|
          |
Projekat Rastko : Poljska : Umetnost Krešimir GeorgijevićSrpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnostiStudija iz uporedne istorije slovenskih književnosti1936
SADRŽAJPrvo doba: Od Brođinjskog do Mickjeviča
Drugo doba: Adam Mickjevič i prevodioci njegova doba
Nekoliko manje važnih prevodilaca Jedan literarni istoričar: Vaclav Aleksandar Maćejovski. Treće doba: Posle Mickjeviča. Prevodioci za pozitivizma
Literatura upotrebljena u ovoj knjizi Registar pisaca PredgovorNaša narodna poezija je tako reći neiscrpna u bogatstvu raznolikih problema, koji se istraživačima ukazuju na svakom koraku, i zato se ne treba čuditi što je naučni interes za nju neprestano intenzivan, kako kod domaćih, tako i kod stranih učenjaka. Vidimo tako na stalnom poslu T. Maretića, M, Murka, P. Popovića, G. Gezemana, J. Prodanovića, D. Kostića i dr.; osim toga, ne smeju se zaboraviti imena N. Kravcova, A. Vajana i dr. Najzad, nedavno je pokrenut u Beogradu časopis Prilozi proučavanju narodne poezije, u kome razni autori stručno obrađuju mnoge probleme u vezi s narodnom poezijom. Samo na taj način, naporom mnogih, biće moguće da se proširi naše znanje o narodnoj poeziji, da se savlada to veliko područje, da se ono ispita kako na površini tako i u dubini, i da se odgovori na sva pitanja koja se u ispitivanju postavljaju. Srpskohrvatska narodna poezija imala je u svoje vreme jak odjek u literaturama drugih naroda, te je zbog toga mnogo prevođena. O tome prenosu na druge jezike ima kod nas i na strani posebnih monografija: prof. dra S. Tropša, M. Ćurčina i K. Lucerne o prevodima na nemački jezik, V. Jovanovića, T. Matića i J. Skerlića o raznim mistifikacijama narodnih pesama kod Francuza (Nodje, Merime, itd.), D. Subotića i M. Sakulca o prevodima na engleski jezik, U. Džonića o slovenačkim prevodima, V. Burjana i V. Haufena o prevodima na češki j. O poljskim prevodiocima kod nas se malo zna. Voj. Jovanović u predgovoru svoje knjige Srpske narodne pesme kaže da su prevodioci na poljski jezik ovi: A. Mickjevič, Zaljeski i Feldmanovski 1), a to ni blizu nisu svi. Zbog toga, da bi ispunila prazninu i nedostatak obaveštenosti o toj stvari, dolazi ova moja radnja, koja ima zadatak da prikaže kako je naša narodna pesma došla u poljsku književnost i kako je prevođena, kako je za nju nastalo, raslo i opadalo interesovanje kod Poljaka. Eventualni nedostaci ovog rada proizlaze iz nestašice pripremnih radova. Dodajem i to da nisam postavio za svoj zadatak da ispitujem eventualni uticaj narodne poezije na umetničku poeziju poljsku, jer kao i drugde, na pr. u nemačkoj književnosti, taj uticaj stvarno je vrlo malen i teško uhvatljiv, te je zato potreban poseban studij, kojemu će kao osnova poslužiti ovaj moj rad. Ova moja rasprava rađena je svojim većim delom u Varšavi (za mog boravka kao stipendiste poljske vlade); odeljak, pak, o A. Mickjeviču i neke manje partije prerađene su i dopunjene u Pragu od jeseni 1933 do kraja maja 1934 g. Pri izrađivanju radnje morao sam se boriti s većim teškoćama u nabavci knjiga. Dok su mi gotovo sve potrebne poljske knjige bile pri ruci u varšavskim bibliotekama, dotle mi je bilo vrlo teško raditi zbog potpune nestašice naših i nemačkih knjiga. U Jugoslaviji je obrnuto: tu nema poljskih knjiga. Njih nisam mogao, u izvesnoj meri, dobiti ni u bibliotekama u Pragu. U Varšavi, pak, na jedvite jade pošlo mi je za rukom da dobijem državno izdanje Vukovih narodnih pesama 2), a ostala izdanja Vukova nisam ni za lek mogao naći. Zbog toga će mi se možda zameriti što sam nekritičan, jer sam se služio izdanjem koje nisu imali prevodioci. Za odbranu mi služi jedino činjenica da sam, citirajući pesme i stihove po državnom izdanju, uvek imao na oku redakcijske napomene ispod crte (koje se odnose na tekst u ranijim izdanjima), pa onda nije mogla biti učinjena nepravda nekom piscu da ga ocenjujem prema definitivnom tekstu, a ne prema onom koji je on imao pred sobom kad je prevodio. Zatim, ni u jednoj meni pristupačnoj biblioteci varšavskoj nisam mogao dobiti Talfijina i Grimova prevoda naših narodnih pesama, te sam zbog toga morao vršiti upoređivanja u Zagrebu (delimično i u Pragu), gde sam dobio pomenute prevode, ukoliko su mi, naravno, bili sada pri ruci poljski tekstovi (štampani ili od mene prepisani). Mogao sam, možda, te knjige dobaviti iz koje druge biblioteke iz inostranstva (jer ih nisam mogao naći ni u krakovskoj Univerzitetskoj, Jagjelonskoj biblioteci). Preko varšavske Univerzitetske biblioteke obratio sam se Univerzitetskoj biblioteci u Zagrebu s molbom da mi pošalju knjigu Talfi: Volkslieder der Serben, ali je ni odande ne mogoh dobiti. Dok sam se obratio praškoj Univerzitetskoj biblioteci, minulo je vreme mog boravka u Poljskoj. Sličnih sam teškoća imao dok mi je u Pragu pošlo za rukom nabaviti knjigu Vojarove: Chants populaires des Serviens. Posle dužih traženja po bibliotekama u Gracu, Beču, Berlinu i Ljubljani, dobio sam je iz lavovske Univerzitetske biblioteke! Predmet kojim sam se bavio dosta je neistražen. O pojedinim prevodiocima pisano je malo kritično. Iznenađivalo me je to što su često poznati učenjaci davali o nekim prevodiocima netačna i neproverena mišljenja. Tako je, na pr., pok. profesor Jagjelonskog univerziteta, J. Tretjak, govorio u superlativima o vrlo slabim prevodima Zaljeskog. — Pošto je ova rasprava napisana (u novembru 1931 g.) u svojem većem delu i predata na konkurs S. K. Akademije u Beogradu (te nagrađena iz fonda arhim. N. Dučića, marta 1932 g.), štampao je dr. V. Burjan u Sborniku Filologickom (Prag, 1931) raspravu Hasanaginica v polské literatuře. Isto tako, pošto je odeljak o Mickjeviču (prerađen i preinačen u ovom izdanju) bio predat kao doktorska disertacija pod naslovom Adam Mickjevič i srpskohrvatska narodna pesma Filozofskom fakultetu Karlova univerziteta u Pragu i usvojen kao disertacija od referenata, profesora g. g. d-ra Jiržija Horaka i d-ra Marjana Šijkovskog, juna 1934 g., izišla je rasprava d-ra H. Batovskog Mickiewicz a serbska pieśń ludowa u Pamiętniku Literackom (Slovenski seminar u Pragu dobio ju je krajem juna 1934). U njoj je Batovski došao do nekih rezultata do kojih sam potpuno samostalno došao i ja; tako smo na istom poslu došli u nekim tačkama do istih rezultata. 3) U ovoj raspravi ja sam se, prerađujući disertaciju, osvrnuo na njegova zapažanja, a isto tako mestimično i na raspravu d-ra Milana Markovića Adam Mickijevič i naša narodna poezija u Prilozima proučavanju narod. poezije (I, sv. 2, 171—183), inače dosta oskudnu u rezultatima, jer se ona ne obazire na istraživanja d-ra H. Batovskog, a to je vrlo važno u ovoj stvari. Pored originalnog i poljskog teksta davao sam u zagradi i prevod, katkada upravo bukvalan, a to zato da bi i oni koji su manje upoznati s poljskim jezikom mogli čitati s razumevanjem i provoditi kontrolu navedenih primera. Metodički sam išao, slično kao i drugi istraživači, metodom konstatovanja pogrešaka, a nisam mogao davati i popravke njihove na poljskom jeziku, jer to za nas i nema interesa. Brojke dodate uz naš tekst označuju: rimske — broj knjige Vukove (I—IV); posle toga dolazi broj pesme, a onda broj stiha; kod poljskog teksta navedena je strana na kojoj se tekst nalazi. Reči stavljene u uglaste zagrade u citatima pripadaju meni; u citatima iz Vukovih dela zadržan je Vukov pravopis i jezik, a inače sam se držao službenog pravopisa, što ističem zbog spornog kod nas transkribovanja poljskih imena s glasovima ś, ź, koje, prema propisima novog pravopisa, treba pisati kao š, ž, a ne sj, zj, kako je bilo uobičajeno. Na kraju, hoću da izrazim toplu zahvalnost g. profesoru Matiji Murku, koji me je svojim korisnim uputstvima i savetima uveo u nauku o narodnoj poeziji. Zatim, i ovom prilikom prijatna mi je dužnost da odam izraze zahvalnosti akademiku i profesoru, g. d-ru Pavlu Popoviću, koji je izvoleo da mi u svome referatu Akademiji o ovome spisu skrene pažnju na neke propuste i omaške, te je s profesorom i akademikom, g. d-rom Jovanom Erdeljanovićem, preporučio moju radnju za posebna izdanja Akademijina; i na tome im ovde najtoplija hvala. Osim toga, g. prof. Erdeljanoviću dugujem zahvalnost za savete date mi prilikom štampanja ove radnje. Isto tako, toplo se zahvaljujem profesorima Karlova univerziteta u Pragu, g. g. d-ru Jiržiju Horaku i dru Marjanu Šijkovskom, koji su mi prilikom pregleda moje doktorske disertacije skrenuli pažnju na neke nedostatke, koji su ovde ispravljeni i dopunjeni, Pisac *** 1) Beograd, 1927, XLI. 2) Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić, I-IV, Biograd, 1891—6. 3) Naročito se to tiče podataka Mickjevičevih crpljenih iz Vukovih predgovora. UvodVeze između Poljaka i naše narodne poezije vrlo su stare. Imamo, najpre, Leđan grad u narodnoj pesmi, o kojem su pisane mnoge rasprave, dok nije najzad St. Novaković dao prijemljivo tumačenje značenja te reči; posle, tu su dva poljska kralja, Vladislav Varnenčik i Jan III Sobjeski, čije su ratove opevali naši pevači, o čemu smo nedavno dobili iscrpnu monografiju Konstantina Viskovatog: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej (Prag, 1933). To je na jednoj strani. Na drugoj, glas o našim narodnim pevačima i pesmama prodro je vrlo rano Poljacima. U našim priručnicima literature često se spominje da je na dvoru Vladislava Jagjela i kraljice Jadvige, 1415 g., bio nekakav srpski guslar. Nepoznato mi je koliko ima tačnosti u toj vesti, i odakle je ona uzeta. Poljski učenjak Stanjislav Ćiševski (Ciszewski; o njemu će biti govora na kraju ove radnje) u svojoj bibliografiji naše narodne poezije 1) ne spominje o tom ništa, a također ni Bronjislav Grabovski, pisac članka Serbja w literaturze polskiej 2), u kojem iznosi starije i novije poljsko-srpske veze, ne zna o tome ništa. Pa ni u raspravi Vatroslava Jagića, Građa za slovinsku narodnu poeziju (Rad, XXXVII), nisam našao o tom ništa. Prvi poljski autor koji govori o tom da Srbi pevaju junačke pesme jeste hroničar i pesnik Maćej Strijkovski (Maciej Stryjkowski, 1547—1582), koji je u svojoj hronici: „Która przedtym nigdy światła nie widziała Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi” („Koja pre toga nikada nije svetla videla, Kronika poljska, litavska, žmudska i cele Malorusije”; Kenigzberg, 1582) napisao ove stihove: „Byłem sam tam w tych polach, gdzie naszy przodkowie („Bio sam sâm tamo, na onim poljima, gde su naši preci bili Turke; o njima pevaju danas Srbi”). Tu je reč o bitkama Vladislava Varnenčika s Turcima u god. 1443 i 1444. Drugi autor koji spominje nešto o narodnim pesmama jeste Hjeronjim Morštin (Hieronim Morsztyn; 1580—1623?). U knjizi Światowa rozkosz (Krakov, 1606; II izd. Poznanj, 1622), u odeljku Muzyka, spominje kako među vojnicima, sitima već truba i bubnjeva, tužni Srbin vuče dugačko gudalo pognuvši glavu na stranu, „graiąc im starodubskie dumy, jak przed laty Turków bili Polacy i mężne Horwaty” („svirajući im starinske pesme, kako su nekada Poljaci i junački Hrvati bili Turke”) 4). Treći autor takođe spominje srpske gusle, ali i gajde; to je Kacper Mjaskovski (Miaskowski, 1553—1622). U pesmi Mięsopust polski, koja se nalazi u knj. Zbiór rythmów... (I izdanje Krakov, 1612, II izd. 1622, Š izd. u Poznanju, 1855, II, 187—192) peva pesnik o bogu Bahu, koji je „ostavio maškare i vesele svece”; tu ima i ovo mesto: „Serbskie skrzypki i dudy ostatek zagluszą, Gdy z maskami odedrzwi do pościenia kluszą...” („srpske će gusle i gajde zaglušiti mesojeđe, kad pojure [ljudi] s maskama od vrata ka drugom zidu...”; 188). Slično tako peva Juzef Bartolomej Žimorovič (Zimorowicz, 1597—1677) u VIII idili Śpiewacy (u knjizi Sielanki nowe ruskie..., Krakov, 1663; v. B. Žimoroviča Sielanki, Krakov, 1916): pesnik najpre peva o tom kako se pred jednom osobom svira u talijanske gusle, „za nim niesiono serby i cymbały dęte” (53; „a za njom su nošene srpske gusle i cimbali u koje se duva”). Zatim dolazi duet muzike i hora pevača: „Jużem był, pogardziwszy Kutnarskie piszczele, Począł przy Serbskich gęślach śpiewać” (60; „već sam počeo bio, prezrevši kutnarske frule, pevati uz srpske gusle...”). Trojica, dakle, poljskih pesnika govore o srpskim guslarima i guslama. To im je moglo biti poznato po kakvim guslarima, izbeglima u Poljsku, ili je u XVI ili XVII veku bilo nekih vesti o njima iz izvora koji su nam danas nepoznati. Da je bilo nekih izbeglica srpskih, svedoči nam jedan zaključak poljskog Sejma u Varšavi od 1624 g., kojim se Srbima i Vlasima zabranjuje stanovanje u Poljskoj. Bron. Grabovski (o. c.) govori o tim izbeglicama, „uskocima”, ovako: „Oni su često, kao ljudi nenavikli na red i zakon, činili razne prestupe, jer u Volumina Legum čitamo ovo: ,mnogo se škodljivih stvari događa u našim zemljama zbog držanja (prikrivanja, „przechowaniem”) Vlaha i Srba, nenaseljenih i slobodnih (tj. nomadskih, „lóźnich”); zbog toga, authoritate Conventus praesentis, odlučujemo da se niko ne usudi, kojeg god bio staleža, da prikriva takve ljude, pod pretnjom kazne koja je propisana u zakonu o prikrivanju Cigana’”. Nemamo danas nikakvog osnova da tvrdimo da se u ruhu tih begunaca, progonjenih od zakona, i ljudi neželjenih, kriju stvaraoci i reproduktori našeg najcenjenijeg narodnog blaga. Zbog toga mislim da je promašeno tumačenje jednog istraživača (K. Perića) 5), koji kaže da su „srpski guslari prebivali takođe i kasnije u Poljskoj”, a to zaključuje na osnovu gornje odluke Sejma, jer da se ona „posebice njih tiče”. To je mišljenje neosnovano. U XVIII veku nemamo nikakva pomena o našim narodnim pesmama, ali su pred kraj toga stoleća nastali neki važni događaji koji su stvorili pogodne uslove da se na početku XIX veka razvije interesovanje za slovenske narode na jugu Evrope, a s time u vezi i za njihove najčistije narodne produkte, narodne pesme (ukoliko to interesovanje nije i prethodilo interesovanju o narodu). Ta osnova bila je vera u budućnost Slovena, koju je prvi izneo Herder, a koju je usvojila racionalistička filozofija, a posle još više romantizam. Sloveni će, po tom shvatanju, zauzeti u budućnosti prvo mesto među narodima, jer su oni najhumanitarniji, a cilj evolucije čovečanstva i jeste baš postizanje humanitarnosti, i što veće savršenosti u njoj. U vezi s Rusoovim idealom povratka prirodi, u Slovenima je gledan narod u kome se izražava najčistija prirodna moralnost. Kasnije je došao i romantizam sa svojim isticanjem narodnosti, a dogodile su se velike političke promene sa snaženjem Rusije, a time i slovensko pitanje dobija još veću aktuelnost. Ti momenti bili su važni u rađanju i razvijanju poljskog slovenofilstva („slowianofilstwo”), a i ruskih panslavističkih tendencija. Tim spoljnim impulsima pridošao je i jedan drugi, da kažem tako, unutrašnji: prosvetiteljski pokret, a odmah zatim romantizam, dali su Slovenima nekoliko velikih ljudi koji su uviđali veliku razliku između duhovne apatije svoje zemlje i prosvećenosti u drugim zemljama i koje su ta razmatranja potakla na naučni i prosvetiteljski rad (Stašic, Dobrovski, Kopitar, Obradović, Šafaržik, Jungman, Ljinde, Majevski, Čelakovski, Karadžić i dr.). Prosvetiteljstvo dobilo je vremenom i političku boju, a s time u vezi „počinje se uviđati još neodređena ideja kulturnog jedinstva Slovena kao sredstvo za koncentraciju napora Slovena za postizavanje njihovih individualnih narodnih ciljeva” 6). To novorođeno slovenofilstvo u Poljskoj priklanja se u početku, kao i u svima drugim slovenskim zemljama, u strahu pred germanstvom, pod krilo reakcionarne Rusije (tako, na pr., Stašic, Trembecki, Voronjič, kn. A. Čartoriski i dr. slave Rusiju), a kasnije dobija nov karakter: podjarmljena Poljska, kao reprezentantka slobodarskih težnja, postaje središtem slovenofilskog pokreta. Krajem XVIII veka i početkom XIX v., u vezi sa istraživanjima o Slovenima u zapadnim zemljama (Šlecer i dr.), i u Poljskoj nastaje veliko interesovanje za slovenske starine, za najstariju istoriju Slovena, a s time u vezi i za istoriju Poljaka. Većina tih radova usretsređena je oko Društva prijatelja nauka („Towarzystwo przyjaciół nauk”), i baš ti „radovi o istoriji, jeziku i kulturi Slovena, koji su se bujno razvijali u prvim desetinama XIX v.”, imali su jakog uticaja „na stvaranje poljsko-slovenske ideologije u onom obliku u kakvom se ona pojavljuje u romantičnoj epohi” 7). Već u prvoj javnoj sednici Društva (9 maja 1801) pretsednik Albetrandi ističe potrebu da se sačuva od propasti jezik koji se prostire od Nove Zemlje do mletačke obale i od Dubrovnika do Kine. Treba slati učenjake „pobratimskim narodima” da nauče njihove jezike, i tom prilikom nabraja on slovenske zemlje: Lužica, Šlezija, Češka, Moravska, zemlje Slovenaca, Slavonaca, Hrvata, Dalmatinaca, Dubrovčana 8).— Svuda se stvara ubeđenje da se „poljska filološka i istorijska nauka ne može zamisliti bez tesne veze s izučavanjem slovenstva u najširem obimu” 9). Zato se članovi Društva posvećuju ispitivanju „narodne starine”, istorijskih, jezičnih i književnih spomenika, „naročito slovenskih dijalekata” 10). Naučenjaci žele da u općeslovenskim okvirima traže poljske elemente, što je imalo kao krajnji cilj da se poljska kultura pokaže u svoj veličini, a posle to dovodi do težnje da se Poljskoj da kulturna hegemonija među Slovenima. Tu u prvom redu treba pomenuti lingvističke težnje Bogumila Ljindea (osnivača Poljsko-slovenskog udruženja, sastavljača velikog poljskog rečnika) oko stvaranja općeslovenskog jezika na osnovu poljskog jezika, koji bi imao ulogu toskanskog narečja. Osim toga, kn. A. Čartoriski insistira na tome da u Ljindeovu rečniku budu paralele iz svih slovenskih jezika, i to „zbog usavršavanja Leksikona jezika našega”; dalje savetuje Lindeu da piše u Dubrovnik i da odande nabavi bar nešto što je tamo štampano u pogledu jezika i narečja koje se tamo govori; „u Dubrovniku se nalazi mnoštvo učenih ljudi, pa znam da su se bavili svojim jezikom” 11). — Drugi učenjaci se bave drugim pitanjima filologije, specijalno pitanjem genealogije slovenskih jezika, počecima slovenskog prava: Bantke, Surovjecki, Rakovjecki, Majevski i dr. (tako Surovjecki ispituje početke, navike, običaje i religiju starih Slovena; Rakovjecki izdaje „Pravdu rusku”, najstariji pravni spomenik ruski, i bavi se uopšte pravnim stvarima; itd.*). Pored toga, Društvo hvata veze s ruskim i češkim učenjacima : za svoje članove izabire Dobrovskog, Hanku, Jungmana, Deržavina i dr. Mnogi učenjaci poljski vode korespondenciju s češkim i ruskim učenjacima. Po svemu se vidi da je ideja slovenske uzajamnosti u to vreme vrlo živa. Istraživanje slovenskih starina vrlo je česta tema radnja čitanih u Društvu prijatelja nauka u Varšavi za prvih desetina XIX veka. U njima se, dakako, slovenska prošlost idealizuje, dobija „kolorit poezije” 12). Jedna od takvih rasprava jeste od Petra Ajgnera (1746—1841), profesora arhitekture, koji je u maju mesecu 1808 g. držao predavanje o antičkim grčkim, rimskim i slovenskim svetištima, zatim o starim naseljima, utvrđenjima i dr. 13). Na jednom mestu kaže: „U jednoj dumi [pesmi junačkoj] starih Hrvata čitamo ova četiri stiha: ,Jos niebisse zora zabilila, Ni danicza promalila licza, Zawa willa z Prologa Planine Witezowe od rawne Czetyne’“. — Prevod na poljski jezik je u rimovanom trinaestercu; preveden natrag na naš jezik glasi ovako: „Još zora nije zabelila praga nebesa, ni Danica natopila rumenilom svoje lice, vila je zvala s vrha Prologa junačke bojare od ravne Cetine”. „Iz toga — kaže pisac — vidimo veliku starinu dalmatskog grada Cetine”. Ostavljajući po strani netačnost transkripcije, prevoda (nekog Januškjeviča), tumačenja itd., zanimljivo je postaviti pitanje: odakle je taj Poljak uzeo taj tekst, gde je on čitao tu „dumu starih Hrvata” 1808 g. ili još ranije? Ja sam u prvi mah pomislio da su to stihovi iz narodne pesme, jer doista ima pesama koje tako počinju. Ali ti stihovi nisu uzeti iz narodne pesme, nego iz Kačićeva Razgovora ugodnog naroda slovinskog. — Treća pisma od Sinja i njegovih vitezova ... počinje ovako (ostavljam originalni pravopis): „Josc nebisce zorra zabilila
Jedan od prvih učenih ljudi koji se uputio u slovenske zemlje s ciljem da ih proputuje i upozna slovenska plemena bio je poljski magnat, knez Aleksandar Sapjeha (1773—1812), visoki dvoranin cara Napoleona. Na putovanje je pošao 1802—3 god., i o tome je izdao putopis 15). U tome putopisu stalno suprotstavlja patrijarhalnu prostotu i lepotu Južnih Slovena pokvarenoj zapadnoj civilizaciji. Oni su — po njemu — narod osećajan, pun vrlina, te čine čast ljudskom rodu. Preporod Slovena vidi u vraćanju prostoti južnoslovenskih običaja i u uskršavanju njihove patrijarhalnosti. On smatra da jednakost običaja, srodnost jezika, sličnost fizičkog izgleda više pokazuju jedinstvo Poljaka sa slovenskim plemenima nego svedočanstva istoričara 16). Njegovo putovanje bilo je plod zamisli njegova rođaka, kn. Čartoriskog, koji se mnogo interesovao za život Južnih Slovena 17). — Putujući kroz Dalmaciju, u blizini Imotskog, na turskoj granici, u jednoj seljačkoj kući, čuo je jednog mladog pevača kako uz gusle peva o pohodu sina kralja Đure, „jednog od najslavnijih ljudi njegova naroda” 18). Posle je pevač zapevao „nešto plačnim glasom”:
Zapisivač priznaje da njegov prevod nije „bez prigovora”; naravno, i njegov original je isto tako „nie doskonale” (nesavršen), zapisan poljskim pismenima. Ako je ta pesma doista narodna, u što se može sumnjati, onda je taj zapis zanimljiv kao zapis pre Vuka. To su bile preteče Vukove, koje su donekle utrle put našoj narodnoj pesmi u poljsku književnost. Slovenofilska ideologija bila je također jedan od faktora koji su stvorili uslov za njen povoljan prijem. Osim toga, pripomogla je tome i naročita naklonost prema narodnoj poeziji za vreme romantizma, o čemu će biti još kasnije reči. U to doba pada i delovanje gorljivog skupljača poljskih i ruskih narodnih pesama, Adama Čarnockog, znanog pod imenom Zorjan Dolenga Hodakovski, jednog od osnivača slovenskog folklora. On je prvi otišao među narod i obratio pažnju na njegove tradicije, običaje, pesme, imena, što sve ima biti putokaz u izučavanju života Slovena u starini, još pre primanja kršćanstva. Biće narodnosti sakriveno je u duši narodnoj; ta narodnost uništavana je kozmopolitskom religijom. Tim svojim pogledima i radom svojim uticao je na razvoj poljskog i slovenskog folklora 19). Pomenuta romantičarska simpatija za produkte narodne poezije povezuje u jednu celinu nekoliko prevodilaca: Brođinjskog, Bjelovskog, Šemjenjskog, Gašinjskog, Odinjeca i Širmu; njima bi se uz bok mogao staviti filolog Majevski. Oni su prvi prenosioci naše narodne poezije u poljsku književnost. Kako posle ustanka 1830—1 nastaje velik prelom u poljskom kulturnom životu, ja bih delovanje navedenih pisaca označio kao prvo doba prenosa naše narodne pesme u poljsku književnost. U to doba pada i najveći broj prevoda Merimeovih mistifikacija u časopisima i pojedinim knjigama. Posle ustanka od 1830/31 nastaje konsternacija i apatija, i poljsko slovenofilstvo dolazi u kritičnu fazu. Događaji od 1830/31 naneli su žestok udarac ne samo pristalicama slovenofilstva, nego su „za duže vremena zaustavili uopšte učeni rad i napredovanje slovenskih izučavanja kod Poljaka”. Otsada se više, po rečima Spasovičevim, ne proučavaju uporedne tačke i osobine kod Slovena, nego se zatvara u samoga sebe. „Posle svetlih početaka naših slavista, Ljindea, Rakovjeckog, Kuharskog, Surovjeckog — kaže Brikner — nastupila je potpuna reakcija. Zanemarivanje slovenskih stvari dovelo je odmah do zastoja i pada na polju gramatike i istorije jezika” 20). Pa ipak, ne može se reći da je slovenofilstvo sasvim iščezlo kod Poljaka; ono je dobilo drukčije oblike. s jedne strane stvara se panslavizam, koji zastupaju službeni panslavisti, te on ima upravo panrusističku boju. Izraz te grupe jeste Tygodnik Petersburski (poljske novine koje su izlazile u Petersburgu) i rusko-poljski časopis Jutrzenka, u kome sarađuju Sreznjevski, Maćejovski, P. Dubrovski i dr. Nezavisno od toga, Poljaci-emigranti, rasuti po Evropi, izdaju svoje časopise, prožeti onim velikim duhom poljskog mesijanizma koji je sa katedre propovedao A. Mickjevič. Poljske nacionaliste žele da se što čvršće vežu s ostalim slovenskim narodima (osim s Rusima!), i to zato da bi došlo do solidarnosti slovenskih naroda u borbi za njihovo oslobođenje ispod tuđinskog jarma. Zbog provođenja u delo i širenja tih ideja slati su pojedini izaslanici k Južnim Slovenima u cilju propagande za poljsku stvar, a protiv službene Rusije. Ideja federacije slobodnih slovenskih naroda vrlo je živa, i to je lozinka koju su poljski emigranti razvijali u slovenskim zemljama 21). Mickjevič, stvarajući g. 1848 svoju legiju, verovao je da će se austrijski Sloveni dići na ustanak na njegov poziv, i na tome je zasnovao delovanje svoje legije. Zbog svega toga, označio bih taj rad kao drugo doba: posle prvog, da tako kažem pripremnog doba, dolazi drugo, u koje pada Mickjevičevo popularizovanje naše narodne poezije s pariske katedre, a s time u idejnoj vezi stoje nešto raniji prevodi Zaljeskog, koji se nalazio u istoj sredini u kojoj i Mickjevič; u Varšavi, ali po strani od panslavista, radi Zmorski, u poznanjskoj oblasti Feldmanovski, a F. Matejko u krakovskoj. s tom petoricom dolazi interes za našu narodnu poeziju četrdesetih i pedesetih godina na vrhunac, da šezdesetih godina opadne i utiša se. Poslednji put oživljava interes sasvim usamljeno s prevodima I. Kopernjickog. Glavni uzrok tom slabljenju interesovanja treba tražiti u promenjenoj književnoj i društvenoj atmosferi: pozitivizam, koji je sebi krčio put, nije se mogao zanositi idealima romantičara: došlo je doba realnih, pozitivističkih, štaviše i materijalističkih pogleda na ulogu književnosti. Nema više onog romantičnog istorizma, oduševljavanja slovenskom patrijarhalnošću, prostotom itd.; to je doba Konta, Tena, Renana, Darvina, Bihnera i dr. Pored toga, nastaje i prirodna apatija i izmorenost posle i drugog ugušenog ustanka od 1863—4 g., kad je i slovenofilstvo pretrpelo tešku krizu. Zato bih to poslednje doba nazvao trećim u istoriji poljskog prevođenja naše narodne pesme na poljski jezik. (Napominjem tu još i to da je i ova podela dobrim delom, kao i sve druge podele i klasifikacije, dosta veštačka, te je načinjena gotovo jedino zbog bolje preglednosti i podele materijala). *** 1) Stan. Ćiševski: Folklorystyka chorwacko-serbska, Wisła, 1891—2 Istorijsko-bibliografski pregled. 2) Przegląd Literacki Kraju, Petersburg, 1889, br. 24, 15—9. 3) Citiram po knjizi K. Viskovatog, 189. 4) V. citiranu raspravu V. Jagića, 118. Viskovati (o. c., 190) pretpostavlja da se i tu radi o bitci kod Varne 1444 g., jer su vojsku kralja Vladislava sačinjavali Poljaci i Hrvati (pored Ugra). 5) Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924, 2. 6) Zofja Klarnerówna: Słowianofilstwo w literaturze polskiej lat 1800 do 1848, Warszawa, 1926, 5. — O preporodu slovenskih naroda videti i delo D-ra Milana Preloga : Slavenska renesansa, Zagreb, 1924, glava I, 1 i d. (Ovo je odlično priručno i informativno delo kao uvod u studij slavistike). 7) o. c., 24 i d. 8) V. A. Francev'': Pol'skoe slavjanovĕdĕnie konca XVIII i pervoj četverti XIX stol. Praga Češsk. 1906, 7, 8. 9) o. c., 43. 10) o. c., 5. — O ljubavi poljskih učenjaka prema nauci o slovenstvu v. i kod Preloga, o. c., 25, 39 i d. 11) Francev o. c., 106 i 124. — I druge podatke sam crpao iz knjige Franceva i Klarnerovičeve. — O Ljindeu i Čartoriskom v. i kod Preloga, o. c., 42. *) O Surovjeckom i Rakovjeckom v. i kod Preloga, o. c., 47. 12) Francev, o. c., 10. 13) Rozprawa o świątyniach u Starożytnych i o Słowiańskich... Rocznik Tow. War. prz. n., Wa, 1811, VII, 293—311. 14) Citiram po izdanju jakinskom iz god. 1780, 255. 15) „Podróże w krajach sławiańskich odbywane w Latach 1802-gim i 1803-cim przez X... S... (Księcia Sapiechę), członka kilku Academiów i Towarzystw Uczonych”. 1811, 272. 16) Francev, 81. 17) Francev, 99. 18) Po Burjanu (o. c., 68), bila je to bez sumnje Radmanova Pisma od Bosne i svetoga Jurja, koju su dalmatinsko-bosanski franjevci stavili u IV izd. Kačićeva Razgovora iz god. 1801, 261. 19) Klarnerovičeva, o. c., 45 i d. — O Hodakovskom govori i Prelog, o. c., 48. 20) Francev, o., c., 491. 21) Klarnerovičeva, o. c., 73. Prvo doba:
|
|
„Oj devojko, oj Milena! |
„Hej dziewczęta, pójdźcie w tany, |
U metričkom pogledu nema mnogo da se kaže povodom tih „naśladowania”. Već se iz gornjih primera vidi da Brođinjski nije mnogo pazio na metričke osobine narodnih pesama. U njega nema — i kad je prevodio u desetercu ili u stilu originala — onih odmora koji su karakteristični za našu narodnu poeziju. Melodija narodne pesme i sastoji se baš u deljenju stiha na članke i odmore, o čemu Brođinjski, pouzdano se može reći, nije ni slutio. Melodije, u smislu Vukovu, nauka već odavno ne priznaje 20); drugo je, naravno, pitanje imaju li pesme melodije uopće, svoje, nove! Ovo nekoliko primera dokazaće da većina njih nema metričke građe narodne pesme.
„Mlada neva // vodu nela, „Idzie od studni // dziewica,
Na vodu se // nadvodila, A patrząc się w dzbanek wody,
Sama sebe // besedila” (I, 460) Rzekła sobie: twoje lica...” (Uboga)
(„Devojka ide od studenca, gledajući u pehar vode, reče: tvoje lice...”). To i nije dobro prevedeno; zatim, odmor u prvom stihu tek je iza petog sloga, a u drugom stihu nema odmora na kraju, misao se prenosi iz drugog u treći stih. — U p. Zdradzona (275) zamenjen je 13-erac s dva stiha: prvi stih je osmerac, a drugi šesterac. Kako je poznato, taj stih se deli ovako, u tri ritamske celine: „Devojčica // ružu brala, // pak je zaspala”. — U p. Brat i siostra (393; I, 16) imamo u prevodu odmor iza petog i trećeg sloga umesto četvrtog:
„Seja brata // na sunašce zvala:
Ajde, brate, // na sunašce jarko,
Da se jarka // sunca nagrejemo ...”
„Nadobna siostra // stoi przy chacie,
Woła na brata, // wyjdź miły bracie,
Cieszmy się // słońca promieniem”.
(„Lepa sestra stoji pored kuće i zove brata: ,Izađi mili brate, radujmo se zrakama sunčanim’”). To se isto može pokazati i za pesme Obmowa, Kochanek w perły...; dobro je pogođen ritam u pesmama Dunaj, Tęskna.
Već je gore rečeno da se Brođinjski povodio u izboru pesama za Talfijom, i o tom nema šta da se više kaže. Prevodio je iz lajpciškog izdanja, ali je imao pri ruci, svakako, i izdanje od 1814, a možda i od 1815 g.
Kad se rezimira ovo izlaganje o Brođinjskom, dolazimo do ovog zaključka: njegova je zasluga što je prvi u poljskoj književnosti pobudio interesovanje za našu narodnu poeziju. Ali, prenoseći je u poljsku književnost, on je to činio s upravo romantičarskom ležernošću i slobodom. s našeg današnjeg stanovišta, on nije bio dorastao za taj rad: nedostojalo mu je znanje jezika, kao i većini kasnijih prevo[di]laca, i to je bio prvi i osnovni uzrok što nije reprodukovao unutrašnje i spoljašnje osobine narodne pesme; većina njegovih prepeva ne može se ni s koje strane pa ni s pesničke — meriti s originalom, te ono što je on prepevao zaostaje mnogo za bojom, tonom i snagom prostote naše narodne poezije.
***
1) Podaci su iz članka I. Hšanovskog (Chrzanowski): Kaz. Brodziński u knjizi Sto lat miśli polskiej, Warszawa, 1907, III, 1—9.
2) Bron. Gubrinovič: K. Brodziński, I, Lwów, 1917, 366 i d.
3) Kaž. Brođinjski: Pisma, Poznań. 1872—4, III, 43.
4) Članak je napisan pod uticajem Herdera i Grima (naročito prema članku J. Grima o izd. Vukovih pesama od 1823 u Götting. gel. Allzeigen, 1823, 177 i d.; sr. V. Burjan: Hasanaginica v polské literatuře, Sbornik Filologický, IX, Praha, 1931, 79).
*) Vladimir Francev: Polskoe slavjanovĕdĕnіe.., 404 i d.
**) O Brođinjskom ima neka obaveštenja i Prelog, o. c., 48.
5) K. Brođinjski, o. c., 265 i d.
6) Pamiętnik Warszawski, 1822, III, 235—6 (citiram po Periću, K. Brodziński etc. 20).
7) Historja literatury polskiej, IV, 229.
8) Brodzińskiego tłumaczenia pieśni ludowych, Lwów 1906.
9) Brodziński a Herder, Prace Historyczno-Literackie, Kraków, 1916.
10) Viaggio in Dalmazia dell' Abate Alberto Fortis. Vol. primo, In Venezia MDCCLXXIV, 98.
11) Goethes Werke (izd. prof. dr. S. M. Prema), Leipzig, I, 137.
*) To je posle nje konstatovao i Vidra, o. c., 9, ali ne iznoseći razlike u Geteovu tekstu.
12) Citiram prema Ćehanovskoj, o. c., 183 i d.
13) Perić je na sličan način utvrdio zavisnost ostale dve pesme.
14) Citiram prema: Kleinere Schriften von Jacob Grimm, Berlin, 1869, IV, 458.
15) Perić ispravlja na „Suszy”, ali ni to nije dobro, jer bi trebao lok. „Suszej”.
16) Pisma K. Brodzińskog (izd. Kraševskog), I, 272.
17) Talfi je, kao što je poznato, pseudonim književnice Therese Albertine Luise von Jacob, kasnije udate Robinzon. Vuk ju je nazivao Talfija.
18) Jenaische Allgemeine Literaturzeitung, br. 18 i 19 od 1806 (Goethes Werke. Weimar, 1901, 40 Band, 337—359. Upor. naročito, 357, 358—359).
19) U izd. Kraševskog stoji „róża padała”, ali, kako tačno zapaža Perić, treba biti „rosa” (16) Ali on pogrešno ispravlja Brođinjskog prevodeći: „Okryła ją delikatna rosa...” („pokrila je ...”), jer po Akademijinu Rječniku, „izbiti” ima ovde značenje koje je gore dato. Pogrešno prevodi i Talfija: „Senkt der Thau sich darauf nieder” (XXII, 14).
20) T. Maretić: Metrika narodnih naših pjesama u Radu Jug. akademije, 168, 13.
Avgust Bjelovski (Augustyn Bielowski) pripada grupi mladih galicijskih književnika koji su težili za tim da podmlade poljsku poeziju narodnim i slovenskim motivima; izraz tih težnja bio je časopis Haliczanin, budilac lavovskog književnog života 30-tih godina XIX veka. Pokret je imao odjeka ne samo u centru austrijske provincije nego i u središtu ruske provincije poljske, u Varšavi. Bjelovski (rođen 27-III-1806 u jednom selu nedaleko Lavova, gde je studirao filozofiju, a zatim pravo) propovedao je adverziju prema knjiškoj poeziji govoreći da se ona izgubila u lažnom lirizmu, u apstrakcijama, dalekim od prirodne lepote, koju narod tako plastično daje u svojim pesmama. „Osećam potrebu — piše u jednom pismu g. 1832 — da u našu poeziju unosim slovenski duh s čitavim obiljem starog jezika i pobratimsko-slovenskih elemenata”. Razumljivo je, dakle, da uz takve simpatije i težnje dolazi kao prirodna posledica simpatija za narodne produkte, kao što su stara ruska pesma Slovo o polku Igorevju i naše narodne pesme. Bjelovski je taj spev preveo nastojeći da uđe u duh njegov i da izrazi plastičnost i originalnost stila. Dobar prijem na koji je naišao njegov prevod potakao ga je da i sam stvara u istom duhu: pesme o Boleslavu Visokom (nedovršena) i o Henriku Pobožnom srodne su kompozicijom i stilom ruskoj poemi. U građanskom životu, Bjelovski je romantičan borac u ustanku; posle toga, umešan u zavereničku akciju, provodi dve godine u zatvoru (1834—6), a kasnije se bavi istorijom, skupljanjem spomenika, rukopisa, kronika itd. (radio je kao bibliotekar u biblioteci Osoljinjskih u Lavovu). Kao istoričar ima zaslugu što je u istoriografiju uneo kriticizam, osnovan na spomenicima, koje je sam izdao 1). Oko g. 1840 nameravao je zajedno sa Šemjenjskim (i uz pomoć Zaljeskog) da izda zbornik slovenskih pesama na francuskom jeziku, ali ga je od toga odvraćao Zaljeski. U jednom pismu Šemjenjskom, Zaljeski kaže (pismo je od 4-VII-1840) da je prerano izdavanje slovenskih pesama na francuskom jeziku, jer Francuzi neće moći shvatiti našu prostotu i svežinu. Dalje kaže da „ne baš loši prevod pesama srpskih g-đice Mongolfje (Mongolfier) i još bolji Merimeov prevod ilirskih pesama leže po knjižarnicama” 2). Bolje bi bilo da izdadu za Poljsku (u Lavovu, Krakovu ili Poznanju) jednu slovensku antologiju: Bjelovski da dâ prevod Igora, Šemjenjski prevod Kraljevodvorskog rukopisa, a sam Zaljeski dao bi veći svezak srpskih pesama. Ali od čitave akcije nije bilo nikakvog konkretnog rezultata. — Bjelovski je umro g. 1876.
Interes Bjelovskog za naše narodne pesme pada između 1830—8, ali bih ipak rekao da je bio najintenzivniji između 1830 i 1833 g. Svega je preveo 23 narodne pesme, a od tih su 3 junačke. Prevodi su objavljeni ovim redom:
1) Wołoska dziewica („Pieśń serbska”) u Haliczaninu, Lwów, 1830, I, 120. — Vuk, I, 484.
2) Pieśni serbskie, Haliczanin, 1830, II, 208—17. — Vuk, II, 37; I, 673, 341, 728, 368, 318, 557, 295, 597, 301, 424, 533.
3) Pieśni Serbskie u Czasopismu Naukowom od Zakładu Narodowego im. Ossolińskich wydawane, Lwów, 1833, III, 93—6. Tu ima 8 pesama: Vuk, I, 416, 310, 383, 553, 468, 559, 554 i 595.
4) Marko i Luty Bogdan i Śmierć Smail-beja Begzadytia u Pracama Literackim, Wiedeń, 1838, I, 206—10. Vuk, II, 38 i IV knj., str. XXV, ispod crte u belešci, u državnom izdanju.
Od tih prevedenih pesama preštampano je 5 pesama u Pamiętniku dla Płci Pięknej, 1830, IV, 131—3 i to iz II sv. Haliczanina. Kasnije su neke pesme štampane i u Poezye Augusta Bielowskiego u „Skarbczyku Poezyi Polskiej”, sv. 6, Petersburg, 1855 (tu čitamo „... Begzadicza”). Tu su štampane svega dve junačke pesme i osam ženskih pesama.
O Bjelovskom kao prevodiocu naših narodnih pesama malo je pisano u ranije vreme. Tek g. 1929 Vidra, u citiranom članku, piše o njemu na sedam strana (669—75). On ističe da je Bjelovski nepravedno zapostavljen i da mu je nepravo malo obraćeno pažnje kao prevodiocu s našeg jezika; Vidra, dalje, ističe veliku vrednost njegovih prevoda (676). Da bismo upoznali pravu vrednost i visinu prevoda Bjelovskog, postupićemo analitičkim putem, ukazujući na momente koji su važni za prosuđivanje njegova prevodilačkog rada.
Za pesmu Wołoska dziewica utvrdio je Vidra zavisnost o Talfiji: Der Walachin Tochter (II, 30), u Vuka Majka i Nera (I, 484). Zato je neću ovde specijalno navoditi. Najpre ćemo ogledati prevode junačkih pesama.
Pesma Marko i wiła (Haliczanin, 1830, II, 208 i d. Vuk II, 37) u prevodu ima 86 rimovanih 11-eraca, a u originalu 123 deseterca! Jasno je odmah da je moralo biti ispuštanja stihova i sažimanja. Pokazaću da je Bjelovski pojedine odeljke — po 5-10 stihova — stezao, davao samo suvi, nepesnički sadržaj, i na taj način činio teško nasilje originalnom tekstu, uništavajući u njemu ono što je baš karakteristično: epski način prikazivanja. Jer šta bi onda drugo bilo naročiti pečat narodne poezije, duh njen, ako ne baš to kako je prikazan, stilizovan, razvoj događaja, kako je razgrađena epska građa? Dati sam taj materijal, fabulu, sadržaj — zato se ne mora pevati pesma! Narodna pesma je bez svoga načina kazivanja lišena svoga ja. Pokazaću to odmah na primeru. Marko se smilova pa pusti vilu u planinu. Ona bere bilje, i odziva se: „Sad ću doći, Bogom pobratime!” Pa nabra bilja i „zagasi rane na junaku”: „Lepše grlo u Miloša carsko, Jeste lepše nego što je bilo. A zdravije srce u junaku, Baš zdravije nego što je bilo” (99—110). Ti, tako jedri, puni stihovi, baš pesnički, s dobro pogođenim psihološkim opažanjem straha vile, koja ne sme da pobegne pa se svaki čas odziva Marku, zamenjeni su šturim, nepesničkim „streszczeniem” (sadržajem) u dva stiha: „Puścił więc poszła i przyniosła zioła, Zdrów wstaje Miłosz i pieśń starą śpiewa” (str. 210; „pustio ju je, pa je pošla i donela bilja; zdrav se digao Miloš i peva staru pesmu”). Ili zar ovako izgleda ruho narodne poezije: „Mirockich gajów wieczornem zacieniem, Dwaj przyjaciele ciągnęli najszczersi: M. Kralewicz, potężny ramieniem, I wierny Miłosz z wieszczej sławny piersi, Grają rumaki, ostre sterczą włócznie, Ściska brat brata i tak mówić pocznie”?! (208. — „Dva najvernija prijatelja jezdila su u večernji sumrak kroz miročke šume: M. Kraljević, silne ruke, i verni Miloš, slavan zbog pesničkih prsiju. Igraju konji, strče oštra koplja, grli brat brata i ovako počinje govoriti”). Naš tekst glasi ovako: “Pojezdiše do dva pobratima, Preko krasna Miroča planine; Ta jedno je Kraljeviću Marko, A drugo je vojvoda Milošu; Naporedo jezde dobre konje, Naporedo nose koplja bojna, Jedan drugom belo lice ljubi, Od milošte do dva pobratima; Pake Marko na Šarcu zadrema, Pak besedi pobratimu svome”...
To je prvih deset stihova; prođimo ih redom! Ovde nema, kao što se vidi, nikakve sličnosti između originala i prevoda: ni jedan stih se ne podudara mišlju s prevedenim; ispuštene su jedne misli, a umetnute druge. Evo ih: nigde se ne kaže da su putovali u sumrak, da je Marko „silne ruke” da je Miloš slavan „pesničkim prsima”, da se oni grle. Nedostaje baš ono što je najlepše u narativno-deskriptivnom pogledu: „Naporedo jezde dobre konje, Naporedo nose koplja bojna”. Kako su prema tome šturi stihovi jednog slabog pesnika: „Igraju konji, strče oštra koplja”! Pa gde je ono tako emocionalno: „Od milošte do dva pobratima”? Pa gde je ona pojedinost: „Pake Marko na Šarcu zadrema”? — Malo dalje pokazuje prevodilac i svoje oskudno geografsko znanje *), a usto na sličan način uprošćava tekst: „Porecką, ziemią przez Timok jechali I wnet w Beregu zamierzchli parowy” (210; „jahali su porečkom zemljom, preko Timoka, i uskoro obojica omrknuše u Beregu”). U originalu imamo ovako: „Otidoše Porečkoj krajini, I Timok su vodu prebrodili, Na Bregovu selu velikome, Pa odoše krajini Vidinskoj” (113—6). Pored ostalog, nije dobro ni transkribovano: „Bereg”, itd.
Jednakim metodom kao i p. Marko i wiła prevedena je i p. Marko i Luty Bogdan (Vuk, II, 38). Stihovi su po volji ispuštani, drugi su umetani, menjane su epizodične pojedinosti, često je davan samo sadržaj pojedinih mesta; ja mislim da se to ne može uzeti kao „licentia poetica”. U originalu ima 118 st., u prevodu 76 rimovanih 11-eraca, kod kojih često misao prelazi iz jednog stiha u drugi (a jedna od najvažnijih osobina deseterca jeste odmor na kraju stiha!). Evo primera za promenjenu pojedinost: poznato je ono mesto gde Marko, bojeći se Ljutice, pita svoje pobratime na koga će: na samog Ljuticu ili na dvanaest vojvoda; a oni voleše „na sama Bogdana”. Marko je sav srećan što se tako „kurtalisao” onoga od koga je hteo pobeći: „Trže Marko tešku topuzinu, Pak poćera dvanaest vojvoda; Dok s’ okrenu nekolika puta, Svih dvanaest od konja rastavi, I bijele saveza im ruke” (67—71). U Bjelovskog: „I wrącz kolejno z każdym się potyka, Wysadza z siodła i krępuje w łyka” (207; „i po redu se bori sa svakim, zbacuje sa sedla i veže”). Tu ima rima, ali zbog toga se ne može dopustiti tolika sloboda. — Pa kad se Ljutica Bogdan prestrašio namrgođena Marka, on predloži zamenu zarobljenih: „To je Marko jedva dočekao, Pusti njemu dvanaest vojvoda, Bogdan pusti Relju i Miloša, Skide Marko mješinu sa Šarca” (99—102). Bjelovski izbacuje taj „balast” i lakonski kaže: „Puścił,— z Szaracza czaprak zdjął soboli”... (208; „pustio je; sa Šarca skide samurov pokrivač”). — Kao što se vidi, prevodilac i ovde daje samo sadržaj; njegova sloboda je i suviše velika.
Treća junačka pesma, Śmierć Smail-beja Begzadytia, prevod je pesme o smrti Smail-bega Begzadića, koju je Vuk štampao u belešci predgovora IV knj. P izd., g. 1833, str. XXIX (u drž. izd., Beograd, 1896, IV, XXV), i to ovoga radi: Vuk priča kako mu je stric Toma, 1803, posle jednog rada u polju, kazivao pesmu o nekoliko dana ranije poginulom Smail-begu. Napisao ju je po sećanju još 1814 g. i sada je štampa „samo radi istorije narodni naši pesama, a ne radi kake njene lepote ili druge važnosti” (XXV). Vuk nije ni slutio da će baš ta pesma — i nijedna druga iz te knjige, recimo ona o Karađorđu, o boju na Mišaru, o ustanku na dahije, o Ivanu Kneževiću, ili o Čengiću — biti prevedena na poljski jezik, s verom u njenu vrednost, ali nikako ne iz nekih naučnih razloga! Prevedena je ovako: original ima 66 stihova, prevod 50, i to u slikovanim desetercima, s dosta pažljivim odmorima iza četvrtog sloga, ali ne i na kraju stiha. Imena nisu tačna: Šain-Avdi-aga = „Szain-Aga”; Novljanin Bego = „Nowilanin bej”. Na ovom mestu prevodilac je loše razumeo: Begzadić kaže da će napisati knjigu pobratimu, „pobratimu Tuzli kapetanu” (= kapetanu grada Tuzle, Tuzli) = „List [poślę] do Tuzli-kapitana brata”, tj. prevodilac misli da se kapetan zove Tuzla. I u ovoj pesmi skraćuje i ispušta stihove: „Evo na te vojske sa tri strane: Jedna, bego, na te vojska ide, Od onoga grada Biograda, Druga vojska od Šapca bijela, Treća vojska od grada Zvornika” (9—13). Bjelovski: „Trzy ci wojska niosą śmierć lub łyka: Z Białogrodu, Szapca i Zwornika” (209; „tri ti vojske nose smrt ili okove: iz Beograda, Šapca i Zvornika”), što nije dobro. — Pesmu će ovako završiti: „Nad mogiłą pyłu, wschodem słońca, Wierna luba ranną ciszę traca; Codzień kroki wiodąc tam tułacze Drżi jaskułka, jak kukułka płacze” (210; „nad mogilom praha, o izlasku sunca, verna dragana narušava tišinu; svaki dan ide tamo izgnaničkim korakom, dršće [kao] lastavica, plače kao kukavica”). Stihovi koji odgovaraju prevodu manje su umetnički, i na tome mestu su obična formula za opis žalosti unesrećene žene, ali u svome jednostavnom ruhu ostavljaju sasvim neposredan utisak: „Osta vjerna ljuba kukajući, kukajući, kano kukavica, A prevrćuć’, kano lastavica” [„prevrtati” nije jednako „drżeć” — drhtati; „płakać” — nije jednako “kukati”].
Posle tih primera, u kojima smo ogledali kako je Bjelovski prevodio junačke pesme, pogledaćemo njegove prevode ženskih pesama. Evo primera da se Bjelovski ne ravna s pesničkim izražajem narodne pesme, da ima mesta koja nije razumeo, da improvizuje, a ne prevodi itd. Ovo je, na pr., jedna takva improvizacija: „Serce ją boli: kochanego syna, Jedyne dziecię, oddalać od siebie. A więc w zielonym ogrodzie go grzebie” (Hal., II, 213; Vuk, I, 368; „srce je boli da ljubljenog sina, jedino dete, udaljava od sebe, pa ga zato sahranjuje u zelenom vrtu”). U originalu je ovako: „Žao majci Kondi zakopati, Zakopati daleko od dvora, Već ga nosi u zelenu baštu, Te ga kopa pod žutu naranču”. Ali recimo da je to samo malo slobodniji prevod, da nije tako daleko provedena improvizacija! Ali ovde ne samo što ima improvizacije nego se naša narodna pesma ne može ni prepoznati: „Ciemna nocy, promiennego lata, Chmura ciebie, mnie boleść przygniata. Bolem żyję, ból mi pierś przeporze, Niemam matki, komuż się otworzę? Któż mię z łzawą wysłucha powieką? Jedna tylko — lecz i ta daleko! Nim dojadę, pół nocy upływa, Nim obudzę, ranny kur zaśpiewa, Nim usiędzę zorza świt ozłaca, Wracam do dom, w serce boleść wraca”. („Tamna noći, sunčanog leta, tebe oblak, mene bol pritiskuje. Živim u bolu, bol mi prsa para; nemam matere, kome da se izjadam? Ko će me saslušati suznim okom? Jedna je samo, i ta je daleko! Dok se dovezem, pola noći prođe; dok je probudim, zapeva rani petao, dok sednem, zora pozlaćuje osvit. Vraćam se kući, u srce bol se vraća”). Pesma ima naslov Daleka (Hal., II, 213), u Vuka: Jedno drago i to na daleko (I, 318). Kao što se vidi, pisac ili nije razumeo, ili svesno nije hteo, — što će pre biti, — da reprodukuje sam motiv o dragom koji dolazi dragani, ali su njegova dolaženja prekratka. Sve je tako izmenjeno, degradirano, izopačeno: i misao, i sadržaj, i osećanje, i način izražavanja (zar bi narodni pevač mogao reći o noći da je „pritiskuje oblak” i dr.?); — sve je to tako da se teško može prepoznati naša narodna pesma, koja glasi: „Tavna noći, puna ti si mraka! Srce moje još punije jada. Jad jadujem, nikom ne kazujem’. Majke nemam, da joj jade kažem, Ni sestrice da joj se potužim; Jedno drago, i to na daleko: Dokle dođe, pola noći prođe, Dok probudi, p’jevci zapjevaju, Dok poljubi, saba zora bude: ,Saba zora, ajde, dragi, doma’”.
Ovde je dan samo sadržaj: „Pomiędzy kwiaty i wonne zioła Haftuje Zena — matka ją woła. Nie pójdę matko! wielce mam szkody: Dziś mi tu zuchwalec młody...” (Przekleństwo Zeny, Hal., II, 217. — „Između cvetova i mirisnog bilja veze Zena, a mati je zove. Neću, majko, doći! Imam veliku štetu: ,Danas mi je tu mladi drznik...’“). U Vuka imamo ništa manje ni više nego 11 stihova, te je Bjelovski ispustio baš ono što je u pesmi najtoplije, najsočnije: „Vezir Zejna po bostanu vezla, Po bostanu i po đulistanu, Majka Zejnu na večeru zvala: ,Odi, Zejno, večer’ večerati, Večerati šećerli baklavu’. Zejna majci tijo odgovara: ,Večerajte, mene ne čekajte, Nije meni do vaše večere, Već je meni do moje nevolje: Danas mi je dragi dolazio, I veliki zulum počinio” (I, 533). Mislim da je izvan svake sumnje da tu ne može biti govora o nekom vernom prenošenju duha narodne pesme, i da to uopće ima vrlo malo veze s njome. No idemo dalje. Vuk: „A ja ću joj udu creću dati, Udu creću, sve sitne devere, Zlu svekrvu, a svekra gorega; Setiće se, kom’ se protivila” (I, 416, 15—8). Bjelovski: „Ja złą dolę, swaty dam jej liche, Żmiję świekrę i świekra złośnika; Niech mi słońca obelgą nie tyka” (Skarga, Czas. Nauk., 93); u prevodu: „Ja ću joj dati zlu sudbinu, jadne svatove, zmiju svekrvu i goropadnog svekra; neka sunce kletvom ne dira”. — Ili ovo: devojka govori kako više voli s dragim „po gori hoditi, glog zobati, s lista vodu piti”, spavati na kamenu, „neg’ s nedragim po dvoru šetati, šećer jesti, u svili spavati”. Bjelovski je to drukčije shvatio: „A z nielubym pójdę w dwór z zgrzyzotą Zgorzkną cukry i jedwabie zgniotą” (Proźba, Cz. Nauk., 93 — Vuk, I, 310; „a s nedragim ću poći u dvor tužna, šećer će mi postati gorak i svila će istrunuti”). Ni traga, dakle, onoj poentiranoj antitezi, tako lepo datoj u narodnoj pesmi. Isto je tako lišen poente — a to baš i jeste bitno u njoj — prepev pesme Rđavo naplaćena služba (I, 595), u Bjelovskog Służba (Cz. Nauk, 96). „Bratac seji kroz san odgovara”: da je služio u Beogradu tri leta: služio je najpre za oružje, pa za konja, a onda za devojku; a kad stadoše deliti oružje, konje i devojke, njemu dadoše “staro zarđalo”, “staro izjahano”, “staro obljubljeno”. Razumljiva je onda njegova osvetljivost i srdžba na Beograd kad vidi da gori: „Neka gori, ognjem izgoreo”! Kod Bjelovskog imamo najpre jednu teško razumljivu, skoro apsurdnu stvar: „Trzy ja lata w Belgradzie służyłem Długie lata, długie trzy miesiące” (= „Tri sam godine služio u Beogradu, duge godine, duga tri meseca”), a to je tako rečeno zbog rime, jer je u sledećem stihu „słońce”, a u pređašnjem „miesiące” (čit. mjeśo nce). Međutim, najbitniji momenat je izostao, jer on kaže: „A gdy lata w ciągłych trudach ślizły, Wziąłem szablę co ją rdze rozgryzły” (96; „a kad su minule godine u stalnim naporima uzeo sam sablju što ju je rđa izgrizla”...). On je, dakle, sam uzeo od rđe izgrizenu sablju (umesto oružja!), a nije mu takva silom i prevarom data u deobi; itd.!
U vezi s gore navedenim apsurdnim mestom, evo još jednoga: u inače relativno dobro prevedenoj pesmi Damian (Cz. Nauk., Vuk, 1, 559) centralno mesto je ovo: „Puče puška iz gore zelene, Te udari u kolu Damjana”; to još ne znači da je on već mrtav, ako je pogođen. Kao što je već gore rečeno, „licentia poetica” Bjelovskog je velika: „Pada Damian nieżywy śród koła” („pada Damjan neživ — mrtav posred kola”); a posle toga u prevodu odgovara na ljubino kukanje!
U p. Anđa kapidžija (Vuk, I, 468) dolaze ovi „futuristički” stihovi: (Anđa): „Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama se nakitila”. U Bjelovskog Strażnica grodu (Cz. Nauk., 94) imamo ovako: „Kształt jej ściska półksiężyca, Lica, rozogniło słońce, A skroń więczą gwiazd tysiące” („Telo joj opasuje mesečev srp, lice joj zapalilo sunce, a čelo ovenčavaju hiljade zvezda”) 3).
Bjelovski je i u prevodu p. Tri Grkinje i tri Grčeta (I, 383) potvrdio da nema osećanja za ono što je najistaknutije u pesmi, što čini njenu vrednost. Akcent te pesme, po mom mišljenju, jeste u ovom: pesma za Grkinje kaže ovako: prva „nosi... đerđef, oće da veze”, druga „nosi... biser, oće da niže”, treća „... oće da beli” platno. A sad „idu tri momčeta, sva tri Grčeta”: jedno „ide da svira”, drugo „ide da igra”, „treće ide, da obljubi sve tri Grkinje”. Prevodilac bi morao intuitivno osetiti (kao što je — mutatis mutandis — Gete, imajući pred sobom naš tekst Hasanaginice, osetio njegov ritam, položaj reči itd., iako nije znao naš jezik) emocionalnu razliku u tom potencijalnom i uslovnom „oće” i ovom afirmativnom, sigurnom, pouzdanom „ide”. U poljskom prevodu nema te tonske boje (on je, štaviše, netačno dat): „Trzecia po zielonej łące, Płótno rozścieła... A trzeci całuje w oczy Greczynki ładne” (Trzy Greczyni, Cz. Nauk., 94; „treća razastire platno po zelenoj livadi ... A tpeći ljubi u oči lepe Grkinje”).
