белешке су каткад веома ситне, рекло би се да су без значаја. Али често каква сасвим ситна и мало важна вест прелази из листа у лист, и то је знак да се то читало. Можда се каткад једина обавештења чак и o врло важним стварима добијала баш из тих ситних вести, и можда су те вести биле најомиљенија рубрика доброг дела читалаца. Ваља особито рећи да су се у тим белешкама каткад налазиле и карактеристике књижевника и књижевних дела, па и кратке оцене које су тек касније замењене правим књижевним критикама. Гледаћемо да тај низ бележака некако групишемо еда би нам из њих изишла извесна слика целокупног интересовања српских књижевника за пољску књижевност.

Одакле су наши уредници црпли материјал за вести о пољским књижевницима и пољским књижевним појавама?

Видели смо да је још Магарашевић створио традицију да читаоце обавештава o појавама у словенским књижевностима. Много му je у томе помагао Шафарик који је и сам такве вести скупљао како до 1826 за историју словенских књижевности, тако и касније за друге своје књиге. A кад је Шафарик престао радити на Летопису, Магарашевић је и сам скупљао са свих страна такве вести. Каснији уредници српских часописа и листова настављали су тај посао.

Доста рано су Срби почели пратити писање неких словенских листова. На првом месту били су руски и чешки. Тако ће и вести o пољској књижевности врло често долазити преко тих листова. Од словенских листова најчешће се спомињу ови: чешки Časopis Českého Muzeum, Kwěty, Zora, руска Сěверная пчела, па онда и хрватска Даница Гајева и Коло Вразово. Од пољских листова и часописа доста их се спомиње у нашим листовима. Можда их наши уредници нису имали све, можда их нису све читали, али су за њих добро знали. Из понеких пољских листова су и преводили. Уредници Летописа знају за ове листове: Gazeta Lwowska заједно с књижевним додатком Rozmaitości, па онда Haliczanin и Lwowianin. – Уредник С. H. Листа вади вести из пољских листова и часописа: Gazeta Krakowska, Gazeta Lwowska, Rozmaitości и Dziennik Mód Paryskich. – Уредник Скоротече има доста вести из листа Orędownik. – Уредник београдских Србских новина Милош Поповић зна за пољске новине Gazeta Poznańska и Gazeta Lwowska, из њих узима многе вести, a каткад преводи и веће саставе. – Нарочито је добро познат часопис Петра Дубровског Jutrzenka - Денница, који је излазио у Варшави на руском и пољском језику, где су чланци за Пољаке штампани на руском, a за Русе на пољском, ствари пак од општег интереса штампане су у два паралелна текста. Кад је Теодор Павловић први пут објавио да ће овај лист почети излазити, мислио је да ће бити на руском, "али у духу свесловенства и за свесловенску књижевну ползу", подвлачио је он нарочито^[257]. Овај часопис је био занимљивост своје врсте, a имао је сараднике са свих страна Словенства. Ту су сарађивали од наших људи Станко Враз и Милош Поповић.

Према свему овоме, види се да су Срби могли имати добра обавештења o пољској књижевности.

Пољска је била раздељена у неколико делова и сваки од тих делова живео је под друкчијим приликама, па je и књижевност у сваком од њих друкчије изгледала. Србима су били најближи књижевници из Галиције, најпре што је Галиција била под Аустријом, па су ти Пољаци могли бити у непосредној вези са аустриским Србима, a онда и зато што је од свих Пољака ваљда највише радила на словенском зближавању група лавовских књижевника. Па и лавовски листови се највише и најчешће употребљавају као: Gazeta Lwowska, Rozmaitości, Lwowianin, Haliczanin, Dziennik Mód Paryskich,онда немачки Mnemosyne и Morgenblatt, "који као образац свим дописиватељима за углед бити може"^[258].

Лавовски књижевни живот наши уредници особито пажљиво прате. Нарочито је пуно вести o Осолинеуму и променама у њему^[259]. Штампан је и оглас o новој књизи Станислава Јашовског, нама већ тако добро познатог књижевника, којега преводи Магарашевић, као и касније многи други уредници. Имамо вест o покретању часописа Haliczanin^[260], a једном je дат садржај целе једне књиге часописа Lwowianin, који је издавао Лудвик Зјељињски^[261]. Год. 1841 у С. H. Листу читамо превод једног писма o пољској књижевности писаног из Лавова чешком часопису Kwěty, управо књижевнику Ханки. Ту се не говори само o лавовским књижевницима, већ има речи и о Красицком, Сјемјењском, Вишњевском, Маћејовском и др.^[262] Занимљива је вест да ће Morgenzeitung почети издавати додатак Књижевни лист, и од будућих сарадника се спомињу: Крашевски, Грабовски, Вишњевски, Баљињски и др. "Све људи које свако почитује и који су кадри епоху у пољском књижеству учинити"^[263]. Чак су и београдске новине највише пратиле рад лавовских књижевника. Оне доносе многе вести из лавовских листова. И не само књижевне, него се и друге ствари отуд преводе. Тако је изишао и чланчић: Најлакши начин којим се уплашени коњи, била они у коли или у јашењу, задржати могу^[264] у преводу некога О. Занимљиво је да су транскрипције пољских имена овде врло добре. Можда је преводилац Алексије Околски, o којем смо већ говорили.

Од књижевника обраћана је особита пажња на историчаре, скупљаче народних умотворина и етнологе. Тако налазимо вести o скупљачима пољских народних песама Сјемјењском и Љипињском^[265] и o делу Бујњицког Wędrówka po małych drogach^[266] у којем je одлично описан белоруски народни живот. Од историчара су многи спомињани. Има вести o историским делима Крашевског^[267], као и o његовим романима^[268]. И Вишњевски је изазвао интересовање својом великом историјом пољске књижевности^[269]. На једном месту чак му се замера што није довољно истакао утицај чешке књижевности на пољску^[270]. Лепо је и с правом похваљено дело Хенрика Жевуског Мемоари пана Северина Сопљице^[271], "прекрасно описаније нрави прошастог столетија". Само што је наш уредник мислио да је Северин Сопљица писац, a не личност из дела.

Особито много вести налазимо o часопису Дубровског Jutrzenka - Денница. Већина наших листова донела је вест кад je почела излазити^[272]. A убрзо су се почели јављати и преводи из ње. Већ 1843 Летопис доноси отуд превод Шафарикове расправе О Резијанима и фурланским Славенима^[273]. Има нешто бележака које заслужују да се o њима посебице проговори, јер су то у ствари мале карактеристике пољских књижевника. У већини случајева су преводи из страних часописа, али су каткад и оригиналне.

Према Станиславу Јашовском рађен је чланак o три пољска књижевника: Маљчевском, Заљеском и Гошчињском^[274]. Сва тројица су претставници "украјинске школе" и добро је урадио Јашовски што je o свој тројици говорио заједно. Карактеристике дела као и писаца добро су погођене.

Добар је чланчић преведен из лавовског немачког листа Morgenblatt o пољским драмским писцима Кожењовском (Хорценіовски пише преводилац према немачком читању пољског имена Korzeniowski) и Фредру^[275]. Први се борио за идеје нове, романтичарске школе. Други се може уврстити у ред најбољих словенских писаца комедија "и заслужује с пуним правом име пољског Молиера". Добро се истиче његова вештина верног претстављања људских слабости и превртљивости, као и лакоћа и природност његовог шаљивог дијалога.

За нас су особито важне две белешке које је написао Павле Стаматовић. To je први случај да наш човек даје књижевну оцену пољског дела. Једна је белешка o првој књизи Казимира Брођињског Pisma rozmaite (Разна дела) од 1830^[276]. Критичар је прво дао садржај књиге и рекао да је писац "јако изображен дух", a онда је одмах дао и свој суд: ниједно дело из новије пољске књижевности није му се "тако понравило" као ово. И иде још даље, па вели да се ниједно дело ове врсте из читаве словенске књижевности не може с овим мерити, бар колико његово познавање словенских књижевности допире. Онима пак који не би поверовали овоме "индивидуалноме и беспристрасноме" суду, критичар препоручује да прочитају пажљиво макар само чланак o елегији, па ће се уверити и сами да је овај суд тачан.

Радује нас што је наш Стаматовић тако пажљиво читао Брођињског и што је био тако речит хвалећи заиста добро дело. Брођињски је тад био један од најпризнатијих пољских научника и песника, a његове расправе живеле су дуго као најбоље ствари своје врсте.

Друга белешка je o преводу латинских песама Кохановског од Брођињског^[277]. Стаматовић жали што нема латинског текста да провери превод, али судећи по пољском облику ових песама, посао је "изрјадно изведен". Елегије Кохановског су иначе "љубке, течне и слаткозвучне". Занимљиво je с каквом широкогрудошћу Стаматовић прашта свима онима који су писали латински, као и Кохановски: они су, вели, учинили уштрб нацији, али је онда било такво време и такви су били захтеви.

Од свих пољских књижевника и научника највећу пажњу Срба привлачили су Вацлав Маћејовски и Адам Мицкјевич. Њихов се рад прати скоро из године у годину, пуно бележака имамо o њима.

Маћејовски је био један од малог броја пољских научника који су били загрејани за словенску узајамност, и у томе лежи свакако први разлог његовој популарности код Срба. Томе је помогло и његово познанство с многим Србима као и осталим словенским научницима. Он се знао, између осталих, с Вуком и Шафариком. Поред тога, Маћејовски је много путовао по словенским земљама, те су се и вести o његовом раду, па чак и o намерама, брзо разносиле. Али је нарочито привукао пажњу Срба тиме што се у делима служио српским изворима.

Прву вест o Маћејовском штампао је Јован Хаџић 1830 године, али му је име наказно транскрибовао као Ваклав Мачиековски^[278]. У њој се каже да ће Маћејовски заједно с проф. Љељевељем историски израдити Права Славена и да ће као извор употребити и Душанов законик. Уредника Летописа, где је белешка штампана, као правника, то особито занима: "и ми једва чекамо да он ово заиста важно дело ко концу приведе и изда". Ово је Хаџић вероватно сазнао од Шафарика, који се баш тад дописивао с Маћејовским и тражио му нека обавештења за ново издање историје књижевности. Moгao je Маћејовски Шафарику јавити и на чем сам ради, a могао га је питати нешто и o Душанову законику, па Шафарик дао то Хаџићу за Летопис.

Већ ова ситна вест могла је изазвати код Срба интересовање за то ново дело Маћејовског. To je била његова Historya prawodawstw słowiańskich, која je изишла у четири књиге од 1832–1835, али је урадио он сам, a не заједно са Љељевељем. И чим се појавили први делови, Павле Стаматовић пише o њима у својој Сербској пчели^[279]. To je, вели, "отвећ благопријатно појавленије у свеобштеј словенској литератури", a у пољској треба да му се да особито место. "У њему су сва славенска колена као једнаке части великог тела". Дело се нарочито препоручује српским правницима, јер се у њему "довољно српско-народњег злата наћи може". Зато се писцу одаје захвалност за тако леп рад.

Стаматовић је и први преводилац Маћејовског у нас. И тридесетих година се на томе завршио интерес за овог пољског научника. Више ће се o њему писати тек четрдесетих година. Само је 1839 штампано једно подуже писмо његово у С. Н. Листу^[280]. Коме je писано, како је штампано и с којег је језика преведено нисмо могли наћи, али је вероватно писано Ханки или Шафарику у Праг. Исто писмо смо нашли на више места у пољским листовима^[281], којима га је сам Маћејовски писао, али ниједан од тих пољских текстова не одговара српском, који је најшири. Значи да није превођено с пољског. Писмо је иначе информативног карактера. Маћејовски у њему каже да је хтео издати друго издање своје историје права, али је место тога издао дело О споменицима повјестнице књижества и законодавства Славена до 14 столетија. После долази садржај тога дела и датум писања писма: 22 април 1839, који се такође не слаже ни с једним датумом у пољским текстовима.

Током четрдесетих година налазимо o Маћејовском више ситнијих вести, јер се свако његово ново дело бележило, a писало се чак и o његовим научним путовањима. Тих година налазимо и пуно превода из дела Маћејовског.

Сасвим је друкчије било интересовање Срба за Адама Мицкјевича. Његова песничка дела читана су, Штуровци су неке његове ствари знали и напамет, као што смо већ раније рекли, али у нашим листовима не налазимо довољно вести o њему као песнику. Много већи интерес побудио је он код Срба као професор словенских књижевности у Паризу. И то не одмах, него тек кад се рашчуло да Мицкјевич у тим предавањима говори и o Србима, a особито o српској народној поезији и да је необично хвали. Пре тога свега једна белешка спомиње Мицкјевича-песника и ту се он веома високо уздиже. Поводом новог издања његових песама каже се да је он "славни пољски стихотворац, највећи између свију сад живећи"^[282]. Друга вест је без веће важности. У њој се јавља да је Шулц превео "на пемски" "повест Конрад Валенрод, сочиненије славног стихотворца и литератора пољског А. Мицкјевича^[283]. Без важности је и вест да је "славни пољски стихотворац Мицкјевіц" наименован за професора "у лаузанском университету"^[284]. To je једина вест код нас o лозанској професури Мицкјевичевој.

Оснивање катедре за словенске књижевности у Паризу побудило је приличан интерес код Срба. Али више то него сам професор Мицкјевич. Тако још почетком 1840 године С. Н. Лист^[285] јавља да се у Паризу ради на оснивању ове катедре. За то се нарочито заузима гроф Сорго, бивши посланик дубровачке републике у Паризу. У неким листовима вест o катедри и професору донесена је тек касније, кад се сазнало o чем Мицкјевич предаје^[286].

Али зато 1843 београдске новине донесоше читав чланак o Мицкјевичу предавачу^[287]. Занимљиво је да је ово штампано одмах пошто је уредник новина постао Милош Поповић. Писац је пун дивљења према пољскоме песнику, који ту изгледа као какав светитељ-проповедник.

"Овде он сада учи, окружен гомилом младежи, до које је слава његовог имена допрла. Множина скупљени што речи славнога учитеља црпи, опомиње на образ пољачког живописца Штатлера, кој Мицкјевића представља где пред црквом наше љубљене госпође у Кракову скупљеном народу чита "књигу o пољском народу". – Озбиљност времена говори из његови уcтa. Нешто мраморнога почива на лицу овог славног Пољака. Глас му је јасан". И даљи опис у овом духу. Нарочито се истиче његово скромно одело и поетска фигура, a врх свега хвале се његове "неискићене, али баш зато силне речи". "Кадгод му фали потребни израз; он га тражи и – нађе га". Прво је говорио углавном o пољској књижевности, али сад говори o читавој словенској. "Не више мала Пољска, него сва земља где се славенски гласови разлежу сад је његово отечество, које он, ако и удаљен, душевно љуби, и оплакује му унутрашњу неслогу". Нарочито се истиче како он "често изражава жалостну тужбу, као да je овом народу суђено да готово непрестано јарам робства на себи носи, да готово у свима добама историје ништа подобнога његовом унутрашњем пониженију нема, ако не његово безгранично страдање. На оваке мисли обично следује религиозна утеха да ће и Славенима дан осванути".

Мицкјевич је претстављен као неки апостол словенства. To je мало претерано, али је дотерано као за српску публику. Исто се то види и у једној каснијој вести, у којој се каже да су Мицкјевичева предавања "због појавивше се у њима вероисповедне распаљености у смотренију панславистичког мистицизма Товјансковог толико позорности побудила" да више не може предавати, него је добио допуст и канда већ отпутовао у Швајцарску^[288]. Ми пак знамо да учење Товјањског није било никако панславистичко, него баш чисто пољско, jeр се у њему говорило о месијанској улози пољског народа. И Мицкјевич је писао o пољским патњама као хаџилуку, a то je значило само очишћење за велико дело које је баш томе народу било одређено. Кад je o томе почео и говорити с катедре, француске власти му забранише предавања. A наше новине су тек 1845 јавиле да је Мицкјевич "оставио париску професуру славјанске литературе, које је међу младежи велико побуђење проузроковало"^[289].

V.
Први превод с пољског. – Развој историје словенских права. – Норманска теорија. – И. Б. Раковјецки. – Анализа и оцена превода.

Требало је да прође скоро десет година од Шафарикових чланака у Летопису и његове белешке o Раковјецком, у којој обећава преводе из овог писца, па да дође и до првог превода с пољског. И почело се баш с Раковјецким. To je Извод из књиге под именом Prawda ruska, том I. Преводилац се потписао са A... И...^[290]

Игнаци Раковјецки није био непознат код нас још израније. Рекли смо колико га је Шафарик хвалио и у својим делима као и у писмима. То као да није било претерано, јер Раковјецки заиста има ваљано место у историји словенских права. Покушаћемо, ослањајући се на стручњаке по овим питањима, да претставимо укратко шта је Раковјецки затекао и шта је урадио у својој струци.

Прве основе историји словенских права поставили су историчари, и то су били прво Немци који су радили у Русији. Међ овима нарочито се истицао Аугуст Шлецер, добро познат и код нас. Ти руски професори били су присталице т. зв. норманске теорије. Главна идеја је била ова: Руси су позвали к себи Варјаге, народ норманског порекла, и ови су створили у Русији прво друштвено и политичко уређење. Никоме није падало на памет да проучи живот и обичаје источних Словена пре доласка Варјага и да га упореди с доцнијим. Чак су и први противници норманске теорије, као чувени М. В. Ломоносов (1711–1765), доказивали само да су Варјази били словенског порекла и на тај начин хтели да покажу како је и организација словенског друштвеног живота имала и неких својих специфичних особина.

Да би се норманска теорија могла стварно побити потребно је било да се ствар из основа почне друкчије посматрати. Требало се вратити изворима. Пољаци су били први који су почели проучавати живот и обичаје старих Словена. Међу осталима особито ваља истаћи В. Суровјецког, В. С. Мајевског и З. Доленгу-Ходаковског. Суровјецки је почео испитивати првобитну историју Словена, али није могао доћи до позитивних резултата; Мајевски је на основу језичких сличности доказивао да су Словени сродни старим Индима; Ходаковски се посветио изучавању претхришћанских Словена и први дао план за проучавање првобитног друштвеног уређења код Словена. Али су сви ови научници прилазили решавању овог питања романтичарски и са много сентимента за Словене. И било им је довољно ако су могли ма на који начин показати нпр. да Словени воде порекло од Инда, који су били познати као веома стар народ с великом културом. И онда су сви били готови да Словене вежу за Инде и питање сматрају за решено: задовољена је и форма и словенска сујета.

Временом ово постаде недовољно научницима, нарочито кад хтедоше проучавати историју словенских права. Ваљало се вратити споменицима и вадити из њих појединости o друштвеним обичајима да би се добили истинити појмови o словенском праву. Пут којим је требало ићи показа пољски лексикограф и филолог Ј. С. Линде, који објави расправу o чувеном Литавском статуту (1816) и показа да тај статут има пуно сличности са старим руским правним спомеником из XI–XIII века Правда руска. Линде је упућивао на поређење та два споменика и тиме је дао идеју да се словенски правни споменици почну упоредно проучавати, да би се могла добити претстава o општем словенском праву. Линде је прибегавао тим упоредним испитивањима и кад је радио o језику и књижевности^[291].

Ето шта je све имао пред собом И. Б. Раковјецки (1782–1839) кад је написао и објавио своје дело Prawda ruska (1820–1822, две књиге), "које можемо сматрати као прво истраживање на пољу историје словенских права"^[292].

Раковјецки је хтео да ради историју пољског језика. Како је знао да грађу за то треба тражити у споменицима и упоређивати је, то је он покупио уговоре руских кнезова с Грцима и Немцима и правни зборник Руску правду, сматрајући их за најстарије споменике. Да би показао јединство свих словенских језика, он је почео испитивати и првобитни живот Словена, па je на основу тога дошао до закључка да су Словени чинили заједницу. Како је ово доказивао на основу веома старих споменика, који су показивали да су Словени имали од прастарих времена извесно друштвено уређење, дакле још пре доласка Варјага, то је без икаквих других доказа оборио читаву норманску теорију. Тако је Раковјецки, према грађи коју су му давали приступачни извори, створио слику општег словенског права. To je његова највећа заслуга.

Раковјецки се још увек сматра за једног од веома значајних научних радника на историји словенских права. По Освалду Баљцеру његово дело Prawda ruska има епохалан значај^[293], док му Јагић даје нешто мању, више историску важност^[294]. Али би од нас било сувишно захтевати ма штавише, доста је да je у првој половини XIX века Раковјецки био необично цењен, особито од Шафарика, Челаковског и Колара. Према томе, нашем преводиоцу може служити на част што је изабрао баш Раковјецког да преведе Србима.

Одељак који је преведен у Летопису у оригиналу има наслов Zakończenie Rysu historycznego и налази се на крају прве књиге, и то од 227–254 стране. У њему писац брани словенски род од рђавих тумача његове прошлости. Он неће да буде пристрастан, јер сваки народ има добре и рђаве особине. Он је покушао "доказати да древни Славени нису дивљаци били, као што нам иј древна и нова историја изображава; да су они јошт пре него су примили христијанску веру имали усавершенствовани језик, морали су још издавна художество писања знати, и да Руска правда није право готско, но остатак древног славенског права". Словени су још као идолопоклоници "знали художество писања и имали опште законе", па су одредбе тих закона пренете после у законе појединих словенских народа. Зато им не треба тражити изворе по готским, данским, шотландским и другим странама, као што чине Чацки, Шлецер, Струве, Еверс и др. Сад многи словенски научници скупљају материјал да би се боље упознао словенски живот. Код Руса то чини Кепен, a код Пољака Потоцки, Колонтај, Сапјеха, Суровјецки, Осолињски, Ходаковски и други. И на крају велика похвала Александру I: "Beћ се виори и буре по странама славенским утишаше, небо се разведрава и јасна зора исходи. Александар миротворац отвара храм музама, љубећи покој и свободу... Већ je настало време у ком ће се зaжeћи свјетило просвјештенија. Отсад ћемо сојединити труде и старање због славе своји предкова и због блага њиови потомака".

Тако је завршио Раковјецки 1820, a сигурно не би то написао и 1834, кад је изишао наш превод. Али је за наше људе то било баш веома згодно. Тад се већ увелико ширила међу Србима Коларова идеја o словенској узајамности, па je било добро да се и овом приликом истакне вера у Словене.

Штета је што нам се овај први преводилац с пољског није потписао пуним именом него ставио само иницијале. Ко се иза иницијала A... И... крије тешко је одговорити. У то време не налазимо ниједног нашег књижевника да би му име имало ова почетна слова. Поред свег трагања није нам успело да нађемо ко се могао крити иза ових иницијала. Додуше, међу претплатницима Летописа из тога времена налазимо име "високоученог" Арона Илића, учитеља сегединског (књ. 36, 1835), које би одговарало оним иницијалима, али овај човек се никад више код нас не јавља ни као писац ни као преводилац, те и ова претпоставка не би имала много оправдања. A можда је то уредник Теодор Павловић? Ни ова претпоставка се не би могла одржати, јер се Павловић никад у оваквим случајевима није сакривао.

Добро je учинио наш преводилац што је баш овај одељак изабрао: ту се говори o стварима најширег значаја и ту су главни резултати до којих је Раковјецки дошао. У нашем преводу има нешто испуштања, али су учињена с планом. Најпре је испао први параграф из оригинала, па онда цео одељак o Љубушину суду, који je у истој књизи Летописа штампан одвојено, a има и нешто ситнијих испуштања.

Цео превод даје утисак тешког сналажења у тражењу српских речи, али је знање пољског језика добро. Ваља одмах рећи да Раковјецки пише доста тешко, његове су реченице веома дуге, a композиција компликована, тако да би га тешко било преносити на наш језик и данас. Наш преводилац је био у великој неприлици и због тога што је онда тешко било наћи у српском језику изразе за многе научне термине, a он се старао да их некако изрази српски, чак и онде где ми и данас још употребљавамо стране речи.

Преводилац је био пажљив и зато врло мало има случајева да је која реч преведена рђаво. Али се деси каткад да преводилац изврне читаву реченицу, као што je у овом случају: "Dla tych to powodów upadli Słowianie, dla tych to powodów ich kraje nie wstawiły się podobnie jak Skandynawia, która w średnich wiekach dostarczała całej Europie Rycerzów" – што je преведено са: "Због ти узрока пропали су Славјани, и предели њиови нису тако прославили се као Скандинавија, која je у средњим столетијама целој Европи војне објављивала". Мисао је промашена. Ево шта значи пољски текст: "Из тих разлога подлегли су Словени, из тих разлога нису се њихове земље одупрле (тј. непријатељу) онако као Скандинавија, која je у средњем веку давала витезове целој Европи". Нема спомена o каквом "објављивању војне". – Или овако сасвим окренут смисао: "Dostrzegane w dawnym języku słowiańskim piękności, łatwo przekonywać nas mogą o stopniu cywilnego ojców naszych stanu..." преведено je са: "Красоту древног славенског језика доказује степен гражданског стања наши предкова...", a треба да гласи обрнуто: "Лепоте које се налазе у давном словенском језику могу нас лако уверити o висини културног стања наших предака". – Преводилац каткад пренесе само мисао, a реченицу лиши стилских украса као у овом случају: "Ich Wineta smutnego od Duńczyków doczekała się końca" – преведено je са: "Винета пострада од Датчана". Без обзира што Duńczycy нису Датчани, него Данци, реченица би гласила: "Њихова Винета од Данаца дочека тужни крај". To je речено лепо, мало песнички. У преводу тога нема.

Има на извесним местима неких ситнијих измена које су настале сигурно по вољи цензуре. Из тих разлога је свакако испао и читав један став, у којем се говори ово: коло среће се окреће и кад једном настану боља времена, кад завлада право, онда ћете се и ви, заспали народи, ослободити, од Јадранског Мора па до реке Мулде. Из истих је разлога вероватно ублажена и ова реченица: "Już nastąpił czas w którym wolno jest rozpalać pochodnie światła.... wzmaga się miłość jedności słowiańskiej... niewzdrugajmy się tylko łożyć trudów i pracy dla sławy swych przodków i dla dobra ich pokoleń" – и преведена: "Beћ je настало време у ком ће се зажећи светило просвештенија. Отсад ћемо сојединити труде и старање због славе своји предкова и због блага њиови потомака". Међутим, овде има много више алузија и словенског елемента: "Beћ je настало време у којем је слободно распаљивати буктиње светлости... јача љубав за уједињење Словена ... само се не устручавајмо да улажемо труд и рад за славу својих предака и за добро њихова рода". Писац овде проповеда, a у преводу његове мисли постају сасвим безазлене.

Преводилац je у више случајева веома пажљив. Он се није преварио ни кад је наишао на реч "gusły" (= врачање) и није је превео са "гусле", како ће много касније преводиоци чинити. Још пажљивији је кад неће да се придржава пољског реда речи, него сам слободно конструише реченице, само да би биле више у духу српског језика. A најпажљивији је кад избегава нагомилавање именица, што је тако често у пољском. Зато ће "chciwość wydarcia korzyści handlowych" (грамзивост за одузимањем користи од трговине) превести са: "да им истргну користи трговине", што је много више у духу српског језика. Па ће бити и лепих ситница, као н. пр.: "brać za pretekst" преведено je одлично са: "под видом", a дословно: "узимати за изговор". Тако и реченица: "gdyby uczuciem ludzkości nie natchnęły" – врло добро je преведена са: "и улила чувство љубве к човечеству", ма како био старински начин изражавања.

VI.
Вацлав Маћејовски и његов значај као историчара словенских права. – Права сербска. – Павле Стаматовић као преводилац. – Ход славенског изображенија. – О земљи и људма славенскима. – Теодор Павловић као преводилац. – Начин писања Маћејовског. – Преводи Милоша Поповића, Јована Суботића и Симеона Филиповића.

Најпопуларнији пољски писац код Срба био је свакако Вацлав Маћејовски. То се могло опазити и по маси бележака у нашим листовима и часописима. A још боље се то види по нашим преводима из њега; и по томе он стоји на првом месту међу пољским писцима.

Маћејовски заузима једно од највиших места међу историчарима словенског права. Оно што је Раковјецки претставио само као програм који ваља испунити, a што је тек делимично могао обрадити у главним цртама – то је Маћејовски хтео да спроведе и обради до појединости. Таквог огромног задатка није се латио нико ни пре ни после њега^[295]. Он није успео да изведе до краја започети посао, али његово дело Historya prawodawstw słowiańskich и данашњи научници називају монументалним^[296].

Маћејовски je типичан словенски романтичар. Он је тврдио да је словенско право владало и у старој Германији, па je онда тамо изумрло. Тако је створио "неку нову ултрасловенску теорију, праву антитезу норманској теорији". Он је Словен-патриота и кад упоређује словенско право с доцнијим немачким: прво је тежило за "стварном, материјалном, унутрашњом правдом", a друго – "за формалном, спољашњом правдом"^[297]. Он је хердеровски судио: што је сирово и сурово, то је германско; што је благо и племенито – словенско^[298]. Taj недостатак критицизма највише данас смета овоме научнику, али је баш то највише годило његовим сувременицима. Тиме су се у то време подједнако опијали и песници и научници.

Први превод из Маћејовског дао је код нас Павле Стаматовић 1834 гoдинe^[299], дакле исте године кад је изишао и превод из Раковјецког. Стаматовић је свој превод назвао Права сербска.Маћејовски је, међутим, дао слику општесловенског права. Зато је Стаматовић из Историје словенских права од Маћејовског извадио из прве књиге све оно што се тиче Срба. Каткад су то повећи изваци, a каткад само кратке реченице. Зато је Стаматовићев текст једна комбинација, али ипак превод с пољског скоро сав. Тек две-три реченице нисмо могли наћи у оригиналу. Њих је Стаматовић сам написао да би направио везу између различитих делова. Понегде му је ипак текст остао неуједначен и недовољно повезан, те се разуме тек кад се прочита потпуни оригинал.

У овом преводу има пуно измена, због којих нам је често тешко рећи јесу ли дошле услед погрешно схваћеног текста оригинала, или су чињене намерно. Тако у преводу стоји: "Поколеније Словака закарпатски завојевали су Мађари, но нису отсловенити могли". Мисао оригинала, међутим, сасвим је обрнута: "Pokolenie Słowaków zakarpackich zawojowali Madziarowie ale się niezesłowiańszczyli" (тј. али се нису пословенили – Мађари). Друга реченица за овом већ објашњава ову мисао: "Супротно се десило с Варезима, које су Русини позвали да владају". Стаматовић ову другу реченицу можда и не преводи само да би могао прву онако изврнути. Вероватно је и превео ту мисао тако што је тих година била веома јака акција Мађара.

Да је Стаматовић волео штошта и да измени намерно, види се по једној ситној измени. Тиче се Вука Караџића. У оригиналу налазимо једну овакву реченицу: "Pieśni narodowe serbskie zebrane przez Wuka Stefanowicza Karadżicza i wydane w Lipsku 1824 pod napisem Narodne serbskie piesme tyleż co i rękopism Królodworski dla nas dostarczyły". Преводилац неће у свој текст да прими Вука, него све ово преводи: "Пјесме народње сербске, то су за Сербље што је за Пољаке Краљодворски рукопис". И Ханкин плагијат придан је погрешно Пољацима. Вуково име избацује преводилац и онда кад спомиње Даницу.

Стаматовићев превод има доста слабих ствари. Најпре су ту речи и изрази погрешно преведени. Нпр. "ulegać wpływowi" преведено je као "власти повиновати сe", a треба "потпадати под утицај"; "wzmianka o najdawniejszych dyplomatach" преведено je као "памјатници о најстаријим дипломама", a треба "спомен најстаријих повеља", или још боље: "најстарије повеље спомињу сe"; "jako zgodny z ich widokami arystokratyckiemi" преведено je са: "будући да je згодно било за њиово владеније аристократическо", a треба: "пошто одговара њиховим аристократским погледима"; "Włoch" преведено са "Влах", a значи "Талијан" итд.

Како је правио извод из једног великог дела, Стаматовић је могао каткад и прескакати ствари које се тичу и Срба, или их је могао рећи краће. Међутим, он као да није знао добро пољски језик, па je морао и зато испуштати. Нарочито пада у очи да није преведен један врло важан став у којем се каже да Срби нису имали везе са просветом западне Европе, a растрзани домаћим неслогама и спољним непријатељима најзад потпадоше под Турке. Србима се боља будућност осмехује, али ће проћи још много времена док дођу до онога степена просвећености на којем су били у XIV веку. A сад не би требало да граде законодавство на брзу руку према Наполеоновом кодексу, него треба да га стварају према словенским изворима.

Стаматовић је често реченице упрошћавао, a каткад их је сасвим рђаво преносио. Можда je у томе било више непажње него незнања језика. Тако се на једном месту каже да су Словени били весели и имали израз гусле (gusle) за музички инструменат који се код Срба још сачувао. A одмах затим реченица: "Byli religijni, ale się oraz gusłom i wieszczbiarstwu wielce oddawali" преведена je са: "Били су побожни, али су се за један час к гуслама окретали". Међутим gusły значи врачање, како је добро превео преводилац Раковјецког. И Стаматовић je лако могао видети да се те две речи пишу различито (gusle и gusły), a речник би му већ показао значења.

Као што се из ове мале анализе види, Стаматовићев превод је доста слаб, и то можда више због преводиочеве аљкавости него због незнања језика. Заслуга је ипак његова што је дао први превод из Маћејовског и један од првих превода с пољског језика код нас. После тога требало је да прође неколико година па да се појаве и други преводи из овог онда тако омиљеног пољског историчара. Дао их је Теодор Павловић, и то један 1839, a други 1840.

Први превод је Ход славенског изображенија^[300] и извађен је из књиге Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian (1839), и то je прва глава из другог дела, који носи наслов Историја књижевности и просвете словенских народа до XIV века. Чланак је мали, али у њему налазимо неколико основних идеја Маћејовскога. Ваљда је зато баш он одмах преведен и на руски^[301], a с руског га je превео Вјекослав Бабукић на хрватски^[302].

Ево шта је речено у овоме чланку. Словени су увек живели у вези са својим суседима. У IX и X веку Чеси и Пољаци се окретоше западној цркви, те са запада почеше добијати културу и престигоше своју источну браћу. На истоку сурова борба окрепи народе, те се и они окретоше западу, али нису хтели примати све отуд. Утолико су боље очували своје словенске особине.

Павловић је био прилично слободан према оригиналу: он често избацује читаве реченице, a каткад и дода понешто, каткад, опет, намерно мења текст оригинала. Иначе се прилично добро сналазио у гломазним реченицама Маћејовскога. Али ипак има и пребацивања.

"Kiedy po rozdwojeniu się katolickiego kościoła i ludy słowiańskie pod wszelakim rozdwoiły się względem, jedne z nich posunęły się w oświacie, drugie w tył się cofnęły, z wielkiem dla siebie szczęściem, jak pokazał czas który wszystko wywodzi na jaw" – пише Маћејовски, што значи: "Кад се после одвајања католичке цркве и словенски народи разделише у сваком погледу, једни од њих напредоваше у просвети, a други назадоваше, на своју велику срећу, како је показало време које све износи на видело". Ту je речен један од основних погледа Маћејовског: да су православни народи боље сачували старе словенске традиције. Павловић је то пренео сасвим слободно, али и рђаво. "У деветом и десетом столетију народи славенски разделили су се у свим одношенијама; једни су од њи тежили за просвештенијем, a други остали су иза њи тражећи за себе бољу срећу у другим заниманијама, и у смотренију просвештенија сходније очекивајући време" – каже Павловић.

Нарочито је штета што Павловић није добро превео последњу реченицу. Она је врло значајна за погледе Маћејовског. Да ли је то дошло отуд што Павловић није разумео довољно суптилно пољски текст, или зато што те мисли није умео српски изразити, сасвим је свеједно. За нас је важно да је та главна мисао пишчева преведена веома површно, грубо и нетачно. Ево те реченице:

"Starożytniejszy od nich świat dawny Azji i Afryki był ciągle mistrzem dziś starożytnych Greków i Rzymian: będzie on nim i dla nas, będą też szczególniej oni, dopóki gruntownie oświaty naszej nie rozwiniemy, ucząc się od cudzoziemców ale ich nie naśladując, ich księgi ale nie życie pochwalając, nie ich ale własnym kierując się rozumem". ("Данас старим Грцима и Римљанима био је стално учитељ давнашњи свет Азије и Африке, који је био старији од њих: и нама ће бити он – т. ј. давнашњи свет Азије и Африке –, a особито ће нам то бити они – т. ј. Грци и Римљани –, док из основа не развијемо своју просвету, учећи се од странаца, али не подражавајући им, хвалећи њихове књиге, али не и њихов живот, управљајући се не њиховим него својим разумом"). Павловић је то упростио и није рекао оно што је рекао Маћејовски, јер је његову мисао немогућно упростити, него би се само могла раширити. Ево Павловићевог првог дела, који је рђав: "Стари свет Азије и Африке био је учитељ Грка и Римљана, учитељ наш биће и остатће свет гречески и римски, док ми совершено распространимо собствено наше изображеније"...

Па ипак можемо рећи да се Павловић доста добро снашао у овоме тешком тексту. Грешака обичних нема. Ове које смо навели више су тананости него обично знање језика, које је Павловић имао.

Најбољи избор учинио је Теодор Павловић кад је превео О земљи и људима славенскима вообште и у најстарије доба^[303]. То су параграфи 29-36 из прве књиге Историје словенских права, тј. прве три главе: Земља и људи, Карактер Словена уопште, Карактер Словена (појединачно).

Словенска земља је плодна, – прича се ту –, Словени су људи благог карактера, те зато на њихове земље почеше наилазити странци, жељни зараде, и одузеше им сву индустрију из руку, те ови остадоше земљорадници, сточари и баштовани. Хердер вели да су Словени многим стварима научили Немце, a после су то исто морали учити од Немаца, "и тако постану ученици своји негдашњи ученика". Даље се говори o друштвеном уређењу код Словена. Затим долази одељак у којем се говори врло лепо o карактеру Словена, и на крају и o главним особинама Срба. Предмет је био врло занимљив за оно време и вероватно је лепо примљен и код Срба.

Превод је нешто бољи него ранији. Вероватно зато што је стил оригинала овде много лакши, или још боље: китњастији, али је мисао лакше било погодити. И у овом преводу можемо наћи врло тешке реченице добро преведене. Није било баш лако превести ово: "...ale że uprzedzając naturalny bieg rzeczy i niedozwalając wolnym krokiem i w sposób duchowi słowiańszczyzny odpowiedni rozwijać się siłom grodów swoich, jak to czynili królowie..." Павловић je то превео сасвим добро, само језиком којим je он могао писати: "...али будући да се није природан ред ствари набљудавао, и нису се лаганим кораком и начином духу Славена одговарајућим, силе градова развијале, као што су краљеви западње Европе чинили..."

Баш из горње реченице може се видети још једна особина Павловића као преводиоца: он задржава потпуно ред речи и синтаксу онакве какви су у пољском. Ево још једног примера за то: "Rozumiem tu handel i rękodzieła, które później i Słowianom nad brzegami morza mieszkającym, i tego rodzaju zatrudnieniom wielce się oddającym wydarto". Павловић ту задржава безлични облик реченице, што је врло рђаво: "Разумева се овде трговина и рукоделство, које се доцније и онима на мору живећим Славенима, који су се са овог рода пословима занимали, истргне". Павловић је чак и "rozumiem" (разумем) из оригинала превео безлично са "разумева се", али је једну реченицу добро превео, т. ј.: "i tego rodzaju zatrudnieniom wielce się oddającym" преведено je са: "који су се са овог рода пословима занимали", a могли смо очекивати да ће превести дословно: "и овог рода пословима занимајућим се", као што је превео пре тога: "и онима на мору живећим Словенима".

Каткад опет, из тежње да приближи садржај Србима, Павловић измени оригинал, па чак направи бесмислицу. Кад писац даје границе до којих су се ширили Словени, он каже: на истоку до границе Азије и Црног Мора, на југу до Грчке и Јадранског Мора, на западу до река Елбе и Соче, "a na północ do brzegów bałtyckiego morza". Павловић ово последње преводи: "и к југу (се) до адриатическог мора простире". Међутим, јужна граница је већ споменута, a није могућно да Павловић није знао да "północ" значи "север". То би му најзад рекло и то што се тамо налази Балтичко Море.

Оно што је овоме чланку могло давати особиту драж, то је начин писања. Тема је била занимљива за она времена, али је писац учинио и лепом. Извесни описи ништа не уступају описима из сасвим добрих белетристичких дела тога времена. Нису без сликовитости ове реченице: "Она мека и плодна земља, на којој су Словени од вајкада живели, има здраву климу и различити облик. Већином је пуна брежуљака, узвишица, a каткад и виших планина, које по плодности мало уступају равницама"... Тако причање почиње и тече веома живо, каткад скоро личи на песничку прозу. "Кад претресемо историју самих Леха тога времена, показаће се да је њихов дух био час миран и благ, час брз и нагао, као таласи Висле, којој су по обалама живели. Вешта рука која би тим народом управљала и радила у духу његових народних особина, могла му је увек давати облик онакав какав је сама хтела, налик мекоме воску; нарочито ако је ваљано умела запослити његов живи дух, коме је увек било потребно да буде нечим обузет".... итд.

На крају бисмо могли рећи да Павловић своје преводе није много гладио, и рекли бисмо да се више борио са српским језиком него с пољским, јер је често тешко налазио српске изразе за мисао коју је нашао у оригиналу.

Остали преводи из Маћејовског су за нас од мањег значаја, јер се тичу специјалнијих правних питања. Прегледаћемо их само зато да покажемо како је ко од преводилаца знао пољски. Преводили су Милош Поповић, Јован Суботић и Симеон Филиповић.

Милош Поповић је превео одељак Полиција у стари Славена^[304] из Историје словенских права. Одмах на почетку Поповић каже да је радио по Маћејовском "и другим јошт списатељима". Међутим, све је узео из Маћејовског, само је одељак o полицији (I књ. § 102–104) проширио умецима из других параграфа. Нема у Маћејовског једино напомене под бр. 6. на стр. 199, a то су наводи из Душанова законика.

Превод Поповићев није увек буквалан, то је врло често извод, a каткад и проширење мисли Маћејовског. Ваља поменути једну добру и значајну особину Поповићева превода: он често гломазну пољску реченицу разбија и ствара краће реченице, које постају много ближе духу нашег језика. Зато је језик његова превода далеко бољи од језика свих других преводилаца чланака Маћејовског. Али каткад ће Поповић с мање пажње преводити и правити и грешке које није смео правити. Тако је рђаво прошла врло важна мисао Маћејовског: "Prostota obyczajów i łagodność charakteru, wpajając w serca Słowian cnoty a obrzydzając występki, których unikać dopiero religia chrześciańska i upowszechniona oświata inne ludy nauczyła, nie dały Słowianom uczuć potrzeby...." ("Због простих обичаја и благог карактера Словенима се усађивале у срца врлине и одвратност према преступима, којих су се други народи клонили тек кад их је томе научила хришћанска вера и развијена просвета, те нису могли осећати потребу..."). Поповић добро ради што ову велику реченицу кида на мање, али мисао не преноси довољно тачно: "Складност нарави и мекота значаја срце Славена (је) облагорођавала. Ова дакле добродетељњи је од преступака усажавала. Да се на преступке пази, Славене је истом христијански закон и образованост други народа научила". Мисао је сасвим изврнута и речено нешто што је баш супротно основној тези Маћејовскога да су Словени и пре хришћанства били ваљани, a друге је народе тек хришћанство томе научило.

По свему изгледа да је Поповић каткад губио смисао оригинала зато што је радио брзо, али је зато добро владао српским језиком, a и пољски је знао прилично, па je могао добро преводити и тешка места.

Јован Суботић је превео из Маћејовског две ствари: О божјој пресуди^[305] и Дејство које је култура на домаћи и друштвени живот Славена у одсеку XIV–XVIII в. имала^[306].Прва је из Историје словенских права^[307], a друга је из књиге Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian^[308].

Расправа O божјој пресуди сувише je стручна, а Суботић je учинио још тежом за читаоце што је наводио и сав научни апарат, као и масу грчких и латинских цитата. Шта више, задржао је и бројеве параграфа из оригинала, a нигде не каже одакле је преводио. Зато нас једино може интересовати у овом случају како је Суботић преводио.

Суботић је при превођењу веома пажљив и зна добро пољски језик. Врло је тешко код њега наћи какву обичну грешку, какве су се често налазиле у Павловића и Поповића. У неколико случајева се свега преварио, ослањајући се свакако више на смисао него на речник. Каткад није довољно жив у преводу, као у реченици: "И тако му се сабља дала да с њом нападенија од руке женске и њене ударе од себе одбрани". Чак је и невешто речено, a пољски је врло лепо: "a podawszy mu miecz w rękę, stamtąd kazano mu odpierać natarczywość sypiących się nań razów z ręki niewiasty" ("a давши му мач у руку, нареде му да одатле одбија жестоке ударце што их на њ сипа женска рука"). По овој реченици види се још једна особина Суботића преводиоца: он преводи правнички текст, па се више стара да тачно пренесе сваку мисао, a на стилске особине, као и на посебне речи, не обраћа увек много пажње. Али и ту се врло ретко може учинити која замерка. Много ствари треба опростити Суботићу и зато што је српски језик онда био још недовољно развијен за превођење научних ствари. Код Суботића се види леп напор да ипак све изрази што боље. Навешћемо само који пример за то. "Wolno było zmęczonemu walką żądać na godzinę odpoczynku" преведено je сасвим добро са: "Онај који се у борењу умори, имао је право један сат искати да се одмори". Нарочито је добро што је "zmęczonemu walką" (дословно: умореноме борбом) превео читавом реченицом: "онај који се у борењу умори". Тако је добро преведена и реченица: "Używano sądu bożego gdy się chciano uniewinnić, z uczynionego sobie zarzutu o zabójstwo, kradzież lub popełnioną szkodę" са: "Божије пресуде употребљавали су онда кад се требало од подозренија убиства, крађе и оштећења очистити". Конструкција пољске реченице је иначе тако незгодна да би се морала сасвим изврнути па да се може српски изразити.

Исте особине видимо и по другоме Суботићевом преводу. Не треба му можда замерити за неке речи које су га превариле због свог облика. Зато ће и он, као и сви пре њега, "ruski" превести са "руски", место "русински", па ће "stany" превести са "стање", a оно значи "сталежи", a "górnik" прeвести са "брђанин" (јер góra значи планина) место са "рудар". Али зато ће каткад тражити чак и нарочити израз да добро изрази пољску мисао. Тако ће реченицу: "Byłoby niesprawiedliwością brać wszystko za dobrą monetę co w tej mierze..." etc. врло добро превести са: "Неправедно би било све оно за готов новац примати...." итд. Добро је најпре што пољску именицу с глаголом преводи с прилогом и глаголом, т. ј. не: "Неправда би била", него "Неправедно би било", то је ближе духу нашег језика; a онда је врло добро што за пољски израз "za dobrą monetę" налази заиста право српско: "за готов новац", које има исто значење, али друкчији облик.

И последњи преводилац Маћејовског у Срба био је такође правник, адвокат Симеон Филиповић, једно време уредник Летописа. Превео je О државном правленију и владетељима славенски народа у најстарија времена^[309]. И то је извађеноизИсторије словенских права^[310]. И ово нема ширег интереса, a и Филиповић је, као и Суботић, уз текст дао и сав научни апарат, те је тиме још отежао и онако тежак текст Маћејовског.

Као преводилац, Филиповић је био најпажљивији од свих преводилаца Маћејовског. У целоме преводу скоро се не може наћи рђаво преведена реч. Али зато смисао није баш увек погођен. То би значило да Филиповић није добро знао пољски језик, па је то надокнађивао пажљивим загледањем у речнике. То му није могло увек помоћи. Погледајмо само реченицу: "Waźnem jest co o rządzie dawnych Polaków i o ich wojewodzie Kroku na czele swojej kroniki mówi Boguchwała" ("Важно je шта о управи давних Пољака и о њиховом војводи Кроку – треба Краку – на челу своје хронике говори Богухвал"). Филиповић преводи овако: "Важно је, што Богухвала o правленију стари Пољака и њиовим војводама Крок у почетку своје кронике вели". Из превода се ништа не види, управо све што се види наопако је речено. Преводилац није знао ко је то Богухвал или Богухвала, нити је знао ко је то Крак, па се по његову преводу не види ко је од ове двојице војвода, a ко хроничар. И ова грешка се задржала, ма да ће се већ на идућој страни споменути Богухвалина хроника. Рђаво је преведена и реченица: "...u Daków i Bułgarów panowie duchowni i świeccy stanowili kto ma panować" ("код Дака и Бугара духовна и световна властела решавала је ко има да влада"). Филиповић то преводи овако: "код Дака и Бугара неизвестно је ко је, духовна или светска господа, владати имао". A то је нешто сасвим друго.

Али се Филиповић ипак старао да преводи добро. Каткад је морао понеку реч да дода, али је смисао давао добар. Има каткад врло тешких реченица које су сасвим добро преведене. Старао се да му и српски језик буде што чистији, са што мање утицаја пољске конструкције. То му није увек полазило за руком, али је ипак у већини случајева успевао.

VII.
Преводи из Мицкјевичевих предавања. – Преводи Мицкјевичевих песама. – Ода младости. – Превод Теодора Павловића. – Преводи Станка Враза у српским часописима. – Љубомир П. Ненадовић и његов превод песме "Шта желиш?"

Рекли смо с каквим су интересовањем праћена код нас Мицкјевичева предавања. Она су изишла и штампана, и то у пољском преводу током 1842 и 1843, a у немачком 1843–1845 у четири књиге. Нешто касније изиђоше и на француском (1849), и то је издање прегледао и унеколико исправљао сам Мицкјевич. Код нас је најбоље било познато немачко издање^[311]. Из њега су читали наши ђаци на високим школама, из њега су најзад читали и српски књижевници. И врло брзо појављују се и преводи из тих предавања.

Први превод из Мицкјевичевих предавања штампан je у Подунавци током 1843 и 1844 године^[312]. Преводилац се потписао са Л. П., што би можда били иницијали Штурова ђака Лазара Поштића, a своме преводу дао је назив Србљи и њиове народне песме. Превођено je с немачког, a у напомени речено је ово: "Ово многоважно и у своме роду једино дело гледатћемо свакојако, ако нам само средства на руци буду, да и у србском језику на свет изађе". Овај део који је преведен претставља Мицкјевичева предавања: XV (само крај), XVI и XVII (без краја). Можда је занимљиво да је преводилац испустио последњи пасус XVI главе у којем је реч o Вуку и начину како је он скупљао народне песме.

Мицкјевич je у овим предавањима говорио прво o српској историји, коју почиње од Беле Уроша, па преко Немање, Душана и Лазара долази до Урошеве смрти, по њему 1368 (у француском издању 1366); затим је веома широко испричао косовску битку и догађаје везане за пропаст Србије; после тога је говорио o народним песмама, прво уопште, па онда посебице, давши анализе многих, као: Женидбе кнеза Лазара, Свеца благо деле, Цар Лазар се приволева царству небеском, Иван Косанчић уходи турску војску и пуно других из косовског циклуса с Косовком девојком на крају. У свима тим предавањима Мицкјевич необично хвали нашу народну поезију и упоређује je с Хомером.

Исти овај део Мицкјевичевих предавања превео је и д-р Петар Јовановић и штампао у Бачкој вили^[313], не назначивши ко је писац. Преводио је независно од првог превода, такође с немачког, и превео је по делић више на почетку и на крају, него преводилац из Подунавке, a није пропустио ни оно o Вуку на крају XVI предавања. И овај преводилац, као и онај из Подунавке, имао је намеру да преводи и даље ова предавања, али није то учинио.

И Теодор Павловић је превео у своме С. Н. Листу један одељак из Мицкјевичевих предавања и назвао га О првом пореклу Славена и o најстаријем имену Срб^[314]. Чега све нема у томе предавању! Мицкјевич је пустио својој машти на вољу и испричао пуно ствари o Словенима, али све с тако фантастичним комбинацијама да им се могло веровати само у оно романтичарско доба. Његово етимологисање прелази границе најсмелијих комбинација. По њему Мезија има исти корен с речју муж, Панонија с речју пан, Серб и Сораб је такође истог постанка (Сораб > Сорб > Серб и обрнуто), a Сирци су били Словени што се доказује помоћу назива богова; Набуходоносар је словенско име и значи Не - бух - одно - цар, т. ј. не бог него цар.

Најзад, ваља споменути да је и Александар Андрић превео један мали одељак из ових предавања и штампао га у своме Зимзелену^[315]. Ту Мицкјевич говори o Турцима као завојевачима и истиче да су они били најчовечнији према Словенима од свих завојевача, јер је словенски народ под Турцима задржао земљу и сачувао власт. Ово је било у складу с политиком пољске емиграције четрдесетих година, као што смо већ показали раније.

Из Мицкјевичеве поезије имамо мало превода. Увек кад се спомињао овај песник код нас, истицало се да је песник, и то велики песник; знамо да је Штур са својим ђацима читао и тумачио његове песме, знамо да су те песме читали Мија Влашкалић, Светозар Милетић, Јован Ђорђевић, вероватно и многи други, a кад се говорило o његовим париским предавањима и тад се нарочито подвлачило да је он познати песник, a ипак превода из његове поезије имамо врло мало. И још мање би их било да није Станко Враз штампао у српским часописима два своја превода.

Први превод из Мицкјевичеве поезије дао је Теодор Павловић 1837 и то је Ода на младеж (Oda do młodości = Ода младости)^[316].

Мицкјевич је још у младости био веома борбен дух. Зато је као ђак био један од коловођа у ђачким удружењима у којима се спроводила идеја o пољској слободи, те године 1823 допаде тамнице и би суђен, да 1824 буде прогнан у Одесу. Није он у младости писао само романсе и баладе и нежне љубавне песме, него је умео каткад да удари у много оштрије жице и да пише програмске и борбене песме. Најбоља од тих песама му је Ода младости. Написао ју je у Ковну 1820 године, кад је за кратко време био учитељ у данашњој литавској престоници. Иначе је песма сва и програмска и борбена. Претстављен je у њој стари свет без срца, без духа, на чије ће место доћи нови, млади свет, који ће сложно и крепко ићи граду славе. Улаз у тај град бране насиље и слабост, али песник узвикује младим пријатељима: сузбијмо насиље силом, a учимо се још у младости борити се са слабошћу! Само треба радити сложно.

Павловић је одлично учинио што је изабрао да преведе баш ову песму. Она је била веома згодна за оно време, кад су Срби имали да воде жестоку борбу за одржање народности и права својих. Песма је химна младости и слози, a уз то потстрекач на борбу. Али зато није било лако превести на наш језик ову песму. И Павловић је није могао превести добро.

Без духа и срца, овде су мртва тјелеса!
Твоја ми, o младежи! дај крила,
Над земљом која б' ме узвисила
Гор у рајски предјел, чудотворна
Одушевљена сила гди и моћна,
Гди новости дично расти цвеће
Гди надежде злат образ облеће.

Ови стихови не преносе песникову мисао. Неки су чак неразумљиви. Није преводилац разумео важну и доста просту песникову мисао:

Młodości! podaj mi skrzydła:
Niech nad martwym wzlecę światem
W rajską dziedzinę ułudy,
Kędy zapał tworzy cudy....

("Младости, дај ми крила да узлетим над мртвим светом у рајски крај опсена, где одушевљење ствара чуда").

Читавом сликом претставља Мицкјевич живот и смрт саможивца: то је гмизавац у љусци, који непрестано само јури ситније и слабије од себе, да се најзад разбије o стену, a да нико није знао o његову животу нити је сазнао o његовој пропасти.

Павловић и ту тешко преводи. Основна мисао покварена је с тим што je "płaz w skorupie" преведено са: "црв немоћни с љуском", место "гмизавац у љусци". Зато се није могло рећи даље да тај "црв немоћни" ништи слабије од себе, јер је ваљда и сам слаб, те долази стих:

За подлијим још стварма пашти се.

Песник је, међутим, хтео рећи да саможиви људи раде један другоме o глави, јачи гони слабијег да га уништи, и у томе јурењу често пропадају, a нико ништа не сазна ни o њихову животу ни o њиховој смрти. Ти људи су увек затворени у себе ("у љусци") и вечито гмижу ниско, не узлећу високо ("гмизавци"). Зато је потребан сложан рад.

Młodości! tobie nektar żywota
Natenczas słodki, gdy z innemi w dziele...

("Младости, теби je нектар живота онда сладак кад си с другима на делу").

Павловић не преведе добро "w dziele", али мисао ипак пренесе донекле:

Знај, младежи! нектар живота је сладак
Само кад се с другим дели.

Само што се у преводу изгубило оно што је Мицкјевичу главно: "на делу", т.ј. у сложном раду. Читава песма је химна младости и сложном раду.

Сасвим је описно преведена мисао:

I ten szczęśliwy, kto padł wśród zawodu,
Jeżeli poległym ciałem
Dał innym szczebel do sławy grodu...

("Нека je срећан и онај који je паo у борби, ако је својим мртвим телом помогао другима да уђу у град славе").

И онај је блажен, који падне,
Koгa ревност рано у гроб стави
Пре нег мету ревности достигне
Паде л'? пут он лакша другом к слави.

По овоме преводу изгледа као да треба да буде срећан сваки онај који падне пре но што је до циља дошао, јер тиме "пут он лакша другом к слави". Мисао песникова је, међутим, сасвим друга.

Није преводилац јасно схватио ни следеће стихове, чим их је превео овако:

Стрми, ах, и јесу клизки пути
Нек уставља насилство и слабост,
Силу силом треба растерати,
A младост ће победити слабост!

Прва два стиха немају никаква смисла, a најмање одговарају ономе што је Мицкјевич рекао:

Choć droga stroma i ślizka,
Gwałt i słabość bronią wchodu:
Gwałt niech się gwałtem odciska,
A ze słabością łamać uczmy się za młodu!

("Ma да je пут стрм и клизав, сила и слабост бране улаз – т. j. у град славе – силу одагнајмо силом, a још док смо млади учимо се да кидамо са слабошћу").

Последња два стиха имају основну мисао из оригинала, чак добро пренесену.

Чудно је да Павловић није разумео доста просту и јасну мисао:

Dalej z posad, bryło świata!
Nowemy cię pchniemy tory!

("Мичи се с места, кугло земљина, новим ћемо те путем погнати"). Његови стихови немају никаква смисла:

Из твог зглавка ти искочи, земљо,
Боље те красит' наша је вољно...(?).

Можда је штампарска грешка "наша", место "нама". Смисао опет не би био погођен.

Сасвим су произвољно преведени стихови у којима Мицкјевич показује како се рађа телесни и духовни свет. A тим је пропала и једна од основних песникових мисли. Преводилац ту није разумео ништа:

Ал' младости сердце чисто пламти,
И свет духа мора већ настати,
Из недара љубве он се диже,
Љубав вечно пријатељство веже.

A песник је сасвим друкчије мислио: рађа се ватрена љубав: из хаоса ће изићи свет духа. Младост ће га ставити у своје крило, a пријатељство ће га везати вечитим везама:

Oto miłość ogniem zionie:
Wyjdzie z zamętu świat ducha!
Młodość go pocznie na swoim łonie,
A przyjaźń w wieczne skojarzy spójnie.

Преводилац чак и реч "miłość" (= љубав) преводи са "младост", што може бити случајна омашка, али је смисао изгубљен.

Најзад, завршни стихови су промењени, a тиме и ублажени, можда намерно.

Witaj, jutrzenko swobody,
Zbawienia za tobą słońce!

To je поклич веома јасан: "Здраво, зоро слободе, носиш нам сунце спасења!" A преводилац избацује и "слободу" и "спасење", па прави два безазлена стиха:

Поздрављена буд' нам зоро сјајна!
Следоваће Т' лепшег светлост дана!

Као што се из анализе види превод је рђав. Ниједна главнија Мицкјевичева мисао није погођена потпуно. Што је врло занимљиво, скоро нема рђаво преведених речи. Преводилац се, значи, старао да превод уради добро. И оне његове ситне измене и ублажавања не би много сметали некој расправи, али песма захтева да се све мисли пренесу потпуно, не само да се из превода наслуте, и то да се пренесу на исти начин, јер иначе песма губи вредност. При превођењу се не сме преводити само костур него и одећа. Није довољно чак да се пренесу само мисли тачно, него се мора пренети и начин на који су изражене. Добар песник може неку баналну мисао да каже на веома небаналан начин. A то се при превођењу песме мора пренети. Иначе превод неће бити веран. Наш Павловић се, међутим, много борио и са смислом песме. A o њеној одећи нема ни говора. Он је знао пољски, али не тако да може преводити Мицкјевича.

Ода младости је била популарна код Срба. Нарочито су је знали Штурови ђаци. Ваљда је зато Милош Поповић прештампао двапут. Год. 1845 штампао je у Подунавци под насловом Младежи с потписом - л - п -^[317]. Он је забележио у напомени да је песма преведена 1837 у Летопису, "но овде ју сад од другог преводитеља сообштавамо". Међутим, то је потпуни препис Павловићева превода, пренете су и све оне многобројне Павловићеве грешке. Поповић сигурно није ни имао Мицкјевичева текста, јер би бар нешто морао исправити. Taj препис Павловићева превода штампао је Поповић и 1846 у збирци Мач и перо. A 1851 ће тај исти превод унети Ђорђе Малетић у своје Примере поетиски састава за младеж у IV гимназијалном разреду, и то као пример поучне поезије.

Две Мицкјевичеве љубавне песме штампао је Станко Враз у српским часописима, и то песму Разговор у Бачкој вили 1841^[318] и Анђелији г. 1839 у Скоротечи 1842^[319]. Испод прве песме Враз је написао: "полаг пољачкога", у збирци Glasi iz dubrave žeravinske промењен joj je наслов у Слушат' и цјелават', a додан je мото из Мицкјевича, што je у ствари први стих оригинала. Та се песма у оригиналу зове Do D. D..Написана je 1825 у Одеси и биће да је посвећена Каролини Собањској, тадашњој љубави песниковој, којој је посвећен и читав низ других песама.

Песма има две секстине. У првој песник каже за своју драгану (pieszczotka управо значи мáза) да тако мило гуче, цвркуће и извија, да је не сме прекидати, јер не би хтео ниједне речце да изгуби, него би је само слушао, слушао. Друга строфа: али кад joj се од жива говора упале очи, a на јагодицама се покаже румен и блесну бисерни зуби сред корала, онда више не жели да је слуша, него би је љубио, љубио и љубио. Паралелизам је изведен дискретно, a поенте на крају строфа веома су речите. Та жена "мами и привлачи к себи, али не побуђује усхићење, поштовање, обожавање, него жеђ за загрљајем"^[320].

Враз је одлично препевао ту песму. Направио је неке мање измене, али мислимо да је то учинио намерно. Мицкјевич прича o својој "мази", Враз се обраћа њој: "Кад у веселом почнеш разговору..." Код Мицкјевича она "szczebioce, kwili i grucha" (цвркуће, биглише и гуче), a код Враза "шапће, гуче, збори нашки". Враз је тиме дао песми и патриотски карактер, чега нема у Мицкјевича. Али је зато друга строфа преведена одлично:

Ал' од ватре рјечи кад с' очи запале,
Те почне на лицу ружа с' разодиват',
И бисер - зубићи сјат међу корали,
Ах! он-час погледам очима те смелим,
Устнице примичем, слушати не желим,
Нег' волим цјеливат', цјеливат', цјеливат'.

Смисао је мало промењен једино у стиху "Ach! wtenczas śmielej w oczęta pogladam" ("Ах! тад смелије погледам у очице"). Али је измена незнатна.

Нешто је слабије превео Враз другу песму Анђелији г. 1839. Ова песма носи наслов у оригиналу Rozmowa (Разговор), постала је 1825 у Одеси и посвећена је, као и прва, вероватно Собањској.

Песма има три секстине. Песник пита своју драгану зашто су потребне речи. Он би хтео душу у душу да прелије. Уста су му се заморила од узалудног говора, вели песник у трећој строфи, сад хоће да их стопи са њеним устима, да разговара само куцајима срца, уздасима и пољупцима, и то сатима, данима, годинама, до краја света и после краја света.

Враз најпре рђаво преводи реч "rozmowa" (= разговор) са "распра". Зато стих "Kochanko moja! naco nam rozmowa?" преводи са: "Moja Анђелијо, на што распра ова?" A тиме мења основну мисао у песми. То се нарочито види по последњој строфи, која гласи:

Strudziłem usta daremnem użyciem,
Teraz je z twemi chcę stopić ustami,
I chcę rozmawiać tylko serca biciem,
I westchnieniami i całowaniami,
I tak rozmawiać godziny, dni, lata,
Do końca świata i po końcu świata.

Враз погрешно преводи реч "użycie" (= употреба) са "уживање". Зато му први стих гласи:

Уморих већ уста таштим уживањем.

Песник није то хтео рeћu. Он каже да су му се уста заморила од узалудна говора, па би зато хтео да разговара без речи, без говора, непосредно куцајима срца, уздасима и пољупцима. To je тема целе песме која и почиње: "нашто нам разговор?" Иначе је код Мицкјевича само жеља да тако буде. Враз је то изменио и дао други смисао:

Сад 'оћу да с твојим стопим их устима:
Тако с' разговарам срца ударањем,
Разблудиим уздиси, врућим цјеловима.
Тако разговарам сате, данке, љета –
Ћа до конца свјета, и по концу свјета.

Препев, дакле, није потпуно успео. Уосталом, није било лако и погодити смисао и дати глатке стихове.

И од Љубомира Ненадовића имамо превод једне Мицкјевичеве песме. To je Шта желиш?. Ова песма у оригиналу зове се Nowy rok (= Нова година), Мицкјевич је написао у тамници последњег дана 1823 године. Иначе мисао за њу узео је из једног романа Жана Паула^[321]. Песник се пита шта би могао желети за нову годину: радост, љубав или пријатељство. И све одбија, само тражи усамљено склониште, храстову постељину, одакле неће видети ни сунце, ни смех непријатеља, ни сузе пријатеља. Тамо би хтео да снева, као што је просањао своју младост, да воли свет, да му чини добра, али далеко од људи.

Ненадовић је ову песму превео 1847, оне исте године кад је постала и Славенска вила и кад се врло често сећао Пољске. Одмах ваља рећи да није превео целу Мицкјевичеву песму. Затим, док Мицкјевичева песма има девет тринаестерачких кадрина, Ненадовић је направио осам десетерачких секстина. То су промене формалне. Видећемо како је Ненадовић преносио мисли.

Прва строфа Ненадовићева гласи:
Прође и оде година стара,
Оде у прошлост, куда све тежи;
Нова година двери отвара,
С надеждом сваки на њу се смеши.
     По једну жељу имају сви, –
     Тужан песниче, шта желиш ти?

Стихови су глатки, јасни, мисао је углавном пренесена из Мицкјевича, али то није оно што је и како је рекао пољски песник.

Skonał rok stary! Z jego popiołów wykwita
Feniks nowy; już skrzydła rostacza na niebie,
Świat go cały nadzieją i życzeniem wita:
Czegoż w tym nowym roku żądać mam dla siebie?

("Умре стара година! Из њена пепела процветава нови Феникс; већ крила распростире на небу, сав свет га поздравља надом и жељом: a шта ове нове године да желим за себе?").

Ненадовић се задовољава да пренесе главну мисао Мицкјевичеву, без фантазије, са неколико баналних обрта. Први стих није поезија, други је непотребно понављање онога што је речено у првоме, тек трећим стихом као да је хтео наш песник да изрази друкчијом сликом мисао пољскога песника. Али је ипак стих: "Нова година двери отвара" – бојим се – сувише баналан као слика чак и за она времена. Тек четврти и пети стих изражавају мисао трећег стиха оригинала. Али је и ту мисао развучена, – па тим и банализована –, јер су Ненадовићеви стихови: "С надеждом сваки на њу се смеши. По једну жељу имају сви" далеко од Мицкјевичеве простоте: "Сав свет га поздравља надом и жељом". Најзад у последњем стиху код Ненадовића је "тужан песник", a Мицкјевич тога нема.

Друга Ненадовићева строфа сасвим је самостална и потекла је из Мицкјевичева кратка питања: "Może chwilek wesołych?" ("Можда [би] веселих часака?"). Ненадовић то развија у шест конвенционалних стихова, који немају ништа заједничко с Мицкјевичем.

Мисао из друге строфе оригинала изразио је Ненадовић трећом строфом. Мицкјевич каже:

                          – Znam te błyskawice;
Kiedy niebo otworzą i ziemię ozłocą,
Czekamy wniebowzięcia, aż nasze źrenice
Grubszą niżeli pierwej zasępią się nocą.

Овоме треба да одговара Ненадовићево:

Знам ја весеље, – ка' муња то је,
Koja отвори небеса мила;
Па онда падне пред очи моје,
Ах, тама већа нег што je била.
     Весеље више нећу ти ја;
     Весеља моја прошла су сва.

То јесте мисао Мицкјевичева, али je у рђавој одећи. Док се код Ненадовића отварају "небеса мила", a пред очи му пада "Ах, тама већа нег' што је била", Мицкјевич ствара грандиозну слику: часови весеља су као муње: растворе небеса и позлате земљу; чекамо да дође вазнесење, да одемо у те сјајне висине, a оно на наше зенице пада тамнија ноћ него што је раније била.

Две даље строфе Ненадовићеве изражавају мисао Мицкјевичеве треће строфе. Ненадовић је и овде развијао на свој начин, од четири направио је дванаест стихова, a мисао није потпуно изразио. Мицкјевич своје мисли изражава кратко, просто, Ненадовић кити, али на свој начин, изражава се "поетски". Мицкјевич се пита: "Можда би љубави?" Ненадовић то овако каже:

Песниче, можда ти љубав смета
Уживат' земске миле радости?

То не само да је развијено, него је и основна мисао промењена: реч није била o радости, то је било у ранијој строфи, него o љубави.

Оно што Мицкјевич изрази просто: "Знам ту грозницу младости!", Ненадовић шири у овакве стихове:

Познајем добро ту биљку света:
Грозница то је сваке младости.
     Познајем љубав и њену власт,
     Њену горчину и њену сласт.

Ту "грозницу младости" Мицкјевич претставља с три идућа стиха исте строфе, која цела гласи:

Może kochania? – Znam tę gorączkę młodości!
W platońskie wznosi sfery, przed rajskie obrazy,
Aż silnych i wesołych strąci w ból i mdłości,
Z siódmego nieba w stepy, między zimne głazy.

("Узноси у платонске сфере, пред рајске слике, док најзад силне и веселе не сруши у бол и клонулост, из седмог неба у степе, међу хладно стење").

Од свега овога Ненадовић је разумео две појединости: седмо небо и нешто хладно и од њих је испрео овакву секстину:

Ах, она, она, мила немила,
Дигла ме у рaj седмога неба;
Па онда озго мене хитила
На пусти остров од самог леда.

Па му није ово довољно, него додаје још два стиха којима ништа не каже:

Све се промену, и сладак мед
Несретном срцу створи c' у јед.

Најбоље је Ненадовић погодио мисао оригинала, чак с појединостима, у следећој строфи:

Љубави милој венце сам плео.
Сањо o ружи и пево песму;
Али кад сам је узбрати хтео,
Прену' се од сна, – ружа ишчезну.
     Бодље осташе у срцу мом:
     Нeћy – хвала ти на дару том.

Наравно, то је још далеко од оригинала, али је најближе од свих строфа у овој песми. То Мицкјевич све друкчије каже.

Chorowałem, marzyłem, latałem i spadam.
Marzyłem boską różę; blizki jej zerwania
Zbudziłem się: sen zniknął, róży nie posiadam,
Kolce w piersiach zostały... nie żądam kochania.

("Боловао сам, сањао, летео и сад падам. Сањао сам o божанској ружи; баш кад сам хтео да је откинем, пробудих се: сна нестаде, руже немам, трње у грудима остаде.... не желим љубави").

Први стих из оригинала није преведен, a први стих из Ненадовића је нешто сасвим друго, банално и конвенционално кићење. У другом стиху нема речи o "песми", коју Ненадовић пише тако да би је рђаво римовао с "ишчезну", али зато је ружа "божанска". Две је ствари Ненадовић добро превео. Прво је крај другог стиха у оригиналу: "blizki jej zerwania" (дословно: близак њеном кидању), што Ненадовић добро преводи стихом: "Али кад сам је узбрати хтео". Друго место је трећи стих, управо почетак овога: "Zbudziłem się: sen zniknął", које Ненадовић преводи са: "Прену' се од сна". Овде би се могло, додуше, претпоставити да "sen" значи "оно што се сања", па би требало потпуније превести, али и овако је значење добро погођено.

Последњим стихом у својој строфи покварио је Ненадовић тон песме. Мицкјевич каже просто: "не желим љубави", a то je одговор на питање постављено још на почетку претходне строфе. Ненадовић, међутим, ту прави несташан одговор, као дете кад се опече па каже: "Нeћу – хвала ти на дару том". И овим "хвала ти..." показао је Ненадовић неко отресање, a Мицкјевич никако није то мислио.

После овога пољски песник пита: би ли пријатељства. Па и то одбија и тражи тихо склониште. Те мисли развија Мицкјевич у пет снажних строфа. Ненадовић од свега тога узима мисао да му није потребно ни пријатељство него мир, и у две глатке али баналне секстине ставља ту мисао, лишивши песму масе најлепших песничких појединости којима кипте баш ове строфе у оригиналу. Али није заборавио да понови онај рђав стих:

Нeћу – хвала ти на дару том!

Ненадовић је добру песму изабрао и то је једино добро било у овом послу. Превод – ако га тако можемо назвати – врло је слаб. Док се Мицкјевич трудио да са што мање речи што више каже, да буде што сликовитији, Ненадовић просто сипа речи, зато да мало каже. И постаје баналан. Био је сувише површан и театралан, да би могао разумети простоту и снагу пољског песника, a највише му је сметало бацање овешталих и изанђалих фраза. Док Мицкјевич говори искрено, од срца, Ненадовић декламује, отуд онолико пута истиче да се ово све тиче песника (управо то је Песник).

Изгледа да je Ненадовић добро знао пољски кад је ово преводио. Можда му је неко помагао, али смисао Мицкјевичеве реченице свуда је погођен. Утолико би га оштрије ваљало осудити што није преносио све из Мицкјевича, него је његове мисли одевао у своју одећу, мислећи ваљда да ће он то боље учинити. Шта је од тога учинио видели смо.

VIII.
Михал Чајковски, живот и приповедачки рад. – Обручење запорошког козакa. – Молимо се, па бимо! – Ђура Даничић као преводилац. – Атаман. – Оцена превода.

Од пољских приповедача из прве половине XIX века једино се за Михала Чајковског може рећи да је био код Срба популаран. Што je у овом часу важно то је чињеница да се та популарност није везивала за њега као личност, него за његове приповетке. Интерес је, дакле, био чисто књижевне природе.

Живот Михала Чајковског већи је роман од свих његових романа и приповедака. Рођен 1804 у селу Халчињецу крај Бердичова на Украјини, школовао се у Бердичову, Мјендзижечу и Варшави. Универзитет не заврши, него се врати на Украјину. Живео je у Кијеву, a 1831 постаде поручник у пољској устаничкој коњици Карола Ружицког. Кад устанак би угушен, он пређе у Француску. Боравио је прво извесно време у Буржу, a потом пређе у Париз, где се приближи групи људи који су били око кнеза Чарториског. Године 1840 иде у Рим папи као кнежев делегат, a 1841 одлази у Цариград као стални претставник пољске емиграције. Год. 1851 прими ислам и постаде Садик-паша, a 1853 би именован за румелиског беглер-бега. Год. 1872 пређе у Украјину и стави се у службу Русији, против које је раније толико радио. После многих и тешких разочарања, пошто је био спао на то да живи од онога што му донесе оно мало земље колико је могао купити и сам обрађивати, он 1886 године одузе себи живот.

Идеја o писању дошла је Чајковском у Француској. "Досадно, тужно било ми je у туђини. Ставио сам у корице сабљу прадедовску и почео сам сањати поново o својој дици – козаштву"^[322]. И почео је писати. Његова дела потекла су из чежње за Украјином. Радио је брзо и много. Почео је да штампа књиге 1837, кад је издао Козачке приче и најбоља дела штампао је до 1841. Његов рад на приповеци трајао је врло кратко, али је он ипак признат за најбољег приповедача пољске емиграције.

Одрастао међу веселим и бујним украјинским племством, Чајковски је младост провео у забавама, лову, теревенкама и авантурама, увек у друштву младих племића и официра. "У том бујном животу видео је ехо давне прошлости. Сневао је o козачким хетманима који су живели у пријатељству с пољским племством"^[323]. Зато је волео историју, али не ону праву, коју човек из књига мора учити – он књиге никад није волео –, него историју коју је сам за себе испредао, лутајући по степама и слушајући козачке думе. И кад се нашао у туђини, све је то залила чежња. Зато је на Украјини све лепо, Чајковски хoћe да омили читаоцу свој крај и људе из њега. Крај је описивао с пуно боја и тананих запажања, и он ће дати прве описе природе у пољској приповеци. A његове личности много потсећају на јунаке из наше народне поезије: то су људи прости, силни, пустахије, добричине снажних мишица a меких срдаца.

Све је то било ново за европске књижевности, па ће Чајковски брзо постати веома популаран. Његове су приповетке превођене на многе стране језике, a највише на немачки. Његова популарност допрла је и до Срба. Можда је томе помогло и упоређивање тих приповедака са српским народним песмама. О једном таквом поређењу из 1839, које је изишло у Брокхаузовом листу Blätter für literarische Unterhaltung, у којем се, додуше, српске песме много више узносе од приповедака Чајковског, пише Копитар Вуку 26-VII-1839.^[324].

Године 1839 изишла je у Летопису приповетка Обручење запорошког козака. Пољско-украјинска каска из XVI столетија^[325] у преводу свакако Теодора Павловића, тадашњег уредника Летописа. Писац није назначен, али је речено да је превод "по пољском с немачког". To je у ствари прва приповетка из збирке Чајковског Powieści kozackie и носи наслов Swatanie Zaporożca. Поменута збирка изишла је 1837 у Паризу, a већ 1838 превео је на немачки и издао неки Минзберг под насловом Nationalsagen der Kosaken. Другу збирку приповедака Чајковског издао је на немачком чувени лужичко-српски књижевник Ј. П. Јордан и она се зове Bilder aus den Kosakenleben (1842). Наш превод je вероватно из Минзберга, ако није још негде у каквом часопису изишао превод само ове приповетке, па га Павловић тако пронашао. По немачком и нашем тексту нисмо то могли утврдити.

По повратку из рата – прича се у овој приповеци – Остап проси од старога оца Марушу, своју давнашњу изабраницу. Он пристаје да баци мач и копље и да се лати рала и мотике. Али баш кад je у старога весеље o зарукама, пролази кроз село група козака, одлази у нови рат. Марушин отац их задржава на весељу, али они неће да остану. Како они замакну за село, Остап се искраде из друштва, опреми се и са сузом у оку похита за својим друштвом: не може Запорожац да седи у селу кад му пријатељи и другови одлазе у рaт. Маруша га чека и вене, и сваког дана излази на брежуљак и очекује свога Остапа. Једнога дана види групу коњаника: не јуре, него оборених копаља лагано крећу. За њима кола, a за колима Остапов белац без господара на себи. "Маруша погледи, дубоко узда'не, насмеје се и падне мртва на земљу."

Ова приповетка није од велике вредности, али је за оно време код нас претстављала новост. Има нешто описа стварног живота који су добри. Предмет је занимљив, узет је из једног новог живота, нашем свету до тад непознатог. Зато ондашњим читаоцима вероватно нису сметали каткад сувише широко и детаљно описивани народни обичаји, који често не додају ништа уметничкој вредности приповетке, него јој чак одузимају. Оно што је слабо у овој приповеци Чајковског, – a то je његова општа мана, – то је композиција. Можда би у томе погледу и могао бити примљен опис спочетка приче како девојка иде крај језера, a њеној лепоти се диве и рибице у води, и ласта у ваздуху и сл., он некако ипак иде као увод у приповетку; па би се могли примити и описи народних обичаја, само нешто краћи или боље уплетени у радњу приповетке, али је завршетак морао писац испричати у неколико реди, место на пуне три стране, јер после Марушине смрти све је причање непотребно, и још више: смета.

У Србским новинама 1845 године изиђе превод приповетке Молимо се, па бимо!^[326]. Писац није споменут, али се по једној белешци испод текста види да је Михал Чајковски. И ова приповетка се налази у првој књизи приповедака од 1837: Powieści kozackie. Преводилац je Ђура Даничић, потписан правим и пуним својим именом Ђорђе Ј. Поповић.

Ево садржаја те приповетке:

У једном кијевском манастиру служи се служба. Пуно је света и калуђера, али се писац зауставља на једноме калуђеру "што све остале главом надвишује, као лабуд јато гусака", кад маше воштаницом, као да витла мачем, кад полази за литијом, као да креће на јуриш; a кад му кукуљица спадне с главе, открије се "гордо, грозовито" чело, a очи му севају каткад као "змијевидни блесак стреле Перунове". Поред све воље да изгледа покоран, види се да није навикао да се клања. Нико не зна ко је он, али сви осећају да би га могли слушати. To je чувени атаман козачки Петар Конашевич Сахајдачни. Једнога дана, док је крај манастира народно весеље (писац том приликом узвикује: "Децо нарави, уживајте благе раскоши, докле није дошао отров цивилизиранога света, да вам замути покој себичносћу, зависћу и неверством!"), на Дњепровој обали седи усамљен онај калуђер. Утом стиже Дњепром на чамцу козак, стари ађутант атамана Сахајдачног, и саопштава своме команданту да је међу козацима неслога. Прича се да је Сахајдачни умро, те козаци изабрали новог атамана Боротку, који хоће да изда козаке Швеђанима и да их покатоличи. Сахајдачни баца калуђерску мантију, узима оружје, одлази у табор козачки и убија новог атамана - издајицу. Народ опет бира њега за атамана, a он захваљује речима: "Молимо се, па бимо издајице, и удримо врагове домовине наше!" После тога долази велика битка с Турцима под Хоћимом у којој однесу победу удружени Пољаци и козаци. После завршеног дела, Сахајдачни се поново враћа у кијевски манастир, и опет се свет пита ко је тај чудновати калуђер и где је био. "Питају, нагађају и – ништа не знаду".

Ова приповетка је једна од најбоље компонованих код Чајковског. Радња се лепо развија, увод добро направљен, крај нешто развученији него што би морао бити, али ипак не тако да би сметало. Има неколико добрих момената, a има и добрих описа. Све је гледано очима нешто једностраног романтичара, као што je у свим делима Чајковског, али је ипак добро. Наравно да ће описујући свог тајанственог калуђера Чајковски бити далеко испод свог узора Мицкјевича. Ово особито хоћемо да подвучемо, јер је опис калуђера рађен слично ономе како је Мицкјевич претставио калуђера Робака у Пану Тадија. И Робак маше кадионицом као да витла мачем, и њему спада кукуљица и показује се ратнички лик, и он креће за литијом као да иде на јуриш, и слично. Али Мицкјевич не подвлачи претерано тајанственост свог јунака, a Чајковски то намерно чини.

И у овој приповеци је Чајковски хтео показати како су силни козаци и Пољаци кад су заједно. Зато стари Хоткјевич на самрти говори: "Док је Лах, козак и Литван заједно, дотле смо велики и снажни". Зато је Чајковски и узео за главну личност баш Сахајдачног, јер је он био заиста у пријатељству с Пољацима.

Даничићев је превод одличан. Преводио je с пољског. Он је не само добро преводио уопште, него је умео да пренесе чак и неке језичке тананости, које је било тешко и разумети и превести. Али то још не би било довољно за једног преводиоца, јер је још потребније знати добро језик на који се преводи. Даничићев превод треба баш по томе истаћи, јер се у њему огледа одлично знање српског језика. A Даничић је тад имао тек двадесет година.

Код Даничића је тешко тражити грешке. Он је веома пажљив. Утолико већу важност човек приписује његовим ситним грешкама. Ми ћемо споменути неколике, које смо нашли у овом преводу. Као и сви пре њега, тако и Даничић преводи "ruski" погрешно са "руски" место "украјински". Али то већ и не бележимо у грешку, јер нико до 1848 није превео ту реч како треба. Али има три речи које је морао превести тачно. На једноме месту видеће Даничић реч "nim" и мислиће да je to instr. од заменице "on". Зато ће реченицу: "nim zaczną karmić zmysły weselem ziemskiem, wprzód duszę chcą napoić modlitwą ku Bogu" Даничић превести овако: "c тим празником (односи се на једну реч из раније реченице) почињу ранити чувства земаљским весељем, но најпре 'oћe душу да напоји побожном молитвом". A међутим "nim" значи и "пре но што". И реченица би одмах имала смисла, a овако се не може разумети. Затим реч "kaptur" не значи "камилавка" како је Даничић превео, него "кукуљица". Најзад, реченицу: "nikt nie myśli o jutrze" превео je Даничић погрешно са: "нико не мисли на зору". Међутим "jutro" у пољском не значи ни "јутро" ни "зора", него "сутра". Зато би горња реченица имала бити преведена: "нико не мисли o сутрашњици". Могла би се учинити још која ситнија замерка. Тако реченицу: "taka była potęga nie do pojęcia tego człowieka" није требало преводити са: "толика je била силна непостижност тога човека", него "непојмљива сила"; није добро преведена ни безлична реченица: "bogatych łupów stosami nagromadzono do obozu"... са: "богатога плена има рпама чак до табора", него: "у логор су накупљене гомиле богатог плена".

Споменусмо ове грешке Даничићеве, али то никако неће умањити вредност његова превода. Ваља признати да се овај Даничићев превод одваја од свих наших превода с пољског из овог времена и по знању пољског, a нарочито по знању српског језика.

Даничић је покушавао да своме преводу да мало и оне боје коју има китњасти стил Чајковског. Онда је то било још доста тешко, наш језик ипак није био довољно развијен, или да се боље изразимо: Даничић до тог времена још није познавао довољно наш језик онако како ће га нешто касније упознати. Али ипак има врло лепих примера који потврђују како се он старао да пољској реченици нађе што ближи српски израз. Нису без полета реченице као што је ова: "Данас су козаци поплавили сву ту околину и бедеме градске". Пољски та реченица гласи: "Dziś kozactwo zalało okolicę i mury miasta". Нарочито истичемо две ствари: прво, Даничић се чувао сличности пољских и српских речи, па није хтео "zalać" превести са "залити", што би тако лако могао учинити, него тражи израз с ближим и бољим значењем за овај случај и налази врло добро глагол "поплавити"; друго, он неће да преведе "mury miasta" са "градски зидови", иако би дословно тако требало превести, него тражи израз који се у нашем језику чешће употребљава за тај појам. И налази израз "бедеми градски", што је врло добро. Иначе његова поменута реченица чак има и неког ритма у себи, глатка је и течна. Сличних примера има још. Даничић неће дословно превести ни реченицу: "jak bujne łodygi zboża schylą w dół od wiatru cięzkie kłosy" ("као што бујне стабљике жита повијају од ветра на доле тешке класове"), него ће то рећи овако: "као што се тешко класје бујнога жита клања пред ветром". А кад Чајковски каже како козаци избацују убијеног атамана "na pastwę wilkom i krukom", Даничић ће то превести десетерцем: "да га носе вуци и гаврани", иако се у пољском тексту каже само "за храну" ("na pastwę"). У Даничићеву преводу нису ретке најзад ни овако лепе реченице: "из уста му лагано тајала крвца, a дуга брада кано повесмо бела лана расута бијаше по снежноме чаршаву".

На два места је Даничић учинио намерно мале измене. На једном месту ће место "заједничка мајка Пољска" ставити "општа мајка наша", a на другом ће променити оно што пише o Хоткјевичу, т.ј. да je "gromca Szwedów, przestrach Moskwy" (покоритељ Швеђана, страшило за Москву) и рећи ће да је "покоритељ Шведа, стра' непријатеља".

Приповетка Атаман, штампана у Подунавци 1848^[327], испод које пише да је "по М. Чајковском", не носи такав наслов у оригиналу, него Skałozub w zamku siedmiu wież. Преводилац je уопште избацио име Скалозуб и место тога спомињао га само просто као атамана.

Ова приповетка има за предмет борбе козака с Tурцима на Црном Мору. Тиранин Осман-ага – прича Чајковски – пирује на лађи. Добија вест да крај обале промичу на чамцима козаци. Он их пропушта у луку, a они мисле да су бране случајно заборављене. Осман напада козаке, али буде побеђен, јер га козаци убију и лађу му запале. A нова се битка тек спрема. Са свих страна се појављују нове турске лађе и опкољавају козачке чамце. Скалозуб прибегава лукавству: он напада с делом козака на једну страну, a за то време се други већи део извуче из прстена и спасе. Скалозуба заробе Турци, пошто су изгинули сви козаци који су остали с њим. Скалозуба султан хоће да потурчи и нуди му највеће части и власт над целом Украјином. Скалозуб не пристаје. Он сања o слози козака и Пољака, и жали што није погинуо. Зато каже кизлар-аги: "Глава једног атамана није тако драгоцена као што се вама чини. Сваки је козак достојан да буде атаман – он ће нашу смрт осветити". A кад убију Скалозуба, Турци се боје чак и његове мртве главе, јер као да позива на освету.

У овој приповеци је нарочито добра друга глава у којој се описује напад козака на Осман-агину лађу. Има ту радње, опис је добар и жив, има и драматичности. Врло је конвенционално претстављен тиранин Осман-ага, a најгори је завршетак приповетке, који је испуњен сањаријама заробљеног Скалозуба, тако да је на крају без ефекта и само уморство атамана козачког, које је могло бити много драматичније. A Чајковски је мислио да ће баш овај последњи део бити најважнији чим је приповетку и назвао Скалозуб у замку са седам кула.