Mogao bih navesti još nekoliko slučajeva iz svake od dvadesetak pesama, ali smatram da i navedeni primeri dovoljno pokazuju ono što sam već isticao. Zaključak je nesumnjiv: Bjelovski nije znao dovoljno naš jezik; on uopće nema prevodilačke veštine i savesnosti, nego najslobodnije parafrazira, prepeva, bez snage originala, naprosto upropašćavajući najefektnija mesta. Dr. Vidra u svom konačnom sudu kaže da prevodi Bjelovskog stoje u pogledu vernosti i izraženog karaktera naredne pesme iznad prevoda Brođinjskog. Za nas to, međutim, ne može biti kriterij: ni Brođinjski ni Bjelovski nisu u svojim prevodima dali narodnu pesmu sa svim njenim bogatstvom; ono što su oni dali, kao i kasnije Zaljeski, jeste prepev, popoljačavanje, ali ne prevod. Nemajući pesničkog talenta, bez intuicije i dovoljnog znanja našeg jezika, Bjelovski nije osetio nerv narodne poezije. Usto, njegovo je prevođenje, iako možda izvornije nego Brođinjskoga, ipak ostalo prigodno, nesistematsko: Bjelovski nije pokazao smisao za odabiranje onog što je bolje, ako već ne najbolje.
***
1) Podaci su iz članka Tad. Kupčinjskog (Kupczyński) o Avg. Bjelovskom u Sto lat myśli polskiej, Wa., 1913,. VIII, 481—6.
2) Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, 1900, I, 172. Navod Zaljeskog nije tačan; gđica Mongolfje nije prevodila narodne pesme, nego je samo pisala jedan poduži članak o pesmama (v. dalje); Zaljeski ju je zamenio s Vojarovom.
*) „Porecz” kaže da je „otok na Dunavu koji pripada Srbiji”.
3) Dr. Vidra navodi kao original tog prevoda p. I, 571: Devojka nad gradskim vratima, što nije tačno.
Odmah posle prvog prevoda Hasanaginice na poljski jezik, štampan je u čas. Pamiętnik Warszawski, XVII, 1820, 113-4, pod šifrom L. S., prevod „pieśni Serbskiej” Miłość odmienna; u Vuka, I, 457. Po Vidrinu mišljenju, prevodilac je Kristin Lah Širma (Szyrma); prevod je primitivan, verovatno iz originala (o. c., 668). Širma je bio propagator poljskih nacionalnih i slovenskih ideja, a sudelovao je i pri izdavanju narodnih pesama iz Galicije i Ukrajine 1). Njegov prevod je slikovan; sam motiv nije dobro uhvaćen: devojka se nije pokajala „gdy się zakochała” („kad se zaljubila”), nego se pokajala uverivši se da bi bila lepša kad bi nosila cveće, bila veselija kad bi pila vino itd. Sve je vrlo primitivno i pesma zaslužuje da se pomene samo zato što pripada prvim prevodima. Ogleda radi, evo nekoliko stihova: „Klęła się dziewczyna Że nie piia wina; I że się nie stroi O kwiaty nie stoi”; itd. („devojka se klela da ne pije vina, da se neće kititi i da se neće brinuti o cveće”). Original tako ne govori.
Što je s informativnim ciljem pisano u prvo vreme kod Poljaka o našim narodnim pesmama, nije teško nabrojiti. Stvari su većinom prevođene s drugih jezika, za obaveštenje, ali su slabe i površne, bez dovoljnog poznavanja predmeta.
1) Pamiętnik Naukowy, Oddział literatury, 1819, 224, donosi redakcijine napomene uz prevod Hasanaginice od Brođinjskoga.
U istom časopisu izašao je članak Valentina Skorohoda Majevskog (pod šifrom: W. S. M.) pod naslovom: Do redaktora oddziału literatury Pam. Naukowego, 1819, 251. smo se s Majevskim sreli već u uvodu ove radnje: on je bio filolog i diplomatičar; rad mu je bio upućen na orijentalistiku, piše gramatiku turskog jezika, traži veze Slovena s indijskim narodima, bavi se sanskritom. On pozdravlja prevod Brođinjskog pa kaže: „Ovaj veliki ljubitelj prosvete misli, kako nam se čini, kao i mi, da je već vreme da se zauzmemo sabiranjem spomenika jezika i književnosti Slovena”. Dalje kaže da se već duže vremena bavi skupljanjem (kao istoričar, ne kao pesnik) spomenika i pesama, koje namerava objaviti da bi pokazao razlike između pojedinih slovenskih dijalekata i njihove majke „Samskrita”. Šalje tekst Hasanaginice, čiji je prevod već štampan, prepisan sada poljski, a to ima da posluži tome da se pokažu razlike između poljskog i srpskog jezika. Ovaj tekst Hasanaginice Majevski ne daje prema Vukovu popravljenu tekstu u I izdanju od 1814 g., nego prema Fortisu. Naravno da je ovaj tekst pun pogrešaka, ne računajući ovamo i Fortisove. Ilustracije radi, evo nekoliko stihova: „Beźe muczy: ne gowori niśta; Wecz se maścia u dziere swiione, I wadi nioy, knigu oprosieńia, Da uczim ie, pod puno wienczanie, Da gre z nime, mayci u zatrage” (254). Jamačno da se tim tekstom niko nije mogao pomoći 2).
U to baš vreme bio je u Varšavi na prolazu Vuk, i on piše Kopitaru da se upoznao s Majevskim, poljskim spisateljem, „koji dokazuje Slavene Indijanstvovavše”. Tom prilikom dao je Majevskom Rječnik 3). U istoj svesci Pamiętnika Naukowog nalazi se Wiadomość o dziełach P. Wuka Stefanowicza Serblanina (385) s navodom četiri pesme na našem jeziku: Ryba i dziewoyka, Sztaby koia naywoliła, Dziewoyka sama sebe opisuie i Tudzia mayka zła swekerwa. Pored toga, tu se nalaze i nekolika tumačenja naših reči, koja nisu bespogrešna („budalo” = „badanie” — ispitivanje! wideo = widzę — vidim, itd.). U članku su ova obaveštenja: da je „gospodin Vuk, sin Stefana” bio „štabni oficir kod načelnika” ustanka Crnog Đorđa (?). Kad se ratna sreća okrenula i kad je udaljen načelnik, Vuk, izgubivši imetak, a štaviše od topovskog metka i nogu, prešao je preko Dunava i tamo našao sklonište (?); posvetivši se nauci, izdao je „Gramatiku srbljanskog jezika”, zatim „Srpsku pjesmaricu” (1815); g. 1818 izdao je Rječnik. Za vreme Vukova boravka u Varšavi, imao je prilike da se s njime upozna, a „uzajamno darovanje naših radnja i napomena u toj grani slovenstva zbližilo nas je međusobno i utvrdilo među nama srdačnije odnose”. On je Vuku čitao neka mesta na sanskritu pa su naišli na neke izraze slične u srpskom. Time je bio potaknut da se upozna sa srpskim dijalektom, pri čemu mu je pomagao Vuk. Ovaj mu je prikazao stanje srpske literature: ona se sastoji iz religioznih knjiga, rukopisa i pesama, koje ovako deli i karakteriše: „dumy żałośne, lub wesołe pieśni i opiewania czynów starożytnych rycerzy, przez podanie u ludu zachowane” („pesme žalosne, ili vesele pesmice i opevanja doživljaja starih vitezova, sačuvane narodnom tradicijom”). Vuk je tih pesama sabrao, kako mu reče, 11—15 svezaka; Vuk sada ide u Petrograd, gde treba da izda zbornik svojih pesama, pa ga je uputio na nekog svog prijatelja u Varšavi da ga podučava u srpskom jeziku 4). Bilo mu je dovoljno dvadeset sati da nauči čitati i pisati. Objavljuje nekoliko pesama za upoređenje razgranatih slovenskih dijalekata. — Članak je nepotpisan, ali nije teško pogoditi da je od Majevskog, koji se poziva na raniji članak. Iz jednog pisma Brođinjskog 5) saznajemo da mu je Majevski koristio pri prevođenju s našeg jezika na poljski. Ali kako smo videli, to je bilo od slabe koristi, jer je njihovo zajedničko znanje bilo manje nego što je to bilo potrebno za tako težak posao; a zatim, Brođinjski uzima za pomagače i Getea, Herdera, Grima i Talfiju, pa zato ne treba suviše pažnje pridavati toj izjavi.
List redaktoru Pamiętnika Naukowog od Majevskog i transkribovani tekst Hasanaginice pojavili su se u četvrtoj svesci časopisa, tj. u aprilu, a Majevski se upoznao s Vukom još 18 februara. Perić misli (o. c., 14) da je to stoga što je članak bio napisan ranije, ali je kasnije štampan, te zbog toga nema nikakve vesti o Vuku. Vidra, pak, misli da je baš boravak Vukov pobudio Majevskog da se zainteresuje našom narodnom pesmom, ali još tada nije imao Vukove zbirke u ruci (o. c., 593).
2) Pamiętnik Warszawski, 1820, XVI, 427 i XVII, 49 donosi odlomke prevedene iz Fortisova dela. Neki autori (Penherski, Vidra) drže da ih je preveo Brođinjski, a drugi (Perić) uzimaju kao prevodioca Majevskog. Da bi se pravilno rešilo to pitanje, trebalo bi ispitati s kojeg je to jezika prevedeno (ja to u Varšavi nisam mogao učiniti zbog nedostatka potrebnih knjiga), pa bi se lakše došlo do rezultata. — To isto preštampale su Rozmaitości Lwowskie, 1823, br. 11 i 12.
3) U časopisu Dziennik Wileński, odeljak Historja i literatura, 1830, X, 190—217 štampan je članak: „O Morlakach z Pamiętników Xiędza Fortysa. Tłum. z ros. Alex. Artychiewicz”. Tu su odeljci o poreklu i imenu morlačkom, o običajima, hajducima itd. Prevedeno je, kako i u naslovu stoji, s ruskog; odakle, to nisam mogao saznati.
4) U istom časopisu, sv. IX, 38—50, imamo prikaz na Talfijinu knjigu Volkslieder der Serben: „Pieśni ludu serbskiego, przełożone wierszem, przez Talvj — Haga, 1825 i 1826 w 8-ce. (Bibliotèque Universelle, 1829, Janvier)”. Bez mnogo invencije može se odmah opaziti (i kad ne bi bilo naznake vrela) da je prikaz preveden (od nekoga J. K.) s francuskog, i to već po transkripciji: „Kralżewicz”, „Krolżewiez”! ili „Passarowiecki” (požarevački) itd.! U članku, pored ostalog, čitamo i ove reči recenzentove (ne prevodiočeve): „Pri našim mršavim vestima o sadašnjem stanju Srbije i njenih stanovnika, zbirka poezije može biti s te strane najboljim izvorom”. U čas. „Bibliotèque Universelle, des Sciences, belleslettres et Art” itd. Littérature, Genève-Paris, 1829, tom I, 65—80 našao sam original toga prikaza.
5) U časopisu Wizerunki i Roztrząsania Naukowe, cz. XII, Wilno, 1835, 5—42, nalazi se članak: “Poezya ludu sławiańskiego. Podania o Lazarze. — Przygody Marka. A. de Mongolfier — Revue Encyclopédique”. U članku, prevedenom s francuskog, govori se o našoj zemlji kao vrlo nekulturnoj (ona je bez industrije, rudarstva itd.); poezija raste kao divljaka u celom svom bogatstvu. Oseća se nedostatak Homera, koji bi mogao sliti u jedno telo poezije svih slovenskih plemena, i tada bi oni bili ujedinjeni, kao što je Homer ujedinio Grke. Zatim se govori o Lazaru i Marku.
6) M. Potčašinjski (Podczaszyński) piše u Dzien. Warszawskom, 1826, 232—40: Rzut oka na plemiona słowiańskie w państwie otomańskiem. (Pogled na slovenska plemena u otomanskoj državi).
Time bi bili iscrpeni svi (meni pristupačni, a skoro i uopće) teorijsko-informativni članci, koji su pisani o nama pre nego što su došle Mickjevičeve lekcije.
***
1) Širma je prvi čovek koji je preveo našu narodnu pesmu na engleski jezik. God. 1821 napisao je jedan članak o srpskim narodnim pesmama, a 1823 u Letters on Poland, Comprising observations of Slavonian nations and tribes (Edinburg, 8˚, 382) štampa prevod p. Prirodna sloboda (The nightingale); v. o tom D. Subotić, Srp. nar. pesme u engleskoj književnosti u Godišnjici N. Čupića, XXXVII, 32 i d.
2) Po Burjanu, tekst je uzet iz nem. prevoda Fortisova dela: Fr. A. Cl. Werthes: Sitten der Morlacken (Bern, 1775) ili iz Reise in Dalmazien (Bern, 1776).
3) Vukova prepiska, državno izdanje, knj. I, 1907, 168.
4) Burjan misli da je to bio poručnik Marko Marković (o. c., 69); Vukova prepiska, III, 482 i 486.
5) Pisma, VII, 245.
Konstantin Gašinjski (Konstanty Gaszyński, 1808—1866) bio je pesnik manjeg talenta, jedan od epigona Krašinjskog. God. 1830 pokrenuo je s jednim prijateljem časopis Pamiętnik dla Płci Pięknej (Letopis za lepi spol). U to vreme pokušava da peva pesme „na narodnu”. Veći deo života proveo je kao novinar-emigrant u Francuskoj. Za nas je od interesa zato što je preveo nekoliko naših narodnih pesama, a i nekoliko Merimeovih mistifikacija.
Pesme koje je preveo ove su: 1) Po nad strumykiem stała dziewica (Vuk, I, 396); 2) O moje dziewczę! różyczko miła (I, 594) 1); 3) Nie nuć słowiku, jeszcze nie pora (I, 566); 4) Gdzież mój kochanek, o miły Boże (I, 360). Sve četiri pesme, zajedno s još jednom mistifikacijom iz Merimea, štampao je pod naslovom „Pieśni Serbskie” u pomenutom Pamiętniku, 1830, III, 13—16. Peta prevedena narodna pesma jeste Wesele Hajkony, „Ballada Serbska”, štampana u časopisu Melitele, u Varšavi, 1830, 195—200 (Vuk, III, 83). V. Vidra, koji je pisao o Gašinjskom (o. c., 676-8), kaže da prevodilac greši protiv vernosti originala, ne brine se o tipičnim osobinama srpske narodne pesme, često menja tekst; izgleda mu da je više upotrebljavao Talfijin prevod no original.
Gašinjski je u improvizaciji pošao još skoro i dalje nego Brođinjski. Evo primera: devojka govori da bi se prala pelenom kad bi znala da će je starac ljubiti: „Kad star ljubi, neka mu je gorko” (I, 396) = „Aby starcowi sztuką zwodniczą, Każdy całunek zatruć goryczą!” (14; „da bi starcu zavodničkom veštinom svaki poljubac otrovala gorčinom”). Isto tako prevodi i za mlada: „Każdy całunek oblać słodyczą!” (14. „svaki poljubac da oblije slatkoćom”). — Ovo je još slabije: junak pita devojku, koju naziva rumenom ružicom, „ni trganom, ni omirisanom, ni ljubljenom, ni omilovanom”: „Da li mi te, dušo, poljubiti?” (I, 594) = „Której niczyje nie tknęły rączki, Coś nie zaznała w chwilach pustoty Ani całunku, ani pieszczoty, O moja duszo! jakaż pokusa Bierze mnie dzisiaj skraść ci całusa” („Koju ničije ruke nisu dotakle, koja nije osetila u časovima samoće ni poljupca, ni milovanja; o moja dušo, kakvo imam danas iskušenje da ti ukradem poljubac”). Tu se, dakako, zatire trag i našem tekstu i eventualnom Talfijinu (II, 49). Jer Gašinjski uzme jednu pojedinost pa je razvodnjuje i nepotrebno ukrašuje: u p. I, 566 devojka uzabire struk bosiljka da njime probudi dragog, udarivši ga po obrazu. Kod Gašinjskog imamo ružice od kojih će devojka isplesti venac i staviti dragom na glavu (v. str. 15). To, dakako, nema više veze s našom narodnom poezijom.
Pesma Wesele Hajkony (Vuk, III, 83) prevedena je u 120 deseteraca, raspoređenih u 20 strofa po 6 stihova; u Vuka imamo 126 stihova. Original se nalazi u Vukovu izdanju od 1814 (108): O udatbi Hajkune Sestre Bega L'ubovića, gde nema st. 21-2: „Kad govori, kanda golub guče, Kad se smije, kanda sunce grije”, a u lajpciškom izdanju ta pesma nije štampana. Međutim, ti su stihovi prevedeni kod Talfije, svakako pod direktivom Vukovom: „Wenn sie sprach, so war’s, als girrt’ ein Taüblein, Wenn sie lacht’, als ob die Sonne schiene” (I, 165). Gašinjski prevodi te stihove ovako: „Gołąb tak grucha gdy się ozwała, słońce tak błyszczy gdy się zaśmiała” („kao golub guče kad progovara, kao sunce sija kad se nasmeje”). — Zavisnost o Talfiji pokazuje se i ovde: narodni pevač kaže za Zuku da nema ništa „osim sablje i debela đoga, s kojima se rani po krajini, kao soko s kril’ma po oblaku” (40-2). Talfi: „Also nährt er sich im nahen Gränzland, Wie in Lüften der beschwingte Falke” (I, 166); Gašinjski: „Lecz nad granicą umiał żyć przecie Jak rączy sokół w powietrznym świecie!” (196; „ali na granici je umeo živeti kao brzi soko u zraku!”). — „Zuko od Udbinje” naziva se kod njega „Sonko Dudbini”!
Dalje navođenje bilo bi besciljno i bez interesa, jer su prevodi Gašinjskog bez veće vrednosti i važnosti.
* * *
U ovu radnju ne ulazi ispitivanje prevoda Merimeovih mistifikacija na poljski jezik, jer je ona ograničena na prevode narodnih pesama. Ali ću ipak uzgredno, zbog toga što je to jedan deo interesovanja za naše narodne pesme (samo iz krivog izvora), saopćiti rezultate dosadašnjih istraživanja u tom pravcu (tuđih i svojih), jer je to stvar koja je kod nas dosta slabo poznata.
U prvo doba cvetanja francuskog romantizma i borbe romantičara i pseudoklasičara bila je vrlo tražena i cenjena tzv. „lokalna boja”, tj. težilo se da se dâ nešto originalno, novo, poteklo iz nekih nepoznatih, egzotičnih krajeva. Klasičarima su zamerali da njihovi Grci i Rimljani nisu nikakvi Grci i Rimljani, jer im nedostaje lokalni kolorit; pune su, pak, lokalne boje škotske balade, španske romanse i sl. Prosper Merime kaže o tom ovako: „Umirao sam od čežnje da in loco studiram te lokalne boje gde ih još ima”. Nekoliko mladih književnika, na čelu s Merimeom, odlučilo je da napiše knjigu o nekom nepoznatom kraju, a posle da na licu mesta provere koliko je tačno pogođena slika; za putni trošak će poslužiti novac dobijen za honorar. Merime, koji je već imao iskustva i uspeha s mistifikacijom Théâtre de Clara Gazul (1825), poduhvatio se tog posla i prema Fortisovu Viaggio in Dalmazia, Nodjeovu Jean Sbogar (također mistifikacija), Voyage en Bosnie dans les années 1807 et 1808, par M. Amédée Chaumette-Des-Fosses... (Paris, 1812) i dr. (v. o tom delo V. Jovanovića, „La Guzla” de Prosper Mérimée. Etude d’historie romantique, Paris, 1911, 218 i d,), — napisao je knjigu „La Guzla, ou choix de poésies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l’Herzegowine”. Paris-Strassbourg, 1827 2). Gete, dobro upoznat s našom narodnom poezijom preko Grima i Talfije, posumnjao je odmah u čitavu stvar, ali Puškin i Mickjevič nisu ni slutili o kakvoj mistifikaciji (v. o tom dalje).
Prevodioci Merimeovih mistifikacija kod Poljaka jesu:
1) Adam Mickjevič preveo je tobože „sa srpskog” Le Morlaque à Venise = Morlach w Wenecyi, oko god. 1828, i ta je pesma već štampana u Poezye Adama Mickiewicza, I, 282 (Petersburg, 1829) i u V sv. Poezye (Poznanj, 1829). Prvi je o tome pisao prof. J. Tretjak u listu Gazeta Lwowska, 1888, 127 br. U celini uzeto, prevod je dobar, iako mestimično i suviše slobodan, i, kako reče Puškin, ukrašen.
2) Aleksandar Hoćko (Chodźko) objavljuje u Poezye, St. Petersburg, 1829, 246 i d., tri prevoda iz Merimea (v. Vidra, o. c., 680 i d.):
a) Hajduki („Ballada Morlacka”) < Les braves heiduques;
b) Upiór („Ballada Morlacka”) > Le Wampire;
v) Janek („Pieśń Morlacka”) < L’amante de Dannisich. Hoćko sam kaže da mu je izvor La Guzla.
3) Anton Edvard Odinjec (Odyniec) u Melitele, Warszawa, 1830, 222-4.
a) Hajducy, Z Serbskiego. Prevod ima 11 strofa po 4 stiha u 11-ercy. Original je Les braves heiduques. U belešci dodaje ovo: „Hajduci su javni razbojnici”; „mišljenje o duhovima opće je u Srbiji”. Kasnije je to isto preštampao u „Nowy Parnas Polski”, Poznanj, 1832, 43-4. i Poezye, Vilno, 1859, 60.
Po Vidri, Odinjecov prevod bolji je od Hoćkova.
4) Konstantin Gašinjski preveo je najviše Merimeovih mistifikacija.
a) Pre svega, on objavljuje prevod informativnog odeljka iz Merimeove knjige: „Wiadomość o Hyacyncie Maglanowiczu (Maglanowich) żyjącym poecie serbskim” (Vest o H. Maglanoviću, još i danas živom srpskom pesniku; štampano u čas. Pamiętnik dla P. Pięknej, 1830, II, 250-8). Gašinjski daje najpre izraza svom znanju, odn. neznanju materijala u vezi s narodnim pesmama: Apendini je, po njemu, preveo Talfijinu zbirku prevoda na talijanski jezik; Herder je preveo mnogo pesama, a ,,slavni Gete je preradio nekoliko pesama lepim stilom”, a među njima i Hasanaginicu. Sada dalje govori po La Guzla, izašloj u Parizu 1827 g.: o profesionalnim pevačima, zatim o Maglanoviću, njegovu životu (u stvari tobožnjem) itd.
b) Prevedene pesme su ove:
α) Dwaj przyjaciele („Ballada Serbska”; Pam. dla P. P., 1830, I, 8—11) < Les pobratimi;
β) Maxym i Helena („Ballada Serbska”; Pam. dla P. P., 1830, II, 1—5); to je preštampano posle u Poezye K. Gaszyńskiego (II izd., Pariz, 1856) pod naslovom: Złe oko (162-6). Merime: Maxime et Zoe.
γ) Među štampanim „srpskim pesmama” treća (III) od njih bez naslova također je mistifikacija (Rat. dla P. R. III, 1830). Merime: Impromtu (v. Vidra, o. c., 682).
5) U istom časopisu (Pamiętnik dla P. P., IV, 41) nalaze se dva prevoda bez potpisa:
a) Ban Kroacki < Le bań de Croatie;
6) Konający Nejduk < L’ Heyduque mourant.
Obe pesme imaju naziv „Romanse Illiryjskie”. Te su dve romanse u prozi, a drugi prevodi mistifikacija Gašinjskog su u stihovima. Na mestu potpisa stoji: T. Pet. To me uputilo na Tygodnik Petersburski, odakle je taj časopis (Pamiętnik) i inače prenosio vesti (u istom godištu i svesci nalazi se beleška o nekom lošem delu; ona je uzeta bez navoda izvora iz Tyg. Petersburskog, 1830, 262). Vidra, čini se, nije to zapazio i pripisao je pomenute prevode Gašinjskom, iako nemamo nikakva osnova da ga smatramo njihovim prevodiocem. Jer na str. 244 (g. 1830) Tyg. Petersburskog nalazimo: Romanse Illurijskie: Ban Kroacki, Konający Hejduk, a ispod toga: (z Rev. de Paris). Nije ulazilo u okvir moga rada da dalje tražim taj francuski časopis (u Varšavi ga nije bilo), u kome je Merime naknadno objavio te mistifikacije i iz koga ih je onda nepoznato lice prevelo za Tyg. Petersburski. Možda tome nepoznatom prevodiocu pada u deo i ovaj prevod: Zaczarowana strzelba. „Romans Illir.” (Le fusil enchanté), zatim Perla Toledu, Romans hiszpański, (z Franc. P. Mérimée), štampano u Tyg. Petersburskom, 1830, 253. Nepoznati prevodilac označio je sam original.
6) Poslednji prevodilac Merimeov jeste Roman Zmorski, koji za pesmu Zaklęcia (240) upućuje na knj.: Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen von W. Gerhard 3). I doista, u delu II, 152 nalazimo pesmu: Die Beschwörung, a to je iz Merimea: Constantin Yacoubovich u odeljku Sur la Vampirisme 4).
Sa Zmorskim se, dakle, završava lista prevodilaca Merimeovih mistifikacija u poljskoj književnosti.
***
1) Vidra (o. c., 676) navodi kao original te pesme Momak i devojka (I, 412), što nije tačno.
2) O Merimeovoj mistifikaciji vidi predgovor K. Brauna-Wiesbadena: W. Gerhards: Gesänge der Serben, II Aufl., Leipzig, 1877, 9 i d.; zatim članke J. Skerlića u SKGl., IV, 355 i d. i XII, 981; Francuski romantičari i srpska narodna poezija, Mostar, 1908; T. Matića u Archiv f. sl. Phil., XXVIII i XXIX; citiranu knjigu Jovanovićevu, iscrpnu u merimeovskom pitanju.
3) W. Gerhard's Gedichte, IV, Leipzig. 1828.
4) P. Merimée: La double meprise et La Guzla, Ouevres completes, Paris, 1885, 249-54.
Istorija slovenskih književnosti i Uporedna istorija slovenskih književnosti mlade su još nauke, te se njihovi zadaci i metode naučnog rada tek formiraju i određuju. U prvi mah, one bi se mogle smatrati kao dva naziva za isti pojam; ali nije tako. Istorija slovenskih književnosti obuhvata izlaganja literarnih istorija pojedinih slovenskih naroda, a Uporedna istorija slovenskih književnosti jeste deo Uporedne istorije književnosti uopće. Njen zadatak jeste u tome da ispita međusobne uticaje u slovenskim književnostima, da utvrdi kako su strani uticaji delovali na njih, kako su samostalno postojale u njima slične pojave i kakva su reagovanja i promene u međusobnim odnosima nastajale zbog ideoloških suprotnosti. Sve se, dakle, pojave u slovenskim književnostima moraju ispitivati na komparativnoj osnovi. Za takva istraživanja pretpostavlja se znanje pojedinih slovenskih literatura, i zbog toga je Istorija slovenskih književnosti primarni stadij, a Uporedna istorija sekundarni stadij u proučavanju, studiju i istoriografiji slovenskih književnosti. Dosadašnji rezultati tih komparativnih istraživanja još su mali; potrebne su pre svega monografije o pojedinim problemima pa da se onda pristupi davanju sinteze 1). U budućnosti bi trebalo da ti međusobni književni odnosi slovenski budu predmet istraživanja na svim slovenskim univerzitetima, i zbog toga prof. J. Horak opravdano postavlja, na Prvom kongresu slovenskih filologa u Pragu (1929), tezu o potrebi osnivanja katedri za uporedna izučavanja slovenskih književnosti na svim univerzitetima u slovenskim državama 2). Uzgredno još da dodam, Prag, koji je dao početke i bio žarište slovenske filologije, davši učenjake kao što su Dobrovski, Šafaržik, Jungman, u novije vreme Gebauer, Polivka, Mahal, Murko i dr., još je i danas centar slavistike: na Karlovu univerzitetu postoje katedre i lektorati za sve slovenske jezike i književnosti, a osim toga i katedre za Uporednu slovensku lingvistiku (filologiju u užem smislu reči) i za Uporednu istoriju slovenskih književnosti. Kod nas, dosada, vrlo je malo urađeno na uporednom izučavanju slovenskih književnosti, pa je zato naša nasušna potreba da na univerzitetima dobijemo katedre za tu nauku.
Danas je, dakle, jasno odeljen pojam Uporedne istorije slovenskih književnosti od Istorije slovenskih književnosti uopće. Ranije je postojala samo Istorija slovenskih književnosti, koja je svoj naučni osnov dobila u početku XIX veka silnim rascvatom slovenske filologije kod Čeha, posle i kod Rusa i Poljaka. Temeljno delo i, rekao bih, delo koje je prokrčilo nove putove bila je Šafaržikova Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Budim, 1826). Kao nauka koja se predaje na univerzitetima dobila je svoj osnov posle god. 1835, koje je godine ruski ministar prosvete Uvarov izdao novu uredbu o univerzitetima, kojom se predviđa i osnivanje katedre „istorii i literaturi slavjanskih'' narĕčij” 3). One imaju da stvore na univerzitetima u Petrogradu, Harkovu, Moskvi i Kazanju; kao što je poznato, u tu su svrhu bili vođeni ranije još pregovori sa Šafaržikom da on dođe u Rusiju, a kasnije su bili slati kandidati za te katedre (Bođanski, Sreznjevski, Prajs i Grigorovič) u slovenske zemlje da studiraju jezike i književnosti slovenske. Za prusku vladu je izradio program za studije sam Šafaržik, ali se nije primio ponuđene mu katedre slovenskih književnosti. Kad je došlo do osnivanja katedri za slovenske jezike i književnosti u Berlinu i Breslavi, na njih su došli Poljak Cibulski, u Berlinu, i češki pesnik Čelakovski, u Breslavi. Za tim primerom povela se i francuska vlada te je 1840 god. odlučila da se na Koležu de Frans osnuje slična katedra 4). Prvi nastavnik slovenskih književnosti bio je poljski pesnik Adam Mickjevič, a kao plod njegova predavanja jeste njegova knjiga u 5 svezaka Les Slaves, odn. Literatura Słowiańska u poljskom prevodu.
Šta je u to vreme bio Kolež de Frans? Po rečima samog Mickjeviča, to je bila visoka škola za amatersku publiku, te učenika u pravom smislu reči nije ni bilo. Profesori moraju da zadobijaju svoje slušaoce rečitošću (Francuzima je to bilo lakše nego njemu, koji nije znao savršeno u francuski jezik); mesta su bila sigurna, nezavisna od Ministarstva 5). Kolež je bio namenjen naročito onim naukama koje su još bile u povoju, kako je posle jednom rekao Renan 6). Sloboda izlaganja ideja bila je dosta velika; pa ipak je Mickjevič baš zbog svojih ideja (političkih) izgubio to mesto 7). s obzirom na publiku bila su podešena i predavanja. Stvari su izlagane u općim crtama, popularno, bez ulaženja u mnogo pojedinosti. Naučni nivo, dakle, nije bio suviše visok, te su se na taj način ovde popularizovale više naučne ideje nego naučni rezultati 8).
Adam Mickjevič se posle svog bega iz Rusije (15 maja 1829), kamo je bio deportiran kao politički krivac, idući iz grada u grad, iz zemlje u zemlju (bio je u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj), smestio bio najzad 1839 god. u Lozani, kao profesor latinske literature u lozanskoj Akademiji, a ujedno je na liceju predavao latinski jezik. U to je vreme pala odluka ministra Kuzena (Cousin) i francuske vlade da se osnuje katedra slovenskih književnosti; poziv je upućen Mickjeviču 9). Stvar je morala najpre proći kroz francuski parlamenat, i ne bez teškoća 10). Mickjevič, iako je možda i želeo da to mesto zauzme baš on, ipak nije s oduševljenjem prihvatio ovaj poziv, te je kod njega, bez sumnje, bilo lomljenja. Nerado je napuštao nekako stečenu aklimatizaciju u Lozani, a s druge strane, biće da se on nije osećao sasvim spremnim za ovako odgovorno mesto. Najzad se ipak odlučio da ga prihvati. U pismu knezu Adamu Čartoriskom, jednom od vođa poljske emigracije, koji je najviše radio za njega kod Kuzena, piše da će primiti ponuđeno mesto da bi tu naučnu ustanovu očuvao „od spekulacije Nemaca, nenaklonjenih našoj stvari, i osigurao ga u budućnosti Poljacima” (pismo je od 17/VII 1840 11). U jednom drugom pismu (I. Domejku, 1/XI 1840), pošto je već stigao u Pariz, kaže da bi katedra pala u ruke „moskiewskie lub niemieckie” 12). — U predgovoru nemačkom izdanju svojih lekcija kaže ovako: „Kad me je francuska vlada pozvala na katedru (stolicu) slovenskih književnosti i istorijskih prilika, napustio sam Lozanu, gde me je zadržavalo sve što god može da veže izgnanika za jednu tuđu zemlju, te sam došao u Pariz, shvatajući (anerkennend) svoju nastavničku dužnost u toj prestonici kao službu u stvari Poljske, Francuske i slovenstva” 13). Gornji navodi biće nam razumljiviji kad se uzme u obzir kakvi su tada bili odnosi između Rusa i Poljaka, i kad se zna da su predavanja Mickjevičeva bila često uperena protiv despotske ruske vlade, da je Mickjevič naročito polagao pažnju na osvetljenje spora i antagonizma poljsko-ruskog, i da je nasuprot Rusiji isticao misiju Poljske u oslobođenju i preporađanju slovenstva i čitavog sveta. Karakteristično je pismo koje je uputio ministru Kuzenu, izveštavajući ga da prihvata poziv na katedru: „Vi znate, Gospodine Ministre, kakvu je senzaciju izazvao na strani Vaš projekt da osnujete slovensku katedru u Parizu. Severne književnosti smatraju da je ta institucija vrlo važna za njihovu zemlju. Prema vestima koje nam otuda stižu, tamo su primili sa živim interesovanjem glas da je njihov jezik najzad stavljen u red naučnih jezika, i da će biti predavan na najslavnijem univerzitetu u Evropi ... Sve Slovene, uveren sam, sjedinjava zajedničko osećanje zahvalnosti Vladi Njeg. Veličanstva. Kao Poljaku, meni laska što sam pozvan da prvi zauzmem mesto pretstavnika naših naroda pred pariskom omladinom. Biće mi drago da se vratim studijama. kojima sam posvetio jedan deo života i koje nikad nisu prestajale de me interesuju” 14). O njegovim studijama biće još govora nešto niže; sada samo ističem njegovo shvatanje svoga zadatka i zadatka katedre.
O svome zadatku govori i sa katedre. U I lekciji kaže da bi se sigurno odrekao opasne počasti da govori s katedre, kad bi se brinuo samo o svom ličnom i književnom dostojanstvu, „jer to ponižava čoveka da istupa pred publiku kad ne oseća sile koja daje lakoću i draž izražaja” 15). Mi ćemo još videti da nedovoljno vladanje francuskim jezikom nije bio jedini uzrok Mickjevičeva nemira i bojazni; pogledajmo sada što on kaže dalje: „Ali vrlo važni obziri naređivali su mi da primim (mesto). Pozvan sam da progovorim u ime književnosti naroda, s kojima je moj narod svojom prošlošću i budućnošću usko vezan, da progovorim u času kad je reč moć, i na mestu, koje je — kako bih to kao stranac mogao reći — katedrom reči; ništa me zbog toga ne može zadržati” 16). Poslednje reči su malo mistično obojene, ali važna je njegova izjava po kojoj se vidi da je on bio i te kako svestan odgovornosti svoga posla, svoje misije.
O Slovenima su tada kod Francuza postojali dosta mutni pojmovi; i ne samo kod njih, nego i inače. Sam ministar Kuzen u projektu upućenom Skupštini misli da se naš jezik govori u Češkoj 17)! Po njegovoj zamisli, Mickjevič je imao da održi jedan „cours de langue et de littérature slaves” 18); predavač će najpre imati titulu vanrednog, privremenog profesora jezika i književnosti slovenske 19). Tako mu je već u pismu od 24 jula 1840 saopštavao A. Čartoriski, koji je zbog te stvari bio kod ministra Kuzena. Prve godine biće vanrednim profesorom, a kad stekne naturalizaciju, postaće redovnim, „titularnim”. Kuzen je, po utiscima Čartoriskog, bio zabrinut, jer se bojao da će imati neprilika s ruskim i austrijskim poslanikom, pa čak i kod kralja Luja Filipa, koji je bio bojažljiv prema slobodoumnijim političkim idejama. Čartoriski je uveravao Kuzena da će predavač sačuvati potrebnu meru, da „neće izlaziti na političko polje i neće se baviti zapaljivim i razdražljivim materijama”. Ministar zamišlja da predavač prve godine počne „s istorijskim nacrtom slovenske književnosti” („od rysu historycznego...”) da bi slušaoce „zadobio predmetom koji se tu prvi put predaje, i o kojemu u Francuskoj vlada potpuno neznanje...”. „Bilo bi najbolje — nadovezuje Čartoriski — kad bi Poljak u svom kursu, da tako kažem, ukazivao počast („honory czynił”) drugim plemenima slovenskim i con amore izlagao njihove književnosti. Kako će velik i koristan rezultat biti za poljski uticaj kad bez izuzetka sva braća Sloveni, njihovi pesnici i njihovi naučenjaci, budu jednoglasno zadovoljni odanom im od Tebe pažnjom pred prosvećenom Evropom” 20). Koliko je ovim zadacima Mickjevič odgovorio, videće se još iz kasnijih izlaganja, ukoliko to ima veze s postavljenom temom.
S kakvim je predznanjem, ili da kažemo današnjim jezikom, s kakvim je kvalifikacijama došao Mickjevič na katedru slovenskih jezika i književnosti, i istorijskih prilika, kako je on pisao? Da li je on doista imao da se vrati samo „studijama kojima je posvetio jedan deo života i koje nikad nisu prestajale da ga interesuju”? Da li je on prema poimanju tadašnje nauke, specijalno prema poimanju češke filološke škole, i prema shvatanjima današnje nauke, imao dovoljno spreme za ovakvo mesto? Potrebno je da rečem nešto o njegovu školovanju, da bismo mogli odgovoriti na to pitanje.
Adam Mickjevič (Mickiewicz) rodio se u Zaošu kod Novogrudeka, nedaleko Vilna (24-XII-1798). Posle završene „okružne dominikanske škole” u Novogrudeku, upisuje se 1815 g. na univerzitet u Vilnu, i to isprva na matematičko-prirodnjačko odeljenje (1815—6), a onda prelazi na odeljenje „književnosti i oslobođenih umetnosti” (1816—9), gde je najviše slušao klasičnu filologiju kod prof. Grodeka (Groddeck), istoriju, nacionalnu i opću, kod Ljeljevelja, i književnost poljsku kod Leona Borovskog. Njegovo obrazovanje bilo je humanističko: u prvom redu upućeno na učenje klasičnih jezika, istorije, književnosti; u tom pravcu idu i njegovi đački radovi. Da je već tada obraćao naročitu pažnju slovenskim književnostima, jezicima, staroslovenskom jeziku, koji je tada bio centar interesovanja slovenskih filologa, nemamo podataka. Završivši 1819 univerzitet sa stepenom kandidata filozofije, otišao je za nastavnika okružne škole u Kovnu; 1822 polaže ispit te postaje magistar filozofije. Pošto je neko vreme bio zatvoren kao član društva filareta (patriotsko udruženje), bio je 24-XII-1824 odveden u Petrograd, a odande u Odesu. Sredinom oktobra 1825 dolazi u Moskvu, gde je probavio do sredine maja 1828, a onda odlazi u Petrograd, gde će se zadržati godinu dana, a 15 maja 1829 napušta zauvek Rusiju. U Rusiji, a naročito u Moskvi, u društvu s Puškinom, braćom Kirjejevskima i dr. 21), ima prilike da se dobro upozna s ruskom književnošću, da dobro nauči ruski jezik, ali ni tu još nema prilike za neke sistematske slavističke studije. Uostalom, slavistika se tada učila kod pojedinaca, a ne na univerzitetima i školama; u kasnijim maršrutama ruskim slavistima naročito je stajalo da kandidati moraju probaviti neko vreme u Pragu (kod Šafaržika, Čelakovskog), kod Kopitara u Beču itd. 22). Putujući iz Drezdena u Češku, Mickjevič se zadržao jula meseca 1829 g. svega dva tri dana u Pragu, i tom se prilikom upoznao s Hankom, a možda i još s kojim češkim književnikom 23); sumnjivo je da se za to kratko vreme mogao upoznati s češkim filološkim radovima, kako je on to kasnije tvrdio. Posle toga je otišao u Karlove Vari i Marijanske Laznji, u pretežno nemački kraj, te je veliko pitanje da li je mogao za vreme od mesec dana, koliko je svega probavio u Češkoj, naučiti češki jezik. Kasnije ga vidimo u raznim zemljama, ali nigde se specijalno ne bavi slavističkim studijama. Znamo, doduše, da je 1836 napisao Pierwszy wieki polskiej historji (Prvi vekovi poljske istorije), i tu se dotakao najstarije istorije Slovena, ali to je više istoriozofski nego istorijski rad, davanje istorijske sinteze, a ne neko arhivsko i knjiško studiranje prvih vesti o poljskoj i slovenskoj istoriji. God. 1839 vidimo ga na katedri latinske književnosti u Lozani; za tu katedru imao je potrebno univerzitetsko obrazovanje i studije vezane s time. Zato je karakterističan način Mickjevičeve odbrane protiv prigovora koji su izneti u francuskom parlamentu povodom njegova izbora.
Mickjeviču je prebacivano, kako on sam piše knezu Čartoriskom, da ne zna drugih slovenskih dijalekata osim poljskog. On, međutim, kaže da bi mogao dokazati da zna ruski a „nieźle” češki; koliko je to bilo tačno, videli smo gore. Na drugo pitanje: da li su mu poznati književni radovi Čeha, on piše ovako: „Odgovorio bih da sam 1829 putovao u Prag da bih upoznao tamošnje filologe i razgledao njihova dela. Pokazao bih, napokon, prevod svojih dela na češki i ruski jezik, što dokazuje da su ti pobratimski narodi dobro primili moje radove” 24). U tome navodu tačno je to da su mu pesme prevođene na ruski jezik: prevodio ih je i sam Puškin, a isto tako prevođen je i na češki: počevši od 1828 g. imamo čitav niz prevodilaca njegovih sitnijih i većih stvari 25). Ali to još ne može da posvedoči o njegovu znanju pojedinih književnosti, o nekim „naučnim, knjiškim studijama” 26). Mickjevič — to je jasno — nije bio literarni istoričar u smislu Šafaržikovu; njemu je nedostajalo za to filološko obrazovanje u slovenskim jezicima. On je poznavao književna dela, ruska, poljska, donekle češka, nekolika naša, i o tome je govorio u svojim predavanjima. O njegovim metodama rada biće još i kasnije govora, ali rečeno uopće, on svoj poziv nije shvatao kao literarni istoričar, nego kao kulturni istoričar; on daje sinteze kulturnih nastojanja čitavih naroda, epoha: on postupa kao filozof, kao pesnik, služeći se mnogim hipotezama, dajući često dogmatičke sudove, ne obzirući se na sitne pojedinosti, kao što čine filolozi. Naravno da u takvim generalizacijama ima uvek i dosta netačnosti. Zato nije čudo što je Šafaržik pisao ruskom učenjaku Pogodinu, kad je čuo da će Mickjevič početi predavanja iz slovenskih književnosti: „Aufrichtig gesprochen, ich erwarte da für die Wissenschaft nicht viel” 27), jer je za njega nauka bila samo onakav rad kojim se sam bavio, ili kojim su se bavili Dobrovski, Surovjecki, Kopitar, Vastokov i dr.; jedan, pak, pesnik na katedri nije mu nimalo ulivao poverenja, jer dotadašnjoj filološkoj nauci on još ništa nije bio dao. Ne treba se, zatim, čuditi što je Šafaržik drugom prilikom pisao da su Mickjevičeva predavanja „somnia Mickiewiczii”, jer su ona, doista, s njegove tačke gledišta, bila diletantski sastavljana, s vestima i podacima pokupljenim s raznih strana, nedovoljno naučno ispitanima i proverenima, a katkada i sasvim samovoljno modifikovanima, s mnogim hipotezama uzetima kao faktima itd. Već sama činjenica što je govorio po sećanju, bez tabaka, opravdava naziv koji je dan njegovim predavanjima: improvizacije. Ta oznaka je sasvim prikladna: predavanja su stvarana pesnički, bez neke određene naučne metode, bez mnogo staranja o egzaktnost, kritičnost i dr. „Sredstva i priručnike za ovaj svoj kurs — govori pesnik na jednom mestu — bio sam prisiljen da tražim u samome sebi... Što sam osetio i opazio za svoga boravka u slovenskim zemljama, što nisam zaboravio od ranijih radova o istoriji i literaturi Slovena, a, naročito, što se u mene ulilo od duha koji danas pokreće njihove narode, — to sam delio sa svojim slušaocima” 28). Zato Mickjevič ne sledi samo literarna strujanja i ne ispituje samo literarna dela, nego traži u njima „idejne struje, opće ideje”, koje pokreću jedan narod, slovenstvo uopće. Zato se on okreće istoriji, traži u njoj duh, misao, osećanja narodna 29). Time se tumači ono što on kaže da je sa svojim slušaocima delio duh koji pokreće slovenske narode. Ali to pokazuje da on nema prave svesti o metodama naučnog rada, kako su se one tada (a i danas) shvatale. Biće da je on i sam katkada osećao svoju nespremnost, jer piše Zaljeskom ovako (25-XII-1840; dan posle prve lekcije): „Svaka lekcija je kao bitka; sam Bog zna kako će uspeti... Molite se za mene. Jer to je milost Božja što nisam sramotno pao s katedre. Neki Francuzi i Rusi misle da se uzmu stenografi. Idem danas da to sprečim” 30). Iz toga se vidi da on nije želeo da njegove lekcije budu štampane; da one za njega pretstavljaju prolaženje kroz „pampase, kroz tigrove i Indijance”, kako je posle pisao jednom prijatelju 31).
Treba imati na umu sve što je dosada rečeno kad se prosuđuju Mickjevičeva predavanja o nama, a naročito o našim narodnim pesmama, jer bismo inače mogli biti nepravedni prema velikom pesniku, koji je prvi proneo slavu naše narodne poezije s univerzitetske katedre. Kako je došlo do toga da se on toliko oduševi njome, da toliko dugo govori o njoj; kada pada prvo njegovo interesovanje za nju?
Mickjevič se za naše narodne pesme zainteresovao još u Rusiji, u Moskvi. Imamo podataka da je on još u detinjstvu bio odgajan u atmosferi narodnih pesama i pripovedaka beloruskih, koje je pamtio vrlo dugo 32). Ispitivač Mickjevičeva odnosa prema našoj narodnoj poeziji, Henrik Batovski, pretpostavlja da je naš pesnik još za studija u Vilnu mogao biti upozoren na veliku ulogu i vrednost slovenskog folklora. Poznata je stvar da je narodne motive uzimao u svoje balade, a time je bio dat osnov i za interesovanje za slovensku narodnu poeziju. Zatim, atmosfera je bila takva da su se često ponavljale Herderove ideje o Slovenima i njihovim narodnim pesmama; Batovski, dalje, pretpostavlja mogućnost da je Mickjevič video i imao u rukama knjigu Čelakovskog: Slovanské národni písně, I (Praha, 1822) 33). U korespondenciji Mickjevičevoj imamo podatak da je već g. 1826 čitao prevode naših narodnih pesama. Znamo da je Brođinjski g. 1826 objavio u Dzienniku Warszawskom članak o narodnim pesmama s više prevedenih slovenskih pesama. Mickjevič piše prijatelju Odinjecu iz Moskve, 6/X 1826, da je u Moskvi dobio neke varšavske časopise te je tamo čitao pesme Zaljeskog, prevode Elegija, „a također slovenske pesmice Brođinjskog”. Ali se čudi onome što je napisao Brođinjski o nemačkoj i engleskoj poeziji i pita: „Ko je taj Šafaržik, koji naziva Bajrona vulkanom, koji samo seva i zasipa pepelom?” Želi da se o Bajronu već jednom trezvenije sudi u poljskoj štampi. „Niko ne može poreći da u slovenskim pesmicama ima slasti, nežnosti i veselosti anakreontske; ali treba li anakreontskim pesmama ograničavati književnost u doba koje je imalo Getea, Šilera, Mora i Bajrona?” 34) Navedeni sud nije se odnosio samo na naše pesme (njih 10), nego i na češke i moravske (12 pes.), slovačke (8) i maloruske (1). Dalji podatak koji imamo o interesovanju Mickjevičevu o našim narodnim pesmama u vezi je s Puškinom. Kako nam je to pokazao Vinogradov u studiji Merime v pis'mah k Sobolevskomu (Moskva, 1928, 234), Mickjevič se upoznao s Puškinom u prvoj polovini meseca oktobra 1826 i s njim se družio sve do kraja marta 1829 g. „Meni se čini opravdanim — kaže Vinogradov — da pretpostavim da je jedna od najbližih tema u odnosu Puškina s Mickjevičem bila zajedničko čitanje narodnih pesama. Reči Puškinove o tome da ,poĺt'' Mickevič'', kritik'' zorkłj, i tonkіj, i znatok'' v'' Slavjanskoj poеzіi, ne usomnilsja v'' podlinnosti sih'' pĕsen''’, ukazuju na utisak od dugotrajnog ličnog odnosa” 35) (tu se radi o originalnosti, odn. o mistifikaciji Merimeovoj s La Guzla). I D-r O. Berkopec (Slovenac), u još neštampanoj disertaciji Srbohrvatska pesem v poeziji A. S. Puškina, pretpostavlja da je Mickjevič čitao prevode srp.hrv. narodnih pesama koji su štampani u poljskim časopisima od 1819 pa dalje, a naročito da je poznavao prevode K. Brođinjskog. To mišljenje temelji na osnovu pisma koje je Mickjevič pisao pesniku K. Žukovskom 1829 g.: „Casimir Brodziński... Traducteur des poésies populaires des Serbes et des Morlaques... Persuadé que les chansons populaires slaves, après celles des anciens Grecs, sont les plus poétiques, il tâche de former une école poétique slave par excellence ...” 36). To se odnosi na ono što je Brođinjski pisao u pismu uredniku Dziennika Warszawskog. — Vinogradov smatra da je Mickjevič mogao imati u rukama, god. 1828, Karadžićevo izdanje pesama od 1823-5, što je vrlo lako mogućno, budući da je ono nađeno u Puškinovoj biblioteci 37). — Ali je netačno mišljenje Vinogradova da je Mickjevič bio neobično načitan u oblasti slovenskih starina, književnosti i folklora: to mišljenje neprihvatljivo je naročito u pogledu starina i folklora.
Iz toga zajedničkog bavljenja Mickjevičeva i Puškinova narodnom poezijom proizašli su njihovi prevodi iz La Guzla... (Paris— Strassbourg, 1827). Vinogradov misli da su se njih dvojica zajedno bavila Merimeom, i zbog toga premešta datum postanja Puškinova prevoda mistifikacija s god. 1833-6, kako se dosada obično uzimalo da su u to doba nastali prevodi, na kraj dvadesetih godina, odn. direktno na god. 1828. Na to upućuje, pored ostalog, i to što je Puškin uz svoj prevod p. Le Morlaque à Venise stavio belešku: „Mickevič'' perevel'' i ukrasil'' ĺtu pĕsnju” 38). Kako već znamo, u Poezye A. Mickiewicza (Petersburg, I, 282) štampana je 1829 g. p. Morlach w Wenecyi. Puškinov sud o tom prevodu je tačan. Puškin je, po Batovskom, bio informator Mickjeviču u stvarima slovenske narodne poezije 39).
Posle tog vremena nemamo nikakvog svedočanstva da se Mickjevič zanimao našom narodnom poezijom sve do g. 1840, kad će započeti pariska predavanja. Zanimljive su vesti koje razabiramo iz pesnikove korespondencije, a naročito sa Zaljeskim (i obratno), koje nam pokazuju kako se Mickjevič obaveštavao o nama, dobijao potrebne mu knjige, te na osnovu toga držao osam lekcija o našoj narodnoj poeziji i o našim istorijskim i političkim prilikama (kraj lekcije XV do zaključno s početkom lekcije XXII, od 16/II—19/III 1841), a osim toga, sporadično nas pominje u lekcijama pre toga, i posle toga vremena, idućih godina.
U leto one godine kad će Mickjevič početi predavanja, Zaljeski piše Goščinjskom (poljskom pesniku) da mu je Mickjevič predložio da oni obojica dođu „ovih praznika k njemu i zajedno napišu jednu pesmu po uzoru srpskih rapsodija” 40); znači, Mickjevič je već toga leta znao dobro šta su to srpske pesme i „rapsodije”. Putujući u Pariz, piše Lucjanu Šemjenjskom (8/X 1840) da će mu biti vrlo zahvalan, ako može da ponese sa sobom (ako ima) „knjige koje se tiču slovenstva” 41). Došavši u Pariz, nastao je da nađe potrebne mu knjige; svakako da je već tada imao jasan pojam o velikom značenju narodne poezije naše, jer mu je naročito bilo stalo do toga da nađe narodne pesme. Tretjak govori o tom ovako: „Mickjevič je došao u Pariz nekoliko meseci pre no što će početi predavanja, i tek je tada postao svestan težine zadatka koji je bio pred njim. On je znao rusku književnost, naročito noviju, i to toliko da je nije morao naročito studirati. Poljsku književnost znao je još bolje, ali o ostalom slovenstvu njegovi podaci bili su vrlo mršavi, a skupljanje materijala, potrebnog za studije u tom pravcu, pretstavljalo je velike teškoće” 42). Knjige je bilo teško dobaviti, o čemu nam svedoče pesnikova pisma baronu Ekštajnu i Zaljeskom. Pismo Ekštajnu datirano je „ce mercredi, 2 decembre...” 43), a molio je njime nemački prevod naših narodnih pesama; Jovanović smatra da Mickjevič nije dobio traženu knjigu pa se zato obratio Zaljeskom, 25/XII 1840 44). Između ostalog piše mu: „Čekao sam od Tebe slovenske knjige. Smiluj se te mi odmah, ne odlažući, pošalji srpske pesme, i, ako imaš, nemački ili kakav drugi prevod! Ne znam gde da nađem što iz istorije o epohi Marka Kraljevića, a nemam snage da idem tražiti u biblioteci... Knjige odmah pošalji, vratiću ti ih” 45). Od istog dana imamo i drugo pismo Zaljeskom, u kome mu piše pri kraju lista da je primio knjige (o. c., XI, 258). Odgovor Zaljeskog iz Fontenebloa datiran je 4 decembra 1840; piše mu ovako: „Šaljem Ti, evo, Srpske pesme u originalu i u nemačkom prevodu. Odmah Te upozorujem da taj prevod nije uopće najbolji („wcale nie osobliwe”). Šafaržikove istorije slovenske književnosti nemam. Uostalom, malo bi ti pomogla, jer je strašno mizerna.. .” Upućuje ga dalje da Nabjelak (poljski emigrant, novinar) verovatno ima Jungmanovu istoriju, „a sigurno znam da ima Kolarovu knjigu o Slovenima, a također i nekoliko gramatika slovenskih dijalekata...” Osim toga, u ulici Rišljeovoj ima knjižar, „koji ima na skladištu nekoliko desetina slovenskih filoloških dela”. To zna otuda, što je video katalog tog knjižara kod Nabjelaka. „O Marku Kraljeviću uzećeš istorijske podatke u Rajićevoj Istoriji Bugara, Hrvata i Srba, 4 deo, 1794 u Beču. Ima je kraljevska biblioteka. Sećam se da sam nekad čitao u Revue Encyclopédique iz god. 1831 opširne članke o srpskim pesmama od g-đice Mongolfje, a još mnogo bolje u novinama Le Catholique od samoga Ekštajna. Ekštajn i Sorgo mora da imaju mnogo slovenskih knjiga”... Šalje mu još i Slovanku Dobrovskog; možda će je moći upotrebiti... 46). Posle toga, 23 decembra 1840, piše mu u post scriptumu pisma ovo: „Poslao sam Ti nedavno srpski rečnik i gramatiku Grimovu. Jesi li ih primio?” 47) Kao što je rečeno, Mickjevič mu je odgovorio da je knjige primio (drugo pismo od 25 decembra). Po mom mišljenju, datum prvog lista Mickjevičeva od 25 dec. netačan je; prema odgovoru Zaljeskog, logično je da se misli da je Mickjevič pisao pre 4 dec., te ja pretpostavljam da je to pismo bilo datirano i poslano 25 novembra, a izdavač je pogreškom stavio mesec decembar. Kako pak Zaljeski nije odmah odgovorio, Mickjevič se 2 decembra obratio Ekštajnu. Tako ja tumačim čitavu stvar 48).
Nezavisno od toga što Mickjevičev savetodavac nije bio pouzdan (njegovo je mišljenje o Talfiji i Šafaržiku netačno i nepravedno), naš predavač, bez sumnje, znao je da Zaljeski ima Karadžićevu zbirku narodnih pesama, te je, tražeći od Zaljeskog „srpske pesme”, mislio, svakako, baš na Vukovu zbirku. Kako smo već ranije videli, on je kod Puškina mogao videti i čitati ne samo Merimea nego i Vukovo izdanje od 1823—5, Fortisa, prevod Talfije i Gecea 49). Osim toga, on je, verovatno, iz ranijih razgovora i općenja sa Zaljeskim mogao znati da ovaj ima te pesme i da ih je i prevodio na poljski. Dalje, iz njegova se pisma vidi da je našem predavaču nesumnjivo bio vrlo potreban i prevod narodnih pesama (i to bez sumnje od Talfi: Volkslieder der Serben) što pokazuje da njegovo znanje našeg jezika nije bilo pouzdano pored svega toga što je od Zaljeskog dobio Vukov Srpski rječnik i Grimov prevod Vukove Gramatike. Nering, međutim, kaže da pesnik nije govorio više nego jednom o Gunduliću zato što nije imao knjiga; „to nije moglo dolaziti od neznanja srpskog jezika, jer je Mickjevič svoje znanje dokazao lepim prevodima srpske narodne poezije...” 50). O načinu Mickjevičeva prevođenja i kvalitetu njegovu govorim u posebnom odeljku; ovde ću samo reći toliko da je Mickjevič čitao i naše tekstove, ali se najviše služio nemačkim i francuskim prevodom. Nering, dalje, kaže da Mickjevič, „kako se čini”, nije znao za Šafaržikovu Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, a to, kako se vidi iz pisma, nije tačno, ali je istina da je u vremenu kad je govorio o nama nije upotrebljavao. Mi danas čak znamo da je Mickjevič o Šafaržikovoj Geschichte, i to samo o poljskom delu knjige, napisao kritiku, koja se sačuvala u rukopisu, a potiče iz vremena njegova boravka u Rusiji 51). — Što, pak, spominje Šafaržikovo „enciklopedijsko delo” (Literatura Slowiańska, III, 44), to se odnosi na Slovanské starožytnosti. — Jungmanova istorija, koju pominje Zaljeski, jeste Historie literatury české (Praha, 1825). Koja je to Kolarova knjiga o Slovenima? Slávy Dcera? Ali to je pesničko delo! U biblioteci pesnikovoj nađene su još dve stvari Kolarove: Gmenoslow čili slowník osobnych gmen sebraný od Pačiće, rozmnožený od J. Kollára, Pešta, 1828, i Hronka, podtatranská zábavnice, I, 2 (Ban. Bistrice, 1836). U Hronci (baš u toj svesci), kako je poznato, prvi put je objavljena Kolarova rasprava: O literarnej vzájemnosti mezi kmeny a nařečími slavskými, koja je godinu dana kasnije objavljena nemački: Ueber die literarische Wechselseitigkeit... Osim tih dela, Zaljeski je mogao misliti i na knjigu Kolarovu: Rozpravy o jmenách, počádtkách, i starožitnostech národu slavského a jeho kmenů (1830). Vrlo je lako moguće da je Zaljeski baš mislio na tu knjigu kad je govorio o knjizi u kojoj se govori o Slovenima, samo je teško dati o tom konačan sud, jer ne znamo da li je Mickjevič dobio tu knjigu i da li ju je upotrebljavao; možda se to odnosi na one knjige Kolarove koje su nađene posle u pesnikovoj biblioteci. — Isto tako je teško reći na koje je „gramatike slovenskih dijalekata” mislio Zaljeski, i da li je te gramatike Mickjevič tražio i dobio od Nabjelaka. Možda Dobrovskog Institutiones linguae Slavicae dialecti veteris, koja se našla u pesnikovoj biblioteci i koju je upotrebljavao, kao i Slovanka i Geschichte der Boehmischen Sprache und ältern Literatur (Prag, 1818) 52). — O Marku Kraljeviću govori se u Rajića, deo II, 700—1.— G-đica Mongolfje pisala je u Revue Encyclopédique, i njen članak je, kako smo videli, preveden i štampan na poljskom jeziku u časopisu Wizerunki i rostrząsania naukowe, 1836, ali mi original, nažalost, nije bio pristupačan; nisam mogao utvrditi u kojem je godištu štampan 53). — Ekštajn je o narodnoj poeziji pisao u čas. Le Catholique, februara i juna 1826 g.: Chants du peuple serbe uz prevod 18 pesama (I, 243—269, II, 374—410); o tome će biti govora još posle. Narodne pesme, koje je Zaljeski poslao, jesu Vukovo izdanje od 1823—5 (I—III) i IV knjiga izd. u Beču 1833. To se može zaključiti ne samo po popisu knjiga u biblioteci pesnikovoj nego i po upotrebljenim podacima iz predgovora. Mickjevič je imao i upotrebljavao prevode Talfijine i Vojarove, Vukov Rječnik (1818), Grima: Wuk’s Stephanowitsch kleine serbische Grammatik... (1824) i neke druge knjige koje će biti spomenute na odgovarajućem mestu.
Pre no što pređemo na raspravljanje predavanja velikog pesnika i proroka o nama, potrebno je da se ukratko obazremo na istoriju teksta njegovih lekcija, što je od interesa za raspravljanje čitave stvari.