Преводилац се потписао са Р. Сигурно не можемо рећи ко је то био, али можемо правити претпоставке. Ми мислимо да је то био Ђорђе Рајковић. Он се школовао у Пожуну код Штура, па je могао познавати и пољски, као и остале словенске језике. Затим, још више нас гони на такву претпоставку једна појединост. У Подунавци, нешто раније (бр. 26), штампана је кратка прича Састанак у гробу, такође превод с пољског, и такође с потписом Р. A одмах испред те приче штампана су два Рајковићева сонета под којима је он потписан само презименом. Кад је већ сарађивао на Подунавци, a потписивао се и само презименом, Рајковић је под овим преводима могао ставити и сам иницијал свога презимена. Ово би могао учинити тим пре што није знао добро пољски, па му ни преводи нису добри, као што ћемо видети, те онда хтео некако да сакрије да је он преводилац.

Превод није добар. Нарочито кад се узме у обзир да смо доста пре овог превода имали сасвим добре. Ово су већ времена кад су на површини Вук, Даничић, Бранко и читава маса других, који су показали да се може стварати књижевност на народном језику. Зато се од овог преводиоца може захтевати много више него од Даничића који је преводио пуне три године раније. На жалост, Рајковић је дао много слабији превод од Даничићева.

Преводилац се могао старати да му језик буде народнији и чистији. Ево како једна његова реченица изгледа: "У зраку звучи изванчовечије, чудновато певање немо за уво, али пуно звонко за душу". A пољски то гласи: "W powietrzu rozlega się jakieś nadludzkie, dziwne brzmienie, głuche dla ucha, ale głośne dla duszy". ("У ваздуху се разлеже неки натприродни, чудни звук, који уво не чује, али душа разуме").

Има једна ствар код овог преводиоца коју је врло тешко разумети; он изврће извесне ствари, које не би могао рђаво пренети чак ни неко ко не зна пољски. За нашег преводиоца неће бити ништа да "krzywy attagan" преведе са "златан јатаган", да "osika" преведе с "топола", да "lis" преведе с "рис", иако су то све речи сличне у пољском и српском, као krzywy = криви, osika = јасика, lis = лисица и сл. Занимљив је случај с речју "brzeg", која у пољском значи "обала". Преводилац је, међутим, преводи нашом именицом "брег", па испада да козаци промичу не крај обала, него по бреговима, и то – на чамцима. Оваквих примера има још. Ово показује да преводилац не само да није добро знао пољски, него је био и непажљив.

Најгоре je у овом преводу то што преводилац не тражи од свог текста да му пружи макар какав смисао. Оваква реченица свакако нема никаква смисла: "Сад из излишија овог не закључаваху јаничари на убиство ђаура, али ови сматраху у Зопири анђела бранитеља Грчке, у Осману начин чаротворне силе". A пољски текст је сасвим јасан: "ale już teraz janczarowie z hojności nie wnioskują mordu Dżaurów – ani Majnoci nie widzą w Zopirze genjuszu opiekuńczego Grecji, a w Osmanie narzędzia jej władzy cudownej". A ствар je у овоме: aгa je приредио гозбу за све своје потчињене; јаничари мисле да ће бити какав покољ хришћана, хришћани мисле да се то ага продобрио под утицајем хришћанке Зопире. И разочарали се и једни и други. To je изражено горњом реченицом: "али сад већ јаничари по дарежљивости (агиној) не закључују да ће бити покоља хришћана, – a ни хришћани не гледају у Зопири анђела хранитеља Грчке, a у Осману оруђе њене чудотворне власти".

Каткад преводилац не разуме мисао, па онда развије сам нешто што би било, по његову мишљењу, најближе мисли из оригинала. Карактеристична је једна реченица. Прича се како је једна лепа Гркиња у великој милости код силника Осман-аге, a ипак није срећна, поред свег сјаја и богатства којим je ara обасипа. И писац се пита: "Ilużby to ludzi bogate skarby, długie lata oddało, aby chwilę przeżyć na jej miejscu?" ("Колико ли би људи дало велика блага, дуге године, да само часак проживе на њеном месту"). Преводиоцу се мисао свиди, али зато да каже шта је он помислио при томе: "Млоги, премлоги људи дали би драгоцена сокровишта своја, ах! и дуге године још, да поред ње само живети могу!" Први део је добро преведен, (само да је без "ах"), a у другом je речено нешто друго од онога што je у оригиналу.

Преводилац најзад има обичај да упрошћава. И да бар то чини на местима где Чајковски бива развучен, било би добро. Али он скраћуje онде где је њему тешко преводити. Тако је најлепше сцене из друге главе, оне где се описује напад козака на Османову лађу, веома скресао, a где-где рђаво превео, тако да је тај најбољи део у приповеци изгубио своју лепоту и разумљивост.

Доста смо већ рђавих ствари истакли у овоме преводу. Вреди сад да кажемо коју реч и o једној доброј ствари. Овај преводилац је покушао, не у много случајева, да извесне мисли изрази чистим народским обртима. И то каткад испадне сасвим добро. Тако ће место "нојево перо" рећи "ноја тице перо", место "месо овнујско", рећи ће десетерачки "и дебела меса овнујскога", или ће реченицу: "piana z krwią na usta wystapiła" (дословно: пена с крвљу изиђе му на уста) превести врло лепо и народски: "попаде га пена бела и крвава".

IX.
Полемика између Илије Захаријевића и Милоша Поповића. – Improvvisata. – Превод Љубомира Ненадовића. – Ситнији преводи.

Године 1843 водила се у београдској Подунавци полемика између Илије Захаријевића и уредника Милоша Поповића. Поред осталога, Захаријевић је замерио Поповићу што је песму Improvvisata^[328] написао према познатој Гајевој будници Још Хрватска ни' пропала. Поповић, међутим, испод ове замерке ставља напомену и каже да по овој ствари неће да одговара, јер песма o којој је реч није његова. Испод песме је био потпис: Милосав Слободин. Али три године касније, кад је издавао збирку песама Мач и перо, Поповић као да је заборавио шта је био рекао за ову песму и унесе je у збирку.

Заиста су прва два стиха у Поповићевој песми била иста као у Гајевој, само је "Хорватска" замењена са "Србија", a у стиху другом: "док ми живимо" промењен глагол и стављен "стојимо". Па ипак Захаријевић није био у праву. Поповић заиста није радио према Гајевој песми, него су обојица писали према чувеној пољској легионарској песми Jeszcze Polska nie zginęła од ђенерала Јузефа Вибицког, који је био један од главних заповедника пољских легија у Италији 1797 године. Ова је песма била веома популарна током целог XIX века, па су je Пољаци после рата узели за државну химну.

Поповић није превео целу пољску песму, него је узео мисао из ње само за прву строфу, која гласи:

Јошт Србија није пала
     док ми стојимо.
Карађорђе пример даде
     как да живимо.

По другом делу ове строфе види се да Поповић није писао према Гају, али се види и то да је писао према Вибицком, код којега почетак гласи:

Jeszcze Polska nie zginęła
     Kiedy my żyjemy.

Даље се и песма Вибицког разликује од Поповићеве. A зато у другој строфи пољске песме налазимо и ову мисао:

Dał nam przykład Bonaparte
     Jak zwyciężać mamy!

("Бонапарта нам je дао пример како да побеђујемо"). Као што се види, Поповић је место Бонапарте ставио Карађорђа, a место глагола "побеђивати" употребио глагол "живети". Вероватно због ове последње измене морао je у другом стиху "живети" заменити са "стојати".

Даље се Поповићева песма – која је и иначе врло мала – разликује од пољске. Вероватно због тога Поповић није хтео за ову песму ни рећи да је превод, иако je у збирци одвојио оригиналне песме од превода.

Нешто више из ове пољске песме превео је Љубомир П. Ненадовић. Додуше, ни његова песма није прави превод, a он за њу није ни рекао да је превод, јер је узео само неке мисли из пољске песме. Знамо како је Ненадовић био слободан према оригиналу и онда кад је назначивао да преводи, a овде ће бити још слободнији. Његова песма је сва везана за српске прилике, имена су сва српска, те се ни због тога не може назвати преводом. Наслов јој је Ајд! ајд! и написана je с пролећа 1848, a штампана 1849 уз Славенску вилу, и у издању ћирилицом и у издању латиницом^[329], a касније није ушла у целокупна Ненадовићева дела.

Ако узмемо у обзир неке намерне измене, Ненадовићева прва строфа је потпун, и то добар превод пољске песме. Ево те строфе:

Још славенска слава живи
     Докле ми живимо.
Што нам оте душман дивји
     Сабљом да вратимо.

A цела прва строфа пољске песме без рефрена гласи:

Jeszcze Polska nie zginęła,
     Kiedy my żyjemy!
Co nam obca przemoc wzięła
     Szablą odbierzemy!

("Још Пољска није пропала, кад ми живимо! Што нам је туђа превласт узела, сабљом ћемо вратити").

Место "Пољске" фигурише код Ненадовића "славенска слава", место "није пропала" стоји "живи", a место "obca przemoc" дошао je "душман дивји". Али се све то и не може сматрати као измене.

Рефрен је само почет према пољскоме. У пољској песми се у рефрену позива Домбровски да крене из Италије у Пољску:

Marsz, marsz, Dąbrowski
Z ziemi włoskiej do Polski....

To je сувише везано за пољске прилике, и Ненадовић од свега овога гради само своје "Ајд! ајд!" Даље је цео рефрен без везе с пољским.

Друга строфа Ненадовићева је самостална и нема никакве везе с пољском песмом. У тој строфи позива песник Србе и Бугаре, Бошњаке и Илире у борбу. Али већ мисао у трећој строфи позајмљена је из пољске песме.

Пређ'мо Дрину, Тимок, Саву
Сложно с Бугарима,
Повратимо стару славу
Бор'мо c' с душманима.

A исто тако почиње друга строфа у Вибицког:

Przejdziem Wisłę, przejdziem Wartę,
Będziem Polakami!

("Прећи ћемо Вислу, прећи ћемо Варту, бићемо Пољаци!").

Мислимо да није важно што је Ненадовић ставио српске реке, то је и разумљиво. Даље нема никаквих сличности. Али и ово поређење јасно показује да је Ненадовић своју песму написао према пољској, не преводећи је него узимајући само неке мисли које су биле згодне да се пренесу. Иначе се његова песма у целини доста разликује од пољске.

* * *

Овим бисмо завршили преглед српских превода с пољског до 1848 године. Али не мислимо да је тиме посао завршен. Како су скоро сви ови поменути преводи штампани без ознака писаца и преводилаца, то је требало увек трагати за њима. Па и поред свег трагања, за неке ствари нисмо могли наћи оригинале, a знамо или верујемо да су преведене с пољског. Споменимо најпре кратку и потпуно неважну причицу К. Балицког Састанак у гробу^[330]. Штампана je у Подунавци, a превео је онај исти Р. који је превео и Атамана од Чајковског, по нашој претпоставци Ђорђе Рајковић. После тога би дошла сентиментална прича Ласка, штампана у алманаху Авала^[331], a у преводу вероватно уредника Јована Филиповића. Испод наслова ове приповетке пише да је то "пољска новела", али је тешко рећи с којег је језика превођена. Биће да је преведена с немачког, као многе друге ствари у истом алманаху, чак и словенске, као Тамањ Љермонтова, али тврдити не можемо. Нисмо нашли оригинал ни за приповетку Варшавски ременар, штампану у Скоротечи^[332], која би могла бити и превод с немачког. Уосталом, за нас она и нема непосредног значаја, јер је само прештампана из Гајеве Данице. Најзад би ваљало споменути и пољску народну приповетку Сироче, штампану у Подунавци^[333]. Ta је приповетка из збирке Карола Баљињског Powieści ludu (1842),коју je издао K. B. Вујћицки. Код нас je превео Ђура Даничић, али је није преводио с пољског, него с руског превода који је изишао у варшавском листу П. Дубровског Деннаца-Jutrzenka^[334].

ТРЕЋИ ДЕО (1848–1871)

I.
Мађарска буна и словенски покрет 1848. – Улога Пољака. – Лудвик Звјерковски у Београду и Загребу. – Пољаци код Мађара. – Лудвик Вистшоновски међу Србима. – Држање Гарашанина. – Прелаз пољских побуњеника у Србију. – Русија тражи да се изагнају из Турске пољски емигранти. – Духињски у Београду. – Данило Медаковић о Пољацима. – Србске новине. – Руски утицај у Србији педесетих година. – МихалЧајковски у јужној Србији. – Срби "Козаци". – Смрт Адама Мицкјевича. – Политика кнеза Чарториског губи основу. – Пољаци у српској служби. – Зигмунт Милковски о Србима и њиховим симпатијама за Пољаке.

Два су момента од особите важности у пољско-српским односима од 1848–1871, и то су: буна од 1848 и пољски устанак од 1863. Ta два догађаја биће од велике важности и за развој српско-пољских књижевних односа.

Неће бити потребно да истичемо све главне побуде које су довеле до 1848 године. Атмосфера је била у целој Европи пуна електрицитета, и варница у Паризу била је довољна да букне добар део Европе. У Паризу је револуција била социјално-политичког карактера, у Немачкој – национално-либералног, a у Аустрији: у Бечу израз незадовољства према Метерниховој диктатури, a у осталим крајевима је то националистички покрет^[335].

И Срби су мислили да је њихов "извесни час" куцнуо. Прву реч водили су многобројни омладинци, "Славјани", непосредни или посредни Штурови ђаци, који су сматрали да ће тим новим покретом створити ту давно у сну виђену "мајку Славију". Зато није случајно баш ове године дошло до Словенског конгреса у Прагу. Ту je требало да се "реши" словенско питање. Тако су бар мислили ти окупљени омладинци. Додуше, ми говоримо стално o омладинцима, a главну реч на конгресу водили су већ зрели људи: Шафарик, Штур, Ригер, Миклошић, Гај, Стаматовић итд. Али је маса ипак била омладинска, или је бар омладински осећала. Владини топови прекинули су конгрес, растурили људе из Прага, али је одушевљење остало.

Бечка влада је привлачила мржњу свих потчињених народа, па је одмах после нереда у Бечу букнула цела Аустрија. Она као да више није ни постојала, знало се само за многе народности које су сада казале слободно реч у одбрану својих права. Воде Мађари. За њима су Чеси, Словаци, Хрвати, Срби, Пољаци. И Беч је морао да попушта, јер је био сасвим немоћан. Али и у тој несрећи осмехнула му се срећа. Давши највише најјачем побуњеном народу, Мађарима, Беч је учинио да су се остали народи окренули против Мађара. Мађарски покрет био је силан, али веома безобзиран, хтео је да све слије у један мађарски елеменат те тако дојучерашњи пријатељи постадоше аустриским Словенима већи и жешћи непријатељи него и сама озлоглашена Аустрија. И док су се на почетку буне Срби братимили с Мађарима, ускоро постају најљући непријатељи. И место да заједнички раде на томе да униште заједничког вековног угњетача – Аустрију, они се почињу узајамно клати. Срби, Хрвати, Словаци и многи други боре се против Мађара и тиме помажу Беч, тај омражени Беч. Али га они нису ни спасли. Мађарски покрет био је сувише јак, a снаге других народа не сасвим концентрисане на једној страни, те би се Беч у тој борби зло провео да се није јавио са истока руски цар Никола I, коме се нису свидели националистички покрети у Аустрији. Руси су имали да донесу мир Аустрији. И већ 3 августа 1849 могао je ђенерал Паскјевич, коме је Никола I поверио да умири Мађарску, писати своме цару: "Угарска је на коленима пред Вашим Величанством"^[336].

Тим потезом Русије спасени су и Срби од мађарског беса.

За нас je важно како су се Пољаци држали и какву су улогу имали у овим метежима и бунама од 1848–1849.

Beћ смо раније истакли како je изгледала политика кнеза Чарториског. Знамо и то с колико је преданости и успеха преко својих агената убеђивао владе Француске, Енглеске и Турске да ће ускоро доћи час распада апсолутистичких царстава Русије и Аустрије. У том циљу је помагао ситне подјармљене народе, почев од Талијана и Срба, па до Черкеза на Кавказу и козака у јужној Русији. И свуда их је заступао у иностранству, бранио их пред владама Француске и Енглеске, и очекивао да једног дана сви ти народи подигну главу и да се ослободе аустриског и руског јарма.

Година 1848 учинила се кнезу Адаму као та дуго очекивана година општих потреса. И можда би његов план и успео, да се Мађари нису рђаво понели према аустриским Словенима, па место савезника, створили од њих најљуће непријатеље.

Пољска емиграција одиграла је врло важну улогу у нередима и ратовима 1848–1849. Није се ту њихова акција ограничила на посредовања и дипломатске разговоре, него су пољски официри на свима фронтовима водили, и то не без успеха. Признање за то добијали су одмах. О њима се знало и писало, o њима је знао и уредник Србских новина, чим је 18 марта 1849 могао донети вест ове садржине:

"У садање доба видимо где Пољаци велику ролу играју у колебању европском, a поимену, у целој Италији". Пољских легија има у Риму, Тоскани и Торину. И "ове из свију земаља и народа добровољно сложене легије" предводе "пољски управитељи", који су "врло вешти". На челу напуљске војске налази се Људевит (Лудвик) Мјерославски. Он је имао удела у познањским немирима. Начелник штаба сардинске војске је ђенерал "познати Пољак Ржановски (то је Војћех Хшановски – Chrzanowski), бивши професор војни наука у Паризу, a највећи тактик у Европи". У Сардинији је и Владислав Замојски. У Риму има тридесет девет пуковника и седамдесет два потпуковника пољска. Тамо је и "знаменита велика легија пољска" с ђенералом Висоцким на челу. A кнез Чарториски скупља добровољце крај Цариграда^[337].

Као што смо већ раније рекли, претставник кнеза Чарториског у Београду, Фрања Зах, од 1846 год. шаље све ређе извештаје своме шефу у Париз. Као да у последње време није најбоље стајао код кнеза. A може бити да му се није више свиђала пољска политика према Мађарима, Србима и осталим аустриским Словенима. Године 1848 био je у Србији Ригер и упознао Заха с чешким питањем, што је свакако учинило да је Зах одмах после Метернихова пада отишао из Београда у Праг, a после у Словачку. На поласку је походио у Новом Саду митрополита Рајачића, a у Загребу Јелачића^[338].

Тако је Београд остао без пољског претставника онда кад је он био најпотребнији. Зато већ јуна месеца 1848 Чајковски шаље из Цариграда међу Србе и Хрвате поново Лудвика Звјерковског, д-ра Леноара, који је 1843 био агент у Београду. Нови план кнеза Чарториског је да се и у Загребу оснује пољско претставништво. О томе пише Чајковски Гају 12 јуна 1848^[339]. A циљ читаве те пољске агитације је да се аустриски Словени приближе Мађарима, a да се ослободе аустриског и руског политичког утицаја. То значи, требало је окренути све аустриске Словене против Беча.

Звјерковски се задржао у Београду и нашао се с Гарашанином. Како је Гарашанин тад сумњао у везу кнеза Михаила с Русијом, a ни Гају није много веровао, то је и Звјерковском све ово поверио и саветовао му да o свему извести свога претпостављеног Чајковског^[340].

Изгледа да Звјерковски није могао много успети у Загребу. Најпре зато што је мало смео веровати Гају, a онда и зато што ни Гај вероватно није хтео поверавати пољскоме агенту план своје политике, ако ни због чега другог оно макар зато што је овај био у француској служби, a Гај није волео Французе и говорио је за њих "да славјанске народе само обмањују". У томе се канда и бан Јелачић слагао с Гајем^[341].

Акција Звјерковског изгледа да није успела у Загребу. Али је он остао у Београду крај кнеза Александра и Гарашанина, који су били веома захвални Пољацима што су се заузимали за Србе како у Цариграду, тако и у Паризу и Лондону^[342].

Као што се види, прилике код јужних Словена нису биле много повољне за пољску политику. Нешто касније (29-XI-1849) то ће добро објаснити Звјерковски у своме извештају кнезу Чарториском. Ту он вели ово: јужни Словени су против свих својих суседа; према Аустрији се држе непријатељски, јер је то стара мржња према Немцима уопште, a затим, сећали су се недавних подвала и неправди с те стране; против Мађара су због њихове безобзирне мађаризаторске политике; против Турске су због притиска и варварства босанских паша према словенском живљу^[343].

Кнез Чарториски је још једном покушао да некако наговори аустриске Словене на савез с Мађарима. Он је то морао учинити не само зато што је таква била главна линија његове политике, него и зато што су се Пољаци већ били силно заложили за мађарску ствар. Још при првим борбама у Бечу командује револуционарима одличан и одважан ратник, пољски ђенерал Јузеф Бем. A кад Мађари иступише отворено против бечке владе, њима приступи и једна пољска легија од неколико хиљада ратника, с ђенералом Висоцким на челу. Међу пољским ратницима код Мађара особито се истичу ђенерали Хенрик Дембињски и споменути Јузеф Бем. Нарочито је последњи показао много јунаштва и вештине. Он се налазио на свима фронтовима и свуда је побеђивао: и у Ердељу против Руса, и у Мађарској против Јелачића.

Успех револуције у Мађарској био је велики, пољска политика је била на добром путу, зато су се за ту политику морали придобити Јужни Словени. Требало je с њима још једном повести преговоре. И крајем 1848 године кнез Чарториски посла међу Јужне Словене још једног свог агента, пуковника Л. Бистшоновског, који је ишао у ствари као званични агент француске владе^[344], a требало је да омогући пребацивање оружја и добровољаца преко Босне у Трст и Венецију, и то највише помоћу босанских фрањеваца^[345]. Али му је главна дужност била да одврати Србе и Хрвате од борбе против Мађара и Италијана.

Пуковник Бистшоновски био је веома погодан за овакав посао. Он је добро познавао српске прилике, o којима је и писао 1845 у пољском часопису Rok, a после то штампао и засебно под насловом Rewolucyja w Serbii. To je књижица у којој се излаже историја Србије углавном од првог устанка па до поновног избора кнеза Александра Карађорђевића. Нарочито je у историји Србије последњих година стално подвлачен штетан утицај Русије. Због тога је ово и писано. Ta je књижица одмах исте године изишла и на француском и на немачком, уз извесне мање измене и допуне. Наслов немачког превода показује најбоље каква је била пишчева намера: Serbien, seine europäischen Beziehungen und die orientalische Frage. Не кажемо да се у овој књижици Бистшоновски показао као какав особити зналац јужнословенских питања (он није ни писао као научник, него као политичар), али се за њих интересовао, и то доста озбиљно, па му није било тешко да се снађе у приликама које је затекао.

Бистшоновски је био веома тачан у извршивању поверене му дужности. Већ 29 новембра 1848 шаље он кнезу Чарториском у Париз први извештај o својој акцији међу Србима и Хрватима. У Загребу је разговарао с Гајем. Овај је изјавио да жали што се Словени боре против Италијана. Да би се пак то могло спречити било му је потребно, рекао је он, неколико стотина хиљада франака да би могао оборити бана Јелачића, a онда би лако било опозвати словенске пукове из Италије. И српски патријарх је, вели даље Бистшоновски, пристао да преговара с Мађарима ради заједничке борбе против Аустрије. Али су мађарска упорност и мржња учиниле узалудном патријархову добру вољу^[346].

Чим је примио тај први извештај од Бистшоновског, Чарториски се заиста старао да од Пијемонта или од Турске добије новац за Гаја. Преговоре за то предузимао je у Цариграду Чајковски, али без успеха^[347]. Бистшоновски је пак отишао Кошуту и Баћанију да и њих наговара на савез са Словенима. K њима је касније долазио и Владислав Замојски^[348].

Улога Бистшоновског није се овим завршила. Maja месеца 1849 он одлази и у Београд да наговара српску владу да ступи у пријатељске односе с Мађарима. Прво је разговарао с Гарашанином. Овај га је упутио Книћанину у Мошорин. Али ни Книћанин не даје коначан одговор, a влада у Београду чак му потајно саветује да не прими предлоге пољског пуковника. И на крају, од свих тих разговора резултата није било никаквог^[349].

И код Срба и Хрвата знало се доста o пољским официрима и пољској легији у Мађарској. Не би иначе Гарашанин писао Книћанину 29 априла 1849: "Кад би Аустрија имала само Маџаре пред собом, тукла би она њи те још како при свима пољским генералима и легијама..."^[350]. Особито је ђенерал Бем био познат, па чак и популаран. Није случајно Кушлан препоручивао Андрашију да командант хрватског дела војске, ако би дошло до хрватско-мађарског споразума, постане ђенерал Бем, јер "због свог порекла и познате своје човечности ужива у Хрватској велику популарност". Кушлан вели да се у Хрватској једно време говорило чак и o томе да би добро било ако би Бем постао бан^[351].

За сва ова настојања пољска могло је бити од велике користи што је и сам Гарашанин био пре за француску него за аустриско-руску политику. Зато је желео пре добре односе с Мађарима и Пољацима, него с Аустријом, којој никако није веровао, доследан своме плану из 1844, као и политици кнеза Чарториског. Уосталом, одмах по завршеној буни видело се да је он био у праву. Зато је он овако правдао помоћ послату прекосавским Србима за борбу против Мађара: Срби хоће да помогну својој браћи у невољи, али то не чине зато да би спасавали Аустрију^[352]. И до последњег тренутка Гарашанин је био убеђен да би Срби веће користи имали кад би били у савезу с Мађарима.

Кад је руска војска скрхала мађарско-пољски отпор, читава устаничка војска морала је да се склони на турску територију. Било je у тој војсци, у главном делу, до шест хиљада људи, a водили су их Кошут, Месарош, Бем, Дембињски и многи други. Ta je група прешла у Влашку, па отуд преко Дунава у Видин. Друга, мања група од неке две хиљаде људи, и то Пољака и Италијана, прешла је код Текије у Србију. На челу те групе били су Пољак Висоцки и Италијан Монти^[353]. Срби су лепо примили ове бегунце, али је сасвим природно што се српска влада бојала ових гостију, или како то лепо каже Гарашанин: "Ми се не бојимо Мађара који ће бежати, колико оних који ће их јурити, и који могу по своме обичају за час и овамо прећи да их траже"^[354]. О пријему пољских бегунаца постарао се већ раније гроф Замојски и српска влада је дала пристанак за то, али је ипак предложила да се што пре склоне у Турску, јер их Србија не би могла бранити и штитити у случају какве оштре претње. И заиста су ови бегунци прешли преко Тимока и састали се у Влашкој с мађарским бегунцима^[355].

По свршетку мађарске буне прилике нису биле погодне за рад пољских агената међу Србима. Код аустриских Срба тешкоћа je била на првом месту у томе што су се Пољаци борили с Мађарима, a Срби против њих. Нешто друкчије изгледала је ситуација у Србији. Српска влада је, додуше, помагала Србе у Аустрији у борби против Мађара, али се сад од победе није надала никаквој користи. Шта више, бојала се да је Русија и Аустрија не казне на неки начин због франкофилства. Зато се уплашила и преласка побуњеника на српску страну. Главну реч у Србији водио је тада Илија Гарашанин, a он је на све могуће начине гледао да се ослободи утицаја Русије и да се привеже уз Француску. Зато се не треба чудити што је и после 1849 пољски агент Звјерковски остао у Београду. И не само то, него српска влада прима у државну службу многе пољске емигранте, с којима ћемо се касније сретати.

Политика кнеза Чарториског и после 1849 остаје иста као и раније, и поред неуспеха који је претрпела, захваљујући бечкој подвали и руском посредовању. Деловање пољских агената на Балкану, a и даље на истоку, осећа се. Зато се сваког часа на то жале руски и аустриски претставници, јер њихови агенти не могу да свршавају послове који им се поверавају, свуда се срећу с пољским утицајима. Пољска емиграција је још увек сматрала Србију као веома погодан терен за агитацију, јер се још увек велика важност придавала њеној будућој улози на истоку. Колика је важност придавана опет пољској иностраној служби, показаће најбоље ова појединост.

Како су претстојале веома оштре борбе између Аустрије и Пруске, то је Пруској било стало да за себе придобије Србију, јер би с тим добила једног важног пријатеља који би у случају сукоба био можда од великог значаја по судбину Аустрије. И Пруска хоће да оснује конзулат у Београду. A за то се обраћа не коме другоме него пољском агенту у Цариграду Кошћељскоме, да он то издејствује и у Цариграду и у Београду. И ствар би се свршила брзо да јој се није успротивио кнез Адам, који се бојао намера Пруске^[356].

Важност пољских агенција у Цариграду и Београду добро је оценила Русија и зато је крајем 1849 тражила од Турске да удаљи пољске емигранте. Особито јој је било стало да се склоне два човека: Чајковски из Цариграда и Звјерковски из Београда. Ова ствар је добила сувише велике размере. Умешали су се дипломатски претставници Француске, Турске и Русије. И после дугих преговарања, покаткад врло опасних за даљи мир међу Русијом и Турском, ова је ствар завршена тиме што је Звјерковски напустио Београд, али ипак више због тога што су му се почеле отварати ране задобијене раније на Кавказу, него због ових руских захтева, a Чајковски, најзад, 1851 прими ислам и постаде Садик-паша.

Одлазак Звјерковског из Београда морао се осетити. Он је одлично познавао српске прилике, имао је сјајне везе, a осим тога изгледа да је имао и способности за послове ове врсте. Он је и касније био један од прилично скромних, али врло важних радника у пољској емиграцији. У Београду га је заменио Франћишек Духињски. Био је по струци историчар и веома добро познат по својој чудној теорији да Руси нису Словени, него неки народ сродан Кинезима. И у животу је био веома чудан, незгодна карактера и понашања. Он се није могао снаћи у Београду, где је пољски агент имао најтежу улогу, где је имао непрестано да води врло оштру, a потајну борбу с утицајима који су долазили из Русије, Аустрије и Турске, a све те утицаје да скреће на пут којим је хтео да окрене српску политику кнез Чарториски. И то је било баш онда кад су претстојале врло важне ствари за Србију: питање o наследном праву кнеза Александра, питање дунавске пловидбе и питање једнога зајма помоћу којега би Србија добила велике уступке. Међутим, у то време Духињски мораде да напусти Београд (октобра 1851)^[357], a убрзо и Гарашанин паде на захтев Русије. С тим је ослабио много утицај кнеза Чарториског на политику Србије. Додуше, године 1856 борави у Београду Роман Зморски, књижевник и касније познати преводилац наших народних песама, али се o његову раду у Београду мало шта може рећи. Није сасвим сигурно ни то је ли био као агент кнеза Чарториског или у каквом другом својству.

Педесетих година и касније тешко ћемо наћи каквих јачих политичких веза између Срба и Пољака. Одмах после Буне Срби су имали на својој кожи да осете сву незахвалност Аустрије, a ни кнежевина Србија није била много слободнија, чим je Русија могла у њој да мења министре, и то највиђеније, који јој нису наклоњени. Затим, ових година већ слаби утицај претставника кнеза Чарториског, јер јачу акцију води пољска демократска група. Са слободарским идејама, ова је група морала водити скривенију политику, али се зато више приближавала народу. Утолико је теже пратити њен рад.

Како се српски народ односио према Пољацима и пољском питању уопште, тешко је тачно рећи, али ћемо ми потражити ипак нешто ситница које ће нам то показати бар у главним потезима. A понешто ћемо видети и из писања наших новина.

Од новина овога времена не може се тражити да показују свој став према пољском питању, кад су им власти диктовале шта и како смеју писати. Зато су се уредници махом ограничавали на доношење сувих вести са стране, без икаквих својих коментара. То се нарочито може опазити на Србским новинама из времена буне: сасвим су хладне и безбојне, доносе само вести.

Нешто више слободе у писању показао је Данило Медаковић у своме Напретку. Још на почетку излажења овога листа уредник је рекао да ће радити "у корист српског народа, у корист Славенства, у корист човечества". Зато ће одмах од првих бројева зажалити што се уз Мађаре боре и Пољаци, Словени, против словенске браће. "Није нам ни по јада кад нас безобзирце грде и руже туђинци – наши душмани, то им је које адет, које иде им у рачун. Али побогу, браћо пољска, што ви Славени грдите нас Славене?" Уредник се теши још једино тиме да овако мисли само аристократија пољска, a не и прост народ^[358]. Уредник зна да Пољаци нису били поборници словенске узајамности, али се ипак нада бољим временима. На вест да je у Кракову место Кшижановског изабран Хелцел, познат са Словенског конгреса, a да су Замојски и Потоцки отишли натраг у Галицију, уредник узвикује: "Тако браћo! тако јуначки Пољаци!! та ви знате: пруће у снопу je јаче"^[359].

Медаковић не само да не грди Пољаке, него их чак хвали. To je заиста било веома смело, кад се зна како су велику улогу Пољаци имали 1848-9. "Пољаци су најотреснији, најрешителнији славенски народ. Једна је мана код Пољака да су врло ватрени, да се на себе много уздају и да се на остале Славене слабо обзиру". Они сад највише пате од свих Словена, a то je зато што су се везали за Мађаре. Али ће проћи и то. Ми Пољацима ипак желимо свако добро, завршава Медаковић^[360]. A мало касније написаће и ове речи: "пољска ствар је праведна, воља народна, Бог и cрeћa јуначка допомоћи ће њима"^[361]. Ову исту мисао налазимо и у Вјестнику Константина Богдановића^[362], који је иначе умео и да грди Пољаке, и то жестоко^[363]. Медаковић је донео још један велики чланак o Пољацима, и то на уводном месту, у којем се види његов став према пољском питању: Пољаци заслужују много похвала, и ми их не смемо сматрати за непријатеље ма да су на страни наших непријатеља^[364].

Тако се држао Медаковић према Пољацима за Буне. Педесетих година биће он много оштрији. To je разумљиво. Пољаци су на сваком кораку показивали да им је главно борба против Русије, a Медаковић је био велики русофил. То се нарочито показало за Кримскога рата. Он је хвалио Русију и прижељкивао њену победу чак и онда кад је савезу против Русије приступила и сама Аустрија. На вест да Пољаци неће да моле руског цара да им допусти повратак у завичај, уредник додаје: "Емигранти, ако не моле цара Николу, неће цару него себи шкодити"^[365]. Нарочито је пажљиво праћено организовање емигрантских легија у Турској, Француској и Енглеској^[366]; једном се уредник чак и расрдио пишући o легијама у Турској: "Французи, Енглези, Пољаци, Талијани и Мађари насрнули су као ћорави у турску војску и већина се одма турче, да се Турцима умиле"^[367]. Нарочито се љутио што то чине Пољаци, па их је и исмејавао^[368]. A у Седмици, која је излазила као додатак новинама, штампао је изватке из једног немачког чланка o Чајковском. Ту се каже да многи странци одлазе у турске логоре не зато да турску владу утврде, него "сасвим на друго што мисле". Па се то десило и са Чајковским, садашњим Садик-пашом. Он је још 1843 издао роман Крџалију, који је "препун све самог дивљег, од слободе зажареног, чисто славенског патриотизма и мрзости на Турке". Није узалуд Чајковски почео свој роман речима: "Стари Дунаве, реко славенска"^[369]...

Медаковић се стално надао да ће се пољска ствар ипак повољно решити и то тако да Пољаци остану у истом колу с осталим Словенима. И кад једне бечке новине написаше нешто o обнови Пољске и тим поводом изгрдише оштро Русију, Медаковић им одговара сувише смело за оно време. Под Аустријом је највише Пољака (5 милиона), вели Медаковић, те би се она најмање смела радовати обнови Пољске. "Најпосле, ваља знати да су Пољаци Славени и да ће се кад тад са Русима споразумети и у љубав стати". Тако је било и са Србима и Бугарима. "Раније или доцније Руси и Пољаци познаће се и биће браћа"^[370].

Нешто је оштрији Медаковић 1855 године. У једном броју читамо вест o пољској адреси францускоме цару. Цар им је одговорио да ће чинити за Пољску све што се чинити може, и оно што дотад није могао^[371]. Ваљда тим поводом, већ у идућем броју налазимо читав чланак o Пољској и o Пољацима. "Ако је икад која држава својом кривицом пропала, то је Пољска" – вели Медаковић. Пољско племство упропашћује земљу и народ својим прохтевима. И закључује овако: Пољаци би морали пажљиво примати обећања Наполеона III, јер је и Наполеон I знао само за Пољаке, a не и за Пољску. Пољаци неће отуд добра дочекати^[372]. Уредник иначе зна да "Пољаци истина јако, топло љубе своју отаџбину", али "о успостављању Пољске за сад не може бити разговора"^[373].

Сасвим друкчије држање имају Србске новине из Београда. Оне су словенске. Такву боју давао им је уредник Милош Поповић. Зато ће се у овим новинама за Сипријена Робера истаћи да је "познати пријатељ Славена"^[374], Мицкјевич је "чувени славенски песник", a уз вест o покретању листа La Tribune des peuples, који су издавали у Паризу Мицкјевич, Жил Мишле и Едгар Кине, уредник ће написати један добар одељак o потреби словенске сарадње и o аустриској опасности^[375].

Према пољској ствари уредник је испочетка врло добро расположен. Скоро све вести o Пољацима, особито емигрантима, црпе он из пољских листова. Додуше, он све то доноси као незаинтересован човек, као суве извештаје, али и тај интерес је симпатичан. По тим првим извештајима могли смо се надати да ће новине заступати пољску ствар. Али то није дуго тако остало и имало је својих разлога због чега се изменило.

Педесетих година утицај Русије осећа се у Србији све јаче. Чак је и Гарашанин морао пасти. A новине су као званични владин орган могле и морале писати онако како жели Русија. И зато се почиње бранити Русија. Каткад је то могло бити и искрено, јер су Русију страшно нападале стране новине, па се у Срба могла јавити жеља да је бране, али је ипак чешће o Русији писано на владин миг. Тако je током 1851 штампан читав низ чланака под општим насловом: Како je у Русији?, и то увек на уводном месту. Има доста чланака o словенском питању, затим o Николи I (поводом смрти) и Александру II. Због те тежње да се угоди Русији, a ипак да се каткад каже истина, новине скоро губе став. Њима неће ништа сметати што ће у једном броју изићи чланак o књизи публицисте Морицког, у којој овај доказује да Русија није учинила неправду Пољској него услугу^[376], a ускоро ће бити штампан и чланак француског порекла у којем се каже на крају: "Кошут, Бем, Клапка, Дембињски нису били револуционари, они су били славни патриоти"^[377]. На страницама тих новина штампаће се огроман протест пољских емиграната против помиловања Пољака од стране рускога цара^[378]. A одмах у идућем броју пише се и o одјеку споменутог помиловања, па се доста замера Николи I што је био сувише оштар, a хвали се Александар II као много блажи^[379].

Нарочито се рад неколицине Пољака пратио пажљиво, и то највише оних који су прешли у ислам, те им се увек уз нова турска имена пишу и стара пољска. Тако налазимо пуно вести o Искандер-беју, који се раније звао Иљињски. Једном је дат и његов животопис и необично хваљена његова јунаштва^[380]. Највећи је животопис добио пак ђенерал Јузеф Бем, или турски Амурат-паша^[381]. О њему је писано с пуно података, како o ратовањима његовим за Мађарске буне, тако и o каснијим његовим подвизима у Турској. Писац биографије осећа топлу и искрену симпатију за овог великог ратника. Али не хвали само његову ратну вештину, него још више истиче његову велику човечност.

Највише пак вести има o Михалу Чајковском, или Садик-паши. Још почетком 1851 године има једна вест да пољски официри дају оставке на турску службу и хоће да напуштају Турску. Само Чајковски остаје, иако му је Француска одрекла заштиту^[382]. A тек три године касније^[383] налазимо у новинама вест o организовању т. зв. султанских козака, који стоје под командом Садик-паше, "познатог потурчившег се Пољака Чајковског". Исте године налазимо и вест да је он напустио Букурешт^[384], a није речено кад je у ову варош отишао. Ми знамо да је он заиста први ушао са својим козацима у ову варош (1854), али – небрањену. Ту je погрешно назван Саид-паша. За нас je врло занимљива вест да je у Садик-пашиној војсци одликован и неки Србин Крста Ђорђевић^[385], што показује да je у овој војсци заиста било и других народности сем Пољака и Украјинаца. Није пропуштено ни стварање новог пука козака, кад је Садик-паша постао командант бригаде^[386]. Јављено је чак и то да је пошао преко Солуна својој војсци^[387].

Ми знамо да је та војска Садик-пашина била доста неуређена, с најразноврснијим војницима, па није ни чудо што се у њој често појављивали нереди. И o томе има вести. Тако сазнајемо да је због неких нереда морао једном доћи у Цариград на одговор главом Садик-паша^[388]. Он је тада румелиски беглербег. Према неком немачком извору јавља се чак како се у његовој војсци појавила нека "опасна панславистичка гибања"^[389]. A по другој вести он треба да иде у Босну или чак у Србију да тражи панслависте. "Мисли се да је добио налог ићи у Београд да тамо покуша своју вештину, јер је код Турака извикан као особит дипломат"^[390].

Нешто од свега овога могло је бити истинито. Садик-паша је одиста ускоро послат према Србији. Какву је улогу имао тамо, не изгледа баш јасно. По некима, он је послат у Македонију на маневре^[391], или је можда пошао на Херцеговину заједно с Омер-пашом, па је заустављен на јужној граници Србије, да би могао у случају објаве рата пресећи пут између Србије и Босне. Војска Чајковскога је остала, подељена у два пука, једно време у Битољу и Прилепу, a касније се и кретала. Можда је занимљиво да се Чајковски најчешће кретао око Косова поља. Отуд он пише 9-IX-1860 писмо Кошћељском^[392], a ту пише и предговор за ново издање Вернихоре од 1861^[393]. У међувремену је путовао и у Цариград. Изгледа да је било неких невоља. И по речима самога Чајковског као да његови војници нису добијали редовно плату. A већ наше новине доносе и вести које нису много вероватне. "Боје се Турци да ће њиови тако названи "турски козаци", у којима је већина политичких бегунаца, нарочито Пољака и Мађара, пристати уз Херцеговце. Над тима козацима заповеда Чајковски", каже се на једном месту^[394]. Ta je вест пренесена и у Србске новине београдске^[395], у којима се налази још једна вест сличне врсте: "На Косову је све мање турских козака. Командује Садик-паша (Чајковски). Неки бегунци Срби и Бугари причају по Криму како се тој војсци не даје обећана плата, те беже. Садик-пашина обећања не помажу"^[396].

Биће да је Чајковски првобитно заиста имао да прими какву ратну улогу. У том погледу једна вест нам даје доста података. Јавља се o војној сили коју је кренуо Омер-паша на Црну Гору, па се спомиње и Чајковски. "Сасвим близу Новог Пазара стоји и Садик-паша (Пољак Чајковски) са своји 2000 такозвани "турски козака", које је на двоје на троје покупио из христијанске чељади". Црногорци су, вели се ту даље, веома јуначни, те неће бити лако ратовање Омеру. "Ни на козачког војводу Садик-пашу није се сердару Омеру тврдо ослањати; ... сад борац за падишу, може он доцније лако променити се у најревноснијег противника"^[397]. Ова вест може бити сасвим случајна, али би могла потицати и из сасвим поузданих извора. Заиста је Чајковски у то време био прилично незадовољан. Још од 1859 он је завађен с претставницима пољске емиграције и почиње лагано гравитовати ка Русији. Да није био поносан на свој турски патриотизам и оданост султану, ко зна не би ли још тад прешао Русији, што ће учинити нешто касније^[398]. Занимљиво је код ове вести то да је вероватно црногорског извора ("сердар Омер"). То би значило да се по Црној Гори морало говорити како Садик-паша није много сигуран за султана. A да се баш на њега обрати толика пажња, иако је он имао мало војске, свакако су много учинили они Пољаци који су се налазили у црногорској војсци, o којима ће бити речи доцније. Да Садик-паша заиста није добио никакву улогу у црногорском рату, потврђује нам једна вест^[399] у којој је дат распоред целокупне турске војске која је имала да напада с разних страна на Црну Гору. И ту нема Садик-паше. То значи да је он остао негде око Косова. Шта је ту радио, покушаћемо да објаснимо.

По ономе што је писао с Косова, тешко би се могло рећи да је он имао какве одређене линије. Он је романтик, воли јунаштво, воли пустахилук, a није доследан у својим погледима. Успомена на Краљевића Марка узнемирила је његову бујну машту и он пише неколико веома топлих страна o овом српском јунаку. Па се онда сећа Скендербега, јунака арбанашког, обасипа га похвалама и долази на то да га упоређује са својим савремеником и пријатељем Искандер-бегом Иљињским, који је заиста био чувен у турској војсци са својих јунаштава. A ово што наведосмо јасно показује да Чајковски није био доследан у својим симпатијама, па би се тешко могло рећи како је могао повезати ове три личности. Из незнања свакако не. Ако хвали Краљевића Марка, можемо мислити да је то зато што је овај служио султана, ако хвали Искандербега – потурчењак је, али зашто би хвалио Скендербега који се прославио у борбама против султана? Из овог се види да је узалудно тражити код Чајковског какву доследност.

За нас је врло важна ствар да je у овој војсци Чајковског било пуно Срба. Проф. Јован Ђорђевић нашао je у Лесковцу, Врању и Нишу доста старих људи 1909 године који су били војници Чајковскога. И по њиховом причању овај професор је показао како је та војска врбована и како је изгледала^[400]. Ми ћемо рећи само нешто што је важније за нас. Војници који су ступали у ову војску нису морали примати ислам, a добијали су за породице и касније за себе многе повластице. Врбовали су за ову војску Пољаци. У Врању и Лесковцу био је неки поручник Зелевски, како га записује проф. Ђорђевић. То врбовање је било око 1861 године, што се заиста слаже с боравком Чајковског на Косову. Из Врања, Лесковца и Ниша ступило је тад у "козаке" око 60–70 људи. Официри су били Пољаци, a подофицирске чинове су добијали и други. Команда је била на пољском језику. Кад око 1870–1871 (пo причању тих "козака") Турци хтедоше да заведу и у овој војсци турски језик, официри то не хтедоше примити и напустише војску. Све ово што су причали ти Срби – козаци слаже се с оним што знамо o козачкој бригади Чајковског. У њиховим причањима има више података o тој организацији него што је до сад било познато.

Споменули смо само ове Пољаке, јер се o њима највише писало, али има још пуно вести и o другим емигрантима. Пажљиво је праћен и рад Владислава Замојског, јер се мислило да ће он наследити Чарториског. И он је оснивао козачке одреде да би одвојио Пољаке од потурченога Садик-паше. Али су те организације биле краткога века.

Мало се морамо чудити једној ствари. Године 1855 умро je у Цариграду од колере Адам Мицкјевич. Наше новине имају вести o његовој смрти, па и o преносу његових моштију у Париз, a том приликом писало се и o његовим књижевним радовима. A нико се не запита откуд Мицкјевич у Цариграду и шта је тамо имао да ради. Тим пре што је његова тадашња улога била политичка: он је имао да измири завађене пољске емигранте у Турској. Наше новине су раније толико пута спомињале Мицкјевича као политичку личност, током 1849 превођени су чланци из листа La Tribune des peuples, a поводом његове смрти нико не покуша да протумачи његов боравак у Цариграду такође као политичку мисију. Што је још важније за нас, Мицкјевич је тад имао намеру да обиђе и Србију, како је био изложио и у плану свога пута на исток датом француским властима^[401]. Taj обилазак Србије имао је научни циљ, али свакако и политички. Можда је Мицкјевич имао да потражи пољске емигранте по Србији и да их придобије за политику кнеза Чарториског, исто онако као што су их тад и касније обилазили агенти пољског револуционарног Демократског друштва. Припреме за тај пут биле су учињене. Чајковски је написао писмо српском посланику у Цариграду Константину Николајевићу и молио га да буде песнику на руци^[402]. Николајевић је могао доста учинити, јер је био зет кнеза Александра, од 1856 министар унутрашњих послова, иначе човек културан који се особито бавио историјом, a волео је и уметности.

Политика пољске емиграције све више је губила јединствену линију после 1849 године. Чарториски је заиста имао веома широк план по којем је Европа имала да добије други облик. Његова политика била је уперена углавном против апсолутистичке Русије и Аустрије. Taj правац се јасно показао нарочито за време Мађарске буне. Али већ у време Кримскога рата ова теза изгубила је основу чим је Аустрија заратила против Русије. За политику кнеза Чарториског то је било добро само зато што се тиме слабила Русија, али је било рђаво што се јачала Аустрија. План кнеза Адама показао се као сувише велики за малене снаге које су имале да га уводе у живот. Зато се после 1849 све више почеле ширити идеје револуционарне демократске групе у пољској емиграцији. Ова група је имала јаче основе, јер је радила више преко нижих слојева народних, па је јаче могла и загрејати народ за борбу и слободу него велика политика грофова и кнезова.

Колико је политика пољске емиграције изгубила једну одређену линију нека покаже макар само ова појединост. По већ познатом плану за ослобођење балканских Словена многи су се Пољаци налазили међу Србима у разним крајевима и припремали их за општи ослободилачки рат. Било их je у Србији, Босни, па и у Црној Гори. Године 1861 аустриске власти бележе у Црној Гори ове пољске официре: Гротовског, Лањевског, Понињског, Козјељињског и Маћињског. За Гротовског се каже да je у особитој милости код војводе Мирка и да је "душа покрета" (ослободилачког, против Турске). Иначе су ти официри већ дуже време у Црној Гори^[403]. И против те војске, у којој има пуно пољских официра, креће војска Омер-паше, иначе потурчењака, у којој такође има много потурчених и непотурчених Пољака.

Политика пољске емиграције, управо кнеза Чарториског, није више имала основе. Тих година изгубила је и свој стуб смрћу Чарториског 1861 године. Они који су били око њега нису били ни толико мудри, a нису имали ни толико ауторитета и широкогрудости да замене овог великог пољског политичара. Чарториски је и сам једва успевао под крај живота да измири своје пријатеље, јер је свак почео вући на своју страну. Тако се лагано губио утицај и његових претставника.

После 1849 године међу Србима је било пуно пољских емиграната. Највише их је било у државној служби. Србији су тад били веома потребни школовани људи, па је узимала најчешће војвођанске Србе, a и странце, од којих је свакако највише било Пољака. Додуше, аустриски и руски агенти мотрили су да се пољски емигранти не примају у српску државну службу, али како српске власти нису биле противне томе, то су морале све те Пољаке водити под неким српским именима. Тако "надзиратељ шума" у Мајданпеку педесетих година Викторовић није нико други него Пољак Виктор Дроздовски. О њему пише Јован Гавриловић Вуку 25 јула 1856 и каже да би се овај Пољак радо вратио у отаџбину. Иначе "господин поменути овде се за време свог боравања (sic!) добро и мирно владао; има и сведочанство на то под презименом Викторовић"^[404]. Овога је походио и Зигмунт Милковски кад је 1854 прешао у Србију и био у Мајданпеку. Поред тог Дроздовског у Мајданпеку је био, и то у доброј служби, и неки Алфонс Лучињски^[405]. Спомињемо само ову двојицу, a ко зна колико их је још било, сталних и пролазних гостију. Ко би данас могао рећи да се иза многих званично вођених српских имена не крију Пољаци.

Занимљиво је да су пољски емигранти били добро познати по Србији и да су уживали симпатије српског народа, и то широких маса, не више само појединаца.

Милковски (Т. Т. Јеж) прича нам у својим успоменама o неколиким сусретима са Србима.

За опсаде Арада 1848 Милковски се разболи и кад га отпустише из болнице, одредише му стан код Србина Саве Симића, адвоката. Србин је био неповерљив према своме наметнутом госту који се борио у мађарским редовима. Али кад сазнаде за његово порекло, одмах промени понашање. И не само да се почео пријатељски опходити према овоме Пољаку, него му је давао на читање књиге из своје богате библиотеке, и заједно je с њим читао српске народне песме. Од тог времена се каснији пољски писац почео интересовати за српски народ и његов живот, као и за његову књижевност. Код овог домаћина Србина скупљали су се и многи други арадски Срби. Срби су грдили Мађаре због њихових поступака, a Милковски је опет уверавао Србе да од Беча неће ништа добити. Они су се расправљали без мржње. И у тим најстрашнијим тренуцима Срби су умели да одвоје Пољака од Мађара, и то онда кад се то не би могло очекивати^[406]. A кад је Милковски напуштао овај српски дом, испратиле су га сузе целе домаћинове породице и пријатељске речи:

– Рат се може за вас рђаво окренути: у том случају... не заборави, мој дом неће ти бити затворен ... ^[407].

Ово што је Милковски писао није само прича. Он је своје успомене писао читавих педесет година касније, па је могао да буде сасвим искрен и објективан. Да би пак овековечио успомену на свог пријатеља Симића, којега више никад није видео, Милковски je у великом роману Шандор Ковач испричао како је изгледао идеални живот у Симићевој породици. Само је дом пренео у Темишвар.

Али ово ипак можемо сматрати као појединачни случај. Други случај ће нам показати много боље општу симпатију коју су Срби осећали према Пољацима.

Кад је читава разбијена мађарско-пољска војска 1849 дошла до Оршаве на Дунаву, најбоље је било прећи преко Дунава на српску територију. Мађари нису то смели учинити. Знали су шта су са Србима радили за време рата, па су се бојали да се међу њима нађу као бегунци. Нарочито су се бојали оне масе српских избеглица које су морале пребећи у Србију пред мађарским бесом. Пољаци су, међутим, били за то да се пређе у Србију. Преко делегата у Београду добили су за то допуштење. Српске власти су им одузимале оружје и пуштале их. Ништа природније не би било него да народ нападне ове избеглице као дојучерашње своје непријатеље. A тога није било. Милковски, додуше, прича да су их одмах по прелазу код Текије сељаци нападали и крали, али он то и не сматра за нешто необично за овако мутна ратна времена. A кад су прешли до Кладова, народ их је примао врло лепо, као да је хтео поправити рђаво поступање оних првих^[408]. И Замојски каже да су Пољаци били одушевљени дочеком у Србији. Кад су пак после четири дана морали прећи у Турску, растанак са Србима био је нежан, пријатељски^[409]. Срби су добро знали какви су били Мађари, и да нису при првом сусрету опазили да ова разбијена војска што прелази из Мађарске није мађарска, свакако би је друкчије дочекали. Не мислимо да је то била обична самилост према разбијеној војсци, него свесност да су ти војници Словени, народ сродан српскоме по крви, језику и патњама. Како су Срби лепо примили тад Пољаке, види се најбоље по томе што су многи Пољаци тад остали у Србији и ту ушли чак и у српску државну службу.

Било је код Срба пуно симпатија за потиштене Пољаке. И Јован Гавриловић моли Вука да се заузме код бечких власти да се допусти повратак у отаџбину "оном сиромаку Пољаку", т. ј. Дроздовском^[410]. A кад 1854 Милковски пређе преко Дунава у Србију с једним пријатељем, крајински Срби га тако дочекаше да се он не може довољно нахвалити. Чим људи чуше да су наишла два Пољака, одмах се налази бесплатно преноћиште, и храна, и кола до Мајданпека. Чак се направи читава гозба да се угосте ова два госта. A нико их није до тад знао ни познавао. Довољно је било што су Пољаци. И сваки Србин прича o Пољској, јер зна за њу и за њене патње. Скоро човек да не поверује ономе што каже један Србин: "Нама су помогли Руси, нек вама помогну Турци". И такав пријем није само у Неготину, него је исто то и у селима. Скупљају се сељаци и разговарају с Пољацима o политици и o – Пољској. И Милковски је сав срећан на помисао да је можда и пољски сељак почео тако зрело да мисли o стварима^[411]. To je заиста најлепша похвала разборитости српског сељака.

Тако српски народ. A и власти симпатишу Пољацима. Кад аустриски агенти дочуше да je у Србију прешао Милковски, којега они нису волели, затражише од српских власти да га протерају. И једнога дана долази у Мајданпек један чиновник из Београда. Пријатељски саопштава Милковском шта тражи Аустрија и каже да би најбоље било да напусти Србију, али ако неће – може слободно остати колико хоће, српске га власти неће издати Аустрији, нити ће му правити какве сметње. И Милковски, дирнут овако лепим држањем српских власти, реши да напусти Србију и свог пријатеља Лучињског, да не би Србију доводио у непријатан положај према Аустрији, јер и онако тад није имао никаква посла у Србији.

Са ово неколико примера хтели смо да покажемо како су Пољаци уживали неподељене симпатије код Срба, и то како код власти и оних највиших, тако и у маси, у народу.

II.
Пољски устанак од 1863. – Срби после 1849. – Напредак о Пољацима. – Србски дневник. – Ђура Вукићевић о пољском устанку. – Мишљење славјанофила. – Јаков Игњатовић. – Милетић о пољском питању. – Држање Србобрана. – Србске новине. – Милош Поповић и његове вести о пољском устанку у Видовдану. – Александар Андрић.

Два су догађаја привукла особиту пажњу целе Европе на Пољаке у XIX веку, и то су била два устанка 1830–1831 и 1863–1864. Први је био оштар, жесток, али кратак, други спочетка не много организован, али тако жилав да се држао скоро две године, те је уверио Европу да се за пољски народ мора нешто учинити. Зато се у свима парламентима говорило o пољском питању, a многе су новине дугачко и широко писале o устанку.

Пољски устанак од 1863 узнемирио је многе европске државе. Опасност од нових ослободилачких ратова претила je не само Русији, него још више Пруској, Аустрији и Турској. Зато је овим државама било врло тешко да заузму одлучан став у пољском питању, које је постало питање европског мира. Стање је било заиста незгодно. Ако би устанак пољски био лако угушен, Русија би постала сувише моћна и могла би задрмати Европом. Tora су се бојале Француска и Енглеска. Ако би пак устанак успео, требало би створити самосталну Пољску, a то би значило да би и Пруска и Аустрија кад-тад морале изгубити окупиране делове Пољске. Зато су се све ове државе решиле да посредују. Али како? Већало се и препирало, слате су многе ноте, долазило је чак и до прекида дипломатских односа, и као да је сваког часа могло доћи до европског рата. И на крају се све свршило тиме да је Русија сасвим сама угушила устанак, спровела у Пољској многе реформе и учинила сама за Пољаке више него што су извесне државе, као Аустрија, тражиле за ове у својим оштрим нотама.

Али ствар није тако лако окончана. Сва европска јавност узбунила се и узнемирила, сваког часа се појављивале све новије и смелије комбинације, сваког часа је изгледало да ће планути општи европски рат, и то је тако трајало више од године. Зато је било времена да свако каже мишљење o пољском питању. И Срби су баш у ово време најбоље показали шта и како мисле o Пољацима и Пољској.

Показали смо већ како су велике симпатије према Пољацима осећали Срби у Србији још од четрдесетих година. Те симпатије није могло умањити ни учешће Пољака у Мађарској буни. Видели смо како су Пољаци лепо примљени у Србији 1849. Томе се заиста нико не би могао надати.

Код војвођанских Срба је дошло страшно разочарање после 1849. Беч је незахвално заборавио све услуге које су му Срби учинили. И политика Русије изненадила је Србе. Они су мислили да је северни колос кренуо војску против Мађара да би спасао Србе. Међутим, показало се да је то апсолутистичка Русија спасавала бечки апсолутистички двор. Тако су Срби после Мађарске буне дошли до драгоценог уверења да се слободи не могу надати од посредовања ни Аустрије, ни Русије, него да се сами за њу морају борити. Зато су се почели приближавати Мађарима да би се заједно борили против Беча. Мађарима се све више почиње приближавати и кнез Михаило. С таквим су тежњама ушли Срби у шездесете године, кад ће доћи до пољског устанка.

Какав су став Срби заузели према пољском устанку видећемо најбоље из писања главних српских листова тога доба. Од војвођанских листова најважнији ће бити Медаковићев Напредак и Милетићев Србски дневник, a од србијанских Видовдан.

Данило Медаковић је био велики русофил. То своје русофилство показиваће и на ступцима Напретка, који је обновио 1863. Први велики догађаји o којима је имао писати биле су баш руско-пољске борбе.

У једном од првих бројева Напретка написао је Медаковић чланак Пољаци^[412]. "Судба је Пољака жалосна, али је највише такова због њиове кривице" – исказује уредник стару и нама познату мисао. Александар I и велики кнез Константин били су добри према Пољацима, a ови се ипак буне. Год. 1846 буне се и против Аустрије. Њих прошлост ничем није научила. Проливену крв не жале, јер су "немирни, лакоми и лакомислени". И сад кад је цар Александар II хтео Пољацима да да више слобода него што је и сами Руси имају, они се дижу на устанак и ометају га. Али је томе крива Француска. Није добро ни држање Пољака према осталим Словенима. Они су увек по страни. То туђење Пољака од осталих Словена смета само њима самима. Они могу доћи до слободе само помоћу Руса. Међутим они се с овима непрестано кољу и као слабији морају да буду потчињени.

Чим је донео прву вест o пољском устанку, Медаковић је нашао за потребно да јави одмах како је овај већ угушен. И то је рекао без икакве резерве. Чак је испричао ток устанка и "угушење". Иначе су се, вели, побунили само "бескућници, млади људи, има и мањи грађана, мањи племића и свештеника"^[413]. Како се уредникова предвиђања нису обистинила, он je у идућем броју дао преглед разних пољских политичких група и признао да устанак није угушен^[414].

Вести о продужењу устанка Медаковић доноси с резервом или потсмехом. Тако ће пренети вест из пољског листа Час овако: "Час пише, јер то и жели, да буна расте..."^[415] A кад мора да призна успех устаника, он ће тo рећи овако: буна је "отворила јаче уста да се мало обилније напије сродне крви"^[416].

Опште симпатије војвођанских Срба морале су бити на страни Пољака, чим се Медаковић мора правдати због свог писања, и то овако: "И код нас има људи, који одма, чим човек што не одобрава, мисле да је противан сасвим онима којима што не одобрава. Може бити лако да их има који мисле да сам и ја непријатељ Пољака по ономе што сам до сада o њима говорио. Грешио би јако који би тако помислио. Ја народ пољски и ценим и волим као ма који наш сродни народ. Ја се радујем срећи и желим свакоме народу да напредује. – И баш та жеља дала ми је повода осуђивати оне који су данас људску месарницу у Пољској отворили". Сад се Пољаци нису имали за шта бунити. Али вође ове буне одрасле су у иностранству, па и не знају какво је стање у Пољској, и направили буну да се истакну, да се "мало у послу нађу". Тим људима није стало до правих успеха, него само желе да се крв пролива и да се стара мржња потстиче. Пољаци не би имали успеха ни да се имају борити против саме Русије, a шта ће тек од њих бити кад устану Пруска и Аустрија?^[417].

Медаковић нарочито грди новине западних народа што нападају Русију. На западу људи желе да се пролије што више словенске крви и да се Русија што више ослаби^[418]. A кад Наполеон III затражи да се створи независна Пољска, Медаковић вели да би и он то желео, али то неће учинити Наполеон, њему не треба веровати, него ће учинити Русија^[419].

Медаковић се нарочито био окомио на Француску и Енглеску. За устанак пољски нису криви ни Пољаци ни Руси, вели он, него – Французи^[420]. To je само дипломатска "смицаљка", "сплетка"^[421]. A Француска и Енглеска успеле су да "наговоре" чак и Аустрију да посредује у Петрограду. Спомиње Медаковић и речи Гиљфердингове o једном пољском историчару који је тврдио да Пољска има за задатак и то да "осваја" источни словенски свет за римску културу и одговара овако: та пољска улога већ је завршена у словенском свету, иначе би "пољска влада убила сваку будућност славенскоме племену"^[422]. Занимљив је чланак Пољаци се ослободише^[423]. Пољско племство је дигло устанак, каже се ту. Да је устанак успео, било би зло по народ, a нарочито би било зло по слободу и руску и пољску. Овако је цар ослободио народ и тек је то право ослобођење. Једном је Медаковић покушао да објасни руско-пољско непријатељство као неку фаталност: "Данашње одношење Пољске и Русије није производ напред промишљени планова и грабљивости руске, него последица фаталнога положаја, који је осудио још од искона да један (sic!) од оба племена ова господари над другим"^[424].

Мислимо да се из овога јасно види какав је став заузео према руско-пољском питању Данило Медаковић. Слично су мислили они Срби који су остали на руској страни тих тешких дана по пољски народ.

Много већу важност има на сваки начин оно што je o овом питању писано у Србском дневнику. Овај лист је покренуо Данило Медаковић 1852, али је после прешао у руке Ђорђа Поповића, па онда Јована Ђорђевића, a од априла 1863 постаје уредник Светозар Милетић, ма да на листу још фигурише као власник и уредник Ђорђевић^[425]. Милетић је и раније много писао у овом листу, па му je он и давао политичку боју.

Било je у редакцији Србског дневника још израније симпатија за Пољаке, било зато што су га водили стари Штуровци и "Славјани", или зато што је онда такво било српско јавно мњење. Још 1862 налазимо белешку o Омер-пашиној војсци с којом je овај пошао на Црну Гору. У тој војсци, вели се ту, има пуно потурица немачких, "чифутских" и других, али нема ниједног Пољака. "Пољак је увек поштовао борце за слободу – народну независност, пак не би се ни слагало са његовим характером народним кад би против такових бораца сам ишао"^[426]. Ми пак знамо да je у тој војсци ипак било и Пољака. – Исте године налазимо и чланак Шта хоће Пољаци^[427]. Преведен је из Херценова листа Колоколъ, a писао га је један Пољак из Пољске. Ту je покрет у Пољској претстављен као један демократски подвиг. У томе би покрету Пољаци и Руси морали бити равноправни и сложни. Али би требало обновити Пољску "у њеним старим границама", т. ј. заједно с Литвом и Украјином, a народи који тамо живе имали би сами да кажу на коју би страну.

Потпуно одређен став заузеће према пољском питању Светозар Милетић.

Ових година је Милетић био веома истакнута личност међу војвођанским Србима. И још више: он је био вођ. Зато ће његови погледи бити израз једне свесне и борбене већине. Нарочито је за словенска питања Милетић био најпозванији да даје правац српском јавном мњењу. Васпитан у Пожуну, крај Штура, у чистом словенском духу, a у горким и мучним борбама од 1848-9 прекаљен у политичком погледу и словенском патриотизму, он је заиста најбоље могао Србима тумачити руско-пољски сукоб. Он је умео да буде Словен, али га je стварност научила да се ваља борити прво за слободу појединачних народа, па тек онда мислити o каквој великој словенској заједници. О томе се и код Штура много пута расправљало и руско-пољски спор остајао је увек љута рана на идеалистички створеној "мајци Славији". Из тог идеалистичког круга изнео је Милетић љубав за све Словене, али је морало бити више симпатија за потиштене Пољаке него за силнике Русе, па макар да су и они Словени. Да такав став заузме према Русији, учинило је вероватно много и њено држање према Србима 1849.

Милетић је хтео да упозна читаоце са стањем ствари код разних Словена. Зато је почетком 1863 превео из чешких новина Народни листи чланак Малоруси^[428]. Од њих је почео као најмање познатих код Срба. У чланку је речено ко су и шта су Малоруси, дат је кратак поглед на народ, обичаје, веру и историју, a на крају је закључак да би Малорусија морала добити самосталност, и "она би била природни прелазак међу Пољском и Москвом, имајући своје устројење". A да би требало створити самосталну Пољску, само се по себи разуме.

Прве вести o пољском устанку примио је уредник с великом резервом^[429], зато штампа вести са свих страна. Можда је то, вели он, само мали неред изазван општом рекрутацијом, али ипак "цела ствар може имати врло озбиљни и опасни последица"^[430]. Оне вести које су врло оштре, уредник ће мало ублажити, али доноси све. Он ће, према пољским листовима, донети велики опис како су устаници извршили покољ руских војника ноћу између 10 и 11 јануара, али ће дати и вести са супротне стране^[431]. По једној вести Русија је намерно изазвала устанак, јер је хтела "да рашчисти загушљиви ваздух у Пољској". A после тога ће настојати да реши источно питање. Зато оружа и Србију, "те потстиче Србе и остале хришћане да чине то исто са Турцима против чега се Русија на Пољаке тако страшно разгњевила и крваву освету тера". Вест је према страним листовима, те уредник ипак брани Русију: "Једино је само што ти листови заборављају на разлику која је између у сваком погледу угњетени хришћана у Турској и слободни Пољака, између уређене хришћанске владе у Русији и нехришћанског тиранства у Турској"^[432].

Кад већ би сигурно да је устанак у Пољској ствар сасвим озбиљна, Ђура Вукићевић (потпис Ђ. В.) написа у Србском дневнику чланак Пољско питање^[433]. О Пољацима се много пише – каже се у томе чланку. – Либералан и независан свет осећа симпатије за Пољаке, али се успеху њиховом нико не нада. Пољаци лију крв не да би потпуно успели, него да би пробудили и освестили народ, да не би заборавио своју народност. Тако се чинило 1791, 1794, 1830. Велико je страдање овога народа, врлине су му велике и сјајне, али зато има у њега и греха и порока. "Мржња Пољака против Руса така је исто велика као и охолост и занешеност њихова. Мржња та у пола је основана, у пола не; али охолост и занешеност њихову нико на свету оправдати не може". Русија је више пута покушавала да учини што добро Пољској, a ова је увек одбијала. "Диван и жалостан пример величине a уједно и слабости једнога народа!" У пољској прошлости (кратак поглед у историју) владају племићи, a народ нема никаква права. Зато не успе слободњачки устав Кошћушка, "највећег Пољака кога пољска повестница зна". Народ на његову гробу подиже велику могилу "знајући да под том могилом сарањује слободу и независност своју". Пољацима једино Русија даје слободе, a они се све више буне, па сад траже и чисто руске покрајине Подолију, Волинију, Литву и Украјину. Никола I је заиста био завео "кнутовски систем", али Александар II хоће да врати слободе. Пољаци се међутим дижу на устанак, те за дуги низ година неће моћи добити оно што су врло лако могли добити смишљенијим држањем.

Према овоме чланку могли бисмо се домишљати да Срби нису били испочетка добро обавештени o устанку. Мислили су да је то нека племићка обест и да народ не учествује, као што је унеколико било 1830 године. Али сад није било тако. Овај устанак је био захватио најшире народне масе и био је организован потпуно тајно. Ништа руске власти нису могле докучити, па нису знале чак ни ко је вођ устанка. Зато је овај устанак изненадио све оне који су се издалека интересовали за њега. Не треба примити као ненаклоност према Пољацима, него као искрено изненађење кад се уредник Србског дневника чуди што велика руска војска нема успеха у борби с устаницима^[434]. И тек успеси устаника убеђују уредника да то није нека руска тактика, него само немоћ према устаничкој сили. И онда се тумачи да овај покрет није само покрет револуционарне странке, како су Руси хтели ствар да претставе, него је то борба читавог једног народа за слободу. Зато "сви искрени пријатељи слободе и човечанства" желе да се пољско питање реши по принципу: "свакоме своје"^[435].

Дуго се није знало ко је вођ пољског устанка, па је нашим новинама то било и чудно и загонетно. Кад се разгласи да главну реч у Пољској воде Лангјевич и Куровски, Србски дневник донесе њихове кратке биографије^[436]. A ускоро затим би преведен с пољског врло топло написан фељтон једног старог пољског ратника o посети Лангјевичу. Пуно је ту топлих речи за пољски народ и његову ослободилачку борбу^[437].

Тек пошто је диктатор Лангјевич напустио Пољску, имали су да дођу догађаји који ће страшно напрегнути духове. Мислило се најпре да је тиме устанак завршен. Међутим, он је трајао и ширио се. Онда су дошле ноте Француске, Енглеске и Аустрије. Србски дневник доноси превод енглеске брошуре Владимира Јовановића o Србији и источном питању, у којој се рекло да је пољски устанак борба за народну слободу, a то je већ привлачило пажњу Срба. Честе су вести o свирепом поступању руских власти у Пољској. A уз њих и вест да је у Варшаву послат руски ђенерал Берг. To je морало још више одбити Србе од Русије, те сва нечовештва руских власти приписују многим странцима који су водили прву реч у руској војсци. Ти људи не би били бољи ни према Србима. "Да Бергови и Адлербергови, који главне роле у Русији играју, имају срца за Словенство уопште, и Србство поособ, тешко је веровати"^[438]. Или друга једна вест: "У Литви је руски ђенерал Тол – опет са немачким именом – који врло "строго" поступа са Пољацима. Пре је сам својом руком шибао једног препошта и после га на смрт осудио"^[439].

Овакве вести све више су окретале Србе Пољацима. И што је најзанимљивије, Срби нису толико нападали Русију, колико Француску, Енглеску и Аустрију које не смеју енергичније да посредују за Пољаке, јер се боје једна друге. Нарочито је Аустрија много нападана, јер je у својој ноти била веома "скромна", те није тражила за Пољску ни онолико колико је сама Русија била вољна да да.

Милетић се нарочито био окомио на дипломатску игру великих сила у Европи. У тој игри Милетић није гледао само трагичну судбину пољског устанка, него је видео и судбину сваког другог ослободилачког покрета. И док пише o дипломатским нотама и преговорима, који ничему не воде, он као да кроз сваку реченицу опомиње: "Али у Пољској се лије крв!" Он зна да су Пољаци пре устанка свуда у Европи потстицани лепим речима, a сад су остављени сами себи.

О пољском питању Милетић је прво почео доносити туђа мишљења. Почео је од Руса, и то од руских "славјанофила". Од њих је Аксаков најпотпуније одговорио како би требало решити пољско питање.

Пољској не би требало дати самосталност, каже Аксаков, јер би је Пољска брзо изгубила због неслоге. Ако би Русија оставила Пољску, узеле би је Пруска и Аустрија. И тад би Пољска изгубила симпатије слободоумног света. Онда би морала сама тражити заштиту Русије да би се спасла "странскога уплива". "Па кад се та веза између Русије и Пољске и осталог Славенства избећи не може, зашто да се кида оно што се кад тад опет сродити и сјединити мора?" A ако би се Пољској баш и морала дати самосталност, онда никако у границама од 1772 године, јер се не може допустити да Пољаци добију чак и Кијево, "мајку свију руских градова"^[440].

Занимљив је глас другог неког Руса o пољском питању. Руси су, вели он, заиста много скривили Пољацима, али зато не треба ни Пољаци сад да траже оно што добити не могу. Нека не гледају они "историско право", народ не зна за њега, него зна за стварност и жели "сопственост земаља и што ширу слободу". Ако би Пољаци створили сељачку државу, будућност би им била осигурана^[441].

Пре но што ће Милетић објавити своје погледе на пољско питање, управо за време објављивања тог низа чланака, јавио се Јаков Игњатовић чланком Борба Пољака^[442]. Он се показао као веома бескомпромисан пријатељ Пољака. Можда је то пре дошло из непознавања ситуације, него из чистих симпатија. Опште јавно мњење у Европи – каже Игњатовић – на страни је Пољака: "Пољска се ослободити треба, Пољска се ослободити мора". Само је питање колика да буде. Немају право Чеси што оспоравају Пољацима право на границе од 1772 године. Ако у тим границама има Русина, нека они сами кажу на коју ће страну. Али кад се већ и они буне заједно с Пољацима, онда им треба дати и заједничку државу. Борба Пољака је праведна и племенита. Кад добију слободу, лако ће ране залечити и проливену крв надокнадити. Руси и Пољаци морају се помирити, јер су то два јака народа.

Милетић је своје мишљење o пољском питању изнео у великом чланку: Руско-пољско питање са славенског гледишта^[443]. Ово је питање централно и много других мањих зависе потпуно од њега, вели Милетић. Није добро решење које је тражио Пушкин, т. ј. да се све словенске реке улију у руско море да не би и оно пресахнуло, него је боље да сваки словенски народ претставља реку, па да се све оне уливају у словенско море. Руска река може бити међу њима највећа, као што је и Волга најшира. Несловенски народи теже да ослабе Русију, па зато помажу Пољску. Енглеска се бори с Русијом за превагу на истоку, Француска за превагу у Европи, јер би помоћу новостворене Пољске држала Русију и Немачку. Православни словенски народи,"у својој младости, док су се још "поетично" заносили" надали су се да ће их ослободити Русија. Али су се преварили. Наполеон III учинио је за краће време много више за сродне романске народе, "него што је Русија и покушати смела" за сродне Словене. И настаје "свестни обртај мисли". Срби траже симпатије на другој страни. Губи се централистичко појимање Словенства, a развија се федеративно. A ово тражи слободе. Код Словена живи осећај самосталности појединих племена, као и међусобна солидарност. "Осим руског племена има дакле и други племена славенски у пуној свести своје посебне народности, своје историје и своје самосталне будућности". Велике државе су увек централистичке, па не могу давати слободе ни племенима ни појединцима.

Руско-пољско питање има политичку и територијалну страну. Срби не би смели бити на страни Русије само зато што су православни, јер српство не жели само то, него и политичко-народну слободу и самосталност. "Зар има збиља кога при здравој памети, који мисли, да, ако икад Русија Пољску поруси, и другим славенским гранама, па и Србима, исто не предстоји?" Они Срби који мисле да се Пољаци не би смели противити претапању у Руce, морали би се одрећи и своје српске народности. Јер као што сматрају да је борба Пољака штетна по словенску будућност, тако би било штетно и србовање, па би се и њега ваљало одрећи. "Ко жели Србију самосталну и слободну, тај мора желити и Пољску самосталну и слободну!" Зато сам, вели Милетић даље, дочекао Аксакова речима: "Пољска слободна – Србија слободна."

Територијалне захтеве Пољака Милетић сматра за неоправдане. Ако Пољаци, вели он, траже оне земље на којима не станују Пољаци, позивајући се на завојевачко право, онда и Русија има право на Пољску, позивајући се на исто право. Малоруси не би могли припасти Пољској. Они су и по језику на средини између Руса и Пољака, чак су ближи првима. Па ако би се по правди хтело радити, онда би и Малоруси морали добити самосталност, што ће у скорој будућности вероватно и бити. Пољској пак треба дати самосталност и независност у границама простирања пољске народности.

На крају Милетић брани Пољаке од напада да нису за словенство. За пример могу послужити Мицкјевич и Маћејовски. Они јесу за словенство, али не за "руско словенство". Ни Срби нису ничим доказали да су више за словенство него Пољаци. A Руси? Показали су ваљда тиме што више помажу Румуне, него словенске народе под Турцима. Русија може имати хегемонију, али не сме потчињавати Словене. Зато ће њена власт над Пољацима пасти, као власт Бугара над Србима, a касније и Срба над Бугарима. Српски глас је мали у овом питању, али се мора чути, јер треба "пут крчити праведном мишљењу и пресуђивању овог за цело Славенство тако важног питања". Можда ће у томе помоћи и нове идеје које носи "Млада Русија". И она се бори за слободе.

На питање o територијалним захтевима Пољака освртао се Милетић и касније, и то нарочито у чланцима o Пољацима и Малорусима^[444]. Он је сматрао да је и источно питање у зависности од решења пољског. О томе је говорено више пута узгредно, a једном je o томе написао и посебан чланак: Западни Славени и источно питање^[445].

После овога јавља се опет Ђура Вукићевић чланком Данашње стање пољскога питања^[446]. Он се чуди откуд Пољацима толико снаге да се тако држе, напада западне силе што "срамотно изневерише" Пољску и нада се да ће ипак Русија правдом и правичношћу умирити Пољску. Ту треба Русија да покаже шта хоће и шта може. Као што се види, Вукићевић је помирљивији од Милетића. У истом листу било је још случајева да се Пољаци упућуjу да с Русима окончају непријатељство^[447], a у чланку Стара Пољска^[448] грди се старо самовласно пољско племство.

Има неколико чланака који су отворено уперени против Русије. Тако у чланку Источно питање (VII наставак)^[449] Милетић каже за Русију да је више крви пролила за немачке кнежиће него за Србе, који се још увек нечем од ње надају. A Русију, међутим, воде странци, највише Немци. (Долази читав низ имена). Али ће се Русија ваљда освестити једном и повести политику како треба. – Ни Чеси нису друкчије мислили o Русији. Тако се и у чешком чланку Славенство и Русија доста оштро нападају завојевачке тежње Русије^[450]. A има доста ствари против Русије и у чланку Права узајамност славенска^[451].

Према свему што смо изложили, види се да је Милетић озбиљно размишљао o руско-пољском питању и да је био свакако најнепристраснији од свих који су o томе писали код нас. Ми данас видимо да је његов став био исправан. Тако га је морала разумети и већина војвођанских Срба.

Сасвим друкчију линију водио је новосадски Србобран, у којем је главну реч имао од 1863 Аца Поповић-Зуб. До те године је и овај лист био пријатељски расположен према Пољацима. To je добро показао Емил Чакра у чланку Словени у источном питању^[452]. И писац чланка Русија и Словени^[453] доста се оштро изражава o држању Русије, јер она није довољно учинила за остале Словене: "руски народ и наученици гaje симпатије напрама Словенству, држава пак само док је интереси вежу, зато у последње доба доста је изгубила уплива међу Југословенима". Словенски народи желе да буду уз Русију, закључује писац, али никако не желе њој да служе, него само да буду независни пријатељи.

Већ кад су дошле прве вести o немирима у Пољској, и о мерама које је Русија предузела, уредник Србобрана ће зажалити што је то тако. "Пољаци су словенски елеменат и жао нам је да се те строге мере мораше противу њи употребити. Али и они треба да се увере да Пољска само у свези са сродним, руским елементом може срећна бити"^[454].

Прве вести o пољском устанку пропраћао je уредник са којом својом речи и тиме показао одмах какав ће став заузети. После првих вести дошао je чланак A. Бребериновића Пољски устанак и европска преса^[455]. Пакосно je, – вели се ту, – пребацивати Русима што употребљавају против Пољака мере којима се служе и све друге владе. Пољски емигранти уверавају да ни у паклу није горе него у Русији. A у ствари, они су ти који нису дали никакве слободе народу, и баш они сад говоре o слободи, једнакости и братству. Против Русије се сад бори племство, a сељак је равнодушан у својој потпуној непросвећености. И сад писац као очевидац описује како пољски сељак живи, и то описује какав je у Галицији, a у руској Пољској је још много гори. "Ко познаје Пољаке – све класе, тај ће без уверавања веровати да од њи никад ништа бити неће. Њиова надувеност не може пријатеља стећи. Они горе Словене мрзе, него своје пропинаторе, који им кожу деру; они су увек зидали, па и данас зидају куле по ваздуху o слави и величини пољској". A пољског сељака само треба напојити "вутком, вутком и паки вутком", па ће "и на олтар ударити". Доказ је 1846 година. Пољску револуцију помажу они којима је Русија "трн у оку". Пољаци ипак ништа не могу учинити, a Русија се "узда и у Бога, и у правду, a највише у себе".

Овакве идеје налазимо и у многим другим чланцима, као што су: Европска дипломација и Пољска^[456], Пољска и силе^[457], Пољаци, Руси и други Славени^[458], Руско-пољско војевање и Европа^[459] итд. Занимљив је чланак Како стоји пољска ствар^[460] по своме закључку: кад је већ "суђено" да Пољацима други господари, онда је најбоље што су потпали под своје "једноплеменике" Русе. Овакве идеје су се провлачиле кроз овај лист врло дуго. Чак 1865 налазимо у чланку Претварање Пољске у Руcиjу^[461] ону стару мисао: Пољска је трула и пропала сама у себи, те јој је једини спас да се Пољаци претопе у Руce.

Сва је прилика да Србобран није био популаран због оваквог писања. Биће да су његови уредници добијали и нешто помоћи од руске владе. То бисмо бар рекли по жестоким нападима у разним листовима. По тим нападима најжешћи је био Змај. Тако je у његову Комарцу^[462] једном изишла слика на којој је претстављен Аца Поповић-Зуб како спава у постељи, крај постеље божићно дрвце на којем висе пуне кесе новаца, a са стране прилази брадати Рус, можда и какав светац, и пружа ордење. Наслов слике је: Како неки уредници сневају Руcиjу. Нa то исто циљало се и у овој шали: "Србобран завиди омладини текелијанској што је поткупљена да против народа ради. – Србобран мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити ни против народа радити не сме"^[463]. Змај је добро познавао тадашње војвођанске људе и прилике, те вероватно ни ово није писао напамет.

Новине у Србији биле су много неизразитије по своме ставу према руско-пољском сукобу. To je било зато што је кнез Михаило нагињао Русији, a цензура је била тако оштра да није могло пролазити оно што није било у вољи кнезу и влади. Али кнез Михаило није хтео да се замера ни другим државама, јер су му биле потребне, па се зато из београдских новина не може много видети. Нарочито су у том погледу оскудне званичне Србске новине. Ништа у њима није штампано што би могло привући нашу пажњу. О пољском питању штампан је само извод из Ригерова чланка: Чеси и пољски устанак^[464]. Ригер објашњава држање Чеха према пољском питању, a мисли су оне исте које је развијао и Милетић. Чеси су били, вели Ригер, на страни Руса док су се ови борили против Турака, али сад кад су своју силу управили против једног словенског народа, који већ толико времена угњетавају, онда Чеси морају заузети сасвим други став. Ни Ригер се иначе не слаже с територијалним захтевима Пољака, као ни Милетић, али и Пољаци имају право на слободу и треба им је дати. Тек онда би и Пољаци могли радити за словенску узајамност.

Много више се писало у полузваничном Видовдану. За њега је 1866 Змај написао оне страшне стихове:

Ти чиста водо из каљавог врела,
Ти чегртаљко слободни начела... .^[465]

Али почетком шездесетих година (почео да излази 1861) он је био одличан у сваком погледу. Већ je речено да је то био европски уређен лист^[466]. Милош Поповић је већ пре овога показао на више листова да зна шта треба новинама, па је своју умешност и искуство употребио да Видовдан буде што бољи. Имао је пуно озбиљних сарадника и добру обавештајну службу.

Ниједне српске новине нису давале толико вести o пољском устанку према пољским листовима као Видовдан.Али је уредник знао да те вести не морају бити увек тачне, па је доносио и оне вести које су биле сасвим супротног извора. Тако je самим тим супротстављањем разних вести давао читаоцима најбоља обавештења.

Поповић је пољски устанак схватио као велику словенску несрећу. Зато ће при првој сигурној вести o устанку рећи ово: "На жалост, у свему се потврдио несретни глас o распаљеној буни у Пољској"^[467]. И док сви листови јављају како је буна већ угушена, он не верује, јер "по новијим гласовима, премда су и ти још врло неопредељени и противословни, као да ће ствари стајати озбиљније"^[468]. Да би вести које даје o пољским догађајима биле јасне, уредник даје кратак опис свих пољских крајева, a чим спомене којег од вођа устанка, он ће одмах дати и главне моменте из његова живота. Убрзо се уредник уверио да је устанак заиста веома озбиљан, "озбиљнији него што би се и помислити могло"^[469].

Занимљив je чланак преведен из једних француских новина поводом руско-пруског уговора o узајамном затварању граница и предаји бегунаца. Уредник закључује: мислило се да је пољски устанак руска унутрашња ствар и да ће je Русија решити сама и да ће дати Пољацима веће слободе; међутим, уговор с Пруском претвара ово питање у међународно. То би значило да се и Пруска боји сличне буне. Али она не сме заборавити да је 1848 године за време буне први побуњенички потез био: отварање тамница и пуштање пољских сужњева. То би требало памтити^[470].

Ако је хтео кога да напада, уредник је за то тражио нарочити начин. С том намером je написао чланак o пољском питању на Бечком конгресу. Нарочито je истакао како је Русија била против тога да се Галиција одвоји од осталих делова Пољске, што је желела Аустрија. Закључак би имао да буде: a сад и Аустрија устаје да "брани" Пољаке од Руса^[471].

Видовдан je имао најбоља обавештења o стању у Пољској и нарочито o раду устаничке владе. Ta je обавештења уредник црпао из пољских листова. Имао је чак и званичне устаничке новине. Зато je Поповић најбоље познавао стање у Пољској. Ево само једног примера за то. Кад је диктатор пољски Лангјевич напустио Пољску, сви листови јавише да je с тим и устанак пољски завршен. Поповић, међутим, не прима ту чињеницу тако, него чак штампа речи пољскога диктатора у којима овај каже да не одлази из Пољске на свагда и да задату заклетву неће прекршити. Према томе, овај одлазак Лангјевича није значио крај устанка него нешто сасвим друго. Поповић je то тако и претставио и врло брзо се показало да је само он имао право, јер је устанак заиста трајао после одласка Лангјевичева из Пољске још пуну годину дана.

Поповић је био више реакционаран, него напредан, што се показало и у његовом писању у Видовдану o српским питањима, па се та његова црта показује и у извештајима из Пољске. Он се чисто радује кад јавља да је вођ револуционара Мјерославски отишао из Пољске због неслоге. A на вест да устанак пољски добија све више "црвењачко-револуционаран значај", он каже да ће због тога бити лакше угπƒшен.

Мало је чудно држање Александра Андрића, који је издавао Световид. Он je током 1862 веома симпатисао Пољацима. Под заједничким насловом Стубови поштења из развалина од Пољске^[472] штампа он читав низ причица o пољским јунацима и o пољским славним борцима за народну слободу. Ту даје пуно примера пољске пожртвованости и силног родољубља. A почетком 1863 доноси превод једног дописа из Пољске прашком немачком листу Политика o страшном стању у Пољској. Чланак је веома оштар. "Ко беспристрасно мотри знаће наскоро како су све из С. Петербурга долазеће реформе, милости и помиловања за Европу, a нама остаје само опсадно стање, војени судови, затварања у велико итд.". Кад je у Европи објављивано, каже се ту даље, да je у Пољској укинута цензура и да су дате слободе, "натеривали су овде политичке апшенике да признају неучињене кривице, a провинцијални губернатори добише тајне инштрукције да предузму уписе у војнике". A да би се Европа умирила, јавља јој се непрестано o помиловањима и o враћању добара Пољацима. Нарочито је рекрутовање било страшно. Војска хвата људе и гони их у војнике. "Житељи у главној вароши били су јако раздражени, чуо се јаук жена, којима су мужеви, и јаук родитеља, којима су синови одведени, да по свој прилици никада више завичај не виде"^[473].