Kao što je rečeno, Mickjevič je svoja predavanja govorio po sećanju, pošto bi se prethodno kod kuće spremio za lekciju; najviše što bi donosio bile su ceduljice na kojima je ispisivao tekstove citata pesama koje je čitao uz predavanja. Te ceduljice nisu nam sačuvane u velikom broju zbog nehata i nepažnje predavačeve.
Poljski novinar, prevodilac i izdavač poljskog teksta Mickjevičevih predavanja, Feliks Vrotnovski, izložio je u predgovoru III izd. Literature Słowiańske (1865) postanak i redakciju teksta predavanja. s njegovim izlaganjima ne slažu se noviji istraživači, te ga u nekim stvarima koriguju. Jedan od takvih jeste Aleksandar Semkovič: Wydania dzieł A. Mickiewicza w ciągu stulecia (Lavov, 1926); drugo delo jeste popis rukopisa u Muzeju A. Mickjeviča u Parizu: Adam Ljevak: Katalog rękopisów Muzeum A. Mickiewicza w Paryżu (Krakov, 1931). Dok je prva knjiga „gawęda bibliofilska” („bibliofilska priča”, „naklapanja”), dotle nam druga pokazuje šta se sve našlo u zaostavštini pesnikovoj. Za nas je ovde od interesa činjenica da se nalaze kopije stenograma od II—XLI lekcije, zatim imamo nekoliko karata s prevodom iz Pamiętnika Janczara Polaka (o tom vidi niže!), i s beleškama iz istorije itd. Netačno će, prema tome, biti ono što nas izveštava Vrotnovski da je po sećanju zabeležio prve četiri lekcije, a od pete da je dolazio stenograf, koji je beležio predavanja; taj stenograf dolazio je, prema Ljevaku, već od II lekcije. Dolazak stenografa nije bio inicijativom predavačevom. Emigrantski list u Parizu, Dziennik Narodowy, donosio je u prevodu i izvodu Vrotnovskog lekcije od 1840—42: „Dodatek do Dziennika Narodowego: „Wyciąg z kursu literatury Sławiańskiej w Kollegium Francuskiem wykładanej przez A. Mickiewicza”. „Mickjevič nije bio zadovoljan s prevodima „izvoda” u Dzienniku Narodowom, i odmah u početku, posle druge lekcije, zadržao je njihovo štampanje, da bi ih, spremljene za štampu, lično pregledao i popravio” (Semkovič, o. c., 174). Redakcija Dzien. Narodowog, da bi skinula svaku odgovornost s Mickjeviča — kaže Vrotnovski, — izjavila je da ne daje bukvalan prevod, nego samo izvode iz predavanja slovenskih književnosti; „ja sam, pak, usvojio stalnu metodu da ispuštam ili vlastitim izveštavanjem nadoknađujem stvari koje su manje vezane s glavnom osnovom predavanja, a što se ostalog tiče, da čuvam, koliko se može, uhvaćenu celinu od stenografa...” (XI). Da je, dakle, Vrotnovski neke stvari menjao, o tome ne može biti sumnje. Nehatan je bio i sam predavač, jer njegovo pregledanje štampanih lekcija u poljskom izvodu i prevodu, verovatno, nije dugo trajalo i posle nije pridavao mnogo pažnje lekcijama; zato ne znamo dokada Semkovič misli, i na osnovu čega misli, da je Mickjevič pregledao lekcije. Dodaci Dziennika Narodowog prelamani su posle u dvanaestini, pa smo tako dobili prvo izdanje: „Kurs drugoletni Literatury Sławiańskiej wykładanej w Kollegium Francuskiem przez Adama Mickiewicza, wydany przez redakcją Dzien. Narodowego” (Paryż, 1842). „Kurs pierwszoletni...” izašao je 1843 g. (XVI+389,12°). III i IV godište izašli su 1844 i 1845 god., i to bez udela Dzien. Narodowog, u izdanju novinara Eust. Januškjeviča 54). Vrotnovski, pak, kaže da su to bili prevodi francuskog stenograma, „čitani i korigovani zajedno s Mickjevičem, koji je često sam sebe prevodio, diktirao čitave odlomke koje ranije nije rekao francuski” 55). „Mickjevič je najveću pažnju obratio predmetu predavanja u dve poslednje godine” 56) (tj. god. 1842/3 i 1843/4, i to zato što je tu izložio svoju mesijanističku filozofiju). Po mišljenju Semkovičevu, Literatura Słowiańska „ne pripada zapravo originalnim delima Mickjevičevim, ali je ipak izašla pre nego izdanje francusko i — prevođena pod nadzorom profesorovim — učinila je da postanu pristupačna širim poljskim slojevima njegova predavanja, izdata na poljskom jeziku” 57). Svakako, neobjašnjeno je još koliki je bio udeo Mickjevičev u izdavanju tih lekcija; po svemu izgleda da se predavač samo u početku time interesovao, a posle je čitavu stvar zanemario. To nam pokazuje i predgovor nemačkog izdanja, koje je prevod poljskog: Vorlesungen über Slawische Literatur und Zustände (Lajpcig, 1843 sveska I i II, 1844 sveska III, 1845 sveska IV); Mickjevič kaže: „U tekstu, koji nisam imao vremena da popravim, nalaze se sitne ali brojne zablude, pogreške, u godinama i brojevima, u imenima, a katkada i u izrazima”. Ali se ipak nada da će se celina moći shvatiti, i onaj koji je ušao u duh njen, moći će ispraviti sam pojedine netačnosti 58). Smatra da on nije „Verfasser” (pisac) tog dela, nego „Urheber” (začetnik) 59). Ta izvinjavanja nastala su, po Neringu, zbog toga što nije bio zadovoljan izdanjem Vrotnovskog 60); poslednji je i nedosledan, jer na jednom mestu u predgovoru III izd. kaže da je Mickjevič jedva i bacao oko na stenografske karte (str. IX), a na drugom mestu kaže da ih je marljivo čitao (XI).
God. 1844 Mickjevič se odlučio da štampa francusko izdanje: „L’Eglise officielle et le Messianisme, Cours de littérature slave (1842—3), publié d’après les notes sténographiées. Première partie: Littérature et philosophie (Paris, 1845)”. „L’Eglise et le Messie, Cours de littérature slave... (1843—4), seconde partie: Religion et politique”. To izdanje izrađeno je prema stenografskim beleškama te se ne obazire na poljsko. God. 1849 izašle su još tri sveske koje sadržavaju lekcije prva dva godišta: „Les Slaves. Cours professé au Collège de France...”, I sveska: „Tome premier. Les pays slaves et la Pologne. Histoire et Littérature”. Tim sveskama Mickjevič nije pridavao veliku pažnju. Redakciju je poverio prijateljima. Novinar Leonard Retl, po savetu Januškjevičevu, preveo je prvu, nestenografisanu lekciju iz prevoda Vrotnovskog 61). „Da li su, i kako su, iskorišćeni stenogrami pri objavljivanju daljnih lekcija, to još niko dosada nije ispitao. Sam pesnik nije bio zadovoljan s prvim sveskama Kursa” (Semkovič). Francuski izdavač Lakosad (Lacaussade) priča da se Mickjevič ispočetka malo interesovao, a posle je prema svemu bio ravnodušan. U god. 1849 govorio je: „To su sitnice, to sve pripada prošlosti, to je za mene svršeno” 62). Sumnjivo je, dakle, tvrđenje Vrotnovskog da je Mickjevič pregledajući korekturu francuskog teksta dodavao neke stvari; to se može, prema gornjem, pretpostaviti samo za mali broj lekcija. Kako je francusko izdanje rađeno prema stenogramima, u prva tri godišta vraćeno je u poljsko izdanje sve što je „redakcija izvoda nekada izostavila, a, umesto toga, ispuštene su ili skraćene cele rečenice ili odeljci, a u nekima su menjani izrazi zbog neke suviše velike delikatnosti, bez obzira na to što su oni pripadali navođenim piscima” 63). U francuskom izdanju ima dodataka kojih nema u poljskom izdanju, a, za uzvrat, u francuskom izdanju „nedostajalo je ono što je u poljskom bilo dodano, razvijeno ili popravljeno od samog autora ili s njegovim znanjem” (Vrotnovski, XIV—XV). „Na mnogim mestima, — kaže Vrotnovski,—francuski tekst bio je bolji od poljskog, ali, na uzvrat, prešle su u njega iz stenograma često grube greške iz istorije, koje sam, opazivši ih, ili sam, ili po uputstvu profesorovu, ispravio za vreme prve redakcije...” (XV). Kako je već rečeno, u veću saradnju Mickjevičevu pri izdavanju mora se sumnjati, te zato razlike u izdanjima francuskom i poljskom padaju na račun izdavača, prevodilaca i onih koji su pravili „izvode”. Imamo i jedno pismo Mickjevičevo Vrotnovskom (od 26-V-1841) u kome mu kaže da ne može odgovarati za redakciju izvoda, te da bi hteo da vidi stenograme prema kojima piše, jer su sasvim različni od njegovih 64).
S time je u vezi, i razumljivo je, zašto Mickjevič upućuje poznanjskog izdavača i knjižara Stefanjskog na Vrotnovskog kad se ovaj god. 1850 obratio na pesnika s molbom da mu dopusti izdavanje Literature Słowiańske. To je ovaj i učinio, nastojeći da da bolje i popravljeno izdanje predavanja. Koristio se svojim beleškama i ispravkama samog predavača 65); ali izdavač je upotrebio te ispravke samo za prvu knjigu, a za ostale nije. U I knjizi, gde se nalaze predavanja o nama, ima doista nešto popravaka, ali one više potiču od Vrotnovskog nego od Mickjeviča, koji je tada bio zauzet drugim stvarima (političkim) i koji se odricao svojih predavanja.
Treće izdanje pojavilo se posle smrti pesnikove († 1855), opet u Poznanju, i to je relativno najbolji poljski tekst predavanja: „Literatura Słowiańska wykładana w Kollegium francuskiem przez A. Mickiewicza. Tłumaczenie F. Wrotnowskiego. Wydanie trzecie, nowo poprawione. Rok pierwszy, 1840—1”. (Poznań, 1865, XL+458, 8°; sveske II, III, IV izašle su iste godine). O tom izdanju Vrotnovski kaže ovo: „Hteo sam, koliko se može, približiti poljski tekst francuskom; nikada on, ipak, nije tačan prevod...” (XXVI)... „Uočljivija, a teže objašnjiva otstupanja od francuskog teksta — kaže Vrotnovski — nastaju gotovo svuda gde su navodi i izvaci iz pismenih spomenika i novijih dela [naučnih]. Profesor je manje odlomke i tuđa mišljenja prelivao u usmeni tok francuskog predavanja, duže izvatke i odlomke donosio je na ceduljicama razne veličine, u vlastitom prevodu, spremljene za čitanje s katedre. To što čitaše, stenograf nije zapisivao [zapisivao je samo katkada; prim. pisca], a ceduljice odnesene kući nekamo su se zabacivale, te ih se katkada već sutradan nije moglo naći” (XXVII). „Prevod Mickjevičev, usmen i pismen, bio je uvek odličan, a često je puta to što je hteo pokazati strancima davao bolje i jasnije nego sam original; ali baš zato je bilo skraćivanja, ispuštanja, slobodnog naginjanja za tvrđenje i zaključak. Za francusko izdanje neke se ceduljice nisu mogle naći, a profesor ih nije hteo nanovo prevoditi; ali ono sadrži i neke ceduljice koje nisu bile u Koležu, a našle su se među papirima”. Da ne bi morao prevoditi sa slobodnog prevoda Mickjevičeva i time biti još slobodniji i nepouzdaniji, prevodilac (Vrotnovski) kaže: „Za srpske [narodne] pesme poslužio mi je savesni prevod g-đice Vojar” (XXVIII). Koliko ima u tom istine, videće se nešto kasnije.
Iz čitave ove istorije teksta i prevoda proizlazi da se francuska i poljska redakcija ne slažu. U čemu se sve ne slažu, to nam Vrotnovski, a ni jedan kasniji komentator i izdavač ne kažu, osim onog o tekstovima citata. Doista, u lekcijama koje se odnose na nas, nailazio sam na razna razilaženja između poljskog teksta (u III izdanju) i francuskog, i ne samo u tekstu navedenih pesama; u većini slučajeva, poljski tekst je malo opširniji, razvijeniji nego francuski. Ja sam uzeo poljski tekst za podlogu svojih ispitivanja, a u zagradi sam naznačio, na važnijim mestima, eventualna otstupanja u francuskom tekstu, ili sam na sumnjivim mestima davao potvrdu iz francuskog teksta. Tako se mora postupati sve dotle dok ne dobijemo kritičan tekst lekcija (koji se sada sprema u Varšavi, tzv. izdanje poljskog Sejma). Isto tako je postupao i poljski kritičar Konrad Gurski, koji je u studiji Mickiewicz jako historyk i krytyk czeskiej literatury 66) ispitivao odnos Mickjevičev prema češkoj literaturi, samo što je on upotrebljavao i kopije stenograma, koje se nalaze u Parizu (a koje meni nisu nikako bile pristupačne). Treba da konstatujem i to da razlike između prvog i drugog i trećeg izdanja nisu velike: našao sam svega nekoliko sitnijih izmena. Što se pak tiče prevoda pesama od Vrotnovskog i od Mickjeviča, o tom ću govoriti u posebnom odeljku; ovde ću reći samo toliko da je tačno da Mickjevič nije doslovno i verno prevodio citirane tekstove, nego ih je slobodno parafrazirao, ispuštao epska ponavljanja (a to je baš karakteristično za stil i kompoziciju narodnih pesama), skraćivao ih, itd.; zatim, većina pesama koje je citirao nalaze se i u prevodima Talfije i Vojarove, ali ima dva tri fragmenta p. II, 49 (u Vuka), koje one nisu prevele; znači, Mickjevič je te pesme morao prevoditi s originala (kako, o tom docnije). Najzad, netačno je što Vrotnovski kaže da je sve pesme preveo prema Vojarovoj; to je učinio samo s nekima, a većinu je prevodio prema Mickjevičevu parafraziranu tekstu.
Upoznavši se tako s osnivanjem katedre za slovenske jezike i književnosti na Koležu de Frans i sa dovođenjem Mickjeviča na nju, s predmetom koji je on imao predavati, s njegovim shvatanjem zadatka katedre i svoga položaja na njoj, zatim, s obimom njegove spreme i poznavanjem i interesovanjem za narodnu poeziju i Južne Slovene, i, najzad, s pitanjem teksta njegovih lekcija, koje je važno s metodske strane, moram ovde odmah postaviti još jedno metodsko pitanje. Kako je Mickjevič držao svoja predavanja na francuskom jeziku, na francuski jezik prevodio naše pesme, da li je potrebno da se o njemu govori onda kad se govori o srpskohrvatskoj narodnoj pesmi u poljskoj književnosti? Ja mislim da je potrebno ne samo stoga što su njegova predavanja ugledala svetlo dana najpre u poljskom prevodu i izdanju (te su kao takva imala uticaja na kasnije prevodioce: Zaljeski je čitave odlomke njegovih predavanja jednostavno prepisao u predgovoru svojim prevodima, Zmorski se služio njime u svojem uvodu uz prevode narodnih pesama, Norvid je preveo Hasanaginicu prema njegovu tekstu u poljskom prevodu itd.), nego i zato „što je on bio dostojan ambasador slovenske misli”. Napokon, njegova su predavanja bila upućena i poljskoj i slovenskoj publici uopće. Zbog svega toga smatrao sam da je potrebno i korisno da izložim misli i ideje Mickjevičeve iz partija gde se o nama govori te da ih kritički osvetlim.
U početku XIX veka mnogi su se poljski naučenjaci s naročitom gorljivošću bacili na proučavanje i istraživanje najstarije slovenske prošlosti i kulture. Posle ustanka broj takvih radova je manji (jer nema ni uslova za naučni rad: pritisak reakcionarne i despotske vladavine Nikolaja I strašno je težak, u pokorenoj Poljskoj zatvaraju se univerziteti, ukida se Društvo prijatelja nauka, a u emigraciji su uslovi za takav naučni rad vrlo nepovoljni); ali povećava se broj radova u kojima se grade istoriozofski sistemi. Znanje o slovenstvu je sada sve šire i bolje; podloga mu je opet slovenofilstvo („słowianofilstwo”). „Karakteristična tendencija da se apoteozira slovenska prošlost pokazuje se u svoj punoći i u tim raspravama” 67). Nastaje ovo interpretiranje slovenske prošlosti, grade se sistemi na kojima se osniva buduća misija Slovena u čovečanstvu. U buduću istorijsku ulogu Slovena postoji čvrsta vera, samo što su se u tome formirale dve orijentacije: grupa službenih poljskih panslavista (Maćejovski, Rakovjecki i dr.), narodnih otpadnika u očima emigracije, priznaje Rusiji da ona ima protektorat nad Slovenima te će do jedinstva i moći Slovena doći pod carskim žezlom; druga grupa, emigracija (Mickjevič, Ćeškovski, Krašinjski i dr.), veruje u mesijanizam Poljske, te objavljuje budući preporod čovečanstva koji će izvršiti Sloveni vođeni od Poljaka. Ta slovenska i poljska mesijanistička ideja dobija u emigraciji i politički karakter: ona postavlja u prvom redu postulat slobode naroda, a nosilac te slobode u prošlosti bila je Poljska; ona, dalje, postavlja postulat slovenske solidarnosti, naročito s Južnim Slovenima, i zbog toga su slati k njima mnogi emisari 40-tih i 50-tih godina. Ustankom austrijskih Slovena doći će i do oslobođenja Poljaka: slovenska ideja postaje most za povratak emigriranih Poljaka u njihovu zemlju. Mickjevič je bio onaj koji je dao sintezu istorijskog života Slovena, najrečitije tumačio njihovu buduću misiju; „pariske lekcije Mickjevičeve mogu se smatrati kao kulminacija tendencije da se poljskom mišlju stvori celina slovenske kulture” 68). Mickjevič je prvi koji je zahvatio slovenstvo od njegovih prvih tamnih prapočetaka pa do sveg bogatstva individualnih oblika i ideja slovenske savremene stvarnosti. On je veliki improvizator i vizionar; u neobuzdanoj upravo fantaziji gradi sisteme i postavlja najsmelije od nauke nepriznate hipoteze, nabacuje ideje, a sve to s ciljem da bi „odredio etičke vrednosti [slovenskog] plemena i na toj osnovi otkrio njihovu buduću istorijsku misiju” 69). To poslednje se vidi i u prikazu crnogorskog narodnog života, o čemu će biti još reči.
Izlaganja Mickjevičeva često su bez sistema i plana i metode. Kod njega je neki put teško uhvatiti smisao, on se katkada ponavlja, govoreći o jednoj stvari dvaput i triput. Kako je već istaknuto, njemu nije cilj da daje istoriju literature, nego želi da prikazuje istorijske prilike, iz kojih će se videti onaj duh koji pokreće život Slovena, koji mu daje smisao, prožima ga. Zato on govori o istoriji Slovena na Balkanskom Poluostrvu, postavlja hipoteze o njihovu poreklu (za njega to nisu hipoteze, nego čvrste teze), daje karakteristike Južnih Slovena (u lekcijama posvećenim nama, što nas baš ovde zanima), određuje njihovu ulogu u budućnosti. O takvom načinu predavanja i sam govori u XIII lekciji druge godine (15/II 1842): „Nastojim zbog toga [tj. toga radi da ne bi slušaocima bilo dosadno] da u okviru svake lekcije dam neki opći književni pogled, da ga dopunim pojedinim primedbama i da na sve bacim svetlo narodne istorije” (II, 113—4). Ali predavačev nedostatak jeste u tome što on svojim slušaocima nije uvek davao jasnu sliku pojedinih plemena ili naroda na slovenskom Jugu, njihove istorije i prilika, a to zbog toga što u nedostatku potrebnih knjiga često nije ni sam mogao stvoriti sebi jasnu pretstavu o svemu. U tom pogledu bio je Šafaržik u mnogo srećnijim prilikama, te nije onda čudo što su njegove informacije bile bolje i tačnije; a osim toga, Šafaržik je više bio u pravom smislu reči naučenjak nego Mickjevič 70). U prvoj lekciji Mickjevič je ovako podelio Slovene: „Slovenstvo u svome krilu danas obuhvata čitav niz različnih religijskih i političkih oblika, o čemu samo mogu pružiti primere stara i moderna istorija. Tako imamo najpre stari crnogorski narod, običajima sličan škotskim gorštacima, ali u tome srećniji što mu je pošlo za rukom da odbrani svoju nezavisnost od prevlasti carstva turskog, grčkog, germanskog, francuskog, a verovatno nekada, u starini, i rimskog. Imamo stari grad Dubrovnik (Raguzu), slovensku Veneciju, suparnika one moćne Venecije, koja je, uzgredno rečeno, dobila također početke od Slovena, staru Iliriju, Bosnu, Hercegovinu, češko kraljevstvo, slovenski deo madžarskog kraljevstva, sve ono stanovništvo koje sačinjava veći deo Austrije („toutes ces populations qui forment à elles seules la moitié (le l’empire d’Autriche”) 71); napokon, carstvo rusko i čitavu nekadašnju kraljevinu Poljsku. Dodajmo tome kneževinu Srbiju i Bugarsku, kao i one Slovene među rimskim narodom, tj. u Vlaškoj i Moldavskoj, pa ćemo imati pretstavu o zemlji ili plemenu slovenskom” (I, 4—5). Taj geografski opis dosta je površan i nedovoljan te ne pokazuje gde su pojedine slovenske zemlje i ko u njima nastava. Gde je ta stara Ilirija, što zapravo pripada slovenskim zemljama Madžarske, Austrije, koje su to zemlje i ko u njima stanuje? Ni pomena nema o Hrvatima, o Slovencima. Ali već tu ima nešto što nagoveštava Mickjevičeva kasnija izlaganja: Crnogorci su idealan gorštački narod, koji je odbio navale turskog carstva (ta legenda, u koju se verovalo u Mickjevičevo vreme, oborena je tek u najnovije doba), a tobože i nemačkog, grčkog, pa čak i rimskog carstva! Znači, Crnogorci su još pre dolaska Rimljana na Balkansko Poluostrvo bili u svojim gorama, a isto tako je i Venecija osnovana od Slovena. Mickjevič tu pokazuje svoje pristajanje uz hipotezu o autohtonizmu Slovena na Balkanskom Poluostrvu, o čemu će još niže biti reči. Ali idemo dalje. „Jezik tako velike porodice — kaže predavač — mora se deliti na mnogo dijalekata; ali ti dijalekti pored razlika imaju jedinstveni karakter. To je govor (mowa) koji se ukazuje u različnim oblicima i stupnjevima svog razvoja. Vidimo ga kao jezik izumrli, religijski, u staroslovenskom, kao jezik zakonodavstva i administracije u ruskom, kao jezik književnosti i konverzacije u poljskom, kao jezik nauke u češkom; ostao je pak u prvobitnom stanju, u stanju jezika poezije i muzike, kod Ilira, Crnogoraca i Bosanaca...” (I, 5). Ta podela i karakteristika slovenskih jezika stvarana je više pesnički nego naučno; hoću samo još da istaknem da predavač ovde od Južnih Slovena spominje Ilire, Crnogorce i Bosance. Kako posle (lekcija IV, str. 30) upoređuje „gorske krajeve Ilira i Srba” s Asturijom i Katalonijom, ne može se tačno znati koga upravo smatra Ilirima. Dodaću još i to da Mickjevič misli da je slovenski jezik tako star kao indijski ili germanski, te da ga govori 80 miliona ljudi (lekc. VII, 51) 72).
Kako je već rečeno, predavač smatra da su Sloveni od „czasów niepamiętnych” („odvajkada”) bili u Evropi, a poglavito na Balkanskom Poluostrvu. Tu misao razvio je nešto više u lekciji IV, pa zatim u lekc. XV, a u lekc. XVIII pokušao je tu tezu obrazložiti; kako je to, pak, bilo upleteno u tok predavanja o nama i kako je to u vezi s njegovim pogledima na Južne Slovene, izložiću ukratko te njegove poglede.
Sloveni su nekada stanovali na prostoru od donjeg Dunava do severne Grčke, od Karpata do Jadranskog Mora, o čemu nam se sačuvalo samo malo spomena u grčkim knjigama i rimskim natpisima. Za makedonskih kraljeva bilo je tu nekoliko slovenskih država, od kojih su neke Rimljani pokorili i pretvorili u svoje provincije. Tu je kolevka novije istorije slovenske, tu se prvo počelo pisati slovenski, izmišljen prvi alfabet (odnosno tuđa slova prilagođena su slovenskom govoru); tu se jedan dijalekt digao do značenja jezika i postao „svetim, biblijskim i liturgijskim”. No kako su ti krajevi bili na „velikom putu varvara” („na wielkiem gościńcu barbarzyństwa”, 24; „places sur la grande chemin des peuplades” 73), narod nije mogao razviti veću kulturu, te je zapao duboko u mrak („dans la barbarie”, 38), morao je da beži u planine pred najezdom divljih nomada; i doista, „gorštaci su tu reprezentanti slovenstva: u njih se sačuvao govor i tradicija slovenska” (24). Tu misli opet na Crnogorce i njihov patrijarhalan život, o čemu je kasnije još opširnije govorio.
Prateći dalje tok izlaganja Mickjevičevih, vidimo da su Sloveni došli u Evropu iz Male Azije (otuda dolazi do etimologije Srba od Asiraca: Sloveni su potekli od ovih pošto su bili osuđeni od Boga zbog uzdizanja ljudi iznad Boga te onda raspršeni po svoj Evropi da ispaštaju za svoju krivicu 74). Njihov dolazak pada još pre objave („avant toute révélation”), u neizmerno davno vreme (47); oni se kriju pod imenom Heneta, Veneda, posle Skita, Sarmata, Tračana, jer su bili podložni tim plemenima koja su vladala nad njima (46). Ta činjenica važna je da se utvrdi stoga što strani istoričari, a naročito Nemci, nastoje da pokažu kako su Sloveni došli u Evropu za poslednjih invazija za seobe naroda, te bi oni bili, prema tome, „ogon barbarzyństwa” („prirepak varvara”; „queue de la barbarie”), „neprijateljski intruzi među evropskim rodom” („ces intrus hostiles à la race européene”, 80). „Slovenski pisci, idući slepo za delima Grka i Nemaca, delili su to mišljenje; prvi je tek Ljeljevelj poduzeo da dokaže starinu Slovena, a radovi učenih Rusa i Čeha utvrdili su je kao neoborivu istinu. Dosta je danas u toj stvari pregledati Šafaržikova dela” (46). — Ne mogu ovde iznositi razvoj raznih teorija i mišljenja o poreklu Slovena i nagađati koje je tu slovenske i nemačke pisce mislio naš predavač; uzgredno ću ipak reći da je i Nemac A. Šlecer (Schlözer) zastupao teoriju o autohtonosti Slovena u Podunavlju 75). Ljeljevelj, najmiliji Mickjevičev profesor u Vilnu, zastupao je također teoriju o autohtonosti, i na našeg pesnika vršio je još u Vilnu jak uticaj. — Zanimljivo je ovde najviše to što Mickjevič navodi Šafaržikova dela. Koja je tu dela mislio? Sasvim sigurno se ne može odgovoriti, ali je verovatno da je imao na misli dva dela: Slovanské starožitnosti i Über die Abkunft der Slaven nach Lorenz Surowiecki von Paul J. Schaffarik (Ofen, 1828); no ipak, verovatnije, prvo navedeno delo. Mickjevič, naime tvrdi da su krajevi pod gospodstvom rimskim, pod općim nazivom provincije Ilirija i Mezija, bili oduvek („de tout temps”, 205) nastavani od Slovena (205). Najstariji spomen o Slovenima kao o slobodnom narodu potiče iz doba Justinijanova. Učitelj toga cara, Teofil, priča, štaviše, da je njegov učenik bio poreklom slovenskog roda. Taj je car nazivan od svojih zemljaka Uprawda ili Wprawda, što izlazi potpuno na ime Justinus (206; u prvom poljskom izdanju „Justinianus”, 105; u francuskom „Justinien”; 206), jer izrazi jus, justitia odgovaraju slovenskome „prawda”, a glas w je u mnogo jezika običan pridah („une simple aspiration”; 206). Otac Justinijanov u tračko-frigijskom jeziku nazvan je Sabbatios ili Sabbazios, na materinskom jeziku svom nazivao se Istok, Wostok ruski, Wschód poljski; mati je imala izrazito slovensko ime Biglenica ili Wiglenica” (128). Šafaržik u obe navedene knjige govori potpuno jednako, ali mi se ipak čini da je predavač uzeo to iz Starožitnosti, jer se i tekst bolje slaže: „Prema vestima koje nam daje Teofilus... u životopisu svoga vaspitanika Justinijana o poreklu i domaćim imenima toga vladara može se, i ne bez razloga, domišljati da je u navedeni car bio iz slovenske porodice, koja se već krajem petoga stoleća naselila u ilirskoj Dardaniji. Otac njegov, nazvan u Prokopa i Teofana Sabbatius, zvao se prema Teofilu po domaću Iztok (sol oriens), što je slovenski prevod tračko-frigijskog imena Sabbatios, Sabbazios; majka i sestra njegova zvahu se Bigleniza ili Wigleniza (Βιγλενίζα), a žena Justinova, strina careva, Luppicina... Sam car Justinijan, prema tom istom Teofilu, nazivan je među svojim zemljacima Uprawda ili Wprawda (Όυπράουδα), što je isto što i latinsko ime, jer jus, justitia stsl. glase prawda, a w je običan pridah u raznim jezicima” 76)... (Slično je tome pisao i Grim u predgovoru prevoda Vukove Gramatike, u bel. na str. XV, ali mnogo kraće: ne govori ništa o Teofilu itd.). Naravno, to je danas legenda i nema većeg značaja, ali je bilo zanimljivo istražiti odakle je Mickjevič uzeo taj podatak.
Pre Justinijana nije se, dakle, ništa znalo o Slovenima, i zato je teško rekonstruisati njihovu istoriju; „ali novija kritika došla je do pronicljivih misli koje imaju istorijsku verovatnost” (lekc. XVIII, 158). I sada Mickjevič dovodi u vezu neke narode u staroj Grčkoj sa Slovenima. Pri tome se poziva na Francuza Viloasona (Villoison), Nemca Tirša (Thiersch; piše Thierch) i Engleza Lika (piše Liek, um. Leake). Prof. Niderle, govoreći o poljskim pristalicama autohtonizma Slovena u Evropi i na Balkanu (A. Bjelovski, V. Maćejovski, J. Ljeljevelj), naročito ističe Mickjeviča kao pisca koji je „fantasie plný” — „pun fantazije” (osim njega, takav je i T. Volanjski, a kasnije Ed. Boguslavski; u bel. na str. 79 navedena dela tih pisaca poznije su nastala nego Mickjevičeva predavanja), ali ne navodi odakle je Mickjevič crpao svoje podatke 77). Ja mislim da mu je i tu bio polazna tačka Šafaržik. Evo zašto.
Još za vreme Homera — kaže Mickjevič — znalo se za Pelazge, narod podjarmljen od Helena, Ahajaca i Dorana. Oni kasnije nestaju iz istorije, ali se čini da nisu izumrli, nego su pod drugim imenima činili narod potčinjen helenskom savezu (savezu građanskom i vojničkom). Od tih stanovnika najviše privlače pažnju Lakonci, koji su preživeli svoje gospodare i u srednjem veku bili su još na istom mestu, na reci Eurotasu. Tamo su bili i Majnoti, na istom terenu i u istoj situaciji. „Između Nauplije i Montbazisa bio je također jedan narod poznat pod imenom Zakoni (koje Nemci, neznano zbog čega, nazivaju Ziekoni). Tome narodu čudili su se već u srednjem veku grčki carevi, koji nisu bili upućeni u istoriju stare Grčke. Pa ipak, tadašnji pisci, Nestor Gregorius i dr., drže da su Zakoni potomci Lakonaca”. Novoveki pisci, Viloason, Tirš i Lik, nastojali su da istoriju tih Zakonaca vežu s istorijom Pelazga, dokazujući da su ostaci Lakonaca bili pelaško pleme. Ali predavač sada čini veliki skok. „No što najviše uverava — kaže on — o vezi Slovena s Lakoncima, ili s ratarskim pukom Grka i Pelazga, to su imena gradova i mesta, kao, na pr., Warsowa, Polonica itd.78). Dosta je pročitati jedno od tih imena na karti pelaških ili majnoških naselja, pa se više o tome ne sumnja. Doista, Vizantinci su mislili da su ti narodi došli u Grčku u VI i VII veku, ali istraživanja današnjih etnologa pobijaju njihove podatke. Po tome se vidi da su Sloveni stanovali ne samo u severnoj Grčkoj nego i na čitavom Pelopenezu. Tamo su živeli kao robovi Ahajaca i Helena, a kad je grčki savez počeo slabiti, u vreme vrhunca makedonske sile, bez sumnje su zajedno s Arnautima i Albancima činili glavnu silu Aleksandra Velikog. Odmah potom nanovo su bili podjarmljeni kad je rimsko carstvo uvelo u Grčku svoju naučnu („umiejętny”, „savante”) savršenu i vojničku organizaciju. Posle propasti Rima, vizantijsko carstvo nasledilo je, i dalje razvijalo, njegovo delo...” (lekc. XVIII, 158—9). Mickjevič, dakle, izvodi poreklo Slovena od Zakonaca, Lakonaca i Majnota, a ove opet od Pelazga, tj. to su imena pod kojima se kriju Sloveni.
Da vidimo sada šta o tome govori Šafaržik. On nikako ne zastupa mišljenje da su Sloveni oduvek na Peloponezu, nego smatra da su oni tamo prodrli u VI v. zajedno s Avarima; on uopće ne govori o istoriji Slovena za helenskog saveza, nego od VI v. pa dalje. (Slovanské starožitnosti, 626—8). On se ne bavi pitanjem porekla Slovena, nego samo istražuje pitanje njihove starine u Evropi. Ali njegov tekst se delimično slaže s gore navedenim: „Imena ostalih plemena i ogranaka slovenskih, rasturenih po celom Pelopenezu (kako to proizlazi iz reči Konstantina Porfirogenita i iz imena zemljopisnih) — nisu nam poznata. Verovatno je da su i Manjaci ili Manioti, sada Majnoti, postali mešanjem Slovena s Grcima, jer uveravanje cara Konstantina o njihovu čistom grčkom poreklu pokazuje da su od drugih smatrani za Negrke. Prema kritičnom ispitivaču Martinu-Liku, to ime prvobitno i zapravo glasi Mani... Maniatis (Μανιάτης = građanin, stanovnik), a u slovenskom jeziku nalazimo ime Manjak već u Jana Egzarha oko 900 g. No Cakoni, stanovnici sedam sela između Nauplije i Monembazija, njih oko petnaest stotina porodica, koji govore naročitim, ostalim Grcima gotovo nerazumljivim narečjem, a od nekih su smatrani za odrođene Slovene, prema najnovijim istraživanjima ostaci su verovatno starog pelaškog Peloponeza. Ali inače imena njihovih naselja pokazuju slovenski karakter, na pr. Kastanica, Sitina, Prasto... Konstantin Porfirogeneta pominje Cekone (Tzekony), koji su možda isti što i Cakoni (Tzakony), a koje već Niceforus Gregoras i Pahimeres navode pod tim imenom i smatraju ih potomcima Lakonaca...” (628). U bel. 122 kaže ovako: „O Cakonima raspravljaju Villoison Proleg, ad Il. p. XLIX sq. M. Leake Researches (in Greece) p. 66. 196—204. Kopitar u beč. Jahrb. d. Lit. 1822. sv. 17, str. 95. Fallmerayer Ueb. d. Ent. d. h. Gr. 62. sq. Thiersch Ueb. d. Sprache d. Zaconen, v. Denksch. d. Münch, Akad. 1835. sv. I.” Nešto dalje Šafaržik zaključuje ovako: „A ipak tragovi slovenskog jezika u grčkom jeziku i još dosad zaostala zemljopisna imena mislim da će još dugo nepristrasnom ispitivaču davati jasno svedočanstvo o nekadašnjoj raširenosti Slovena u Grčkoj” 79). Kao što se vidi, Mickjeviču je nesumnjivo polazna tačka bilo ovo mesto kod Šafaržika, a on je onda (možda) dalje dopunio svoje vesti čitanjem navedenih autora. Dr. Bernard Tirš, nemački klasični filolog, kojega pominje Šafaržik u bibliografiji, već je u svome spisu Ueber das Zeitalter und Vaterland des Homers... (Halberstadt, 18322, 328) govorio o tome da su se Jonjani nazivali Pelažanima (Pelazgima). Verovatno da je Mickjevič tu našao vesti o njima pa ih je posle spojio s Majnotima (ako se pretpostavi da je čitao literaturu koju navodi Šafaržik). Profesor grčkog j. na Koležu de Frans, J. V. K. d’Ans d’Viloason u knj. Homeri Ilias ad veteris codicis veneti fidem recensita... (Venetiis, MDCCLXXXVIII, str. XLIX, bel. I, Prolegomena) kaže da „između Nauplije i Epidaura, Limere ili Monembazije, ponajvećma u nepristupačnim planinama, stanuju Cakoni (Tzakones), koji potiču od starih Lakonaca... Ponajmanje ih treba vezati s Majnotima, prozvanima po Majni, ranije nazvanoj Messa, a koji stanuju između Tajgeta i Mesenijatskog Zaliva... Danas postoje tri grada Cakona, koji su sačuvali mnogo čistiji jezik nego sami Majnoti; ti gradovi su nepoznati našim geografijama i zemljopisima, a to su: Prasto (možda stari grad Prasiae), Kastanica i Sitina... U svojim divljačnim i gotovo nepristupačnim gorama sačuvaše mnoge stare glasove i oblike dorske, ostalim današnjim Grcima nove i nepoznate”...
Kako se iz toga može videti, Viloason ne zastupa mišljenje da su ti stari stanovnici slovenskog porekla; to je tek kasnije, na osnovu njegova materijala, izveo prvi put — koliko je meni poznato — Kopitar, a od njega su onda primili J. Grim i Šafaržik. J. Grim u predgovoru prevoda Vukove Gramatike kaže ovo (bel. na str. I): „Slavizmi u novogrčkom j., spojeni s osobinama kranjskog dijalekta, doveli su Kopitara do važnih zaključaka (Wien. Jahrb., XVII, 1822. S. 196—7). Možda su Karantanci i Bugari najstariji Metanasti, vekovima ranije doseljeni nego Srbi i Hrvati. Istočno od stare Sparte stanuju Čakoni, čiji jezik pokazuje slovensko poreklo”. — Kopitar doista u svome prikazu knj. Dobrovskog Institutiones linguae slavicae... govori ovako: „Čakonski dijalekt, najzad, nerazumljiv ostalim Grcima, istočno od stare Sparte, poreklom je skoro sigurno slovenski (slavisch). Imena čakonskih gradova Kastanica, Sitina, Prasto jesu slovenska... Kad bi se našlo više takvih materijalnih i formalnih slavizama u novogrčkom jeziku, onda bi se s mnogo više sumnje morale primati vesti o najstarijim slovenskim seobama pre i za vreme Justinijana (u VI v.), te bi se mnogo ozbiljnije i strože morala razumeti mnogobrojna vizantijska priznanja o slaviziranju čitave Grčke [tu se citira Konstantin Porfir.], nego što se to dosada uzimalo” 80)... Treba da dodam da Kopitar dalje ima opširan lingvistički materijal uzet iz Viloasona, ali bez naznake izvora.
To što je dosada bilo rečeno bilo je dovoljno da pobudi „punog fantazije” Mickjeviča — kako kaže Niderle — da izvodi Slovene kao potomke nekih plemena koji su stanovali u Grčkoj još pre Hristova rođenja. Umesto Kastanice, Sitine on je naveo Warsowu i Polonicu, čega nema ni u jednog dosada navedena autora, a netačno je navedena i Monembazia kao „Montbasis”. I na osnovu toga što su rekli Šafaržik, Grim, Kopitar, Tirš, Viloason i dr., Mickjevič je izgradio teoriju kojom se priključuje čitavom nizu kroničara (kao što je, na pr., Nestor Letopisac), istoričara, slavista i učenjaka (kao Šafaržik, Kopitar, Šlecer, Štur, Rački i dr.) i romantičarskih pesnika i književnika (kao što su bili naši ilirci Gaj, Drašković, kod Poljaka Brođinjski i dr.), koji su gorljivo zastupali — dakako u raznim oblicima i u različnoj dužini trajanja — teoriju o starosedelaštvu Slovena u Evropi, odnosno na Balkanskom Poluostrvu.
Kao što je ta teorija danas neodrživa i oborena (a i u Mickjevičevo vreme bilo je učenjaka koji nisu u nju verovali), tako su i mnogi istorijski podaci Mickjevičevi danas zastareli i odbačeni u nauci.
Izloživši svoje mišljenje o poreklu Slovena, Mickjevič daje karakteristiku vizantijske države, jer su neki slovenski narodi (koji?) uzeli mnogo državnih oblika pa čak i duh vlade od Vizantije. Ta država bila je sagrađena na despotizmu, mahinizovanoj administraciji i vojsci, a narod i pojedinac imaju malo značenja; ni car kao jedinka ne znači mnogo. Sloveni nisu imali pristupa u javni život (osim retkih izuzetaka; tu valjda misli na ličnosti koje je nabrojio Šafaržik u Starožitnostima, 602); oni su bili u podređenom i niskom stanju, kao robovi, ne kao građani. Ta karakteristika Vizantije uglavnom je tačna. Predavač dalje navodi da su se Sloveni u VIII v. podigli protiv carstva, ali su bili svladani i u masama slati u Malu Aziju protiv Turaka, a onda su prešli na stranu ovih, te su se u broju od 120—150.000 vojnika borili protiv Vizantije pod vojskovođom Tomom. Te borbe dovele su Vizantiju do propasti i pada u ruke Turcima.
Odakle je predavač uzeo te podatke o Vizantiji i Slovenima koji su ratovali protiv nje? Opet iz Šafaržikovih Starožitnosti! Šafaržik govori o naseobinama Slovena u Maloj Aziji, zatim o tome kako je Justinijan veliki broj Slovena preselio iz Makedonije u Malu Aziju (688). Od tih naseljenika načinio je jaku vojsku od 3000 ljudi, od kojih se dve trećine, za vreme rata sa Saracenima, odmetnulo od Grka (692). Pominje se i jaka naseobina bugarskih Slovena, koja se dobrovoljno iselila iz svoje otadžbine zbog unutrašnjih borba u njoj (njih oko 200.000). Kakva je njihova sudbina bila u M. Aziji, neizvesno je; Šafaržik misli da su se pretopili u druge narode, jače i mnogobrojnije. „Sloveni koji su otpali od Grka i pristupili Muhamedu spominju se još g. 684, a posle toga nigde o njima nema spomena. Neki Toma, vođa Saracena protiv Grka g. 821, bio je, kažu, također poreklom slovenskog roda”. — Navedeni podaci ne slažu se potpuno s Mickjevičevima, ali pokazuju ipak da se predavač njima poslužio prilikom predavanja, samo što ih nije svuda tačno naveo 81).
Pošto je tako prikazao odnos Slovena prema Vizantiji, Mickjevič dalje govori o njihovoj sudbini pod Turcima. Oni su kod Turaka služili kao janičari, ali su i Turci oslabili. Tim slabljenjem iskrsao je opet istočni problem, koji je u osnovi problem slovenski, do čijeg rešenja neće doći bez dubokih potresa, koji će iz osnova izmeniti Istok, a odjeknuće snažno i u Evropi (lekc. XVIII; 161—2). Ta proročka misao nije originalna Mickjevičeva, nego je uzeta i navedena iz jednog tada novopokrenutog francuskog, meni nepoznatog lista, posvećena istočnom pitanju; ali usvajanje tih misli i njihovo iznošenje s katedre svedoči o proročkoj intuiciji velikog pesnika. Taj nepoznati francuski novinar govori dalje o ekonomskoj zavisnosti Slovena o Grcima, koji u svojim rukama imaju trgovinu, industriju (?), gradove i rodne ravnice, te su ovi stvarni gospodari slovenskih zemalja (na jugoistoku Evrope), iako su i sami u turskom ropstvu; Sloveni su bedni i stanuju u planinama. To je uzrok što Sloveni mrze Grke. To tvrđenje je tačno utoliko što su Grci, a i Cincari, doista imali u svojim rukama trgovinu u srpskim krajevima za vreme turskog ropstva.
Kad je već reč o starijoj istoriji Južnih Slovena, potrebno je da spomenem odnos Mickjevičev prema najstarijoj prosveti Slovena, tj. prema staroslovenskom jeziku i Ćirilu i Metodiju.
U IX lekc. predavač kaže da su već u IV i V v. apostoli širili kršćanstvo među Slovenima. Sv. Jeronim („veliki doktor crkve”) bio je rodom Sloven. Njemu tradicija pripisuje pronalazak slovenskog pisma (66). Nešto kasnije mnogi Sloveni bili su carigradski patrijari; to je, valjda, sećanje ili aluzija na ono što Šafaržik (Starožitnosti, 602) nabraja Slovene koji su dobili svetske i duhovne počasti kod Grka; ali tu je spomenut samo Nicetas. — U IX v., čini se, dolazi do podvojenja u širenju kršćanstva. To pitanje vezano je s političkim i književnim pitanjima, pri čijem se rešavanju grešilo. Da bi to ispravio, Mickjevič najpre kaže da je općepoznato da su Ćiril i Metod bili poslati iz Rima, gde su i umrli, te su radili po instrukcijama papinim, priznavali vrhovnu vlast opće crkve, širili kršćanstvo među Slovenima još pre raskola; najzad su obojica umrli u Rimu. Prema tome, početak kršćanske civilizacije došao je Slovenima iz Rima. To se kasnije nastojalo prikriti. — Sloveni se odnose neprijateljski prema latinskom jeziku, jer je on, po predavaču, uništio njihove književne spomenike, pa su dali prevagu grčkom jeziku ili „istočno-slovenskom”. Severni pisci [protestantski, nemački?] nastoje da izbrišu svaki trag zapadne crkve, a čitavu su stvar još više zapleli noviji istraživači slovenskih starina, želeći označiti epohu prvog primanja slovenskog alfabeta. Koji su to istraživači, to predavač ne kaže, a iz njegovih aluzija teško je pogoditi; isto tako nije jasno u čemu je taj spor. Nejasnosti ima i dalje. „Filozofi prošlog veka”, naklonjeni grčkoj crkvi, nastojahu dokazati „da je slovensko pismo, primljeno od zapadne crkve, izmišljeno od kaluđera, koji su ga stvorili da preseku put delovanju istočne crkve, ali su to mišljenje oborili Česi, otkrivši spomenike pisane za rimokatolički obred”. — Mickjevič, dakle, želi da pokaže da je uticaj zapadne crkve na Slovene stariji nego uticaj istočne. Ta starina vidi se i iz toga što su Ćiril i Metodije došli „au milieu des Slaves” (115) između 860 i 867, a raskol je započeo 880 g. „Ti doktori, za vreme svoga apostolstva, nisu imali nikakvih veza s grčkim klerom” (67). Rimska kurija dala je Slovenima pravo da obavljaju službu na svom jeziku. Ta privilegija bila je potom povučena, i opet na osnovu datog opravdanja, vraćena (67). Mickjevič ne pridaje, inače, preveliku važnost narodnom jeziku kao liturgičkom. Što se tiče alfabeta, „starina oba alfabeta u najmanju ruku je jednaka”, a to zato što su Česi otkrili rečene spomenike. — U lekc. X opet se vraća na to pitanje, raspravljajući najpre o staroslovenskom jeziku. Protivi se mišljenju da je to jezik iz kojeg se razvio srpski, pa onda ruski, a posle tek poljski i češki. Tu se poziva na Dobrovskog, „koji je po svojoj prirodi skeptičan, a zbog toga u svemu nepristran”; on je dokazao da taj jezik nije bio opći slovenski, nego samo jedan dijalekt (72). Vodi se borba kako da se nazove taj jezik starih knjiga: srpski, ilirski ili srpsko-ilirski (Česi ne vole taj naziv); Srbi pripisuju taj dijalekt sebi, učeni vide u njemu „bugarsko-srpsko-makedonski dijalekt”. Rusi su najzad morali priznati da je sv. Ćiril, budući da je apostolovao u Češkoj, pisao također češki („devait écrire dans la langue bohème”, 124). Što se pak tiče pitanja ko je bio prvi apostol među Slovenima, vodi se borba kao i u pitanju jezika: pisci koji drže stranu Rusima kažu da su prvi apostoli bili Grci, a Česi i Poljaci odgovaraju da apostoli, iako su bili rodom Grci (Ćiril i Metod i učenici?), bili su poslati iz Rima, stalno podupirani od papa, a prvi od njih poumirali su u Rimu (72). Tu, svakako, misli na sv. braću, jer je već i gore slično rekao. To njegovo shvatanje opet je u vezi s njegovim stanovištem prema istorijskom antagonizmu Rusije i Poljske: on je protiv mišljenja Maćejovskog i drugih panslavista (Rakovjecki, Hodakovski) i ruskih slavjanofila da je istočni obred prvobitan kod Slovena i da je katolicizam podelio slovenstvo; po njemu, jedini izvor kršćanstva kod Slovena bio je Rim, a antagonizam poljsko-ruski potiče još iz poganskih vremena, za rivalizacije lehitskih i normandskih vladara oko vladavine nad čitavim severom; posle toga, vrlo važan faktor u produbljivanju tog dualizma u slovenstvu bilo je „otcepljenje grčke crkve od zajedničke [crkve]”, a pored toga, uticalo je i mongolstvo (na Ruse) 82). Zato nije čudno što Mickjevič smatra (po Dobrovskom) da su sv. braća došla iz Rima. Posle je ipak, čini se, otstupio od tog svog mišljenja, jer u lekciji od 7-II-1844 kaže da su „Ćiril i Metodije došli iz Grčke” (Literat. Słowiańska, IV, 65).
Od interesa je da se ovde navede sadržaj pisma upućena orijentalisti i prof. Koleža de Frans, Luju Sedijou (Sédillot), od 20/I 1842, u kome mu Mickjevič odgovara na njegovo pismo od 18 jan. 1842 83), kojim ga ovaj pita o ćirilskoj azbuci i o razlici njenoj prema „slovenskom pismu”. Mickjevič u početku pisma žali što među svojim papirima nije mogao naći „rukopis jednog od mojih predavanja prošle godine, gde sam s katedre („ex professo”) raspravljao pitanje oba alfabeta. Ono što ja u svojoj belešci nazivam crkvenim jezikom („le slave d’Eglise”, jeste mrtav jezik”. Taj jezik je za sve Slovene istočnog obreda, i pravoslavne i katolike, ono isto što i latinski jezik za zapadne crkve. Spomenici toga jezika jesu prevodi sv. pisma, homilije, molitvene knjige i nekoliko kronika. Dugo vremena verovalo se da je stsl. j. bio mati dva velika jezika: poljsko-češkog i moskovsko-ruskog (u zagradi: „serbo-russe et vendo-polonaise”) i svih dijalekata koji proizlaze iz njih. Ima čak učenjaka, kao, na pr., Mrazović („auteur d’une grammaire slave”) i njegovi učenici, koji su tako zaljubljeni u stsl. j. da odbacuju sve novije književnosti kao pokvarene te su hteli da poljski, ruski i češki j. dovedu na njihove tobože prvotne oblike ... Dokazano je u poslednje vreme da je stsl. j. samo jedan dijalekat „du nombre de ceux que l’on appelle pannoniens”. Kad je kršćanstvo doprlo u ove krajeve, misionari su se služili dijalektom tih naroda i uveli su ga u istočnu crkvu Poljske i Rusije. „On croit que cet alphabet a été inventé par saint Cyrille, l’apôtre des Slaves, mort à Rome vers la fin du neuvième siècle (868). La tradition populaire attribue l’invention de ces caractères glagolitiques, en usage chez les catholiques, à saint Jerome, né en Dalmatie”. Kanonik Kapor dokazao je u talijanski pisanoj knjizi (Rim, 1830) njegovo slovensko poreklo. Slovenski filolozi dugo vremena su mislili da je ćirilica starija; tek otkrićem slavnog rukopisa, poznatog pod im. Glagolita Clozianus, koji je objavio naučenjak Kopitar (Beč, 1836), uvideli pogrešku.
Kako bilo da bilo, nemogućno je utvrditi tačan datum pronalaska oba alfabeta. „Ja verujem da i jedan i drugi potiču iz jednog zajedničkog izvora, iz jednog alfabeta, starijeg, kojim su se služili poganski Sloveni. Nekoliko znakova toga alfabeta nalaze se u vrlo starim zapisima na kamenu i u metalu iz prvog doba kršćanstva. Izgleda da je prvotno pismo slovensko imalo vezu sa severnim runama („avec les rhunes du Nord”). Prvi slovenski pisci izmenili su te rune prema grčkom ili latinskom uzoru i dodali nova potrebna slova. Posle raskola, svaka je crkva zadržala drugi alfabet. Najstariji ćirilski spomenik jeste Ostromirovo evanđelje iz g. 1056; glagolski Codex Closianus također je iz jedanaestog stoleća”. Slavni rukopis remski isto tako je glagolski. Poljak Jastšempski (Jastrzępski), koji ga je ispitivao, veruje da je vrlo star, iako mu ne može odrediti datum postanka. Prvo slovensko delo štampano glagolicom potiče iz g. 1483, a štampano je u Poljskoj. Najstarije delo štampano ćirilicom jeste iz g. 1491, a izdano je također u Poljskoj. Mickjevič na kraju upozorava Sedijoa da bude obazriv prema delima koja u Parizu izlaze o Slovenima, jer pisci tih dela, ti „učeni industrijalci”, oslanjaju se na ruske izvore, htejući se time dodvoriti ruskoj vladi 84).
Kako se iz tog dugog pisma vidi, Mickjevič je u njemu rekao mnogo više stvari nego u predavanju, a usto je naveo i nekoliko konkretnih podataka, a to verovatno zato što je neposredno pred sobom imao, za vreme pisanja toga pisma, knjigu iz koje je crpao svoje podatke.
Ta knjiga bila je, bez sumnje, Glagolita Clozianus... izdana od Bart. Kopitara u Beču, 1836 g.; Mickjevič pogrešno piše „Closianus”. Osim toga, znamo iz popisa njegove biblioteke da je imao Institutiones linguae Slavicae... od J. Dobrovskog, a zatim od istog pisca, na kojeg se i poziva, Geschichte der Boehmischen Sprache und Literatur (Prag, 1818 *). Zanimljivo je, međutim, da u čitavom tom pitanju o staroslovenskom jeziku i prvoj prosveti Slovena nema uticaja Starožitnosti (bar ih ja nisam mogao naći); biće da je u toj stvari evangelik Šafaržik bio sumnjiv Mickjeviču — gorljivu katoliku. Da se oslanjao na Šafaržika, ne bi rekao da su Ćiril i Metodije bili poslati iz Rima, jer je Šafaržik jasno pokazao njihovo grčko poreklo; ne bi rekao da su obojica umrli u Rimu, da je Ćiril umro 868 (umesto 869); isto bi tako i datumi boravka njihova u slovenskim zemljama bili drukčiji. Ti podaci imaju možda izvor u delu Dobrovskog Geschichte der Boehmischen Sprache... Tako, na pr., Dobrovski označava u izd. od 1792 g. kao početak delovanja Ćirilova god. 860 (29); zatim, Dobrovski kaže da je Metod počeo služiti službu na slovenskom jeziku, „pošto je brata Ćirila poslao natrag u Rim” („da er seinen Bruder Cyrill zu Rom zurückliess...”, 33), što znači da je Ćiril odande i pošao; godine smrti Ćirilove nema u Dobrovskog. Dobrovski je o Ćirilu i Metodiju i kasnije pisao u dva maha: Cyrill und Method der Slawen Apostel (Prag, 1823) i Maehrische Legende von Cyrill und Method (Prag, 1826), ali u obe knjige nalazimo plodove dugog i mučnog posla „oca slovenske filologije” — veoma kritične rezultate, koji i danas još čvrsto stoje u nauci. Mickjeviču te knjige verovatno nisu bile poznate.
Dobrovski je bio skeptičan prema mišljenju da je sv. Jeronim izumeo glagolicu i da je bio slovenskog porekla (Institutiones, V—VI); on to smatra narodnim verovanjem. Već tada je taj pronicljivi učenjak smatrao da je ta legenda nastala zbog toga da bi se uverio papa da slovenska služba i pismo nisu jeretični, te da bi dao odobrenje za njihovu upotrebu (37). Mickjevič kaže da je to narodna tradicija, ali ipak u nju i sam veruje. O tom je mogao čitati i u Kopitara na više mesta u njegovu „praefatio”; tako, na pr. „Vidiš i ovde, dobri čitaoče, zajedničko mišljenje o sv. Jeronimu, začetniku glagolske književnosti ...” (V) 85). O zabranjivanju i ponovnom odobravanju slovenske službe mogao je također naći u oba pisca (Dobrovski, Geschichte, 36-7; Institutiones, VI; Kopitar citira poslednje delo, str. III). — Mišljenje o jednakoj starini ćirilice i glagolice primio je od Kopitara, jer je Dobrovski smatrao da je glagolica za četiri stoleća mlađa od ćirilice: „Kako bilo da bilo — zaključuje Kopitar, — mislimo da je tačno utvrđeno da glagolska azbuka, ako nije starija, ono je bar jednako stara kao i ćirilska” (XI). Kod Kopitara je predavač našao citirano mišljenje Dobrovskog o tome da je staroslovenski j. samo „serbo-bulgaro-macedonica dialectus” (IX); što pak kaže da su Rusi morali priznati da je Ćiril pisao češki, to se po svoj prilici odnosi na ovo mesto: „... Mogao je onaj [Dobrovski], doduše s pravom, odbaciti predloženi moravski dijalekt od Rusa Kalajdoviča (u: Joanne Bulgariae exarcho, Mosquae, 1824)” (IX). Kako sam i gore rekao, Mickjevič, verovatno, nije poznavao gornje dve knjižice Dobrovskog o radu sv. braće, a to mislim zato što se nije držao nigde rezultata njihovih. — Nepoznato mi je koji su to pisci pobijali naziv srpski, ilirski ili srpsko-ilirski za staroslovenski jezik; nije isključeno da se to odnosi na ovo mesto u jednoj belešci Dobrovskog: on kaže da se ćirilsko pismo „zove još i srpsko, bugarsko” pored ruskog; samo ovde se radi o pismu, tamo o jeziku. Ako je to Mickjevič zamenio, onda će valjda odatle biti tvrdnja da Srbi smatraju staroslovenski j. svojim; ili je to, možda, odjek Vukovih borbi protiv branilaca slavjanoserbskog jezika? Možda je Mickjevič imao u rukama Mrazovićevu Gramatiku? Ili je gde šta čitao o njoj, ili je još u Rusiji slušao šta o njoj i o pristalicama slavjanoserbskog jezika? Ovo drugo nagađanje je verovatnije, jer u Rukovodstvu k'' slavenstjuj grammatїcju od Avrama Mrazovića (Budim, 1811; pa ni u izdanju od 1794) nisam mogao naći ništa slično što Mickjevič upisuje u greh Mrazoviću. Izvesno je, međutim, da je mišljenje o panonskoj teoriji primio od Kopitara, koji kaže: „Ovde će, pak, svako priznati panonsko poreklo (pannonietas; neka mi bude dopušteno — kaže Kopitar — da panonskom nazovem domovinu i izvor) svetog slovenskog jezika, ko god razmotri sveta slova slovenska”... Kao što je poznato, Kopitar je ovde izneo i zastupao teoriju da je staroslovenski jezik bio jezik panonsko-karantanskih Slovena. — Još neke podatke uzeo je Mickjevič od Kopitara. Na str. XV Kopitar kaže da je najstarija štampana glagolska knjiga misal, štampan u Veneciji 1483 g., a Mickjevič je rekao da je ta knjiga štampana u Poljskoj; Kopitar dalje kaže: „Ćirilskim slovima [štampan je misal] 1491 g. u Krakovu, i 1493 u Veneciji”; Mickjevičev podatak je odatle. — O Ostromirovu evanđelju i o starini Klocova glagoljaša čitamo kod Kopitara: „Kako li sam bio radostan [upravo: kakvim li sam se veseljem zapalio] kad videh da je glagolski, kako ga zovu, kodeks, ako ne stariji, a ono pouzdano jednako star kao najstariji ćirilski spomenik, Ostromirovo evanđelje iz god. 1057” (III). O remskom evanđelju nalazimo na str. H da se u njemu nalazi ćirilski i glagolski tekst, a Mickjevič govori samo o glagolskom tekstu u njemu.
Nemogućno je, dakako, ući u trag svakoj aluziji Mickjevičevoj, naći poreklo svakom njegovu podatku; mnoge stvari možemo samo nagađati, mnoge će zauvek ostati nerešene i nerešive, već i zbog toga što je Mickjevič mnoge svoje podatke, više, svakako, nesvesno nego svesno, u ponečem modifikovao, promenio. Ne znamo koji su to „severni pisci”, „filozofi prošloga veka”, „noviji istraživači slovenskih starina”; te generalizacije katkada su upravo pesničke! Zanimljivo je, najzad, njegovo mišljenje o slovenskim runama, koje je izneo u pismu Sedijou, ali u predavanjima nije o njima govorio. Po svoj prilici da je tu misao usvojio opet od Dobrovskog, koji je dopuštao mogućnost runa (Geschichte, 31); isto je tako i Kopitar smatrao da je glagolska azbuka proizašla iz slovenskih runa 86).
Dosada je bilo govora o Mickjevičevim pogledima na istoriju Slovena, na njihovu najstariju prosvetu, te o izvorima njegovim. Sada ćemo pogledati vesti Mickjevičeve o istoriji Srba, a s time odmah u vezi i izvore njegovih izlaganja. Kao glavni izvor poslužio mu je Talfijin predgovor u Volkslieder der Serben (knj. I): „Kurzer Abriss einer Geschichte des untergangenen serbischen Reiches als Einleitung” (str. I—XLVI) 87), a pored toga Šafaržikove Starožitnosti.
Srbi su bili u stalnim vezama s Grcima, i ovi su im postavljali velike župane (128; Talfi, I, IV—V). Oko god. 1120 stupio je na srpsko prestolje („la Serbie était gouvernée”...; 206) Bela Uroš, „protoplasta” kuće Nemanjića, koja je neko vreme sjala u ovim krajevima (128). Taj podatak je iz Starožitnosti: „Oko 1120 god. seo je na kneževski presto Uroš, nazvan Bela Uroš..., župan raški, prema nekima bliski rođak Vukanov, a prema drugima kralja Mihaila. Taj Uroš, prema kasnijim letopiscima, praotac je doma Nemanjina”... (645—6). — Talfi govori o „Tschudomilu” i njegovu sinu Stevanu Nemanji; danas znamo da se Nemanjin otac zvao Zavida, a netačno je ono što kažu Šafaržik i Mickjevič. — Ono što Mickjevič kaže „jaśniejący” („sjajan”, „svetao”) o lozi Nemanjića potseća na Talfiju: „Nemanja beginnt eine glänzendere Periode Serbiens” (X). — Zanimljivo je uporediti i dalje podatke:
|
Talfija: „Nemanja hatte drey Söhne, Der älteste entsagte freywillig allen Ansprüchen auf das Reich, widmete sich im stillen Klosterleben den heiligen Wissenschaften, und lebt noch heute unter dem Namen des heiligen Sawwa in Legende und Gesang, im Munde seines Volkes. Der zweyte Sohn Stephan, den die abendländischen Schrifsteller durch den Beynamen Vencyanus bezeichenen (vom serbichen: perwowentschani, zuerst gekrönt), folgte seinen Vater als Grossfhupan von Serbien, der dritte Bruder Wuk, als Fürst von Setsk und Sachulm” (XII—XIII). |
Mickjevič: „Taj Stefan Nemanjić imao je tri sina. Najstariji od njih, Sava, posvetio se kaluđerskom životu, bio je prvi arhiepiskop srpski i u narodnoj tradiciji slavi se kao apostol svoje domovine. Srednji, također Stefan, nazvan prvovenčani („perwowenczan”), to jest prvokrunisani, preuzeo je vladu od oca; najmlađi (sin) Vuk, dobio je u deobi poseban deo”... (128) |
Slaganje je očigledno i nesumnjivo, a naročito po pogrešnom podatku da je Sava bio najstariji sin; Šafaržik, međutim, kaže da je Stefan bio stariji sin, a Sava mlađi (Starožitnosti, 646). Posle toga Mickjevič daje neke generalizacije: „Nemanjići ili porodica Uroša, razmnožena u nekoliko grana, stalno je međusobno ratovala”; veliki kneževi [ne kraljevi] kolebaju se između Rima i Carigrada, tražeći pomoć ovde i onde, katkada na oba mesta [to bi se moglo reći samo o Stefanu Prvovenčanom]; „pritom traju stalni napadi, izdajstva i umorstva”. „Sin zbacuje oca, otac daje sinu iskopati oči ili ga zatvara u manastir, brat ubija brata ili njegovu maloletnu decu. Rečju, ponavljaju se politički običaji Carigrada, i čitava ta istorija, može se reći, verna je kopija dekadentnog grčkog carstva”. Najzad u XIV v. dolazi Dušan („Stefan Dušan Silni” — kao i u Talfije). On je sjedinio sva velika županstva, posedovao je Bosnu, Bugarsku, Makedoniju, Albaniju, Sedmogradsku, Dalmaciju, Dubrovnik, imenovao se carem tribalskih Grka (lekcija XV, 129; tom lekcijom počinje da govori o nama). Talfija ne govori da je Dušan osvojio tolike zemlje, što je sasvim pravilno. Šafaržik kaže da je Dušan osvojio Makedoniju, Albaniju, Tesaliju, Grčku i Bugarsku, ali ni on, ni Talfija, ne kažu da je Dušan osvojio Bosnu, Dalmaciju, Sedmogradsku; ne znam odakle M. ima taj podatak. U Talfije je predavač našao podatak da je Dušan hteo postati carem Tribala, (XIX); iz nje je, dalje, netačna godina smrti Dušanove (1358, umesto 1355), osnivanje ordena sv. Stefana (XIX), uvođenje dvorske etikete vizantijske, uređenje države (M., 130; T., XX). Dušana predavač stalno naziva „oceubicom”. Posle njegove smrti, država se raspala na više delova: „Jug je dobio Akarnaniju i Makedoniju, Vukašin severnu, a Lazar „Grebillanowicz” severozapadnu Srbiju” (130). Oni su odrekli poslušnost udovici Dušanovoj Jeleni, koja je stanovala u zemlji kralja Vukašina, koji je 1366 g. ubio Uroša. Talfija o Jugu govori drukčije: ona se domišlja da bi lice koje neki nazivaju Bogdan (tako ga nazivaju Srbi) ili Siniša, neki Simeon (Vizantinci), a Rusi Vratko, mogao biti Jug Bogdan (XXIV; u Engela, o. c., 311). Mickjevič uzima taj identitet kao siguran podatak, pa je prema tome Jug gospodar grčkih krajeva, gde znamo da je bio Siniša (Dušanov brat po ocu). — O Vukašinu Talfi kaže da se njegova država prostirala „na severu duboko u staru Srbiju”. „Lazar Grebiljanowitsch” imao je severoistočni deo Srbije (XXV); predavač nije sasvim tačno reprodukovao te podatke (u Šafaržika ih nema). O svađi i ratovima Vukašina i Lazara govori Talfi na str. XXV; zanimljivo je da ona ima drukčiju godinu tobožnjeg umorstva Uroševa: 1368, a Mickjevič 1366.— Biće da je stenografska pogreška što se kaže da su Jug i Vukašin pali u bitci protiv Turaka kod Taganroga (to je u Južnoj Rusiji), a Lazar se spasao (131); Talfija kaže da su na reci Tenarusu (Marici) poginula tri brata Mrnjavčevića (XXVI; možda je taj podatak kod Mickjeviča odakle drugde?). — Lazar je posle toga događaja izabran za kralja Srbije (131; Talfi, XXVIII); netačno je što Mickjevič kaže da je Murat 1389 g. po drugi put došao u Evropu („utvrdivši se u Aziji, iskrcao se opet na evropsko kopno...”; 131), jer je on tada već bio osvojio Jedrene i pošao na Srbiju. Lazar se obratio na ugarskog i bosanskog kralja s molbom za pomoć (u Talfije, XXIX); Mickjevič dodaje, i na poljskog kralja. Kao i Talfi, i Mickjevič ima onu legendu o svađi Lazarovih zetova pred bitku na Kosovu itd. (131; T., XXX); tu su čak i neke rečenice doslovno prevedene. — Pogubljenje Lazarovo predavač je prikazao prema „kroničaru poljskom”, „Janičaru Poljaku”, tj. prema knjizi „Pamiętniki Janczara czyli Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy napisana między r. 1496 a 1501”, na kojega se i poziva 88). — Posle kosovske bitke nastala je borba između Brankovića i Lazarevića, koja je, po predavaču, trajala 150 godina; to bi značilo do sredine 16 v. (Talfi govori o tom drukčije, XXXVI—XXXVII). Biće da je stenografska greška što predavač kaže da je Muhamed II poduzeo pohod na Srbiju 1459, um. 1456 (Talfi, XLI). Propast Srbije predavač daje prema Talfiji, samo što on ne kaže tačno kad se to dogodilo, nego iznosi da je Srbiji nekoliko godina posle Kapistranove smrti (koji je, po njemu, spasao Srbiju 1459 r. um. 1456) trebala njegova pomoć, ali je nije bilo, pa je morala kapitulirati (133). — Predavač ne prikazuje noviju istoriju Srbije od ustanaka dalje (što je mogao naći u proširenu predgovoru E. Vojarove u Chants populaires des Serviens...). Zanimljivo je još dodati da Mickjevič prema Talfijinu iskazu (kad je govorila o Dušanu Silnom, kojom prilikom je rekla: „Nach byzantinischen Nachrichten...”, XIX), navodi slično: „Takva je istorija Srbije prema vizantijskim izvorima i stranim kroničarima” (133); pod tim stranim kroničarima, bez sumnje, razumeva letopis Konstantina, „Janczara Polaka”.
Kao što sam već napomenuo, predavač smatra da su Crnogorci reprezentanti starog slovenstva. Takvo stanje bilo je kod svih Slovena još od pre Herodota pa do VI v. po Hr. Kod njih je vladala potpuna jednakost, živelo se u zajednicama, rad je također bio zajednički, ali prema sposobnostima pojedinaca. Glavno zanimanje bilo im je ratarstvo. Oni nisu znali ni za nauku ni za religiju; kad su one doprle do njih, učinile su kraj njihovoj sreći. To je bilo neko idilično stanje, o kojem je sanjao i Furje; „grčki i srednjevekovni pisci pretstavljali su ih kao najveseliji, najradosniji narod na svetu” (lekcija VII, 50). Ta karakteristika je potpuno herderovska. — Slično stanje našao je Mickjevič kod Crnogoraca. O njima je govorio na kraju XVIII lekcije (164—169), u XIX lekciji dao je analizu i sadržaj p. Ženidba M. Crnojevića (169—183); osim toga, pri kraju XXI l. (209—210) govori također nekoliko reči o stanju u njihovoj zemlji. Kako je utvrdio H. Batovski 89), podatke je crpao iz knjige „Montenegro und die Montenegriner. Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes” (Stuttgart und Tübingen, Cotta, 1837). Mickjevič nije znao, a ni slutio, da je njen autor Vuk Karadžić, jer bi ga inače naveo, kao što navodi druge poznatije pisce. Možda zbog toga što knjiga nema označena autora, ne spominje je izričito nigde u svom tekstu, ali ipak kaže ovako: „U zbirci putopisa koju su nedavno izdali Viteman i Hart u Štutgartu, mogu se naći zanimljivi primeri za tu stvar. Jedan putnik, Nemac, bio je nedavno nazočan ovakvoj sceni...” (191); na str. 209 govori o „nemačkim putnicima...”, verujući da je pisac knjige Nemac.
Mickjevič predajući o Crnogorcima dao je najpre podatke o Crnojevićima, o načinu vlade, o „društvenom životu i kućnim običajima”. Prvi podatak o I. Crnojeviću nije tačan, jer se o njemu kaže da je on „jedan od vladara Bosne”, od Turaka odbijen u crnogorske krajeve, i da on po ženskoj lozi potiče od srpskih careva (164; „chef bosniaque”, 262). Vuk kaže da je on praunuk kćeri Lazarove, udate za Balšu, ali ne kaže da je Lazar imao neke veze s lozom Nemanjića, što je Mickjevič smatrao kao pouzdano (podaci u Vuka, o. c., 10). Dalje istorije crnogorske, onako kako je prikazuje Vuk (10—30), nema. Jedino spominje da je tamošnji vladika (Danilo?) u prošlom stoleću (XVIII) podigao protiv Turaka, koje je u zemlju doveo otpadnik Maksim, ustanak, sličan sv. Bartolomeju, tj. „bartolomejskoj noći” u Francuskoj (v. str. 183, početak lekcije XX); Vuk o tom govori na str. 18 (srpsko izdanje, 28). —U predavanju XVIII (166—7) kaže da su Crnogorci napadali Turke za ratova koje su s njima vodile Austrija i Rusija, ali da se one ne brinu o njima pri sklapanju mira, iako su ih same pobunile na rat. Vuk govori o ratu Austrije i Rusije s Turskom 1787—91, u kojem su sudelovali i Crnogorci; posle sklopljena mira (u Svištovu), Mahmud paša napao je g. 1796 Crnu Goru (26—27). — Biće neka zabuna što Mickjevič kaže da je „silna turska vojska” osvojila 1834 g. C. Goru, ali se tamo nije mogla dugo održati (167). Po Vuku, to nije bilo g. 1834, nego 1832, o čemu je istoričar Ranke pisao 1834 g. (Vuk kaže: „S. dessen politische Zeitung, 1834, 2 Band, 2 Heft”; Vuk, 27). Članak o kome govori Vuk jeste Napad na Crnu Goru, a objavljen je 1832 god; u njemu Ranke prikazuje pokušaj Rešid-paše da pokori Crnu Goru g. 1832 90). — Isto tako kao što Vuk zamera evropskim naučenjacima i diplomatama neznanje i nepoznavanje C. Gore, a naročito francuskom pukovniku Vijali (Vialla) i diplomati de Pratu (Pradt), koji smatraju da su ti krajevi grčki (Vijala kaže da je crnogorski dijalekt — grčki dijalekt 91)! a Prat kaže da kod deobe Turske treba grčke granice pomaknuti čak do Dunava, jer dotle nastavaju Grci! — Vuk, 8 92)), — tako isto i Mickjevič govori o tom, slažući se na nekim mestima s Vukom skoro od reči do reči, samo što on dodaje (netačno) i naslov Vijalina dela: Voyage pittoresque dans le Monténégro (165); razlika je i u tom što Vuk kaže da je Vijala bio u C. Gori 1813 g. 93) i da je „zur Nothdurft” govorio njihovim jezikom (8), a Mickjevič kaže da je on tamo bio pre dvadeset godina (znači oko 1820) i da je rekao da „odlično” („parfaitement”, 263) govori taj dijalekt (165) 94). s geografskim podacima stvar stoji ovako: Vuk kaže da se C. Gora prostire između Hercegovine, Zete, turske i austrijske Arbanije (3—4), što je bilo tačno za ono vreme, a Mickjevič, pak, kaže da ona leži između Raguze (Dubrovnika) i Bosne, koja je deli od turskih provincija (165), što nije dovoljno jasno pretstavljeno. Navedavši po Vuku onu legendu o postanku crnogorskih planina (Vuk, 5; M., 165), predavač kaže da C. Gora ima 50 kv. milja (165), o čemu Vuk nigde ne govori. Taj podatak sličan je onom u delu Ami Buea (Boué) La Turquie d’Europe, etc., I, 7 (Pariz, 1840), gde se kaže da neki misle da C. Gora ima 54 kvadratne milje, a drugi da ima 95 do 100 milja, što je očevidno, po Bueu, preterano (i naš predavač kaže: „...misle”). — Broj stanovnika je nešto različan u Mickjeviča i Vuka: Vuk kaže da se misli da ima 100000 duša i 15000 „waffenfähige Männer” (30), a Mickjevič kaže da „neke statistike naznačuju 50000 ljudi, a neke dižu taj broj na 100000. Crnogorci sami računaju 20000 pušaka, tj. 20000 ljudi spremnih za boj”. Nije isključeno da je ovaj podatak uzeo Mickjevič iz Vijale, iako se njime nije inače služio (tako kod Vijale nalazimo podelu na pet nahija: katunska, riječka, pješivačka — „piessiwaska”, lješanska, crmnička — „czerniska”, a kod Mickjeviča imamo svega četiri; v. niže!): u Vijalinoj statistici broj stanovnika jeste 53.168, a ljudi koji mogu nositi oružje, ima 13292 (I, 87); kod Buea imamo različna mišljenja: jedni misle da ima 100000 duša (to je Vukovo mišljenje!), drugi smanjuju taj broj na 80000, što Bue smatra da je također previše, jer se misli da broj stanovnika u početku XIX v. nije bio veći od 50000, pa zato uzima broj od 60000 kao najbliži istini 95); i Bue smatra da se može pretpostaviti najviše 15000 ljudi spremnih za boj (P, 9). Posle toga i u Vuka i u Mickjeviča dolaze slična mesta:
Mickjevič:
„Tu vlada potpuna sloboda; to je, verovatno, jedina slobodna zemlja na svetu, zemlja slobode i jednakosti” (165).
Vuk (u prev. Lj. Stojanovića 96)):
„U Crnoj Gori ima tragova svijeh oblika uprave, pa i opet je ovo u Evropi jedino društvo ljudi, koje nema nikakva praviteljstva u pravom smislu te riječi” (Stojanovićev prevod, 39; nem. 30). Malo dalje: „Ovdje vlada najveća jednakost kojoj ravne možda nema u cijelom svijetu” (Stojanović 41; nem. 33).
U skladu sa svojim istoriozofskim i romantičarskim idejama, predavač govori karakteristične reči: za ostale je Slovene od interesa crnogorska istorija, jer je taj mali narod odbijao napade Turske, Austrije, a u poslednje vreme i Francuske (v. o tom u Vuka, 29—30); ali „još više pažnje zaslužuje njihovo društveno stanje, jer u njemu mogu videti najsavršeniju sliku slovenskog društva” (165); to je ono idealno društvo o kome je bilo ranije reči. Crnogorci ne znaju među sobom nikakve razlike, ni po rođenju, ni po imetku, nemaju nikakve društvene hijerarhije, te „narod uopće nema nikakve vlade” (165). U četiri okruga („obwód”, u Vuka „Bezirk-Nahie”, 4) stanuju 24 plemena (tu nije spomenuto „sedmoro Brda”; v. Vuk, 5); svako pleme ima naslednog načelnika („chef”, 264), ali on nema nikakve vlasti; isto tako, nasledno je i barjaktarstvo, ali ni ono ne daje nikakvu vlast (165—6). Vuk govori malo drukčije: „Osim vladike svaka nahija ima jednog serdara, a svako pleme jednog vojvodu, kneza i barjaktara, i sva ova zvanja su nasljedna u nekijem porodicama. Osim ovijeh ima u svakom plemenu znatnijih ljudi koji uživaju neki ugled i zovu se glavarima... Ali sva ova zvanja, koja lijepo zvuče, u Crnoj su Gori proste titule i ništa više” (nem., 32—33; Stojanović, 41). O gubernatoru („guvernadur”, Vuk, 32—33) predavač ne spominje ništa. — Vladika ili biskup koji je došao „po izumrću srpske dinastije” ima u svojim rukama vladu, iako bez stvarne moći. On poziva narod na oružje, najugledniji je u veću. Neće biti tačno što predavač kaže da vladika vlada samo duhovnicima, jer je još vladika Petar I pokušao uvesti kakav takav građanski poredak (Vuk, 42—43), a još više Mickjevičev kongenijalni savremenik Petar II Petrović Njegoš, koji je udario temelj svetovnoj vlasti vladika (o tome i u Vuka, 45). „Pravi slovenski život („słowianizm”, 166; „le slavisme”, 265) — nastavlja predavač — apsorbovao je ovde toliko religiju i kršćansku organizaciju, da su i duhovnici izgubili svoj samostalni karakter. Pop je često ujedno i krčmar, prodaje vino, peva uz gusle pesme, te se ni običajima ni odelom ne razlikuje od ostalih prostih seljaka” (166). Vuk, doista, na jednom mestu kaže ovako: „Auf Cetinje hat einer sogar ein Wirtshaus, und zur Vollendung des Contrastes kann man diesen mit der Pistole im Gürtel, während die Flinte an der Wand prangt, seinen Gästen persönlich Wein und Branntwein einschenken sehen... Aeusserlich unterschieden sich die Weltgeistlichen durch gar nichts von gewöhnlichen Montenegrinern ..” (67) 97), ali to ne vredi i za kaluđere („die Mönche”, Vuk, 68), što kod Mickjeviča nije diferencirano 98). Predavačevo tumačenje ne može se prihvatiti, jer u njemu ima pomalo mistike i podosta romantike. Uzrok toj pojavi bio je sasvim materijalne prirode: nužda i nedostatak prihoda naterali su svećenike da budu trgovci, svetovni glavari, što Vuk lepo objašnjava na str. 66.
Ponešto romantike ima i u tumačenju krvne osvete, Vuk kaže: „Kad ovako, kao što smo pokazali, u Crnoj Gori nema nikakve vlasti, koja bi zaštićivala od nasilja i nepravdi, to je svaki ostavljen samom sebi, i zato je ovde krvna osveta postala sveta dužnost” (35; Stoj., 43). Mickjevič, međutim, kaže da „to društvo, iako bez vrhovne vlasti, ima svuda poštovane zakone i običaje, koji osiguravaju stanovnike i drže u disciplini njihove uzajamne odnose”; jedan od tih zakona jeste krvna osveta (165). Predavač dalje po Vuku daje podatke o krvnoj osveti; netačno je samo što kaže da je cena ubijene glave o mirenju „oko sto dukata” (166; „à cents ducats”, 266), a Vuk ima ustaljenu cenu: „132 dukata, 4 cvancika i 1 para” (37). Nešto različno nego Vuk izneo je predavač način kako se pronalaze kradljivci (166; Vuk, 48—49). — Vuk kaže da je vladika Petar I umro 18 oktobra 1830 (po starom kalendaru), a Mickjevič kaže da je umro mesec dana posle julske revolucije (167); u francuskom tekstu bolje: „quelques mois après la révolution...” (267). O njemu veli da je bio „čovek znamenit, vrlo poštovan i neizmerno voljen u zemlji”, a štaviše i u inostranstvu; „bio je poznat s mnogim evropskim vladarima koji su s njim traktovali” (176: il était connu en Europe, plusieurs monarques traitèrent avec lui... très aimé de ses compatriotes et très influent; 267); ja mislim da je to poslednje, ako nije crpljeno iz kojeg drugog, neautentičnog izvora, plod pesnikove mašte. — U opisivanju poslednjih vladičinih časova i u vesti o njegovoj svetosti slaže se s Vukom, ali je improvizovano tvrđenje da je vladika pred smrt opominjao glavare da „nikada ne puste u zemlju strance i njihov uticaj” (167; Vuk, 43). Glavari su se tada, u stvari, zakleli na šestomesečni mir „da bi za to vrijeme mogli provesti unutrašnje uređenje, i navikli se na promjenu upravitelja” (St. 51; 43, nem. izd.); radilo se o umirenju zakrvljenih plemena, o otstranjenju anarhije, koja je bila opća, a ne o opasnosti stranog uticaja 99).
Podaci o vladici Njegošu su ovi: naslednik Petra I, aktivan i sposoban čovek („homme très adroit”; 267), nema njegova ugleda. Putovao je u Petrograd po pozivu ruskog cara, pa dobivši od njega godišnju platu, nastanuo je po povratku, ne štedeći novaca, da uvede vladu, ustanovi policiju, sudstvo i senat (167; francuski tekst nema isti, hronološki tok događaja; 266—267). Mi znamo da je Njegoš išao svojom voljom, ne po pozivu, u Petrograd da bi se zavladičio i da bi zadobio okrilje „cara gosudara” 100); predavač greši kad kaže da senatori moraju sami izvršivati svoje presude, pa zato dolaze s puškom. To nije tačno zato što je tu funkciju imala tzv. gvardija 101) (Vuk, 45). Vuk piše da senatori imaju godišnje 80 forinti srebra, a u Mickjeviča imaju 200 rubalja, odn. franaka; po Vuku je podatak da se senatori svake godine menjaju (167; Vuk, 45). Od Vukovih pohvala Njegošu predavač malo uzima. Imam utisak da se predavač prema njemu ne odnosi sasvim prijateljski, ili, bolje reći, Njegoš kao vladar koji je išao u Petrograd, (tobože) po pozivu ruskog cara, koji uvodi reforme pomoću novca dobijenog od njega, nije mogao zadobiti simpatije Mickjevičeve. Zato on ne prenosi ono što Vuk pohvalno govori o njemu: da je talentovan, vrlo obrazovan, najobrazovaniji vladika kojeg je C. Gora dosada imala, i da je već dao pesama koje ne zaostaju ni za kakvim produktom novije srpske poezije; kurioziteta bar radi, trebalo je da navede da je vladika „možda najveći i najljepši čovjek u C. Gori, a Crnogorci visinom rasta ne ustupaju možda nijednom narodu u Evropi” (45). Ali Mickjevič nije rekao ni kako se on zove (u Vuka, Radoje—Petar, 44), iako je Njegoš u Vuka po svome značenju premašio svoga prethodnika 102). — Vuk je bio skeptičan u pogledu uspeha Njegoševih reformi, i to zbog nedostatka novaca za organizovanje uprave i škola, koje bi stvorile narodnu inteligenciju. „Kad u zemlji bude više ljudi, koji imaju pojma o pravoj religiji, o časti i o ljubavi prema otadžbini, o geografiji i istoriji, tada će im se lako moći otvoriti oči da vide kako je bijedan njihov varvarski način života, i neće se, kao sad, protiviti popravkama, a zakonitost i red sami će od sebe tada doći. Tad će se sigurno naći ljudi koji će htjeti da državi i bez plate posluže, i neće se niko protiviti da prema svome stanju plaća da se najpotrebniji izdaci pokriju. Ali se zato mora to obrazovanje vršiti u samoj zemlji, a i dalje zadržati prosto odijevanje, čiste naravi i što je dobro od dosadašnjijeh običaja. Ako se pak obrazovanje počne unositi sa strane, i mladi ljudi se radi toga budu slali u tuđe škole, ponoviće se van svake sumnje staro iskustvo, da ti ljudi sa znanjem donesu u zemlju navike ugodnijeg života i luksuza, i nemogući ih u Crnoj Gori zadovoljiti, oni će se u svojoj zemlji neugodno osjećati, i mjesto da se trude da ono što su naučili i u svome narodu rašire, voljeće biti u Kotoru posljednji piljar, nego u Crnoj Gori prvi senator” (St., 58—9, nem., 51—2).
Tako i toliko Vuk. Mickjevič je još više sumnjao u uspeh poduzetih reformi, ali poradi drugih razloga; on se nada da „od njih [reformi] neće biti ništa” (167). — U doba kad su se zbog lokalne boje i egzotike činili falzifikati, kad se upravo ludovalo za nečim novim, nedotaknutim od kulture, takvo primitivno i patrijarhalno stanje bilo je primamljivo Mickjeviču kao filozofu slovenske istorije i romantičaru, jer je u njemu video sačuvan pravi oblik slovenskog života, čistu slovensku narodnu dušu. Reforme su mu stoga nespojive s narodnim životom; one moraju propasti. Čini mu se da bi „svi Sloveni ostali u takvom stanju kad bi imali [slično kao i oni] tako sigurna naselja u gorama” (168). Čak i u njihovu jeziku vidi, kako je rečeno, „stanje poezije i muzike, stanje prvobitno”. Pri kraju svojih predavanja o nama, na kraju XXI lekcije, naveo je misli iz gore citiranog pasusa Vukova (o podudaranju Mickjevičevu s Vukom u toj stvari, v. u Batovskog, u Prilozima, 4), te se ipak priklanja misli da se mora uvesti neka uprava, ali da prosveta i dizanje naroda moraju doći iz njega samoga („takvo je mišljenje Nemaca, koji uopće nisu naklonjeni slovenskom plemenu”, 210). Ovde još iznosi da ni Turska ni Austrija ne rade protiv slovenske narodnosti koliko se Austrija malo brine za tamošnje Slovene, vidi se po tome što su u jednom udžbeniku za austrijske srednje škole Crnogorci ubrojani među Tatare. Vuk o tome govori na str. 9, ali ne o Crnogorcima, nego o „Morlacima u Dalmaciji”, koji „nisu ništa drugo do Srbi kao i stanovnici C. Gore, Hercegovine i Srbije”. Mickjevič ovom prilikom govori i o neuspehu maršala Marmona, koji je hteo da sagradi cestu od Kotora do Nikšića, ali Crnogorci nisu dali (Vuk, 7). Nejasno je što predavač kaže da su Turska i Austrija stvarale od Crnogoraca „cele pukove i armije”, a Francuzi to nisu mogli, jer su njihove reforme (uvođenje prefekturâ, biskupija, žandarmerije) izazvale otpor (209) 103). Gde? U Dalmaciji ili u C. Gori? Vuk kaže (30) da Crnogorci nisu hteli primiti francuskog konsula, pa se iz toga može zaključiti da Marmon nije osvojio C. Goru (pa i sam predavač je to rekao; v. gore!). Mickjevič je tu, svakako, pomešao stanovnike Dalmacije i Crne Gore.
Još neka obaveštenja uzima predavač iz Vuka, ali uz neke izmene. To se vidi, na pr., u onom što govori o sudijama u sporovima (168; Vuk, 33; ovde, i dalje, nemačko izdanje); podatak o gostoprimstvu (168) nalazi se kod Vuka na str. 71; povodom toga što je predmet mnogih pesama ženidba, svadba, govori nešto opširnije o svadbenim običajima (168, Vuk, 75 i d), o položaju žene (Vuk, 95). — Da dodam još, na Vuku se verovatno osniva i podatak da je nemanjićka država sezala od Jadrana do Dunava i Crnoga Mora (Vuk, 4, Mickjevič, 25, lekc. IV).
Odmah u početku predavanja o nama, na kraju XV lekcije, rekao je Mickjevič nekoliko reči o Hrvatima i Bugarima. On kaže da su Sloveni, pomešani s pridošlim varvarskim narodima i pokoreni od njih, ipak često uspevali da se otresu njihova jarma. Tako su najpre Hrvati izm. g. 637 i 640 stresli jaram Avara, a Srbi su postali moćni po padu bugarske sile. — Bugari su narod nomadski, koji je već u IV v. imao svoju naslednu vladu te se naselio kraj Dunava, zauzevši Moldaviju, Vlašku i Sedmogradsku. Slovenski narod tako se spojio i pomešao s njima da posle njihova pokrštavanja više ne vidimo prvotnih Bugara; zajedno sa slivenim s njima Slovenima, u IX v., opsedaju Carigrad. „Kratko vreme posle toga car Vasilije, nazvani „ubica Bugara” („le tueur des Bulgares”), posle tridesetogodišnjeg rata, vođenog s nečuvenom okrutnošću, uništio je bugarsko kraljevstvo, a ostala je samo jedna mala čest slobodna. Tadašnji pisci i gotovo svi kasniji istraživači smatraju da su prve crkvene knjige bile napisane u zemlji Bugara, u Meziji, Makedoniji i Trakiji” (127-8. — „Les écrivains contemporains et les savants modernes s'accordent à dire que les premiers livres d'église écrits en langue slave ont été composés dans les pays des Bulgares, dans la Moesie, la Macédonie et la Thrace”, 206). Kasnije, pišući gorenavedeno pismo Sedijou, Mickjevič je pod uticajem Kopitarovim izmenio svoje mišljenje o mestu postanka prvih crkvenih knjiga i primio panonsku teoriju. — Predajući, pak, o Bugarima i Hrvatima, on se služi Starožitnostima: o Hrvatima na sličan način govori Šafaržik na str. 664, a na str. 595 o Bugarima; na njega će se, verovatno, odnositi ono što Mickjevič kaže „savants modernes”.
Kao što se vidi, Mickjevič je dosta govorio o istoriji, geografiji i običajima Južnih Slovena, iako je to katkada bez plana i pravog rasporeda materijala. Našavši se pred nepreglednom masom neobrađena a često i neistražena materijala, pred mnoštvom nerešenih pitanja, on možda nije uvek nailazio na najbolje rešenje, nije rekao sve što bismo mi danas rekli; ali ne treba zaboravljati da on nije napisao svoja predavanja, da je skidao sa sebe odgovornost za njih, da je o nama govorio s katedre onda kad to još niko nije činio. Zatim, na njegove nedostatke (pogrešne godine, netačna imena, nepotpunosti itd.) ne sme se gledati strogim očima, jer se ne sme zaboraviti da je on bio pesnik, i filozof istorije: njemu nije bilo toliko stalo do suvih fakata, do akribije filološke škole, koliko do toga da izgradi sistem prošlosti i budućnosti Slovena; on je prorok koji određuje ulogu Slovena u budućnosti. Južni Sloveni zauzimaju u tom sistemu važno mesto, kako svojom narodnom poezijom, tako i patrijarhalnim načinom života. Ne treba, najzad, gubiti iz vida da je glavna koncepcija Mickjevičeva u tome da izloži divergenciju Rusije i Poljske, što — po njemu — čini glavnu os slovenske istorije 104), i istorijsko preodređenje Poljske, pored čega ide na drugi i treći plan i naša istorija, i podaci, i brojke, i sve što nije u vezi s tim najbitnijim ciljem predavanja.
Po Mickjevičevu shvatanju, osim ovakve istorije prema „vizantijskim izvorima i tuđim kroničarima” (kakvi su to izvori, videli smo), postoji i narodno predanje, koje se razlikuje od istorije, jer već od kraja XII veka počinje da se u tom kraju razvija poezija; kasnije, završavajući svoja predavanja o nama (lekc. XXII), kaže da je istoriju srpske književnosti doveo „do XIV veka, tj. do vremena kad su, kako se čini, počele nastajati junačke pesme i romansi” (šta su „romansi” i zašto se tako zovu, v. niže!) 105).
U narodnom predanju — po predavaču — kršćanska religija dobila je mitološku boju. Iz njenih legendi čuda i svetaca (narodni) pesnici su načinili nešto kao Olimp; samo, kako izgleda taj Olimp, predavač nam nije rekao (osim što je kasnije napomenuo da je gromovnik Ilija sličan Jupiteru). Legendaran lik dobile su i istorijske ličnosti: njihove ličnosti obavijene su izmišljenim sjajem (134; „...sont ainsi idéalisées”, 217). Sada Mickjevič navodi nekoliko najpoznatijih istorijskih ličnosti da bi to i pokazao.
Kao prvi primer navodi Dušana. „Taj oceubica, čovek ohol i okrutan, postaje uzor odličnosti i moći. Poezija ništa ne priča o njegovim kućnim zločinima, isto kao što je i Homer prećutao porodične prestupe Atrida” (134). Danas smatramo da je i u Homera i u narodnoj pesmi jednak socijalno-psihološki izvor te pojave, koju Mickjevič konstatuje, ali je dublje ne osvetljuje: uzrok je socijalni položaj pevača analogan kod Grka i kod Srba. —Knez Jug („le roi”, 217) malo je poznat u istoriji (tako kaže zato, što i Talfija samo nagađa, dakako pogrešno, njegovu identičnost sa Sinišom; v. gore); on je kod srpskih pesnika poštovani patrijarha, otac mnogo vitezova, drugi Emon (Aimon) 106). — „Knez” („le roi”) Vukašin pojavljuje se kao vešt političar i ratnik, slovenski Uliks. — „Kralj Lazar pretstavlja najsavršeniju sliku viteza i istinskog junaka; u njemu vidimo ideal tadašnjih kršćanskih osećanja. Čistoćom običaja, pobožnošću i junaštvom sličan je Gotfridu Bujonskom, ali ima slovenski karakter, voli gozbe, pesmu i sjaj („la magnificence”); tom svojom stranom veže se sa sklonostima svoga naroda” (135). Ta karakteristika potseća na Talfijinu: „Frömmigkeit und ritterliche Tapferkeit machten ihm die Geistlichkeit und den ritterlichen Theil des Volkes gleich geneigt...” (XXV). „Aber auch seine Persönlichkeit, wie wir schon oben erwähnten, machte ihn beym Volke und bey der Geistlichkeit gleich beliebt: denn er war tapfer, gütig, mässig und im hohen Grade kirchlich fromm” (XXVIII. — „Pobožnošću i viteškom hrabrošću zadobio je naklonost kako duhovništva, tako i viteškog dela naroda...” „Ali i njegova ličnost, kako smo već gore spomenuli, učinila ga je i kod naroda i kod duhovništva jednako omiljenim, jer je bio hrabar, blag, umeren i u visokom stepenu kršćanski pobožan”). „U njegovoj poetičnoj istoriji („d'après les poëtes”, 217) — nastavlja Mickjevič — sve je tajanstveno: rođenje, osiljenje [„wzniesienie się”; franc. nema], smrt”. Predavač sada navodi onu legendu po kojoj je Lazar bio nezakoniti sin Dušanov (franc. tekst toga nema, 218; da nije, možda, Vrotnovski sam preveo iz Talfije, XXVIII, odn. Vojarove, koja je prevela i Talfijin predgovor, dopunivši ga podacima iz Rankeove Die serbische Revolution?). Lazar je bio odgojen kao paž, oženio se ćerkom Jugovom, jer je tako pisalo u proročkoj knjizi (to je prema pesmi, u Vuka, II, 31). On je mučenik za narod pa zato uživa opći pijetet. „Pesnici ne znaju da su ga Turci zarobili, nego misle da je pao u bitci, te pričaju čuda o njegovu junaštvu” (135). Doista, po narodnim pesmama (u Vuka, II, 45 i 46), Lazar je poginuo na bojnom polju, a u pesmi Obretenije glave cara Lazara (II, 52; prevele su je Talfi i Vojarova) kaže se ovako: „Kad Lazaru odsekoše glavu...” (1); ne zna se da li su otsekli u boju ili posle njega. U Bogišićevoj zbirci 107), koja, naravno, nije mogla biti poznata Mickjeviču, u p. br. 1 kaže se da je Murat pred smrt dao pogubiti Lazara. Danas se priklanjamo mišljenju koje je izneo „Janczar Polak” — Konstantin Konstantinović iz Ostrovice da je Bajazit dao Lazara posle bitke pogubiti 108).
O tim junacima govore pesme junačkog ciklusa, „roezya bohaterska”. Posle toga ciklusa dolazi drugi (to znači i hronološki drugi), tzv. „romansowy cykl”, „pośredni rodzaj” („romansni ciklus”, „srednja vrsta”). Njegov predmet nisu više narodni događaji, tj. oni koji se tiču sudbine celog naroda, nego obično avanturistička dela pojedinaca (lekc. XVI, 135), oko kojih (pojedinaca) narod koncentriše svoje pretstave i čini ih reprezentantima epohe (lekc. XVII, 156). „Pojedini vitezovi, koji su ipak u rodu s Lazarom, bore se s Turcima”, prelaze na islam, poduzimaju napade zbog ljubavi, iz slavoljubivosti, zbog osvete (135). Na drugom mestu (XVII, 164) govori predavač malo drukčije: „U vreme borbi s Turcima počinje romansna poezija”, koja opeva privatne činove, kućne događaje, ljubavne i druge doživljaje slavnih ljudi („une nouvelle poésie commence après l'époque de la lutte contre les Turcs”; „...des exploits guerriers ou amoureux de quelques individus importants de l'histoire serbienne”, 262). Budući da ti proizvodi ne obuhvataju, kao epopeja, celi narod, celi svet („un monde entier”), nego svakidašnji svet („poziomy”, „plus concentrées”, 262), gde nije nužna „nadnaravnost” (mitologija; o njoj će biti reči kasnije), srpski pesnici dosegli su tu najviši vrhunac savršenosti”. Primer takve poezije jeste Ženidba M. Crnojevića. Iz junačkog ciklusa uzet je u ovaj ciklus Marko Kraljević (i na kraju XVII lekc., str. 156, na sličan je način kararakterizovao „romansowu — romansnu” poeziju). — Treći ciklus jeste tzv. „poetycki”; to su „pieśni niewieście”, „pasterska poezya” — ženske, lirske, „pastirske” pesme.
Prema toj podeli, junačkim pesmama pripadale bi samo pesme kosovskog ciklusa, ili drukčije rečeno, samo Lazarica. To je karakteristično pored ostalog i zato što je Zaljeski, g. 1836, preveo pesme Lazarice i Hasanaginicu. — Zašto je Mickjevič načinio takvu podelu pesama na „bohaterske” i na „romansne” (ili kako kaže francuski, „le roman”)? Ja smatram da je tako učinio zato što je smatrao da naše kosovske pesme odgovaraju francuskim „chansons de geste”, a druge pesme odgovaraju „dvorskoj epici”, „roman-u courtois”, „Ritterroman”-u, onom što se zove nemački još „höfisches Epos”. Pa kao što u francuskoj književnosti posle narodnog eposa, „chansons de geste”, koje padaju u XI i početak XII veka, dolazi sredinom XII veka „roman courtois”, tako isto posle kosovskog ciklusa dolazi „romansowy” ciklus („le roman”), za koji predavač jednom kaže da počinje za vreme borbi s Turcima (164), a drugi put posle pada Srbije (156) 109). Mickjevič nije izričito postavio to poređenje, ali je iz svega vidljivo da je on upravo tako mislio. Sama njegova karakteristika „romansowog” ciklusa slaže se s načinom na koji se danas običava karakterizovati „roman courtois”. Dr. Karel Foreč (Voretsch), u knjizi Einführung in das Studium der altfranzösischen Literatur (Halle, 1913), daje ovu karakteristiku pesama dvorskog eposa: „Tu nije reč o borbi protiv spoljnih neprijatelja, za dolce France, nego o borbama i doživljajima pojedinih vitezova, za njihovu ličnu slavu i njihovu ličnu čast. Njihovo stanovište prema „gospođi” drukčije je nego ono u chansons de geste, u kojima žena igra odlučnu ulogu i dosta često se baš ona takmiči za naklonost (ljubav) junaka, kao što se u romansama takmiče prikazane devojke. Novoveki vitez („neumodische Ritter”) drukčiji je; njegovo dvorsko obrazovanje uči ga da prema damama pokazuje galantnost, da priznaje kao merodavno ono što one hoće i da se njima za volju na sve, pa i na nemoguće, odvaži. Napori viteza oko naklonosti jedne dame, ili pokušaji da se povrati lakomisleno izgubljena milost dame, imaju veliku ulogu u tim pripovetkama” (290).
Mickjevič je, verovatno, negde čitao neku sličnu karakteristiku stare francuske književnosti, gde se tako karakterizuju narodna epopeja i dvorska epika, pa mu se učinilo da može tako podeliti i srpskohrvatsku narodnu epiku. Mi danas tako ne činimo, jer smatramo da je junačka pesma svaka ona u kojoj se opevaju junačka dela, bojevi i sl., iako ne odričemo da u mnogim pesmama ima i čisto romantičnih motiva i elemenata uopće, ali to ide na drugu stranu. Što je Mickjevič tako kategorisao naše narodne pesme, možda je uzrok i didaktične prirode: imajući u vidu da pretežni deo njegove publike sačinjavaju Francuzi, — ta, najzad, zbog njih i jeste osnovana katedra, — on daje raspored i karakteristiku pesama onako kako će biti bliže i zanimljivije slušaocima.
Kao primer junačke poezije predavač navodi najpre p. Ženidba kneza Lazara, u kojoj „kralj Lazar prvi put stupa na scenu poezije” (u Vuka je ta pesma prva od onih koji se tiču Lazara). Ona u sebi nema ništa istorijsko, „sva je obojena fikcijom” (138); o tome nema sumnje. Lazar se već u njoj ukazuje idealizovan, a posle će biti još više; ali u čemu je ta idealizacija, pesnik nam ne kaže. O caru Stevanu malo je pesama; predavač obećava da će neke navesti kasnije; ali posle ne nalazimo ništa. O ponavljanjima u navedenoj pesmi kaže da su homerovska (137). — Kao primer „promene kršćanskih pojmova u mitologiju”, pretvaranja religioznih pretstava u čulnu sferu, navodi legendu Sveci blago dijele. Sveci u srpskoj poeziji imaju mnogo sličnosti s grčkim bogovima: tako sv. Ilija mnogo liči na Jupitera (prema franc. tekstu, 224).
Da bi poređao odlomke koji sačinjavaju slovensku epopeju, predavač počinje pesmom Zidanje Ravanice. Car Lazar, na vrhuncu svoje moći, slavi dan svoga krštenja („du jour de son baptême”, 230), „svečani dan u Slovena” (142). Mickjevič je ovde pogrešno protumačio, možda etimologizujući, da je „krsno ime”, „krsna slava” (u pesmi u Vuka, II, 34 stoji upravo „služba”) dan krštenja (tačnije podatke mogao je naći u Vukovu Srpskom rječniku). Na svečanost dolazi carica Milica („la reine”; „la plus belle des femmes de son temps, dit légende”, 231; koja legenda? gde?), koja potseća cara na nemanjićke zadužbine. Predavač smatra da je mesto gde se nabrajaju zadužbine važno za slovensku istoriju, kao i spomeni u Ilijadi o osnivanju gradova, „toliko puta posle navođeni od grčkih istoričara” (142; citirane rečenice nema u francuskom tekstu; ne kaže se ni gde će biti ta crkva koja će se graditi; u našem tekstu: „u Resavi kod Ravana”, stih 231). Parafrazujući dalje pesmu kaže da je Miloš gledao u proročku knjigu („livres sacres”, 231), koja u slovenskoj poeziji zastupa grčkog Kalhasa 110) te koju Sloveni pre svakog važnog pothvata, pre svake odlučne bitke, konzultuju. Govoreći o toj knjizi, u analizi p. Ženidba kneza Lazara, kaže da se ne zna kakva je to bila knjiga; pesnici, prema narodnim pretstavama, smatraju te knjige proročkima, te u njima nalaze čak i buduće „atmosferske promene” (136) 111). U narod. pesmi reč je o „carostavnim knjigama” (Vuk, P, 34, 87), a ne kaže se da ih je Miloš imao pred sobom, nego je samo upućivao kneza na njih; najzad, one nemaju onaj značaj u narodnim pesmama kakav im pridaje Mickjevič. Pošto je analizovao p. Zidanje Ravanice, predavač navodi, ne imenujući ih, „fragmente od različnijeh Kosovskijeh pjesama” (II, 49, fragm. I i II), a onda p. Propast carstva srpskoga (II, 45). „Nigde se misao kršćanska... nije pokazala tako jasno i izrazito kao u toj slovenskoj pesmi. Poznato je da su ljudi starine bili ljudi srećni, bogati, puni fizičke snage. Homer uvek naziva samo bogate i moćne ljude sinovima bogova, a bedu i nesreću smatra kao dokaz nemilosti, gneva neba. To shvatanje osnova je grčke epopeje, i kod Grka epopeja se završava onde gde počinju neuspesi junaka. U kršćanskih pesnika — minnesängera i truvera — koji su s moralne strane viši, a s literarne bolji od Slovena, ne može se nigde videti tako evanđeosko uzvišenje trpljenja i siromaštva, kako se ono tu vidi” („... l'idée fondamentale chrétienne, la réhabilitation du malheur n'est pas aussi clairement expliquée”, 233). Pretstava potpunog posvećenja Bogu pripada slovenskoj epopeji koja nije ništa drugo no istorija velikih padova i nesreća. Junaci će za svoja dela dobiti trijumf na nebu, a na zemlji im epopeja daje samo slavu” (144—5). Nasuprot tome, u novijoj poeziji poštuje se sila.
Ta mišljenja ne mogu se primiti bez nekih ograda. Po mom mišljenju, nije tačno da se epopeja grčka završava tamo gde počinju neuspesi junaka; dalje, slovenska epopeja utoliko je istorija padova i nesreća ukoliko se odnosi na kosovsku bitku. Najzad, pri tumačenju poslednje pesme mora se voditi računa o tome da je ona postala pod uticajem manastira, bilo da je ispevana od kaluđera, bilo da su oni dali inspiraciju za nju, te odatle dolazi njena spiritualnost.
Posle primljenog izazova od Murata, — nastavlja predavač izlaganje kosovskog ciklusa — Lazar priređuje svečanu gozbu („...célèbre une fête”, 234; „wspaniałą ucztę”, 145); „svi, naime, — po predavaču, — važniji događaji u pesmama počinju i završavaju gozbama”, što, naravno, nije ovako uopćeno tačno (a uopćeno je zato, što je predavač imao u vidu svega nekoliko pesama kosovskog ciklusa, od kojih u tri imamo gozbe: Zidanje Ravanice, Ženidba kn. Lazara, Kosovska večera). Mickjevič navodi dalje fragmente kosovskih pesama (III, IV) i povlači neke paralele s Homerom. Tako ga ono mesto kad Kosančić kaže da Turaka ima toliko da kad bi se Srbi pretvorili u so, ne bi im mogli osoliti ručak 112), potseća na ono mesto Homerovo kad Agamemnon, da bi ohrabrio Grke, kaže da su oni tako brojni, da kad bi svaki Trojanac nalevao vino jednoj desetini Grka, mnoga bi desetina ostala bez peharnika. — Odeljak gde Kosančić nabraja dokle se proteže turska „ordija” vrlo je važan za istoriju (francuski tekst malo opširniji, 236). — O kosovskoj bitci govori predavač i na tom mestu, a govorio je i ranije izlažući srpsku istoriju, a također već u IV lekciji, gde je rekao ovo.
Krajem XIII v., ili bolje reći na početku XIV v., kuća Nemanjića uspela je da uspostavi svoju dinastiju u Srbiji, te je potčinila pod sebe nekoliko susednih država. Njihova država prostirala se od Jadranskog Mora sve do planina Grčke i do stepa donjeg Dunava. Ali Turci su uskoro napali ovu novostvorenu državu, čija je nezavisnost propala zajedno s njenom političkom egzistencijom u jednoj jedinoj, ali strašnoj bitci, u bitci na Kosovu. Posle te fatalne bitke, starešine, plemstvo, kler, jednom reči sve ono što je bilo obrazovano u zemlji, bilo je primorano da napusti zemlju. s njima je napustilo zemlju i bogatstvo, moć, književnost, može se reći i „sećanja, sve narodne tradicije”. Samo je narod ostao, ali on je bio odvojen od svoje prošlosti. On nije znao čitati, nije znao svoju istoriju, a ni budućnost; njegova politička istorija bila je zauvek uništena. Od čitave njegove istorije ostala mu je samo jedna uspomena. „Sve misli, dakle, naroda srpskog usretsređene su samo na jednu uspomenu, na polje kosovske bitke; sva njegova narodna poezija slila se u tu katastrofu, ili se rađa u bonom sećanju na nju. Istorija te bitke, koja se desila već pre mnogo vekova, još je bez prestanka u sećanju narodnom i nije bačena u zaborav nikakvim sadašnjim događajem, niti kakvim novim radom, te je uvek pred njegovim očima”; ona je za njega još i sada jedna aktualnost, savremen događaj, što je upravo teško i zamisliti. Sve do danas, Srbin, kad prolazi Kosovskim Poljem, plače kad se nje seti, kao da je sam sudelovao u bitci, u kojoj su poginuli njegovi preci; o njoj govori kao o jučerašnjem događaju. Kosovska bitka igra u srpskoj poeziji istu ulogu kao ona Kseresa de la Frontera u španjolskoj. Na žalost, Srbi nemaju svoju Tolozu! — Posle toga, da dodam, Mickjevič ističe da on govori samo o visokoj nacionalnoj poeziji, a što se tiče ostalih rodova poezije, kao lirskih pesama, romansa, elegija, one nisu nikada prestale cvasti u toj zemlji. Još i danas Iliri i Crnogorci neretko pevaju religiozne i ljubavne pesme, a osim toga, oni sastavljaju epske odlomke („des morceaux épiques”) o junačkim delima svojih predaka, pa i svojim vlastitim. Ali poezija koja govori samo o slavi ovog ili onog plemena, ove ili one porodice, ne zaslužuje da se zove narodna poezija, jer ona ne zanima niti kršćansku stvar niti slovensku. — Na taj je način književnost, književnost porodice i plemena, ostala popularna u pravom smislu te reči. Ona se sva nalazi u ustima pevača (rapsoda). Može se zajedno s pesnikom Kolarom reći, „da dok u drugim zemljama ima književnosti koje pevaju za narod, dotle s one strane Dunava ima narod koji peva za književnost” (franc. tekst, 40—41). — U tim naziranjima predavačevim ima i tačnosti, ali i pesničkog zanosa, kao i svuda inače. Ne može se reći da je sva poezija bila skoncentrisana oko kosovske bitke: nasuprot, o samoj katastrofi zapravo i nemamo potpune i iscrpne slike. Tačno je doduše da je propast ostala u narodnom sećanju, ali je o njoj bilo malo konkretnih pojedinosti. Podatak o sastavljanju pesama o savremenim događajima verovatno je po Vuku (ne mogu reći tačno odakle), a istorijski podaci po Talfiji. — Ali da se vratimo daljem izlaganju.
Kosovska bitka — nastavlja predavač — različno je opisana u više fragmenata koji se međusobno razlikuju i u kojima se može zapaziti nekoliko pogrešaka koje se tiču smrti kralja, Juga i njegovih devet sinova 113). Iz istorije se zna da je Jug sa svojim sinovima poginuo oko petnaest godina pre bitke na Kosovu, ali pesnik na takav način uvek opisuje njegovu smrt. Daće kasnije još nekoliko fragmenata, koji će pokazati više poznavanja stvari nego što bi predavač mogao dati na osnovu analize. Ali predavač navodi samo dve pesme: Car Lazar i carica Milica i Kosovka devojka. Ono mesto kad Milica daje vino Milutinu i pere mu rane potseća ga na ono mesto kod Homera kad ranjeni Antiloh, za vreme ispada Trojanaca iz grada, dotrči s bojišta, te mu Patroklo pere rane; čak i karakteri junaka imaju iste crte. — Slovenski junaci, kao i Homerovi, prosti su ljudi, strasni, nakloni oduševljavanju, a nada sve su ratnici („des hommes simples, enthousiastes, passionnés”, 241). Borbenost je njihova najveća vrlina, oni cene veru, ljube bogatstvo, često su nasilni, ali ne divlji („... ils sont portés facilement à la violence, mais ils ne sont pas sauvages”, 241).
Rat kod njih nije kao kod divljih Amerikanaca lov na ljude; oni drže do narodnog prava, održavaju prisegu, bore se samo pravim oružjem. Njihov karakter oplemenjen je kršćanstvom. U srpskoj poeziji nema ni strašne osvete kao u Grka, ni okrutnosti Trojanaca („... les violences des Troyens ne se retrouvent pas dans le poésie serbienne...”, 241), vlada veća čovečnost, pobednici štede zarobljenike, ne svete se leševima (150).
I u tom mišljenju ima dosta romantičnog zanosa za narodne pesme i njene junake, a manje poznavanja pravog stanja stvari, a to zato što je Mickjevič poznavao uopće premali broj pesama da bi mogao davati ovako široke generalizacije. Da ne idemo daleko, sam Kraljević Marko ima osobina koje protivreče takvoj karakteristici: služi se nepravim oružjem, tj. „gujama od potaje” (u borbi s Musom razbojnikom), i varkom, često je grub i surov, s Arapkom devojkom do krajnosti je varvarin, uza sve to što je na drugoj strani poetizovan i idealizovan kao tip junaka 114). Ali takav je bio duh vremena u kome je živeo i predavao naš pesnik. Tek danas, nakon skoro sto godina, daju se drukčije, realističke ocene o moralnim vrednostima junaka. Evo što o tom kaže dobar znalac narodne poezije naše, Jaša Prodanović: „Narod je dobro razumeo neophodnost i korisnost obranbene borbe. Zato se u njegovoj epskoj poeziji vrednost ljudi ceni prema broju zadobivenih megdana, otsečenih glava, rasplašenih i rasteranih neprijatelja. Junaku se praštaju mane i pogreške, strasti i grehovi, surovosti i svireposti, samo ako to ne ide na štetu naroda. Ni jedan postupak narodnih branilaca ne meri se osetljivim terazijama, niti ubraja u ozbiljne krivice: ni varvarstvo, ni pritvorstvo, ni obmana, ni prevara, ni podvala” 115)... Vuk u knjizi o Crnogorcima isto tako dosta realistički opisuje Crnogorce u ratu, a to nisu ništa drugo nego junaci narodne poezije: „Glave ubijenih neprijatelja najslavniji su trijumfi, i zato gledaju uvijek da je odsijeku i odnesu, pa makar to bilo skopčano s najvećom opasnošću, pa čak i po cijenu života. Turci obično nabijaju glave na kolje po gradskijem zidovima; Crnogorci čine to isto na kućama svojijeh glavara ili na drvetima u blizini kuće. Rijetko kad ima zarobljenika; ako se to i desi, iskupe se docnije novcem” (Stojač., 59—60, nem. 53). Ako je Mickjevič, možda, i pročitao te redove, on im, verovatno, nije pridavao važnosti, jer je mislio da to piše Nemac. 116)
Predavanje o junačkom ciklusu završava Mickjevič pesmom Kosovka devojka, „slikom žene, mlade devojke, koja među palima na bojištu traži znanoga joj viteza”; „to je primer kako Sloveni pretstavljaju žene u svojoj poeziji” (šta Mickjevič govori o slovenskoj ženi, o tome će biti govora kasnije). Predavaču nije moglo biti poznato da u kosovski ciklus („koji se sastoji iz mnogo pesama ili fragmenata”) pripadaju i tako lepe pesme kao što su Smrt majke Jugovića i Musić Stefan, koje tada još nisu bile štampane.
Ali predavač se nije ograničio samo na izlaganje sadržine i motiva pojedinih pesama kosovskog („junačkog”) ciklusa; on se pozabavio i pitanjem njihova stiha i ritma, obazreo se na prirodu srpskohrvatskog jezika, a uzgredno prikazuje i njegov odnos prema ostalim slovenskim jezicima; najzad, raspravljaće o pitanju postajanja slovenske (=srpskohrvatske) epopeje, upoređujući je s postankom grčke. Ako tu i nema mnogo tačnosti i pouzdanih rešenja postavljenih problema (prema današnjem gledištu nauke), ipak ima novine i originalnosti u samom njihovu postavljanju, ima zanimljivosti u njihovu tumačenju, objašnjenju, često više pesničkom nego naučnom. — Prvo govori o ritmu.
Ritam u junačkim pesmama vrlo je prost: on se sastoji od 10 troheja, 5 dvoglasnih stopa; tu je očevidna pogreška (bilo stenografova bilo prevodiočeva), jer treba reći pet troheja; u francuskom tekstu je druga pogreška (sada predavačeva?): „Chaque strophe se compose de dix vers de cinq pieds de deux syllabes, dont la césure tombe sur le deuxième pied” (245; „svaka strofa sastavljena je od 10 stihova, koje imaju pet stopa od dva sloga, dok cezura pada iza druge stope”), on je, valjda, hteo reći da je svaki stih sastavljen od 10 slogova. Ja pretpostavljam da je Mickjevič imao tu na misli ono što Vuk govori u predgovoru I knj. lajpciškog izdanja narodnih pesama (1825): „Sve su naše junačke pjesme od deset slogova ili pet trohejskih stopa i poslije druge stope odmor (cesura, Einschnitt)” (LXII); odatle je, verovatno Mickjevič uzeo taj podatak. — Zbog prostote ritma — nastavlja predavač — lako je stihovanje, „i zbog toga je tolika množina pesama u tom kraju; u drugih Slovena je ritam mnogo teži („très difficile”, 245), te oni više vole pričati u prozi” (153); ne protivreče li tom mišljenju biljine i dume, koje su već tada bile od česti poznate 117)? Taj ritam suviše je podložan muzici te je bio uzrok što se poezija nije usavršila, što je postala monotona, što nema slobode, a naročito, što nema raznovrsnosti pričanja. Otuda su nastale „neke lirske formule, ponavljaju se jednaki izrazi, počeci strofa” („la manière de commencer les strophes”, 245); „to sužava slobodu srpskog ritma” (154). — To mišljenje predavačevo zahtevalo bi bolju argumentaciju i objašnjenja; ovako, ono izaziva čitav niz pitanja na koja nemamo odgovora: u čemu bi se sastojalo to usavršavanje pesama? gde se pokazuje da nema slobode i raznovrsnosti pripovedanja? Misli li tu predavač na izvesne sheme u građi naših pesama? I po čemu je na to uticao ritam? Ali ipak ima nešto u tom izlaganju i tačno. Vezanost muzike uz ritam odredilo je donekle monotonost deseterca; zbog tačno određenog, nepromenljivog deseteračkog stiha pevač, narodni pesnik, mora neke reči da ponavlja, pa možda i „lirske formule”; da li je bilo uticaja melodije na početke pesama (tako valjda treba razumeti ono o počecima strofa), to bi se tek moralo utvrditi.
Posle toga izlaganja o ritmu predavač polazi dalje i kaže da je „srpski dijalekt najharmoničniji i najmuzikalniji od svih slovenskih dijalekata”; „to je talijanski jezik Slovena” (154). To mišljenje slaže se s onim Grimovim, navedenim u pominjanom predgovoru Vukovoj Gramatici: „Glücklicher, männlich euphonischer Geforme besitzt der Serbe weit mehr, als einer seiner Brüder, manches erinnert an Italien” („Srbin ima mnogo više srećnijih, muževno eufoničnijih oblika nego i jedan njegov brat; često potseća na Italiju”; XXXIII). Posle toga nam veliki pesnik, ali manje vešti lingvista, kaže ovo: konsonanti su skelet, telo jednog jezika, a vokali su duša njegova; svi slovenski dijalekti slični su među sobom, „svi se njihovi izrazi sastoje od istih konsonanata, samo drukčije pretstavljenih” (154). To nije sasvim tačno, a još manje ono što dolazi iza toga: „Srpski dijalekt ima vrlo razvijen konsonantski sistem, a vokalni siromašan i mršav. Vokalni sistem... najbolje je razvijen u češkom i poljskom jeziku, koji ima i nazalne vokale” (154). Na koji se onda način „łagodzi, zmiękcza twardość spółgłosek” (164; „ublažuje, umekšava tvrdoća konsonanata”), Mickjevič nam nije odgovorio, a ni objasnio po čemu je onda srpski jezik najmuzikalniji, talijanski jezik Slovena. On je svakako smatrao da se bogatstvo vokala vidi u broju njihovu uopće, a ne u njihovu rasporedu u rečima: otuda, naravno, i poljski i češki jezik imaju više vokala. Mickjevičevoj zabludi biće da je kriv Grim. U predgovoru prevoda Vukovoj Gramatici ima on ovo mesto: „Die südslavischen Sprachen scheinen mir mehr Feinheit der Consonanten, die nordslavischen mehr Feinheit der Vocale kundzugeben. Der Serbe besitzt nur ein einziges u (deutsch u) ohne weitere Abstufung, er schreibt:... razum,... dug,... gusle... In solchen Wörtern unterscheidet der Böhme u und au (sprich ou): rozum,... dlauhy,... hausle... Der Pole mischt seinen Rhinesmus ein, aber unterscheidet gleichenfals: rozum,... długi,... gęśle,... sąd..” (XXXI-II. — „Čini mi se da jugoslovenski jezici pokazuju više finoću konsonanata, a severnoslovenski više finoću vokala. Srbin ima samo jedno jedino u (ćir. u; nem. u) bez daljih stepena; on piše:... razum,,.. dug,... gusle... U takvim slučajevima razlikuje Čeh u i ai (čitaj ou): rozum,... dlauhy,... hausle... Poljak tu još domeće svoju nazalnost, ali isto tako razlikuje: rozum,... długi,... gęśle,... sąd”; Grim ima još više primera). Ja mislim da se to skoro od reči do reči slaže s onim što kaže Mickjevič. Tako je Grim bio vođa našem predavaču u jezičnim pitanjima. 118)
Po Mickjevičevu shvatanju, odlomci junačkog (=kosovskog) ciklusa slični su ostacima Homerove epohe („... auh fragments homerique”, 248), jer su se stvarali na isti način pa su stoga važni za objašnjenje grčke literarne istorije. „Ali ne treba se varati — kaže on — da se taj zbornik može ravnati s ogromnim i prelepim (divnim) grčkim epom ili da će iz delova toga zbornika postati nekada isto tako sjajna celina” (156). „Neki se učenjaci nadaju da će se to dogoditi, a, štaviše, strani naučenjaci, kao Vater [sic] i Grim očekuju slovenski poemat”. Ali promatrajući istoriju literature te zemlje, može se sumnjati da će se to dogoditi. „Narod je [celinu] nije dosada dao, a ni učeni pesnici neće u tom biti srećniji” (154; „les poëtes savants”, 246). Što se tiče prvog, upoređivanja, sravnjivanja narodnih pesama s Homerom, može se reći da je to u ono vreme bila uobičajena moda: to su činili Herder, Kopitar, Grim, Brođinjski i dr., pa i glavne primedbe Mickjevičeve jesu poređenja s Homerom. Ne znam gde je predavač našao da Grim očekuje slovensku epopeju; u spisima Grimovim nisam našao tog mesta. Što se pak tiče Joh. Sev. Fatera (ne Vatera, kako stoji u predavanjima), mislim da se to odnosi na jedno mesto u njegovu članku u gornjem Grimovu prevodu Vukove Gramatike: Über die neueste Auffassung langer Helden-Lieder aus dem Munde des Volks in Serbien; zur Vergleichung mit Homer und Ossian; nebst einer Übersicht des merkwürdigsten und längsten jener Lieder. Govoreći o pesmama o Kraljeviću Marku, Fater kaže da ih skupljač (Vuk) još nije sve sabrao. „U jednom, ukoliko to može biti, hronološkom redu mogle bi one biti slika načina života dobrog, čestitog i pobožnog junaka. Ali one se nisu niti u ustima naroda spojile ujedno, niti su bile prvobitno namenjene za to, iako mnoge od tih pesama imaju dosta građe, dosta zapleta i promena za jednu veću epsku celinu” (LIX). Vidimo, dakle, da Fater ovde iskazuje mogućnost jedne epopeje, ili veće epske celine, ali ne iščekivanje.