Овај је чланак изишао баш пред прве вести o устанку. Te ће вести веома растужити уредника. "Имамо данас преважне вести јавити, јер говоре – не o дипломатским сплеткама или o државоправном покрету – него како се сече, бије и убија", и то се "покрвише рођена браћa". "Славенски гениј славенског века мора данас да очи обори, a с њим и сваки искрени љубитељ Славена". И то заратише "две највеће и најизображеније гране славенства". "Славенска крв пролива се. Није ли то знатна новост, која уплива има на све остале Славене?" И уредник сажаљева Пољаке, јер се боји "да ће своју несрећу само увећати". Додуше, криви су и Пољаци. Они стално драже Русију, тако да би се расрдило "и најумереније правитељство". Русија им је чинила многе уступке и чекала да настане мир, a они хоће отцепљење. "Није дакле ни чудо ако преправна Русија буде крваво казнила јавни устанак Пољака". Али је можда и Русија хотимице објавила рекрутовање, не би ли растурила "тињаjућу ватру Пољака", да би онда била мирна бар за неколико година. Словени и Грци не могу бити равнодушни ако су Русији "руке везане у сопственој земљи"^[474].

Уредник Световида се испочетка држи доста неодређено. За устанак у Пољској он највише криви Енглеску, "којa се радује свакој земљи где се појави грађански рат". Да се пак покрет не би раширио и даље, Аустрија и Пруска чувају своје границе^[475]. С доста симпатија Андрић доноси животописе ђенерала Висоцког^[476] и Лангјевича^[477], које сматра за вође устанка. Само он мисли да овакав скривени, подмукли рат није за Пољаке. "Пољак је смел кад може на непријатеља с буком да нападне, али за расејани рат потребна је предострожност и дуготрајност (стрпљивост), својства која се код Пољака сувише не налазе"^[478]. Андрић чак подвлачи како није "безусловни обожаватељ" Русије, него жели да говори по правди. Пољацима, вели, неће помоћи ноте западних сила, кад раније "није било суда Европе да осујети неправедну деобу Пољске". Запад не помаже Пољаке из чистог човекољубља, него најпре што су католици, онда зато што он мрзи све Словене, и најзад што се Енглеска боји Русије. Она је тај "највећи жарач". Човекољубље је маска. Срби у Босни много више пате него Пољаци, али немају ни заступника у Лондону, ни војне школе у Италији, нити су католици^[479].

Андрић је мислио да Пољској нема живота без Русије, или, како он каже, без "братског и истиног сајуженија" с Русијом^[480]. Он хвали Аустрију што се не меша^[481], a напада Енглеску. "Негда ће историја страшну пресуду изрећи над онима који су ову несрећу и потстакли, па сад издалека гледају на ово убиство"^[482].

Тако се држао Андрић извесно време. Наједном, његово се држање мења и он почиње страшно нападати Пољаке, a хвалити Русе. Зато неће ни проверавати вест o томе како пољска "народна влада" (овде "одбор") штампа лажне новчанице од велике вредности, него ће планути: "Лепо! Пољаци посташе ајдуци и крадљивци, a сад и варалице! је л' то поштен и јуначки народ, кој' јавно мегдан дели у отвореном пољу, лице спрам лица? Па за такве људе да се заузима Европа?! Нисам слеп пријатељ апсолутне Русије, нити ме је потплатила да је хвалим, али у таквим околностима волем православној Русији, него језуитској бунтовној Пољској!"^[483]. И даље ће стално у том тону писати. У том циљу је штампана биографска цртица o пољској грофици Жевуској (овде Рзевуска!) која је била руска шпијунка^[484], a тако и многа места у писму Из Московије, где се писац на много места потсмева Пољацима, који "нису ништа друго но миш који трчкара око сапајућегa лава који треба само репом да мане, па је миш пропао. Што пак Пољаци још не пропадају, то имају, веле, да благодаре доброме и великодушноме срцу "нашега Баћушке Александра Николајевићa"^[485]. И после свих писама, налазимо овакав закључак o Пољацима: "Себи нису помогли, a Славенству су шкодили, a баш да су се и помогли, Славенству би одмогли, јер се Пољаци слажу само с противницима славенства"^[486].

Овако оштар према Пољацима није био ниједан српски новинар. Ово чудно пада нарочито зато што је Андрић на почетку био много друкчији према Пољацима. Милковски каже да je био руски плаћеник^[487], што не бисмо могли ничим потврдити, али нам je познато да je Андрић био, изгледа, мало превртљив и несигуран човек. Тако га карактерише и Вук Поповић у писму Вуку Караџићу од 11-IX-1854^[488].

По општем писању српске штампе види се да су Срби имали симпатија за Пољаке. Ако су Медаковић и Андрић бранили Русију, ипак нису хтели нападати Пољаке. Андрић је то почео тек на крају. Наше су новине пуне бележака и чланака o пољској пожртвованости и патриотизму. Све су српске новине донеле н. пр. извештај o погубљењу младог устаничког вође Богдановича. Кад је требало да га погубе, прича се, руски официр га је почео наговарати да се одрекне својих идеја, па ће му живот бити опрошћен, јер је штета да тако млад пропадне. A он одговара да је заиста млад али је стара идеја за коју се бори. Кад му споменуше мајку, коју ће смрћу својом уцвелити, он одговара да би га се мајка одрекла ако би он прекршио завет. И најзад, он опомиње руског официра да извршује пресуду, јер je већ закаснио десет минута.

Овакве ствари могле су код Срба само појачати симпатије за Пољаке. A то су могли учинити и многи Пољаци који су у то време живели међу Србима. Од 1864 налази се у Београду чак и претставник пољске устаничке владе, и то је био баш књижевник Зигмунт Милковски (Т. Т. Јеж). Он се веома хвали држањем Срба. То није неважна ствар, ако потсетимо да је он у Београду провео три године, и да се познавао с многим Србима, почев од Илије Гарашанина и Стојана Новаковића, па све до многих ситних београдских чаршилија^[489].

III.
Омладина и њено словенство. – Ђачке дружине. – Демократске идеје. – Срби међу Пољацима. – Пољски агенти код Срба. – Владислав Козловски у Београду. – Књижевна сарадња. – Матица српска. – Друштво србске словесности. – Пољаци чланови друштва. – Преводи и преводиоци. -

Највеће интересовање за Пољаке и пољску књижевност развило се код Срба шездесетих година, за Омладинскога покрета. Знамо како су се четрдесетих година српски омладинци заносили "славјанским" идеалима. Требало је да наступи крваво крштење од Четрдесет и осме, па да увиде како је далеко од тога уједињеног Словенства. Али се зато лагано развијала идеја o уједињеном Српству. To je била она идеја коју је Вук изазвао чланком Срби сви и свуда,a Бранко Радичевић је овековечио у своме Ђачком растанку.Расцват тог српског национализма пада у шездесете године, a то je време Омладинскога покрета.

Занимљиво је колико је омладина била словенски расположена. На скупштини у Београду 1867 Уједињена омладина српска сматра Хрвате, Словенце и Бугаре за своје чланове, a остале Словене поздравља као браћу^[490]. По томе се види да омладински српски национализам није био искључив, и то је можда учинило да је време Омладинскога покрета обележено преводима врло значајних дела из страних књижевности, a особито словенских. Омладинска идеја уједињеног Српства није негирала Штурову идеју o уједињеном Словенству. Зато бисмо рекли да је Омладина много примила од Штура, посредно, преко његових ученика. Не мислимо да се случајно сложила политика омладине с политиком народњака и Штуровца Светозара Милетића, доскорашњег најнепомирљивијег "Славјана". Омладина је свакако имала као први циљ уједињење Српства, a после тога, сасвим јасно, уједињење Словенства. Идејно, дакле, Омладина је потекла из Штурова "Славјанства".

Друга ствар која код српске Омладине шездесетих година много личи на рад Штурових ђака, то је организовање ђачких и уопште омладинских дружина. Биле су оне обично књижевне. И као што су Штуровци читали и критиковали у тим дружинама своје оригиналне и преведене радове, тако су чинили и српски омладинци у својим дружинама током шездесетих година. Они су учили и стране језике, особито словенске, онако као и Штуровци. Па је и рад ових омладинаца ван дружина био сличан раду Штуроваца: чланови ђачких дружина одлазили су o распустима у своје крајеве, залазили у народ, ширили своје идеје и придобијали младе људе за њих. Зато су се првобитно ђачке дружине претварале у много општије, омладинске. Ово је учинило да је Омладина добила већи значај него што би га имала да је остала затворена у ђачким дружинама.

За књижевност је рад Омладине постао такође од изванредног значаја. Нису се сви ти омладинци који су писали сладуњаве песме и приче – a писали су их више него ико пре и после њих – задовољавали тиме да своје радове прочитају у дружини пред друговима и да се ствар на томе сврши, него су те своје радове слали у часописе и штампали.

Омладина се развијала у демократском духу. To je познато. Шездесете године су биле у знаку сталних жестоких борби за слободе и демократију. Нису случајно баш тих година били велики покрети у Италији и Немачкој. И у словенском свету била су два важна догађаја: ослобођење сељака у Русији (1861) и пољски устанак 1863-4. Тако су наши омладинци почели примати слободњачке идеје. Али су их могли наследити посредно и од Штуроваца. И Штур се борио педесетих година за свој словачки народ, a његове идеје из четрдесетих година потпуно су либералне и демократске. Зато је још 13 децембра 1847 Светозар Милетић писао другу Јовану Ђорђевићу да би у новим књигама Славјанке (намеравали су да је издају даље) требало говорити o животу словенском и o Словенима уопште, али би ваљало писати и o Француској револуцији, можда o Кошћушку и сл. То би књизи дало дух, јер Славјанку без духа издавати горе je него никакву"^[491]. Тако је Милетић мислио 1847, a исто тако мислиће и 1863 пишући читав низ чланака o пољском питању.

Из овога што смо рекли јасно је зашто су омладинци симпатисали Пољацима. Ближи су им срцу били Пољаци који се боре за слободу, него Руси који своју вољу намећу слабијима. Та симпатија се није изражавала само речима, него се показивала и делом. Није то без значаја кад српски млади официри, војни питомци у Берлину, коцком бирају двојицу између себе који ће ићи у Пољску да се боре за слободу Пољака 1863^[492]. Један од те двојице је поручник Јеврем Марковић, најстарији брат Светозара Марковића, који ће касније напустити војску. Други је био Сава Грујић (1840-1913), који је после угушеног пољског устанка прешао у Русију, a у Србију се вратио тек 1870. Већ 1873 отпуштен је из службе због везе са социјалистичким листом Јавност, али је 1875 враћен, да ускоро постане министар војни, па онда српски претставник у Бугарској, Атини, Петрограду, и да 1887 постане први пут претседник владе, што је касније више пута био. С овом двојицом отишао је међу пољске устанике и потпоручник Димитрије Ђурић (1838-1893). И он је од 1861 био у Берлину на специјализовању, па је 5 фебруара 1863 дао оставку и отишао у Пољску, како тврди Павле Михаиловић^[493]. После је прешао у Русију, наставио војне студије, a по повратку у Србију био професор Војне академије и два пута министар војни.

Симпатије за Пољаке развијали су и они пољски емигранти који су се налазили међу Србима. Код аустриских Срба као да их није било много, или бар ми не знамо да их jе било. Али кад оно 1863 Милетић и његова група почеше јавно бранити Пољаке a нападати Русе, онда међу њих дође Пољак Ј. Јаблоновски да их још више загреје за Пољаке. Да ли је овај био дошао по својој вољи или га је била послала пољска устаничка влада, како тврди А. Поповић-Зуб, не можемо рећи. Знамо само да je у Новом Саду одлично примљен, у друштву код Камиле био је најмилији гост, a ту су се окупљали сви најближи Милетићеви пријатељи: Јован Ђорђевић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Поповић, Змај, Лаза Костић и други^[494].

У Србији је било пуно Пољака још из ранијих година. Кад је почетком 1864 стигао у Београд претставник пољске устаничке владе, књижевник Зигмунт Милковски (Т. Т. Јеж), затекао је ту читаву пољску колонију. Он je у Београду остао до 1866. За његова боравка дошао je у Србију и Изидор Коперњицки, веома познати пољски лекар, иначе друг и пријатељ Милковског још из ђачке клупе. Он је намеравао да остане дуже у Србији, али нешто оштро посредовање Аустрије, a нешто неприлике друге врсте у Београду учинише да овај велики пријатељ српског народа оде у Букурешт да прими катедру на универзитету. За свог кратког боравка у Београду научио је он ипак српски, те је после дао одличне преводе српских народних песама.

Пољаци су шездесетих година стално имали по којег свог агента у Београду. Најпре је то био претставник кнеза Чарториског, после je дошао Милковски, члан пољског Демократског друштва, као претставник пољских устаника, a крајем шездесетих година у Београду има своје дописнике Тадеуш Окша-Ожеховски.

Овај Пољак је још педесетих година имао доста важну улогу у Цариграду као претставник кнеза Чарториског. Али кад Чарториски умре, a пољска емиграција изгуби у Цариграду онај значај који је раније имала, Ожеховски се понуди непосредно турској влади. У Цариграду је имао одличне везе, a био је цењен и по способностима својим, те турска влада створи за њега нарочиту државну агенцију за штампу, неку врсту данашњег презбироа. Ta je установа живела од 1867-1871. Ожеховски је зато у све важније балканске центре слао своје агенте и дописнике, који су увек били Пољаци. У Београду су били као такви дописници Карол Пјењковски, Владислав Козловски и В. Колачковски^[495].

Не видимо ни по чему колики је значај имао за Пјењковског боравак у Београду, a не знамо ни то је ли имао каквих бољих познаника међу Србима и да ли је што учинио да Срби боље упознају пољску књижевност. Знамо само толико да је написао једну књижицу o Црној Гори, a Стојан Новаковић је превео у Вили његову песму Спавање Црнојевића Иве. Још мање знамо o боравку Колачковског у Београду.

Дуже се задржао у Београду Владислав Козловски. Он је више и писао. Нарочито су му пријатна писма у часопису Mrówka, на којем је сарађивао и Милковски. У првом писму је говорио o панславизму и Словенима^[496]. Нарочито хвали словенску свесност Срба. Они имају симпатија за Москву, вели он, али само дотле док буду од ње примали помоћ и док буду убеђени да им панславизам неће донети и господарство Русије. Иначе би га се одрекли. Срби се не могу завести. – Изгледа да је ово писмо изазвало код пољских читалаца велико интересовање, јер већ ускоро Козловског уредништво моли да пише и o другим стварима код Срба: "Наши читаоци непрестано траже даља писма од вас, a ми им се придружујемо"^[497]. И Козловски се одазвао позиву. Писао je o књижевности, и то не само Срба него и Хрвата, те особито хвали Смрт Смаил-аге Ченгића и Горски вијенац^[498], затим је писао један чланак o цару Душану, уз који je донесена и слика, и то она позната што претставља лик Светозара Милетића^[499], a после тога је писао још неколико пута^[500]. По чланку o суђајама и другим народним веровањима видимо да је добро познавао српске народне приповетке и песме^[501]. Пуно лепих ствари рекао је у подужем путопису Wycieczka w gląb Serbji 1869^[502], где je описао с пуно тачних појединости и лепих запажања свој пут Дунавом до Доњег Милановца и одатле сувим до Мајданпека. – По ономе што смо читали на пољском o српском животу и o приликама у Србији, можемо тврдити да је најбоље познавање од свих Пољака показао Козловски, како у питањима општим, тако и у чисто књижевним стварима. Није се завео чак ни онда када је имао да каже свој суд o Ненадовићевој Славенској вили, у којој се онако уздижу Пољаци. Козловски ће врло кратко пресудити: ова песма "с уметничког гледишта нема никакве вредности"^[503]. Није га завело Ненадовићево полонофилство, па да прећути слабе стране ове песме.

Од Пољака с нарочитим улогама знамо неколицину у местима где је било Срба. У Сарајеву је дописник Ожеховског Равич-Микуловски, a француски конзул је такође Пољак Орденга; Пољаци су француски конзули и у другим важнијим местима: у Битољу је М. Моравјецки, у Скадру Крајевски^[504]. Кад је Акиф-паша пошао у Босну на нову дужност, повео је више пољских инжењера^[505].

У Србији je такође било доста Пољака. И то не само у Београду него и у паланкама. Знамо да је за Омладину радио неки доктор Јасневски у – Ћуприји^[506]. Али је све то ипак за нас важно само утолико уколико будемо видели да се појачавало интересовање Срба за пољску књижевност.

Шездесетих година створила се књижевна сарадња између Срба и Пољака. То ћемо видети најбоље из записника две водеће српске књижевне установе: Матице српске и Друштва србске словесности, односно Српског ученог друштва од 1864.

Матица српска је доста рано ступала у везу с разним пољским издавачима и друштвима, али je тек шездесетих година почела плански куповати дела најбољих пољских књижевника. Нарочито пада у очи одлична колекција Брокхаусова из Лајпцига: Biblioteka pisarzy polskich. Избор у овој колекцији био је врло добар. Макар само по њој могли су српски читаоци упознати сва највећа имена пољске старије као и новије књижевности, и то по најбољим делима. У тој колекцији су: Мицкјевич, Словацки, Красињски, Михал Чајковски, Стефан Гарчињски, Ципријан Норвид, Луцијан Сјемјењски, Маурици Гославски, Роман Зморски, Јан Кохановски, Корнел Ујејски и многи други.

Друштво србске словесности, као научно друштво, ступало je у везу само с научним друштвима, па је и добијало највише научне књиге. Ствари из лепе књижевности добијало je најчешће од самих писаца. Још врло рано, при оснивању, мислило се да ваља особито водити рачуна o ономе шта раде Словени. Зато је секретар Атанасије Николић на свечаној седници 8 јуна 1842 рекао да ће друштво "не само са свима у литератури нашој познатим расејаним Србљима, него и са другом славенском браћом нашом, који се филологијом баве, у књижевном договору бити, и тако општим трудом и милом слогом онамо тежити, куд га лепа цељ позива"^[507]. Међу првим дописним члановима друштва видимо Јана Колара, Шафарика, Људевита Штура, М. Хурбана, Станка Враза, Никанора Грујићa, Павла Стаматовића, Теодора Павловића и друге. Од Пољака нема ниједнога. Али су зато међу члановима друштва многи наши књижевници који су симпатисали Пољацима. Ту су чланови Милош Поповић, Љубомир Ненадовић и Аћим Медовић. Поповић je већ познат као љубитељ пољске књижевности. Рекли смо да је преводио Маћејовског и Вибицког, a читао Мицкјевича. Иначе се дописивао с професором Дубровским из Варшаве, који је био Рус, али је радио међу Пољацима. Он је штампао Поповићева писма o српској књижевности у своме часопису Денница – Jutrzenka. За Ненадовића такође знамо с колико је симпатија писао o Пољацима у својим песмама и писмима. Изванредно je активан био у друштву Пољак Аћим Медовић. Ми смо већ говорили o њему, a сад ћемо рећи коју реч o његову раду у Друштву србске словесности. Почео је радом o голубачкој мушици, због чега је изабран за дописног члана друштва (1847). После тога је дао опис округа пожаревачког с пуно историских докумената^[508] и читав низ чланака из медицине и народне привреде, a најважније му је дело Судска медицина (1865-6, у три књиге). У Друштву србске словесности био је врло активан и врло дуго претседник свога отсека. Овај ваљани Пољак био се толико сродио са Србима и Србијом да су га свуда сретале хвале и части, a он, да се "одужи" својој новој отаџбини, почео да заборавља чак и свој матерњи језик. Кад га је шездесетих година Милковски нашао у Београду, он је већ тешко говорио пољски^[509].

Године 1849 изабран је, међу осталима који имају заслуге "на пољу српске или уопште славенске књижевности" и Адолф Цибуљски^[510], "доцент славенске литературе у Берлину", истовремено кад и Ранке, Грим, С. Робер и Ђура Даничић^[511]. За њега се сигурно заузео Љубомир Ненадовић, који није био заборавио свог берлинског професора.

Године 1856-1857 Друштво добија поклоне у књигама од Романа Зморског. Међу осталим пољским књигама налази се и његово најбоље дело Wieża siedmiu wodzów^[512]. Зморски je тада био у Београду, a Друштву га је приближио вероватно неко од чланова, и то Медовић или Поповић. С њима се Зморски сигурно познавао, с првим зато што је био Пољак, a с другим зато што је био новинар. A Зморском су обојица била потребна. Он ни касније није заборавио Друштво: године 1860 послаће своје преводе српских народних песама o Краљевићу Марку^[513].

Члан Друштва србске словесности био је и Вацлав Маћејовски. Друштво je имало Крстићев превод његове Историје словенских права^[514], али ће зато он лично послати то исто дело и на пољском чим je изишло у новом, проширеном издању^[515].

Друштво je добило и два поклона који се тичу Мицкјевича. Године 1858 поклонио је Медо Пуцић једно писмо Мицкјевичево из 1844, a 1861 свој превод из Мицкјевичевих предавања: Dei canti popolari illirici^[516].

По записницима не видимо да је Зигмунт Милковски за свога боравка (1864-1866) у Београду имао каквих веза с Друштвом. Он се познавао с многим члановима, али ипак његово име није забележено у записницима. Чак је и његову анонимно издату књижицу Jubileusz serbski поклонио Друштву не он него Новаковић^[517]. Биће да је он то намерно чинио да се не би ништа o њему знало. Он је ту исту своју књижицу поклонио и Народној библиотеци у Београду, у којој налазимо многе исправке, већином штампарске, писане његовом руком, али се ни на посвети није хтео потписати именом. Taj се примерак налази и сад у Библиотеци.

Од 1867 године Друштво ступа у везу и замењује књиге с Пољским ученим друштвом из Кракова и са заводом Осолињских из Лавова^[518]. Од идуће године варшавски професор универзитета И. Паплоњски шаље своје књиге, па чак и један чланак, који је и штампан у Гласнику^[519]. Чланак je свакако био написан на пољском или руском, па га неко од чланова превео на српски.

На седници отсека за филолошке и филозофске науке од 15 јануара 1869 предложени су за дописне чланове од Пољака Антоњи Малецки, филолог и критичар, Јан Матејко, највећи пољски сликар тога времена, и Зигмунт Милковски^[520], "књижевник који је, чувен и иначе у свом народу, писао неколике чланке o српској историји и књижевности, рад упознати своје земљаке с нама"^[521]. Предлог је потврђен и на скупу од 6 фебруара 1869 ови су чланови изабрани и обавештени o томе^[522].

Милковски мисли да га је предложио Новаковић^[523], и то је вероватно. Али је могао то учинити и неко од Пољака у Београду преко неког члана Друштва. Мислимо ту нарочито на Владислава Козловског који је био веома активан у Београду. Друштво је те године добијало на поклон пољске књиге од неког "неименованог". Могао је то бити Козловски. Међу тим књигама налазе се Крашевски, Словацки, Њемцевич и други. Нешто касније поклониће нешто пољских књига неки "непознати". Биће да је то послао Милковски. Међу књигама се налази његов Asan, затим књига В. Мазуркјевича Demokracja polska i jej przeciwnicy^[524]. A то би одговарало демократи Милковском. У истој књизи Гласника забележено је и то да је Милковски писмом захвалио Друштву на избору. По томе би се могло ценити да је он заједно са захвалним писмом послао и пакет књига. Иначе се ту налазе и књиге Красињског, Плуга, Гошчињског, Словацког, Сирокомље и других. Избор је био смишљен.

Друштву je поклонио пољске књиге и Владислав Козловски. Поред осталих, дао је дела Гошчињског, Сирокомље, Крашевског, Чајковског, Плуга и других^[525]. A кад је отпутовао из Београда, он се јавио Друштву^[526]. То значи да му је био близак.

*

*        *

Оне ствари које су се до 1848 највише тражиле као да нису више привлачиле српске читаоце. Раније се нарочито много тражили историчари, зато су превођени Раковјецки, Маћејовски, Шафарик и други, сада се траже песници и приповедачи. И историја се тражи у песми или приповеци. To je сасвим разумљиво: раније се тражила факта, a сад више машта. Једини који је и после 1848 године превођен од ранијих историчара био је Вацлав Маћејовски. Али не треба тим преводима придавати велики значај. Ту је најпре чланак О славенским чиновницима пре тринајстог столетија^[527], који је извадак из једног већeг дела. Преводилац је Симеон Филиповић, који је и раније преводио Маћејовског. Чланак нема за нас већег значаја. Друга ствар је већ споменути превод Николе Крстића Историје словенских права, и то само првог дела. Овај превод je сигурно био популаран, јер су студенти морали да уче из њега као из уџбеника. Али је то био превод с немачког, a уз то изишао je 1856, a тo значи онда кад је Маћејовски већ био издао друго издање свога дела, које је било и много веће и много друкчије него прво.

Занимљива је ствар да се после 1848 не јавља преводима с пољског ниједан ранији преводилац. Некако и разумемо зашто нису више преводили Јован Суботић, Павле Стаматовић и Теодор Павловић. Они су могли преводити историске чланке, у којима је језик био обичнији, лакши, али нису могли преводити песме и приповетке пољских романтичара, a онда се то тражило. Међутим, од тих преводилаца било је и таквих који су одлично преводили и лепу књижевност, као Ђура Даничић, па нису више хтели да преводе. Па чак ни Љубомир Ненадовић, онако велики пријатељ Пољака, није после 1848 ништа хтео да преводи с пољскога. Сасвим нове личности излазе на површину, и то су увек младићи, васпитаници и наследници Штуроваца у књижевности: Ђорђе Поповић, Стојан Новаковић, Мита Ракић, Владимир Илић, Сима Поповић, Змај, Милорад Шапчанин и други.

IV.
Ђорђе Поповић. – У редакцији Седмице. – Козачки Ханибал. – Лудвик Зјељињски. – Превод. – Белешке у Даници. – Т. Т. Јеж. – Асан. – Превод. – Добош. – Паулин Стахурски. – Чајчина могила.

После 1849 књижевни живот код војвођанских Срба био је веома слаб. Нарочито листова није било. Једини човек који je у то тешко време радио био је Данило Медаковић. Године 1852 покренуо је он новине Србски дневник скњижевним додатком Седмица. Дуго их је уређивао сам, a од 1855 позва к себи за помоћника Ђорђа Поповића, који ће нешто касније (1858) предузети и редакцију у своје руке.

Ђорђе Поповић је рођен 1832 у Буковцу, у Срему, a школе je учио у Варадину, Карловцима, Врбасу, Сегедину, Загребу и Бечу. У Бечу је положио испит зрелости 1851, a и докторат 1855. За књижевност се могао заинтересовати још као ђак. Нарочито док је био у Сегедину, где су се ђаци скупљали у ђачкој дружини и око ватреног Вуковца ђакона Димитрија Поповића. Тад је сигурно Поповић добио вољу да учи и стране језике, особито словенске. У том правцу могао му је много користити и боравак у Бечу, где су се налазили Вук, Даничић и многи други српски књижевници. Можда је штета што се Поповић није приближио томе кругу око Вука, јер је ту могао много научити. Ако нико други, оно му је Даничић могао давати одлична упутства за рад, онако како је мало касније чинио са Стојаном Новаковићем. Даничић је то и чинио, али онда кад Поповића више није било у Бечу. A ево како је до тога дошло.

Поповић је канда одмах 1855 преузео од Медаковића уређивање Седмице. Даничић је читао овај лист, па му се језик није свидео. Од некога је опет чуо да би Поповић хтео добро писати, a то je видео и из самог листа, па га утолико пре нагна Поповићев превод Записници ђака да уреднику напише као "непознат човек" – како он каже – једно писмо 15 новембра 1855 и да му замери што је преводу дао онакво име. "Овим под ноге мећете једну између најзнатнијих особина не само нашега српског језика, него и свију словенских, по којој место генетива од самоставних речи говоримо адјектива. Како вам не би на уму барем Ђачки растанак покојнога Бранка!" – пише Даничић^[528]. И касније више пута Даничић пише Поповићу и даје му сличне савете.

Чим је ушао у редакцију Седмице, Поповић је почео да преводи. Нарочито са словенских језика, ако су сви непотписани преводи из тих година његови. A биће да јесу. Током 1855 налазимо ове веће ствари: Тако се сада љуби и Записници ђака, обе преводи с малоруског, a те године почео је да излази и превод Јунака нашега доба од Љермонтова и настављао се кроз дуги низ бројева и идуће године 1856. Te године налазимо и први његов превод с пољског језика.

Пре доласка Ђорђа Поповића у уредништво Седмице пољске се ствари нису много волеле. To je разумљиво, ако се сетимо да је Медаковић био велики русофил, па је особито за Кримскога рата нападао све оне који су радили против Русије, те није поштедео ни Пољаке. Тако је 1857 грдио Чајковског као и све потурчене Пољаке, a штампао велике похвале ђенералу Паскјевичу, који је био чувен по томе што је 1831 угушио пољски устанак. Често су нападани Пољаци и у дугачком чланку Черте из старије повјестнице православне цркве у Русији, који je излазио током 1855. Током ове године изишла je у Седмици прва пољска ствар, a то je била приповетка Сеоски племићи од К. В. Вујћицког. Превео је Милан Димитријев, и то вероватно не с пољског него с руског. Зато се на овоме нећемо задржавати.

Први превод с пољског je Козачки Ханибал^[529] "приповетка из XVII века од Људевита Зјелињског". To je приповетка Anibal kozaczy i czwarty rok zbarazkiego zamku од Лудвика Зјељињског.

Овај пољски писац није ушао у историју пољске књижевности и данас вероватно мало ко зна шта више o њему. Али је он у једно време имао извесног свог значаја. Живео је и радио у Лавову (умро 1873). Бавио се особито историјом свога краја, те је одлично познавао стара акта и старе архиве. Изгледа да је од тога имао и материјалних користи, јер у једној његовој књизи читамо оглас у којем нуди услуге онима који би хтели да сазнају генеалогију разних породица, и нарочито онима којима би биле потребне какве историске потврде o имањима, да би се могла боље обавити разграничења. За нас је од важности то што је од 1835 до 1841 године издавао лист који се звао Lwowianin. Taj лист je долазио и уредништву Летописа, као што смо већ раније споменули, a из књиге за 1841 узео је и Ђорђе Поповић споменуту приповетку и превео^[530].

Зјељињски је написао доста историских приповедака. У њима је хтео нарочито да покаже оно чега није било у сличним приповеткама Чајковскога: историску истинитост. Једна од таквих приповедака је и Козачки Ханибал. Истинитост догађаја није помогла писцу да створи од тога приповетку у којој ће бити уметничке истине. Иначе се види да је писац хтео да прави као неки одговор Чајковском: док је Чајковски величао козачко јунаштво, Зјељињски уздиже пољске ратнике као победиоце козака. Онако како ће касније чинити Сјенкјевич. Зјељињски хоће да се приближи Чајковском по начину писања, али је његова машта била много слабија од маште необузданог авантуристе Садик-паше. Зато су ове приповетке много слабије од приповедака Чајковског, па им не повећава уметничку вредност историска истинитост.

На преводу ћемо се задржати мало више. Одмах можемо рећи да је врло слаб. По свему се види да je Поповић на овом преводу учио пољски језик. Додуше, неке рђаве ствари могле су се увући и због нехатности, чега је изгледа било, или због брзине превођења, што je обично кад се мора радити и за новине, али ни то не правда преводиоца.

Најпре споменимо два већа испуштања. Прво је на самом почетку: оригинал има на почетку песму од шест строфа. Добро је што ју је преводилац избацио, јер јој онде заиста није место, a нема никакве везе с предметом, него је нека врста пишчева предговора – у стиховима, као што је на крају дата историја главног јунака приповетке по историским документима. Taj крај је Поповић превео, a могао је да га не преводи, јер приповетка ништа тим не добија. Друго испуштање je у IV глави. Кад оно писац каже да се каткад заори козачка песма^[531], онда се у оригиналу налази још један мали опис па и сама песма. Преводилац је то избацио.

Преводилац као да није често загледао у речнике, зато има доста погрешно преведених речи. Неке од тих су чак веома просте и сличне нашим, као "obórka" (=обор), a он преводи с "врт", "osobliwy" (=особит), a он преводи с "усамљен". Других речи има пуно рђаво преведених. Н. пр.: "ratusz" (=општина) преведено са "сеоска кућа", што је преводилац учинио можда намерно, јер се општина и данас у неким нашим крајевима назива "градска кућа", па Поповић према томе направио и оно своје; "poddasze" (=таван) преведено са "подстрејак", a по смислу видимо да преводилац није с том речју хтео оно што пољски писац; "szkapa" (=кљусе) преведено са "патка"; "śmiech figlarny" (=обешењачки смех) преведено с "умиљат осмеј"; "jedzie" од "jechać" значи "путује", a преведено са "једе"; "muskać wąsy" (=чупкати брке) преведено са "гладити брке"; "hajduk" (=лакеј) преведено са "хајдук"; "rąbać szablą Tatarów i Turczynów" (=сећи сабљом Татаре и Турке) преведено са "рибати сабљом" ..., и пуно других сличних примера. Има неких ствари које не можемо сматрати као резултат незнања него простог нехата. Тако прва реченица пољска почиње: "Czarna rzeka Strypa..." a Поповић то преведе, додуше можда намерно, са: "Брза река Стрипа..." Али ће зато "gumna spalone" свакако не намерно превести са: "зграде погореле", a реч је иста као и у српском; исто тако из нехата рећи ће преводилац да је збарашки замак над реком Њеменом, a у оригиналу je река "Nieźna".

Кад je овако много грешио у преношењу речи, разумљиво je да ће Поповић још више грешити при преношењу реченица, и то не само тежих него и доста обичних. Погледајмо само ову реченицу: "Више места уздиже се олепљена капела, код капије црква од камена, a за капијом над рибњаком усамљени замак." A писац је сасвим друго мислио у реченици: "Nad miastem, pośród ogrodu, wznosi się cerkiewka, przy bramie kościół z kamienia, za bramą nad brzegami stawu, dworzec, a dworzec osobliwy". (Над местом, усред врта, уздиже се православна црквица, крај капије камена католичка црква, иза капије, над обалама језера, мали двор, и то особити двор). Најпре "cerkiew" у пољском значи само "православна црква", a "kościół" католичка, затим нема речи o каквој капели, a још мање o "олепљеној", и најзад тај дворац није био "усамљен", него "особит". Ништа боље није преведена ни ова реченица: "Na podwórcu błota po uszy, chude szkapy tratują rozwalone płoty, a kury rozgartują śmiecie". To je преведено овако: "У двору блато до колена, отрцане патке тапкају међу раструљеним дрвима, a живина рашчепркава ђубре још већма". У пољском оригиналу нема ни "блата до колена", нити се говори o паткама и живини, нити се спомињу "раструљена дрва". Реченица би гласила у преводу: "У дворишту блато до ушију (или слободније, a боље: "до гуше"), мршава кљусад гази разваљене плотове, a кокошке чепркају по ђубришту". Сличних примера има још много.

Читав превод одаје неки чудан утисак при поређењу с оригиналом, јер се човеку непрестано чини као да се преводилац намерно није хтео придржавати оригинала.

Поповић je пратио пољски књижевни живот. Од 1855 па све до престанка Седмица је пуна вести и бележака o пољским књижевницима и књигама. Те белешке немају никакву другу важност него нам само показују у коликој је мери Поповић пратио пољску књижевност. Врло ретко нађемо и по коју реч o писцима o чијим се књигама дају вести. Тако ће уредник за В. Пола рећи да је "познати песник пољски"^[532]. "Ј. Кљачко пише опширни животопис највећега пољскога песника Адама Мицкјевића"^[533], Крашевски је "вредан списатељ"^[534] и слично. Занимљивије су вести доношене поводом издавања целокупних дела Мицкјевичевих. Издавач је хтео да изда сва дела, каже се у једној вести, али цензура није допустила и издавач је намеравао дати да се прераде сва она дела која цензура не пушта. "Ово би била права штета по сву књижевност, јер дела генијалних мужева нека се штампају онако као што су, или боље нека се никако не штампају" – правилно суди Поповић^[535]. Зато се утешио кад је могао јавити да је Мицкјевичев Пан Тадија ипак изишао непреправљен и да је цензура избрисала свега тринаест стихова. To га je пријатно изненадило^[536].

Толико o Ђорђу Поповићу као уреднику Седмице.

Много важнији био је његов рад на Даници, коју је кренуо 1860 и издавао је до 1871 године. Настала су била и боља времена, сарадника је било много више, књижевност је постала много ближа ширим друштвеним слојевима. Оно што је Поповић у Седмици тек почео, у Даници je у многоме развио. Све чешће наилазимо на садржајне белешке и o пољским писцима. Не мора више све сам уредник да преводи, добија нове преводиоце и за пољске ствари.

Поповић је веома ценио пољску књижевност, и то је све више ценио што је боље упознавао. У два маха је узгред рекао своје мишљење o њој. "Ако се икоја славенска књижевност може похвалити и поносити песништвом, то је заиста пољска, у којој су све струке поезије обилато и са највећим успехом неговане" – рекао је на једном месту Поповић, истичући особито поезију пољску треће десетине XIX века^[537]. У томе заиста није погрешио. Други пут je рекао своје мишљење Поповић o пољској књижевности препоручујући својим читаоцима нека дела из пољске књижевности, па вели да је она "од вајкада међу славенским књижевностима једно од најодличнијих места заузимала".^[538]

Прегледаћемо сад неколико Поповићевих бележака o пољским књижевницима у којима налазимо и нешто више судова. Оне ће показати да је Поповић већ прилично познавао пољску књижевност. Међу осталим нарочито се истиче чланчић Пољски импровизатори^[539]. Сасвим је кратак, ни једна пуна страна, али је занимљив. Говори се у њему o Деотими (Јадвиги Лушчевској), пољској песникињи и импровизаторки, и о Вацлаву Шимановском. Деотиму Поповић веома хвали, и вели: "Где се год Деотима појавила, свуда је очарала, чинећи тако себи од противника нajвећe пријатеље". О Шимановском је испричана анегдота како је неки романописац хтео да искуша његову импровизаторску моћ, па га једном ноћу пробудио и тражио песму o мишевима. Песник је одмах импровизовао велику песму, a онда се окренуо на другу страну и наставио спавање. – Пишући o смрти младог пољског књижевника Валеријана Лозињског, Поповић вели: "Обрицао је најлепше надежде за будућност, јер тако млад написао је више ваљаних романа^[540]; за Јадвигу и Јагјела од Шајнохе каже Поповић да је "најбоље можда дело садашње пољске литературе"^[541]; Словацки је "један од најбољих пољских писаца"^[542]; a поводом превода "чувене песме" Малческог Марија у Viencu,Поповић жали: "Штета што се Малчевски није намерио на бољега преводитеља међу Србима и Хрватима!"^[543] Нарочито је добро учинио Поповић што је штампао оно што мисли Крашевски o сувременој пољској књижевности: налазимо ту неколико врло добрих судова, a и поређење Мицкјевича и Словацког добро је изведено^[544].

По неким белешкама можемо бити скоро сигурни да их је писао сам Поповић. Не би се могло сигурно рећи да ли је његово мишљење o Духињском ("Духињски је много студовао, али мрзост према Русима доводи га често до апсурдности")^[545], али су сигурно његове белешке o Фелдмановском и Зморском. Поводом изласка превода српских народних песама од Фелдмановског, Поповић додаје: "и пољска критика вели за њих (тј. народне песме) да оне ни по фантазији нити по артистичкој вредности не уступају подобној поезији ма којег другог народа". Осим Фелдмановског "досада су српске песме (хисторијске и љубавне) на пољски преводили Мицкјевић, Богдан Заљески, Зморски и још некоји"^[546]. (Ми пак знамо да Мицкјевич није преводио на пољски него на француски). Извештавајући o смрти Романа Зморског, Поповић је дао списак скоро свих његових превода са српског на пољски и рекао je да je Зморски учио српски боравећи у Београду "пре 10-12 година"^[547]. По овим двема белешкама види се да je Поповић пратио шта Пољаци преводе са српског, a по многим другим белешкама видимо да је пратио и оно што пишу o Србима.

Симпатије према Пољацима показује уредник штампајући чланак Родољупкиња од Марије^[548] и приповетку Лепа Елжбета^[549] као и многим преводима с пољскога.

Ђорђе Поповић је свега три своја превода с пољског штампао у Даници. Први је роман Теодора Јежа (З. Милковског) Асен^[550]. Овај роман је један од првих романа Јежевих и Ђ. Поповић га је превео из часописа Dziennik Literacki у којем je излазио 1861. Засебно je штампан тек 1869 године.

T. T. Јеж je значајно име у пољској књижевности. Он је на самоме прелазу из романтизма у реализам, али много више има у њега црта овог другог. Рођен 1824 године у источној Пољској, почео je своја лутања 1848, да и умре у Швајцарској као емигрант 1915. Нa тим својим лутањима три пута је био и међу Србима, као што смо већ раније показали. Почео је писати романе од 1858. Предмете је узимао или из свог краја, или из историје Јужних Словена. Низ романа с предметима из живота Јужних Словена Јеж је донекле почео романом Шандор Ковач, и особито Асаном, да од 1870 да неколико романа с таквим предметима, као што су: Ускоци (1870), Харамбашина вереница (1872), Дахије (1873), Ротуловићи (1878) и други.

За Асана је узео Јеж предмет из бугарске историје XII века. Прича се ту како два брата, Петар и Асан, одлазе у Цариград, упознају живот и уређење Византије, a кад се врате у своју Бугарску, подижу народ на оружје да збаце византиски јарам.

Причајући историју ослобођења Бугара од византиског ропства, Јеж je у ствари хтео да покаже Пољацима како се треба борити. Јежева Бугарска и онако не личи много на Бугарску. Роман иначе спада у слабија Јежева дела, особито због великих пишчевих дигресија и овлашног карактерисања личности, али је причање на многим местима живо. Јеж уопште као романописац слабо компонује, a то се у овом роману осећа можда више него у другим.

Ђорђе Поповић je добро учинио што je баш овај роман изабрао да преводи: и блиска бугарска историја и предмет романа могли су привући пажњу ондашњих читалаца. Идеја водиља Јежевог Асана је ослобођење отаџбине, a то je онда и код Срба било главно. Зато je роман сигурно радо читан и примењиван на српске прилике.

Превод је – да кажемо одмах – далеко надмашио онај претходни. Да не налазимо још увек код Поповића нешто натезања са српском фразом, овај превод бисмо могли назвати и одличним. Врло се ретко нађе која рђаво преведена реч или реченица. Тако ће "bukiety drzew" (крошње дрвета) Поповић погрешно превести са "шумарице", "usiłowanie" (прегнуће, напор) са "усиљавање", "obłąkanie" (лудило) са "блуђење" и сл. Нађе се и по која реченица рђаво пренесена, као ова: "że krew w nim wychłodła" (да се крв у њему охладила), која je преведена са: "да му je у жилама усахнула крв", што очевидно није исто. Још горе je преведена реченица: "Wynarodowieni stracili nawet ów instynkt który każe dziecku biec gdy matka o ratunek zawoła" (Одрођени, они су изгубили чак и онај инстинкт који гони дете да полети кад мајка позове у помоћ). Поповић je глагол "biec" превео с нашим "бежати" и направио бесмислицу: "Одрођени изгубише и онај инстинкт који вели детету да бежи кад мати запомаже". A то је сасвим супротно ономе што је писац хтео рећи. Исто тако нема смисла у преводу ни ова реченица: "Изгледаше као перивој, ограђен гором на место платна". У оригиналу та реченица гласи: "Wyglądała ona jak ogród otoczony zamiast muru górami". (Изгледала je као врт ограђен брдима место зидом). Нема ту никаквог "платна", a ни пољске "góry" нису наше "горе", него: "планине", "брда".

Ипак морамо рећи да су овакве омашке доста ретке. Поповић је сад преводио много пажљивије него раније. Пољски текст је скоро увек добро разумевао, a да је српски језик његова превода нешто бољи, нарочито у реченичкој конструкцији, превод би сасвим задовољио. Ево како гласи прва алинеја Поповићева превода: "Поштовани господин Ј. Њемцевић почео је једну од својих приповедака речима: У оно доба на које се нико већ не сећа. Истим тим изразима морам почети и ову приповетку. Јер колико сам год пута премишљао ову фразу Њемцевићеву, увек ми је она у перо долазила, кад сам год додирнуо хартију пером да на њу бацим своје мисли". Мисао оригинала је пренесена, али ово српске реченице нису.

A ипак се Поповић старао да му буде и речник што богатији и реченица што ближа духу српског језика. И речник му је заиста богат. Пуно je у његову преводу врло лепих српских народних речи, које необично освежавају превод. Да би пак добио бољу српску реченицу, Поповић је морао мењати конструкцију пољску и то му је најбоља ствар у преводу. Какве су врсте те измене видеће се из неколиких примера.

"Pamiętaj że pomiędzy okolicznościami są takie z którymi walka jest niepodobna" гласи једна реченица. Други део њен, безличне конструкције, потпуно је пољски, али се у нашем језику не каже тако. И Поповић то добро преводи: "Опомени се да међу околностима има и таквих с којима се не можеш борити". Слабији преводилац би можда превео други део реченице: "с којима je борба немогућа". Поповић је то превео боље и дао заиста ону мисао која је изражена у оригиналу, a опет врло лепо српски речену.