Mickjevič, dalje, postavlja pitanje: zašto se kod Slovena nije stvorila epopeja, zašto odlomci nisu sliveni u jednu organsku celinu, pri takvoj ljubavi naroda za poeziju i pri takvom urođenom talentu njegovu za pevanje, uz takvu narodnu tradiciju, uz tako lep i poetičan govor (154)?
Kakvo je obrazloženje dao Mickjevič raspravljajući to pitanje? Kako je već ranije rekao, Sloveni nemaju mitologije. Po primanju kršćanstva, oni su stvorili iz raznih pretstava nešto slično grčkoj mitologiji, ali ona se nije mogla dalje razvijati, jer je ostala kod prostog naroda. Kod Srba se nije mogla stvoriti, kao kod Grka, klasa artista, koji bi dalje usavršavali mitološke pretstave prostog naroda, pa zato ni ona mitologija, kojom su oni zamenili grčki Olimp, nije mogla biti primljena ni od koga više nego samo od prostog naroda. Međutim, kod susednih slovenskih naroda, koji su se dalje usavršavali u umetnostima i naukama, kršćanska se religija znatno razvila te se nije dala složiti s grubim pojmovima srpskih pesnika; na drugoj pak strani, uticaj islama sprečavao je razvoj kršćanstva, te je podjarmljeni narod ostao samo u svojim predrasudama. „Tako je, dakle, nadnaravnost („cudowność”), mitologija, koja je osnov, panj epopeje, oduzeta Slovenima pre nego što je njihova junačka poezija mogla skupiti elemenata potrebnih za život” („...de sorte que le merveilleux, la mythologie, le fond, la racine de tout poëme épique, se corrompit chez les Slaves avant...” etc., 247). Što se epopeja stvorila kod Grka, posledica je toga što su oni imali mitologiju. Religija je kod njih bila zatvorena u svetištima, a narod (u francuskom tekstu i „les prêtres”, 247) bio je „bałwochwalczy” („idolâtres”, 247); idolopoklonstvo je bila spoljna strana religije. Obrazovaniji ljudi, pevači, artiste, razvijali su u narodu mitološke pretstave; ali šta se postiglo tim radom pevača, predavač nije objasnio. U jednoj ranijoj lekciji kaže da sveci u našim pesmama imaju mnogo sličnosti s grčkim bogovima, te proučavanje njihovo moglo rešiti važna pitanja što se tiče pesničke istorije grčke. Već mnogo pre Homera, u najstarijim grčkim pesmama, nalazimo vrlo razvijene religiozne pretstave, potpunije i razvijenije nego u Homera. Tražiti kod njega početak mitologije isto je što i prema narodnim pesmama srpskim slikati početak istorije kršćanstva. Kako bi tada kršćanstvo izgledalo ništavno, kako bi njegove pretstave nejednom bile nedorečene i smešne! Pa, ipak, te su pretstave („wyobrażenia”), prerađene u narodu, uzete iz kršćanske religije, samo što ih je, po uništenju civilizacije u zemlji, sam narod preradio, zadržavši ostatke predanja. Tako, na pr., Ilija je sličan Jupiteru itd. (138).
Misao koju predavač dalje iznosi da je grčka epopeja postala iz manjih pesama, rapsodija, tačna je; to je poznata Volfova teorija o postanku homerovskih epova (osnov teoriji dao je d'Obinjak). Volf je izneo misao da su pesme bile skupljene u Pizistratovo vreme (u Mickjeviča, 155). Tačno je da su homerovski pevači bili obrazovani ljudi, artiste; po mišljenju poljskog klasičnog filologa Rišarda Ganšinjeca 119), oni su bili dvorski pevači grčkih knezova, te su pevali na dvorskim svečanostima. Njihovo pevanje trajalo je više sati, jer su se takmičili, pa su od pojedinih rapsodija, na takvim pevačkim turnirima, postajale duže celine, ciklusi, epopeje. — Što se pak tiče mitologije kao uslova za stvaranje epopeje, stvar je u ovome.
Već je u početku odeljka o Mickjeviču rečeno da je naš predavač bio klasično obrazovan. Još kao student napisao je kritiku o epu Jagiellonida Dizmasa Bonjči Tomaševskog, u kojoj je izneo svoje mišljenje o natprirodnom elementu u epopeji, koje nije ni dvadesetak godina kasnije u bitnosti promenio. On zamera piscu što je iz svoga dela izbacio svu natprirodnost. Epopeja mora imati ozbiljnu i zanimljivu akciju, a interes će se održati pomoću slika i opisa, koji će biti vezani s glavnom akcijom, a svojom novinom, natprirodnošću i čudnošću držaće u napetosti maštu i pažnju čitaočevu. „Ukratko, to je čitava teorija epske natprirodnosti” („dziwność”). Grci su u svojim bogovima imali sve što je potrebno; ali kršćanski Bog ne može biti uzet za „mahinu”, jer kad su to Milton i Taso učinili, nisu mogli izbeći nepristojnosti („neprzyzwoitość”). On zato predlaže da noviji pesnici uzimaju kao natprirodni element svece, patrone pojedinih ljudi, gradova i naroda. Njihov uticaj na zemaljske stvari ne može se poreći 120). — To Mickjevičevo tumačenje nalazi se i ima svoj izvor u pseudoklasičnoj francuskoj poetici. „Poetika francuska — kaže Hmjelovski — smatrala je natprirodnu mahinu, tj. vidljivi uticaj božanstva na ljudske stvari, opevane u epopeji za najbitniju oznaku kojom se ta vrsta poezije razlikovala od drugih vrsta” 121). Severni narodi nisu tako lepo formirali svoju mitologiju kao Grci, pa Mickjevič kao da žali što i noviji narodi, a specijalno Sloveni, nisu imali prilike da stvore takav mitološki sistem kao oni. Sloveni nemaju, dakle, u svojoj poeziji tog natprirodnog elementa; njihova poezija je „u granicama prirodnosti, potpuno je zemaljska”, kaže predavač u XV predavanju I godine (123, franc. tekst). To mišljenje, da je „vezanje čulnog sveta s natprirodnim najvažnije u poeziji”, Hmjelovski smatra da je proizvod dva faktora: „delovanja školske tradicije, a ujedno i uticaja religiozno-mističnog nastrojenja”. Znamo da je Mickjevič baš stoga i u svoje Dziade (II i IV deo) uneo fantastične elemente, a i da je baš zbog nedostatka tog elementa nazvao Pana Tadeusza „plemićkom istorijom”, a ne epopejom 122). Zato je on kasnije, u predavanjima Š godine, zahtevao da slovenska drama veže čulni svet s natprirodnim, te je baš zato uzdizao Milutinovićevu Tragediju Obilič'' 123). Za njega je, kako kaže Hmjelovski, „cudowność” (natprirodnost) nužni deo u svakom velikom delu koje ima u sebi života, a nije samo poetska mahina, koja ima da poveća radoznalost čitaočevu.
Kao što se iz toga svega vidi, jasno je zašto je Mickjevič govorio da se ne može očekivati slovenska epopeja i zašto je pobijao tobožnje mišljenje Grimovo da će pesnici stvoriti epopeju. Treba napomenuti još i to da je mitologija romantičarima, Grimu, Šafaržiku (u prvo doba) i dr., a naročito Mickjeviču i Kolaru, bila vrlo privlačan domen; oni je traže kod Slovena, konstruišu je i tamo gde je nikada nije bilo, itd. —
Osim toga nedostatka za stvaranje epopeje, Mickjevič nalazi još jedan, iako nije dovoljno jasno izrazio tu svoju misao. Srpski jezik primio je — po njemu — dosta reči iz turskog jezika, ali kao i svi Sloveni, tako su i Srbi od stranaca primili samo imenice, a ne i glagole; te imenice međutim, ne uzimaju u svoj unutrašnji organizam, ne dekliniraju ih, ne stvaraju od njih glagola, koji su osnovni deo jezika, početak njegov (lekcija XVII, 155—156). Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da je srpski jezik ipak toliko očuvan od turskog uticaja da je sposoban za stvaranje epopeje. Mickjevič, međutim, imajući određene poglede na uslove za stvaranje epopeje, zaključuje: „Na osnovu svega toga, ni Sloveni, ni ikoji drugi narod, neće nikada dobiti drugu Ilijadu ili Odiseju” (156).
I u ovom jezičnom pitanju našao je predavač savetodavca u Grimu (kod nekih drugih autora našao je obaveštenja o keltskim jezicima, što nisam mogao istraživati). U spomenutom Grimovu predgovoru Gramatici nalazimo mesto gde ovaj govori da je ruski jezik pomešan s tatarskim rečima, češki s nemačkim, a isto tako i poljski, u kojem ima i francuskih reči, a srpski jezik s turskima. „Takve turske reči uglavnom su imena [Namen]; primljenih glagola, koji se ne mogu izvoditi od tih imena, teško se može naći”. Mickjevič kaže da je opaženo da se glagoli nikada ne uzimaju iz turskog jezika (155); dalje, netačno je i to što Grim kaže, jer ima dosta glagola koji su izvedeni od turskih imenica, a ima i primljenih glagola, ali, svakako, manje nego imenica. U bel. na istoj strani (XV) Grim kaže još ovo: „Kao i u drugim jezicima, izbegava se promena primljenih stranih reči, ili je potpuno nema, pa je tako i u srpskom, na pr. mor (fuscocoeruleus), salt (solus) ne menjaju se” („sind indeclinabilia”). Vuk u Srpskom rječniku (1818) doista kaže da je mor, indecl., salt, indecl.; ali to nikako ne vredi za sve turske reči, za veliku većinu njihovu, jer se one primaju u sklop jezika, dekliniraju i konjugiraju. Tako je Grim po drugi put zaveo Mickjeviča na pogrešan put!
Rezimirajući što je dosada rečeno o epopeji, možemo reći da uzrok što ona nije stvorena ne leži u nedostatku slovenske mitologije, niti u tobožnjem neprimanju u sklop jezika turskih reči, nego u tome što kod nas nije bilo onakvih kulturnih i socijalnih prilika koje su pogodovale stvaranju i razvijanju grčke epopeje (Ganšinjec, o. c., 59).
Prelazimo sada na drugi, „romansowy” (romansni) ciklus (kraj XVII, sredina XVIII, cela XIX i XX lekcija), gde nije bilo potrebno „nadnaravnosti” — mitologije, te su srpski pesnici — po mišljenju predavačevu — dosegli najviši vrhunac savršenosti.
Jedan od glavnih pretstavnika toga ciklusa jeste Marko Kraljević. Mickjevič o njemu govori na kraju XVII i u XVIII predavanju. „Njemu su pripisivana sva sjajna junačka dela srpskih vitezova; on je junak svih bojeva, ima u sebi crte cele srpske narodnosti” (156; u francuskom tekstu manje: „Il est le héros de tous les combats, le représentant de toute la nationalité serbienne”, 249). s te strane sličan je bretanjskom kralju Arturu, pa kao što ovaj, prema narodnoj tradiciji, živi još danas, tako je i Marko u narodnoj poeziji besmrtan. Tri veka videli su ga živa, vojevao je po celoj Evropi, u latinskim zemljama, tj. na zapadu; on još nije poginuo ni umro, nego se, pošto se rasprostranila upotreba baruta i vatrenog oružja, užasnut time što najslabija ruka može ubiti najslavnijeg viteza, sakrio u planine te tamo prebiva” (156). To je, nesumnjivo, iz Talfijina predgovora: „Im Glauben des Volkes aber lebte er noch viele Jahrhunderte fort; ja, die serbische Sage behauptet, er lebe noch immer, aber seit der Erfindung des Pulvers halte er sich im Waldgebirge verborgen, erschreckt von der Vorstellung, dass die Hand eines schwachen Kindes die Kraft des gewaltigsten Helden bezwingen könne” (XXVII. — „Ali u narodnom verovanju živeo je on još mnogo vekova; štaviše, prema srpskoj kaži, on još živi ali otkako je pronađen barut krije se u planinama, prestrašen od pomisli da ruka jednog slabog deteta može savladati snagu najsilnijeg junaka”) 124).
Prikazavši u početku idućeg predavanja (XVIII) poreklo Slovena i njihov odnos prema Grcima i Turcima, predavač nastavlja izlaganje o Marku. „Sudbina i položaj Slovena koji mrze Grke, boje se Latina, a podjarmljeni su od Turaka, pretstavljeni su u srpskoj poeziji u ličnosti iz bajke, u Kraljeviću Marku...” (162). On prelazi na islam („... se fit Turc...”, 260); prema istoriji, prešao je na tursku stranu i pao u borbi protiv kršćana (podatak iz Talfije, XXVII). On je junak slovensko-muslimanski; „to je istorija poturčenih provincija slovenskih, kao Albanije, turske Bosne i dr., koje, čuvajući koran, ne trpe Turaka i svakom prilikom ustaju protiv sultana” (162). „Marko ima tvrdi, izazivački karakter” (162; „Marko est fier”, 260). Talfija ga slično karakterizuje: „Gigantische Körperstärke, kecke Unerschrockenkeit...” (XXVI; „gigantska telesna snaga, drska neustrašivost”). Mickjevič navodi za ilustraciju sultanskog straha i dobrohotnosti sultanove prema (tobože) janjičaru Marku motiv pesme Markov lov s Turcima (Vuk, II, 69), ali ne navodi naslov pesme, pa kaže: „C'est la politique que suivaient les sultans vis-à-vis des janissaires, leur laissant tuer leurs chefs sans les réprimer, de crainte de les mécontenter” (260; od „leur...” pa do kraja citata nema u poljskom tekstu. „To je politika koju su provodili sultani prema janjičarima, dopuštajući im da ubijaju svoje zapovednike, ne sprečavajući ih u tome, iz bojazni da ne bi izazvali njihovo nezadovoljstvo”). Talfija slično govori o Marku: „Veu den Türken steht er in grossem Ansehn, und der Sultan; selbst zittert vor seinem Zorn” (XXVII; „kod Turaka je on veoma ugledan, i sam sultan dršće od njegova gneva”). U Markovu pohodu na istok, u Aziju i Egipat, Mickjevič vidi „istoriju slovenskih vojski, slatih u Malu Aziju, i mameluka među kojima je bilo mnogo Slovena” (163). Kao što se vidi, Mickjevič traži u pojedinim ličnostima ili događajima simbole, kojima bi pojedinačno zbivanje pretstavio kao kolektivno, ili nekim događajima dao šire, općenarodno značenje; osim toga, tu se može naći i koja pogreška: Marko je bio vazal sultanov, a ne janjičar (to nije isto), nije prelazio na islam.
„Smrt toga junaka [Marka] — nastavlja predavač, — poetična i kao iz bajke, može također biti primenjena za predavanje istorije i budućnosti u njemu oličenih naroda” (163). On je, prema pesnicima, živeo 300 godina, skoro do početka XVIII veka; tada baš podunavski Sloveni gube sasvim svoju samostalnost, „ukida se naslov srpskog despota” (163) 125). Marko nije poginuo od Turaka, nego je umro prirodnom smrću, od Boga, „kojega Srbi nazivaju starim ubicom vitezova”. Ta fraza uzeta je iz p. Smrt Marka Kraljevića, u kojoj vila ovako govori Marku: „Već ćeš bolan umrijeti, Marko, Ja od Boga od starog krvnika” (Vuk, II, 73, 41—42) 126). Zatim predavač parafrazira celu pesmu, pa kaže da je isto tako, kao što je Marko po jednoj legendi usnuo u gorama, i srpska narodnost „zamrla ili, još bolje rečeno, spava u gorama”. Posle uništenja srpske države, pesničke i istorijske tradicije povukle su se s ravnice u planine, u Crnu Goru i Primorje (164). Marko je, prema tome, simbol uspavanih snaga Južnih Slovena. — Dodaću još i to da se — koliko sam mogao utvrditi poređivanjem — Mickjevič nije poslužio savetom Zaljeskog da gleda Rajića, jer nema podudarnosti između njihovih vesti, a isto tako smatram da se nije poslužio člankom A. Mongolfje, štampanom u Revue Encyclopédique, a prevedenom u čas. Wizerunki etc. pod naslovom: Poezya ludu sławiańskiego. Podania o Łazarze. Przygody Marka: to tvrdim utoliko ukoliko se to odnosi na ono što je prevedeno na poljski j., gde su date karakteristike Lazara i Marka na osnovu pesama, verovatno po prevodu Talfije (odn. Vojarove).
Posle prikaza ličnosti Kraljevića Marka predavač prelazi na analizu pesme Ženidba Maksima Crnojevića, a tom prilikom čini razne digresije: govori o odnosu Srba prema Grcima i prema Zapadu, o pojedinim društvenim običajima Crnogoraca, zatim o njihovu porodičnom životu, pa o položaju žene kod Južnih Slovena uopće; najzad će se pozabaviti pitanjem postanka „romansa” i naročitom nadarenošću naroda u pamćenju pesama.
„Najlepša, a ujedno i najduža pesma” „romansowog” ciklusa jeste Ženidba Maksima Crnojevića; ona ima dužinu jednog pevanja Ilijade (još je i duža, jer ima 1227 stihova). Nesumnjivo, kaže predavač, nijedna književnost nema nešto slično što bi bilo tako dobro provedeno i savršeno u pojedinostima (164). Prikazavši, dalje, politički i društveni život Crnogoraca, o čemu je već bilo govora, u XIX predavanju pristupa analizi pesme da bi dopunio sliku običaja i karaktera „dunavskih Slovena” (169; „du caractère slave”, 271) i sliku njihova domaćeg života. Pričanje je — kaže predavač — verno; pesma nalazi predmet u istoriji, a u samom predmetu jeste plan obrade; pesnik ne izmišlja ništa. Slično je tako u Homera. „Sve je istorijsko; pesnik je slikao samo stvarnost, i zato njegovi opisi imaju odliku istinitosti” (169). Danas znamo da i ono u Homera, i u našoj narodnoj pesmi, nema mnogo istorijski zajamčenih elemenata: tako se u narodnoj pesmi kaže da je Ivan Crnojević imao jednog sina Maksima, a istoričari pak tvrde da je on imao tri sina: Đurđa, Stjepana i Stanišu, kojega narodna pesma naziva Maksim 127). Osim činjenice da se taj Maksim poturčio i postao Skendenberg i kao takav bio sandžak u Crnoj Gori do g. 1528, nema u toj pesmi ništa istorično, kaže T. Maretić 128); poznato je još samo to da je Maksimov (Stanišin) brat Đurađ bio oženjen Mlečankom, Jelisavetom, iz porodice Erico (Errizzo) 129).
Pesnik predavač ima još nešto da kaže povodom te pesme, u kojoj se lepo vidi kako pesnici zamišljaju odnos Srbije i njenih stanovnika prema istoku i zapadu. Grčko carstvo ne postoji za njih; govore samo o caru kao ozbiljnoj i mudroj ličnosti. Ne govore ni o grčkim vitezovima, nego samo o grčkoj crkvi, što se vidi po tome što pesnici iznose na scenu crkvu [tj. goru] Atos. To su slovenski Delfi ili Lezbos, gde se nalazi mnogo crkava i manastira, a ima oko „six mille” (u poljskom, 600) monaha. „Le célèbre Siméon est enterré dans une de ces églises; mais on n'a pas voulu lui élever un monument de peur qu'il ne fût profané par les Turcs” (273. — „Sv. Simeun sahranjen je u jednoj od tih crkvi, ali mu nisu hteli podići spomenik iz straha da ga Turci ne bi obeščastili”). Od srpskih careva nasledili su ruski carevi zaštitništvo nad manastirima na Atosu i nad svima zemljama pod istočnom crkvom. — Te vesti nije predavač sve našao, kako izjavljuje, u narodnim pesmama, nego jednim delom u Talfije, jednim u Šafaržika. Talfija na str. 289 prve knj. govori da je Nemanja umro u Hilendaru, ali ne kaže da je tu i pokopan; dalje, u bel. na str. 288 I knj. našao je predavač podatke o gori Atosu. Slično kao i Talfija, govori i Šafaržik u Starožitnostima, 646. Nije tačan samo podatak da je krajem XII v. bilo neke opasnosti od Turaka.
Srbi zamišljaju zapad kao polje romantičnih avantura i viteštva; „c'est un pays de chevalerie” (273); na Latince potseća ih junaštvo i kršćanski duh u vlastitoj istoriji. U srednjem veku bili su i oni povučeni strujom krstaških pohoda, koji su prošli i kroz njihove zemlje. Za vreme prvog pohoda kroz Srbiju, nemačke vođe skupljale su vojsku protiv nevernika. Nemci su, uglavnom, bili dobro primljeni, iako su imali okršaja s gorštacima (Talfija o tome govori na str. XI—XII: to je bilo g. 1182, kad je kroz Srbiju prolazio Henrik Leopold Saski). Ranije su kod Srba zapad pretstavljali franački vitezovi i kraljevi [u narodnim pesmama nemamo nikakvih podataka o tom]; sada, u epohi Crnojevića, njihovi pojmovi sasvim su se promenili: „Venecija je postala reprezentantka bogatstva, umetnosti i moći zapada” (170). U toj vojničkoj državi vlada dužd, koji od svoga bogatstva izdržava flotu i vojsku u kojoj ima i slovenskih trupa. Njegovi sinovi i uopće cela porodica velike su ličnosti. I eto, s kćeri takvog dužda odlučio je Ivan Crnojević da oženi sina Maksima. Mickjevič sada čas navodi čas priča sadržaj pesme, a pritom stavlja svoje primedbe; ovde nas baš one zanimaju.
Vredno je — po predavaču — pažnje to što se dužd u narodnoj pesmi izražava s velikom uglađenošću, preti se Ivanu bez uvredljivih reči, govori diplomatskim jezikom („il menace, mais en diplomate, par une phrase obscure”, 275): ako Ivan ne održi reč, mogao bi imati neprijatnosti (171; „mais s'il n'en est pas ainsi, tu peux toujours venir; mais ton départ d'ici ne serait peut-être pas sans quelques désagréments”; „ali ako to ne bude tako, ti uvek možeš doći, no tvoj odlazak odavde možda neće biti bez nekih neprijatnosti”, 275). Dužd u narodnoj pesmi govori ovako (i to baš ne tako „obscure”):
„Ako l’ tako to ne bude, prijo,
Hoćeš doći, al’ ćeš grdno proći” (Vuk, II, 88, 55—56).
„Svi kritičari [u francuskom tekstu još: „qui examinèrent se poëme...”, 275] vide u toj pesmi naročiti karakter mirnoće, umerenosti, i razboritosti” (171). Čak i tamo gde junaci govore silovitije („wybuchają gwałtownie”, 171; „avec passion”, 275), njihovi izrazi, iako su katkada oštri, tvrdi, u celini su ipak razumni i logični. Nasuprot tome, u današnjoj poeziji svuda vlada strasno uzbuđenje („la passion”); ispod prividne mirnoće izbija unutrašnji nemir (171; „on peut aperçevoir, malgré la froideur des phrases, un désordre intérieur dans les idées”. — „Može se opaziti pored hladnoće rečenica (izraza), unutrašnji nemir u mislima”, 275). Ta ozbiljnost i mirnoća dolaze od karaktera naroda. Putnici (u franc. „le voyageur”, 276) videli su da su Srbi, a naročito gorštaci, na svojim skupovima tako ozbiljni i strpljivi kao divlji junaci Kupera. — Tu predavač navodi postupak parničnih strana pri mirenju zbog krvne osvete, o čemu Vuk pripoveda u Montenegro (37); Mickjevič je to nazvao „većem” („porada”; „dans leur conseils”, 276). Predavač, dakle, želi da suviše strasnoj, neobuzdanoj, a često i izveštačenoj poeziji novijih pesnika romantičara (jednog, recimo, Slovackog, ili Bajrona) suprotstavi klasično mirnu, prirodnu, zdravu poeziju prostog naroda. Što se pak tiče kritičara koji su pisali o Ženidbi M. Crnojevića, mislim da se to odnosi na Fatera i Ekštajna. Prvi je već u pominjanom članku govorio nekoliko reči i o toj pesmi i o načinu kako ju je Vuk zapisao od Milije (LIX—LX). Posle opširnog izlaganja Fater daje parafrazu pesme Die Hochzeit des Maxim Cernojewitsch (LXI—LXXII). Faterov komentar odnosi se na razne varijante u pevanju pojedinih mesta; jedino za opis sakupljenih svatova kaže da zaslužuje da se uporedi sa sličnim opisima klasičnih pesnika (LXIV); inače on ne zapaža ono što govori Mickjevič. — Ekštajn je također, prema Vojislavu Jovanoviću („La Guzla..., 178), parafrazovao tu pesmu: „Et fit une excellente analyse de la ballade des Noces de Maxime Tsernoyévitch” u Le Catholique; tu su dati i članci i fragmenti pesama. Časopis mi, na žalost, nije nikako bio pristupačan, pa ne mogu reći koliko je Mickjevič uzeo od Ekštajna, i koliko se to pokriva s onim što Mickjevič govori 130).
Kad je Ivan Crnojević — nastavlja predavač komentar — predložio družbi da kao mladoženja pođe Miloš umesto boginjava i nagrđena lica Maksima, niko nije smeo podupreti taj zahtev, jer su se svi bojali da uvrede Maksima, znajući da je on „po majci ubilačkog roda i gotov da se krvavo osveti” (177; „... dont on connait la nature violente, et qui descend... d'une race sanguinaire, par les femmes”, 283). To se odnosi na ono što narodni pevač kaže: „Ne smijahu kićeni svatovi, El’ je Maksim krvničko koljeno” (stih 645— 646) 131). — Povodom toga što Miloš Obrenbegović traži sve obećane darove za sebe, predavač smatra da je to karakteristična crta junačke pesme, te potseća na svađu Agamemnona s Ahilom zbog deobe plena (178). Narodni pesnik slika bitku zavađenih Crnogoraca zbog darova gigantskim crtama, stvara nešto slično borbi, koja se nekada u toj zemlji vodila između Lapita i Centaura (franc., 288; u polj., 181). — Maksim i brat ubijenog Miloša („Jan Obernowicz”, 182; francuski tekst nema) otišli su u Carigrad te se poturčiše: Jan je postao Mahmudbeg, Maksim—Skendenberg; prvi je dobio „rodni Dukađin” (ne „Dukaszyn”, 183), drugi „Skadar na Bojani” (Vuk, II, 88, 1220); poljski tekst: „okolicu Bojane i Skadra”, 183 132); u francuskom tekstu nema tih imena). U Vukovu delu o Crnoj Gori nalazi se drukčija narodna tradicija o poturčenju ne Maksima, nego Ivanova trećeg sina Staniše (15; u narodnoj pesmi to je Maksim; v. napred!). Maksim [u stvari, dakle, Staniša] doveo je u zemlju Turke, koji su ratovali sa svojom braćom. Vladika je „u prošlom stoleću” načinio tamo kao neku „bartolomejsku noć”, te je zemlja očišćena od muslimana (184). Mickjevič posle toga kaže da zbornik crnogorskih pesama još nije završen, a ne zna se da li je taj „bartolomejski događaj” dao inspiraciju za kakav junački ep. On sumnja u to, jer se epopeja od XV veka i u Crnogoraca, kao i u podunavskih Slovena, drobi na „sitne romanse” (184; „à se dissoudre en petits romans”, 291). — Mi danas znamo da je o tom događaju ispevano dosta narodnih pesama, a osim toga, kao što je poznato, on je nadahnuo velikog savremenika Mickjevičeva, Njegoša, da nekoliko godina kasnije ispeva jedno od najboljih dela jugoslovenske književnosti. U tim sitnim „romansima” glavni činilac u delovanju osoba jeste porodično osećanje; „la familie est se qu'il u a de plus sacré pour le Slave: c'est son monde” (291; „porodica je najsvetija za Južnog Slovena: ona je njegov svet”; poljski tekst ne odgovara sasvim tome). — Otac („baba”; — predavač kaže da se ta reč nalazi u Vukovu Rječniku; tamo je „babo”) vrlo je poštovan. Uzrok tome poštovanju kod Turaka jeste strah, a i religija, a kod Slovena, gde mnogoženstvo nije uništilo toplije porodične veze, jeste ljubav. Posle oca i matere, koja također savetuje u važnijim prilikama (aluzija i zaključak s obzirom na savetovanje carice Milice i „svjetovanje ljube Ivanove”, tj. Ivana Crnojevića; inače, ja mislim, da toga nije bilo), dolaze braća. Kao primer bratske ljubavi navodi motiv iz pesme Predrag i Nenad (II, 15; naslov pesme nije naveden). Braća i sestre plaču, ako nemaju kime da se zaklinju. Cela porodica istupa sa svojom pratnjom u svečanim prilikama, tj. u svadbama i bojevima. Njoj pripada i drug („compagnon d'armes”, 292; ili „brat przybrany”—„odabrani brat”; u Talfije „erwählte Bruder”, I, 283); „otkud god poticao taj običaj [pobratimstva], poznat u Makedoniji i Tebi, sigurno je da su ga Sloveni imali od najdavnijih vremena” (184); danas još postoji taj običaj u Srba, Bugara i Albanaca. Talfija o tom kaže: „So scheint es erlaubt zu seyn, jenen Gebrauch der Serben (und Bulgaren) aus urältester Zeit abzuleiten” (I, 283; Talfija citira Fortisovo Putovanje u Dalmaciju i Lucijana Toksarisa — Wielandische Uebersetzung, Theil IV, — koji govori o tom običaju kod Skita; 283—4). Osim Talfije, Mickjevič je možda zagledao i u Vukov Rječnik (kod „pobratim”), ali ne znam gde je uzeo podatak da u ratu jedan pobratim služi drugom kao konjušar. — To što je dosada rečeno o porodičnom životu Južnih Slovena, rezimiraću rečima Klarnerovičeve: „Porodično osećanje smatra Mickjevič, slično kao i Sapjeha, kao glavnu osobinu psihike Južnih Slovena. Ono je glavni pokretač njihovih dela i najviši moralni zakon... Kao tip naroda koji je u tom pogledu najviše slovenski, uzima Crnogorce, jer su oni na svojim nedostupnim visinama uspeli da sačuvaju u čistoći davne rodne tradicije, netaknute od ikakvih spoljnih uticaja...” 133)
Kršćanska i turska porodica, po predavaču, različne su; različan je i odgoj dece, a to baš čini da nema monotonije u opisu raznih ženidaba. Mickjevič dobro zapaža da time nastaju razni zapleti, borbe i sl. O muslimanskoj devojci, zatvorenoj u kući i neviđenoj od mladoženje sve do svadbe, ipak se često raznosi glas kao o lepoj devojci: ovaj ili onaj paša — pročuje se — ima divnu kćer, koju ni zrak sunčani nije video (kažu pesnici). Tada se kršćanski junak upušta u avanture da zadobije tu lepoticu. Odlazi paši za janjičara (aluzija na drugu varijantu Ženidbe St. Jankovića, III, 22, u kojoj Stojan ide da služi Sinanagi u Udbinu kao sluga — ne kao janjičar, a to zato da bi oteo „Zlatiju djevojku”? 134), polazi mu katkad za rukom da osvoji srce i ruku njenu, a neki put joj na cilju već otkriva fizičke i moralne nedostatke, i zbog toga nastaju novi zapleti. Na što tu predavač aludira? Na postupak Marka Kraljevića prema Arapci devojci, koja ga je spasla iz tamnice, a posle ju je ujutru posekao kad je video da je crna (II, 63)? — Kao primer takvog „romansa” navodi pesmu Ženidba Stojana Jankovića (III, 21). U Vukovoj knjizi ima oko 20 sličnih romansa; jedna od njih opisuje dvoboj, predmet mnogo puta obrađivan u viteškim „romansima” („dans les romans de chevalerie”; 297). Predavač kaže da će ipak citirati neke odeljke da se vidi kakav je međusobni odnos Slovena i Turaka, koji nastupaju u toj pesmi. Tu govori i o p. Bajo Pivljanin i beg Ljubović (III, 70). Iz Mickjevičeva izlaganja nije jasno zašto on smatra da ima samo 20 pesama ovakve vrste u Vuka.
Navedene pesme („poemata”, 190; „les poëmes”, 299) imaju po dve do tri stotine stihova. Ženidba M. Crnojevića vrlo je duga, te ima oko 13 stotina stihova (zapravo 1227). Uzima li Mickjevič ovde u račun i junačke i „romansne” pesme? Ja mislim da uzima, jer kaže „les poëmes”. Predavač, dalje, postavlja pitanje: kako su se tako dugačke pesme, katkada s više od 1000 stihova, mogle sačuvati preko tri stotine godina, idući od usta do usta? Nekadašnji protivnici Vukovi i Volfovi u homerovskim diskusijama — kaže predavač — pitali su kako je varvarin mogao zapamtiti toliki broj stihova. Razumljivo je to u lirskoj poeziji, gde se štošta može promeniti i preinačiti; ali u epopeji (sic) ima osnova, potka („un canevas”), ima materijalnih delova, od kojih se ne može otstupiti ili koji se ne mogu preinačiti („il u a des parties essentielles, pour ainsi dire matérielles, que l'imagination ne peut pas déplacer...”, 299); takvi elementi jesu nabrajanja imena ličnosti, mnogih vojski, imena mesta, rodoslovi, opisi položaja itd. To je baš ono što umetnički pesnici ne mogu imitovati: tzv. katalog Tasov i opisi Skotovi dosadni su i teški, a to zato što čovek ne može verovati da su „istinski dok se, naprotiv, istorija s pouzdanjem oslanja na predanje Homerovo i na naše narodne pesme”. „Da bi se dakle, objasnio taj neobični primer pamćenja, potrebno je poznavati istoriju i sve pojedinosti položaja toga naroda”; jedino vežbanjem, tj. ponavljanjem, uvežbavanjem, ne može se objasniti to pitanje. Mickjevič zato smatra da „Sloveni imaju naročiti dar pamćenja prošlosti: oni su privezani uz nju” (to se odnosi na Južne Slovene; predavač, kako se to već moglo opaziti, upotrebljava kao naziv za Južne Slovene samo Sloveni „Słowiane”, „les Slaves”). Oni, dakle, imaju prošlost stalno pred očima; „njihova fantazija kao da stanuje u prošlim vremenima, stalno ih gleda i uvek je spremna da tajno šapće ne samo o pesničkim tradicijama nego i o vrlo prozaičnim, hladnim, svagdašnjim stvarima” (190—191). Čak i u sudskim procedurama savetnik im je prošlost; pamćenje staraca služi im kao arhiv. Tu Mickjevič navodi primer iz Vukove knjige (naravno, ne citirajući je, ali naznačivši izdanje; Vuk, 37) o svedočenju staraca (kod Vuka samo jedan) o slučaju jedne devojke koja je bila uvređena od mletačkih vojnika („un Venitien”); u pojedinostima navod nije sasvim tačan. Drugi primer naročitog pamćenja Slovena (Južnih) jeste to što Ivana Crnojevića njegovi zemljaci nazivaju svojim starim Ivanom, kao da on još i sada živi među njima, što dovodi često u zabunu strance. Vuk o tom kaže ovako: „Uspomena na Ivana Crnojevića u Crnoj Gori je još i sada tako svježa kao da je jučer vladao” (13). Navod u pogledu „starog” Ivana nije sasvim tačan; zatim, Ivan nije umro na početku XV veka (149), nego na kraju. Vuk još kaže da je Ivanov otac vladao u prvoj polovini XV veka (10).
Misao Mickjevičeva da se bez te živosti pamćenja ne može zamisliti stvaranje epopeje u narodu (191), bez sumnje je tačna, kad se očisti od romantičarske primese, jer se pevači, kako nam to svedoče istraživanja prof. Murka 135), odlikuju neobičnim darom pamćenja. Ali predavač inače nije svuda na pravom putu, a i nedosledan je. U XVI lekciji upoređuje stvaranje narodne pesme sa stvaranjem homerovskih pesama. Čitava poezija sastoji se od manjih odlomaka, koji međusobno nemaju nikakve veze, ali se odnose na jedan predmet. U tim odlomcima ili pesmama ponavljaju se neke misli ili stihovi, „koji su odliveni jednom zauvek”, te ih narod stavlja svuda, a sam tekst pričanja stalno pomalo preinačuje, dodaje štošta ili ispušta, tako da se ne zna što je tu novo, a što je staro. To prerađivanje odbacuje individualne crte, manir jednog pesnika; „na taj način, srpska poezija, čuvajući svoju unutrašnju sadržinu, a menjajući stalno oblik, ujedno je i starinska i mlada”, te živi životom čitava naroda (140). — Navedeno se prilično slaže s onim što je Vuk rekao u predgovoru I knj. lajpciškog izdanja (1825): „Jedni pjesama različno pjevanje po narodu pokazuje očevidno, da sve pjesme nijesu odma (u prvom početku svome) postale onake, kakve su, nego jedan počne i sastavi što, kako on zna, pa poslije idući od usta do usta raste i kiti se, a kašto se umanjuje i kvari, jer kakogođ što jedan čovjek ljepše i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje” (drž. izd., XLVI). Mickjevič je, verovatno, odavde preuzeo i misao o prerađivanju i menjanju pesama, ali iz njegova izlaganja ne vidi se sasvim jasno šta se menja: oblik ili sadržina; dalje, nije dovoljno objašnjeno kakvi su to stihovi koji se stavljaju nepromenjeni u sve pesme. U XX predavanju on je rekao da se ne mogu menjati imena mesta, osoba, nabrajanje vojski i sl., a to prema današnjem našem znanju o narodnim pesmama i njihovu životu nije tačno (pa donekle već i prema onom što je rekao Vuk o stvaranju narodnih pesama). Mickjevič je, dalje, rekao da se mislilo da su varvari sačuvali narodnu poeziju; prema ranije rečenom, dvorski pesnici stvorili su i održali grčku narodnu poeziju (epopeju). Kod nas, pak, svi pevači nisu bili jednake vrednosti, pa je i predanje bilo raznoliko; stvarale su se različne varijante, kontaminirale se razne pesme; danas čak znamo da isti pevač peva istu pesmu svaki put drukčije, a ne jednako 136). Predavač nije tako mislio, pa je zato rekao da se istorija s pouzdanjem oslanja na predanja Homerova i naše narodne poezije („pour tout se qui regarde la généalogie et la géographie”; „na sve što se tiče genealogije i geografije”, 300); to je, uostalom, ono isto romantičarsko shvatanje, koje se bilo u prošlom veku ukorenilo i kod nas, i protiv kojeg je bojovao I. Ruvarac. Petar Preradović dao je izraza tom shvatanju u p. Rodu o jeziku: sva je naša istorija „velik samo zbornik pjesama 137). Istoričnost starih pesama često je vrlo mala, dok su nove i najnovije pesme (u IV knj. Vukovoj) neretko samo novinarski izveštaji. Prof. Murko kaže: „Uopće uzeto, čitav ciklus o kosovskoj bitci g. 1389 jeste jedan mit, ali veličanstven mit... Manje više osnova mnogih pesama, pa i onih starih, jeste istorična, a novije pesme jesu više ili manje bliske istoriskoj istini” 138).
Pošto je tako završio izlaganje o „romansima”, Mickjevič kaže da se na prelazu između romansa i ženske poezije nalazi jedan srednji rod pesama, koji se može nazvati fantastičnim: „il y entre un élément merveilleux” (303). Taj element jeste vila, izmišljeno biće; ona je nešto kao genius, gnom ili silf. Pesnici je pretstavljaju kao devojku silne lepote. Leti po oblacima, opasno ju je sresti, akamoli smetati u njenoj zabavi. Nekada daje dobre savete putnicima, ali ih češće voli da zavede 139). Ne zna se otkud je uzeto to biće i kakav mu je cilj, a vidimo je već u najstarijim pesmama, koje dopiru čak do epohe Nemanjine; tako na pr., u legendi o zidanju Skadra. Posle ispričana sadržaja te pesme, predavač kaže da je Gojkovica „slovenska Nioba” (194). Za sam motiv uzidavanja kaže da ima tatarsko poreklo, jer se misao o uzidavanju ljudi ne slaže sa slovenskim običajima te potseća na javni običaj Mongola. — Prof. Mahal nalazi, međutim, taj motiv ne samo kod svih slovenskih naroda nego i drugde: on je internacionalan. Naravno, to predavač nije mogao znati, jer je uporedna etnologija još mlada nauka. Mahal kaže: „Dok je motiv o uzidavanju ljudi obrađen kod naroda na Balkanskom Poluostrvu pesnički, nalazimo ga drugde kao običnu priču ili praznovericu. Sa svih krajeva sveta, obrazovanog i neobrazovanog, doneseni su bogati dokazi koji svedoče o njegovoj općoj raširenosti” 140).
Druga mala fantastična pesma, „très gracieux” („vrlo nežna”; 306), opisuje pojavu mladića posle smrti; to je p. Braća i sestra. — O kugi („zaraza”, „la peste”) kaže da je Sloveni pretstavljaju kao ženu koja na bilo koji način želi da uđe u kuću i onda sve ubija (196). To potseća na ono što Vuk govori o kugi u Srpskom rječniku (str. 348).
Predavač dalje kaže da treba obratiti pažnju na to što Sloveni uvode u svoju poeziju pretstave iz kršćanske religije [misli li tu na „zarazu?”], a izbegavaju unošenje verovanja u „upiore” (le vampire); osim vile, koja u sebi nema ništa strašno ni duboko, ne nalazi se u pesmama nikakvo natprirodno biće; vampiri pripadaju narodnim bajkama i pričama. — Doista, vampira nema, koliko ja znam, u narodnim pesmama, ali zato ima dosta drugih čudovišta: aždaja, zmija, divova itd. Mickjeviču nisu bile poznate pesme u kojima se oni nalaze [pa ni Talfija ih nije prevela]. Zbog toga se ne bih mogao složiti s mišljenjem da vampiri nisu uneseni u pesme zbog straha koji bi mogli izazivati. Ja mislim da je tome uzrok u neprikladnosti takve teme u junačkoj pesmi (to je možda, ono što predavač tačno zapaža da „stil slovenski ne može biti gospodarom u tom predmetu”, 197).
Potrebno je još da se ukratko rekne koja reč o Mickjevičevu mišljenju o vampirima uopće. Ta tema ga je privlačila, te je o njoj govorio u dva maha: pre no što će predavati o nama (lekc. XV) i za vreme predavanja o nama (lekc. XX).
Vera u vampire — kaže predavač (lekc. XV) — pripada Slovenima, a od njih su je primili Nemci i Kelti, a tragova od nje ima u Rimljana i Grka. Grčki naziv vampira (ne kaže kako glasi) jeste prevod srpske reči krvopilac (u poljskom tekstu pogrešno krvopilca; u franc. nema); latin. stryx potiče od sloven. stryga, strzyga = „upiór”, vampir. To verovanje u vampire tako se kod Slovena usavršilo, da su ga neki učenjaci (u I izd. od 1843: „a naročito Malianowić”, 104) složili u sistem te ga naučno raspravljaju. „Malianowić je nedavno izdao jednu zanimljivu knjigu o tom” (126; franc. tekst: „Un écrivain, M. Malianowic, a publié récemment une dissertation très curieuse sur ces phénomènes”, 203; posle: „le savant M.”). Vampir ima dvostruku dušu i dva srca. Kad mladić odraste, počinje da instinktom pronalazi među drugim ljudima vampira. Oni se skupljaju noću te većaju o uništenju ljudi. Zbog toga se u Srbiji, Kranjskoj i Hercegovini smatra da su oni uzročnici raznih nevolja (glada, kuge), pa je zato za poslednje kolere bilo mnogo ljudi i žena ubijeno zbog pretpostavljenog vampirstva. — Poezija i priče pune su spomena o vampirima („il existe une infinité de contes et de poésies...”; 204), ima o njima pomena i u ozbiljnim kronikama; u narodnom predanju ima uputa kako da se čovek brani od vampira (,,da mu se otseku ruke i glava, pribije se čavlom u lesu i duboko se zakopa”, XV lekc., 126).
Odakle su uzeti ti podaci? „Malianowić” i suviše potseća na „Hyacyntha Maglanovicha” iz Merimeove La Guzla, a predavanje o vampirima na odeljak Sur le vampirisme; ali ja ipak nisam mogao naći sličnosti između Merimea i Mickjeviča i utvrditi neki direktni uticaj (Merime ne govori da vampiri imaju dve duše i dva srca; kod njega je drukčije opisano prepoznavanje vampira i odbrana od njih). Ja mislim da je u Mickjevičevo vreme morala izaći neka francuska ili nemačka, pseudonaučna, dakako, knjiga o vampirima, pod tobožnjim imenom „Malianowić”, koja je bila odjek Merimeova falsifikata, te da je Mickjevič iz nje crpao svoje podatke. U njoj su morala biti izložena narodna predanja o vampirima, o njihovim skupovima, naročitom govoru itd. (predav. XX, 196-7) 141). Osim toga, Mickjevič spominje da je i jedan češki autor izdao nedavno jednu knjigu o vampirima, te daje primer iz nje. Konrad Gurski, koji je ispitao odnos između Mickjevičevih predavanja i češke književnosti nije mogao naći koja je to knjiga, što bi, svakako, bilo vrlo zanimljivo znati 142).
Kao što se iz toga vidi, Mickjevič je rado govorio o praznoverju Slovena, videći u njemu, verovatno, ostatak mitologije slovenske. Ali on nije sasvim dosledan: najpre je rekao da vampira ima u poeziji, a onda je to odrekao; na str. 127 govori o dva fantastična bića u slovenskim bajkama: to su vila i „div” („Dziwo”), a na str. 196 spominje samo vilu; kao što sam već rekao, pesme o divovima nisu mu bile poznate.
*
Po mišljenju predavačevu, svi događaji, bili oni važni ili svakidašnji („tantôt graves, tantôt naïves”—„sad ozbiljni sad, naivni”; 302), pričani su plemenitim stilom, te je, pored ozbiljnosti, i plemenitost njihova odlika, što su opazili kritičari odmah po pojavi Vukovih pesama u Francuskoj. Na pitanje kako da u toj poeziji nema ništa grubo (vulgarno), baron Ekštajn je odgovorio da grubost nastaje u gradovima, a seljački se narod izražava „avec noblesse”. Već je rečeno da je Ekštajn napisao u Le Catholique dva članka o narodnim pesmama. Njegovo je mišljenje danas, dakako, zastarelo, rusoovski-romantičarsko, ali ću navesti, prema citatu u knjizi V. Jovanovića La Guzla..., odeljak koji potseća na ono što govori Mickjevič: „U poeziji koja je ponikla u Bosni i Dalmaciji postoji plemenitija uzvišenost, s više nežnosti i čistoće, a u načinu izražavanja ima više delikatnosti i izabranih reči... U srpskim pesmama ima, kao i u germanskim, dela punih prostote, hrapavosti, brutalnosti: ali opisivanje tih dela kod Srba uvek je uzdignuto plemenitošću („la noblesse”) i dostojanstvom stila („la dignité”), dok je kod Germana izražavanje hrapavo i divlje i nije nikada ublaženo” (Jovanović, 178—179). To je u ponečem slično izlaganju Mickjevičevu. — Predavač, dalje, misli da je s gradom vezan postanak farse i satire, a kako Sloveni [Južni?] nemaju gradova, kod njih nisu mogli postati ti književni rodovi. „Satira uopće — kaže on — nije svojstvena Slovenima („la satire n'est point un genre slave” — „satira nije uopće slovenski rod [poezije]; 303), jer oni nemaju onog elementa potrebnog za nju koji se kod zapadnih naroda naziva dosetljivost, koja u sebi sadrži neku zajedljivost i mržnju („un fond de sentiments haineux et violents” — „pakosna i žestoka osećanja”; 303). Komediji i farsi osnov je dosetljivost, ako je ona dobro razvijena; u protivnom slučaju ona prelazi u karikaturu. Međutim, poezija uistinu narodna teži uzvišenosti, a ako promaši, onda greši u preterivanju, u nedorečnosti, ali nikada ne prelazi u smešno („elle devient quelquefois niaise, mais jamais elle n'est triviale”, 303). „Satira, uostalom, uvek označava epohu pada poezije, i na sreću slovenskih naroda, ona se još nije pojavila” (192). Ni u najveselijim pesmama, čak ni u političkim pesmama Čehâ [Kolara?], ne može se naći epigramatičnosti. — Kako nam objašnjava P. Hmjelovski, Mickjevič je smatrao da je satirična dosetka tuđa Slovenima, te da je ona vrlo niska stvar, jer ona ohlađuje i sprečava stvaralačku egzaltaciju; ona je rezultat čisto zemaljskog nastrojenja, suprotna je božanskom duhu, koji je kod Slovena razvijen jače nego kod i jednog naroda. Satira je keltski produkt, nastao u Rimu, ali ne od patricija, nego od italskog puka, poteklog od Kelta. Kad slovenski pesnici žele da stvaraju nešto u rodovima gde je potreban razvijen razum, oni moraju da se odreknu svoje prirode i da iz sebe iskorene božanski element, težnju čoveka uzvišenim sferama poezije. Zato satira nikad nije uspevala Slovenima, i verovatno da nikada neće ni uspeti 143). — Mickjevičeva estetika ima, dakle, u sebi misticizma: za Mickjeviča je izvor prave poezije samo općenje sa svetom duhova, a sredstva koja omogućuju vezu s tim svetom jesu intuicija i egzaltacija 144). Kad imamo, dakle, to u vidu, onda nam neće biti čudan zaključak i odnos Mickjevičev prema satiri u Slovena. Njegova pak, „glavna napomena o slovenskoj poeziji” u pogledu satire teško će se danas moći održati, jer su Sloveni dali u književnosti i te kako jakih satiričnih i komediografskih talenata. Da ne idemo daleko, treba se samo setiti sjajnog dubrovačkog komediografa Marina Držića, još boljeg Jovana St. Popovića, a u slovenskim književnostima, u ruskoj, Gogolja. Ali ti pisci, izgleda, nisu bili poznati predavaču. — Ne moramo se danas složiti ni s mišljenjem da satira označava pad poezije i književnosti. Ona je izazvana sociološkim faktorima: potrebom da se kritikuje moralno ili politički opalo društvo. Dakako da se ona često ne može držati na visini te prelazi u službu društvenih i političkih potreba određenog vremena, te kao takva gubi svoje prvotno značenje. U tome je Mickjevič imao nesumnjivo pravo.
Slovenskoj poeziji — nastavlja predavač u XXI lekciji — nedostaje komični i satirični element, ali ona ne isključuje veselost, „franche, pleine de finesse et de bonhomie” (311). Kao dokaz navodi šaljivu scenu iz junačke pesme o ženidbi Kraljevića Marka (II, 55). Odlomak o duždu koji je hteo da prevari Marka i da zavede njegovu verenicu i koji je zbog toga obrijao bradu, jeste komična scena. Grci također dovode u vezu početak svoje komedije s Homerom, koji je poslužio kao uzor Aristofanu. Pomenuta šaljiva scena u našoj narodnoj pesmi pričana je mirno i ozbiljno, „jer ne treba zaboraviti da to pričanje ide kroz usta slepih staraca, kojima bi bilo nedostojno reći neku krupniju šalu ili dvosmislenu reč” (199). — Kao što će se niže videti, mi danas ne mislimo da su narodni pevači bili samo slepci (to nije mislio ni Vuk), niti im možemo stavljati takav oreol čistoće, nevinosti i naivnosti. Zatim, u predgovoru I knjige Vukova lajpciškog izdanja čitamo kako „šaljivi starci i momčad spjevavaju ovake šaljive pjesme”, a pored toga nalazimo tamo dosta primera šaljivih, a bez sumnje i satiričnih pesama (XXXVII—XLV); pevači tih pesama nisu slepci. Osim toga, predavač nije objasnio zašto je Ženidbu Kraljevića Marka nazvao „junačkom pesmom” („poemat bohaterski”, 198; „poëme héroïque”, 311); pod nesvesnim uticajem Vukovim? Nije dovoljno jasno zašto je avantura duždeva nazvana „komičnom scenom”, kad je netom ranije predavač odricao komične elemente u slovenskoj poeziji; no znamo da je to mišljenje ipak donekle ublažio rekavši da u njoj ima veselosti.
Prikazavši tako junačku poeziju, a zatim „romansnu”, pa posredni rod ili vrstu pesama između romansne i pastirske poezije, tzv. „fantastične pesme”, predavač prelazi na „poeziju pastirsku ili žensku, nazvanu tako zato što nju gotovo isključivo sastavljaju i pevaju žene i mladež” („et jeunes garçons”, 310). Tim povodom govoriće opet o društvenom položaju žene, o čemu je već ranije govorio. Slovenska [tj. južnoslovenska] žena zatvorena je u kući te „nema nikakve uloge u političkom životu, nema značenja moralne, slobodne osobe”. Ona još ima istočne običaje i „nałogi” („habitudes”); „otuda dolaze njena skromnost i bojažljivost, koje se pokazuju u ženskoj poeziji”. Muž poštuje ženu kao svoju mater, kao mater svoje dece, kao drugaricu svoju. U poeziji koja opeva taj život nema prezira prema ženskom polu, kao što ga ima u poetskim delima više obrazovanih slojeva društva, a i više pokvarenih. U toj eposi, krajem XIV v., kad se u Evropi završava viteška poezija („la poésie chevaleresque”), a počinje „romans” („le roman'', 242; Mickjevič je tu, verovatno, mislio na roman u prozi, koji je tada doista počeo cvetati po padu viteškog epa; inače, taj naziv „le roman” označava u predavačevoj terminologiji epske pesme sa sadržajem iz viteškog života), — u to, dakle, vreme žena privlači pažnju samo dražima tela, zanima muškarca samo strastima. U antičkoj poeziji ona je drukčije gledana [nije rečeno kako], a još različnije u srpskoj, u kojoj nije više robinja, iako nema svetlosti kakvu joj je priznao germanski rod i nema oreola koji je kršćanstvo dalo idealu žene — Bogorodici.
Ženske se pesme pevaju samo u kućama ili na zabavama sakupljene mladeži, pa ih je silno teško pokupiti. One dolaze u javnost posredstvom slepih baba, koje u odnosu prema njima imaju istu ulogu kao starci prema epopeji. Ali dok starci katkad popravljaju kompoziciju („la composition” 313), dotle ih babe kvare, jer im oduzimaju njihov naročiti pečat (u polj. „aromu”), tj. muzikalnost stila, što je njihova glavna osobina (str. 199). U istoj lekciji, nešto kasnije, kaže da „stare žene kvare tekst pesama, a mlade devojke neće da pevaju, te s gnevom odgovaraju da one nisu slepe babe. Jedini način da se dođe do pesama jesu deca: privabljeno dete peva, a devojke popravljaju pogreške pa se tako dolazi do cele pesme” (207).
O toj stvari govori Vuk u predgovoru IV knj., štampane u Beču 1833 g., i odatle je Mickjevič crpao svoje podatke. Vuk tu daje „računa od ženski pesama” ovako (str. XXVIII— XXIX u predgovoru IV knj. državnog izdanja od 1896 g.) 145): kraljičke pesme dobio je od M. Rankovića iz Ostružnice, svatovske pesme u većini je zapisao „od neke babe Jelene” iz Ležimira (Vuk ne kaže da je bila slepa); „ostale pak ženske pesme prepisivao sam od različni žena i devojaka iz različni krajeva naroda našega... Ženske mi je pesme mlogo lakše bilo prepisivati od junačkije, jer su kratke, pa ko ji zna pevati, zna i kazivati, a mloga se može i upamtiti, samo dok se jedan put čuje; ali sam u skupljanju njiovom imao drugu smetnju. Mlade i devojke obično se stide pred tuđim ljudma pesme kazivati i pevati, i što se više mole, to se više zatežu, a uz to još sve su mislile, da ja pesme samo od šale i od besposlice tražim i pišem; zato su se ne samo najbolje pevačice često izgovarale da ne znadu, nego su mi gdekoje još odgovarale: ,Mi nismo slepice da vam pesme pevamo i kazujemo’. U takovim događajima dosta puta nisam mogao ništa drugo činiti, nego poklonim što malim devojčicama, koje još za taj stid ne znadu, te počnu pevati, a velike ji onda stanu popravljati (često karajući ji: ,Nije tako, đavole!’), dok se i one malo pomalo ne oslobode i ne obezobraze”.
Kao što se iz tog vidi, Mickjevič nije obratio jednaku pažnju na sve podatke, nego se zadržao samo na onom što su neke devojke dobacivale da nisu slepe babe: izostavio je i podatak da su se devojke i mlade žene posle oslobodile i obezobrazile, tj. stale pevati. Ono što kaže da starci popravljaju „kompoziciju” pesama, odnosi se, verovatno, na ono što Vuk govori o prerađivanju pesama (u predgovoru I knjige iz 1825 g.); ne znam po čemu zaključuje predavač da slepe žene kvare muzikalnost i tekst pesama. Dok Vuk kaže da je ženske pesme „mlogo lakše pokupiti” od junačkih, dotle Mickjeviču izgleda da ih je „neizmiernie trudno zebrać” (199).
Slično kao što su se za lirsku poeziju oduševljavali Grim i Gete, tako je njome oduševljen i Mickjevič. „Ništa nema ljupkije od stila tih pesmica”: on je bolji i lepši od stila junačkih pesama („il surpasse même la correction et la précision du style épique”, 313). „To je najveća savršenost do koje se mogao dići slovenski stil” (199; u francuskom drukčije: „la langue slave”...). Ta draž dolazi od čistoće običaja, navika, sklonosti. Pa kao što se ne mogu imitovati pokreti naivnog deteta, tako isto umetnički pesnik neće nikada moći dati devičansku nevinost slovenskih pesama. — Srpska romantičarska poezija pokolebala je i taj sud: B. Radičević, J. Ilić, Jovanović-Zmaj i dr. bili su pod jakim uticajem narodne poezije te su je s uspehom imitovali.
Lirske narodne pesme ne mogu se umestiti u školske deobe (neki ih dele na lirsku i na lirsko-epsku poeziju; da li tu misli na Vuka, koji govori da ima pesama koje su na granici između junačkih i ženskih? v. Vuk, I, XXXVII), a to zato što to nije ni lirska ni dramatska (sic) poezija. Takvih pesama nije bilo u Grka, te jedva da se neki ostatak čuvao u nekoliko fragmenata „grčke antologije” (199). „To su male sličice osećanja, koje nemaju nikakva cilja ni artističke tendencije” (po francuskom tekstu, 314). Sicilijanski Grci stvorili su, ugledajući se na svoje narodne pesme, idiličnu poeziju, Teokrit joj je dao dramatski karakter, ali je bio i suviše artificijelan; Moshus i Bion uneli su u nju lirski element, ali on se nigde ne nalazi „u onakvoj prvotnoj čistoći kao kod Slovena” (po francuskom tekstu, 314). Najviše udara u oči harmonija, odlično nađen oblik, „un rapport intime entre les sentiments et les paroles, entre les intentions et l'exécution” („intimna veza između osećanja i reči, (između) namere i izvršenja”, 314; poljski, 200). Pesnik sada navodi i parafrazira nekoliko pesama: za pesmu Srpska djevojka (Vuk, I, 599) kaže da je smatrana „comme la plus belle par tous nos critiques” (315; u poljskom: „od svih pisaca koji su pisali o toj poeziji”, 200) 146). Sličnih pesama imaju i Grci. — Pesmu Djevojka se tuži đulu (I, 392) smatra predavač nešto drukčijom; „ona se približava provansalskoj vrsti pesama” („ceci se rapproche du genre provençal” 316; u poljskom tekstu toga nema); takvih pesama je malo. Svoje mišljenje predavač nije potanje obrazložio. Druge pesme su mu proste, slične najstarijim grčkim [po čemu?]; to su: u Vuka, I, 483, 453, 524, 566, 557, 396, 533; osim toga, u francuskom tekstu nalaze se dve pesme, neprevedene na poljski jezik: La Trahison i La Séparation (317; u Vuka, I, 444 i 555). Predavač misli da se po ovo nekoliko pesama „može dobiti pojam o celom rodu”. To su, u stvari, primeri samo ljubavne poezije; ostale vrste lirske poezije (obredne i dr. pesme), izgleda, Mickjevič ili nije dovoljno poznavao, ili im nije pridavao veću važnost (pa ni Talfija ih nije prevodila). Najzad, među ozbiljnije pesme ubraja p. Kletve djevojačke (I, 368).
Predavač dalje ističe da „harmonija stila i sadržine u tim pesmama dolazi otuda što se one rađaju u trenutnoj inspiraciji”, spontano, i to ovako: „mladići i devojke na svojim šetnjama i zabavama izražavaju brzo, u nekoliko stihova, što se kome pre odazove u pameti ili u srcu” (203). Kad civilizovani čovek vidi lepu prirodu, on traži olovku da nacrta pejzaž ili zove drugove da s njime uživaju i dive se prirodnim lepotama; Srbin, međutim, zapeva stroficu. Ako je stvorio istinsku poeziju, ona se otiskuje u duhu, ne zaboravlja je ni autor ni slušaoci. Kao „mot” u Francuza, tako i u Srbiji, „svaka poetska slika, svaki muzički spev, postaje javno dobro, saznavaju ga svi”. Nema čoveka koji bar u jednom trenutku nema stvaralačkog nadahnuća, a od uspomena na takve trenutke nastaju pesme [te rečenice nema francuski tekst]. Ali te pesme često nisu ništa drugo do goli motivi; to su samo prvotne klice poezije, rudimentarni počeci umetnosti. Artista, nasuprot, može, a često i mora, razvijati motive da ne bi pao u recitovanje i manir (204; franc., 321). — „Kao što nam epopeja [epske pesme] slovenska [dakako južnoslovenska] omogućuje da zamišljamo što su bile rapsodije pre Homera, tako u ovim pesmama vidimo istoriju idile kod Grka”. Najzad, u toj primitivnoj poeziji sadržaj i oblik su jedinstveni, usko spojeni; različnost stila javlja se razvojem umetnosti.
Dosadašnja izlaganja predavačeva o postanku i stilu lirske poezije više su rezultat intuicije, nego proučavanja pesama i mršave tadašnje literature o njima. Ipak mislim da njegovo razvijanje o postajanju lirskih pesama ima osnov u Vuka, koji ovako govori: ženske pesme „pjevaju ne samo žene i đevojke, nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora...; i zato se u pjevanju ženski pjesama više gleda na pjevanje, nego na pjesmu, a u pjevanju junačkije najviše na pjesmu...” (I knj., XXXV). — Zatim, upoređivanje narodne poezije s grčkom idilom nije suviše srećno, jer je njihov psihološki izvor i priroda njihove inspiracije drukčija.
U slovenskoj poeziji — nastavlja predavač — dodiruju se sve vrste stila: u samom obliku nema suprotnosti, iako ima promena prema osećanjima i mislima; nema čak ni oštrih prelaza, nego su nijansirani. Dok se, na pr., kod Francuza ne bi mogli staviti Beranžeovi stihovi pored Rasinovih i Kornejevih, dotle se „odlomak ženske pesme odlično sliva s junačkom, ako je ritam jednak”. — To bi se mišljenje moglo primiti s izvesnim ograničenjem, ali je teže prijemljivo mišljenje da se junačka poezija lako menja u dramu, ako se podeli na razgovore i odeljke. Kao dokaz za to navodi predavač da je jedan talentovani slovenski autor („de beaucoup de talent”, 322), Milutinović, izdao tragediju, „koja je imala velik uspeh”. „U toj tragediji ima mnogo potpunih mesta pesme o bitci na Kosovu Polju. Reči Lazarove i odgovori njegove žene davani su od reči do reči. Pesnik je u svoje delo uneo čak i ,kamerton’ narodne pesme, te mu je pošlo za rukom da celom delu da, pored kolorita davnih vremena, ton narodne prostote” (204, lekc. XXI). — Kako iz XVI predavanja trećeg godišta (4-IV 1843) saznajemo, ovde se radi o Tragediji Obilič'' (Lajpcig, 1837) od Sime Milutinovića-Sarajlije, koju je Mickjevič stavio u isti red s Puškinovom dramom Dimitrije Godunov i s Nieboskom komedjom bezimenog autora — Krašinjskog. Batovski, koji je upoređivao tekst Obilića i narodnih pesama: našao je nešto sličnosti između njih 147).
Ritam [ne stil!] lirskih pesama vrlo se razlikuje od ritma epopeje [tj. epskih pesama], — Ne znam zašto predavač tvrdi da se gotovo svi grčki oblici, počevši od najprostijih metara pa sve do veštačke građe alkejske i safičke strofe, mogu naći u njima (205). Ja mislim da je tome mišljenju bilo izvor jedno krivo shvaćeno mesto u Vuka, koji je u predgovoru knj. I (str. LXIII—LXIV) govorio o različnim „mjerama” ženskih pesama, pokazujući da ima različan broj slogova u pojedinim stihovima, te ih je delio na stope i odmore.
Ženska pesma — nastavlja predavač — lako se uzdiže do ozbiljnog tona tragedije, a najlepše delo te vrste jeste pesma o smrti žene Hasanagine, — prva pesma koja je bila poznata u Evropi. „L'abbé Fortis l'avait entendu chanter, et en a donné une traduction. On l'a reproduite en français” (332; u poljskom netačno: „Kad ju je opat Fortis čuo, napisao ju je francuski, a kasnije se ukazaše drugi prevodi”, 205). Gete ju je preveo na nemački, zadivljen njenom prostotom. „Čudna je stvar da je Gete, koji nije znao slovenski, domišljajući se tekstu iz tri prevoda, otkrio svuda gde je bio pogrešan prevod te je načinio prevod najverniji od sviju” (205). Mickjevič ne kaže kakvi su to bili prevodi; mi danas znamo da je Gete imao pred sobom Vertesov nemački prevod, Fortisov talijanski i naš tekst, a original mu je poslužio u tome što je intuitivno osetio njegov ritam. Njegov prevod, dakako, nije bez pogrešaka. Ja mislim da je izvor toj vesti Talfija (ili E. Vojarova, koja je prevela i uvod Talfijine knjige) 148), koja kaže: „S neobičnom vernošću dao je Fortis, nasuprot ovome [tj. Herderu i njegovim preradama], u svojem dalmatinskom putovanju, jedan jedini pokušaj, onu žalosnolepu pesmu o prognanoj ženi Hasanaginoj, koju je uskoro posle toga upoznao nemački čitalac pomoću prevoda našeg majstora [Getea], a koja u svojoj veličanstvenoj prostoti ne dopušta da se ni na kakav način nasluti neki zaobilazni put preko talijanskog i francuskog jezika” (VII— VIII). Iz tog predgovora potiče, možda, i ona vest u I predavanju da se Gete i Herder u svojim Volkslieder nisu stideli prevoditi srpske narodne pesme, jer Talfi kaže da je Herder preveo neke pesme u svojim Volkslieder iz Kačićeva zbornika, u kome su se, prema Talfiji, nalazile narodne pesme, samo „verstümmelt, modernisirt, und unkritisch” („osakaćene, modernizovane, nekritično date”).
Hasanaginica je muslimanska pesma, jer Sloveni muslimani pevaju svojim starim jezikom, koji nisu napustili primajući islam. Posle parafraze teksta predavač kaže da ima mnogo takvih i sličnih pesama, ali, iako imaju više snage i tragičnosti, ipak nisu tako savršene oblikom kao Hasanaginica. U muslimanskoj poeziji nalazi Mickjevič sklonost ka preterivanju („une tendence à l'exagération”, 326), koja je svojstvena orijentalnim narodima i koja je bila „communiquée par l'Alcoran aux Slaves Bosniaques et Albanais” (326; poljski tekst: „...udeljena bosanskim i arbanskim Slovenima...”, 207). Misli tu pritiskuje oblik, i one se samo silom probijaju kroz njega. Kao dokaz služi mu pesma Travnik zapaljen očima (I, 659). Moglo bi izgledati da je to šaljiva pesma, ali muslimanski pesnik mislio je vrlo ozbiljno. „C'est le genre sentimental des poëtes musulmans” (326; poljski tekst toga nema). Ja mislim da tu Mickjevič nema pravo. — Na drugom mestu mati kara devojku što je uništila mir njenih sinova te se preti da će sinove zatvoriti u kulu. Devojka vrlo mirno odgovara „da će svojim pogledom probiti zidove, izvaliti železna vrata i srušiti kulu” (207). Narodna pesma, međutim, kaže samo ovoliko: „U mene su oči sokolove, otvoriću dvore javorove, Ja ću unić’ tvome Osmanagi” (I, 514). Mickjevič je dobro zapazio osobinu muslimanskih pesama da preteruju, ali je i sam katkada bio naklon tome. — Ovde ću još dodati da je u XX predavanju (191) naveo za ilustraciju položaja muslimanki, otimanih, krštenih i ženjenih od krišćana, pesmu Opet tvrđa u vjeri (I, 651), koja je muslimanskog porekla. Odnos muslimansko-krišćanski daje pesnicima dosta sižea.
O rasprostranjenosti narodnih pesama, skupljanju, o Vuku i pevačima, govorio je Mickjevič u dva maha: na kraju XVI predavanja (140—1) i pri kraju XX predavanja (207—209). Ali već je u prvom predavanju spomenuo narodne pesme i pevače: „Uz to sve postavimo ilirskog ili srpskog pesnika, slepog starca, koji je uz svoje gusle pevao rapsodije kojima su se oduševljavali takvi kritičari kao što su Grim i Ekštajn, a Herder i Gete nisu se stideli da ih prevode” (5—6). — Mi smo već videli da je predavač crpao neke podatke od Grima, Talfije i Ekštajna, pa zato i spominje ovu dvojicu; ovde hoću samo da istaknem da Mickjevič već sada prima ono rasprostranjeno mišljenje po kome su pevači bili živa slika i prilika Homerova: stari i slepi. U XVI predavanju razvija dalje to mišljenje: „Ti rapsodi, ti pevači, a često i tvorci narodnih pesama, slično kao i Homer, slepi su i ubogi” („...[ils] sont aussi chez les Serbiens des aveugles, chose extraordinaire” — „čudna stvar, oni su i u Srbiji slepci”, 227). „Ne samo u planinama nego i u ravnicama Srbije, slepac i pesnik su sinonimi” (141). „Ti slepci, prosjačeći prolaze kroz sela, zaustavljaju se pred svakom kućom i tu skoro uvek pevaju jednu rapsodiju” (franc. tekst; 227). Prosjačenje ih nimalo ne unizuje: „oni idu od sela do sela, pevajući molitve, pesme, a često recituju samo poetske pripovetke” (141). „Glavno gnezdo poezije te vrste jesu gorski krajevi, Crna Gora, Bosna i Hercegovina. Tu nastaju junačke pesme, gde ih narod ponavlja u svojim dijalektima, menjajući često samo neke izraze. Ali u ravnici se junačka poezija slabo prima, retko se tamo pevaju duže pesme; omiljene su priče ili istorije o razbojnicima, avetinjama i vampirima” (franc. tekst, 228). Vuk Stefanović Karadžić prvi je uznastojao da popiše pesme te ih je štampao 1814 i 1815 g. Vuk pripoveda kakvih je teškoća imao pri skupljanju pesama. „Prosjaci nisu hteli pevati pred čovekom koji je po spoljašnosti izgledao kao stranac. Pored toga, ako neki ima lep glas, obično zanemaruje junačke pesme, a više voli da peva muzikalnije pesmice” (141). „Ali najviše divljenja zaslužuju oni pevači koji samo recituju stihove uz pratnju gusala, instrumenta slabo harmoničnog („peu harmonieux”), koji ima samo jednu žicu. Oni pevaju stihove na recitativni način uz pratnju. Vrlo često pevaju samo odeljke gde su izražene vrlo žestoke strasti, a pričaju događaje koji su vrlo važni” (franc., 228; poljski tekst ne reprodukuje ovde dobro misli predavačeve, str. 141). Dalje govori kako Vuk priča o nekom starcu koji je znao „gotovo sve pesme svoga kraja i koji mu je diktovao veći deo njegove zbirke” (228). Bio je nekada putujući trgovac, ali zbog toga što je ubio Turčina, pobegao je u planine te je „postao hajduk” (229; samo francuski tekst; poljski nema) 149). „On je za vreme svoga boravka među Crnogorcima, svojim sunarodnicima, sabrao blago koje je saopštio Vuku” (229, franc. tekst; „...bio je primoran da se povlači po gorama, gde je svoju pamet obogatio ogromnim blagom narodne poezije” — poljski tekst, 208). Posle, u XXI predavanju, Mickjevič nastavlja svoje podatke o tom pevaču. Vuk ga je našao u bedi gde u grad nosi „snopove” („les fagots”) da bi se prehranio. On ga je onda uzeo u manastir gde mu je diktirao oko sto „de morceaux de poésie épique et de romans” (327; „... komada epske poezije i romansa”). On mu je ispravio mnogo pesama („de chansons”), „jer je on pevao i recitovao jednako dobro” („car il chantait et récitait également bien”; „... bo równie dobrze śpiewał jak mówił z pamięci”, 208). Na nesreću, u Srbiji se digne ustanak, te pevač ode tamo i pogine u borbi s Turcima. — Koliko su tačni podaci o Tešanu Podrugoviću — da je o njemu reč, ne može biti sumnje — videće se nešto niže 150).
Kad je Vuk bio na dvoru — nastavlja predavač — nedavno zbačenog kneza Miloša 151), nastojao je da okupi sve pevače iz zemlje. Vuku se naročito radilo o starcu „Milimu”, koji je „bio poznat kao recitator” Ženidbe M. Crnojevića, te je knez Miloš, koji je bio ljubitelj poezije, iako se jedva umeo potpisati, naredio da se ovaj dovede živ ili mrtav. „No kad su ga pronašli, Vukove se nade nisu ostvarile, jer je „rapsodista” bio vrlo star, nije hteo pevati bez rakije, bio je „sav isečen od sablje”, jer je dugo služio u „bandi razbojnika” [tj, hajduka], zatim, nije znao recitovati, nego je samo pevao, a nije dao da se prekida („il ne récitait pas, il chantait, et il ne se laissait pas interrompre”, 328). Zbog toga je nekoliko pisara moralo da hvata reči kad je on pevao. Kneževa svita, ljudi obrazovani u Rusiji ili u nemačkim školama, čudili su se čitavoj toj stvari, nisu razumeli čemu će poslužiti skupljanje „prostačkih pesama”, te su ismevali i Vuka i pevača. Napokon su uverili starca da to Vuk čini zato da bi s njim zbijao šalu, te ovaj pobegne iz dvora i više ga ne pronađoše. — Ovde se radilo o pevaču Miliji, ne „Milimu”.
Treći pevač, „također vrlo značajan” (franc. 329), bio je „hajduk po zanatu” („un brigand de métier”). Vuk ga je našao u zatvoru, gde je sedeo zato što je ubio ženu, koja je, tobože, bila veštica, te mu je urekla dete (to je bilo g. 1820). Od njega je zapisao „više pesama velike cene” (329; polj. 208—209). — Tu je reč o hajduku Stojanu.
Vuk Karadžić izdao je dosada četiri knjige pesama, a obećava da će izdati još 5 ili 6 knjiga. Citirane pesme — govori predavač — uzete su iz toga zbornika (207), koji je sačuvao bar uspomenu na poetično stanje tih krajeva (209). — Najzad, da dodam još i ovo: „Romantični duh koji je stvorio te pesme još je u punom cvatu, epski duh izgleda da je malaksao; romansi se još često sastavljaju i pevaju” („L'esprit romanesque qui a produit ces chansons est encore en pleine vigueur, l'esprit épique paraît avoir faibli; le roman, on le compose encore souvent et on le chante”; 327; poljski tekst slabije izražava tu misao; 207).
Svi ti podaci imaju manje više izvor u Vukovim predgovorima, samo su katkada malo preinačeni u sećanju predavačevu.
Videli smo već da je Mickjevič imao i upotrebljavao tri knjige pesama drugog, lajpciškog izdanja Vukova i četvrtu knjigu izdatu u Beču (1833). Predavač je iz Vukova predgovora mogao saznati (u I knj., a i iz citata Grimova u njemu) da je Vuk izdao već dve knjige pesama, g. 1814 i 1815 g.; vrlo je sumnjivo, kako je već rečeno, da je Mickjevič imao u rukama i izdanje iz tih godina, jer mu je teško moglo biti pristupačno. U predgovorima II izd. mogao je naći podataka o samom izdavaču, a isto tako i Grim, u predgovoru prevoda Gramatike (XVII—XVIII), kojim znamo da se predavač inače koristio, —govori o zaslugama Vukovim na jezičnom polju. Ali o tome Mickjevič ne pominje ništa. Idemo sada redom da vidimo kako se Mickjevič koristio Vukovim podacima.
O rasprostranjenosti i pevanju pesama Vuk govori ovako (I knj. drž. izd., XXXV—XXXVII): „Junačke se pjesme danas najviše i najživlje pjevaju po Bosni i po Ercegovini i po Crnoj Gori i po južnim brdovitim krajevima Srbije”. Tu svaka kuća ima gusle, te svaki čovek, pa i žene, umeju guslati. Po donjim krajevima Srbije (oko Save i Dunava) već su ređe gusle po kućama. „U Srijemu pak i u Bačkoj i u Banatu gusle se danas mogu viđeti samo u slijepaca (pa i oni moraju učiti u nji udarati, i mlogi ne pjevaju pjesama nego samo bogorade uza nji), a drugi bi se ljudi vrlo stidili slepačke gusle u svojoj kući objesiti; i tako po tim mjestima junačke (ili, kao što se tuda već zovu, slepačke) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slijepaca i po Bačkoj đekoji žena... Ženski pak pjesama mislim da ima danas najviše amo dolje (kud je manje junačkije [tj. u ravnici]) i u Bosni po varošima...” (XXXV—VI). „...Mi vidimo da pjesme junačke i danas postaju... Koliko sam ja do danas mogao doznati, junačke pjesme ponajviše spjevavaju ljudi sredoviječni i starci. Po rečenim mjestima, kud se danas junačke pjesme najviše pjevaju, nema čovjeka, koji ne zna nekoliko pjesama... Koji čovjek zna pedeset različni pjesama, (ako je za taj posao) njemu je lasno novu pjesmu spjevati. A uz to još i ovo valja znati, da seljaci po onim zemljama još nemaju ovaki briga ni potreba kao po rišćanskim državama, nego žive dosta nalik na ona vremena, što poete nazivaju zlatnim vijekom...” (XXXVII). Patrijarhalan način života, kako iz toga izlazi, bio je tada (pre više od 100 god.) sačuvan ne samo u C. Gori nego i u Srbiji. Još izrazitije Vuk govori o pevačima na str. XLVIII: „Pjesme junačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i ajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli”... Vuk dalje govori o pevanju putnika i hajduka i o dijalekatskim promenama prilikom putovanja pesama.
Iz toga proizlazi da pevači nisu samo slepci; nasuprot, u planinskim krajevima pevaju (odn. pevahu!) mnogi ljudi, a inače i hajduci i putnici. Mickjevič je imao anticipaciju o narodnim pevačima kao o slepcima, pa je zato uzeo podatke samo o slepcima, i to se često ad verbum slaže s Vukovim podacima, a po onom što je Vuk rekao o slepcima u Bačkoj, Sremu i dr., zaključio je da su slepac i pevač sinonimi. Zanimljivo je, međutim, da on pod uticajem Vukovih reči govori o postajanju „junačkih pesama” (141; „c'est là qu'a pris naissance la poésie heroïque...”, 227), iako posle kaže da epski duh slabi i da se pevaju još samo „romansi”. Međutim, „zlatna vremena”, tj. patrijarhalno-epski način narodnog života, koji uslovljava stvaranje narodne epike, nije još ni danas izumro u nekim krajevima srpskim, kako nam to pokazuju istraživanja prof. M. Murka 152). Anticipativno odeljivanje epskih pesama od „romansa” navelo je Mickjeviča na tvrđenje da postoji neki „l'esprit romanesque”, različan od „l'esprit épique”, da je ovaj izumro, a onaj da je još živ. U stvari, radi se samo o patrijarhalno-epskom načinu života, mišljenja, običaja itd. — Što predavač kaže da slepci pevaju i pesničke pripovetke, to se možda odnosi na slepačke pesme (Vuk, I, 133—154), ako to nije plod mašte Vrotnovskog, jer u francuskom tekstu to ne piše (franc., 227). Teško je reći gde je predavač našao da se u ravnici više vole bajke i istorije o hajducima (razbojnicima), avetima i utvarama; drugi se inače podaci o raširenosti pesama slažu s Vukovim. —
Vuk govoreći o Tešanu Podrugoviću (XLVII u I knj.; tu je Mickjevič našao da je on bio trgovac, ali ne putujući!, da je ubio Turčina) kaže o njemu ovako: „On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije ćeo) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama taki su ljudi najbolji; jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevači (osobito koji su samo pjevači) mlogi pjevaju i ne misleći šta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takima sam ja kašto imao muku)”. Osim toga, na str. LVIII, kaže da mu je pesmu o ženidbi Zmije-mladoženje pevao jedan pevač samo u odlomcima, a neka mesta mu je samo pripovedao, kao što je i sam morao učiniti (v. str. LI—LVII). Slično gore rečenome, Vuk ponavlja u predgovoru IV knj.: „Nikoga ja do danas nisam našao, da onako pesme zna, kao on [Tešan] što je znao. Njegova je svaka pesma bila dobra, jer je on (osobito kako nije pevao, nego samo kazivao) pesme razumevao...” (XI). U belešci br. 2 Vuk objašnjava: „Pesme se, i ženske i junačke, kazuju, kao kad čovek čita iz knjige, tako, da se poznaje i stih i odmor (caesura). Stari ljudi pesme deci više kazuju, nego pevaju. Sila ljudi i žena ima, koje je mlogo lakše izmoliti da pesmu kazuju, nego da pevaju” (XI). — Iz toga jasno proizlazi da Tešan nije pevao, kako to kaže Mickjevič nego je samo kazivao pesme, onako kao što se, recimo, govore pesme napamet u školi i drugde. Vuk je baš zbog toga imao muke s pevačima što oni nisu znali kazivati pesme, nego su ih samo pevali, a ne zato što je on izgledao kao stranac; Mickjevič je tu preneo na slepce i pevače ono što je Vuk rekao o stidu mladih devojaka i žena. I kako bi se slepci protivili da pevaju! — Zatim, Mickjevič je mislio da je pevanje uz gusle nešto drugo nego recitativ, pa je zato smatrao da su najbolji oni pevači koji samo recituju stihove uz pratnju gusala. On nije dobro shvatio Vuka koji govori da je za zapisivanje pesama najbolje kazivanje, ne pevanje; on je mislio da je „kazivanje” pojam za „recitovanje uz gusle” (tu će ponešto biti krivo i to što je Vuk rekao da Tešan ume udarati u gusle, a ne zna pevati, pa je Mickjevič pomislio da je on kazivao pesme uz gusle!). Možda se ono o pevanju osećajnih mesta a pričanju važnijih (mesta) odnosi na citirane reči Vukove o p. Zmija mladoženja? — Nije tačan podatak da pevači zanemaruju junačke pesme, a pevaju samo muzikalnije pesmice („ils [les aveugles] aiment mieux faire briller leur talent en répétant quelques strophes qui prêtent à la musique”, 228). Ne znamo koje i kakve su to pesme.
Nisu sasvim tačni i neki drugi podaci predavačevi. Tešan nije bio starac, nego je imao 40 god. (X str. u IV knj. Vukovoj); on nije bio u Crnoj Gori (bar Vuk ne kaže), a rodio se između (tj. na granici) Bosne i Hercegovine (I knj., XLVII); Vuk je od njega zapisao 22 pesme, a znao je „još najmanje sto junački pesama” (v. str. VIII—IX, XI u IV knjizi, Vuk nije zapisao od njega 100 pesama — kako kaže predavač — i nije po njemu ispravio lirske pesme). Najzad, Tešan nije poginuo u srpskom ustanku, nego su ga posle, kao kiridžiju u Bosni, isprebijali Turci, pa je od toga umro (knj. IV, str. X).
O starcu Miliji Vuk je govorio u predgovoru IV knj., pričajući koliko je morao moliti kneza Miloša da mu dobavi starca Miliju; isto tako Vuk govori da mu je Miloš okupljao na svom dvoru pevače, da mu je bio mecena i sl. (LXX u I knj.). — Mickjevič je i ovde zapao u istu pogrešku kao i s Tešanom: Vuk je imao muke s Milijom zato što on nije umeo kazivati pesme, nego samo pevati (osim toga je grešio što od starosti, što od rana). Mickjevič tačno kaže da on nije umeo recitovati (ali u našem značenju reči!), a pevati je umeo. Vuk, dalje, jasno kaže da je on sam zapisivao pesme, a nije bilo nikakvih pomoćnika (XV); zatim, Milija nije bio podbunjen protiv Vuka od obrazovane okoline Miloševe, nego naprotiv, od vrlo neobrazovane i proste, zbog koje je Vuk 1831 g. morao, tako reći, zauvek napustiti Srbiju i službu. Milija je otišao iz Kragujevca obdaren od kneza, a krijući se samo od Vuka 153).
Zanimljivo je što Mickjevič ne spominje Filipa Višnjića, pevača koji je bio homerovski slep, a već i postariji (kad je Vuk zapisivao od njega pesme, bilo mu je 50 godina). — Treći pevač na kome se zaustavila Mickjevičeva pažnja bio je „hajduk od zanata”: to je „neki Stojan hajduk”, kojega je Vuk našao u Kragujevcu u zatvoru, jer je ,,ubio nekakvu babu, za koju je mislio da mu je, kao veštica dete izela” (VI knj., XVII), pojela, dakle, ne urekla, kako kaže predavač. Vuk je od njega zapisao svega tri pesme. Što je on predavaču „vrlo značajan”, a što Višnjića uopće ne pominje, ja tumačim time što Mickjevič, čitajući srpskohrvatski tekst, nije mogao sve razumeti (do sličnog zaključka došao je prof. Ilešić analizujući odnos Mickjevičev prema Milutinovićevoj Tragediji Obilić; o. c., 28). Zbog nedovoljnog znanja našeg jezika Mickjevič nije imao pregleda svih stvari, nije mogao razlikovati manje važno od onog što je odista od značaja.
Podatak o Vukovim zbirkama uzet je iz Vukova predgovora, str. XXX, samo što Vuk ne obećava da će izdati još 5—6 sveski, nego kaže da bi mogao štampati, kad ne bi odabirao pesme, „još pet ovoliki knjiga”. Kao što je poznato, te pesme izašle su tek posle Vukove smrti, u državnom izdanju.
Pošto je tako obavestio slušaoce o Vuku, njegovu skupljanju pesama, pevačima i rasprostranjenosti pojedinih vrsta pesama, Mickjevič u XXII predavanju završava svoja predavanja o nama i o našoj narodnoj poeziji, upućujući one koji ne znaju slovenske jezike (u franc. „la langue slave”, 332), a želeli bi da se upoznaju s narodnom poezijom, na prevode, i to engleski Bauringov 154), a „još više na nemački Tereze Jakob — nazvane Talvj”. Iako njen prevod ne obuhvata ceo zbornik Vukov, ipak je „vrlo veran”. Posle toga izlaže kako je u Francuskoj poznati autor „Théâtre de Clara Gazul” izdao 1825—1827 g. anonimno „zbornik slovenske poezije, koji je izazvao veliku senzaciju u severnim zemljama” (333, u franc.). Mickjevič ne naznačuje ni naslova zbirke ni autora; nešto dalje pogrešno kaže da je „publikacija Forielova pobudila opće oduševljenje” (u franc., 333). Tu se, dakako, ne radi o prevodiocu novogrčkih pesama K. Forjelu (Fauriel), nego o Merimeu i njegovoj senzacionalnoj knjizi La Guzla, koja je izašla 1827 g. Predavač dalje govori o onom što je rekao Merime u I izdanju svojih mistifikacija o tobožnjem postanku ilirskih pesama i o „slavnom rapsodisti” „Maglanowitchu”. Slovenski pesnici, ne mogući dobiti originala, stali su prevoditi, ili bolje reći, „preprevoditi” francuski prevod. — O svome prevodu Morlach w Wenecji predavač ne spominje ništa, nego kaže da je pričanje o vampirima pobudilo sumnju („cette remarque excita nos soupçions”, 333); na osnovu onog što je ranije rečeno, na osnovu izjave Puškinove (vidi napred!), ja mislim da u momentu kad su Mickjevič i Puškin prevodili iz La Guzla nisu sumnjali u autentičnost teksta (kao što je poznato, u to je posumnjao prvi i jedini Gete). Puškin je posle toga preko Soboljevskog saznao da je to falsifikat te je pismo Merimeovo Soboljevskom objavio u svojim Stihotvorenija, knj. IV, 1835. U tom pismu Merime je rekao isto što i u kasnijem predgovoru II izdanja La Guzla od 1842 g. Predavač dalje kaže da je došlo do mnogih zloupotreba u imitacijama tako da niko nije hteo da veruje u postojanje slovenske poezije. To je moglo biti uzrok neuspeha istinskog, pravog prevoda gđe Vojar iz g. 1834; taj prevod je „vrlo veran, iako je načinjen prema prevodu Tereze Jakob” (prema francuskom tekstu, 334).
Posle rečenog ne može biti sumnje da je naš predavač znao o Merimeovoj mistifikaciji, o čemu je, na pr., sumnjao Leže 155). Po nagađanju Batovskog, Mickjevič je već od Getea mogao čuti o falsifikatu, a posle od Sergija Soboljevskog, koji je obavestio Puškina o čitavoj stvari s La Guzla (a s kojim se Mickjevič sastao 1837 g.; Vinogradov, o. c., 255), ili je to inače mogao saznati u Parizu (Batovski, o. c., 38); ali, pre svega, iz dela Puškinovih. O toj stvari imamo danas još jedno svedočanstvo. Žil Mišle (Michelet), profesor na Koležu de Frans, istoričar, napisao je Mickjeviču jedno pismo o gusli, moleći ga za objašnjenje povodom njegova prvog predavanja. „Niste li vi govorili o gusli kao o ilirskom instrumentu?” — pita on Mickjeviča pismom od 22 decembra 1840 g. „Uverili su nas da je izraz gusla skovao pisac de Clara Gazul, čiji je to anagram; ta mala stvar, bila je, uostalom, predmet jednog članka u Journal des Savants. Ako biste štampali svoja predavanja, hoćete li to malo objasniti? 156). Mickjevič mu na to odgovara da „gusla postoji u prkos skepticizmu veka”. Poznaje delce Merimeovo. „On [Merime] s mnogo duhovitosti je prevodio slovenske pesme koje uopće ne postoje, ali naslov njegova dela, La Guzla, slovenski je i izražava jednu realnu, opipljivu stvar, koju kod nas poznaje ceo svet i od koje jedan primerak postoji u Parizu, uprkos Journal-u des Savants” (pismo je od 23 decembra 1840 g.) 157). U odgovoru na to pismo, Mišle se izvinjava što je tražio objašnjenje, ali sam izdavač Merimeov potpuno izvesno je tvrdio da je gusla samo anagram od Gazul 158).
Time Mickjevič završava predavanja o „istoriji srpske literature do XIV v., tj. do vremena kad su se, kako se čini, počele stvarati junačke pesme i romantične istorije” („powieści romansowe”; 211; „les récits romanesques”, 334). Kasnije nije više opširnije govorio o našoj književnosti. Znamo već da je u XVI predavanju trećeg godišta govorio o Milutinovićevoj Tragediji Obilić: u istoj lekciji, nešto pre toga, ima nekoliko reči o Gundulićevoj Arijadni. On kaže: „Ostavili smo po strani u slovenskoj književnosti cenjenu Gundulićevu Arijadnu, koja nije ništa drugo nego libreto talijanske opere” (III, 158). — Mickjevič je imao u rukama izdanje od 1829 g.: ,,Ariadna poluſcjalostivo — prikaſagne spjevano od gospara Giva Frana Gundulichja”... u Dubrovniku, 1829 159). Mi, doista, i danas smatramo da je ta drama prevod tragikomedije Arianna od Otavija Rinućinija, uz koju je komponovao muziku Klaudije Monteverdi, te je kao melodrama prikazivana u Firenci, 1608 g., a Gundulić ju je preveo pre g. 1620. Inače, ona nije bila toliko cenjena kako to misli Mickjevič. U njegovu izlaganju ostala je po strani ne samo dubrovačko-dalmatinska književnost nego i pokrajinske književnosti Hrvatske, Srbije, Slavonije, o čemu je mogao naći podataka u Šafaržikovoj Geschichte. Ali ja smatram da on za vreme svojih predavanja prve godine nije imao Šafarikovu Geschichte, jer se u podacima o nama ne može nigde opaziti da ju je upotrebljavao. K. Gurski, ispitujući odnos Mickjevičev prema češkoj književnosti, pokazao je da se Mickjevič služio Šafaržikom govoreći o Česima i njihovoj književnosti, ali to se odnosi tek na drugo godište predavanja (predav. od 21-XIII 1841, 21-I 1842) 160). Prema tome, nemamo nikakvih razloga da smatramo da je Mickjevič imao taj izvor za vreme predavanja o nama. Zašto pak nije kasnije govorio, recimo, o Gundulićevu Osmanu, to je teško reći. Zato što ga nije poznavao? Što je u Šafaržika našao „Joh. Gondola”, a ne Gundulić? (Batovski, 254). O Gunduliću i njegovu Osmanu mogao je naći podataka i u navedenu delu Sorkočevićevu (Sorgovu) Fragments sur l'histoire... littéraire de Ragusa ili u Sorkočevićevu prevodu Osman, poème illyrien en 20 chants [c prevodom u prozi VIII i XIV pevanja], extrait de la Revue du Nord, bp. 8, 1838. Inače, može se postaviti gotovo kao pravilo da je Mickjevič govorio samo o delima koja je imao u rukama i koja je bar delimično čitao; izuzetak je učinio s Osmanom, kojeg je imao, ali nije izvesno da li ga je čitao. Mickjevič je postupao kao kritičar i kao ideolog, i s te tačke promatra razna književna dela; on nije literarni istoričar, iako je dobro poznavao poljsku, rusku, češku, pa donekle i južnoslovenske književnosti. Njemu nije bilo stalo do toga da dade sistematski pregled književnih pojava, jer ni njegova publika nije bila spremna za to; on ne može da ističe slaba dela, nego samo ono što je najvažnije, ideološki najzanimljivije 161). Njegova predavanja morala su biti i popularna, očišćena od istoričarske i filološke erudicije, spremljena za prigodan karakter slušalaca, a opet sastavljena tako da pokažu duhovna strujanja u slovenstvu. Mickjevičeva predavanja bila su — po mišljenju Tadeuša Grabovskog — „najbolja književna sinteza slovenskog sveta, a romantična kritika dosegla je u njima svoj vrhunac” 162).
Dodaću ovde još i to da je predavač naveo Vuka i u III godištu, u predavanju XIX i XX, ispitujući slovenske starine: „U davnim spomenicima, u narodnim pesmama, i u dragocenom rečniku Vuka Karadžića ima mnogo sporadičnih pojedinosti, iz kojih se može stvoriti celina slovenske tradicije”, i to o tome da je zemlja bila vlasništvo zajednice, općine; ta općina postaje samo Božjom voljom posle odluke veća staraca (ako bi se u nekom naselju našlo više porodica od sedam). — Nisam mogao naći potvrdu za to u Vukovu Rječniku, a navedena reč „siemia”, III 193, ne znači ništa. — Na drugom mestu čitamo da Vuk kaže da se prvi sin zove „prvi po grehu”, što pokazuje da kod Slovena postoji tradicija protiv prvorodstva, koja se sačuvala samo kod Srba. Vuk, međutim, u pesmi Kosovska devojka (II, 50, 37) ima stih: „Al’ po greku stara roditelja”, a u belešci objašnjava da je, čini se, po narodnom verovanju ženidba greh. O „prvom sinu kao prvom po grehu” nisam mogao naći izvor u Vuka.
Mickjevič na kraju svojih predavanja o nama i o našoj narodnoj poeziji dodaje još i ovo: „Taj narod, zatvoren u svojoj prošlosti („enfermé...”), bio je predodređen da bude muzik i poeta celog slovenskog plemena („de toute la race slave”, 334), ne znajući ni sam o tom da će mu to nekada doneti najveću književnu slavu” (211). Slično je tome pisao J. Grim u Wiener allgemeine Literaturzeitung (1815) o I knjizi Vukovih pesama (tj. o Maloj prostonarodnjoj pjesnarici), iako ne pretpostavljam da je to Mickjevič čitao i da je bio pod uticajem Grimovim, jer takvo mišljenje o Srbima, kao muzicima i pesnicima slovenskog plemena, bilo je konvencionalno u doba romantizma, pa i u Poljskoj: „Među svim slovenskim plemenima — kaže Grim — Srbi, sa svojim sočnim, nada sve muzikalnim (singbar) jezikom, odiskona su nadareni pesmom, napevom i pričom („mit lied, gesang und sage”), te se čini kao da im je dobro nebo htelo da nadoknadi oskudicu u knjigama (jednim) blagoslovom narodne poezije” 163).
Iz gornjeg izlaganja Mickjevičeva o narodnoj poeziji Južnih Slovena i o njihovim istorijskim prilikama i sadašnjem stanju vidi se da se on oduševljava Južnim Slovenima, ali ipak smatra da je njihovo stanje prelazna faza u istorijskoj evoluciji čovečanstva. Oni imaju u sebi večnotrajnih osobina, vrednosti, osobina iz praslovenskog doba, ali one moraju biti u budućnosti razvijene i dopunjene. Duh narodnosti kod njih je u pasivnom stanju, nedostaje im viši stepen produbljenja i diferencijacije duhovnog života, o čemu svedoči njihova pasivnost prema konfliktu u slovenstvu, personifikovanom u sukobu Poljske i Rusije 164).
Kao što smo videli, Mickjevič se u svojim predavanjima oslanja na više pisaca, citiranih i necitiranih: na Vuka u raznim spisima, Grima, Talfiju, Šafaržika, Fatera, Ekštajna, Vojarovu i dr. U tom njegovu navođenju i u njegovim podacima mogu da se nađu i neke netačnosti; kako kaže dobar poznavalac njegova dela, P. Hmjelovski, Mickjevič je i inače, ne samo u predavanjima, navodio tuđa mišljenja, ali ih je navodio napamet, spajajući s njima i svoje poglede i generalizacije; Hmjelovski, dalje, ističe da je Mickjevič često grešio u netačnom navođenju godina ili citiranjem napamet; ali tako obično postupaju živi i poetski duhovi, pretvarajući sve utiske u svoju bezuslovnu svojinu i odnoseći se prema njima ne kao objekt nego kao subjekt” 165). — Ako Mickjevič nije imao ljubavi za solidan naučni, kabinetski rad, on je imao mnogo upravo pesničkog i umetničkog oduševljenja za pesme koje su izazvale priznanje ljudi kao što su Gete, Grim, Kopitar, Fater, Bauring, Talfi itd. Kako je on bio filosof koji iz pismenih i usmenih spomenika izvlači neke opće zaključke koji se odnose na duh čitavog naroda, on nije kako to postupaju i čine literarni istoričari i filolozi 166) — dao pregled svih pesama Vukova zbornika, jer je on morao voditi računa o svojoj amaterskoj publici pa je mogao davati samo najopćije stvari, a ne minuciozne preglede i analize. Njegove analize narodnih pesama svodile su se, uglavnom, na paralele nekih spoljašnih momenata u pesmama s Homerom, ili kojim drugim klasičnim pesnikom. Nema tu nekih estetsko-psiholoških udubljivanja, upoređivanja psiholoških momenata u narodnoj pesmi i u Homera (o tome se piše tek u današnje vreme; tako, na pr., N. Vulić i dr.). Njegov postupak, prilagođen publici, sastojao se u parafraziranju pesama, čemu je dodavao razne digresije u istoriju i narodne običaje, a iz toga je onda izvlačio sintetičke zaključke o karakteru i duhu naroda. „Kao mislilac-estetičar — kaže Hmjelovski, — nemajući u višem stepenu analizatorskih sposobnosti, ne dolazi on do nekog tačno spojenog sistema istina; štaviše, on se katkada pušta da bude ponesen do ekstrema, koji se ne slažu s onom skalom harmonizovanih duhovnih snaga kojoj se divimo u njegovim delima; ali, bilo kako bilo, on je svestan puta kojim ide, zna uslove i izvore stvaranja, a katkada sporadično izriče duboke istine, koje bi mu, kad bi bile obrađene i razvijene, mogle osigurati ugledno mesto među poznavaocima i teoretičarima lepog i umetnosti” 167).
Kod Mickjeviča ima nedostataka, — to je nesumnjivo; samo se prilikom njihova prosuđivanja ne smeju nikada gubiti iz vida prilike pod kojima je on radio. Pogrešno je, na pr., njegovo naziranje da su junačke pesme samo kosovske, a sve ostale epske pesme da su samo „romansi”. Ali, on je u njima intuicijom naslutio romantični duh („l'esprit romanesque”), pa ako je taj pojam shvatao u smislu koji mu mi danas pridajemo, onda mu potpuno možemo dati za pravo, jer bi se pesme u kojima se opisuju ljubavne avanture pojedinih junaka i sl. mogle i danas nazvati romansama. Zatim, kad se prosuđuju Mickjevičeva predavanja, mora se, kako je rečeno, imati u vidu da je Mickjeviču „bilo stalo do toga da upozna strance s čitavom civilizacijom malo im poznatog plemena [slovenskog], koje je tada počelo interesovati Evropu zbog značenja koje je u to vreme stekla Rusija. Književni spomenici služili su zbog toga predavaču kao sredstvo da bi se videla karakteristika rase i njen istorijski razvoj; čisto estetska strana morala je zbog toga odigrati u predavanju drugorednu ulogu” 168). Tome cilju poslužila je i srpskohrvatska narodna poezija, koja je pokazala pesničku snagu Južnih Slovena. Mickjevič je na pariskoj katedri govorio o njoj s velikim oduševljenjem, a to je bilo baš u doba kad se Vuk borio s velikim teškoćama da joj izvojuje dostojno mesto u vlastitoj domovini. To je Mickjevičeva velika zasluga, i u tome mu treba odati najveću poštu 169).
***
1) V. o tom recenziju dra J. Hajdenrajha: Srovnáváci dějiny slovanských literatur a Brückneruv „Zarys” ..., Slavia, IX, 392 i d.
2) P. Popović: Prvi kongres slovenskih filologa, Prilozi, X, 15 i d.
3) I. V. Jagič: Istorija slavjanskoj filologіi. Sanktpeterburg, 1910, 296 i 310. — Već 1826 god. odlučio je ministar Šiškov da se na svim ruskim univerzitetima osnuju katedre za izučavanje slovenskih jezika i književnosti, ali je to ostvareno tek Uvarovljevom uredbom. Od 1826 vodi se prepiska između ruskog učenjaka Kepena i Hanke oko dolaska njegova, Šafaržikova i Čelakovskog u Rusiju na katedre koje će se stvoriti (Hanka u Petrograd, Čelakovski u Moskvu, Šafaržik u Harkov). Kao što je poznato, čitava stvar se izjalovila. Više o tom v. kod Preloga, o. c., 77 i d., kod Jagiča o. c., 280 i d.
4) V. Nering: O paryskich prelekcyach A. Mickiewicza, Pamiętnik Towarzystwa im. Mickiewicza, Lwów, 1891, V, 44.
5) Dzieła wszystkie, pismo Frant. Mickjeviču od 3/III 1841; XI, 262.
6) Dr. M. Petpović: Kolež-de-Franc, SKGlasnik. Bgd, 1931, XXXIV, 288.
7) Predavanja Mickjevičeva u trećoj i četvrtoj godini (1843-4) dobila su pod uticajem mistika Tovjanskog politički, i još više, mističan karakter, te su se, po rečima Ležeovim, potpuno udaljila od svog prvotnog predmeta: istorije slovenskih jezika i književnosti. Pesnik je počeo propovedati kult obogotvorena Napoleona; predavanja imaju apokaliptično znamenje. Kako je to jako delovalo na slušaoce – „ljudi su plakali, žene padale u nesvest”, — vlada Luja Filipa prekinula je Mickjevičev kurs, ali je Mickjevič zadržao dve trećine svoje plate i mesto u Nacionalnoj biblioteci. (Više o tom, Louis Leger: Russes et Slaves, II, 225 i d., Paris, 1896; III, 211 i d., Paris, 1899).
8) Petrović, ibidem.
9) M. Marković, po A. Mazonu (Une correspondance: Mickiewicz, Victor Cousin, Cyprian Robert u Revue de Littérature comparée, juillet-sept. 1934, 555; članak mi nije bio pristupačan), smatra da je tu bilo i rodbinskih uticaja na Kuzena preko Pola Fušea, šuraka V. Iga, i Leona Fošea, direktora Francuskog kurjera, oženjena jednom bližom rođakom Mickjevičeve žene (A. Mickjevič i naša narodna poezija, Prilozi proučavanju narodne poezije, novembar, 1934, sv. 2, 171). O tom je pisao i L. Leže u Russes et Slaves, II, 208-9 (Paris, 1896).
10) O raspravi u Skupštini i o protivnicama katedre v. kod L. Ležea, Le Monde Slave au XIX siècle, 1885, str. 10—11 (navedeno kod Markovića, 172). Vidi još Żywot Adama Mickiewicza od Vladislava Mickjeviča, Poznanj, 19312, II, 490—492.
11) Dzieła wszystkie, XI, 242.
12) O. c., 252.
13) Vorlesungen über slawische Literatur, I, V.
14) A. Mazon, o. c., 560 (navedeno kod Markovića, 172). O toku Mickjevičeva dovođenja na katedru, v. i kod Ležea, o. c., 208 i d.
15) Literatura Słowiańska..., rok pierwszy, Poznań, 1865, I, 12.
16) Ibidem.
17) L. Leže, Le Monde Slave, 10—11 (navedeno kod Madžkovića, 172).
18) Pismo Kuzenovo od 10 avg. 1840, Dzieła A. Mickiewicza, Paryż, 1885, XI, 223.
19) Ibidem.
20) Ibidem. To su sugestije Čartoriskog Mickjeviču.
21) O boravku Mickjevičevu u Rusiji v. i kod Preloga, o. c., 49.
22) I. V. Jagič: Istopija slav. filologіi; v. uputstvo, recimo, Bođanskom (317), Prajsu (334) itd.
23) Marjan Šijkovski (Szyjkowski), Polská účast v českem národnim obrozeni (Praha, 1931, 306—7).
24) Pismo je od 31-VII-1840; Dzieła wszystkie, XI, 243—4.
25) Mahal J.: Mickiewicz a Čechy, Česky časopis historický, 1898, 357 i d.
26) Nering, o. c., 43—4.
27) N. Popov'': Pis'ma k'' M. P. Pogodinu iz slavjanskih'' zemel'' (1852—1856), Moskva, 1895, str. 277.
28) Vorlesungen..., I, VI.
29) Aleksandar Vojtecki: Piśmiennictwo Słowiańskie w świetle wykładów paryskich Adama Mickiewicza, Część I, Warszawa, 1933, 145—6.
30) Dzieła Wszystkie, XI, 258.
31) Ibidem (pismo I. Domejku, koji je bio tada u J. Americi, od 1-XI-1840; tačan datum?).
32) Żywot A. Mickiewicza przez Wład. Mickiewicza, Poznań, 1890, I, 8 i 9 (navedeno u studiji dra X. Batovskog: Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, Pamiętnik Literacki, Lwów, 1934, 31; v. tamo i drugu literaturu o tom pitanju). — U knjizi Mickiewicz a Słowianie do roku 1840 (Archiwum Towarzystwa naukowego we Lwowie, dział I, tom VIII, zesz. 1, Lwów, 1936), koja se pojavila za vreme štampanja ove knjige, a u kojoj je Batovski dopunio navedenu raspravu (odeljak V 1, 158—178), navodi autor da je Mickjeviču oduševljeno pisao, 12—14/X 1819, prijatelj Čečot (Czeczot) o srpskim pesmama, koje je čitao u Pamiętniku Naukowom, ali mu Mickjevič nije na to ništa odgovorio (161).
33) Batovski, Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 31-2.
34) Dzieła Wszystkie, X, 196. — Mahal je pokazao (o. c., 372) da to nije rekao Šafaržik, nego J. Kolar u predgovoru I svesci Slovačkih nar. pesama (1823).
35) O. s., 230. Puškin o tom govori u Predislovіi k'' izdaniju 1835 g. Pĕsnjama Zapadnih'' Slavjan'' (Sočinenija A. S. Puškina, tom četvertij, Sanktpeterburg'' 1838, 140).
36) Dzieła Wszystkie, X, 269. („Kazimir Brođinjski... Prevodilac narodnih pesama srpskih i morlačkih... Uveren da su slovenske narodne pesme, posle starogrčkih, najpoetičnije od svih drugih, trudi se da osnuje pesničku školu, slovensku iznad svega...”).
37) Vinogradov, o. c., 237. — Ne znajući za poslednju činjenicu (to je tek dopunio u Addenda), Batovski se protivio tome, smatrajući da bi o tome Mickjevič pomenuo šta u korespondenciji i da od Zaljeskog pred početak predavanja ne bi tražio neke „srpske pesme”, nego baš izričito Karadžićeve; međutim, Mickjevič na jednoj strani nije morao pomenuti o tome ništa u korespondenciji, a na drugoj, kako će se niže videti, tražeći od Zaljeskog pesme, imao je zacelo na misli Karadžićevu zbirku. U knjizi Mickiewicz a Słowianie do roku 1840 Batovski kaže da se ne može sa sigurnošću tvrditi da je Mickjevič imao u ruci već tada originalne tekstove Vukove (str. 169). Od Puškina je, po Batovskom, morao doznati da se „ilirski jezik” (u La Guzla) zove zapravo „srpski”, kad je ispod svoga Morlacha w Wenecyi stavio „sa srpskog” (o. c., 170).
38) Puškin, IV, 190.
39) Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 35. — Batovski u „sferi pretpostavki” ostavlja mogućnost da je Hanka u Pragu pokazivao Mickjeviču svoje i Čelakovskog prevode narodnih pesama (s prevodima Čelakovskog mogao se upoznati već u Vilnu, kako je rečeno). Zatim je pri poseti Mickjevičevoj Geteu u Vajmaru, 1829, bilo možda govora o narodnoj poeziji, jer Odinjec kaže da je Mickjevič s Geteom „izmenjao poglede o narodnim pesmama” (Odinjec, Listy z podróży, I, 151, nav. u Żywot A. Mickiewicza, II1, 38). Batovski pretpostavlja da su tom prilikom govorili o prevodu Hasanaginice, a možda i o mistifikaciji Merimeovoj (o. c., 41).
40) Korespondencya J. B. Zaleskiego, I, 175.
41) Dzieła Wsz., XI, 251.
42) J. Tretjak: B. Zaleski na tułactwie, II, Kraków, 1914, 126.
43) Pismo glasi ovako: „Avez-vous eu la bonté et la patience de chercher parmi vos livres la traduction allemande des chants populaires Serbes? J’espère que vous me pardonnerez de vous importuner ainsi; J’ai grand besoin de cette traduction et je ne sais où la trouver. Je passerai chez vous samedi avant midi, si vous pouvez et voulez me recevoir... Dzieła Wszystkie, XI, 343. — Kako je dobro zapazio V. Jovanović („La Guzla” de Prosper Mérimée, 519), pesnikov sin Vladimir stavio je pogrešan datum, godinu 1842, mesto 1840, jer 2/XII 1842 bio je petak, a ne sreda, dok je međutim 2/XII 1840 bila doista sreda.
44) Jovanović, ibidem.
45) Dzieła Wsz., XI, 257.
46) Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, I, 185—6. — Sorgo je Dubrovčanin Antun Sorkočević, bivši poslanik Dubrovačke Republike u Parizu. Da li je Mickjevič tada ili kasnije došao s njime u vezu, nije se moglo još utvrditi. Batovski pretpostavlja da je Sorkočević bio onaj Dalmatinac za kojeg se zna da je, uz jednog Crnogorca (kneza Nikolu Vasojevića), bio na prvom predavanju Mickjevičevu (Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 57). Mickjevič je imao i njegovu knjigu u svojoj biblioteci: Antoine de Sorgo, Fragments sur l'histoire politique et littéraire de l'ancienne République de Raguse et sur la langue slave, Paris, 1839 (v. Henrik Batovski, Słowiańska biblioteka Mickiewicza y Sprawozdania Polskiej Akademii Umiejętności, t. XXXVIII, br. 6, str. 22). Uzgredno dodajem da je Serbska letopis' za 1828 g. (knj. 12, 154) javila: „Piše nam' naš'' korrespondent'', da se u Parizu zavodi katedra Slavonskog'', šokačkog'', ĺzika, i da će Graf'' Sorgo iz'' Dalmacie Proffesorom'' biti”. Sorgo je, dakle, nesuđeni konkurent i preteča Mickjevičev!
47) O. c., 188.
48) Na to upućuje i sadržina pisma, koja se nadovezuje u početku na sadržinu prethodnog pisma od 17/XI (1840), o. c., 254 (u obadva se govori nešto o knjižarima). Ali Tretjak (o. c., 127, bel. 2) i L. Ploševski (Przyczynki Mickiewiczowskie..., Pam. Literacki, 1923, 213—221) smatraju da je list od 2 decembra 1840, ne dajući za to dokaza.
49) Gece je izdao knjigu: Serbische Volkslieder, in's Deutsche übertragen von... St. Petersburg—Leipzig, 1827. Pretpostavka Batovskog.
50) Nering, o. c., 52.
51) R. Pilat: Nieznana recenzya Mickiewicza, Pamiętnik Tow. im. A. Mickiewicza, IV, 196—204.
52) X. Batovski: Słowiańska biblioteka Mickiewicza, 15 i 17.
53) U Essai de Bibliographie française de la littérature yougoslave od P. Popovića i M. Ibrovca (Le Monde slave, maj 1931, 297 i d.) nije naznačen taj članak. Ja mislim da bi se traženjem moralo doći do njega kad imamo dva svedočanstva o njegovu postojanju.
54) Semkovič, 180.
55) Predgovor III izdanju, IX.
56) O s., XIII.
57) O. c., 180.
58) Str. VII.
59) Str. V.
60) O. c., 61.
61) O detaljima te retradukcije vidi kod L. Ploševskog: Przyczynki Mickiewiczowskie. Wykład wstępny Mickiewicza w Collège de France, Pamiętnik Literacki, 1924/5, sv. XXI, 307 i d.
62) Semkovič, o. c., 190.
63) Vrotnovski, XV.
64) Dzieła Wsz., XI, 266.
65) Semkovič, o. c., 212—3.
66) Pamiętnik Literacki, Lwów, 1925/6, knj. XXII-III, 223 i d.
67) Z. Klarnerovičeva: Słowianofilstwo w literaturze polskiej, Warszawa, 1926, 134; tom knjigom služim se i dalje u ovom odlomku.
68) Klarnerovičeva, o. c., 171.
69) Klarnersvičeva, o. c., 173.
70) Zanimljivo je mišljenje dobrog poznavaoca Mickjevičeve ideologije, Marjana Šijkovskog, o Mickjeviču kao predavaču iz Koležu de Frans: „Mickjevič čitavim svojim duhovnim vidokrugom udaljuje se od misaonog sveta „mudraca”, racionaliste, gramatičara i filologa u užem smislu reči. S takvim tipom vodi pesnik boj od najranije mladosti — od balade Romantičnost. Mudračevo učenje i njegovu „istinu” naziva „mrtvom”, i nasuprot njoj stavlja vlastitu istinu, „živu”, metafizičku istinu ljudi „osvetljenih vatrenim oduševljenjem (zanosom)”, koja se opire o mediumizam, misticizam, mesijanizam viđenja o. Petra [lice III dela Dziada], o teozofsku nauku. Iako se odlikovao velikim obrazovanjem, Mickjevič dolazi na univerzitetsku katedru u Koležu de Frans kao pesnik; on inspiracijom nadoknađuje nedostatak znanja slavističke nauke, Proviđenju poverava vođenje svoga duha; univerzitetsko mesto shvata kao borbenu poziciju, na kojoj treba braniti prava Poljske na život, posredstvom Poljske takođe i prava slovenstva, a posredstvom slovenstva prava čitavog ugnjetavanog čovečanstva. (Polská účast v českém národním obrození, část II, v Praze 1935, 424—5).
71) L. Ploševski: Wykład wstępny Mickiewicza w Collège de France, 314; tu se nalazi otštampano i prvo predavanje, čiji je rukopis pronađen u predavačevim papirima.
72) Kod Mickjeviča nije taj broj stalan. U I lekciji kaže da Slovena ima 70 miliona, a u V lekc. 60—80 miliona. Šafaržik u Geschichte (1826) uzima da ima 50—60 miliona Slovena (1).
73) Citiram po izd. od 1866 (to zapravo nije novo izdanje nego samo nove korice na izd. od 1849: „Les Slaves. Historie et Littérature des nation polonais, bohême et russe par...” Tom premier, Paris, 1866, 8°). — Poljski tekst svuda dajem po III izdanju.
74) Klarnerovičeva, 202.
75) O razvoju raznih teorija vidi u knj. d-ra L. Niderlea: Slovanské starožitnosti. Díl I. Původ a počátki národa slovanského, sv. I, V Praze, 1902, 5—10, 34 i d., naročito pak na str. 8, bel. pod 3, zatim, Původ a počátki Jižnich Slovanů, 71 i d.
76) Slowanské starožitnosti. Sepsal Pawel Josef Šafařjk. Oddjl děgepisný. W Praze, 1837, 570—1.
77) Dr. L Niderle: Původ a počátki Slovanů Jižnich, sv. I, (Praha, 1906), 79.
78) Francuski tekst: „Mais ce sont surtout les noms des villes et des divers lieux géographiques qui prouvent jusqu'à l'évidence le rapport qui existe entre les Slaves et les Lacons c'est-à-dire entre tous les peuples agricoles de la Grèce et les Pélagiens” (253). Mesto ce naziva tu „Polonitza” (254).
79) O. c., 628—9.
80) Jahrbücher der Literatur, Wien, 1822, XVII, 96-7 — ne 196, kao što je u Grima! — Što se, pak, tiče Mickjevičeve netačnosti u navođenju, nju konstatuje i prof. Šijkovski na drugom mestu („netačno kao obično” — kaže za jedan citat; o. c., II, 453).
81) Starožitnosti, II, 249 (citiram po II izd. od 1863). — O Tominom ustanku g. 822-4 govori i Š. Dil u Istoriji vizantijskog carstva, Beograd, 1933, 60). — V. i Das Griechentum seit Alexander dem Grossen. Byzanz. Neugriechenland od Rudolfa Skale u Weltgeschichte, IV Band, Lajpcig, 1924, 167. Skala naziva Tomu Sloveninom, i kaže da je ovaj podigao protiv carstva niže slojeve, i to Arabljane, Slovene Balkanskog Poluostrva, kavkaske narode i Jermene.
82) Klarnerovičeva, o. c., 174 i d.
83) Dzieła A Mickiewicza. Paryż, 1885, Xl, 259.
84) Dzieła Wszystkie, XI, 291-4.
*) Ja sam imao izdanje od 1792 god., i prema njemu sam upoređivao podatke Mickjeviča i Dobrovskog. Izd. od 1818 g. Nije mi bilo (u N. Sadu) pri ruci.
85) Na str. III Kopitar kaže: „... S. Hieronymo, ecclesiae doctori, nato Stridone Dalmatae, et mortuo a Chr. 420”, pa dalje: „Quid si cuis dicat, glagolicum alphabetum etiamsi non ab ipso S. Hieronymo, et ab alio quocunque demum, fuisse inventum jam ante S. Cyrillum” (X). — Navedeni od Mickjeviča Kapop izdao je knjigu: „Delia patria di San Girolamo risposta di D. Giovanni Sapor Dalmatino all’ opuscolo del Can. d. Pietro Stancovich Istriano”, Roma, 1828. Kapor nije zastupao mišljenje o slovenskom poreklu Jeronimovu, te pobija u svom delu biskupa Stankovića, koji brani to mišljenje.
86) Jagič, o. c., 298.
87) Taj predgovor rađen je prema delu J. X. Engela: Geschichte des Ungrischen Reichs und seiner Nebenländer, III Band. Geschichte von Serwien und Bosnien u Allgemeine Welthistorie, Th. 49, 3 B, Halle, 1801. Na zavisnost je već ukazao Ćurčin, o. c., 154 (pre njega Miklošić, a ima o tome spomena i u Talfijinoj korespondenciji).
88) U redakciji Jana Loša u Krakovu, izd. Akademja Umiejętności, 1912 g. Mickjevič je, dakako, imao neko ranije izdanje (iz g. 1828). — Pisac letopisa zove se Konstantin, sin Mihaila Konstantinovića. Srpski prevod izdao je s „objasnjavajućim uvodom” dr. J. Šafarik: „Istorija ili ljetopisi turski, spisani oko g. 1490 od Mihaila Konstantinovića (treba: Konstantina!) u Glasniku Srp. učenog društva, XVIII, 1865, 25—188. — Kod nas je o tome letopisu nedavno pisao Đ. Živanović u Prilozima... P. Popovića, XIV, 1934, 174 i d.
89) Jedan nepoznati izvor Mickjevičevih predavanja o Jugoslovenima, Prilozi..., XIV, 1—5.
90) V. članak P. Popovića, Vukova Crna Gora, u knj. Iz književnosti, III, Bgd, 1926, 6.
91) Vijala kaže: „La langue illyrienne est un dialecte du grec, quoiques uns prétendent que c'est l'esclavon ou l'ancien sarmate”. (Voyage historique et politique au Monténégro etc. psr M. le colonel L. C. Vialla de Sommièries, II, Paris, 1820, 125).
92) Dr. P. Šoć u knj. Bibliografia del Montenegro (Napoli, 1924) nema Prata, a ni Vijale.
93) Vijala je u C. Gori zapravo bio 1810 g. (v. o. c., I, 27).
94) Vuk ističe da se J. Sloveni razlikuju od Grka ne samo jezikom, poreklom i karakterom, „sondern sogar durch Nationalhaas und Verachtung” (8); tu je Mickjevič mogao dobiti potvrdu za neprijateljstvo Srba prema Grcima.
95) Taj se broj slaže s onim koji je postavio Jer. Gagić, pročitavši kod Vuka o broju stanovnika (P. Popović o. c., 70).
96) Crna Gora i Boka Kotorska. Napisao Vuk Stef. Karadžić. Beograd, 1922, izd. SKZadruge, kolo XXIV. br. 161. Preveo Ljubomir Stojanović.