Нарочито је важно што се Поповић старао скоро увек да пољске глаголске придеве времена садашњег и глаголске именице преводи личним глаголским облицима. To je много више у духу нашег језика, иако се глаголска именица и код час доста често употребљава, али не тако и не толико као у пољском. Само један пример показаће то довољно јасно. "Widziałeś spadające z gór potoki, rozbijające się z szumem po skałach. Czy człowiek rozumny pomyśli o płynięciu od ujścia ku źródłom tych potoków?" Имамо ту и "spadające i rozbijające się potoki" и "płynięcie od ujścia". Поповић ће то врло добро превести и то онда кад се још сматрало да се може српски рећи "падајући и разбијајући се потоци" и "теченије од утока". Његов превод гласи: "Видео си где с гoрa падају потоци пак са шумом се разбијају o стене. Зар ће паметан човек помислити да ти потоци могу од ушћа ка извору тећи?" Ми бисмо можда једино почетак друге реченице превели овако: "Зар може паметан човек..." Остало је сасвим добро.

Задржали смо се мало дуже на преводу овог романа баш зато да бисмо могли показати колика је разлика између овог Поповићевог превода с пољског и првог. Тек после овог другог превода видимо како је мало појма имао Поповић o важности превођења кад је први пут преводио.

Још две ствари је превео Ђорђе Поповић у Даници.Једној нисмо нашли оригинал, али је она и иначе без икакве веће важности и као приповетка и као превод. To je прича Игла^[551]. Друга приповетка је такође без икакве књижевне вредности, али ћемо се ми на њој ипак мало задржати. To je Добош од К. В. Вујћицког^[552].

Казимир Вујћицки (1807–1879) бавио се историјом и књижевношћу, a особито га занимао народни живот. Зато је скупљао историске споменике и путовао по народу скупљајући народне песме, приче и пословице. Једна таква збирка песама има наслов Pieśni ludu Biało-Chrobatów, Mazurów i Rusi z nad Bugu z dołączeniem odpowiednich pieśni ruskich, czeskich, serbskich i słowiańskich (1836). По наслову се види да je у тој књизи Вујћицки штампао и народне песме других словенских народа које су по мотиву сличне с пољскима. Тако је штампао и четири српске песме у оригиналу. Остала његова дела не би имала за нас особите важности. Приповетка Добош налази се у његовој збирци Stare gawędy i obrazy (1840, III, str. 3–60).

Предмет ове приповетке je узет из живота славног пољског хајдука Алексија Добошчука, краће Добоша, и прича је направљена од неколико момената без везе. Први моменат је занимљив јер се односи на рођење пољског песника Франћишека Карпињског. Добош је, прича се, напао на дом Карпињских, али како су га домаћини изненадили добрим и богатим пријемом, он не само да им не учини ништа, него чак дарова домаћиновог синчића који се баш тад родио. То новорођенче било је касније песник Карпињски. Остали моменти из ове приче потсећају много на предмете из наших народних песама. Није ни чудо, те је предмете Вујћицки и узимао из народног причања. Последња глава o смрти Добоша чак je испричана у стиховима. И Поповић je ту главу тако превео. Она почиње овако: "Под зеленим гајем иде Добош млади, иде Добош по долини, по зеленој рудини, у фрулицу дува, ногом поиграва, секиром се подупире и на момке повикује ...." A завршава се у десетерцима: "На чаршији у Станиславову тамо ћете сада зимовати, зимовати, летом летовати, у окову и тешком синџиру, тамо ћете лети летовати, тамо ћете зими зимовати, птице ће вам тела разграбити". A у пољском су мешани стихови: "Będziecie zimować, i te lato latować w Stanisławowie na ryneczku, w ciężkich dybach i żelazie, tam będziecie latować, tam będziecie zimować, a ptaki wasze ciała rozerwą". Наш Поповић ће и последњу реченицу написати у десетерцима: "Ето Леха, све их похваташе, наопако руке повезаше, за коње их добре привезаше". Потпуно као и у пољском, где су осмерци: "Wpadli Lachy, wszystkich wzięli, ręce na krzyż powiązali, przy swych koniach popędzali". Превод није сасвим тачан, али je ипак мисао речена, a језик је врло течан, народски. И у оригиналу и у преводу текст је штампан као прозни, не као стиховани.

Поповић је иначе приповетку превео добро. Покушао је чак да учини и једну новину: на много места задржаће је он пољске речи, ваљда рачунајући да ће тиме дати своме преводу више пољске боје. Ми не мислимо да је то било потребно. Зашто би се морало рећи "опришек", "хајдамака", "горал" и сл. кад те речи не могу ништа значити у српском језику?

Још један роман превео je Ђорђе Поповић с пољског. To je Чајчина могила од Павлина Стахурскога. Штампао га je 1869 у збирци Забава Српкињама која je излазила као додатак Даници.

Откуд Поповић да преведе баш овај сентиментални и веома сладуњави роман, који по вредности ништа не измиче нашим Карловачким ђацима и Сестрама Милкама, тако карактеристичним за слабо развијену приповетку Омладинског доба? У том роману је описана несрећна љубав између сељачког сина, дворског слуге Иванка, и Хање, унуке старог властелина. Иванко одлази у козаке, a тамо: Татари, борбе, крв, ране, јунаштва. Она се удаје. Кад се он врати и то сазна, жени се. Татари убијају Хањиног мужа, она испија отров; у последњем тренутку долази Иванко, али касно, умире и он, a његова је жена већ скочила у провалију. Главно је да на крају нема међу живима ниједне личности од оних које смо срели на почетку романа. Остају само његова кћи и њен син, који ће се можда негде у животу срести. – Али то би још могло да прође; најгоре је то што се писац упушта у бескрајна размишљања o свем и свачем, поводом свега и свачега, прави многе дигресије, које потпуно одговарају сличном обичају наших слабих омладинских приповедача. Избор овог романа не би сведочио o каквом бољем укусу Поповићевом. Можемо га правдати једино тим што се онда такве ствари тражиле.

Стахурски, правим именом Паулин Свјењћицки, био је један од ситнијих и мање важних пољско-украјинских писаца који нису ушли ни у једну историју књижевности. Студије је завршио у Кијеву, бавио се словенским језицима и књижевностима и за овог кратког живота (1841-1876) издао је неколико дела: Przed laty (1865), Trójka (1868), Opowieści stepowe (1871), Posadnica Marta (1876), и Światosław Igorowicz (1876). Издао je и нешто научних расправа. Писао је и на пољском и на малоруском. Ђорђе Поповић је превео роман Przed laty па му променио наслов у Чајчина могила.

Из два разлога је Поповић могао изабрати да преводи баш овај роман. Први је био тај што је Стахурски непрестано хвалио словенски живот и словенске карактере и у честим апострофама обраћао се "цивилизованоме и труломе Западу" и истицао му величину словенске душе и чистоту словенских обичаја. A том идејом су се радо хранили и наши омладинци. Други разлог је лежао у томе што се радња дешава на Украјини, a главни јунаци су козаци. Они су били веома популарни међу омладинцима. Те симпатије би се можда могле објаснити самом природом Омладинскога покрета. Много је борбености било у омладинским срцима, носиле се душанке, пасали мачеви, сневало се o Душановом царству, o славним бојевима "за крст часни и слободу златну"; шкргутало се зубима при самом спомену турског имена; волеле се народне песме и јунаштво јунака из њих, можда више због њихова пустахилука него јунаштва. Из тога су се родиле и симпатије према козацима, o чијем се јунаштву и животу сличне приче причале. Те су симпатије биле веома јаке и трајале су доста дуго. Речи "козак" и "Украјина" имале су неку магиску моћ. To je оно што је изразио Ђура Јакшић у песми Поздрав, која почиње речима: "Ој козаче, ратни сине!....", a завршава се звонким стиховима:

Па, козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку –
Украјину....

Зато су много тражени романи и приповетке из козачког живота, a њих је било највише на пољском и малоруском језику, па ће ваљда зато и бити шездесетих година више превода с пољског и малоруског него с осталих језика. Зато је тако често превођен Михал Чајковски, па је зато вероватно и Поповић превео доста слаби роман Стахурског.

Овај Поповићев превод је много бољи него ранији. Има чак места која су врло живо преведена. И таква места нису ретка. Види се да је Поповић тражио начина да и српски текст буде што бољи. И успео је. Можда му je то било лакше с овом ствари, јер је и стил Стахурског много простији и ближи по конструкцијама српскоме: у њега je врло мало дугих реченица с нарочитим пољским конструкцијама каквих има у изобиљу код Чајковског, Јежа и других писаца. Ако Поповић кадгод и направи грешку, то ће бити или случајна омашка, како бар ми то тумачимо, или ће бити нешто што се може двосмислено тумачити. Само две реченице навешћемо за то. "Дан и ноћ спаваше козак ни за часак не будећи се".Ово може значити да је врло дуго, више дана и ноћи, овај козак спавао, или да је спавао само један дан и једну ноћ. Пољски је то јасно: "Całą dobę spał kozak" (т. ј. цели дан и ноћ). Друга реченица је ова: "Када се сутрадан Иванко пробуди, узме Муху за руку". Пољски је нешто друго речено: "Jak dnia poprzedzającego obudził się Iwanko". A то значи не оно што je Поповић мислио, него: "Као и претходног дана пробуди се Иванко" (или: као и дан раније). Али те ситнице не кваре утисак: превод је сасвим добар, српски језик у њему гладак је и течан, пољска реченична конструкција нигде не смета српској.

По анализи ових Поповићевих превода с пољског види се колико je он напредовао и како се стално поправљао. Сваки превод је био по један корак напред. Зато смо се и задржавали на сваком преводу посебице, јер су то и заслужили.

V.
Стојан Новаковић као ђак. – У Видовдану. – Крџалија. – Новаковићево словенство. – Успех Крџалије код Срба. – Јеж у Београду. – Познанство с Новаковићем. – Белешке у Вили. – Душица мoja. – Козачка женидба. – Тринаест. – Мицкјевичева Гражина. – Оцена препева.

Најбољи српски часопис шездесетих година била је Вила Стојана Новаковића. У њој се особита пажња обраћала словенским књижевностима, те је било пуно превода и с пољског, које је радио сам уредник или други сарадници. Проговорићемо коју o њеном уреднику и његовим пољским стварима.

Кад је Коста (Стојан) Новаковић 1857 године прешао из Шапца у Београд да учи вишу гимназију, дошао je у једну групу ђака који су волели књижевност исто онако као и он. Читало се много, a и писало. У шестом разреду гимназије издаје он с друговима Костом Поповићем и Божидаром Николићем писани лист Оценитељ^[553]. Професор књижевности им је Ђорђе Малетић. Њему ђаци дају своје радове да их чита и да им каже свој суд. Сигурно je његовим посредовањем и ушао Новаковић у земунску Подунавку 1858 са два мала и безначајна превода, јер је Малетић имао везе с овим листом, a једно време му био и уредник.

Од Малетића je Новаковић могао добити и прва обавештења o словенским књижевностима. Она нису била ни дубока ни оригинална Малетићева, али је за почетак било довољно и то. Ако ништа друго, Новаковић je морао познавати Малетићеве уџбенике: Примере (1851), Теорију поезије (1853) и Риторику (1855). У Теорији поезије могао је наћи нешто мало o Жуковском и Пушкину, a у Примерима je могао прочитати уз песме Колара, Челаковског, Прерадовића, Мажуранића и Његоша и песму Младости од Адама Мицкјевича у старом и рђавом преводу Теодора Павловића. То је она иста песма која је песника уздигла "као орла више облака", како каже Малетић у другом издању Теорије поезије (1868).

Од године 1860 Новаковић je у Лицеју, a главни су му професори Никола Крстић, Јанко Шафарик и Ђура Даничић. Нарочито је Даничић имао на њега велики утицај. Предавао је тад преглед језика аријских и словенских, a затим "гласове и облике језика старог словенског и српског, с непрестаним обзиром и поређењем и осталих живих језика словенских^[554]". Новаковић је још у гимназији волео да учи стране језике, a сад му је морало бити веома мило што је добијао основ за све словенске језике и што је осетио да их је врло лако могао научити.

Много више него на часовима могао je Новаковић научити од Даничића у свакодневном општењу. Даничић je волео своје ђаке, a Новаковића особито, јер је овај био вредан и добро радио. По Даничићевој препоруци штампао је Ђорђе Поповић у Даници Новаковићев први ђачки рад o јеровима.

Године 1861 покренуо је Милош Поповић, одлични српски новинар, ранији уредник Србских новина и Подунавке, иначе старији брат Ђуре Даничића, политичке новине Видовдан, које су имале да шире идеје кнеза Михаила и зато су имале и његову помоћ. Особита пажња у Видовдану обраћена је књижевности, и o том делу листа старао се Даничић. Он заводи сталну критику, прати све што се пише o књижевности и језику, уређује подлистак и прегледа језик целога листа. Како све то није могао сам радити, он уводи у редакцију Новаковића као свог најбољег ђака, a друге младе људе прима за сараднике. Новаковић тад почиње да пише много више него до тад и нарочито почиње много преводити, прво само оно што су му налагале редакциске потребе, a после и оно што се њему свиђало. Тако je током 1862 преводио за подлистак Видовдана Крџалију од Михала Чајковског, али не с пољског, јер га још није довољно знао, него с немачког.

Чајковски је овим романом привукао пажњу Срба. То je било зато што се у њему није говорило само o јуначким подвизима овог чувеног ратника у Турској, Бугарској и Молдавији, него и у Србији. Читаве дуге стране у овом рoману говоре o борбама Срба против Турака под Милошем Обреновићем. У тим борбама учествује, по Чајковском, и Крџалија. Пуно је ту момената из српске историје. Зато се одмах по изласку романа (1839) Копитар заинтересовао за њега и писао o томе Вуку^[555]. Рекли смо већ раније да је и у Седмици 1854 било говора o овоме роману, a писац је нападан што је прешао у ислам^[556]. Осим тога, тих година је и иначе било по нашим новинама много вести o Чајковском, јер је он 1861 године био на Косову, те је сасвим разумљиво што ће се и Новаковић баш на њему задржати. Рекосмо да је подлистак у Видовдану уређивао Даничић па је он и бирао ствари које ће се преводити, али у овом случају не можемо рећи колики је његов удео био у самом избору. Свакако то није Новаковић учинио без помоћи или бар препоруке Даничићеве. То би било сасвим разумљиво, јер је Даничић, као што знамо, још као ђак 1845 преводио и сам Чајковског, па је сигурно он био тај који је и Новаковићу препоручио овога писца.

Поред свега овога, овај роман је могао привући Новаковићеву пажњу и великом симпатијом за Словене која се у њему изражавала. Ваља пак рећи да је словенска идеологија у овоме делу врло нејасна, главни јунак бори се час за Турке, час против њих, час за Молдавце, час за Србе, a час опет за Арнауте. Таква је идеологија Чајковског и у осталим делима. Не треба се онда чудити што ће баш те године, кад Новаковић преводи овај роман на српски, Чајковски написати у предговору другом издању тога свога романа да би он морао почињати не речима: "Стари Дунаве! словенска реко!" него: "Стари Дунаве, отоманска реко! над твојим обалама блистају минарета мечета, блистају торњеви цркава, братиме се муслимани с хришћанима – сливају се разне народности у једну велику отоманску државу... ."^[557] Али тако је писао Чајковски као Садик-паша. A пре но што је прешао у ислам и сам је друкчије мислио.

У свему томе занимљива је чињеница да је Новаковић баш код Пољака хтео да види словенску идеологију. То није случајно. И то се дешава онда кад се у Србији све јаче почиње осећати руски утицај, кад се он ширио и под видом словенства. Новаковић је и ту ишао стопама свога учитеља Даничића, некадашњег Штуровца, који је умео да цени све руско што вреди, али није хтео за љубав руског да одбацује све остало словенско. Кад руски славјанофили послаше лично по Аксакову Сербљима посланије из Москве 1861, Даничић веома оштро иступи против њих, чиме изазва полемику, у коју уђе и Новаковић уз свога учитеља. Тако се на самом почетку књижевног рада Новаковић одупре искључивом руском утицају.

Изгледа да је успех Крџалије код српских читалаца био веома велики. "Ја се не сећам да се икад што читало у нашем народу с таком големом вољом, управо с одушевљењем као што је читана ова приповетка. – И док је излазила и пошто je свршена ваљда ме са сто страна позиваху пријатељи да ту лепу приповетку издам у књизи. – И њима и лепој књижевности нашој за љубав наумио сам томе позиву сад одговорити" – вели Новаковић у позиву на претплату^[558]. И није само он говорио o успеху и o квалитетима овог романа. Хвали га исто тако и Ђорђе Поповић. "Име чувенога Пољака и европска слава овога дела најбоља су му препорука" – вели он. "Ко жели што лепо и добро читати, нека се пожури те узме Крџалију, зацело се неће покајати"^[559]. После овога Новаковић се није више бавио пољским, a ни другим словенским стварима све до покретања Виле 1865. До тог времена напустио је био он пут који му је показао Даничић, па почео да  пише и штампа песме, онакве какве су у то доба писали многи млади људи, са много лепих речи a обично без поезије. Вила је међутим, пуна и словенских прилога. Поред осталих налазимо читав низ бележака o пољским писцима и књигама као и много превода с пољског, било од самог уредника или од других сарадника. Новаковић je тад већ могао преводити с пољског и преводио је добро.

Особито Новаковићево интересовање за пољску књижевност почиње негде око 1864 или почетком 1865. До тог времена он је добијао обавештења o пољској књижевности вероватно највише из Данице, коју је читао и на којој је сарађивао. Ни по чему не можемо закључити је ли знао пољски много пре покретања Виле, те можемо претпоставити да је баш током 1864 учио пољски. За то ће бити потребно да скренемо пажњу на једну појединост.

Као што смо већ раније рекли, год. 1864 дошао је у Београд Зигмунт Милковски (Т. Т. Јеж) и остао ту скоро три године. Његов положај није био лак у Београду, кад знамо да су тих година руски агенти мотрили пажљиво шта се ради у Србији. Зато је Јеж свој боравак крио за књижевно-научни рад. То му опет није било тешко, јер је он заиста тих година радио у библиотекама и упознавао се кроз књижевност с обичајима и наклоностима српског народа. To га je одвело у београдске књижевне кругове. Од виђенијих личности београдских упознао је тад Јанка Шафарика (Јеж га у успоменама погрешио назива Павлом), с којим свакако није био интимнији, затим Љубомира Ненадовића, Панту Срећковића, Стојана Новаковића и Милана Кујунџића. С тим људима се упознао преко неког Чеха музичара^[560]. Кад се с ким упознао, Јеж не спомиње, али како Новаковића назива уредником Виле, то би онда било 1865 или 1866. Али ни то не мора бити сасвим поуздано, јер Јеж није сигуран у хронологији нити увек тачан у навођењу имена. Разлог је томе свакако чињеница што је своје успомене (овај део) писао тек 1897–1898, и то у иностранству, где није могао ништа проверавати, него је писао само по сећању. Он је, међутим, тако дуго живео (1824–1915), a живот му je био тако препун најразноврснијих авантура, да је право чудо како је и онолико ствари могао памтити и написати.

Од српских књижевника Јеж се најбоље познавао с Новаковићeм, који je тад био још млад. Новаковићу је морао бити веома драг овај авантуриста и ратник, тада пуковник, o којем се и у српским новинама много писало током 1863 године. Тад је Јеж имао с једним одредом војске, опремљене у Турској, да се пребаци преко Молдавије у Пољску, где би приступио пољској устаничкој војсци. Али га у Влашкој задржа кнез Куза, одан Русији. Управо, није га задржао, него га је напао с војском, a кад Пољаци одбише први одред, кнез Куза посла велику војску, и Јеж положи оружје, јер је имао свега неких 250 ратника. Овај догађај изазвао је врло велики интерес у Европи. To je био знак да Турска отворено хоће да помаже пољске устанике у борби против Русије. Томе походу пуковника Милковског придаван је међународни значај. Сматрало се чак да због тога може доћи до рата између Турске и Русије. Према томе, Јеж је био крупна личност кад је дошао у Београд. Па ипак, ко зна да ли је много њих знало право име Јежево, јер за читаве те три године Јежева боравка у Београду не налазимо нигде споменутог његовог имена. Нема га чак ни у сталним списковима и извештајима o придошлицама, који су излазили у Србским новинама. Ко зна под каквим је именом и с чијим пасошем Јеж био пријављен и живео у Београду? Своје је име сигурно држао у тајности, иначе би морали за њега сазнати руски и аустриски агенти, онако како се десило његову земљаку и пријатељу Коперњицком, који није имао у Београду никакве нарочите улоге. Једину вест o Јежу налазимо у Новаковићевој Вили, и то у једној белешци. Ту се каже да је дрездански часопис Przegląd powszechny штампао расправу Serbja, studjum historyczne przez Z. Miłkowskiego, a лавовски Dziennik Literacki расправу O umysłowem życiu w Slowiańszczyźnie zadunajskiej од "Т. Т. Ј". Ta два рада се топло препоручују српским читаоцима, јер крче пут узајамном познанству међу Србима и Пољацима"^[561]. Али се ни по чем не види је ли и сам Новаковић знао да су "Z. Miłkowski" и "T. T. J." једна личност.

Јеж je за свог боравка у Београду већ имао име у пољској књижевности, ма да нико није знао ко се стварно крије иза псеудонима којим се само потписивао у књижевности. Он је већ био издао пуно разних радова као и неколико романа, од којих можемо споменути макар само важније: Ханђа Захорњицка (1859), Шандор Ковач (1860), Историја o пра-пра-пра-унуку и пра-пра-пра-деду (1861), Асан (1861). Све су те ствари биле врло радо читане како у Пољској тако и на страни. Асана је 1863 превео у Даници Ђорђе Поповић, не назначивши писца. Новаковићу је морало бити веома мило што се упознао с тако познатим писцем. Они су се често састајали, и то у Новаковићеву дому. На тим састанцима се говорило и o пољској књижевности. И Новаковић је често одлазио Јежу, код којега се увек састајала група људи од пера, међу којима је било највише Пољака^[562]. Ту бивају, поред осталих, д-р Аћим Медовић, Изидор Коперњицки за свога кратког боравка у Београду, и други.

Вероватно је Новаковић давао Јежу највише обавештења o српским приликама, a особито o српској историји. Из тих обав΀µштења, као и из ΀»ичног читања, створио је Јеж брошуру Jubileusz serbski (1865), написану поводом прославе педесетогодишњице српског другог устанка. Оно што избија са сваке стране ове књижице, у којој је укратко испричана и цела српска историја, то је необично уздизање вредности српскога народа. Taj народ није пропао, није се изгубио, вели Јеж, само због своје свесности. Први устанак није подигао један човек, као што обично бива у свету, него га је подигао читав народ. Па ни други устанак није дело Милошево, него опет дело целог народа. Занимљиво је како Јеж грди Карађорђа што је 1813 "срамно" пребегао из своје земље у Русију, онда кад је Србима био тако потребан. Све је ово карактеристично за Јежа демократу, a можда и за Новаковића, ако је Јеж од њега добијао обавештења.

Ако се раније и није био загрејао за пољску књижевност, Новаковић је морао у Јежеву друштву да се заинтересује за њу. Тад је вероватно и пољски научио сасвим добро. Па ипак није много преводио с овог језика. Разлог је могао бити у томе што је тад већ имао за пољски доста преводилаца, a сам је преводио с оних језика за које их није имао, као што је био случај с малоруским. Али је он ипак бирао ствари које треба преводити. Бар је тако дошло до превођења Ханђе Захорњицке Јежеве. Једнога дана је питао Новаковић Јежа које би своје дело желео да види у српском преводу. Јеж предложи Асана. Новаковић му показује превод овог романа. Онда је требало бирати између Шандора Ковача и Ханђе Захорњицке и избор је пао на ову другу^[563]. Новаковић је изабрани роман дао Мити Ракићу и овај га преведе за Вилу.

Главни Новаковићев извор за обавештења o пољској књижевности био је, по свој прилици, лавовски Dziennik Literacki (1852–1870). Нa овоме листу много је сарађивао и Јеж. Ту je штампао више чланака и већих приповедачких ствари. Свакако је и Новаковић примао тај часопис, јер је много ствари узимао из њега. Споменућемо само неколико важнијих бележака.

Некролог Ј. Ђешковског (J. Dzierzkowski, у Новаковића зачудо рђаво транскрибован као: Дзјерковски), новинара и писца романа Салон и улица, Почасни грађанин итд., "који показују у писца велики и силан дар"^[564], урађен је свакако према некрологу у листу Dziennik Literacki^[565]. И белешке o новом издању Жупањскога Мицкјевичевих предавања у преводу Вротновског^[566] потиче из истога листа^[567]. Осим тога, Новаковић у једној белешци^[568] спомиње Јежев чланак о културном животу код јужних Словена^[569] који смо већ споменули, a исте године^[570] преводи један врло занимљив чланак J. Старкеља o књижевним струјама у Европи^[571]. Речено je ту пуно лепих и занимљивих мисли o књижевности уопште, споменута главна имена европских књижевника тога времена и подвучене главне добре као и слабе стране тадашње европске књижевности. Занимљиво је можда што писац овог чланка у исту групу сврстава Евжена Сија, Диму, Балзака и Жорж Сандову (овде г-ђа Дидеван).

Новаковић је релативно мало преводио с пољског за Вилу: осим споменутог чланка o књижевности свега две песме и две приповетке.

Први штампани Новаковићев превод с пољског то је песма Душица моја... од Адама Мицкјевича^[572]. Ова песма већ нам је добро позната, јер ју је још 1842 превео Станко Враз у Скоротечи под насловом Анђелији г. 1839. Новаковић је при превођењу могао имати Вразов препев, али то није много вероватно, јер Враз није написао одакле је преводио, a наслов му је сасвим промењен, те се Новаковић тешко могао досетити одакле је Вразова песма. Мицкјевичева песма има наслов Do D. D.

Новаковић je добро преводио. Али оно што je у његовом преводу слабо, то је његов песнички језик. Није се могло проћи без сладуњавости омладинске поезије, морало се рећи: душица, гласак, часак, жуђени, словце и сл.

Од две секстине у оригиналу Новаковић је начинио две октаве, али није ништа проширивао. Он се држи оригинала и описује, a видели смо да је Враз нешто изменио. "Moja pieszczotka" добро je преведена са "душица моја" ма да "pieszczotka" значи баш тачно "маза". Није добро речено "у слатке часе", јер оригинал каже: "w wesołej chwili" ("у веселом часу"). Нису добро пренесени глаголи: szczebiotać, kwilić, gruchać (цвркутати, биглисати, гукати) са: "задршће гласком, па тепа, ћерета". Мало је проширено ово место:

Да не смем гласа прекинути света;
Ништа не зборим и не дишем чисто,
Жуђено словце да саслушам свако,
Па не бих ништа, ништа желет знао
Тек слушат, слушат, слушати је тако!

A у оригиналу то гласи овако:

Że nie chcąc słówka żadnego postradać,
Nie śmiem przerywać, nie śmiem odpowiadać,
I tylko chciałbym słuchać, słuchać, słuchać.

("Па не хотећи ни речце изгубити, не смем да је прекидам, не смем да одговарам, и само бих хтео да слушам, слушам, слушам").

Реч "słówko" рђаво је преведена са "словце", јер значи "речца", али се та замена може допустити.

У другој строфи неке појединости боље су пренесене, али је мисао нешто блажа, слика измењена.

Ал' када речи милом ватром плану,
Огањ небески с очима се сљуби....

Ови стихови треба да одговарају стиху оригинала:

Lecz mowy żywość gdy oczki zapali...

("Али кад живост говора распали јој очи").

Врло добро je пренесена мисао даље:

Руже се распу по образу њену,
Кроз корал-усне сину бисер-зуби.

Ослабљена је простота стиха:

Ach! wtenczas śmielej w oczęta poglądam...

("Ах! тад смелије у очи загледам").

Ах, у тај часак слободниј' сам јунак,
У очи с' лепе загледам, задубим ...

Није могло проћи без "јунака" и "очију лепих".

Не можемо рећи како је препевана песма Карола Пјењковског Спавање Црнојевића Иве^[573], јер нисмо имали у рукама оригинал.

Много боље ће нам показати како je Новаковић знао пољски анализа прозних превода. Први његов прозни превод је Козачка женидба од Михала Чајковског^[574]. И ова приповетка je преведена на српски још 1839 и изишла у Летопису под насловом Обручење запорошког козака. Раније смо већ рекли каква је ова приповетка, па ћемо се сад задржати само на преводу.

Превод је врло добар. Нарочито ваља истаћи чист српски језик Новаковићев. У овом преводу он није особито богат, ма да стил Чајковскога то захтева, али је ипак на висини. Нарочито се преводилац старао да га не заведе дух пољске реченице. И превешће добро чак и оне реченице које је врло тешко добро превести. Ево само једног примера. Каже се како рибица плови по води "i srebrną łuską o blask puszcza się w zawody z złotym promieniem słońca". Реченица се дословно не може превести, али значи: и сјајем сребрних краљушти такмичи се са златним сунчевим зраком. Новаковић то врло добро и живо преводи: "и злаћаним перајима се хвали сунцу да су јој сјајнија од његових зрака". Само да су пераја била "сребрна", a зраци да су "златни", превод би био сасвим добар. Али и овако преведено ово сведочи колико је добро Новаковић знао тад пољски. Он ће и иначе пажљиво преводити. Пољско: "draśnie piórkiem mokre przeźrocze" превешће врло добро са: "дарне криоцем прозрачну воду", a у оригиналу je "мокру прозрачност"; пољско: "ројrzyj na słońce jak się jego oblicze raduje twojem zjawiskiem" преводи Новаковић са: "погле сунце, како се и оно зарадовало што си се ти јавила", a не: "како се његово лице радује твојој појави". То показује како је Новаковић био пажљив.

Али је речник Чајковског тако богат и разноврстан, са много примеса из украјинског, да се не треба чудити и неким омашкама. Није било лако превести тачно ову реченицу Чајковског, у којој је реч o ласти: "w górę wyleci, furknie pod obłokiem, i znowu w dół się pławi" ("увис узлети, лепршне под облаком, и поново заплови на доле"). Новаковић не осећа то пењање, лепршање и спуштање, те преводи овако: "па одлети увис, вине се под облаке и опет се на ниже спусти". Има чак и погрешно преведених реченица. Тако ће реченицу: "czerwonym pasem opasana kibić jak biczem przecięta" превести овако: "око вита спаса опасана je плаветним појасом", a требало: "црвеним појасом опасани стас као бичем пресечен". Нађе се и по која грешка у речима. Тако ће "kruchy" превести са: "као гавран црн", a треба "мек" (о коси); преводилац је мислио да исто значи "kruchy" што и "kruczy"; "najlepiej" (=најбоље) преводи с "најлепше"; "przysłowie" (пословица) преводи с "обичај". Али таквих се грешака врло мало нађе. И што је занимљиво у оба последња случаја може се рећи баш и онако како је Новаковић рекао и да се не осети грешка.

Последњи превод Новаковићев штампан у Вили је приповетка Тринаест од Карола Ћешевског^[575]. Приповетку ову нашао je Новаковић у листу Dziennik Literacki^[576], којем je Ћешевски једно време био уредник. Ова приповетка нема никакве књижевне вредности. Писана je у облику лаког фељтона. Због тога се не бисмо имали разлога заустављати на преводу, јер је језик сасвим прост, свакодневни, без тежих места. И Новаковић je преводио лако и није правио грешке. Неке су речи више чудно, него рђаво преведене. Тако "dystyngwowana" Новаковић преводи с "одликована" a значи "отмена"; реченицу: "byli i prawdziwie chorzy, nad grobem stojący" преводи Новаковић "било je и правих боника којима је испред очију гроб зијао", a тo je боље било рећи: "с једном ногом у гробу", ако се и тад овај обрт употребљавао; најзад придев "grzeczny" преведен је сасвим погрешно са "гибак", a значи "уљудан".

Новаковић није престао преводити с пољског кад је престао издавати Вилу. Знамо за два превода његова: један мањи, без веће важности, и један врло важан, много важнији од свега што је дотад превео с пољског.

У једном писму од 15-II-1869 Новаковић каже Јагићу да je почео преводити за Vienac једну приповетку из пољског часописа Strzecha. Како је, међутим, ту приповетку већ била превела нека жена за Vienac, то je Новаковић мислио да свој превод објави нешто касније у неком српском листу^[577]. Али ипак није нигде објавио тај превод, a можда га није ни завршио. To je имала да буде приповетка Ђавоље брдо од Паулина Стахурскога (пољ. Czartowa góra)^[578]. To je ваљда Новаковић хтео да се одужи Стахурскоме што је овај написао реферат o његовој историји књижевности у листу Dziennik Literacki^[579].

Највећи и најважнији Новаковићев превод с пољског је Гражина од Адама Мицкјевича. Taj превод, додуше, не би улазио у овај наш рад, јер је штампан први пут тек 1876 у Dubrovniku, a у засебној књизи тек 1885. Али га ми ипак узимамо у обзир зато што је био готов још 1869 и имао да се штампа у Вили за ту годину. Како те године овај часопис престаде излазити, превод je остао за боља времена. Иначе се знало да је Новаковић завршио тај превод, имали су o томе вест чак и Пољаци. Наиме, у часопису Mrówka налазимо вест да је Новаковић завршио превод и да је преводио у "белом стиху"^[580]. Вест је потекла од Владислава Козловског који је тад писао писма из Београда у споменутом часопису. И Новаковић тврди у писму од 15-II-1869 Јагићу да je завршио превод, јер му га нуди за Viепас.Превод је, вели, поново прегледао. "Стало ми је било да не заборављајући ни на спољашњост дам вјерно праву Мицкјевичеву поезију"^[581].

Гражина је прво Мицкјевичево епско дело, штампана 1823, a написана од јесени 1821 до новембра 1822. Предмет јој је узет из старе историје Литве. Новогрудечки кнез Љитавор – прича се у овом спеву – хоће да нападне другог литавског кнеза Витолда уз помоћ крсташа – Пруса. Посланици крсташки долазе ноћу Љитавору да се договоре o нападу. Али их прима мудра Гражина, Љитаворова жена, и одбија њихову помоћ. Она жели да спречи тај братоубилачки рат. Крсташи се расрде због такве промене држања и нападну на Љитаворов град. Гражина ни тад не допусти да се Љитавор пробуди, него она узе његово одело и оклоп и пође пред војску. Нико је не познаје. Бој се развија несрећно за Литвине. Наједном се појављује неки витез у црном и чини чуда од јунаштва. То се Љитавор појавио кад је чуо да се бије бој. Побеђују Литванци, али тешко рањена Гражина умире. По старом обичају спаљују њено тело, a Љитавор не може да је преживи него се и сам баца у огањ.

Много се утицаја нашло у овом спеву: и Илијаде, и Taca, али је ипак у њему био сав Мицкјевич. Идеја je у ствари политичка, она иста коју ће касније овај песник развити у Пану Тадији, a изражена у речима мудрога Римвида:

И зар се дотле дошло
Да кукољ наших домаћих несугласица
Не може почупати рука домаћег пријатељства,
A оружје да се употреби кад туђина ваља казнити?...

Вредност овога спева несумњива је. Показао је то можда најбоље први критичар који га је хвалио, млади Маурици Мохнацки још 1830: "Тврд je стил овог романа, као гвоздено оружје, храпав као шкрипут тог оружја, кад њим трескају силне руке, оштар као ликови јунака на старим сликама, a тако диваљ и сликовит као што су била дивља и горска срца људи још поганске Литве и панцирних калуђера који су их крштавали и убијали"^[582]. To je дело велике књижевне вредности.

Новаковић је препевао Гражану у једанаестерцу, дакле у метру оригинала, само није могао и сликовати, него је сликовао само последње стихове строфа, које су различите величине. Иначе су стихови превода глатки и јасни. Ништа се не може замерити Новаковићевим стиховима:

Мрак је све гушћи; ветар ноћни студи;
Доле је магла; кроз поводањ црни
Облака тешких, кроз витлање тихо
Месец из магле вираше крњатком.

И не само кад је опис ове врсте, него и онда кад треба да се прикаже покрет, живот:

Beћ коњи ржу, већ се бахат чује,
Уз јарак ено три витеза јашу.
Сјахаше, сташе, довикује први
И снажно дува у медену трубу; –
Још једном дуну, и понови другом,
Рогом му стража одговори с куле;
Звекнуше ланци, машала се пали,
И мост се с лупом испред врата свали.

И то су стихови који дословце одговарају оригиналном тексту. Замерили бисмо можда једино глаголу "свалити" у последњем стиху, јер по њему изгледа као да се мост срушио, a он је лагано спуштен.

Посао је био врло тежак. По броју слогова наш језик je у сличним речима богатији од пољског, јер се код нас нерадо нагомилавају сугласници. A то је оно што највише смета при превођењу песама кад се задржава метар оригинала. Зато наши преводиоци с пољског врло често морају да праве већи број стихова. Tora наравно има и у Новаковића. Тешко je заиста било рећи у два стиха ово (говори се шта има један ратник на себи):

Trąbkę na plecach, kopiję u toku,
Różaniec w pasie i szablę u boku.

Новаковић то преводи овако:

O плећих труба, a у чизми копље,
O бедрих сабља, a o паcy глете,
Бројанице му рад молитве свете.

Најпре, "u toku" не значи "у чизми"; копљаници су имали на узенгији нарочито место o које се копље опирало. Пољски коњаници имају то и данас. Да би добио по један слог мање, Новаковић je морао да употребљава старе облике "о плећих" и "о бедрих". Али је тешко било у кратки једанаестерац ставити и реч "бројанице" од четири слога, a да не покваре симетрију. И зато је онда морао направити прилично несрећно проширење с оним "глете" и "рад молитве свете". Можда се на то проширење решио и зато што је хтео крај строфе да сликује.

Било је и ствари које је заиста тешко било превести. Тако један стих у Мицкјевича гласи:

A chociaż Niemiec, głos ludzki rozumiał.

Новаковић га je превео са два стиха, али не изгледа нам да је и са два стиха изразио праву мисао:

Немац он јесте, ал' га јади море,
Од јада људске разумије зборе.

По овоме би се рекло да је Немац од јада разумео оно што су говорили Литвини. Међутим, Мицкјевич је ту направио малу игру речи:

Иако Немац, разумео је људске речи.

Песник речју "Немац" хтео је да покаже и народност и особину, т. ј. као да је тај Немац одиста био нем.

Ради римовања проширио је Новаковић, сасвим непотребно, и сам завршетак.

Rzekł, bieży na stos, upada na zwłokach,
Ginie w płomieniach i dymu obłokach.

У преводу je ово:

И у плам скочи, врх тела јој пада,
У судби њеној и он део прима,
Гине у пламу и облаку дима.

Други стих је био сасвим непотребан, a нема га ни у оригиналу. Како је мисао сасвим изражена без тога стиха и у преводу, види се да га je Новаковић убацио само да би направио слик. Можда је и глагол "ginąć" боље било превести са "губити се, изгубити се", јер он то значи.

Иначе превод у целини оставља врло добар утисак. Гражина је најзначајнији превод код нас из пољске књижевности за читаво ово доба. Утолико већа част припада Новаковићу као преводиоцу.

VI.
Мита Ракић. – Анђа Загорничанка. – Ракић као преводилац. – Термолама. – Атаман Куницки.

Историје српске књижевности у XIX веку не бележе једног човека врло лепих особина, иако је он то заслужио. To je Мита Ракић (1846–1890). Можда га не би требало споменути као писца стручних расправа, али га треба забележити као преводиоца. To je човек који је српској књижевности дао неколико врло значајних превода. Знао је више страних језика, био је изванредан познавалац матерњег језика, па је то учинило да су његови преводи имали велики значај код Срба. Он је био тај који је превео: Историју умнога развића Јевропе од Дрепера (1871), Хајнеове Идеје (1877) и Игове Јаднике (1872). Баш говорећи o његовим преводима с немачког рекао је Иван Димитријевић o Ракићу ово: "Способности и књижевни дар које је Ракић показао у својим преводима такви су да се он може сматрати више као књижевна личност, мање као обичан пресађивач из туђих књижевности"^[583].

Ракић је преводио и с пољског. Не много, додуше, али ствари које је преводио, да ли због садржине, или због језика његових превода, биле су веома популарне^[584].

Као и сви ђаци оног времена и Ракић је необично волео да учи стране језике. Први његов штампани рад то је реферат o преводу с француског Ј. Миловановића романа Лепа Ева^[585]. Вероватно је тих година као великошколац учио и пољски. Можда је занимљиво споменути да је 1866 он био један од оснивача друштва Србадија на Великој школи, које је одмах било забрањено. Од других ђака налазе се с њим Живко Поповић, ваљда највећи наш језички пуриста из тих времена, Светислав Вуловић, касније професор књижевности на тој истој школи, Адам Богосављевић, чувени политичар, и Сима Поповић, песник и преводилац Адама Мицкјевича у Вили^[586]. У томе друштву могао је он учити стране језике, нарочито словенске, a морао је неговати и свој матерњи језик. Та његова група, осим тога, – ово је сад за нас важно – била je словенски расположена. Карактеристична je можда једна ствар из школовања Ракићевог. Тих година добише београдски великошколци од руских студената једно пријатељско писмо у којем Руси позивају своју браћу Србе на сарадњу, па између осталог споменуше да би се ваљало борити и за "јединство литературног језика". Али српски великошколци осетише шта je то имало да значи, па по упутству професора Стојана Бошковића одговорише врло лепо, али рекоше да народну просвету треба подизати "на свом рођеном језику"^[587].

Ето, у таквом кругу ђака који су особито ценили свој "рођени језик", a волели стране језике, развио се Ракић, касније славни наш преводилац. Али то није још све. Друштво га je могло само учинити пуристом, a он је много више, он је мајстор језика. За то му је помогло много то што је био родом из краја где се добро српски говорило. Рођен у Мионици, Ракић је основну школу учио у месту рођења и у Ваљеву. Одрастао je у крају у којем је заиста српски језик био пун неисцрпнога блага. A кад се касније у гимназији, у Београду, почео старати да се тим језиком служи и за превођење, Ракић је још више обогатио и речник и конструкције својих реченица. Зато је језик у његовим преводима изванредно жив, једар и пун веома бираних и лепих народних речи. Он је врло брзо постао познат по тој својој особини. Кад године 1869, као државни питомац у Немачкој, понуди Српском ученом друштву свој превод Дреперове Историје умног развића Европе, Друштво понуду прими, a отсек којем је то било поверено забележи ово у својим записницима: "Одсек с радошћу прими ову понуду, обрадовавши се што се тог посла хоће да прими писац тако вешт и нашему језику"^[588].

С пољског је Ракић превео један роман од Јежа и две приповетке од Чајковског.

Раније смо већ говорили како су Јеж и Стојан Новаковић бирали шта да се преведе на српски од Јежевих ствари. Избор je пао на роман Handzia Zahornicka или Анђа Загорничанка, како је Ракић зове. Новаковић је роман онда дао Ракићу и током 1867 овај роман је штампан у Вили^[590].

Овај Јежев роман једна је од првих његових ствари. Штампан je први пут 1859 у листу Gazeta Warszawska, a 1860 издат je и засебно. To je сасвим друкчија ствар од Асана,o којем смо већ говорили. Јеж je у овом роману описао јаде и невоље свог родног краја, па је зато ту много дубљи и много стварнији. Ту он више није романтик, какав се показао у Асану, ту је реалиста. И у овом роману, као и у многим каснијим, узео је Јеж себи за предмет највећи пољски друштвени проблем: несугласицу и борбу између сељака и спахија. Овај роман спада у боље ствари Јежеве, како по обради, тако и по композицији, која је увек била најслабија страна овога писца.

Превод је врло добар. То кажемо иако знамо да Ракић није знао баш добро пољски, да многе чисто пољске обрте није могао увек разумети и да се зато нађе у његовим преводима често промашен смисао реченице. И то ће му се дешавати у преводу Јежа. Шта ли би тек радио да је преводио којег писца који je тежи? Али то ћемо видети кад будемо говорили o Ракићевим преводима Чајковског.

Право је уживање читати Ракићев превод. Ни на часак човек не може помислити да чита превод: речничко богатство, одлична реченичка конструкција и мелодиозна јекавштина дају Ракићевој реченици особиту драж. Утолико је већa штета што Ракић није боље знао пољски, или бар што није чешће загледао у речник. Ево како гласи код њега прва реченица: "Весело су провели Загорничани дан старе 18.. године; весело, иако мраз не попушташе, иако земљу бијаху покрили дебели сметови снијега, под којим колибе загорничке и двор и крчма изгледаху пуно дивније и красније". Неке ствари могу бити намерно измењене, али код неких су очевидне грешке. Ево како стоји у оригиналу: "Wesoło kończył się w Zahornikach ostatni dzień starego 18.. roku; wesoło, chociaż mróz nie popuszczał, chociaż ziemia pokrytą była grubą warstwą śniegu, pod którym chałupy zahornickie, i dwór i karczma, wyglądały trochę dziwnie, ale ładnie". С изменом у првом делу ове реченице могли бисмо се сложити, јер заиста српски боље звучи Ракићево од дословног превода: "Весело се свршавао у Загорницима последњи дан старе 18 . . године". Ракић је ставио људе место села, a глаголом "провести" рекао да је тај дан свршен. Ни то баш није тачно, јер је дан био на измаку, a није био ни свршен ни прошао, али може се примити. У пољском тексту не спомињу се "сметови", него "дебели слој снега" ("gruba warstwa śniegu"), што свакако није исто. Крај реченице је сасвим промашен. Већ се по Ракићевом: "пуно дивније и красније" види да ту нешто није у реду. И заиста, у оригиналу тај крај значи: "под којим су (слојем снега) загорнички кућерци, и двор, и крчма изгледали мало чудно, али лепо".