97) Ne znam zašto je Lj. Stojanović u svom majstorskom prevodu ispustio tu pojedinost.
98) Možda je Mickjevič pomešao s time ono što Vuk govori da je vladika rukopolagao svećenike i za Dalmaciju, a posle od Dubrovnika do turske granice; tu je njegova vlast bila samo duhovna, sve do dolaska Francuza.
99) Vidi o tom u P. Popovića, Vukova C. Gora, Iz književnosti, III, 83.
100) Milan Rešetar, Život i rad Petra Petrovića Njegoša, uvod u Gorski vijenac, Beograd, izd. S. B. Cvijanovića, 1920, XIII; v. P. Popovića, Mladi Njegoš, Iz književnosti, III, 83 i d.
101) G. 1831 zavedeni su nastojanjem Njegoševim senat i gvardija; senat od 16 članova bio je veliki sud i centralna uprava, a gvardiju su sastavljali mali gvardijski sudovi sa preko stotinu glavara „Nad svima je bio vladika”. Njegova vlast bila je, dakle, sasvim svetovna (Popović, ibidem, 85). Mickjevič navodi i onu pojedinost da je polovina zgrade senata — staja kao i to da senatori dobijaju brašno za hleb; to je našao kod Vuka (srp. izd., 54, 55); znamo da se prvo ni Njegošu nije svidelo (P. Popović, Vukova C. Gora, 77).
102) I H. Batovski kaže da Mickjevič nije imao simpatija za čoveka, kojeg je smatrao bezuslovno odanim vladi Nikolaja I, te je zbog toga prema njemu nepoverljiv, i suv kad govori o njemu. Što ga ne spominje kao pesnika, uzrok je ili u tome što ili ništa znao o njegovim delima, ili što je slušao o Pustinjaku cetinjskom, koje [delo] slavi ruskog cara (Nikolaja I), pa mu se ono zbog toga nije svidelo (Njegoš o Polsce i w Polsce, Slavia, 1934, XIII, 39).
103) „Les gouvernements autrichien et turc réussissent à enrôler dans le Monténégro des régiments, et quelquefois des armées; le gouvernement français, au contraire, n'a trouvé partout que de la résistance” (330).
104) Šijkovski, o. c., II, 425.
105) Na ovom mestu nalazi se poduža digresija o istoričarima. Predavač smatra da istorijsko i tradicionalno prikazivanje daju svako na svoj način istinu. Hroničari i istoričari „daju samo konture slike, a pesnici ih ispunjavaju živim bojama”: prvi su kao geografi, „koji tačno crtaju reke i planine”, drugi kao slikari, „koji živo pretstavljaju izgled okoline i lokalnog neba”; prvi su suvi i prazni, jer „odvajaju opću politiku od unutrašnjih narodnih pokreta” (u francuskom tekstu jasnije: „qui détachaient la politique générale du mouvement des Serbiens”, 216); drugi, tj. pesnici, „odvajajući opće pokrete od narodne istorije, ograničavaju vidokrug da bi lakše obuhvatili događaje svojom maštom”. Narod hvata samo glavne karakterne crte svojih junaka, uzdiže ih i idealizuje u njima svoja osećanja (134). — U toj karakteristici istoričara pokazuje se više pesnik nego naučenjak. Tačno je zapaženo da narodni pesnici sužavaju svoj vidokrug (horizont), ali ne samo zato da bi pojedine događaje lakše obuhvatili nego i zbog svog socijalnog položaja. Kako znamo iz istraživanja prof. Murka (Bericht über eine Bereisung von Nordwestbosnien und der angrenzenden Gebiete... Wien, 1913, 25; Bericht über eine Reise zum Studium Volksepik in Bosnien und Herzegowina... Wien, 1915, 10; Neues über südslav. Volksepik, Neue Jahrbücher für das klas. Altertum, XXII, 282), i na osnovu onoga što je pokazao N. Kravcov u knjizi Serbskij еpos (Moskva, 1933: vidi naročito odeljak: Social'noe proishoždenie i bitovanie serb. ĺposa, 59 i d.), pevači su živeli na dvorovima pojedinih knezova, begova, aga, rečju feudalnih gospodara, te su imali zadatak da opevaju i idealizuju dela svojih mecena; zato je više verovatno da je „poezija preradila istoriju po svojem” (kako kaže Mickjevič) još pre pada Srbije, za punog cvetanja feudalnog života, a ne posle propasti njene, kako misli predavač; dakako, to vredi samo za neke cikluse.
106) Sinovi dordonjskog grofa Emona (Adelar, Rišar, Gišar i Reno de Montoban) opevani su u staroj francuskoj književnosti XII v. i kasnije.
107) Bogišić Valtazar: Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa. I, Biograd, 1878.
108) Maretić: Naša narodna epika, Zagreb, 1909, 147.
109) U franc. tekstu: „Après ce premier cycle de la poésie épique, commence un cycle romanesque” (218); „après la chute de l'indépendance serbienne, et vers la fin du cycle heroïque, commence un autre cycle qu'on pourrait appeler romanesque” (249); „une nouvelle poésie commence après l'époque de la lutte contre les Turcs... Ce nouveau cycle littéraire est composé de romans” (262; „il y a une vingtaine de petits romans de ce genre dans la collection publiée par M. Karadzicz” (297), itd.
110) Kalhas je Testorov sin iz Mikene ili Megare: bio je prorok, vrač po drobu ptica, koji je svojim savetima mnogo pomogao Grcima u trojanskom ratu (savetovao je žrtvovanje Ifigenije, gradnju drvenog konja itd.).
111) Franc. tekst drukčiji: „Le roi Étienne continue ainsi: „Dans ces livres célèbres, il cherchera des prédictions sur les temps à venir” (220). To odgovara i našem tekstu: „Iznijeće knjige staroslavne, da kazuje pošljednje vrijeme” (st. 105-6).
112) O francuskom i poljskom prevodu te fraze v. u odeljku Mickjevič—Vrotnovski.
113) Poljski tekst razlikuje se od gornjeg navoda koji je po francuskom. Batovski misli (Mickiewicz a serbska pieśń.., 47) da je predavač znao još više pesama i da je tu mislio na fragmente na str. 166 [zapravo 165?] i 170 u izd. od 1823 g. (tj. p. II, 49, III i V). U prvom fragmentu, međutim, pominju se samo Jugovići. a u drugom Boško Jugović; o smrti njihovoj tu se ne govori ništa. Ali je predavač znao p. II, 44 i 45, u kojoj je opisana smrt Juga i sinova mu, pa zato predavač nije morao misliti samo na pomenute fragmente.
114) N. Kravcov, o. c., 109.
115) Naša narodna književnost, Beograd, 1932, 49.
116) Mickjevičeva karakteristika junaka potseća i na Grimovu karakteristiku junačkih pesama (nalazi se u Vukovu predgovoru I knj. Lajpc. Izdanja): „Tapferkeit und kühner Muth, Treue, die Gewalt edler Gesinnung an Freund und Feinden, wunderbare Abenteuer, glückliche Liebesbewerbungen sind ihr Gegenstand” (XXXI).
117) Biljine su prvi put štampane 1804 Drevnija russija stihotvorenija: Kalajdovič je g. 1818 izdao potpuno taj zbornik, koji se pripisuje K. Danjilovu. Dume su izdavali M. Certeljev (1819) i M. Maksimovič (1827 i 1834).
118) Ne mogu, a da ne navedem ovde jedno mišljenje Šafaržikovo o našem jeziku: „Srpski jezik je, ne obazirući se na kasnije uticaje turskog jezika, u celini čist i pun ljupke zvučnosti. Pa iako mu nedostaje politonija — rekao bih — zvučnog, šuštavog, poigravajućeg poljskoga jezika, ipak on mekoćom, blagošću i metodičnim zvukovima, što proizlazi iz ravnomerne podeljenosti konsonanata i naizmenične igre punijih vokala, daleko premašuje svoju ostalu braću, te može posle uspešnog usavršavanja — u čemu neće bez uticaja na njega ostati snažni staroslovenski jezik — zadobiti prvo mesto među slovenskim jezicima s obzirom na blagoglasje”. Kao što je poznato, Šafaržik nije uzimao učešća u borbi Vukovoj sa „slavjanoserbima”, niti je zauzimao neko odlučnije stanovište, nego je bio više pomirljiv; refleks toga je ono što kaže o uticaju staroslovenskog jezika. U belešci (2) kaže: „Neosporno je srpski dijalekt u turskoj Srbiji i austrijskoj Dalmaciji najbogatiji vokalima među svima Slovenima, i u tom pogledu najbliži je talijanskom” (204); posle toga navodi uverljive primere (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, 204).
119) Powstanie epopei. Pamiętnik Literacki, XX (1923), Lwów, 39—63.
120) Dzieła Wszystkie, IV, 121.
121) Pjotr Hmjelovski: Estetyczno-krytyczne pogłądy Ad. Mickiewicza (Pamiętnik Towarzystwa liter. im. A. Mickiewicza, II, Lwów, 1888, 11 i d.).
122) o. c., rocz. V, 1891, 37.
123) V. o toj stvari Fr. Ilešića, A. Mickiewicza paryskie Wykłady i serbskiego poety S. Milutinovicia „Tragedja Obilič” (1827). War., 1934, 16 i d. V. moju recenziju u SKGlasniku, Bgd, 1935, 401.
124) Batovski smatra da je taj podatak iz Vukove Pjesnarice od 1814 g., str. 94. S tim mišljenjem se ne slažem, jer nemamo nikakva povoda da verujemo da je Mickjevič imao to izdanje u rukama. Meni je bliže i prirodnije da smatram da je to iz Talfije (Batovski, Mickiewicz a serbska pieśń ludowa, 46).
125) Talfi kaže: „Ein halbes Jahrhundert lang dauerte der serbische Despotentitel, und damit der Anspruch auf das serbische Land, in Ungarn noch fort” (XLIII); to znači do poč. XVI v.
126) Dr. H. Batovski u članku u Prilozima (2) kaže da je i za tu stvar bio izvor Vuk u Montenegro. Vuk tamo doista govori i o tom, ali je bliže verovati da je predavač uzeo to iz pesme.
127) Milan Rešetar, komentar Gorskog vijenca, Bgd, 1920, 40 i 46.
128) Naša narodna epika, Zgb. 1909. Maretić smatra da je Ivan imao samo dva sina: Đurđa i jednog nepoznata imena, u nar. pesmama nazvanog Maksim; postojanje trećeg sina nije sigurno.
129) Vladimir Ćorović u Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj, Zgb, 1925, I, 402 (latinicom).
130) Predavačeva glosa, u poljskom tekstu, da je XVIII vek, a specijalno Volter, ismejavao Ilijadu što slavi moć Prijamovu i bogatstvo Trojanaca, nema prave veze sa izlaganjem sadržaja pesme o ženidbi Maksima Crnojevića. Mickjevič kaže da se pesnik Ilijade nije divio bogatstvu, nego je opisivao narodna osećanja. — Tu sada dolazi odeljak nepreveden u poljskom tekstu: „Lorsqu' Ivan aperçut sa suite dans toute sa grandeur et tout son éclat, il en ressentit autant de fierté que pourrait en avoir le plus puissant monarque de l'Europe à la vue de son armée (280; poljski tekst nema, 174). S tim je u vezi ona beleška o zamišljanju Slovena (Južnih) o čudnoj moći topova, čiji se pucanj čuje „od Arbanije do Mletaka” (175); „Ivan peint ici ses canons comme étant d'une grandeur si immense et d'une calibre si puissant, qu'on entendait leur décharge à Venise lorsqu'on les tirait dans l'Albanie (la forteresse de Schablak était sur le territoire albanais”; 282; poljski tekst nema toliko). Talfija o Žabljaku kaže: „Schabljak. Ortschaft nördlich von Skutari, ohnweit des Sees Labeatis” (I, 192).
131) Vojarova je ovako prevela: „Nul des convives aux noces ne l'ose; Car Maxime est d'une race meurtrière...” (l, 270).
132) U Vojarove „Dukachin” (I, 290), Talfija: „Dukadjin” (I, 116): znači, Vrotnovski ima prema Vojarovoj.
133) O. c., 196.
134) I Batovski se domišlja la je na tu pesmu mogao misliti Mickjevič (Mickiewicz a serbska pieśń, 47).
135) Prof. Murko kaže: „Većini pevača dovoljno je da jedanput slušaju pesmu...” (Bericht über eine Bereisung... Wien, 1913, 17). „Svi pričaju o nezadržljivoj težnji da se primi pesma” („die Lieder, einzubohren”) (Bericht über eine Reise... Wien, 1915, 13).
136) Prof. Murko kaže: „Mora se imati u vidu da pevači ne deklamiraju jedan stalan tekst, kako smo mi to naučili, nego da do izvesnog stepena uvek iznova stvaraju. Mnogi od njih doduše misle da oni svoje pesme uvek jednako pevaju ali to se može odnositi samo na osobe, motive i tok radnje, iako i tu dolaze promene, i sasvim su prirodne (tako nastaju varijante, kontaminacije” (Bericht, 1913, 22, Pisac daje i primere). Nešto dalje od citiranog mesta Murko zaključuje: „Iz svega gornjega jasno proizlazi da čak isti pevač nikada ne ponavlja sasvim jednako istu pesmu i da su sve pesme, kako ih imamo pred nama štampane, bile stvarno samo jedan jedini put tako pevane, odnosno diktovane” (24).
137) Djela P. Preradovića, I knj., priredio dr. B. Vodnik, Zgb, 1918, I, 155.
138) La Poésie Populaire épique en Jougoslavie au debut du XX-e siecle, Paris 1929, 28—29.
139) Batovski pretpostavlja (Mickiewicz a serbska... 47) da je taj motiv Mickjevič čitao u p. Ženidba Grujice Novakovića (III, 6), a naročito misli na ono mesto ,,kada ce vila u liku lepe devojke baca za vrat Grku koji goni srpskog starca Novaka i omogućuje ovome da savlada opasnog neprijatelja”. Ali tu se ne radi o putniku! — Batovski smatra da je predavač primio podelu pesama prema „općeusvojenom načelu” na „junačke” (tj. epske) i „ženske” (tj. lirske), ali je u prvu kategoriju ubrojio i dve pesme koje je našao u I sv. Vukovoj, među ženskima: to su pesme Tvrđa u vjeri i Braća i sestra. U belešci na istoj strani 49 kaže da Mickjevič „zapravo u narodnoj poeziji razlikuje četiri vrste: junačke, romansne („ljubavni doživljaji junaka”), fantastične, kao što su Braća i sestra i Zidanje Skadra, i lirske”. Kako se iz gornjeg vidi, nije tačno određena podela Mickjevičeva. Braća i sestra nije po Mickjeviču junačka pesma, a kako ćemo videti ni Tvrđa u vjeri, koja je navedena samo za ilustraciju porodičnih odnosa muslimana. Nije, dakle, bila tačna pretpostavka Batovskog da je predavač uzeo te pesme kao junačke pročitavši u Vuku da te pesme stoje na granici između ženskih i muških (o. c., 49).
140) Dr. J. Mahal: O bohatýrském epose slovanském, I č., Praha, 1904, 155.
141) Puškinove reči u predgovoru Pesama zapadnih Slovena: „...Kakoj to učenij Nĕmec'' napisal'' o nih'' prostrannuju dissertaciju” (Sočinenija Aleksandra Puškina, tom'' četvertij, Sanktpeterbug'', 1838, 140), — odnose se na pisca o Merimeovim pesmama (Gerharda?), a ne, možda, na tog opisivača običaja o vampirima.
142) Konrad Gurski: Mickiewicz jako historyk i krytyk czeskiej literatury, Pamiętnik Literacki, Lwów, 1925/6, XXII—III, 292, bel. 2.
143) Hmjelovski: Estetyczno-krytyczne poglądy A. Mickiewicza, Pamiętnik..., VI, 176—178; kod Mickjeviča, III. 108—110, u franc. tekstu. Hmjelovski misli da su ti pogledi Mickjevičevi u suprotnosti s ranijim pogledom da je slovenska poezija sva zemaljska, bez natprirodnih elemenata, što je Mickjevič predavao prve godine (v. gore).
144) Hmjelovski, o. c., 172.
145) Kako je već u predgovoru rečeno, tu zavisnost utvrdio je i H. Batovski u pominjapoj studiji o Mickjeviču i narodnoj poeziji, str. 49.
146) Mickjevič ne navodi broj pesme ili stranu knj. kod Vuka, a često ni naziv njihov; ja sam original pronašao pomoću sadržaja pesama, ne znajući da je to već uradio bio Pucić u knj. Canti popolari illirici, gde je naveo u originalu i talijanskom prevodu sve od Mickjeviča citirane pesme (osim III, 70), a osim toga još devet pesama, kojih nema u Mickjeviča (v. str. 124—126 i 276—280).
147) Mickiewicz a serbska pieśń..., 48. O tome kakav je uspeh imala Milutinovićeva tragedija i o odnosu Mickjevičevu prema njoj, naći će čitalac u studiji dra F. Ilešića: A. Mickiewicza paryskie „Wykłady” i serb. poety S. Milutinovicia „Trag. Obilič” (1827). Napomenuću samo to da je Milutinovićeva drama bila zabranjena u Austriji od cenzure, te da je pre bila nepoznata, nego da je imala velik uspeh; danac više nema naročite književne vrednosti.
148) U prikazu o Burjanovoj raspravi (Slavia, X) ukazao sam na zavisnost Mickjeviča o Talfiji, a to je učinio i Batovski (o. c., 54), samo što on pretpostavlja da se Mickjevič već ranije upoznao s Hasanaginicom: u Litvi, Rusiji (s Puškinom) ili u Vajmaru g. 1829 kad je posetio Getea. Zato on misli da Mickjevičev sud može biti ne samo produkt podataka iz Talfije, nego i razgovora koji je vodio u Vajmaru s Geteom. Ja se više priklanjam misli da je predavač o prevodu obavešten iz Talfije, ali nije isključeno da je već iz ranijeg vremena čuo i znao nešto o Hasanaginici.
149) Batovski (48) kaže da u stenografskoj kopiji ima i ime: „Etienne Odrugowitch”.
150) Batovski nalazi izvor u Vuku, ali ne ulazi u analizu podataka, nego samo ističe kurzivom, navedavši Vukov tekst, reči: „Tešan Podrugović”, „trgovac” i „ubija nekaka Turčina” (49).
151) Miloš se zahvalio na kneževskoj časti 1 juna 1839. Mickjevič je mogao saznati iz novina da se Miloš odrekao kneževske časti ili da je zbačen.
152) „Tek 1924 g. bio sam u starom Novopazarskom Sandžaku, koji je do 1913 g. bio pod turskom vlašću, te istorijski i administrativno bio vezan s Bosnom i Hercegovinom sve do okupacije tih pokrajina od Austro-Ugarske. Ja sam tamo našao stanje slično onom koje je moglo biti u Bosni i Hercegovini pre okupacije od 1878 g. i upoznao sam se sa patrijarhalnim životom, zaista epskim, vanredno zanimljivim, ali vrlo sirovim” (La Poésie épique..., 7).
153) I Grim i Vuk govore u predgovoru I knj. pesama (1825), posvećenoj Milošu, vrlo pohvalno o njemu: Vuk s dužnom zahvalnošću zbog potpore pri izdavanju pesama (Vuk, LXX, Grim, XXXIII). U predgovoru knjige izdane g. 1833, posle svađe s knezom Milošem, Vuk je otvorenije govorio o „mecenatstvu” Miloševu! (v. u knjizi Ljube Stojanovića: Život i rad Vuka Stef. Karadžića, Beograd—Zemun, 1921, 383—399).
154) Knjiga se zove Narodne srpske pjesme — Servian popular poetry translated by John Bowring... London, 1827, LXVIII, 236. 8. Bauring je te pesme preveo prema Talfiji, a za predgovor o istoriji Srbije, književnim prilikama i o narodnoj poeziji upotrebio je Šafaržikovu Geschichte... (1826), str. 191—222. Po mom mišljenju, a na osnovu sravnjivanja, Mickjevič se nije služio podacima iz tog predgovora, a nije ni (kako to misli M. Marković, o. c., 176) čitao pesme u njegovu (Bauringovu prevodu; u njegovoj biblioteci nije ni nađena ta knjiga.
155) Russes et Slaves, III, 1889, 239, i u Serbes, Croates, Bulgares, 1913, 153.
156) Dzieła A. Mickiewicza, tom XI, Paryż, 1885, 236.
157) Z. L. Zaleski: A travers une amitié franco-polonaise. Douze lettres inédites d'Adam Mickiewicz à J. Michelet, u Le Monde slave, 1926, juillet-septembre, 245.
158) Dzieła A. Mickiewicza, XI, 236.
159) Batovski, Słowiańska biblioteka..., 17.
160) Gurski, o. c., 308. — Što on kaže da je u predavanju od 21-I 1841 govorio o ponemčenju Čeha, te to nalazi i kod Šafaržika (354—355, to će biti verovatno štamparska greška; Mickjevič je o tome govorio tek 21-I 1842.
161) Vojtecki, o. c., 202.
162) T. Grabovski: Krytyka literacka w Polsce w epoce romantyzmu 1831—1863). Kraków, 1931, str. 189, 196 (navedeno u Vojteckog, 218).
163) J. Grim, Kleinere Schriften, IV, Berlin, 1869. 436.
164) Klarneroviceva, o. c., 193.
165) Estetyczno-krytyczne poglądy..., Pamiętnik Tow. im. A. Mickiewicza, II, 24 i 27.
166) Upor. Vojtecki, 152.
167) Hmjelovski, o. c., deo III, Pamiętnik, V, 42.
168) Ibidem, 27.
169) Uzgredno ću napomenuti da je u Podunavci (1843, br. 30) počeo izlaziti prevod Mickjevičevih lekcija: Srbl'i i n'iove narodne pĕcne. U belešci urednik kaže da će nastojati da prevede na srpski jezik „mnogovažno i u svome rodu edino dĕlo”, tj. „Časove predavanja kn'ižestvu i stanju Slavena, držane u kolegii Francuzkoj god. 1840—1842”. U Podynavci je izišao svršetak XV lekcije (16-II-1841) i skoro cela XVI lekcija, a prevedene su iz nemačkog izdanja od 1843 g. (br. 30—34). Nastavak je izišao tek iduće godine (br. 45, 47—50), ali ne kraj XVI lekcije, nego početak XVII do pred kraj njen. Za Mickjevičeva predavanja pokazan je interes još u nekoliko mahova. Isto tako i Danica ilirska ima nekoliko vesti o dolasku Mickjevičevu na katedru u Parizu sv. br. 43 i 44 iz 1840 g.). Donosi i govor Kuzenov u Skupštini o osnivanju, katedre jezika i literature slavjanske u kolegii francezkoj u Parizu” (br. 33 od 1840), a ima i dosta beležaka o Sorgu i o njegovu interesovanju za tu katedru: on je „dao jedan sastavak o utemeljenju u Parizu katedre jezikah slavjanskih” (br. 16 od 1840, vest je uzeta iz 11 br. Tygodnika Literackog, 1840, u Poznanju). Odjek Mickjevičevih predavanja kod vas trebalo bi još istraživati.
Po onome što je već dosada rečeno, vidi se da je Mickjevič prevodio, parafrazirao pesme na francuskom jeziku; njegov, pak, prijatelj i novinar Feliks Vrotnovski 1) prevodio je zajedno s tekstom predavanja (uhvaćena stenografima) i citirane pesme. Vrotnovski u svom predgovoru o Mickjevičevim prevodima kaže da su „uvek bili odlični” („przewyborne”); „često puta to što je [predavač] hteo reći strancima kazivali su [prevodi] jače i jasnije nego sam original; ali baš zato je bilo skraćivanja, izbacivanja, slobodnih naginjanja za tvrđenje ili zaključak...” Tako, eto, Vrotnovski ocenjuje Mickjevičevo prevođenje. O sebi, pak, kaže da mu je za prevod srpskih pesama poslužio „solidni francuski prevod gđice Vojar” (XXVII— VIII; gospođe, ne gđice Vojar!). Mene je zanimalo koliko u tim izjavama ima istine pa sam proveo analizu svih pesama u prevodu i Mickjevičevu i Vrotnovskog. Ne ulazeći u ispitivanje koliko je prevod pesnikov lep sa stanovišta francuskog jezika (to bi prelazilo okvire polonističke i slavističke radnje), ja sam želeo da utvrdim kolika je opća tačnost prevoda, koji su izvori i kakav je način prevođenja oba prevodioca. Poći ću redom, analizujući pesmu po pesmu.
1) Kako smo već napred videli, prva pesma koju je predavač naveo jeste Ženidba kneza Lazara (II, 31), bez naslova i u francuskom (218—23) i u poljskom tekstu (135—137) 2). Mickjevič ovako počinje:
„Le vaillant roi Étienne boit son vin dans sa bonne ville blanche de Prizven. Son fidèle serviteur Lazo lui verse du vin...”
Vrotnovski: „Chrobry car Stefan pił wino siedząc za stołem w białej swojej twierdzy Prizrenie. Nalewał mu jego giermek, wierny Lazar...” (135. — „Hrabri car Stefan pio je vino sedeći za stolom u beloj svojoj kuli Prizrenu. Sipao mu je vino njegov momak, verni Lazar...”).
Narodna pesma: „Vino pije silan car Stjepane — U Prizrenu, gradu bijelome, Vino služi vjeran sluga Lazo.. “ (II, 31, 1—3).
Vojarova: „Le puissant tzar Stephan buvait le vin, — Assis dans Prisren, la blanche forteresse. Son page, le fidèle Lazare, Le lui verse...” (I, 229).
Talfi: „Trinket Wein der mächtige Zar Stephan, Sitzt in Prisren, in der weissen Veste, Schenkt ihm ein der treue Diener Laso...” (P, 184).
Kao što se vidi, Mickjevičev prevod ne poklapa se sasvim s originalom, iako ima elemenata iz njega: prva rečenica prevedena je slobodno; izraz „dans sa bonne ville blanche de Prizren” („Prizven” je pogreška) potseća na naš original, a ne na Vojarovu. Isto tako i treća rečenica, ako nije nastala pod uticajem Talfijina teksta, odgovara našem originalu. Prema reči „vaillant” kod Mickjeviča preveo je i Vrotnovski „chrobry”, ali on inače prevodi po Vojarovoj. Iz toga se već vidi da su oba prevoda (Mickjevičev francuski i poljski Vrotnovskog) u prozi, a nešto niže će se videti da oni često daju samo sadržaj i parafraze narodne pesme.
Ovde je uticaj Vojarove na Mickjeviča nesumnjiv: Lazar odgovara caru: „... mes habits ne sont pas encore usés...” (219); Vojarova: „Mes habits ne sont point usés...” (I, 230). U našem tekstu stoji: „Niti mi je ruho ostarilo” (stih 19), a slično tako i u Talfije: „Noch sind meine Kleider mir veraltet (II, 184). — Uticaj Vojarove vidi se lepo i na ovom mestu:
Vuk: „Ja sam za te našao đevojku, I za mene dobra prijatelja, U onoga stara Jug-Bogdana, Milu seju devet Jugovića, Baš Milicu, milu mljezinicu; No se Jugu pomenut ne smije, Nije lasno njemu pomenuti, Jer je Bogdan roda gospodskoga...” (II, 31, 39—46).
Mickjevič: car Stefan kaže: „J'ai déjà trouvé pour toi une noble fille, et des amis fidèles pour moi: c'est Militza, la fille chérie, la plus jeune des enfants du vieil Yug Bogdan, la soeur cadette des neuf Jugovitchs... Mais je n'ose pas en parler à Yug, et se n'est pas une chose facile d'en parler; car Yug est vieux, il est de haute naissance...” (I, 219).
Vojarova: „Je t'ai trouvé une femme, Et pour moi de braves convives! C'est Militza, l'aimable fille, Le plus jeune enfant du vieux Jug Bogdan, La charmante soeur des Jugovitsch! Mais, il est vrai, se n'est pas chose facile Que de parler de telles choses avec Jug; Car il est d'ancienne et noble race, Bogdan...” (I, 231).
Vrotnovski: „Ale słuchaj, mój wierny Lazo! Sam ja znalazłem dla ciebie szlachetną, dziewczynę, a dla mnie dostojnego druga. Milica, najmłodsze dziecię starego Juga Bogdana, kraśna siostra dziewięciu Jugowiczów, może być twoją. Tylko nielatwo powiedzieć o tem staremu Jugowi: Bogdan pochodzi ze świętnego rodu...” (136. — „Ali slušaj, moj verni Lazo! Sâm sam našao za tebe plemenitu devojku, a za sebe dostojnog druga. Milica, najmlađe dete starog Jug Bogdana, krasna sestra devet Jugovića, mogla bi biti tvoja. Samo nije lako spomenuti o tom starom Jugu: Bogdan je iz uglednog roda...”).
Pre svega, u Mickjevičevu prevodu nisu sasvim dobre dve stvari: iz izraza „la soeur cadette des...” moglo bi se, možda, pomisliti da ona ima još starijih sestara, a ona je bila jedinica; drugo, Vojarova kaže da je Jug stara i plemenita roda, a Mickjevič prevodi da je Jug star, i da je visoka porekla, što je razlika. Talfija i Vuk imaju to drukčije. Inače, kao što se vidi, Mickjevič se skoro ad verbum slaže s Vojarovom, a sasvim je daleko od Vuka. Razlikuje se od Vojarove u tome što kaže: „des amis fidèles”, a ona „braves convives”; to je, možda, otuda što Talfija u 35 stihu (str. 185) kaže „wackre Freunde”, dok original ima singular: „dobra prijatelja” (st. 40).
U prevodu Vrotnovskog vide se razni uticaji, ali je sigurno da s originalom nema nikakva posla! Uticaj Mickjevičeva prevoda vidi se u hipokoristiku „Lazo”; szlachetna” (plemenita) odgovara „noble” (u Vojarove, Talfije i Vuka nema toga atributa); isto tako, „dziewięciu” (devet) odgovara izrazu „neuf”. „Kraśna” (siostra) je ili prema „schöne” (Talfija) ili prema „charmante” (u Mickjeviča, „chérie”). Ostalo, naročito rečenica „Milica...”, prevedeno je prema Vojarovoj, iako nije isključeno da je po Talfiji, jer ona slično prevodi, pa je često teško utvrditi koji je tekst u stvari bio uzor. Iz poslednje se rečenice vidi kako se Vrotnovski ne drži svojih uzora, nego slobodno parafrazira, daje samo sadržaj, a ne prevod. To je karakteristično i za njega i za Mickjeviča.
Na str. 136 (pretposlednja alineja) Vrotnovski kaže da se posle poziva careva Jugu ponavlja sve kako je bilo predviđeno; Mickjevič, međutim, u francuskom tekstu ima opširnije o tome kako je kralj („le roi”) pozvao Juga, Lazar Jugoviće, kako je Lazar služio večeru itd. To nije prevod nego je parafraza, upravo sadržaj; tako isto postupa i Vrotnovski u odnosu prema Mickjeviču, a neretko i prema Vojarovoj (odnosno prema Talfiji). — U celini uzeto, može se reći da Mickjevič ima kao osnovu francuski i nemački prevod, a možda je gdegde zagledao i u original; Vrotnovski pored ova dva prevoda ima još i Mickjevičev, kojega se on katkada drži. Kraj pesme preveo je prema Vojarovoj 3).
2) Sveci blago dijele (II, 1). (Mickjevič: 224—225 4), Vrotnovski: Spór Świętych, 138—140; Talfija, II, 127—130; Vojarova, P, 148).
Mickjevič: „O seigneur, dit le poëte, quel miracle étrange! Est-ce un tonnerre? est-ce un tremblement de terre?” (224).
Vojarova: „Grand Dieu, quelle merveille inouïe? Roule-t-il le tonnerre? la terre tremble-t-elle” (II, 148).
Vrotnovski: „Panie Boże — woła poeta — co za dziwy niesłychane! Czy to grzmot, czy trzęsienie ziemi...” (138. — „Gospode Bože — kliče pesnik — kakvog li nečuvenog čuda! Je li to grmljavina ili potres zemlje?...”).
Original (u Vuka) ne dolazi tu mnogo u obzir: „Mili Bože! čuda velikoga! Ili grmi, il’ se zemlja trese!”
Vrotnovski je preveo prema Mickjeviču sve osim reči: „étrange”, prevodeći tu reč prema Vojarovoj: „niesłychane” (nečuvene), samo u pluralu (služeći se pravom „licentiae poeticae”!). Vrotnovski prema Mickjeviču ima i reč „Pantaleon”, a Vojarova, kao i Talfija, „Pantalemon” (original Pantelija). Kraj pesme Vrotnovski nesumnjivo ima prema Vojarovoj, jer Mickjevič od mesta gde se govori kako su sveci zatvorili sedmora nebesa te ne puštaju „dažda iz oblaka”, daje samo kratak sadržaj, ali i njegov prevod je, dakako, vrlo slobodan. Zavisnost Vrotnovskog o Vojarovoj utvrđuje i Batovski (o. c., 51; Batovski konstatuje da je poljski tekst duži, ali da francuski tekst ima mnogo manje grešaka nego poljski i da je zapravo sadržaj; o tom je teško govoriti baš zbog toga što kod Mickjeviča imamo samo sadržaj).
3) Zidanje Ravanice (II, 34). Mickjevič pripoveda samo sadržaj pesme, nemajući nigde direktnog govora (230—232) 5). Vrotnovski (142—143) prevodi po Mickjeviču sve do zdravice Lazarove Milošu, gde daje direktan govor po Vojarovoj (II, 155), te se do kraja nje drži; poslednja rečenica je ipak slobodno prevedena po Mickjeviču. (U Talfije II, 127).
4) I komad od različnijeh kosovskijeh pjesama (II, 49). Vojarova i Talfi nemaju nijedan od ovih fragmenata, pa je Mickjevič morao to prevoditi s originala.
Početak je kod Mickjeviča ovakav: „Le sultan Amurat, dit le poëte, arrive sur le champ de Kossowo, et arrivé sur se champ, il écrit un petit livret, qu'il expédie pour qu'on le mette sur les genoux du roi Lazare” (232).
Vuk: „Car Murate u Kosovo pade, Kako pade, sitnu knjigu piše, Te je šalje ka Kruševcu gradu, Na koljeno Srpskom knez Lazaru...” (II, 49, 1—2).
Vrotnovski: „Sułtan Amurat przybył na Kosowe pole, i przybywszy na Kosowe pole pisze pismo do cara Lazara, a napisawszy posyła żeby je położono na kolanie carowi” (143. — „Sultan Amurat došao je na Kosovo Polje, i došavši na Kosovo, piše pismo caru Lazaru, i napisavši ga, šalje ga da ga stave na koleno caru”).
Kao što se vidi, Mickjevičev prevod je vrlo slobodan: ispušteno je ponavljanje, nije naveden grad Kruševac. Vrotnovski prevodi Mickjevičev prevod. To čini i posle, u ostalom delu fragmenta, ali se s njim ne slaže na jednom mestu: Murat piše da mu Lazar pošalje „harače od sedam godina” (12), pa dok Mickjevič kaže „de cette année”, Vrotnovski ima tačno: „za lat siedem” (143). Da li je to stenografska ili štamparska pogreška (u francuskom tekstu) ili Mickjevičeva naknadna popravka (u poljskom tekstu), ili je Vrotnovski našao kartu s pesnikovim prevodom, u kojem je stajalo tačno, a stenograf nije dobro zapisao?
5) II fragment iste pesme kod Mickjeviča je pripojen uz prvi: pošto je car primio pismo Muratovo, stao je plakati, preklinjati i sakupljati vojsku („ses sujets”). Reči careve dobro su reprodukovane (232—233). Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, ali ne sve, nego samo Lazarove reči, a od ostalog daje samo kratak sadržaj.
6) Propast carstva srpskoga (II, 45). U Mickjevičevu francuskom tekstu nalazi se samo ideja te pesme (str. 233), i to Lazarova dilema između zemaljskog i nebeskog carstva. Vrotnovski to ne prevodi, nego daje svoje slobodno tumačenje, a zatim prema Vojarovoj parafrazira pesmu samo do st. 38; u Vuka ima 93 stiha. (Kod Vojarove II, 160, kod Talfije I, 249, kod Vrotnovskog 144).
7) III fragment pesme br. 49. U tumačenju događaja u pesmi predavač čini jednu pogrešku još pre samog prevoda: „Le roi Lazare se conduit très noblement: dans cette fête, qui précède le combat, il porte le premier toast à Milosch, le plus brave de ses guerriers, et lui donne une preuve de sa confiance (234). Međutim, Lazar Milošu ne izražava poverenje nego obratno: on ga prekorava, optužuje. Vrotnovski je skraćeno preveo tu rečenicu: „Lazar postępuje względem nich szlachetnie i otwarcie” (154; „Lazar prema njima postupa plemenito i otvoreno”).
Prevod same pesme je ovakav: Vukovi stihovi: „Svu gospodu za sofru sjedao, Svu gospodu i gospodičiće” (3—4), Mickjevič je preveo ovako: „Tous les seigneurs sont assis à sa table; tous les seigneurs et toutes les grandes dames” (234). Prevodilac nije razumeo reč gospodičići, misleći da su to gospođe! Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, ali nema njegova ponavljanja: „Wszyscy wielcy panowie i wielkie panie są u stołu” (145). Nije dobro prevedena reč „sjedati” = „postaviti koga za sto na njegovo mesto” (u Vuka „einen Sitz anweisen, colloco”); ona je netačno prevedena kod oba prevodioca.
Stihovi: „Zdrav, Milošu, vjero i nevjero! Prva vjero, potonja nevjero! Sjutra ćeš me izdat na Kosovu, I odbjeći Turskom car-Muratu. Zdrav mi budi! i zdravicu popij, A na čast ti pehar!” (31—36) — u Mickjeviča su slobodno prevedeni, mestimično i slabo: „A ta santé, ô Milosch! Fidèle ou infidèle, je t'ai vu fidèle, et on te dit infidèle; demain tu dois me trahir sur le champ de Kossowo, me livrer entre les mains d'Amurat; et cependant, Milosch, bois se vin, prends cette coupe!” (235).
Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, ali skraćuje i improvizuje: „Zdrowie twoje, wierny mi czy niewierny, wojewodo Miłoszu! Wypij za powodzenie jutrzejsze. Niech ci się szczęści, chociażbyś miał mię wydać w ręce sułtana!” (145. — „U zdravlje tvoje, veran mi bio ili neveran, vojvodo Milošu! Ispij za sutrašnji uspeh! Neka ti bude na sreću, iako bi me imao izdati u ruke sultanove”). Kao što se vidi, Vrotnovski ne prevodi tačno, a niti sve ono što je Mickjevič rekao da je Lazar izgovorio, a ni ono što mu je Miloš odgovorio na njegovu zdravicu.
8) IV fragment p. br. 49; Mickjevič kaže „dans un troisième fragment” (235), a to zato što je prva dva odlomka spojio u jedan; tih reči u Vrotnovskog nema. — Poznatu hiperbolu: „Svi mi da se u so prometnemo, Ne bi Turkom ručka osolili... “ (10—11), Mickjevič prevodi ovako: „... si nous nous changions, nous tous, certes, tant que nous sommes, en bloc de sel, il n'y aurait pas assez de sel pour assaisonner le repas des Turcs” (236). Mickjevič je dao dobar smisao, ali Vrotnovski prevodi pogrešno: „Gdybyśmy wszyscy ile nas je Serbów zamienili się w bryłę soli, jeszczeby jej nie stało na jedna wieczerzę” (146. — „Kad bismo se mi svi, koliko nas je tu Srba, pretvorili u komad soli, još je ne bi bilo dosta za jednu večeru”).
Kako je već napred rečeno, Mickjevič ne nabraja mesta gde je pala na Kosovo turska vojska, nego samo započinje: „Depuis la montagne jusqu'au fleuve, depuis le fleuve... etc”, pa onda kaže da su te pojedinosti važne za slovensku istoriju. Da li ta rečenica koju sam naveo ima da odgovara našem stihu: „Od mramora do suva javora...” (15)? Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, ali slobodno: „Obóz rozciąga się od gór do lasu, od lasu do potoku...” (146; „tabor se proteže od planina do šuma, od šuma do potoka...”). — Evo još jedan primer prevoda: Kosančić govori Milošu: „Da ti imaš krila sokolova, Pak da padneš iz neba vedroga, Perje mesa ne bi iznijelo” (st. 41—43), tj. Miloša ni krila ne bi mogla spasti kad bi došao u turski tabor. Mickjevič prevodi ovako: „Si tu prenais des ailes de faucon, si tu tombais du haut du ciel au milieu de se champ, tu ne pourrais pas u pénétrer sans perdre ton plumage!” (237); smisao poslednje rečenice ne odgovara smislu našeg teksta, jer se tu ne radi o prodiranju u tabor bez opasnosti, nego o odlasku, begu odande. Vrotnovski prevodi slično tako, ali kraće i pogrešno: „Gdybyś miał skrzydła sokole i mógł zlecieć z góry, jeszczebyś nie dostał się tam bezpieczny i cały” („Kad bi imao krila sokolova i mogao sleteti odozgo, ipak ne bi došao tamo siguran i čitav”). Posle toga, Mickjevič daje kratak sadržaj završetka pesme; Vrotnovski daje to isto po Mickjeviču.
9) Car Lazar i carica Milica (Vuk, II, 44; Mickjevič 237—240, Vrotnovski, 147—150, Vojarova, II, 164, Talfi, I, 253). Mickjevič prevodi pesmu pomažući se prevodom Vojarove; kao i dosada, prevodi samo neke odlomke, inače parafrazira, daje samo sadržaj. Vrotnovski se čas drži Mickjeviča, čas Vojarove. Jedan primer: Mickjevič: „A leur tête marchera Bozko portant l'étendard de la croix ..” (238). Vojarova: „A leur tête sera le Jugovitz Bojschko, Qui porte devant eux l'étendard de la croix...” (II, 165), a u Talfije: „Vor ihm [dem He#r] her der Jugowitsche Boschko, Der die Kreuzesfahne ihm vorausträgt” (I, 254). Iz toga primera jasno se vidi da Mickjevič prevodi, odn. parafrazira po Vojarovoj. Vrotnovski prevodi ovako: „...a przed nimi będzie jechał Bozko Jugowicz z chorągwią krzyża” (147; „a pred njima će jahati Boško Jugović s krstašem barjakom”). Zanimljivo je da Vrotnovski piše Bozko kao i Mickjevič (zašto on tako piše?), a inače se drži prevoda Vojarove, što se vidi po idućoj alineji, gde Mickjevič kaže da se sve ponavlja onako kako je Lazar predvideo, a Vrotnovski ima sve po redu iz Vojarove; dalje, Mickjevič nema scene s Vojinom, Vrotnovski je ima; Mickjevič samo pripoveda o dolasku gavranova i njihovu izveštaju s Kosova, o dolasku sluge Milutina, a Vrotnovski prevodi po Vojarovoj, dajući upravni govor, kako je i u pesmi.
10) Kosovka djevojka (Vuk, II, 50; Mickjevič, 242—244, Vrotnovski, 151—153). Evo primera Mickjevičeva prevoda: „...Sur son épaule elle [la jeune fille de Kossowo] porte des pains blancs, et dans chacune de ses mains une coupe d'or. L'une de ces coupes est remplie d'eau fraîche...” (142). Vojarova: „Sur sa tête elle porte une pleine corbeille de pain, Et dans ses mains deux vases d'or, L'un rempli d'eau fraîche...” (II, 175). Talfi: „Auf den Schultern trägt sie weisse Brodte, Und zwei goldne Becher in den Händen. Einen Becher füllet frisches Wasser...” (I, 261). — Vuk: „Na plećima nosi leba bela, U rukama dva kondira zlatna, U jednome lađane vodice...” (II, 50, 6—8). — Mickjevič ima „épaule” ili prema Talfiji („Schultern”) ili prema Vuku („pleća”); isto tako prema Talfiji biće „des pains blancs” („weisse Brodte”); druga rečenica izborom reči potseća na Vojarovu. Ali dok Talfija kaže „das Amselfelder Mädchen”, Vojarova „une jeune fille d'Amsel”, Mickjevič ima „la jeune fille de Kossowo”; to je ili pod uticajem izraza „Kosovka”, ili zbog toga što je predavač znao da se polje ne zove „Amsel” nego „Kosovo” (govori o tragediji na Kosovu itd.). U tom nazivu drži se Vrotnovski Mickjeviča, ali inače prevodi po Vojarovoj: „na głowie niesie kosz chleba, w obu rękach dzbanki szczerozłote...” (151; „na glavi nosi košaru s belim hlebom, u obema rukama zlatne vrčeve...”). — Zanimljivo je i ovo mesto: Mickjevič: „... Cherches tu un frère ou un fils de ton frère...” (243). Vojarova: „Qui cherches-tu, ô vierge... Est-ce un frère, ou le fils d'un frère?” (II, 176). Talfi: „Wen doch suchts... Einen Bruder, einen Sohn des Bruders?” (I, 262). Vuk pak kaže: ,,... Ili brata, ili bratučeda?” (36), tj. traži brata od strica, „cousina” (u Vukovu Srpskom rječniku, 1818, „bratučed, brat od strica, Geschwisterkind, patruelis: prvo bratučedi, to su od dva brata đeca”; 46). Mickjevič govori kao da traži nećaka, bratova sina, a to je ili po Vojarovoj ili po Talfiji; nije onda čudo što Vrotnovski ima ,,synowca” (152). Vrotnovski inače većinom prevodi po Vojarovoj, a naročito ona mesta gde predavač kaže da se nešto ponavlja ili slično govori (sravni M., 243, alin., III — Vr., 152, alin. II; M., 244, alin. II — Vrot. 152, alin. II—III; Vrot., 153, I—II alin.). U Mickjeviča odgovor Pavla Orlovića kraći je nego u Vrotnovskog; on nema ni završnih reči devojčinih, a Vrotnovski ih prevodi po Vojarovoj.
11) Lov Markov s Turcima (II, 69) 6); naslov pesme nije naveden. Kako ove pesme nema u lajpciškom izdanju Vukovu, a vrlo je sumnjivo da je Mickjevič imao izdanje od 1814 g., sigurno je da ju je citirao po prevodu ili Vojarove (II, 90) ili Talfije (I, 213). Mickjevič ukratko priča sadržaj pa kaže da je sultan dao Marku „quelque argent”, i onda dalje na svoj način improvizuje sultanove reči (260). Vrotnovski daje prevod sadržaja po Mickjeviču, ali zagledajući ipak u prevod Vojarove (Marko je ubio „wezyra Murata”, dobio je od cara „tysiąc sztuk złota” — hiljadu zlatnika, 162—163; slično tako u Vojarove, II, 94); reči vezirove prevodi po Vojarovoj (II, 94).
12) Smrt Marka Kraljevića (II, 73). U francuskom tekstu (261—262) nalazi se kratak sadržaj; nema pojedinosti o postanju Šarca; vila odmah viče Marku da se mora rastaviti sa Šarcem. Vrotnovski kaže da se Marku „koń (się) zanarowił i nie chciał iść dalej” (163; „konj se uščudio i nije hteo ići dalje”); u Vuka: „Poče njemu Šarac posrtati... i suze roniti” (5—6). Vrotnovski priča sadržaj navodeći dijaloge, ali skraćeno (163); da prevodi po Vojarovoj, može se videti po tome što kaže da je Markovo telo sahranjeno „w klasztorze Kilindaru na górze Athos” (164), a u Vojarove čitamo: „S'embarqua pour le mont Athos, et aborda au monastère de Chilindar” (II, 129); Talfi kaže: „... Landet an der Chilindarerkirche” (I, 245), a u Vuka imamo „Vilindar” i „Sveta Gora”.
13) Ženidba Maksima Crnojevića (II, 88) — Mariage du fils d’Ivan (274—289; Vrotnovski, 170—183, Vojarova, I, 247 i d., Talfi I, 71 i d.). Kao i inače dosada, Mickjevič čas priča čas parafrazira govore pojedinih lica. Vrotnovski kombinuje prevod Mickjevičev i Vojarove, upotrebljujući prvi više prilikom komentarisanja pojedinih mesta, drugi u dijalogu lica i opisu događaja; naravno, tu ne postavljam neko pravilo, nego samo navodim jedno zapažanje.
Evo nekoliko ogleda prevoda. Mickjevič: „Iwan Zernoyéwitsch se lève, et il s'en va, à travers la mer bleu, en emportant d'immenses richesses...” (274). Vojarova: „Il part, Zernojéwitz Iwan; Il traverse la mer bleue, Emportant avec lui trois charges d'or...” (I, 248). Mickjevič se slaže s Vojarovom u drugom i u početku trećeg stiha; što kaže “se lève”, to se slaže s onim u Vuka „podiže se” (II, 88, 1) i u Talfije: „Es erhebt sich...” (I, 71). Vrotnovski to prevodi ovako: „Iwan Zernojewicz bierze trzy pełne trzosy złota i wyprawia się za sine morze...” (170; „I. C. uzima tri pune vreće zlata i putuje preko sinjeg mora...”); kako se vidi, to je sasvim prozaičan prevod prema Vojarovoj. Da nije prema Mickjeviču, može se zaključiti po tome što ovaj kaže „en emportant d'immenses richesses”. — Mickjevič: „Enfin les Latins lui accordent sa demande: les bagues sont échangées” (274). To se manje više slaže s Vojarovom osim pojedinosti o menjanju prstenova: „Les Latins lui accordent la jeune fille, Et reçoivent de lui l'anneau de promesse” (I, 248). Slično je tako prevela i Talfi: „...und empfahn den Ring aus seinen Händen” (I, 71). U našem tekstu stoji ovako: „Latini mu dadoše đevojku, Đevojački prsten prifatiše” (12—13). Mickjevič je pogrešno mislio da se prstenovi menjaju, iako to nijedna prevoditeljica (a ni original) ne kaže 7). Po njemu i Vrotnovski pogrešno prevodi: „Łacinnicy zezwolili na jego żądanie: zamieniono pierścionki” (171; „Latini mu udovoljiše tražnji: izmeniše prstenove”; to je od reči do reči prema Mickjeviču). — Ne znam zašto je Vrotnovski rekao: „Przyjacielu i kumie, dożo wenecki!” (171), kad to nema ni u Mickjeviča, ni u Vojarove, a dabogme nije moglo biti ni u Vuka, jer je to nemoguća stvar, koju ne bi rekao pravoslavni pevač (kao što je bio Milija, od kojeg je pesma zapisana): tast a ni iko od tazbine ne može se kod pravoslavnih nazvati kumom, jer se kumovi ne mogu međusobno ženiti. —
Mickjevič: „Ne vois-tu pas, ô seigneur, que c'est une juste punition du ciel pour ton orgueil? Orgueilleux tu es allé te chercher une bru au-delà des mers...” (277). — Vojarova: „Vois! mon seigneur, c'est un châtiment du ciel, Une punition de l'orgueil qui t'a poussé outre mer...” (253). Pouzdano se može tvrditi da Mickjevič nije pokušavao prevesti te stihove s našeg jezika, nego ih je parafrazirao prema Vojarovoj ili, prema Talfiji, jer su u Vuka teško prevodivi: „Gospodare, da od Boga nađeš! Kud te sila slomi preko mora...” (159—160). Talfi ima slično kao i Vojarova, a Vrotnovski prevodi prema poslednjoj, ali i po Mickjeviču: „Widzisz, panie mój, jak cię Bóg skarał za twoją dumę. Pycha popchnęła cię szukać synowej za morzem...” (173. — „Vidiš, gospodaru, kako te je Bog kaznio za tvoju oholost. Oholost te je nagnala da ideš tražiti preko mora snahu”); „synowej” (snahu) verovatno je uzeo iz Mickjevičeva prevoda. — U tekstu o predavanjima naveo sam već jedan primer iz te pesme kako Vrotnovski prevodi prema Vojarovoj „Dukaszyn”, a Mickjevič uopće nema nikakvih naziva u francuskom tekstu, jer daje suv sadržaj.
14) Predrag i Nenad (II, 15). U francuskom tekstu (str. 291) ima motiv o tome kako je brat ubio brata ne znajući da je to brat; imena nisu navedena. Vrotnovski, naravno, prevodi po francuskom Mickjevičevu tekstu, jer se i ne može lako zapaziti po toj aluziji da se tu misli na neku pesmu. Mickjevič ju je čitao ili u Talfije (I, 127), ili u Vojarove (I, 184), ili, najzad, u originalu.
15) Ženidba Stojana Jankovića (III, 21). Kao i dosada, Mickjevič i tu parafrazira Vojarovu (I, 135), daje često samo sadržaj pojedinih mesta. Vrotnovski 8) prevodi po Vojarovoj, što se vidi po tome što ima neka mesta opširnije nego Mickjevič, ili upravni govor tamo gde M. ima sadržaj. Prema Talfiji (II, 145) i Vojarova ima „Kunar”-planina (235), a prema njoj i Vrotnovski prevodi: „Jechali polować w górach Kunaru, w zielonej puszczy beja” (185). U Vuka je Kunor-planina; prema izrazu Vojarove: „dans ses vertes forêts” (I, 235) preveo je Vrotnovski „w zielonej...” Kako Mickjevič malo spominje imena mesta (kao i u drugim pesmama) Vrotnovski ih ima po Vojarovoj pa piše kao i ona, na pr., „Udbinja” (m. Udbina). Ipak ima i Mickjevičeva uticaja, u greškama: „Un riche dolman pendait de ses épaules orné de trente boutons d'argent. Chaque bouton valait une livre d'or” (293— 294). Vrotnovski: „Na plecach dolman zielony, trzydzieści srebrnych guzików u dolmana; za każdy wziąłbyś funt złota...” (185; „na plećima zelena dolama, a na njoj ima trideset srebrnih dugmeta; za svaki bi uzeo funtu zlata...”). Vojarova ne kaže da su puceta bila srebrna: „Sur le dolman trente superbes boutons; Chaque bouton vaut une mesure d'or” (I, 236). U Vuka stoji drukčije: „Na dolami trideset putaca, Svako puce po od litru zlata...” (II, 21, 24—25).
16) Bajo Pivljanin i beg Ljubović (III, 70); Duel (Mickjevič, 297), Vrotnovski ima u sadržaju: Bajo Piwanicz albo Wyzwanie na pojedynek (189—190; „... ili izazov na dvoboj”), Vojarova I, 215, Talfija II, 138. Mickjevič priča sadržaj, ali ne cele pesme, nego samo do st. 92 (a ima svega 190 st.). Vrotnovski prevodi samo taj odlomak, ali nešto opširnije nego Mickjevič, no sasvim slobodno, ne brinući se mnogo o uzorima (Mickjeviču i Vojarovoj).
17) Zidanje Skadra (II, 25; kod Vrotnovskog u sadržaju Legenda Założenie Skadry, 183, Vojarova I, 207, Talfi I, 117). Mickjevič priča sadržaj isprepleten dijalozima (304—306). Vrotnovski ima nešto opširniji tekst (193—194); on ima pojedinost o Stojanu i Stojanci, koje Mickjevič nema. Kod Mickjeviča se ne vidi zašto se ruši ono što se danju sagradi; Vrotnovski prevodi po Mickjeviču pa ni on ne ističe taj važni moment u pesmi. Mickjevič je pogrešno razumeo da su sve tri žene Mrnjavčevića donosile svaki dan ručak svojim muževima; „la Wila ordonne de murer celle qui arrivera la première” (304). U narodnoj pesmi jasno se govori da su žene naizmence, svaki dan druga, donosile ručak majstorima („...a redak je gospođi kraljici..”, 122). Vrotnovski to prevodi slično kao i Mickjevič (193). Prema Vojarovoj pogrešno prevodi Mickjevič ovo mesto: „Restez, ô ma mère, à la maison, et bercez mon enfant, je porterai moi-même le diner à mon seigneur, car se serait un péché devant Dieu et une infamie devant les hommes...” (305). Vojarova: „... Et berce-moi l'enfant dans le berceau, Afin que je porte moi-même le repas à mon seigneur! Ce serait grand péché devant Dieu, Et pour moi grande honte devant les hommes...” (I, 211). Talfi: „...Dass ich selbst das Mahl den Herren bringe...” (I, 122). Vuk: „...da ja nosim gospodskoga ručka...” (II, str. 113, varijanta ispod crte). Vrotnovski to prevodi prema Vojarovoj (194). — Iz tog primera jasno se vidi kako Mickjevič parafrazira prevod Vojarove i koliko je o njoj zavisan. Mickjevič dalje netačno govori o narodnoj tradiciji po kojoj tobože iz kamena u koji se pretvorila Gojkovica teku dva izvora: jedan od suza, drugi od mleka (francuski tekst, 305, Vrotnovski, 194). U Vuka stoji da teče „nekakva mokrina” (II, str. 197, beleška), u Talfije: „Eine feuchte Stelle in einer von Skutari's Mauern, aus welcher Kalk tropft, erhält diese rührende Sage...” (l, 280, beleška 15); Vojarova ima prema Talfiji: „Une partie humide d'une muraille de Scutari, et d'où la chaux tombe par gouttes...” (I, 299).
18) Braća i sestra (II, 8). Mickjevič daje sadržaj (306—307), Vrotnovski (Jelica u sadržaju, 183) prevodi nešto opširnije prema Vojarovoj (I, 202). Izgleda da se Mickjevič pri parafrazi te pesme služio, osim Vojarovom, i Talfijom (I, 160), a možda i Vukom. Prema Vojarovoj biće ovo mesto: „La mère les a nourris et élevés jusqu'à l'âge de l'adolescence” (306). Vojarova: „Elle les avait tous nourris et élevés Jusqu'à l'âge où les fils purent prendre femmes...” (I, 202). Vuk: „Ranila ih dok ih odhranila, Dokle bili sini na ženidbu” (33). Talfi: „Alle hat genährt sie und erzogen, Bis die Söhn' in Bräutigamesalter...” (I, 160). — U Mickjeviča ima da kći treba da se uda za „un grand seigneur qui habitait un pays d'outre mer”; malo dalje, taj veliki gospodin nazvan je „Ban”. U Talfije također imamo „der übermeersche Ban” (I, 160, 11); u Vuka „s preko mora ban” (10), dok u Vojarove: „L'aga maritime” (I, 202). U Vrotnovskog je slično kao u Vojarove. — Pored drugih jasnih indicija da se Vrotnovski služi njenim prevodom jeste i to što on prevodi: „Jelica wolałaby wojewodę” (195), što odgovara u Vojarove: „Plus volontiers Jélitza eût choisi le waiwode” (I, 202), kojeg stiha nema ni u Vuka ni u Talfije. Mickjevič, verovatno, prevodi po Talfiji (on nema tu pojedinost kao ni ona), ali ipak čini neke pogreške: on kaže da je bratu naređeno da ostane pored sestre „quelques jours et de retourner au cimetière”, a tako ni u originalu ni kod naših prevoditeljica nije rečeno. — Mickjevič, dalje, kaže da je Jelica pitala brata zašto je tako potamnio tek pošto su došli materinoj kući, a u Vuka je to odmah po susretu; on, zatim, ne kaže ništa o tom da je brat Jovan bio tri dana kod sestre pa tek onda da su pošli preko mora. Najzad, tu nailazimo na još jedno mesto kako se prevodilac služi tekstom Vojarove: Mickjevič: „Ilitza demande à son frère pourquoi il est si triste et si pâle, comme s'il sortait du tombeau” (307); Vojarova: „Dis, Johann! pourquoi es-tu si pâle? On croirait que tu as déjà été dans la tombe!” (I, 204). Talfija: „Sag', wovon bist Du so grau geworden, Grad' als wär'st im Grabe Du gewesen?” (I, 162); Vuk: „Što si tako, brate, potavnjeo Baš kan'da si pod zemljicom bio?” (66 —67)! Vrotnovski prevodi po Vojarovoj; ima pojedinost o boravku Jovanovu kod sestre tri dana, itd.
19) Ženidba Marka Kraljevića (II, 55). Mickjevič daje sadržaj (312— 313) 9), koji prevodi i Vrotnovski (198—199), uz male dopune iz Vojarove (II, 40). Netačan je svršetak u Mickjeviča: „Marco tue le doge de Venise et tous les Vénitiens” (313). Marko je u narodnoj pesmi posekao dužda i Zemljića Stefana, a ne i Mlečane (kod Vojarove, Talfije, I, 196, i Vrotnovskog je tačno).
*
Mickjevič posle toga prelazi na lirske pesme, među koje ubraja i Hasanaginicu („la chanson féminine a souvent un ton grave et tragique; une des plus belles de se genre est la chanson sur la mort de la femme de Hassan Aga...”, 322). Ja mislim da je zgodnije i prirodnije da govorim o njoj sada, jer je ona na prelazu između epskih i lirskih pesama.
20) Hasanaginica (III, 81). Mickjevič u sadržaju ima naslov: Le femme d'Hassan Aga (311), a govori o njoj na str. 323—326; Vrotnovski: Śmierć żony Hassanagi (198), i u tekstu (205—207); Vojarova nije prevela tu znamenitu pesmu. Dr. Vaclav Burjan, u pominjanoj raspravi Hasanaginica u poljskoj književnosti, pošao je od krive teze da je Mickjevič sudelovao u prevođenju pesama na poljski jezik s Vrotnovskim pa je mislio da je Hasanaginica Mickjevičev prevod. U tom poljskom prevodu on nalazi uticaj Talfije, Merimea, pa čak i Zaljeskog (Mickjevič je, po Burjanu, dobio od njega prevod u rukopisu). Međutim, od svega toga ima samo zrnce istine: Vrotnovski je preveo Hasanaginicu na poljski jezik s Mickjevičeva francuskog prevoda, a Mickjevič ju je preveo s Talfijina nemačkog prevoda! 10) Batovski citira mišljenje Burjanovo, ali sumnja da se Mickjevič služio i Merimeovim prevodom (o. c., 54—55); u oceni Burjanove rasprave ja sam tu pretpostavku sasvim odbacio 11). Evo dokaza za opravdanost takvog mišljenja.
a) Vuk: „Oblazi ga mati i sestrica, A ljubovca od stida ne mogla” (8—9) 12).
Talfi: „Ihn besucht die Mutter und die Schwester, Doch vor Scham vermag es nicht die Gattin” (II, 165).
Mickjevič: „Sa mère et ses soeurs vinrent le visiter; mais sa femme ne vint pas, la modestie l'ayant empêchée d'entreprendre un si long voyage” (323).