Што је занимљиво, касније се Ракић боље сналазио у пољском тексту. Ако се нађе која омашка, биће мање важности. Тако ће реченицу: "Stanęło na tym że Wasyl miał rację" превести нејасно са: "Застало на томе да Васиљ има право". Међутим, то би српски ваљало рећи: "Сврши се с тим што Васиљу дадоше за право". Тако ће и "odpowiedzieli kolejno" (одговорише редом, т. ј. један по један) превести са: "прихватише сви у глас". Другу главу Јеж почиње овим обраћањем читаоцима: "Szanowni czytelnicy! – Zdziwicie się zapewne że przemawiam do was w drugim rozdziale. Muszę się wytłumaczyć dlaczego tak się zrobiło". Ракић то преводи овако: "Поштовани читаоци! – Мора да вам није мило што сам корачио и у други раздио да вам приповиједам. Али могу вам протумачити зашто се то тако десило". Јеж је пак сасвим друго хтео да каже: он се правда што се oбраћa непосредно читаоцима, a не што прича даље. "Сигурно ћете се зачудити што се вама обраћам у другој глави. Морам се оправдати зашто се тако десило" – вели Јеж. – Није Ракић знао ни извесне особине или обрте чисто пољске. Само један пример за то. У пољском пише "państwo Wincentostwo" a Ракић то преводи са: "господство Винцентијево (живљаше доста добро)". A то у ствари значи: "господин Винценти са женом".

Али све те ситне замерке учињене преводу Ракићеву, не иду за тим да умање вредност његовог превода, него баш да покажу како и онда кад преводилац не погоди тачно сваку реч оригинала, превод може имати своју гипкост, свежину и привлачност.

Од Михала Чајковског превео је Ракић две приповетке: Термоламу^[591]и Атамана Куницког^[592]. Већ смо толико пута у овом раду говорили o Чајковском, да сад не бисмо имали више шта да кажемо. Сад ћемо још једном подвући да је стил Чајковског далеко тежи за превођење од стила Јежевог, па je Ракић морао око њега имати и више мука. Чајковски је сав китњаст, препун провинцијализма, како у речнику тако и у реченичким обртима. Тешко би било преводити распојасанога Чајковског чак и ономе који би пољски језик знао одлично, a Ракић га није тако знао. Зато ћемо на више места наћи омашака које нису баш лаке врсте.

Прегледајмо најпре Термоламу.

Лепо је преведена реченица: "jak do uścisków wzięli przed siebie teorbany", и то много краћe: "загрлише теорбане своје". Али није добро оно што долази даље: "прстима лијеве руке хватају је за грло: o затежу струне, o попуштају их, док на пошљетку не ударише у струне свијема прстима десне руке и не задрумкаше..." У оригиналу то гласи: "palcami lewej ręki przebierają po ramcu: to cisną w wiązanie strun, to palce od niego odrywają; a prawą ręką wszystkimi palcami zadrumkali w struny"... To би међутим значило ово: "прстима леве руке пребирају по врату (теорбане): час притискају прстима жице, час их од њих дижу; a свим прстима десне руке задрумкаше ..." Овде је претстављена читава радња. – Нарочито је муке задао Ракићу опис девојчета из прве главе. И ту ће преводилац направити неколико врло тешких грешака, али ће имати и неколико изванредно преведених реченица. Ту ће "obrazki świętych Pańskich" (слике светаца) постати "лик свете тројице"; "kraśna żyszka" (дивна трака) остаће непреведена, a Ракић ће ставити произвољно неке "сребрне парице", те ће његова реченица звучати врло пријатно: "...око главе, у гавран-витице уплетене сребрне парице". Кад наиђе реченица: "buciki z czerwonego tehinu srebrem kute" (ципелице од црвена техина сребром оковане), Ракић ће то сасвим изврнути и написати нову реченицу која нема никакве везе с овом: "на грудима му (девојчету) кита од црвенога телина сребром подрешена".

Али зато има реченица које су сјајно преведене. Довољно је да споменемо макар само неколико врло ретко употребљаваних речи, које Ракић не заборавља при превођењу: лазина, кошуља "све црвено клечана", "стари Дашко бијаше некад момак један по један", негованка итд.

И у Атаману Куницком има доста ствари рђаво преведених. Тако ће "niebawem" Ракић превести са "одмах", a оно значи: "ускоро, брзо" и то у реченици стоји као градација према прилогу "одмах"; "zawsze" преведено са "сасвим" a значи "увек"; "szumne biesiady" преведено са "радостан збор", a значи "бучна гозба" итд.

Зауставићемо се на једној занимљивој реченици. Она код Ракића одиста лепо изгледа: "Атаман Куницки купи војску и курење запорошке под Бијелом црквом: и кад се на брјеговима дивне Мале Русије заблисташе пушке јаничарке, кад се диже гoрa од коса и копаља, кад земљу притискоше товни коњи a добри јунаци, атаман сазва старјешине..." Али то није оно што каже Чајковски. Ево како је код њега: "...a kiedy brzegi przeźroczystej Rosi pokryły się kuszczami janczarek, lasem spis i kos, tabunami koni i tłumami wojennego ludu"... A то значи: "а кад обале бистре (провидне) Рocе (реке) покри жбуње од пушака јаничарки, гoрa од копаља и коса, џелепи коња и гомиле ратника..." Ракић је погрешио најпре што је од реке "Roś" мислио да je "Ruś" (Мала Русија, Украјина). Да je Roś река могао је лако видети и по томе што се говори o обалама. Али је он и ту погрешио па "brzeg" превео са "брег", место са "обала". Да је ову реч добро превео, све би испало добро. Не би онда морао ни придев "przeźroczysty" да преводи са „диван", иако је тај придев и по облику налик на српски "прозрачан". – Није Ракић био довољно јак у пољском да га сличности пољских и српских речи не одведу на погрешан пут. Тако ће реченицу: "Skończył Ataman i nakrył głowę" превести наравно овако: "Умуче атаман и поже главу". А, међутим, то значи: "Сврши атаман и стави капу на главу".

Велика је штета што Ракић, овакав зналац српског језика и ненадмашан преводилац с других страних језика, није мало боље познавао и пољски; задужио би нас свакако много. Његови преводи с пољског имају и овако своју вредност, чак веома велику, али би онако били ванредни. A Ракић je такве преводе могао дати.

VII.
Сима Поповић. – Две речи. – Племић и девојче. – Самац.

Међу омладинцима шездесетих година било je толико много и писаца и преводилаца да је каткад тешко пронаћи оне који су имали талента a остали заборављени. Један од таквих биће да је и Сима Поповић. Он је родом Сремац, из Товарника (рођен 1844), гимназију је учио у Винковцима и Карловцима, па је онда 1864 прешао у Београд и ту учио на Великој школи до 1868, када му је забрањен боравак у Београду после убиства кнеза Михаила. Неко време је живео у Новом Саду и Земуну, a онда је отишао у Црну Гору и тамо остао до краја живота. Писао је песме, али је нарочито запажен још као омладинац што је штампао неке преводе из индиске Махабхарате и Рамајане и прву књигу Боденштетова дела Хиљаду и један дан на истоку (1870). A за нас је важан што је преводио Мицкјевича.

Сима Поповић je припадао истој групи великошколаца којој и Мита Ракић, иако је од овога био старији две године, a од других и више (Вуловић је рођен 1847). Већ смо раније рекли чиме су се највише бавили ти великошколци: учили стране језике и гајили свој матерњи. У том друштву је вероватно Поповић учио и словенске језике, ако их није учио и раније, и заједно с Ракићем сарађује на Вили. Ту je штампао и своје пољске преводе три Мицкјевичеве песме. И он је био један од оснивача удружења великошколаца Србадија 1868^[592].

Први Поповићев превод је песма Две речи^[593]. Ову је песму написао Мицкјевич 1825 у Одеси и спада у низ песама посвећених вероватно Каролини Собањској^[594]. Мисао песме је ова. Песник се обраћа својој драгој и вели да је не жели ништа питати кад је насамо с њом, али би хтео да прочита њене мисли пре но што у оку засјаје, a речи би хтео чути пре но што их она искаже. Он само две речи жели: "волим те!" Па и кад буде с њом на небу, да му је те речи да види написане у њеном оку и свуд око себе.

Поповић је понешто мењао. Сасвим је тачан и добар превод прва Поповићева строфа:

Кад на само с тобом седим,
Немам када да т' што питам.... итд.

То су све осмерци као и у оригиналу. Има их осам. Једном је Поповић направио један стих више. "Chciałbym wszystkie myśli czytać – Wprzód, nim w oczętach zaświecą" преводи Поповић с ова три стиха:

Јер бих хтео да прочитам
Сваку мис'о јоште прије
Док је око каз'ло није ...

Мисао је сасвим добро пренесена. Ублажено је мало само оно: "nim w oczętach zaświecą" ("пре но што у очима заблистају") којему одговара: "док je око каз'ло није".

Даље је преводилац слободнији. Идућа мисао мало је искренута. To je дошло свакако због незнања језика, јер других разлога није било.

I nie potrzeba tłumaczyć,
Co chcę słyszeć, co zobaczyć,
Rzecz nie trudna i nie nowa,
Moja luba! te dwa słowa,
"Kocham ciebie! kocham ciebie!"

("И не треба објашњавати шта хoћу да чујем, a шта да видим, ствар није тешка ни нова; драга моја, ове две речи: "Волим те!...")

Преводилац je у прва два стиха, вероватно зато што није знао шта значи "zobaczyć" (=видети), видео антитезу, те их преводи овако:

И не треба тумачити
Шта бих хтео потлачити,
И шта б' опет радо слуш'о.

Даље преводилац мења ритам, унеколико иречи, алиисказује мисао из оригинала:

Речи ове нису нове,
A лаке су, моја душо:
"Љубим те!"

Поповић је ипак измену учинио заиста с пуно осећања за лепоту. Нарочито последњи стих много јаче делује него уједначено низање речи у Мицкјевича. Читава ова мисао има лепу ритмичку градацију: први стих је лак, у другом се ритам нешто успорава, да се у последњем сасвим задржи. To je одлично погођено, јер је та мисао последњег стиха тема читаве друге половине песме.

У другом делу песме Поповић се такође не придржава метра оригинала, али мисао исказује сасвим добро. Ево како те измене изгледају.

Innej muzyki i w niebie
Nie chcę od wschodu jutrzenki
Słyszeć do zachodu słońca...

("Нeћу ни на небу да слушам другу музику од зоре ране па до заласка сунца").

Поповић ће то рећи овако:

И у небу свирка свака
Ништа није;
Јер мени је
Од зорице па до мрака
Доста ова једна сама...

Само прва два стиха као да нису на своме месту, a ипак је и њима изражена мисао ориги΀½ала.

Велику вештину у грађењу стихова показао је Поповић преводећи песму Племић и девојче^[595]. У оригиналу песма се зове Panicz i dziewczyna. Она није цела Мицкјевичева. Први део, првих девет строфа, написао je A. Одињец (1804–1885) и штампао je у листу Dziennik Wileński^[596] 1822 године. Године 1826 у часопису Biblioteka Polska^[597] ова песма изиђе под именом Адама Мицкјевича, али сад има још два дела, свега пак двадесет и три строфе. Песма је иначе штампана и у збиркама Одињеца и у збиркама Мицкјевича^[598].

Ова Мицкјевичева романса мало је Бранкова Девојка на студенцу, a мало Враголије. Девојка бере јагоде у шуми. На коњу дојаши млади властеличић и пита за пут. Она му каже, али се он понова врати и вели да тај пут није добар. Она му казује други. Он одлази и опет се враћа. Али сад силази с коња, седа крај ње и за пут више не пита. – Песма је сва у шестерцима с двоструким римовањем (abab). Поповић је у свом препеву скроз сачувао и метар и римовање као у оригиналу.

И овај превод je, с мало изузетака, сасвим добар. Не треба, мислимо, ни подвлачити нарочито какве је муке имао преводилац да у свом преводу буде формално веран оригиналу. A он је остао, поред свега тога, сасвим веран оригиналу и по садржају. Ево прве строфе оригинала:

W gaiku zielonym
Dziewczę rwie jagody.
Na koniku wronym
Jedzie panicz młody.

A то у Поповићеву преводу гласи:

Јагоде по гају
Браше чедо мило;
A на вранцу, змају
Момче дојездило.

Није преведено само да je гaj "зелен" и да момче није обично, него је властеличић (panicz). To се касније из других стихова види. Али не сматрамо за грешку ни једно ни друго, јер гaj мора бити зелен кад се беру јагоде, a за "момче" већ рекосмо. Једино је био непотребан онај "змај" у стиху: "А на вранцу, змају". Њега је довела ту потреба за римом. Зато ипак ништа не квари смисао. И тако иду скоро сви стихови: глатко и добро.

Тек на два три места преводилац је очевидно изгубио смисао. По некима се само види да Поповић није био сигуран у своме знању пољског језика, a тек се на једном месту променио и смисао читаве строфе због једне грешке. Други пут девојка показује пут и вели:

To jedź pań drożyną
Na prawo kurhanu...

("Идите путићем десно од могиле"). Поповић то преводи произвољно са:

"Иди стеном сада
Десно по хумићу!"

Кад младић каже: "Wjechałem do rowu" ("упао сам у јарак") преводилац то преводи са: "Ja бејах до рова". То чини зато што не зна да пољско "do" значи "у".

Преводилац је изгубио смисао и у овој строфи:

Poluję dzień cały,
Koniam nie popasał,
Jeździec zadyszały,
Konik się zahasał.

("Цели дан ловим, коња не напасах, коњаник се задувао, коњ се заморио").

Поповић није разумео да младић говори два пута o себи па o коњу, него све приписује коњу:

Цео дан тумарах,
Коња не напасох;
Beћ га изда пара,
Како се закас'о.

Али су то ипак све ситније грешке због којих се ништа не мења ток причања. Једино рђаво схваћено место у целом преводу то су последње две строфе. Грешка није велика, али је зато променила читаву мисао. Ево шта ту каже песник тачно: Како је дувао ветрић с те стране дубраве, песник није могао чути говор властеличића, али по очима и изразу лица прочитао је сигурно да властеличић девојку више није питао за пут. Поповић је ту разумео нешто сасвим друго, те је и завршетак изгубио свој фини тон:

Ал' хука олује
Диже се у гори,
Те не мож' да чује
Шта јој племић збори.

Ту je испало као да девојка не чује шта јој говори младић.

Поред ових малих омашака, Поповићев превод ове романсе заиста је одличан.

Добар је и трећи Поповићев превод Самац^[599]. To je у оригиналу Pieśń pielgrzyma (Хаџијина песма). Написао је Мицкјевич или 1832 или 1837 на своме европском лутању, "хаџилуку", како је он назвао потуцање пољских емиграната. Мисао је слична оној коју је изразио у песми Nowy Rok. О томе смо већ говорили. Пролеће је, вели песник, a он му се не радује; чује песме, ни оне га не веселе; зашто га бар мисли, деца његова, не радују? – пита се најзад. Зато, вели, што је његова душа удовица, a деца сирочићи.

Превод je добар, можда чак и врло добар. Поповић је добро погађао мисао оригинала, a правио је и глатке стихове. Не треба му замерити што је, ради слика, на једном месту рекао: "славуј поји". Али су му две последње строфе промашене, a веома су важне.

Dzieci moje, myśli, słowa!
Czemuż się z was nie weselę?
Ach, bo dusza moja wdowa,
Dzieci wiele – sierot wiele.

("Децо моја, мисли, речи! Како ме ви не радујете? Ах, јер је моја душа удовица, много је деце, много сирочади").

Поповић није разумео ову лепу песникову мисао. Зато је направио једну строфу према ономе што је разумео од текста оригинала:

Лепе речи, лепе мисли
Ја осећам много, много;
Ал' ми душу јади стисли –
Ским бих песму делит' мог'о?

Ни другу, управо последњу строфу није пренео Поповић добро.

Mija wiosna, mija zima,
Mija pogoda i słota:
Nie przeminie żal pielgrzyma.
Bo on wdowiec i sierota.

("Пролази пролеће, пролази зима, пролази лепо време и слота: али туга хаџије [луталице] не може проћи, јер је удовац и сирота").

Поповић је рђаво превео прва два стиха, јер није у њима изразио песникову констатацију да све пролази: пролеће, зима, слота и лепо време:

Прође зима и пролеће,
Мину бура, која поче;
Ал' путнику туга неће,
Јер је самац и сироче.

Морамо ипак рећи да је друга два стиха Поповић превео сасвим добро. Добро пристају чак и именице "путник" и "самац".

VIII.
Владимир Николић. – Полазак на Цариград. – Мушица.

Свега три превода с пољског остала су нам од Владимира Николића-Илића. И он је одрастао у Србији, a стране језике је почео учити ваљда још као гимназиста. Био је брат чувеног јаворског јунака Михаила Илића, ђенералштабног мајора, такође зналца страних језика и војног стручњака. Можда је што од страних језика млади Владимир учио и од свога брата. Могао је понешто научити и од Јована Драгашевића, код којега је као ђак становао^[600]. Али је његов интерес могао доћи и од самих другова великошколаца. Он je у ђачком животу имао чак и извесне улоге. Тако га 1868 године налазимо као "писара" Побратимства^[601]. Умро је врло млад, као ђак, оставивши за собом приличан број превода с француског, руског, пољског и малоруског. Од већих његових превода споменимо Лабулејев Париз у Америци и Игова Сиромаха Клавдија, оба изишла 1869. Особито je волео словенске језике и књижевности. Можда је занимљиво оно што каже сам Илић уз превод песме Тараса Шевченка Завет: "Жалост је велика што се у нас слабо уче словенски језици, a не би с горег било да наши песници баце Гета, Хајна итд..."^[602].

Илић je с пољског превео три ствари, један чланак и две приповетке. Чланак се зове Оптичка варања^[603] и нема за нас никакве важности. Зато ћемо се зауставити само на приповеткама.

Први превод Николићев изишао је 1866 у Даници и то је приповетка Михала Чајковског Полазак на Цариград^[604].Опет Чајковски! Ово је једна од оних његових приповедака у којима описује козачке борбе на мору. Описан је ту један поход на Цариград под командом младог козачког атамана Шаха.

Превод je доста добар, али понегде има таквих грешака које често морају човека зачудити. Види се да је Николић на овом преводу учио пољски. Погледајмо само прву реченицу: "Cztery lata jak Szwed zasiadł miejsce Batorego". Преводилац није знао ни пољску историју нити je разумео пољски текст. После краља Стефана Баторија (1576–1586) дошао je на пољски престо Швеђанин Зигмунд Ваза (1586 до 1632). И Чајковски је оном реченицом хтео речи: "Већ четири године како на Баторијеву месту седи Швеђанин". Илић ништа од тога не разуме и овако преводи ту реченицу: "Ето већ четири године како je Швед опсео место Батори". Испало је чак да је Батори име вароши. Идућу реченицу је преводилац нешто раширио. Смисао је разумео, али како није знао историју, a прву реченицу рђаво превео није смео даље да преводи добро. Чајковски каже ову мисао: "Szlachta strzepnęła swawolne karki, bo obróża sworności spadła". Илић je много описно то рекао: "Племићство je вукло на своју страну, јер су вериге, које их свезиваху, пораскидане, јер је слоге нестало". A пољска реченица све то каже краће и боље: "Племство подиже самовољне вратове, јер паде ланац послушности". О слози чак нема ни речи.

По горњим примерима могло би се помислити да је овај превод врло слаб. Међутим, није тако. Има у овоме преводу још повише омашака ове врсте, па ипак има и пуно добрих особина. Али све то показује да Николић још није био довољно знао пољски да би могао преводити, и то овако тежак текст. Његов српски језик је доста гибак, реченица лепо тече, превод се лако чита.

На лакшем тексту Николић ће се много боље показати.

Друга приповетка коју је Николић превео с пољског била је Мушица од Јана Захарјасјевича (код Николића Захарјашевич), "критичка студија", одељак из већег дела: Јунаци и јунакиње у роману^[605]. У оригиналу ова приповетка носи наслов Muszka czyli wzajemne dopełnienie się a изишла je 1868 године у часопису Strzecha^[606].

Избором Захарјасјевича Николић нам je дао још једног сувременог пољског писца. Што је још занимљивије, овај je писац живео у Пољској и описивао пољски живот, док су сви досадашњи писци који су код нас превођени били из емиграције. Захарјасјевич (1825–1906) je био из источне Пољске, русинског порекла, истих година и идеја као и Јеж. Он је један од првих пољских писаца који је почео да описује живот пољског грађанског сталежа. И сам је био пореклом из грађанске породице, по политичкој оријентацији испочетка ватрени демократа. Зато су га необично занимала друштвена питања, те им се одавао свим жаром. У томе правцу дао је више дела и она су свакако оно што је најбоље од читавог његовог дугогодишњег и веома плодног рада. Захарјасјевич је један од првих пољских реалистичких писаца.

Приповетка Мушица добро карактерише својега писца. Захарјасјевич у њој показује доста разноврсних особина: добро сликање прилика, добро психолошко анализовање и најзад фини хумор. Већ прве реченице то сјајно показују: "Sąsiad nasz, pań Tadeusz, należał do tych ludzi którzy zbyt wcześnie uroili sobie w głowie, że człowiek nie na to żyje na tym bożym świecie, aby rano się ubierał, w południe szedł na obiad do angielskiego hotelu, po obiedzie na kawę do Lursa, a po przechadzce w Saskim ogrodzie na herbatę do JWPaństwa Prezesostwa. Wlazła mu do głowy myśl hypochondryczna że każdy człowiek może w życiu coś dobrego dla ogółu zrobić a przynajmniej dla niego pracować". Нa овој реченици видећемо и како наш преводилац преводи. "Наш сусјед, господин Тадија, био ти је од онијех људи који још израна (zbyt wcześnie = сувише рано) уврзу себи у главу да човјек не живи на овом бијелом свијету да се рано обуче, у подне отиде у инглески хотел да руча, по ручку на каву код Лурса, a послије шетње по Саском врту да се сврати на чај код чиновникове куће". Мисао из оригинала пренесена је сасвим добро. Може се рећи "да се рано обуче", али пољска реч "rano" значи и "ујутру, јутром", па би и овде можда било боље да је Илић тако превео. Врло рђаво je преведен крај. Оно "код чиновникове куће" не значи ништа. У оригиналу је: "JWPaństwo Prezesostwo" a то значи: "породица господина претседника". И друга реченица је сасвим добро преведена: "Њему се уселила хипокондрична мисао да сваки човјек у свом животу може што добро привриједити друштву или бар за њега радити". Илић је нарочито добро превео "ogół" са "друштво".

Већ по самом овом почетку види се да је Николићу много лакше било преводити Захарјасјевича него Чајковског. Можда је он касније мало боље научио језик, али ће ипак бити главни разлог у томе што Чајковски заиста има врло тежак стил за превођење. Захарјасјевич има много стварнији стил, па га је лакше и преводити. Оно пак што је каткад наводило преводиоца на грешке, то је заједљивост која се осећа у начину писања овога писца, као и мало ироније. Илић ће написати овакву реченицу: "Тако је увијек излазио на крај и међу лијепијем сполом држали су га за човјека врло разумнога, врло поштованога, врло достојнога, кога би човјек могао много поштовати, веома цијенити – и ништа више!..." Међутим, у оригиналу је почетак друкчији, па и читава мисао добија други значај. Овако почиње та реченица: "Tym sposobem przegrywał sprawę i uchodził między płcią piękną za człowieka bardzo rozumnego..." A то значи: "Нa тај начин он je увек пролазио рђаво (губио игру) и код лепог пола сматран је за веома разумног човека"...

Оно што се види у стилу сваке од ових реченица показао је Захарјасјевич и у читавој овој причи. Пан Тадија, човек од дела, радник, не уме да се снађе у средини која не воли ни рад, ни поштење, ни морал. Нa несрећу своју он се заљубљује у једну младу девојку и жени се зато да га тај брак убије: да он ради и слуша, a жена да се забавља с другима. И све зато што није био као остали, који мисле само на то како да "утуцају" време и како да уживају. A друштвена питања и проблеми, то су досадне ствари којима се могу бавити само незанимљиве особе као пан Тадија.

Ова приповетка је врло важна за нас. To je једина ствар у којој су српски читаоци могли видети чиме се бави свет у пољској вароши, какав је тај свет, у каквим приликама живи и какве су му жеље и тежње. Слика је, додуше, неразвијена и једнострана, али ипак од велике вредности. Зажалити можемо што нисмо добили више оваквих ствари.

IX.
Преводи Михаила Ћелешевића. – Јован Јовановић Змај према Пољацима. – О Сирокомљи. – Пeт талира. – Црна сукња. – Т. Недељковић преводилац К. Бжозовског. – Милорад П. Шапчанин. – Драгутин Томај Тумински.

Остало би нам да споменемо још неколико књижевника који су преводили с пољског или су писали што o пољској књижевности. Листа није баш мала. Ми ћемо се задржати само на некима мало дуже, јер сматрамо да су то заслужили, остале ћемо на крају само споменути.

Још педесетих година јавио се у Београду један велики љубитељ приповедака Михала Чајковског. Био је то Михаило Ћелешевић. Откуд у њега толико одушевљење за Чајковскога тешко је рећи, тек он 1854 издаје једну, a 1856 другу књижицу са по једном приповетком Чајковскога^[607]. Он је преводио ове приповетке с немачког, као што и сам признаје. Та његова наклоност према Чајковском не заврши се на томе. Кад шездесетих година поче да издаје лист Ружу, добро познат по једној сатири Ђуре Јакшића, Ћелешевић се понова врати своме миљенику те за овај лист преведе две ствари од Чајковског: Павле Виховски^[608]и Љубав и обожавање^[609]. Ове последње ствари могао је преводити и уз припомоћ пољског текста, јер је тад изгледа већ знао и пољски. То бисмо закључили по преводу приповетке Изненадно весеље^[610]. Ову приповетку вероватно није могао наћи преведену. Писац јој је неки Едвард Дуљски и ушао je у часопис Dziennik Literacki^[611] поводом једног конкурса, да се после више не јави. Ћелешевић је дакле ту приповетку, која ипак није без извесне вредности, јер има у њој нешто сликања друштвених односа, нашао у томе часопису и превео је за свој лист. Превод је слаб, али је преводилац ипак познавао прилично пољски језик.

*

*         *

Јован Јовановић Змај чуо је за Пољску још кад је био врло мали. Знао је ону причу како је неки професор из Пољске окачио роди o врат траку с натписом: "Ciconia ех Polonia". С том траком оде рода у јужне крајеве. Кад се друге године врати, донесе своме староме познанику, професору, на врату златан прстен на којем је писало: "Ciconiam cum donis remittunt Jndi Polonis". Ове две латинске реченице знао je Змај напамет још онда кад није био ни почео да учи латински^[612].

Крећући се стално у групи политичара око Светозара Милетића, Змај је шездесетих година почео да се бави врло често пољским питањем. Као ни Милетић тако ни он није гајио симпатије за Русију само због њеног поступка према Пољацима. Зато je у својим шаљивим листовима стално пецкао Русију. Нарочито је био оштар у Комарцу. И то је почео још од 1861 године. Таква је шала Званична мњења o бојама у Варшави^[613] преведена из мађарског листа Иштекеш. То су све "наредбе" Горчакова од 9-17 априла, кад су били нереди у Варшави: "Будући да црна боја значи жалост, a у Варшави je сад забрањено жалити, то се запрећyје трговцима у излоге метати црну боју". Ове врсте су и остале наредбе. Црвена боја потсећа на крв, забрањује се; жута значи смрт, a то би опомињало на оне који су изгинули 8 априла, забрањује се; љубичаста потсећа на модрице од 8 априла, забрањује се, итд... "Допушта се трговцима да измисле каку нову боју које ни у дуги нема, па ту боју онда слободно изнети и продавати смеду" – завршава се овај списак "наредаба". Таквих ствари има и стихована Посланица побри у селу o новијем политичком стању неки држава од Ђорђа Рајковића која се настављала. У једном броју биће ови стихови:

У Пољској су пољске радње напустили, друже!...
У Варшави с ограшја је врућина и зима,
Није шала, Горчаков је загорчао свима.
Пољак има још живота!... ^[614]

У другој једној посланици Рајковић ће врло оштре речи рећи o апсолутизму руског цара:

Цар московски Александар, самодржац – кнуте,
Њихово се Величанство на Пољаке љуте,
По сибирски сипљу грдње и укоре млоге,
Још "указе" растурају необично строге.
Ал' народи вичу: пре ће са рамена глава,
Нeг' што ћемо напустити света наша права.
О ви круне апсолутне, слободу нам дајте,
У вашу се полицију много не уздајте!^[615]

To je међутим све било ситно према оном што ће бити 1863 и 1864 године. Тек тад је букнуо устанак у Пољској, Змај је почео писати у Комарцу o томе. Ево како изгледају једни његови Ташци: "Ове године имаћемо рано пролеће, зато се већ и почињу пољске радње. Декоји пророци веле да ће ове године и у Русији бити топлије него обично"^[616].

У српским листовима су вођене каткад врло оштре препирке поводом пољског устанка: једни су били на страни Пољака, други на страни Руса. Било је и чланака у којима се спомињала некадашња власт Пољака над Русима, па ће зато Змај написати ово: "Преправите се, господо, скоро ће у неким српским листовима изаћи ода o пољској кнути и o сиротим угњетеним Русима"^[617]. A у истом броју и ова добра досетка: "Ко каже да Руси нису допуштали Пољацима скупштине? сваке године су се скупљали у – Сиберији". Понекад ће Змај сасвим озбиљно проговорити: "Рђав појам имају наши старовоље o православију кад мисле да православије не допушта угњетеног жалити и добра му желети"^[618]. Најречитије је пак оно кад одговара русофилској штампи: "И заиста вели Н. да су се Пољаци од беснила побунили. Тако је кад је људима сувише добро. Зато би требало ваљда и босанску рају мало строжије држати, да и они мало зла окусе, како се не би од тешка добра побунили"^[619].

Тако је Змај пратио развој пољских догађаја шездесетих година кроз свој Комарац.

Није само кроз овај лист Змај показао симпатије према Пољацима. Још две ствари je у то време написао којима показује то своје расположење. Прва ствар је чланак Један пољски песник у Јавору^[620]. Реч је ту o Владиславу Кондратовичу Сирокомљи, који је поткрај 1862 године умро у немаштини. Змај је прво направио један повећи увод o приликама у Пољској после 1831, са симпатијама говорио o Пољацима "који на бојном пољу нису бројали жртве, и у духовном су боју одважно гледали у очи свом снажном непријатељу". Пољска књижевност се особито развија од 1815, вели се ту даље, и добија народну боју. Такав "народни" песник је и Кондратович, "чије ће име живети док Пољска траје". Школа му је била: приче материне и очева зарђала сабља која је много бојева прошла, па је чак и на Беч ишла под Собјеским, и све то за добро "ојчизне" (отаџбине). Писао је много. Почело му се и сметати, a он је и онако био "странпутицом пошао". Што је касније писао, биле су или слабе или оштре ствари. "Прве је сам подерао, ове друге је цензура запалила". Најзад се одао неуредну животу и тако и умро. – Читав чланак писан je с очевидним симпатијама за Пољаке.

Друга ствар коју је Змај у то време написао то је песма Пет талира^[621]. Опостанку те песме прича нам Аца Поповић Зуб у својим успоменама^[622]. Кад оно дође у НовиСад Пољак Јаблоновски и уђе у Милетићев круг код Камиле,једнога дана толико узбуди друштво својим "плачем и риданијем" o невољама пољским да Змај под тим утиском написа споменуту песму.

Та није давно – овог лета беше,
Кад оно Пољску муке обузеше ...

И онда Змај прича како je нека млада Пољкиња одрезала своју лепу косу и продала, да би дала гладној сиротињи пет талира добивених за њу. И то нису обични сиромашни људи:

Голи и гладни врли сиротани,
Без крова јадни, ко птица на грани,
На голом каму рањеници пиште.

A и та девојка је остала сама без оца и дома.

Сузећ' са сузним, гладујућ' са гладним,
Тужећ' са тужним, јадујућ' са јадним.

Песма нема какве већe књижевне вредности, нарочито јој је речник у последњим стиховима нешто искварен, али је мисао заиста племенита, и Змај је ту причу испричао да би показао Српкињама како се ваља жртвовати.

Вероватно је још тих година Змај учио мало пољски, али ће тек 1871 штампати препев једне пољске песме. Можда је тај препев постао раније, па лежао у рукопису, али га је могао превести и тад. Занимљиво је да Змај више није ништа превео с пољског, ако не узмемо у обзир једну песмицу у Невену која се зове Капи воде и стена^[623]. Преведена песма је Црна сукњица од Константина Гашињског^[624]. Већ се поводом Змајевих превода више пута говорило да он није увек бирао за превођење ствари од веће књижевне вредности. Тако је било и с овом песмом. Гашињски је скроман стихотворац, без неких великих претенсија, али и без великог талента. Ова песма је исте врсте као и Змајева Пет талира, само јој је тон боље очуван.

Змај је превео три строфе, у оригиналу их има четири^[625]. Превод је доста слободан као што је то обично у Змаја. Ево само прве строфе:

Schowaj matko suknie moje
     Perły, wieńce z róż:
Jasne szaty, świetne stroje,
     To nie dla mnie już.
Niegdyś jam stroje, róże lubiła
Gdy nam nadziei wytrysnął zdrój,
Lecz gdy do grobu Polska zstąpiła
Jeden mi tylko przystoi strój:
     Czarna sukienka!

Змај то преводи доста произвољно, али мисао преноси. Она је нешто измењена по фигурама:

Скин' ми, мајко, цвет из косе,
     Шарно руво, нај!
Ево бисер – просуо сe, –
     Није за ме сјај.

У оригиналу је пак прво реч o хаљини (suknia = хаљина, не сукња!), па o бисеру и најзад o венцу од ружа.

Склони, мајко, моје хаљине,
     Бисер, венце од ружа:
Хаљине светле боје лепе одеће
     Нису више за мене.

Боље је пренесена мисао у другом делу строфе.

У другој строфи (у оригиналу трећој) Змај није пренео мисао која је доста важна била за песника:

Lecz gdy się krwawy ukończył bój,
A on gdzieś poszedł w strony nie swoje...

("Али кад се завршио крвави бој, a он отишао некуд у туђу земљу"). Песник је ово нарочито хтео да истакне, јер је песму написао у Паризу 1832, дакле у емиграцији.

Последња строфа Змајева само је парафраза неких мисли из одговарајуће строфе у оригиналу.

*

*          *

Један превод нам је остао од Тоше Недељковића. То је песма Звезда од Карола Бжозовског (по Недељковићу Брозовски)^[626]. Овај песник је данас прилично заборављен, али je у своје време био веома цењен у пољској књижевности. И не без разлога. За нас је можда занимљивији по томе што је путовао по балканским земљама, – можда је био у Србији – и има пуно песама с нашим мотивима, a још највише по томе што је по Мицкјевичеву наговору превео целог Османа на пољски, па му превод изгорео заједно с осталим рукописима при једном пожару^[627].

Недељковић je с пољског превео само ову песму. И превео је добро. Можда је једино друга строфа нешто слабија од осталих. И мисао је мало крња:

Жалосна је судба моја
На небесном јасном тлу;
Свака звезда трепти, сјаји,
Моју само магла таји,
        Увила је сву!

У оригиналу су реченице јасније мисао је одређеније казана и у бољим сликама:

Smutnie los mój naznaczono
Na niebiesklem jasnem tle,
Wszystkie gwiazdy złotem płoną,
Patrz na tę odosobnioną:
       Ona jedna w mgle!

("Тужно се показује судбина моја према јасноме небу, све звезде пламте у злату, a погледај ону усамљену: једино је она у магли").

Остале строфе су пренесене добро, али оним омладинским речником и језиком. Зато песма губи од своје и иначе не велике вредности.

*

*          *

Доста је глатко превео Милорад П. Шапчанин песму "народног" пољског песника Теофила Љенартовича Два дуба^[628]. Тешко је било и превести ову причицу у стиховима, јер је сва изаткана од једног дијалога који је опет надмудривање два дуба. Нит песме почива на речима, кад се све то преведе, драж се губи. Поред тога, Шапчанин се не држи много мисли оригинала, a каткад направи и рђаву српску конструкцију за љубав слика. Само овај пример:

Од мене љуљу правиће деци,
Испунит' сеном, с јастуци меци,
Окитит' ружом, љубицом, лалом,
Те ћу се љуљат' с дечицом малом.

A у пољском je то речено краће и друкчије:

Ze mnie kołyskę dla dziecka zrobią,
Sianem wyścielą, liściem ozdobią:
Będę kołysał małe dzieciątko –
Albo chłopaka albo dziewczątko.

("Од мене ће направити колевку за дете, сеном ће прострти, лишћем украсити: љуљаћу мало дете – или дечака или девојчицу").

Нема ни онолико набројаног цвећa нити ће се колевка љуљати, него ће она љуљати дете.

Потпуно су непотребна била ова два стиха:

Али од мене, суседе стари,
Правиће људи друкчије ствари.

Toгa нема у оригиналу, a и у преводу не значи ништа, јер се већ после ових стихова прича шта ће то људи правити, па није ни потребно да се све ово говори. Има још нешто овлашно преведених места a има и испуштања.

*

*          *

Зауставићемо се још на једном писцу и преводиоцу који је пратио пољске ствари. To je Драгутин Томај Тумински. Знао је он добро све словенске језике и год. 1868 издао је књигу Славенски разговори у главним словенским језицима: руски, пољски, чешки, бугарски и српскохрватски.... Књига је врло згодна за учење словенских језика, a каква је пишчева мисао водиља била види се по првој реченици која гласи: "Ја сам Славен". Taj Тумински од 1867 сарађује на Световиду Александра Андрића и пише му масу чланака, врло добрих, с познавањем ствари, али увек је на руској страни. Нарочито je o Пољацима писао много. Почео је чланком Пољаци^[629] у којем закључује две ствари: да Пољаци "лакомисленошћу и несташношћу упропашћују своју красну домовину" и ово друго: "„Стара је пословица која вели да Пољак уме умрети, ал' да живети не уме". Овај човек је писао врло живе чланке, с пуно духа и доказа. Наведена реченица доказује да је ствари умео лепо рећи. To ће још боље показати прве реченице из другог једног његовог чланка у којем је хтео да грди Енглезе који не разумеју словенске ствари, a ипак се мешају у њих. "Било je у Лондону. Тамо у енглеској престоници, која је славна због густе магле што је готово целу годину покрива"^[630] – почиње он тај свој чланак и већ наговештава како мисли o Енглезима и њиховом познавању словенских ствари.

Тумински је писао и o пољској књижевности, или боље рећи: преводио је. Из чешког часописа Kwěty превео је два мала есеја, и то један o J. И. Крашевском^[631] и други o сликару Ј. Матејку^[632]. У Световиду је пак превео с пољског једну причу од Ј. И. Крашевског: Заслужена награда^[633], али на жалост нисмо имали у рукама оригинал да бисмо могли видети како је преводио. По другим стварима рекли бисмо да је доста добро знао све словенске језике.

*

*          *

Две ствари су нам још остале које заслужују да се макар спомену. Нарочито то заслужује чувена комедија Александра Фредра Госпође и хусари која је за дуги низ година стално била на репертоару српских позоришних дружина. Да ли су све дружине имале један превод, не можемо рећи. Знамо само толико да је једном превео д-р Н. Прица, како нам каже једна белешка^[634]. Ова комедија је дуго била претстављана свуда и свакако је публика радо гледала, ма да је један критичар веома неповољно оценио, рекавши да је комедија управо лакрдија, писана само зато да насмеје^[635].

Споменимо само још превод једне повеће, али не јаке приповетке А. Косињскога Устанак у Шези^[636]. Преводилац се није потписао, a нагађање нас не би одвело на прави пут. Уредник Јединства, где је приповетка изишла, био је професор Балаитски, па је можда он превео. Тврдити ипак не можемо.

ЗАКЉУЧАК

Ако бацимо један летимичан поглед на цео период времена који смо обухватили у овоме раду, видећемо неколико занимљивих ствари у вези с предметом којим смо се бавили.

Време које смо обухватили првим делом овог свог рада, т. ј. од 1800–1830, обележено je само појединачним интересовањима не само за пољску него и за друге светске књижевности. Још није било каквог система или какве групе књижевника који би се o овоме старали. Зато је све оно што смо могли да ухватимо у томе времену везано за неколико личности, или пак за редакције листова. Тако ће прве књижевне везе пољско-српске бити између Стратимировића и Осолињског, или између Соларића и Сјераковског, или ће бити везане за Новине србске или за Летопис. У овим последњим случајевима Срби ће бити само ђаци, уредници новина раде под утицајем Копитара, a Магарашевић ће радити испочетка потпуно по упутствима Шафариковим, да почне самостално да ради тек кад га је Шафарик напустио. Магарашевић је био тај који је превео и прву пољску приповетку на српски, али не с пољског, јер овај језик није знао, него с немачког. Тако ово прво време, које нам није још донело ниједан превод непосредно с пољског, ипак показује из године у годину, јачање интересовања за пољску књижевност.

Од 1830 године словенска питања код Срба постају много популарнија него раније. И то уосталом не само код Срба. У то време развија своју делатност највећи поборник словенске узајамности Јан Колар. A он је био веома близак пештанским Србима, a преко њих му је лако било да ступи у везу и са другима. Како су се још првих година XIX века Пољаци највише бавили словенским питањима, Срби ће се ових година све чешће сретати са мишљењима учених Пољака и у томе тражити и налазити упутства за даља проучавања Словена. Нарочито су Пољаци историчари били веома омиљени код Срба, јер су Срби код ових налазили одговоре на многа питања која су их занимала. Тако долази до првих превода с пољског који су из Раковјецког, Маћејовског или из Мицкјевичевих париских предавања o словенским књижевностима.

Али паралелно с овим чисто научним интересовањима Срба за словенска питања, појављује се код Словака један јак покрет који је код Срба наишао на веома јак одјек. Био је то омладински словенски покрет Људевита Штура, који је поред чисто словенске основе имао и једну јаку романтичарску тежњу за слободама и равноправностима народа. Словени су били ти који су имали на све стране да нађу своје сроднике у ропству или под Аустријом, или под Пруском, или под Русијом. Зато су те идеје словенског препорода носили не највећи – Руси, него најмањи – Словаци, a највише су симпатије почели привлачити Пољаци због својег дугогодишњег мучеништва, које је било познато већ целоме свету, као и због своје кичељиве борбе да се очува макар оно мало "пољскости", па ма како скупо то стало. Отуд је покрет Људевита Штура био сав полонофилски обојен. Мицкјевичева борбена песма Ода младоcти постала je у неку руку химна те пробуђене словенске младежи. A приповетке Михала Чајковског биле су код Срба необично популарне јер су показивале бескрајне борбе козачкога народа за слободу, тако да су ти козаци Србима често били налик на многобројне јунаке српских народних песама. Зато је Чајковски био први прозни писац пољски који је нашао преводиоце код Срба. A ти преводиоци биће све ђаци Људевита Штура, који су се код њега у Пожуну или Модри, или најзад и у другим местима словачким, учили како треба волети Словене и њихове језике и књижевности. Велика група српских ђака четрдесетих година прошла је кроз Штурову школу и она је углавном давала правац читавој српској омладини све до Мађарске буне. To je била српска омладина васпитавана између 1840 и 1848 године. Да Станко Враз није штампао у српским листовима преводе двеју лирских Мицкјевичевих песама, скоро сва књижевност код Срба преведена с пољског била би чисто патриотско-словенског правца.

Оно што је Словачка преживљавала четрдесетих година, преживљавала је Србија, управо Српство, шездесетих година, с том разликом само што је Штуров покрет био за уједињење Словенства, a наши омладинци шездес΀µтих година, з΀½ајући како је прошао и сам словачки покрет Људевита Штура, тежили су прво ка уједињењу Српства, па тек из њега да доведу до уједињеног Словенства. Слично је уосталом брзо еволуирао и сам Штур. Али омладинско Српство никако није побијало Штурово Словенство, него га је сматрало као природну последицу уједињеног Српства, или Пољаштва и сл.. Зато се нису случајно нашли у политици на истој линији непомирљиви Штуровац и "Славјан" Светозар-Свеслав Милетић и вођи Омладинскога покрета код Срба. И нису случајно ти српски омладинци, борећи се за српство, највише учили словенске језике, преводили с њих и писали o Словенима и o словенској заједници. Све су то били примили од Штуроваца преко неколико својих вођа, који су се томе могли научити код Штура. Па и симпатије према Пољацима остале су онакве какве су биле и код Штуроваца. Зато су омладинци више него икад пре или после учили пољски језик и преводили с пољског и популарно-научну и лепу књижевност.

Ако се сада запитамо како су Срби могли познавати пољску књижевност по оним преводима које су добили и је ли то било довољно, можемо рећи и да и не. Не – зато што не налазимо у нашим преводима заступљене велике пољске романтичаре Словацког, Красињског, Гошчињског, Залеског и др. Једино је Мицкјевич био популаран, и за своју популарност код Срба има да захвали свакако више својим париским предавањима него својој романтичарској поезији, али је ипак и с њоме постао популаран прилично рано, да за Омладине добијемо доста превода који су свакако оно што је најзначајније у нашој преводној литератури с пољског. Мицкјевич је једини велики претставник пољске поезије којег су Срби преводили.

Прозни писци су много боље прошли. Четрдесетих година од ових је на првоме месту Михал Чајковски. И с правом. Он је свакако један од најразноврснијих и најбољих прозних писаца пољскога романтизма. И он је код Срба остао популаран све до краја Омладинскога покрета, и још више: можда је баш тада достигао кулминацију своје популарности, како показују многе појединости. После Чајковског дошли би писци који чине некако прелаз од романтизма ка реализму. Ту би свакако најзначајније име био Т. Т. Јеж, a за њим Ј. Захарјасјевич. И Срби преводе обојицу, првога чак у два маха, и то две веће ствари његове. И ту Срби нису никако били у закашњењу, већ су ове писце преводили онда кад су ови били у пуној снази. Можда су преводима из ова два пољска писца српски преводиоци-омладинци били много ближи новоме књижевноме покрету – реализму, него њихови другови писци-омладинци, који су још увелико пловили романтичарским водама. Утолико већа част припада овим преводиоцима. Зато мислимо да није било без оправдања што смо оволику пажњу посветили свему овоме што се код нас преводило. To je једно важно поглавље наше историје књижевности.

НАПОМЕНЕ

[1] Rački F., Documenta..., Monumenta VII, 1877, str. 393.

[2] Prelog Milan, Povijest Bosne I, стр. 28.

[3] Wiskowatyj Konstanty, Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej. Prace Slovanského Ústavu, sv. XI. V Praze 1933, str. 13-73.

[4] Новаковић Стојан, Леђан град и Пољаци у српској народној поезији. Летопис Матице српске 1879, књ. 120, стр. 159-174.

[5] Новаковић Ст., нав. дело, стр. 164.

[6] Wiskowatyj K., нав. дело, стр. 14-17.

[7] Teršaković M., Beziehungen der ukrain. histor. Lieder zum südsl. Volksepos. Archiv f. sl. Ph., XXIX, 237.

[8] Ћоровић Владимир, Историја Југославије. Београд 1933, стр. 311.

[9] Ћоровић B., нав. дело, стр. 340.

[10] Wiskowatyj K., нав. дело, стр. 74-186.

[11] Wiskowatyj K., нав. дело, стр. 214.

[12] Živanovic Đorđe, Dositej Obradović a Polacy. Ruch Słowiański, grudzień 1936, str. 46-50.

[13] Handelsman Marceli, Polityka słowiańska Polski w XVIII i XIX stuleciu. (Odbitka z "Pamiętnika VI Powszechnego zjazdu historyków polskich w Wilnie", t. II). Lwów 1936, str. 13.

[14] Јакшић Гргур, Европа и васкрс Србије. Београд 1927, стр. 37.

[15] ЈакшићГ., нав. дело, 37-38.

[16] Czartoryski Adam J., Mémoires et correspondence avec l'Empéreur Alexandre I-er. Paris 1887, II, 65.

[17] Вукићевић Миленко, Карађорђе. Београд 1912, II, 186-187.

[18] Димитријевић Стеван, Стевана Стратимировића, митрополита карловачког, план за ослобођење српског народа. Богословље 1926, I, 38-66.

[19] Мемоари проте Матије Ненадовића, VI глава.

[20] Јакшић Г., нав. дело, 39-40.

[21] Голубица за 1843-1844, књ. V, стр. 142-5; Арсенијевић-Баталака Лазар, Историја српског устанка. Београд 1899, стр. 204-207.

[22] Ивић Алекса, Списи бечких архива o првом српском устанку. Књ. III. Београд 1937, стр. 31.

[23] Sokolowski A., Polacy w walce o niepodległość serbską. Świat Słowiański 1905, I, 42-46; Batowski Henryk, Iz poljsko-srpskih odnosa u vreme prvog ustanka. Jugoslovenski istoriski časopis 1936, II, 141-147.

[24] Prelog Milan, Slavenska renesansa. Zagreb 1924, str. 41.

[25] Ягичъ И. В., Новыя письма Добровскаго, Копитара, etc. Сборникъ. 62, 1897, стр. 751-752.

[26] Ягичъ И. В., нав. дело, стр. 752-753.

[27] Граматички и полемички списи, III, 1 св., стр. 68-69.

[28] Радоњић Јован, Прилошци... Летопис 1900, књ. 202, стр. 166-167.

[29] Соларић Павле, Землеописаніе. Млеци 1804, стр. 67.

[30] Соларић Павле, нав. дело, стр. 68.

[31] Обрадовић Доситеј, Мезимац, I глава. Дела 1911, стр. 414.

[32] Andrić Nikola, Život i književni rad Pavla Solarića. Rad J. A. 150, Zagreb 1902, str. 153-154.

[33] Kraushar A., Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk 1800-1832. Warszawa 1900, књ. II, стр. 91-94.

[34] Korespondence J. Dobrovského, књ. II, стр. 23.

[35] Нав. дело, стр. 82.

[36] Соларић Павле, Поминак књижески, стр. 6.

[37] Летопис 1827, књ. 10, стр. 125-126.

[38] Францевъ В. А., Польское cлaвянoвěдěнie конца XVIII и первой четверти XIX cт. Прага Чешскaя, 1906, стр. LVI (Приложенія).

[39] Летопис 1827, X, 125-6.

[40] Поминак књижески, стр. 6.

[41] Летопис 1827, књ. 10, стр. 125-126.

[42] Вукова преписка III, 686. Писмо А. Теодоровићу од 10-1-1818.

[43] Вукова преписка I, 168.

[44] Вукова преписка II, 412-3.

[45] Вукова преписка II, 412.

[46] Летопис 1825, III, 129-132.

[47] Летопис 1826, књ. 5-6.

[48] Ягичъ И. В., Исторія Славянской Филологіи. Спб. 1910, стр. 8.

[49] X. Hugona Kołłątaja Korrespondencya listowna. Z rękopisu wydał F. Kojsiewicz. Kraków 1845, t. IV, str. 174-5.

[50] Францевъ B. A., нав. дело, стр. 188-189.

[51] Петровскій Н., Первые годы дěятельности В. Копитаря. Казань 1906, стр. 212.

[52] Францевъ B. A., нав. дело, стр. 271.

[53] Францевъ B. A., нав. дело, стр. 267.

[54] Новине Србске 1816, бр. 157.

[55] 1817, бр. 85.

[56] 1818, бр. 18.

[57] Живановић Ђорђе, Вук и пољски музичар Франћишек Мирецки. С. K. Гласник 1938, LIV, 209-211.

[58] Kleinere Schriften. Wien 1857, стр. 264.

[59] погрешком штампано "к незнанију".

[60] Ягичъ И. В., Письма Добровскаго и Копитара. Сборникъ 39, 1885, стр. 158.

[61] Петровскій Н., Первые годы дěятельности В. Копитаря. Казань 1906, стр. 267.

[62] Ягичъ И. В., Исторія Славянской Филологіи. Спб. 1910, стр. 147.

[63] Linde S. B., Słownik języka polskiego I-VI. Warszawa 1807-1814.

[64] Windische Sprachkanzel in Graz. Kleinere Schriften, стр. 195-6.

[65] Kleinere Schriften, стр. 324.

[66] в. расправе: Paul Karel, V. S. Karadžić a Poláci (Slavia IV, 265-278) и Rospond Stanisław, "Polonica" kod V. S. Karadžića (Јужнословенски филолог 1933/4, XIII, 170-179).

[67] Пěснарица II, Беч 1815, II непагинована страна предговора.

[68] Србске Новине 1845, бр. 37.

[69] Живановић Ђорђе, Вук и пољски музичар Франћишек Мирецки. С. К. Гласник 1938, LIV, 206-212.

[70] Граматички и полемички списи, I, 92.

[71] Вукова преписка III, 1.

[72] Ягичъ И. В., Новыя письма, Сборник 65, стр. 794.

[73] Вукова преписка II, 438.

[74] Вукова преписка II, 149.

[75] Вукова преписка II, 148.

[76] Мушицки Л., Стихотворенія, 1847, IV, 72.

[77] Вукова преписка II, 177.

[78] Вукова преписка II, 140.

[79] Вукова преписка II, 283; као и: Ћоровић В., Лукијан Мушицки, Летопис 1911, књ. 280, стр. 51.

[80] Rospond St., нав. дело, стр. 172.

[81] Rospond St., нав. дело, стр. 173.

[82] Вукова преписка II, 283.

[83] Вукова преписка I, 165.

[84] Вукова преписка I, 168.

[85] Граматички и полемички списи III, 367, напомена 5.

[86] в. и Георгијевић Крешимир, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности. Београд 1936, стр. 44-46.

[87] Paul Karet, нав. дело, стр. 271-278.

[88] Матица Српска 1826-1829. Нови Сад 1927, стр. 383.

[89] Вукова преписка II, 466.

[90] Вукова преписка II, 467.

[91] Поповић П. и Магарашевић Б., "Преводи из Виланда и Јунга" у 1819 години. Прилози за књижевност 1935, XV, 56-63.

[92] Вукова преписка II, 476.

[93] Вукова преписка II, 477.

[94] Вукова преписка II, 482.

[95] в. Františka Palackého korespondence a zápisky, II, 39.

[96] b. Szyjkowski Marjan, Polská účast v českém národním obrozeni, I-II, Praha 1931, 1935.

[97] више o томе: Szyjkowski M., нав. дело, II, 1-70.

[98] Časopis Českého Muzeum 1873, str. 138.

[99] Časopis Českého Muzeum 1873, str. 146.

[100] Magarašević Branko, Georgije Magarašević. Heidelberg 1933, 52.

[101] Вукова преписка II, 477.

[102] Кратка свемирна историја, 1831, стр. 46.

[103] Нав. цело, стр. 61.

[104] Летопис 1830, књ. 21, 120.

[105] Историја најважнији политички европејски прикљученија. Беч 1823, стр. 130–131.

[106] Нав. дело, стр. 307.

[107] Ћоровић В., Лукијан Мушицки. Летопис 1911, књ. 272, стр. 32.

[108] Fr. Palackého korespondence a zápisky, II, 108.

[109] Летопис 1930, књ. 21, стр. 120.

[110] Вукова преписка II, 506.

[111] Вукова преписка III, 667.

[112] Летопис 1825, књ. I, стр. 51-63.

[113] Летопис, књ.I, стр. 64.

[114] Летопис књ. II, стр. 33.

[115] Летопис књ. II, стр. 83.

[116] Летопис књ. II, стр. 87.

[117] Живановић Ђорђе, Ђорђе Магарашевић o Пушкину. Прилози за књижевност 1938, XVIII, 105-106.

[118] Летопис књ. III, стр. 31-51.

[119] Geschichte der slavischen Sprache und Literatur, од стр. 458 и даље.

[120] Bentkowski Feliks, Historya literatury polskiej, I-II. Warszawa 1814.

[121] Летопис књ. III, стр. 36.

[122] Bentkowski F., нав. дело, I, 400.

[123] Летопис књ. III, стр. 36.

[124] Bentkowski F., нав. дело, I, 659-660.

[125] Летопис књ. III, стр. 37.

[126] Bentkowski F., нав. дело, I, 308.

[127] Geschichte, 461.

[128] Bentkowski F., нав. дело, I, 426.

[129] Bentkowski F., нав. дело, I, 404-5.

[130] Летопис књ. III, стр. 43.

[131] Geschichte, 467.

[132] Летопис 1825, књ. II, стр. 87.

[133] Стражилово 1887, стр. 605.

[134] Časopis Českého Muzeum 1874, str. 85.

[135] Стражилово 1887, стр. 541-542.

[136] Časopis Českého Muzeum 1874, стр. 85.

[137] Časopis Českého Muzeum 1874, str. 55.

[138] Летопис 1827, књ. 8, стр. 78-82.

[139] Летопис 1827, књ. 8, стр. 82-84.

[140] Летопис 1827, књ. 8, стр. 84-85.

[141] Летопис 1827, књ, 8, стр. 180-182.

[142] Летопис 1828, књ. 14. стр. 151-152.

[143] Szyjkowski M., Polská učast v českém národnim obrozeni, II, str. 124.

[144] Szyjkowski M., нав. дело, II, str. 127.

[145] Szyjkowski M., нав. дело, II, str. 95.

[146] Летопис 1829, књ. 16, стр. 5-6.

[147] Über die Abkunft der Slaven nach L. Surowiecki. Ofen 1828, 15-16.

[148] Časopis Českého Muzeum 1829, књ. IV, стр. 122-130.

[149] Францевъ В. А., Польское cлaвянoвěдěнie, стр. 474.

[150] Стражилово 1887, стр. 542.

[151] Стражилово 1887, стр. 510-511.

[152] Летопис 1825, I, стр. 75.

[153] Летопис 1826, књ. IV, стр. 143-145. – Mnemosyne 1825, № 61, str. 242-243.

[154] Geschichte der slavischen Sprache und Literatur, 185.

[155] Живановић Ђорђе, Ђорђе Магарашевић о Пушкину. Прилози за књижевност 1938, XVIII, 105-111.

[156] Летопис 1826, књ. VI, стр. 129-140.

[157] Rozmaitości 1819, № 85, str. 337-340.

[158] Vrtel – Wierczyński St., Korespondencya ks. A. Osińskiego. Pamiętnik Literacki 1911, R.X, str. 83.

[159] Mnemosyne 1824, № 68-69.

[160] Časopis za zgodovino in narodopisje 1919, XI, str. 13 и д.

[161] Ilešić F., Motyw "Żelisław i Ludomira" (St. Jaszowski 1803-1842), Pamiętnik Literacki 1929, R. XXVI, str. 232-241.

[162] Стражилово 1887, стр. 541-2.

[163] Danica 1835, br. 26-27.

[164] Летопис 1827, књ. 8, стр. 72-78.

[165] Mnemosyne 1824, № 85.

[166] Летопис 1828, књ. 13, стр. 140.

[167] Вукова преписка II, 607.

[168] Вукова преписка II, 607.

[169] Вукова преписка II, 612.

[170] Вукова преписка II, 614.

[171] Вукова преписка II, 615.

[172] Handelsman M., Czartoryski, Nicolas I-er et la Question du Proche Orient. Paris 1934, p. 27-8.

[173] Durkowicz-Jakszicz Lubomir, Pierwszy polski agent dyplomatyczny w Białogrodzie w XIX w. – dr. Adam Łyszczyński. Odbitka z "Problemów Europy Wschodniej". Warszawa 1939, str. 1-16.

[174] Handelsman M., Czartoryski, Nicolas I etc., p. 32-34.

[175] в. биографију Чајковског: Rawita-Gawroński Fr., Michał Czaykowski. Petersburg 1900.

[176] Jenerał Zamoyski, IV, 268-399.

[177] Jenerał Zamoyski, IV, 271.

[178] Jenerał Zamoyski IV, 291.

[179] Handelsman M., Pierwsza stała misja polska w Belgradzie w XIX wieku. Šišićev Zbornik. Zagreb 1929, str. 534-5.

[180] Страњаковић Драгослав, Како је постало Гарашаниново "Начертаније". Споменик С. K. A. XСI, 1939, стр. 65-115.

[181] Аутобиографија Гајева. – Gaj V., Knjižnica Gajeva. Zagreb 1875, str. XXIV.

[182] Поповић Ђорђе, Мојо Балтић. Браство 1892, V, 133.

[183] Ilešić Fran, Stanko Vraz u školama, Građa V, 1907, 90.

[184] Ilešić Fran, нав. дело, 112.

[185] Ilešić Fran, нав. дело, 92.

[186] Maretić T., Život i književni rad F. Miklošića. Rad Jug. akad. СXII, 42.

[187] Миљковић Бранислав, Друштво Србске Словесности од 1841–1864. Чланци и прилози. Нови Сад 1914, стр. 24. О томе такође: Вукова преписка IV, 265; Јавор 1882, 821–823.

[188] Popović Pavle, Z dějin srbsko-slovenských styků literárnich. Slovenská Miscellanea, Bratislava 1931.

[189] Францевъ В. А., Польское cлaвянoвěдěнie. Прага 1906, 449.

[190] Аутобиографија Гајева, нав. дело. стр. XXIX.

[191] Šurmin Đuro. Hrvatski preporod. Zagreb 1903, I, 133.

[192[ Сербска пчела 1836, VII, 147.

[193] Сербска пчела 1837, VIII, 129-144.

[194] Сербска пчела 1841, XII, 89.

[195] Сербска пчела 1840, XI, 146-153.

[196] Суботић Јован, Живот. Нови Сад 1901, I, 133.

[197] који je у ствари поговор и има пагинацију 151-154.

[198] Нешто o књижеству хорватском. Летопис 38, стр. 142-6.

[199] Ђорђевић Ђ. С., Колар и српска књижевност. У зборнику Jan Kollár 1793–1852. Ve Vidni 1893, 263-267.

[200] Сербски народни лист 1835, бр. 15.

[201] С. Н. Лист 1835, бр. 20.

[202] С. Н. Лист 1835, бр. 23.

[203] С. Н. Лист 1835, бр. 25.

[204] С. Н. Лист 1835, бр. 25-26.

[205] Сербска пчела 1838, IX.

[206] Колар Јован, О књижевној узајамности између различни племена и наречија славјанског народа. Превео с немачког Д. Теодоровић. Београд 1845.

[207] С. Н. Новине 1841, бр. 87.

[208] С. Н. Новине 1843, бр. 12.

[209] Pražák Albert, Dějiny spisovné slovenštiny po dobu Štúrovu. Praha 1922, 264.

[210] Pražák A., нав. дело, 267.

[211] Pražák A., нав. дело, 264.

[212] Pražák A., нав. дело, 267.

[213] Pražák A., нав. дело, 271.

[214] Подградски Јосиф, Удружење словенске омладине у Пожуну под Људевитом Штуром год. 1840 и даље. Бранково коло 1904, 1002–3.

[215] Hurban J. M., L'udevit Štúr. Turčíanský Sv. Martin 1928, str. 113; као и: Vlček Jaroslav, Dějiny literatury slovenskej. Turčíanský Sv. Martin 1923.

[216] Škultéty Józef,O Slovakoch. Turčíanský Sv. Martin 1928, I, 178.

[217] Поповић Павле, Милован Видаковић. Београд 1934, 91-99.

[218] Škultéty Józef,нав. дело, 181.

[219] Мандић Теодор, Успомене из нашег црквено-народног живота. I 1840–1861. Летопис 1896, књ. 187, стр. 42.

[220] Ђорђевић Јован, Из мојих старих успомена. Јавор 1892, 546.

[221] Стајић Baca, Светозар Милетић. Нови Сад 1926, 33.

[222] Мандић Теодор, нав. дело, 38.

[223] Суботић Јован, Живот. I, 130.

[224] Ћоровић Владимир, Српска омладина у Сегедину од 1843–1846 год. Гласник Историског друштва у Н. Саду, 1936, IX, 395.

[225] Pražák A., нав. дело, 271.

[226] Врањевчанин Ј. Г., Мија Влашкалић. Календар Рад 1902, 87.

[227] Ђорђевић Јован, нав. дело, 466.

[228] Јавор 1876, 193-198.

[229] Стајић Baca, нав. дело, 68.

[230] Шапчанин Милорад, Сањало.

[231] Францевъ В. А., Письма къ В. Ганкě. Варшава 1905, 504–505.

[232] Огњановић Илија, Алексије пл. Околски. Јавор 1892, 55-56; као и: Просветне новине 1848, бр. 8-9; Седмица 1856, 161.

[233] Др. Д., Аћим Медовић. Видело 1893, бр. 56; као и Јавор 1893, 264.

[234] Ђорђевић Јован, нав. дело, Јавор 1892, 611.

[235] Ђорђевић Јован, нав. дело, Јавор, 1892, 626.

[236] Песме Бранка Радичевића. Београд 1924, 445.

[237] Archiv für slavische Philologie XV, 634.

[238] Летопис 1839, књ. 49, стр. 67-70.

[239] Сербска пчела XI, 1840.

[240] Подунавка 1843, бр. 3.

[241] С. Н. Лист 1847, бр. 11.

[242] Додатак Сербским новинама 1840, бр. 2.

[243] С. Н. Лист 1837, бр. 33-34.

[244] Скоротеча, од бр. 85, 1843 до бр. 14, 1844 (c прекидима).

[245] Скоротеча 1844, бр. 42–43.

[246] Бан Матија, Воспитатељ женски. Београд 1847, стр. 45–50.

[247] Подунавка 1848, бр. 31, 33 и 35.

[248] Летопис 1833, књ. 32, стр. 90–99; прештампано: Danica 1835, бр. 30.

[249] Србска новина 1838, бр. 17.

[250] Србска новина 1838, бр. 94.

[251] С. Н. Лист 1838, бр. 25.

[252] С. Н. Лист 1838, бр. 52.

[253] Драгољуб (забавник) за 1844 годину.

[254] Атанацковић Богобој, Дарак Србкињи I, 1845.

[255] Ненадовић Љ. П., Славенска вила. Карловци 1849.

[256] Поповић Павле, Из књижевности, III. Београд 1926, стр. 108.

[257] С. Н. Лист 1839, бр. 51.

[258] С. Н. Лист 1840, бр. 22.

[259] Летопис 1830, књ. 21, стр. 125.

[260] Летопис 1830, књ. 21, стр. 125.

[261] Летопис 1842, књ. 59, стр. 145.

[262] С. Н. Лист 1841, бр. 3.

[263] С. Н. Лист 1841, бр. 38.

[264] Додатак Србских новина 1842, бр. 19.

[265] Скоротеча 1842, бр. 16 и 30.

[266] Скоротеча 1842, бр. 4.

[267] Скоротеча 1842, бр. 4.

[268] Скоротеча 1842, бр. 10 и 16.

[269] Летопис 1843, књ. 61, стр. 161.

[270] Скоротеча 1842, бр. 10.

[271] Летопис 1843, књ. 61, стр. 161-2.

[272] Летопис 1842, књ. 57, стр. 142-143; С. Н. Лист 1842, бр. 8; Скоротеча 1844, бр. 31.

[273] Летопис 1843, књ. 60, стр. 44-53.

[274] Летопис 1839, књ. 47, стр. 125-134.

[275] С. Н. Лист 1840, бр. 22.

[276] Летопис 1831, књ. 24, стр. 126-7.

[277] Летопис 1831, књ. 24, стр. 127.

[278] Летопис 1830, књ. 21, стр. 125-6.

[279] Сербска пчела 1833, IV, 149-150.

[280] С. Н. Лист 1839, бр. 17.

[281] Tygodnik Petersburski 1839. № 21, (датум: 14/26 март 1839); Rozmaitości 1839, № 15, (датум: 13 април 1839); преведено je према другом у Danici 1839, br. 17.

[282] Летопис 1830, књ. 21, стр. 125.

[283] Сербска новина 1838, бр. 20.

[284] Сербска новина 1839, бр. 12.

[285] С. Н. Лист 1840, бр. 16.

[286] Летопис 1842, књ. 56, стр. 151-2.

[287] Србске новине 1843, бр. 19.

[288] Србске новине 1844, бр. 93.

[289] Србске новине 1845, бр. 98.

[290] Летопис 1831, књ. 37, стр. 1-20.

[291] Ово углавном према делу Т. Тарановског, Увод у историју словенских права. Београд 1933.

[292] Тарановски Т., нав. дело, стр. 133.

[293] Balzer Oswald, Historya porównawcza praw słowiańskich. Lwów 1900, str. 13.

[294] Ягичъ И. В., Исторія Славянской Филологіи. 1910, стр. 149.

[295] Balzer O., Historya porównawcza praw słowiańskich. Lwów 1900, str. 17.

[296] Тарановски T., Увод у историју словенских права. Београд 1933, 156.

[297] Тарановски Т., нав. дело, 191.

[298] Balzer O., нав. дело, стр. 19.

[299] Сербска пчела 1834, V, 104-120.

[300] Летопис 1839, књ. 49, стр. 104-108.

[301] Нa руски превео Петар Дубровски (Сěвeрнaя пчела 1839, № 257).

[302] Danica 1840, br. 5.

[303] Летопис 1840, књ. 50, стр. 139-160.

[304] Подунавка 1843, бр. 48.

[305] Летопис 1844, књ. 65, стр. 83-95.

[306] Летопис 1844, књ. 67, стр. 43-50.

[307] Historya prawodawstw słowiańskich, II, § 184–188, str. 179–192.

[308] Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian. Warszawa 1839. Ово je XV глава I дела: O zakładach naukowych i o skutkach oświaty u Słowian, od wieku XIV aż do wieku XVIII. Преведено je од стр. 351–358.

[309] Летопис 1848, књ. 80, стр. 29–50.

[310] Historya prawodawstw słowiańskich. I, § 37–45, str. 79–97.

[311] Vorlesungen über slawische Literatur und Zustände. Leipzig und Paris, I–IV, 1843-1845.

[312] Подунавка 1843, бр. 30–34, 1844, бр. 45, 47–50.

[313] Бачка вила 1844–1845, књ. III–IV.

[314] С. Н. Лист 1845, бр. 8.

[315] Зимзелен 1848, стр. 169–170.

[316] Летопис 1837, књ. 40.

[317] Подунавка 1845, бр. 27.

[318] Бачка вила 1841, стр. 199.

[319] Скоротеча 1842, бр. 31.

[320] Tretiak J., Mickiewicz w Odessie. Szkice literackie, Kraków 1896, str. 132.

[321] Kallenbach J., Czwarta część Dziadów Adama Mickiewicza. Pamiętnik Akademii Umiejętności. Wydziały: Filologiczny i historyczno-filozoficzny, VII, Kraków 1889, 13–16.

[322] Czajkowski Michał, Wernyhora, Lipsk 1868. Предговор уз друго издање, стр. VII.

[323] Ова карактеристика је углавном према ономе што је написао Maurycy Mann, Encyklopedya Polska, XXII, стр. 143–145.

[324] Вукова преписка I, 478.

[325] Летопис 1839, књ. 47, стр 100–116.

[326] Србске новине 1845, бр. 27–31.

[327] Подунавка 1848, бр. 27–29.

[328] Подунавка 1843, бр. 25. – Захаријевић замера Поповићу и то што je у наслову ставио два v.

[329] Ненадовић Љубомир, Славенска вила. Карловци 1849, a латиницом у Загребу исте године.

[330] Подунавка 1848, бр. 26.

[331] Авала 1846, стр. 32–43.

[332] Скоротеча 1844, бр. 17.

[333] Подунавка 1844, бр. 19.

[334] Денница-Jutrzenka 1842, бр. 13, стр. 166.

[335] Ћоровић Владимир, Историја Југославије. Београд 1933, стр. 487.

[336] Дебидур А., Дипломатска историја Европе. Од отварања Бечког конгреса до закључења Берлинског 1814–1878. Београд 1933, II, 65.

[337] Србске новине 1849, бр. 23 од 18 марта.

[338] Prelog M., Slavenska renesansa. Zagreb 1924, str. 595–6; као и Deželić V., Pisma pisana d-ru Lj. Gaju (1828–1850). Građa za povijest književnosti hrvatske, VI, 34.

[339] Građa VI, 43.

[340] Страњаковић Драгослав, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844–1858. (Из Гласника Историског друштва у Новом Саду). Нови Сад 1936, стр. 7–8.

[341] Страњаковић Драгослав, нав. дело, стр. 9.

[342] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831–1878). Warszawa 1935, str. 57.

[343] Lewak Adam, нав. дело, str. 57.

[344] Варst Edmund, Les origines de la guerre de Crimée. Paris 1912, p. 117.

[345] Lewak A., нав. дело, str. 58.

[346] Lewak A., нав. дело, 58–59.

[347] Lewak A., нав. дело, 59.

[348] Lewak A., нав. дело, 59.

[349] Страњаковић Драгослав, Држање Србије према Аустрији и Мађарима 1848–1849. Југословенски историски часопис, I, 415–416.

[350] Павловић Драгољуб, Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848 и 1849. Београд 1904, стр. 161.

[351] Thim Jozsef, A Magyarországi 1845–49-iki Szerb Fölkelés története. Budapest 1935, III, 791.

[352] Страњаковић Драгослав, Држање Србије, стр. 407.

[353] Павловић Драгољуб, нав. дело, стр. 177.

[354] Страњаковић Драгослав, Влада уставобранитеља 1842–1852. Београд 1932, стр. 129.

[355] Lewak A., нав. дело, стр. 62.

[356] Lewak A., нав. дело, стр. 81.

[357] Lewak A., нав. дело, стр. 82.

[358] Напредак 1848, бр. 1.

[359] Напредак 1848, бр. 8.

[360] Напредак 1849, бр. 5.

[361] Напредак 1849, бр. 17.

[362] Вěстникъ 1849, бр. 14.

[363] Вěстникъ, 1849, бр. 31.

[364] Напредак 1849, бр. 40.

[365] Србски дневник 1852, бр. 11.

[366] Србски дневник 1853; бр. 82, 85, 96, 102.

[367] Србски дневник 1854, бр. 9.

[368] Србски дневник 1854, бр. 43.

[369] Седмица 1854, бр. 1, стр. 2–3.

[370] Србски дневник 1854, бр. 82.

[371] Србски дневник 1855, бр. 36.

[372] Србски дневник 1855, бр. 37.

[373] Србски дневник 1855, бр. 41.

[374] Србске новине 1849, бр. 8.

[375] Србске новине 1849, бр. 15.

[376] Србске новине 1859. бр. 26.

[377] Србске новине 1859, бр. 87.

[378] Србске новине 1856, бр. 102.

[379] Србске новине 1856, бр. 103.

[380] Србске новине 1855, бр. 90.

[381] Србске новине 1860, бр. 9–13.

[382] Србске новине 1851, бр. 4.

[383] Србске новине 1854, бр. 6.

[384] Србске новине 1854, бр. 103.

[385] Србске новине 1856, бр. 156.

[386] Србски дневник 1857, бр. 5. Ту пише: Задик-паша.

[387] Србски дневник 1858, бр. 29.

[388] Србски дневник 1859, бр. 63.

[389] Србски дневник 1860, бр. 31.

[390] Србски дневник 1860, бр. 33.

[391] Lewak A., Dzieje emigracji polskiej w Turcji, str. 146–147.

[392] Lewak A., нав. дело, str. 146.

[393] Czajkowski M., Wernyhora. (Предговор). Leipzig 1861.

[394] Србски дневник 1861, бр. 25.

[395] Србске новине 1861, бр. 41.

[396] Србске новине 1861, бр. 111.

[397] Србске новине 1861, бр. 122.

[398] Lewak A., нав. дело, 145.

[399] Србске новине 1861, бр. 129.

[400] Ђорђевић Јован, Срби козаци – казаци у турској војсци у другој половини XIX века. Годишњица Н. Чупића 1910, књ. 29, стр. 191–196. Произвољна је претпоставка o вези ових козака с онима које спомиње Константин из Островице.

[401] Mickiewicz Ladislas, Adam Mickiewicz. Paris 1888, 364.

[402] Batowski Henryk, Mickiewicz a Słowianie południowi 1848–1855. Sprawozdania Towarzystwa Nauk, Lwów 1933, № 2, str. 63.

[403] Ћоровић Владимир, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 године. Београд 1923, стр. 89.

[404] Вукова преписка III, 411–412.

[405] Jeż T. T. (Zygmunt Miłkowski), Od kolebki przez życie. Wspomnienia. Do druku przygotował A. Lewak. Kraków 1936, II, 132.

[406] Jeż T. T., нав. дело, I, 183–184.

[407] Jeż T. T., нав. дело, I, 289.

[408] Jeż T. T., нав. дело, I, 365–7.

[409] Jenerał Zamoyski, V, 267.

[410] Вукова преписка III, 412.

[411] Jeż T. T., нав. дело. II, 127–138.

[412] Напредак 1863, бр. 8.

[413] Напредак 1863, бр. 9.

[414] Напредак 1863, бр. 10.

[415] Напредак 1863, бр. 13.

[416] Напредак 1863, бр. 14.

[417] Напредак 1863, бр. 14.

[418] Напредак 1863, бр. 15.

[419] Напредак 1863, бр. 39.

[420] Напредак 1863, бр. 43.

[421] Напредак 1863, бр. 45.

[422] Напредак 1863, бр. 52.

[423] Напредак 1864, бр. 32.

[424] Напредак 1864, бр. 85.

[425] Сmajић B., Светозар Милетић. Нови Сад 1926, стр. 188–189.

[426] Србски дневник 1862, бр. 68.

[427] Србски дневник 1862, бр. 78.

[428] Србски дневник 1863, бр. 11.

[429] Србски дневник 1863, бр. 12.

[430] Србски дневник 1863, бр. 13.

[431] Србски дневник 1863, бр. 14.

[432] Србски дневник 1863, бр. 15.

[433] Србски дневник 1863, бр. 20.

[434] Србски дневник 1863, бр. 22.

[435] Србски дневник 1863, бр. 44.

[436] Србски дневник 1863, бр. 47.

[437] Србски дневник 1863, бр. 51.

[438] Србски дневник 1863, бр. 143.

[439] Србски дневник 1863, бр. 154.

[440] Србски дневник 1863, бр. 113.

[441] Србски дневник 1863, бр. 116.

[442] Србски дневник 1863, бр. 140.

[443] Србски дневник 1863, бр. 139, 141, 143.

[444] Србски дневник 1863, бр. 145, 147.

[445] Србски дневник 1863, бр. 151.

[446] Србски дневник 1863, бр. 159.

[447] Србски дневник 1863, бр. 162.

[448] Србски дневник 1863, бр. 171.

[449] Србски дневник 1863, бр. 184.

[450] Србски дневник 1863, бр. 223.

[451] Србски дневник 1863, бр. 227.

[452] Србобран 1861, бр. 8.

[453] Србобран 1861, бр. 29.

[454] Србобран 1861, бр. 70.

[455] Србобран 1863, бр. 9.

[456] Србобран 1863, бр. 31.

[457] Србобран 1863, бр. 36.

[458] Србобран 1863, бр. 43.

[459] Србобран 1863, бр. 45.

[460] Србобран 1863, бр. 29.

[461] Србобран 1865, бр. 19–21.

[462] Комарац 1863, бр. 5.

[463] Змај 1864, бр. 1.

[464] Србске новине 1863, бр. 66.

[465] Змај 1866, бр. 8–9, стр. 45.

[466] Поповић Павле, Из књижевности, III, 163.

[467] Видовдан 1863, бр. 8.

[468] Видовдан 1863, бр. 9.

[469] Видовдан 1863, бр. 16.

[470] Видовдан 1863, бр. 21.

[471] Видовдан 1863, бр. 38.

[472] Световид 1862, бр. 47 и 53.

[473] Световид 1863, бр. 7.

[474] Световид 1863, бр. 8.

[475] Световид 1863, бр. 11.

[476] Световид 1863, бр. 14.

[477] Световид 1863, бр. 15.

[478] Световид 1863, бр. 15.

[479] Световид 1863, бр. 27.

[480] Световид 1863, бр. 60.

[481] Световид 1863, бр. 64.

[482] Световид 1863, бр. 70.

[483] Световид 1863, бр. 81.

[484] Световид 1863, бр. 85 (подлистак).

[485] Световид 1863, бр. 138 (подлистак).

[486] Световид 1863, бр. 139.

[487] Jeż T. T. (Z. Miłkowski), Od kolebki przez życie. Kraków 1937, III, 304.

[488] Вукова преписка VII, 248-9.

[489] Jeż T. T., нав. дело, III, 235–318.

[490] Скерлић Ј., Омладина и њена књижевност. Београд 25, 146-7.

[491] Ђорђевић Јован, Из мојих старих успомена. Јавор 1892, стр. 546.

[492] Скерлић Јован, нав. дело, стр. 187–188.

[493] Књижевни север 1932, VIII, 179.

[494] Поповић-Зуб Аца, Успомене II, 1892, стр. 44–47.

[495] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji. Warszawa 1935, 199.

[496] Mrówka 1869, str. 106–107.

[497] Mrówka 1869, str. 172.

[498] Mrówka 1869, str. 248–250.

[499] Mrówka 1869, str. 277.

[500] Mrówka 1869, № 21; № 26.

[501] Mrówka 23-VIII-1869.

[502] Mrówka 1870 (y више бројева).

[503] Mrówka 1871, str. 22–23.

[504] Lewak A., нав. дело, стр. 199.

[505] Lewak A., нав. дело, стр. 191.

[506] Скерлић Јован, нав. дело, стр. 114.

[507] Додатак Србских новина 1842, стр. 194–195; као и: Миљковић Бранислав,Друштво србске словесности. Чланци и прилози. Нови Сад 1914, стр. 37.

[508] Гласник Д. С. С. 1852, књ. 4, стр. 185–219.

[509] (T. T. Jeż), Miłkowski Z. Od kolebki przez życie. Kraków 1937, III, 289.

[510] Њему je било име Wojciech, a немачки je писао Adalbert.

[511] Гласник 1851, књ. 3, стр. 282.

[512] Гласник књ. 9, стр. 317, књ. 10, стр. 364.

[513] Гласник 13, стр. 400.

[514] Мацыєіовскій В., Исторія славенски права. Превео и са своимъ примěтбама коє се на србско право односе, попунio дръ Никола Крстићъ. Будимъ 1856.

[515] Гласник 10, стр. 364; Гласник 12, стр. 694.

[516] Гласник 11, стр. 486; Гласник 13, стр. 401.

[517] Гласник 20, стр. 424.

[518] Гласник 23, стр. 323.

[519] Гласник 25, стр. 311–318.

[520] штампано: Жигм. Милковски.

[521] Гласник 25, стр. 350.

[522] и Козловски јавља o томе, в. Mrówka 1869, str. 107.

[523] Jeż T. Т., нав. дело, III, 303.

[524] Гласник 26, стр. 307.

[525] Гласник 27, 28.

[526] Гласник 29, 1871, стр. X.

[527] Летопис 1850, књ. 81, стр. 1-2.

[528] Даничићев зборник. Београд 1925, стр. 264.

[529] Седмица 1856, бр. 34–36.

[530] Lwowianin 1841, № 8–9.

[531] Седмица 1856, стр. 275.

[532] Седмица 1857, бр. 5.

[533] Седмица 1857, бр. 15.

[534] Седмица 1857, бр. 47.

[535] Седмица 1857, бр. 38.

[536] Седмица 1857, бр. 47.

[537] Даница 1861, бр. 16, стр. 252.

[538] Даница 1869, бр. 24, стр. 384.

[539] Даница 1861, бр. 16, стр. 252.

[540] Даница 1861, бр. 4, стр. 62.

[541] Даница 1861, бр. 16, стр. 255.

[542] Даница 1866, бр. 14, стр. 335.

[543] Даница 1870, бр. 14, стр. 221.

[544] Даница 1868, бр. 31.

[545] Даница 1862, бр. 17, стр. 284.

[546] Даница 1862, бр. 17, стр. 284.

[547] Даница 1867, бр. 12, стр. 286.

[548] Даница 1864, бр. 29, стр. 461–462.

[549] Даница 1864, бр. 50, стр. 800.

[550] Даница 1863, бр. 17–27; ту je наслов романа Асен, a у оригиналу je Asan, како је касније изменио наслов и Поповић, издајући превод у засебној књизи у Народној библиотеци Браће Јовановића. Можда је ипак било боље назвати јунака Асеном, јер је то бугарско име.

[551] Даница 1871, бр. 1–2.

[552] Даница 1868, бр. 17–20.

[553] Ђорђевић Владан, Успомене I. Нови Сад 1927, стр. 97.

[554] Поповић Павле, Стојан Новаковић и његов рад на лепој књижевности. Из књижевности III. Београд 1926, 156.

[555] Вукова преписка I, 478. Писмо je од 26-VII-1839.

[556] Седмица 1854, бр. 1.

[557] Pisma Michała Czajkowskiego, II. Lipsk 1863, str. XIV.

[558] Србске новине 1863, бр. 75.

[559] Даница 1863, бр. 46, стр. 733.

[560] Jeż T. T., Od kolebki przez życie III. Kraków 1937. str. 261.

[561] Вила 1866, бр. 22.

[562] Jeż T. T., нав. дело, III, 294.

[563] Jeż T. T., нав. дело, III, 294.

[564] Вила 1865, бр. 5.

[565] Dziennik Literacki 1865, бр. 5.

[566] Вила 1865, бр. 20.

[567] Dziennik Literacki 1865, бр. 2.

[568] Вила 1866, бр. 22.

[569] Dziennik Literacki 1866, бр. 17–18.

[570] Вила 1866, бр. 21–22.

[571] Dziennik Literacki 1866, бр. 16.

[572] Вила 1865, бр. 4.

[573] Вила 1868, бр. 26.

[574] Вила 1865, бр. 19–20.

[575] Вила 1868, бр. 36.

[576] Dziennik Literacki 1865, бр. 81.

[577] Јагић Ватрослав, Стојан Новаковић по преписци са мном 1867–1891. Годишњица Н. Чупића књ. 35, 1923, стр. 261.

[578] Strzecha 1868, I, 59–62. Овде je цела приповетка, а у збирци Opowieści stepowe (1871) нема увода пред I главом.

[579] Dziennik Literacki 1867, бр. 36.

[580] Mrówka 1869, бр. 5.

[581] Jaгић B., нав. дело, стр. 260.

[582] Kallenbach Józef, Adam Mickiewicz. Kraków 1897, str. 109.

[583] Димитријевић Иван, Хајне у преводима Мите Ракића. С. К. Гласник 1908, књ. 20, стр. 601.

[584] Поповић Павле, Из књижевности III. Београд 1926, стр. 183.

[585] Вила 1865, стр. 53.

[586] Јовановић A., "Србадија". Правда 1908, бр. 75–77.

[587] Јовановић А., нав. дело, бр. 76.

[588] Гласник С. У. Д. 1869, књ. 25, стр. 379.

[589] Вила 1867, бр. 1–38.

[590] Матица 1868, бр. 5–7.

[591] Матица 1868, бр. 22–24.

[592] Јовановић Алекса, "Србадија". Правда 1908, бр. 75–77.

[593] Вила 1867, бр. 21.

[594] Занимљива je једна појединост. У најбољем досадашњем издању Мицкјевичевих песама (Biblioteka Narodowa, Lwów 1928), које je уредио један од најбољих познавалаца овог песника Ј. Каленбах, каже се да је та песма први пут штампана у париском издању Мицкјевичевих песама од 1868. To не може бити тачно чим је Поповић превео 1867.

[595] Вила 1867, бр. 22.

[596] Dziennik Wileński 1822, str. 418.

[597] Biblioteka Polska 1826, I, str. 13.

[598] Bełza Wł., Panicz i dziewczyna, wiersz Odyńca i Mickiewicza. Pamiętnik Towarzystwa Literackiego im. Adama Mickiewicza, I, 1887, str. 122–125.

[599] Вила 1867, бр. 23.

[600] Драгашевић Јован, Истинске приче. Београд 1888, стр. 283.

[601] Јовановић Алекса, "Србадија". Правда 1908, бр. 77.

[602] Вила 1868, бр. 12.

[603] Вила 1868, бр. 6.

[604] Даница 1866, бр. 35–36.

[605] Вила 1868, бр. 28–31.

[606] Strzecha 1868, I, 23 и даље.

[607] Чајковски М., Козачка освета, Београд 1854; Црвена аљина, Београд 1856.

[608] Ружа 1865, бр. 3–9, 12–13, 23–25.

[609] Ружа 1872, бр. 5–17.

[610] Ружа 1871, бр. 37 до бр. 5. 1872 (c прекидима).

[611] Dziennik Literacki 1853, II, 4, 12, 19.

[612] Стармали 1880, бр.13.

[613] Комарац 1861, бр. 8.

[614] Комарац 1861, бр. 10.

[615] Комарац 1861, бр. 17.

[616] Комарац 1863, бр. 3.

[617] Комарац 1863, бр. 4.

[618] Комарац 1863, бр. 5.

[619] Комарац 1863, бр. 6.

[620] Јавор 1863, бр. 8.

[621] Змај 1864, бр. 2.

[622] Поповић Зуб Аца, Успомене II. Будимпешта 1893, стр. 43.

[623] Невен 1898/9, бр. 7.

[624] Жижа, 1871, бр. 6.

[625] Gaszyński Konstanty, Poezje. Paryż 1844, str. 65–66.

[626] Даница 1862, бр. 32.

[627] Vienac 1891, стр. 807.

[628] Вила 1867, бр. 14.

[629] Световид 1867, бр. 37.

[630] Световид 1867, бр. 55.

[631] Зимзелен 1867, бр. 10.

[632] Зимзелен 1867, бр. 19.

[633] Световид 1867, бр. 93–98.

[634] Видовдан 1865, бр. 21.

[635] Световид 1865, бр. 22.

[636] Јединство 1869, бр. 197–207.