Vrotnovski: „Matka i siostry przybyły go odwiedzić, tyłko żona przez skromność nie odważyła się w tak daleka drogę” (205; „mati i sestre dođoše da ga posete, samo se žena zbog stida nije odvažila na tako dalek put”).
Kao što se vidi, prevod Vrotnovskog odgovara u svemu Mickjevičevu (pa i u pogrešci: siostry — soeurs; Mickjevič i Vrotnovski ne slute kako je u originalu, tj. u Vukovu izdanju od 1814 g. — u lajpciškom izdanju nije štampana ta pesma; — tamo je: sestrica); Talfi ima „die Schwester”. Mickjevičevo parafraziranje mesta o neodlasku ženinu k ranjenom mužu nije baš suviše srećno, jer Hasanaginicu nije sprečavao dalek put, nego poseta muža izvan kuće uopće!
b) Vuk: „Jošt stajaše u tugi velikoj” (15).
Mickjevič: „A cette nouvelle, la noble femme resta immobile de douleur” (323)
Talfi: „Blieb erstarrt sie stehn vor grossem Leide...”
Vrotnovski: „Na taką nowinę biedna żona osłupiała z żału” (205; „na takvu novost bedna žena se skamenila od žalosti”).
Evo još i teksta Merimeova: „La dame, en entendant ces paroles, se renferme dans son appartement tout triste et accablée” 13).
Mickjevič i Vrotnovski nisu zavisni o ovom tekstu. Ali nema sumnje da Mickjevič prevodi po Talfiji, koja je prevela Hasanaginicu prema Vukovu tekstu od 1814 g.
v) Talfi: „Gab den Söhnen goldne Lederstrümpfchen, Gab den Töchtern ungeschnittes Laken, Und dem kleinsten Knäbchen in der Wiege Sendete sie auch ein seiden Kleidchen” (II, 168).
Vuk: „Svakom sinu mestve pozlaćene, Svakoj ćeri čou nerezanu, A malome u kolevci sinku, Njemu posla svilene haljine” (81—84).
Mickjevič: „Elle donna aih filles des bottines brodées, aux fils une pièce d'étoffe précieuse, et au plus petit, qui était au berceau, elle donna aussi un habit en soie...” (325).
Merime: „A ses deux fils elle donne des souliers brodés d'or; à ses deux filles des robes bigarrées, et au petit enfant, qui était encore au berceau, elle envoie une chemisette” (174).
Vrotnovski ima dosta skraćen prevod, ali bez sumnje po Mickjeviču: „... synom haftowane buciki [rozdaje], córkom sztuczkę kosztownej materyi, malutkiemu sukienkę jedwabną” (206; „sinovima daje vezene cipelice, kćerima komad skupocene tkanine, malom sinčiću svilenu haljinicu”).
Kao što se vidi, Vrotnovski je ispravio pogrešku Mickjevičevu o tome da je kćerima um. sinovima dao „vezene cipelice”, a sinovima um. kćerima „komad skupocene tkanine”. Slaganje Mickjevičevo u nekim izrazima s Merimeom sasvim je slučajno; oni se inače u mnogom razlikuju.
g) Mickjevič i Vrotnovski nemaju naziva kadije. Talfi: „Kadi von Imoschki” (167); Merime: „le cadi d'Imoski”. Vuk: „Imoški kadija”. — Merime piše „Asanaga”, Mickjevič prema Talfiji, koja ima „Hassan-aga”, — „Hassan-Aga”. —
*
Prelazimo sada na analizu prevoda ženskih pesama.
1) Opet tvrđa u vjeri (I, 651). Mickjevič je, kako je već rečeno, naveo tu pesmu da ilustruje položaj turske žene u odnosu prema kršćanima (301—302). Kako te pesme u Vojarove nema, on je prevodi po Talfiji (II, 110); dao je, dakako, samo sadržaj s citiranim poslednjim rečima devojčinim. Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, ali je zanimljivo da i on improvizuje, jer rečenice „żegnam was po raz ostatni” (191; „pozdravljam vas poslednji put”) nema u Talfije i Vuka, a Mickjevič kaže ovako posle citata: „Ayant salué ainsi la maison et l'école, elle rangea...” (302).
2) Srpska djevojka (I, 599) — La Modestie d'une jeune fille (314—315) — Skromna dziewczyna (200; Talfija, I, 3, Vojarova, I, 123). Mickjevič vrlo slobodno parafrazira, a katkada i pogrešno. Batovski smatra da Mickjevič nije suviše tačno dao sadržaj, i da ga je dao pročitavši prevod Talfijin (o. c., 51—53). Navodi posle toga primer koji sam i ja našao:
Mickjevič: „La belle Militza a des sourcils trop longs, ils jettent une ombre sur sa blanche figure, et même sur ses lèvres vermeilles” (315).
Vojarova: „La belle Militza a de longs cheveux bruns; Ils couvrent ses joues mignonnes et rosées, — Ses joues rosées et son blanc visage” (I, 123).
Talfi: „Schön' Militza hat gar lange Brauen, Sie bedecken ihr die rothen Wänglein, Rothen Wänglein und das weisse Antlitz” (I, 3).
Vrotnovski: „Piękna Milica ma czarne rzęsy tak długie, że cień ich pada na twarz jej białą i aż na usta rumiane” (200; „lepa Milica ima tako duge trepavice da njihova sena pada na belo joj lice, čak na usta rumena”).
Vuk: „U Milice duge trepavice, Prekrile joj rumen’ jagodice, Jagodice i bijelo lice...” (1—3).
U prevodu Mickjevičevu pored uticaja Vojarove ima i Talfijina, naročito što se tiče „trepavica”, koje Mickjevič prevodi slično kao i Talfija: reč „Brauen” (umesto „Augenwimpern”) prevedena je tačno francuskom reči „sourcils”; i Vojarova ima pogrešno, „cheveux”. — Što se tiče Vrotnovskog, koji jedini tačno prevodi, on je, po pretpostavci Batovskog, ili zagledao u original, ili je morao zapaziti da se tu ne može raditi o kosama, kako je u Vojarove, nego o trepavicama (Batovski, o. c., 53). Ali ni Vrotnovski ne prevodi sasvim tačno: u našoj nar. pesmi je hiperbola: trepavice su Miličine tako duge da su joj sasvim prekrile lice, kod Vrotnovskog stoji da sena pada na njeno lice. — Na kraju pesme Vrotnovski prevodi po Mickjeviču: „...je baisse les yeux” (315) — „... i dlatego spuszczam oczy” (200; „i zato spuštam oči”), a u Vuka, Talfije i Vojarove stoji da ona gleda pred sebe.
3) Djevojka se tuži đulu (I, 392) — Mickjevič, 315—316 — Vrotnovski, 200—201; Talfi, II, 22; Vojarova nema te pesme. Mislim da Mickjevič nije znao original. Jedan primer: „Star je vojno trula javorina, Vjetar duva, javorinu ljulja...” (8—9). Mickjevič: „Un vieillard est comme un vieil arbre: quand le vent souflle, il tremble...” (316). To potseća na Talfiju: „Ist ein alter Gatt' ein fauler Ahorn: Weht der Wind — erschüttert schwankt der Ahorn” (II, 22).
4) Žalostiva draga (Vuk, I, 483, Mickjevič 316, Vrotnovski, 201, Vojarova I, 128 14), Talfija, II, 41). Mickjevič daje uprošćen sadržaj, katkada i netačan: on kaže da je dragi dobio tamburu „de mon frère” (316), a prema tome ima i Vrotnovski: „od mego brata” (201), a Vuk, Talfija i Vojarova imaju množinu: „de mes frères” (Vojarova, I, 129). Vrotnovski inače prevodi po Vojarovoj, a i Mickjevič, samo je to mnogo teže utvrditi.
5) Djevojka je imanje do vijeka (Vuk, I, 453, Mickjevič, 316—317, Vrotnovski: Ogródnictwo — „vrtlarstvo”, 201, Boj., I, 133, Tal., I, 14). Mickjevič ima samo početak pesme (prvih 10 stihova u Vuka); Vrotnovski prevodi po Mickjeviču i Vojarovoj, ali vrlo slobodno, parafrazirajući; Mickjevič se drži Vojarove. Prema „la tête couchée sur une toufre de narcisses...” (316), Vrotnovski ima „głowę miała na krzaku narcysów” (201; „glavu je stavila na žbun narcisa”). Vojarova: „Sa tête tomba sur les basilics” (I, 133), slično kao i u Talfije i Vuka.
6) Pjevala bih, al’ ne mogu sama (Vuk, I, 524; Mickjevič, 317, Vrotnovski: Troskliwość kochanki — „Briga dragane”, 201—202; Vojarova, I, 161, Talfija, I, 45). Imam utisak da Mickjevič nije znao original, tj. nije našao te pesme kod Vuka, jer ni Talfija ni Vojarova ne označuju broj pesme, a bez toga je često vrlo teško naći original u Vuka. Prevod Vrotnovskog odgovara Mickjevičevu, ali se on služi i Vojarovom.
7) Ništa se sakriti ne može (Vuk, I, 444; Mickjevič La Trahison, 317; Vrotnovski te pesme nema, Vojarova, I, 166; Talfi, I, 56). Mickjevič je preveo samo polovinu pesme (do 10 st. u Vuka). Prevod je, verovatno, po Vojarovoj, naravno, samo parafraza; netačno je da je putnik rekao tajnu pastirovu „à un vaisseau” (317), nego „au batelier” (Vojarova, 167).
8) Varijanta p. Žalosni rastanak (Vuk, I, 555; Mickjevič, La Séparation, 317—318; Talfi, I, 38; Vojarova i Vrotnovski nemaju te pesme). Mickjevič ima samo odlomak: nedostaje početak (1—7 st. u Vuka). Jedan primer: Talfija: „Pflücke Dir vom Strauch ein Rosenzweiglein! Leg' es auf Dein Herz in Deinen Busen!” (I, 38). — Mickjevič; „Cueilles-y une petite branche de roses, place-la sur ton coeur” (317). U Vuka: „Ti uzberi jedan stručak ružice, Pa ga metni u nedarca do srca” (11—12). Taj primer pokazuje da se predavač služio Talfijinim prevodom.
9) Slavuju da ne pjeva rano (Vuk, I, 566, Mickjevič, Le Réveil, 318; Vrotnovski: „Prośba do słowika”, 202; Vojarova, I, 156, Talfi, I, 37). Mickjevičev prevod u početku je po Vojarovoj, posle po Talfiji. Evo primera za drugi izvor: „Will in's Gärtchen draussen gehen, Und Basilienstauden pflücken. Und der Liebste wird erwachen” (I, 37). Mickjevič: „J’irai dans le jardin cueillir une branche de basilic, avec cette branche je veux lui effleurer la joue, et ainsi doucement je l’éveillerai” (318). To se donekle izborom reči slaže i s Vojarovom, i nije isključeno da se u prevodu predavač i njome pomagao, ali se od nje razlikuje time što ona ima ljiljan um. bosiljak: „J’irai dans le jardin vert, J’y cueillerai une tige de lis, J’en caresserai ses joues...” (I, 156). Iz Vuka nije, jer je njegov tekst drukčiji: „Uzabraću struk bosiljka, Ud’riću ga po obrazu: ,Ustaj, ago, ustaj, drago!’ I on će se probuditi” (7—10). U izd. od 1814 nije bilo stiha „Ustaj...”, a kako ga Mickjevič nije preveo, znači da tu pesmu nije prevodio po lajpciškom izdanju, u kome se i taj stih nalazi, nego možda, po prvom; ali ja opet izražavam sumnju da je on to izdanje imao, nego mislim da je predavač preveo tu pesmu prema Talfiji i Vojarovoj. Izraz „ud’riću ga” pokazuje da se ne radi o nekom nežnom buđenju, kako prevode Mickjevič, Talfi, Vojarova. U Vrotnovskog imamo mesto bosiljka „lilia biała”; on prevodi po Mickjeviču i Vojarovoj.
10) Kam žali djevojka (I, 557), Le Monument (318), Pomnik (Spomenik, 202), Talfi: Irdische Denkmäler, I, 56). U Mickjeviča nema početka: nedostaje pojedinost o ovcama; zatim „šećer-Marko” postao je žensko: „Maria”. Posle toga parafrazira devojčine reči. Vrotnovski prevodi po Vojarovoj.
11) Opet djevojka i lice (I, 396), Le Cosmétique (318—319), Niepokój serca (202, Nemir srca), Talfi, I, 9, Vojarova, I, 129. Mickjevič daje samo skraćen sadržaj, pa se ne zna zašto bi devojka htela da pere sebi lice pelenom i ružom; nema ni završetka (u Vuka, st. 14—19). U prevodu ima tragova prevoda Vojarove. Vrotnovski prevodi pesmu tačnije po Vojarovoj.
12) Zejnina kletva (Vuk, I, 533; Mickjevič, Malédiction, 319, Przeklęstwo — Prokletstvo, 202—203, Vojarova, I, 152, Talfi, I, 32). Treba ovde reći da je Talfi (a po njoj i Vojarova) prevela tu pesmu po Vukovu izdanju od 1814 g., u kojem se tekst razlikuje od onog u lajpciškom izdanju. U I izdanju čitamo: „Lepa Smilja po bostanu vezla, Po bostanu i po karanfilu”, a u II izdanju: „Vezir Zejna po bostanu vezla, Po bostanu i po đulistanu...”; zatim, u I izdanju nema 5 stiha itd. Mickjevič ovako prevodi: „La belle Smilia est occupée à broder assise dans un jardin; au milieu des oeillets” (319). Taj se prevod skoro potpuno slaže s prevodom Vojarove: „Dans le parterre brode la belle Smilja, Dans le parterre, parmi les oeillets” (I, 152). Ja smatram da je to Mickjevič prevodio prema Vojarovoj, a ne prema I izd. Vukovu. — Još ovaj primer: „Zejna [u I izdanju Smilja] majci tijo [I izdanje: „nato”] odgovara...” (6). — Talfi: „Aber sie erwiderte der Mutter” (I, 32). — Vojarova: „Mais elle répond à sa mère...” Mickjevič na dlaku jednako prevodi: „Mais elle répond à sa mère...” (319); tu nema prevedeno ni „tijo” ni „nato” — znači da je prevođeno po prevodu: Mickjevič je taj stih naprosto posudio iz Vojarove. Vrotnovski slobodno parafrazira prema Vojarovoj i prema Mickjeviču. —
13) Kletve djevojačke (Vuk, I, 368; Mickjevič, 319—320, Vrotnovski, 203, Vojarova, I, 180, Talfi, I, 67). Za ilustraciju prevoda navodim ovaj stih: „Progovara Konda iz zemljice” (9). — Talfi: „Horch! da haucht es aus der Tiefe leise” (I, 67). — Vojarova: „Paix! voilà que du sein de la terre s'élève une faible voix...” (I, 180). — Mickjevič: „Alors une voix sortit du tombeau” (320). Mickjevič ima doduše drukčije reči no Vojarova, ali je ipak njoj najbliži, Vrotnovski slobodno prevodi po Vojarovoj: „I cichy głos odpowiedział z pod ziemi” (203; „i tihi glas odgovori ispod zemlje...”). Ni Talfija ni Vojarova ni Mickjevič ne daju pravi smisao ove pesme: oni govore o bolovima jedne devojke, a u narodnoj pesmi govori se o kletvama mnogo devojaka, prema kojima je Konda krivac, te ga one proklinju! To pokazuje da se Mickjevič poveo za pogreškama ranijih prevodilaca (odnosno prevoditeljica), a nije sam zagledao u original i kontrolovao tekst po Vuku.
14) Travnik zapaljen očima (I, 659), Mickjevič, 326, Vrotnovski, 207, Talfi, II, 115; Vojarova nema te pesme. Mickjevičev prevod je po Talfiji. Vrotnovski prevodi po Mickjeviču, što pored ostalog pokazuje i to što piše „nad Travnicem” („de Travnic”, 326); moguće da je video i Talfijin prevod, jer kod njega ima da je izgorela i „jedna kawiarna”, čega nema u Mickjeviča; u Talfije čitamo „neue Schenke”, „nova mehana” u Vuka (7).
15) Oči sokolove i đavolove (Vuk, I, 514; Mickjevič, 326—327, Vrotnovski, 207, Talfi, II, 116; Vojarova nema te pesme). Mickjevič daje samo motiv pesme, ali, kako smo videli, netačno: mati ne kaže — u originalnom tekstu i kod Talfije — da će zatvoriti u kulu „ses fils”, nego samo Osmanagu. Netačno je reprodukovan i odgovor devojčin. Vrotnovski prevodi po Mickjeviču.
Na osnovu toga što je rečeno o prevodima Mickjeviča i Vrotnovskog možemo izvući ove zaključke:
Mickjevič je što preveo, što parafrazirao, što ispričao sadržaj ili nabacio samo motiv (tako, na pr., pesme Predrag i Nenad) svega 35 pesama, a od toga je iz I knj. Vukove 15, a iz II i III knj. 20 pesama. Njegovi prevodi na francuski jezik kao prevodi nemaju veliku cenu, jer su to često samo fragmenti, najčešće parafraze, sadržaji; njihovo značenje je više, možda, literarno-istorijsko u vezi s njegovim predavanjima o narodnoj poeziji. Neodrživo je, dakle, mišljenje Vrotnovskog da su prevodi „uvek odlični”. Dalje, izuzimajući fragmente p. br. 49 (II knj.), Mickjevič je govorio samo o onim pesmama koje su prevele Talfi i Vojarova. Videli smo kako se on obilato služi njihovim prevodima, koliko on mnogo uzima od njih, dok iz originala crpe malo. Uveren sam da za neke lirske pesme nije mogao naći među mnoštvom pesama u Vukovu zborniku pesme koje odgovaraju prevodima u Talfije i Vojarove; to govorim zato što sam i sam iskusio težinu tog posla, tražeći po njegovim pesmama originale u Vuka. Ja mislim, stoga, da su zbirke Talfije i Vojarove bile upravo od presudnog značaja za pravac Mickjevičevih predavanja, a i za njegovo odabiranje materijala. Prema tome, ja ne mogu reći da je Mickjevič suviše dobro znao srpskohrvatski jezik, a niti onoliko kako to sudi Nering (vidi napred! uostalom, njegov sud da je Mickjevič prevodio sa srpskohrvatskog jezika ne osniva se ni na kakvom ispitivanju i upoređivanju, nego je obična, netačna pretpostavka).
Vrednost prevoda Vrotnovskog nije mnogo veća nego vrednost prevoda Mickjevičevih. Kao što smo videli, on se u prevodu služio tekstom koji se nalazi u francuskom izdanju, tj. prevodom Mickjevičevim, zatim Vojarovom, možda gdegde i Talfijom (što je sumnjivo). Da li je on prevodio direktno s Mickjevičevih ceduljica ili s prepisanog stenograma, to ne mogu reći; važno je da je njegov prevod kombinovan prema najmanje dva prevoda, te je donekle nova tvorevina. Dalje, slično velikom pesniku, i on često skraćuje, daje sadržaj, improvizuje, starajući se o tom da bi dao sadržaj pesme, a ne stara se o tom da je umetnički prevede. Kao i Mickjevičevi, i njegovi prevodi su u prozi, te kao prevodi imaju malu cenu. Da dodam još i to, Vrotnovski se starao o tome da pesme da u celini, a ne u fragmentima kakvi su kod Mickjeviča; to je, možda, uzrok što na dva mesta ne prevodi Mickjevičeve odlomke, ne mogući naći potpun tekst.
***
1) Feliks Vrotnovski (1805-1871) bio je novinar, najpre u Vilnu, posle u Parizu; zatim, direktor Biblioteke poljske u Parizu.
2) U francuskom tekstu, u sadržaju pred lekcijama (koji ne potiče od predavača, nego od izdavača), imamo naslov: Poëme du mariage roi Lazare (209); Vrotnovski: Poemat Zaślubiny Lazara (130). — U beleškama dalje dajem naslove iz sadržaja, ukoliko ih ima.
3) Na jednom mestu, kad Lazar otrči na kulu po zlatni pehar, Mickjevič kaže: „Répète de nouveau à la manière d'Homère, l'histoire d'achat de cette coupe” (221). Batovski (o. c., 50) smatra da se „Mickjevič toliko predao fantaziji, potaknutoj utvrđivanjem sličnosti srpskih junačkih pesama s Homerom, da je nalazio tu sličnost čak tamo gde je zapravo nije ni bilo”. Ja mislim da taj prigovor nije opravdan, jer je Mickjevič, verovatno, tu mislio na ono što dolazi od st. 115 pa dalje, jer se doista ispunjava predviđanje cara Stjepana i događaji su ispričani slično tom predviđanju, pa je zato predavač s razlogom rekao da se sve ponavlja „xomerovskim načinom”.
4) „Légende poétique des saints” (209); „Legenda Spór Świętych” (130), i u tekstu (138).
5) U sadržaju: „Légende de la fondation des églises en Serbie” (230); „Założenie Rawanicy” (142).
6) Batovski (o. c., 46) ima pod br. 11 „O Marku Kraljeviću” prema izdanju Vukovu od 1814, 94, ali to nije pesma, nego pričanje, skaska o Marku. Kako je rečeno, Mickjevič je to uzeo iz Talfije (v. ranije). Batovski ne u svom tabelarnom pregledu Mickjevičevih prevoda pesme Markov lov s Turcima.
7) Slično tome, i u Panu Tadeuszu (XI, 423 čitamo: „... Nim zamienim pierścioki, muszę o tem wiedzieć” („pre no što izmenimo prstenove, moram o tom znati”), — govori Tadija Zofji. Mickjevič je razumeo da je takav običaj i kod Crnogoraca i Mlečana.
8) U poljskom sadržaju: „Przygody Stojana Jankowicza” (183).
9) „La fiancée du prince Marco et le doge de Venise” (311); „Wesele królewicza Marca” (198).
10) Sbornik filologický, 1931, IX, 84.
11) Slavia, Praha, roč. XIII, 1934, sešit l, str. 196.
12) Citiram po državnom izdanju od 1894, III, 513 i d., uvažavajući redaktorove i Vukove beleške o izd. od 1814 g.
13) P. Mérimée, La Guzla ou choix de poésies illyriques..., Strassbourg, Biblioteca Romanica, 312—314, 172.
14) Batovski kaže da te pesme nema u Vojarove (46).
Juzef Bohdan Zaljeski rodio se 1802 g. u Ukrajini (u selu po imenu Bohatirka — Bohatyrka, na reci Sobu); tu je proveo svoje detinjstvo sve do svoje osamnaeste godine (u gimnaziju je išao u Humanju). Njegovo ukrajinsko poreklo bilo je odlučan činilac u stvaranju njegove pesničke fizionomije. Ukrajinska nota jeste baš ono što je najtoplije u njegovim pesmama; ukrajinske narodne pesme, dume, približiće ga našoj narodnoj poeziji; kroz ukrajinofilstvo (on je bio Poljak, ali rođen i odgojen u Ukrajini) doći će do slovenofilstva (shvaćenog, dakako, na vlastiti način). U njegovim dumkama i dumama ponajvećma ozvanjaju setni tonovi; on je mek liričar.
Boravak Zaljeskog u Varšavi g. 1820—1822 bio je vrlo presudan u formiranju i razvijanju njegovih pesničkih i književnih naklonosti i predispozicija. U atmosferi se već osećao novi romantičarski duh, i borbe s protivnicima iz pseudoklasičarskog tabora bile su u toku. Mickjevič, pa donekle i Brođinjski, bili su pretstavnici tog novog duha. — Zaljeski je stupio pod okrilje Brođinjskog i postao njegovim saradnikom. Oduševljeno prima katehizam koji propoveda teoretičar novog pravca da se pesnik mora inspirisati poezijom, tradicijom i istorijom naroda u kome se rodio i odrastao; u tome je Zaljeski veran učenik i sledbenik Brođinjskog. Zbog toga veći deo njegove tadašnje i kasnije poezije ima motive iz ukrajinskih duma, koje su katkada slobodno prepevane, a katkada su mu dale samo poticaj, nadahnule ga. „Monotonija sastavljena iz kozaštva, nostalgije i zvučnosti, uvek je lebdela iznad njega” 1); on nije nikada izišao iz okvira svoje Ukrajine. U velikoj pesničkoj hijerarhiji poljskog romantizma (Mickjevič, Slovacki, Krašinjski) Zaljeski je pesnik drugog reda, minor, iako s nesumnjivim pesničkim talentom; za života je doživeo veću pesničku slavu nego što mu je kritika daje danas. Mickjevič ga je u svojim predavanjima isticao kao velikog pesnika i stavljao ga kao svoga naslednika (on je doista posle njegove smrti postao „patrijarhom” poljske emigracije u Francuskoj). Umro je u Viljpreu (Villepreux) 31 III 1886 2). Zajedno s Antonijem Malčevskim (Malczewski) i Severinom Goščinjskim (Goszczyński) sačinjava tzv. ukrajinsku školu poljskog romantizma.
Još za svoga boravka u Varšavi Zaljeski je pokazivao interes za slovenske stvari, te je već tada preveo dve pesme iz Kraljevodvorskog rukopisa („Pieśń staroczeska”), danas poznatog kao mistifikacija Hankina. Kad je Državna komisija vera i prosvete u Varšavi raspisala stečaj za stipendiju za jednog studenta, koji bi pošao u slovenske zemlje i onde se spremao za profesora slovenskih jezika na varšavskom Univerzitetu (učinila je to pod sugestijom Društva prijatelja nauka i ugledajući se u primer Univerziteta u Vilnu, koji je poslao u slovenske zemlje Mihaila Bobrovskog 1819 g.), Zaljeski je 15-VIII 1822 podneo molbu za tu stipendiju, navodeći kao razloge i preporuku svoje ukrajinsko poreklo i poznavanje staroslovenskog jezika. On je tada slušao predavanja iz književnosti i administracije. Komisija je odbila njegovu molbu i uputila ga na učenje slovenskih jezika i izučavanje svega onog što će mu biti potrebno kad dođe u slovenske zemlje, a u prvom redu ima da uči latinsku grčku gramatiku i orijentalne jezike 3). Zaljeski, izgleda, nije posle više imao ambicije za odlazak u slovenske zemlje i za katedru slovenskih jezika i književnosti, jer Komisija izabire A. Kuharskog, koji je 1825 g. krenuo na put u Prag i druge slovenske zemlje (1829 g. bio je u našim krajevima). Ali Zaljeski je i posle sačuvao interes za slovenstvo, što svedoči ova njegova pesma:
„Lubuję bardzo w słowiańskim ja gwarze,
Klaskam od mogił w krąg na rozgraniczu,
Tak Szafarzyku, tak, tak Kopitarze,
Pieśni hej dawaj Wuku Karadžiczu,
Resztę my powiem guślary — gęślarze” (Pisma, II, 201).
(„Vrlo su mi dragi slovenski govori, tapšem od mogila u okrug na razmeđu (?), Tako Šafaržiče, tako, tako Kopitare, pesme davaj, Vuče Karadžiću, ostalo ćemo reći guslaru”).
Već u doba svoga varšavskog boravka, a i kasnije, bio je upoznat s prevodima narodnih pesama od Brođinjskog, te je, kako se vidi iz jednog njegova kasnijeg pisma (prijatelju K. Vođinjskom), jednom prilikom svečano obećao Brođinjskom da će prevesti „herojski deo srpskih rapsodija na poljski jezik” 4). G. 1836 primio je od Vođinjskog Vukovo lajpciško izdanje narodnih pesama i Srpski rječnik; ovaj mu je, naime, pisao da je (od Zaljeskog) u Parizu osnovano društvo „Towarzystwo Polskie Miłośników Słowiańczyzny” (Poljsko društvo ljubitelja slovenstva — osnovano g. 1835) dobilo te pesme i rečnik iz Beča, neznano od koga.
Po mišljenju literarnog istoričara Tretjaka, nema razloga da se veruje da je Zaljeski znao naš jezik pre 1336 g. „Ali našem pesniku — kaže on dalje — koji je dobro znao jezik ruski i maloruski (ukrajinski), nije bilo teško za kratko vreme upoznati se pomoću rečnika sa srpskim jezikom bar toliko da bi razumeo narodne pesme, koje imaju vrlo prostu građu rečenice i da bi osetio njihovu plastiku” 5). To mišljenje nije tačno. Samo pomoću rečnika ne može se naučiti nijedan jezik, pa makar se znalo tri srodna slovenska (u ovom slučaju iz različnih grupa slovenskih jezika, među koje grupe naš ne pripada); a drugo, jezik i frazeologija naših narodnih pesama zahtevaju često ne samo dobro nego i odlično poznavanje njegovo. Da je tako, videće se iz moje analize; da ju je prof. Tretjak savesno i tačno proveo, morao bi doći, pored svih simpatija za svog pisca, do sličnih zaključaka. Po njemu, Zaljeski je nastojao da najvernije prevodi junačke pesme, i to mu je, uz nekoliko manjih pogrešaka, pošlo za rukom; videćemo koliko to odgovara stvarnosti.
Naše narodne pesme u prevodu Zaljeskog izašle su u celokupnom izdanju njegovih dela u Petrogradu: Poezye Józefa B. Zaleskiego, I—IV, 1851—1852; sveska IV (iz g. 1852): Pieśni serbskie spolszczone („Srp. pesme popoljačene”). Kasnije su preštampane zajedno s predgovorom 1877 g. u Lavovu: Pisma Józefa Bohdana Zaleskiego. Wydanie zbiorowe przejrzane przez autora, Lwów, I—IV, 1877; sveska III: Pieśni serbskie spolszczone. Kako je došlo do toga izdanja prevoda?
Prevedavši u Molshajmu (Molsheim) u leto 1836 g. pregršt naših narodnih pesama, Zaljeski piše prijatelju Vođinjskom o svom prevodu te kaže da je vrlo zadovoljan njime. Napisaće, kaže, još jednu raspravu o slovenskoj poeziji, a i biografiju Brođinjskog (zato, valjda, što ga je ovaj potakao na prevođenje, a i sam je prevodio narodne pesme). Naslov će dati Wieczornice Słowiańskie, jer misli da se vremenom obrati i drugim slovenskim plemenima, te tako stvori ciklus pesama koji bi bio pandan njegovoj originalnoj poeziji. Sadašnje prevode poklanja Vođinjskom da ih on izda i da se tako materijalno pomogne njima 6). Ali kako je njegov prijatelj umro od tuberkuloze već iduće godine (1837), prevedene pesme ostale su neizdate sve do g. 1852. Kako je došlo do toga izdanja, malo nalazimo podataka u biografa i u korespondenciji. U jednom pismu (Sev. Goščinjkom, od 11/II 1851) Zaljeski piše da je knjižar Volf u Petrogradu preštampao njegove stihove (i da mu je dao autorski honorar, što smatra kao veliku savesnost Volfovu) 7). — Prevodi narodnih pesama nisu još tada izišli, nego tek sledeće godine. Preštampati ih nije se moglo, jer dotada nisu bili štampani; verovatno da je Volf, prilikom svog boravka u Parizu, g. 1851, dobio od Zaljeskog rukopis s prevedenim pesmama (kažem verovatno, jer osim navedenog nisam ništa našao u korespondenciji Zaljeskog). Uz izdanje pesama nalazi se uvod o narodnim pesmama. Kako je utvrdio Vladislav Nering 8), taj uvod uzet je iz pariskih predavanja Mickjevičevih. Po Tretjaku, Zaljeski nije smeo, zbog cenzure, da označi u petrogradskom izdanju Mickjevičevo ime; u lavovskom nije označeno zbog toga što Zaljeski uza sve to što na koricama piše „pregledano od autora” (izdanje), nije pregledao celo izdanje 9). — To objašnjenje nije dovoljno, te ne može da služi kao opravdanje Zaljeskom. Ako je već, umesto svoje obećane studije, prećutao svoj izvor u sastavljanju i isecanju iz Mickjevičevih predavanja uvoda o Srbima i narodnoj poeziji priređujući petrogradsko izdanje, morao je svakako da pokaže svoj izvor kod drugog izdanja, kad nije bilo opasnosti od ruske cenzure. Obećanu, pak, nekada studiju nije verovatno hteo da piše zbog toga što je smatrao da su njegova tumačenja narodnih pesama pored Mickjevičevih nepotrebna. Zanimljivo je da je on izostavio iz uvoda većinu pesama kojima je Mickjevič ilustrovao svoja predavanja, a koje je on također preveo (tako: Ženidbu kneza Lazara, Propast carstva srpskoga, fragmente o izazovu Muratovu i kosovskoj večeri, Kosovku devojku, Hasanaginicu, neke ženske pesme; osim toga, ispušten je komentarisani prevod Ženidbe M. Crnojevića, veći deo XX lekcije i dr.). Na ispuštenim mestima načinio je prelaze; tako na str. 52 10) kaže ovako: „Te pesme [tj. ženske, „pasterskie”] nisu verni prevod kao o kralju Lazaru; one su samo popoljačene („spolszczone”). Pesnik [tj. sam Zaljeski] više je voleo da se slobodno na narodnu raspeva, nego da okiva svoj glas i svoju slovensku liru”. Iz toga se vidi da je prenos uvoda učinjen svesno i s namerom. Uzgredno ću još dodati da Lazar Knežević u članku Jedan poljski prevodilac naše narodne poezije — Juzef Bohdan Zaljeski (1802—1896; Strani pregled, II, 1928, 42—45) govori o tom predgovoru kao o originalnom Mickjevičevu, ne znajući da je to prepisano; po njemu i Mil. Marković kaže (o. c., 175) da je „Mickjevičevo tumačenje bezmalo istovetno kod J. B. Zaljeskog”. Njima nije bilo poznato da je u nauci već odavno utvrđeno da je Zaljeski prepisao predgovor od Mickjeviča.
Analizujući Mickjevičeva predavanja o nama i našoj narodnoj poeziji, videli smo koliko je bilo njegovo znanje o tome. Ali to je bilo 40-tih godina, a posle deset, odnosno trideset godina, znanje o nama u stranom svetu bilo je mnogo veće i pouzdanije, te onaj ko bi se potrudio, mogao je ispraviti dosta netačnosti i pogrešnih podataka koji se nalaze u tom uvodu. Zaljeski za to nije imao volje; on je svoj posao shvatio suviše pesnički, što ovde znači diletantski. Bez dovoljno znanja našeg jezika, bez poznavanja naše istorije i geografije (ukoliko se to uopće tridesetih godina moglo imati), on je pod uticajem svoga tadašnjega nadahnuća — kako sam veli u jednom pismu — preveo i popoljačio najlepše srpske pesme 11) (koliko je to tačno, videće se niže). Kasnije se tom stvari više nije zanimao, a niti se mnogo brinuo o njoj, što svedoči njegovo pismo lavovskom izdavaču, u kojem doslovno kaže ovako: „Srpskih pesama (serbczyzny) nisam popravljao. Cui bono? Nemam pri ruci Vuka Karadžića [Vukov Rječnik? Mickjevič mu ga nije vratio!], a, uostalom, ne pridajem im važnosti” 12). Kako se on malo brinuo oko toga da savesno prevodi, pokazaće moja analiza; njegov se nehaj vidi i po tome što pred pesme stavlja tuđ uvod, koji pored informacija ima i stvarnih pogrešaka. U nekim beleškama ispod pojedinih pesama pokazuje također nedovoljnu obaveštenost: „Drina — kaže on — jedna od znatnijih rečica u Hercegovini”; piše Milaca, um. Miljacka; Lab, reka na Kosovu kod njega je Laba; džamija mu je „jutarnja molitva s kula na mošejama”; itd. Zbog neznanja naše istorije, on i ne razume ove stihove iz Zidanja Ravanice: „Gradi, kneže, biće ti za dušu, I za zdravlje visokom Stevanu”, te ih prevodi kao da će crkva biti za dušu Lazarovu i cara Stefana (Dušana)!
Sada kad znamo s kakvom se spremom poduhvatio Zaljeski zametna posla prevođenja, i kakvo je mišljenje imao o svom poslu, možemo pogledati koje je pesme preveo. U odeljku Rapsody gęślarskie. Car Lazarz czyli Bój kossowski (str. 67—110) ima 7 junačkih pesama (računajući 3 fragmenta pesme II, 49 kao jednu pesmu): Vukova knjiga II, br.: 31, 44, 45, 52, 50, 49 i 34. U odeljku Wiośnianki (seoske pesme) ima zajedno s Hasanaginicom 49 pesama, i na njih se svakako odnosi naslov: Pieśni serbskie spolszczone. To su knj. I, br. 599, 650, 467, 732, 524, 669, 738, 477, 583, 378, 576, 562, 311, 453, 416, 432, 444, 600, 673, 613, 423, 548, 608, 538, 446, 595, 315, 717, 602, 659, 598, 614, 395, 597, 568, 687, 324, 468, 735, 527, 547, 571, 492, 589, 655, 463, 459, 300 i iz III knjige, br. 81. Naslov pesama je gotovo svuda promenjen, kao što je i sve drugo u njima menjano, pa je zato bilo potrebno da se one navedu redom kako su štampane u lavovskom izdanju. Taj isti posao obavio sam i ne znajući (tada!) da je to učinio i L. Knežević (u pomenutom članku), samo što je on na četiri mesta pogrešno naveo: um. pesme 669 on ima 699, um. 659 ima 609, um. 395 ima 396, um. 547 ima 574. — Zbog gore navedenih velikih promena u njima ja ih neću ni uzimati kao prave prevode i neću iz njih navoditi primera, nego ću na kraju dati opću karakteristiku.
Biograf i kritičar Zaljeskog, Tretjak, veli da prevod epskih pesama nije doslovan, ali je veran i sa sadržajne i s formalne strane, i „srpska epopeja pokazuje u njima svoj lik u potpunom svom svečanom izgledu”. Samo gdegde je prostota ulepšavana kojim izrazom 13). Ali ja bih rekao da taj prevod osim najgrubljeg podudaranja u broju stihova i slogova, i sadržaja u celini, nije dao ono što je najlepše i najosobenije u narodnom epu. Jer Zaljeski mnoge stvari nije razumeo, mnoge nije adekvatno preveo, nije čuvao ton i boju narodne pesme, nije sačuvao njenu jednostavnu ali sjajnu dikciju. — Knežević je došao do sličnih zaključaka: „Ne može se reći da je prevodio, u pravom smislu te reči...” O junačkima pesmama kaže da su „dosta dobro popoljačene, jer se pesnik uglavnom držao i teksta i reči; jedino što mestimice promeni po koju reč, ili doda poneku” (tu navodi dodane stihove u pesmi II, 49, IV fragm.). I taj sud je još dosta snishodljiv. O ženskim pesmama kaže da je „njih još više, a moglo bi se reći i potpuno popoljačio, jer se ni po čemu, skoro, ne razlikuju od njegovih originalnih dumki, sem što se ponegde pomene neko naše ime ili cela naša reč (Miljacka, Sarajevo, vila, junak, čardak itd.”) 14). — Da vidimo sada prevod!
U početku pesme Ženidba kn. Lazara nalaze se ovi stihovi: „Vino služi vjeran sluga Lazo, Pa sve caru čašu preslužuje, A na cara krivo pogleduje” (II, 31, i d.). Vuk u Srpskom rječniku od 1852, navodeći taj isti stih, daje reči presluživati značenje „überfüllen”, ali je u izdanju od 1818 g. nema. Zaljeski to prevodi ovako: „Posługuje powiernik kniaź Łazarz, Ile razy dolewa mu wina, Tyle razy pogląda nań krzywo” (69; „služi verni knez Lazar; koliko mu puta doleva vina, toliko ga puta iskosa pogleda”). Prevodilac nije, dakle, dao adekvatno značenje te fraze, ne razumevši reč „presluživati”. — Nešto dalje car pita Lazara što mu „preslužuje čašu”; prevod je sada drukčiji: „Czemu, kiedy nalewasz mi czaszę” („zašto kad mi...”); oba puta original nije shvaćen. — Kraj Lazina odgovora glasi ovako: „...Koje sluge poslije dođoše, Sve se tebe sluge udvoriše, Sve si sluge, care, iženio, A ja ti se udvorit ne mogoh, Mene, care, ne kće oženiti Za mladosti i ljepote moje” (st. 24 i d.). Zaljeski: „Ile tyłko sług było u ciebie, Tyś każdego łaskawie, wspaniałe, Uposażył dobrami i żoną; O mnieś dotąd nie raczył pomyśleć, Chociaż czas mi i miana i żony, Pókim jeszcze i młody i rześki” (70; „koliko je dosada bilo slugu u tebe, ti si svakoga nagradio dobrima i ženom, milostivo i bogato; o meni dosada nisi hteo pomisliti, iako mi je već vreme da dobijem i imetak i ženu, dok sam još mlad i snažan”). Kao što se vidi, takva interpretacija je sasvim pogrešna. Lazar, očevidno, ne govori o slugama koje su uopće služile u cara, nego o onima koje su posle njega došle; zatim, nema onog o udvoravanju slugu; umesto da prevede kako se Lazar nije mogao udvoriti caru i kako ga ovaj nije oženio dok je bio još mlad i lep, on prevodi kako se car nije udostojio da o njemu pomisli, iako mu je već vreme da dobije ženu i bogatstvo dok je još mlad i svež. — Car ovako odgovara: „Ja ne mogu tebe oženiti Svinjaricom ni govedaricom”; Zaljeski: „...Ja nie mogę ożenić cię znagła, Jak inszego z nadwornej gawiedzi” („Ja te ne mogu oženiti tako nabrzo kao druge dvorane”). Što imamo ovde? Da li je Zaljeski imao nameru da polepša, ne htejući prevesti tako „nepesničke” reči kao što su „svinjarica” i „govedarica”, ili je razumeo pogrešno, zaveden možda prividnom sličnošću reči: „govedarica” — „gawiedź” (što upravo znači: rulja)? Bilo jedno ili drugo, prevod daje sasvim drugo nego original. — Car dalje govori o tom kako će Jug-Bogdan izneti „knjige staroslavne” da ih čita. U Zaljeskog nalazimo ovako: „Podsuń tedy Księgi starosławne”, tj. Lazar, a ne Jug, treba da iznese te knjige (posle u stihu 103 prevodi dobro: „Jug rozlożył...”). Slična pogreška u razumevanju glagolskog lica je i ovo: car upućuje Lazara kako će s „tanane kule” doneti zlatnu čašu, „štono sam je skoro kupovao” (govori car). Zaljeski: „Którą sameś zakupił przed laty” („koju si sam odavno kupio”); tu se misli da ju je kupio Lazar, ne Dušan! — Jug-Bogdan umiruje sinove ovako (posle carevih reči da bi Lazar hteo „Milicu đevojku”): „Nete, sinci, ako Boga znate! Ako danas cara pogubite, Na vama će ostanuti kletva” (stih 151—153) = „Stójcie! stójcie! przez Boga żywego! Na gościnie kto dotknie się Cara, Na wiek wieków niech będzie przeklęty!” („Stojte, stojte, tako vam Boga! U gostima ko se dotakne cara, neka bude proklet doveka!”). Ako se može biti sklon misli da je Zaljeski hteo da ublaži u drugom stihu težinu njegovu, ne može se misliti da je razumeo tu stvar, vezanu uz narodnu tradiciju: Jug kaže da će na sinovima ostati narodna kletva, a on lično ne proklinje onoga ko se dotakne cara. — Ti primeri jasno pokazuju da Zaljeski nije shvatao original zbog nedovoljnog poznavanja srpskohrvatskog jezika. Od čitave gomile primera pogrešnog razumevanja i prevoda, navešću još nekoliko najkarakterističnijih slučajeva.
Carica Milica moli svoga muža da joj ostavi bar jednoga brata, „jednog brata sestri od zakletve” (II, 44, 14) = „Brata siostrze — o! błagani pod klątwą” („Brata sestri — molim te zaklinjući”); ne, Milica ne moli zaklinjući! nego moli da joj ostavi jednog brata kojim bi se mogla zaklinjati; bar jedan brat da joj ostane živ (uporedi s time ono što Vuk u knj. Montenegro und die Montenegriner kaže u belešci na str. 99: „Der heiligste Schwur einer Serbin ist, — ,So wahr mein Bruder lebe’” 15), i ono iz narodne pesme Predrag i Nenad: „Kako koji izasiplje blago, Taj se njemu i zaklinje teško: Koji bracem, a koji sestricom”, II, 15, 28—30). Kasnije taj stih Zaljeski prevodi ovako: „Żebym miała brata ku pociesze”(„Da bih imala brata na utehu”), što opet nije dobro. — U istoj pesmi sluga Milutin pripoveda carici Milici o strašnoj pogibiji srpske vojske pa kaže: „Još ostade Boško Jugoviću, Krstaš mu se po Kosovu vija; Još razgoni Turke na buljuke, Kao soko tice golubove... Đe ogreznu krvca do koljena, Tu pogibe Banović Strahinja” (184—189) = „Już był został sam Boszko Jugowicz Pod Kosowem chorągwią wywijał I uganiał za Turków chmarami Jako sokół za śladem gołęby... Ale ugrzązł we krwi po kolana... Obok poległ Banowicz Stroina (sic!)” („Još je ostao bio sam Boško J., po Kosovu je vijao zastavom i terao gomile Turaka, kao soko po tragu golubove... Ali je ogrezao u krv do kolena... Pored njega je pao Banović Strahinja”). Zaljeski je preveo kao da je već i Boško bio poginuo, ogrezavši u krvi, a pored njega je pao Strahinja. — Ono sjajno mesto u Lazarovu poslednjem govoru: „Zdrav, Milošu, vjero i nevjero! Prva vjero, potonja nevjero!” (II, 49, 31—32) dobilo je ovakvu netačnu interpretaciju: „Twoje zdrowie! newiernyś czy wiernyś? Miłyś ludziom z newiarą i wiarą!” (101; „u tvoje zdravlje, bio veran ili neveran; mio si ljudima bio veran ili neveran”). Videli smo napred (vidi str. 177) kako je te stihove preveo Mickjevič; nije isključeno da tu ima neki njegov uticaj bilo na taj način što je Zaljeski, dajući 1851 g. knjižaru Volfu rukopis, popravio to mesto prema prevodu Mickjeviča, odnosno Vrotnovskog, bilo da je Mickjevič prilikom predavanja imao pri ruci prevode Zaljeskog. Taj eventualni obostrani uticaj moguć je i u ovom primeru: Kosančić priča Milošu o snazi turske vojske: „Svi mi da se u co premetnemo Ne bi Turkom ručka osolili” (II, 49, IV, 10—11). Zaljeski je pogrešno preveo: „Chyba cudem co uda się Bożym! Bo osolić nam mogą wieczerzę" (103. — „Možda uspe štogod čudom Božijim! Jer mogu nam osoliti večeru!”). — U istoj pesmi moli Miloš Kosančića da krivo obavesti Srbe o snazi turske vojske i da kaže da se turska vojska poboljela „od bolesti teške srdobolje” (stih 617) = „Na chorobę serdeczną — na bojaźń” („Od bolesti srčane — straha”)! —U pesmi Zidanje Ravanice (II, 34, 28) kaže Milica za Nemanjiće: „Ne trpaše na gomile blago” = „Żaden bogactw po skarbach nie cierpiał” („Nijedan ne trpljaše bogatstva u riznicama”). Prevodioca je zavela prividna sličnost reči: trpati — cierpić! (posle je dobro preveo: „gromadził”). —
Mnogobrojni su slučajevi kada su stihovi originala dobili neadekvatan prevod, bilo da su zamenjeni drugima koji im nimalo nisu slični, bilo da su zbog jedne ili više zamenjenih reči izgubili svoju pravu boju, ton, koji imaju u našem tekstu, a smisao je prevodilac manje više razumeo. Evo primera za prvu grupu pogrešaka, koje su u stvari vrlo slične već gore navedenima.
Carica Milica u stihovima 52—54 i 81—82 (II, 44) govori braći (najpre Bošku pa onda Vojinu): Car je tebe mene poklonio Da ne ideš na boj na Kosovo I tebe je blagosov kazao...” = „Car się zmiękczył na moją modlitwę, Abyś nie szedł na bój pod Kosowo: Owszem ciebie pozdrawia — i każe” („Car se smilovao na moju molbu da ne ideš u boj na Kosovo: pozdravlja te i zapoveda...”). „Pokloniti” i „smilovati se” nije isto, kao što nije isto ni „blagoslov kazati” i „pozdravljati”. — Vojin ovako odgovara sestri: „Ne bih ti se junak povratio, Ni careve jedeke pustio, Da bih znao da bih poginuo” (88—90) = „ Jeśli taki jest między Serbami, Coby doma dziś wolał pozostać — Oby zaraz padł śmiercią haniebną!” (79; „ako ima takav među Srbima koji bi danas hteo ostati kod kuće, neka odmah padne sramotnom smrću”). Ostavljam bez komentara, jer je razilaženje očevidno; dodaću samo da je slične stihove o Bošku približno dobro preveo. — Lazar kaže sluzi Golubanu da nosi onesveslu gospu na tananu kulu: „Od mene ti Bogom prosto bilo! Nemoj ići...” (107) = „I na Boga zaklinam cię sługo” (80). Car kaže Golubanu da mu oprašta u ime Boga što neće ići na Kosovo; kod Zaljeskog, on zaklinje slugu Bogom! — Ovo je opet jedan „klasičan” primer: Miloš odgovara knezu na njegovu zdravicu, punu teške optužbe, te kaže, pored drugog, i ovo: „Jer tako me vjera ne ubila! Ja nevjera nikad bio nisam, Nit’ sam bio, niti ću kad biti, Nego sjutra mislim u Kosovu Za rišćansku vjeru poginuti” (II, 49, III, 43—47) = „Dotąd żyłem miłością a wiarą, — I wiadomo nikogom nie zdradził: Nie gdzieindziej ja stanę śród boju, Jeno kędy krwi będzie potrzebą: Dla Chrystusa i Serbów krew moja” (102. — „Dosada sam živeo u ljubavi i veri, pa je poznato da nikog nisam izdao. Usred boja staću samo onde gde bude potrebno krvi; za Hrista i Srbe — krv moja”). Razlike u prevodu su velike, očevidne, i na tom jednom primeru, kao u minijaturi, vidi se način prevođenja Zaljeskog i svi njegovi nedostaci: 1) ispušten je prvi navedeni stih; 2) u originalu se kaže da Miloš nikada nije bio izdajnik, a u prevodu da je živeo „u ljubavi i veri”, što je neodređeno, nejasno prema bistroj jasnoći originala; 3) „poznato je da nisam nikog izdao” nije ekvivalent za: „Nit’ sam bio, niti ću kad biti” (nevera); 4) poslednja tri stiha prevoda su mutna, te ne daju ono što je u našem tekstu. Zaljeski je, dakle, pokvario i zamutio ono što je bilo jasno i bistro. — U sledećem fragmentu iste pesme, Miloš pita Kosančića gde je čador Muratov: „Ja sam ti se knezu zatekao, Da zakoljem Turskog car-Murata...” (34—35) = „Sam ku niemu zamierzam się przedrzeć, I zakluję Murata...” („Nameravam sam k njemu; prodreti i zaklati Murata...”). U istom fragmentu, umesto stiha: „Jera nije vojska od mejdana” (54) nalazimo u prevodu dva stiha: „Możem pobić na głowę pohańców, Bo się nie zda to mnóstwo do bitwy” („Možemo hametice potući pogane, jer to mnoštvo nije za bitku”); tako u originalu nije rečeno.
Posle ove grupe primera s jednostavnim improvizacijama prevodiočevim umesto teksta originala, dolazi druga gpyna primera gde je promenjen ton, ili je promenjeno nekoliko reči. — Milica zaustavlja brata te „ruke sklopi bratu oko vrata” (II, 44, 49) = „Targa brata za rękę u bramy” (isto tako prevodi malo dalje o bratu Vojinu: „Vuče brata za ruku kod kapije”). Biće da je Zaljeski ovde bio zaveden prividnom sličnošću reči vrat — vrata! — Kad je sluga Goluban, po naredbi carevoj, odneo gospodaricu na kulu, „svom srcu odoljet ne može... Posjede ga [konja Labuda], ode na Kosovo” (44, 115—8) = „Ale w srcu i nudzi i boli... I poleciał manowcem za swymi” (80). U prevodu bi to glasilo ovako: „Ali se u srcu dosađuje i boli ga [što nije pošao na Kosovo]... I poleteo je prečacem za svojima”. To je, možda, invenciozno rečeno, ali to nije prevod, i nije psihološki tačno. — Sluga Milutin, vrativši se s Kosova, govori carici: „Skin’ me, gospo, sa konja viteza, Umij mene studenom vodicom, I zalij me crvenijem vinom” (155—158. — „Pani moja — zsiąść pomóż mi z konia! Daj mi zimnej tu wody na skronie, Pokrop winem czerwonem na członki” (82. — „Gospo moja, pomozi mi sići s konja! Stavi mi studene vode na slepočice, poprskaj mi udove crvenim vinom”). Prva dva stiha nisu prevedena adekvatno, jer postoji razlika između „pomoći nekom da siđe s konja” i „skinuti ga s njega”; treći stih slabi znalac našeg jezika nije ni razumeo ni dobro preveo. To se vidi i dalje: „Winem członki obmyła zbolałe” (82; „vinom je umila bolne udove”). — Ne pazeći mnogo na interpunkciju, Zaljeski je činio velike pogreške u prevođenju (videli smo to i gore s pogibijom Boškovom); slična pogreška je i ovo: Jug-Bogdan je poginuo u prvom boju, odmah na početku; a posle: „Pogibe ti osam Jugovića, Đe brat brata izdati ne šćede, Doklegođe jedan tecijaše” (181—183). Osam Jugovića poginulo je, dakle, na onome mestu gde su se borili, braneći jedan drugoga; nigde ne piše da je to isto mesto gde je poginuo Jug-Bogdan. Zaljeski prevodi: „Legło przy nim [tj. Bogdanu] i ośmiu tuż synów” (83; „palo je tu uz njega i osam sinova”). — Lazar, primivši „sitnu knjigu” od Murata, koji je došao na Kosovo, „knjigu gleda, grozne suze roni” (II, 49, I, 17) = „Czytał, czytał — zagniewał się wielce” (99; „čitao je, čitao, ljutio se mnogo”); smisao je drukčiji, — nije dano ono psihološko stanje koje je u originalu, tj. žalost, a ne srdžba. — Miloš završava svoj govor na kneževoj večeri ovako: „Vezaću ga [tj. Vuka Brankovića] uz to bojno koplje, Kao žena kuđelj’ uz preslicu” (61—63) = „Na tę włócznię żywego cię wsadzę, Jak niewiasta na kądziel przędziwo” (102; — „Nataknuću te na koplje, kao žena predivo na preslicu”). Ostavljajući po strani što je „przędziwo” širi pojam od kudelje, razlika je uočljiva naročito u prvom stihu: nije Miloš rekao da će nataći Vuka na koplje, nego je rekao da će ga privezati uza nj, čemu potpuno odgovara jednostavno ali plastično poređenje narodne pesme o kudelji i preslici: ovako je to poređenje dosta promašeno, jer kudelja se ne natiče na preslicu, nego se veže uz nju. — Turska vojska sastavljena je, tobože, od starih hodža, zanatlija i „mladih ćardija” (trgovaca), nenaviklih boju, „istom pošli da se ljebom rane” (II, 49, IV, 58): Miloš kaže Kosančiću da tako izvesti Srbe o turskoj vojsci. U Zaljeskog je to ovako prevedeno: „A dziś przyszły by chleba nałowić" (105; „a danas su došli da nalove, nađu hleba”), umesto da kaže da su se tek počeli hraniti sami, vlastitom zaradom, jer su ih dotada hranili još roditelji, tj. toliko su mladi, neiskusni u životu, a pogotovu na junačkom megdanu!
Posle toliko pogrešaka u prevođenju, da li je potrebno isticati da ima dosta mesta gde je Zaljeski slobodnije prevodio? Navešću svega dva do tri primera. Pre svega, ovaj stih možda i nije dobro razumeo (car upućuje Lazara kako će doneti zlatnu čašu, koju je sam kupio; videli smo gore da je prevodilac razumeo da ju je kupio Lazar): „...Za nju dao tovar i po blaga” (stih 74) = „I przepłacił nad wartość towaru” (72. — „I preplatio je više nego što vredi”). U našem tekstu je hiperbola, jer tovar je jednako, po Vuku, 100 oka, pa bi to bilo 150 oka zlata; u poljskom „towar” = roba. Sloboda ili, tačnije, netačnost prevoda dolazi otuda što je Zaljeski, verovatno, mislio da je značenje reči isto u oba jezika. — Kosovka devojka „...ide na Kosovo ravno, Pa se šeće po razboju mlada” (II, 50, 10—11). = „Chodzi — brodzi — wciąż dalej a dalej, Bojowiskiem krwią serbską ociekłem” (92) („Ide i sve dalje i dalje gazi po bojištu, zalivenom srpskom krvlju”, što nije sasvim jednako). — Devojka nailazi na Pavla Orlovića: „... Vita su mu rebra izlomljena, Vide mu se džigerice bele” (24—5) = „Sterczą strasznie wskróś żebra złamane, Białe łono pracuje w oddechach” („Strče strašno polomljena rebra, bela pluća vide se kako rade u disanju”); tu je skoro dana i druga misao, ali je prevodilac dobro razumeo. — U pesničko-prevodilačkoj slobodi Zaljeski menja sv. Nikolu u sv. Bazilija: kad mlade kiridžije nađoše glavu kneza Lazara, treći od njih pomenu Boga, „ist’nog Boga i svetog Nikolu: Pomoz, Bože, i oče Nikola!” (II, 52, 42—43) = „Oddał pokłon Najwyższemy Bogu: ,Pomóż Boże i święty Bazyli!” (90).
Pored tih pogrešaka ima još i drugih; one su u tome što je Zaljeski samovoljno ispuštao i dodavao pojedine stihove, čak i čitave pasaže. Ako ne računamo kao ispuštene one stihove koji su zamenjeni drugima, od kojih su neki već gore navedeni, ostaje ih ipak velik broj, ali navešću samo nekoliko slučajeva. U Zidanju Ravanice (II, 34, 30—45) nabrajaju se zadužbine Nemanjića, a Zaljeski ima samo ovo: „Mnogie, pyszne — kościoły, klasztory... Ich to wszędy pobożne pamiątki!...” (107. — „Mnoge, sjajne crkve, manastire... To cu svuda njihovi pobožni spomenici!”). Trebaju li ovde tačkice da zamene nabrajanje u 15 stihova, za koje je Mickjevič rekao da je važno „za slovensku istoriju”? — U prevodu pesme II, 45, ispušten je stih: „Da kamo li bojak biti s Turci” (84). — Već je gore navedeno da je u govoru Miloševu ispušten jedan stih. — Dodani stihovi su ovi: pominjani već IV fragment Komada od različnijeh kosovskijeh pjesama (razgovor između Miloša i Kosančića) dobio je ovaj završetak: „Przerwał mowę mu Iwo Kosanczyc: ,Zgoda — zgoda — kochany Miłoszu! Powiem wszystko, jako wolisz, Carowi; I tak pocznę jak jeno sam poczniesz. Myśmy twoi — i w życiu i w śmierci, Ja — Kosanczyc — a Milan Toplica!...” (105. — „Slažem se, slažem, dragi Milošu! — prekinuo mu govor Ivo Kosančić. — Reći ću sve kako želiš caru; tako ću uraditi kako bi ti sam uradio. Mi smo tvoji — i u životu i smrti, ja — Kosančić — i Milan Toplica...”). — Kad su na kulu doletela „dva vrana gavrana”, njihov govor i graktanje ču sama carica Milica, „pa izlazi pred bijelu kulu, Ona pita dva gavrana...” (II, 44, 129) = „Zbiegła prędko po schodach na prawo! Za nią zbiegły dwie córy zamężne, Wukosawa i Mara nadobna” (81. — „Potrčala brzo stepenicama nadesno! Za njom potrčale dve udate kćeri, Vukosava i lepa Mara”); poslednja dva stiha nema u Vuka a osim toga, prvi je stih neadekvatno preveden. U istoj pesmi Milica pita slugu Milutina gde joj je poginuo muž, otac, braća i drugi junaci. Uz ova pitanja dodano je u prevodu, na kraju, i ovo: „Kędyż? kędyż? o wszyscy poległy?” (83; „gde su, gde su svi pali?”) — U pesmi II, 52 posle stiha „A ubavo na Kosovu telo” (19), dodao je Zaljeski i ovaj stih: „Nietykane pod strażą Aniołów” (89. — „Netaknuto [telo] — pod stražom anđela”). Pored toga, našao sam još dva primera ali mislim da ih nije potrebno navoditi, jer se već iz navedenog dovoljno vidi postupak Zaljeskog. —
Promena u reprodukovanju našeg teksta ima i druge vrste: menjani su ili ispuštani pojedini stihovi koji se ponavljaju, ili pojedini epiteti, a, po d-ru Tropšu, „jedno (je) od glavnih obilježja narodne naše pjesme, da se ista misao izriče istim ili gotovo istim riječima; da se u istim prigodama upotrebljuju uvijek stajaći izrazi” 16); tako isto cu menjani: gramatičko lice, broj, glagolsko vreme itd. Za svestranu ilustraciju navešću za svaku vrstu pogrešaka po nekoliko primera.
Već je gore naveden — kao prvi od svih — onaj primer s prelivanjem čaše, zato ga neću ovde nanovo navoditi. Rekao bih da je kod Zaljeskog postojala tendencija da varira slične ili jednake izraze. Ona, uostalom, nije ni čudna kod pesnika koji se više starao o tome da bi mu prevod izgledao što lepši, a ne što tačniji i verniji; ali postoje, dakako, i nepromenjeni stajaći izrazi. — Milica govori braći (najpre Bošku, potom Vojinu): „Car się zmiękczył na moją modlitwę” (78) i „Car zmiękczony...” (oba puta pogrešno prevedeno; v. gore!). Dalje, prvi put: „Owszem ciebie pozdrawia i każe”, a drugi put: „Pozdrowienie i rozkaz przesyła” (79); što bi trebalo biti ekvivalent za: „I tebe je blagosov kazao” (II, 44, 54 i 82). — U pesmi II, 45, Pobožnost kneza Lazara, koju je Zaljeski relativno najbolje preveo, ponavljaju se oni poznati stihovi o izboru nebeskog ili zemaljskog carstva: „Kome ćeš se privoleti carstvu? Ili voliš carstvu nebeskome, Ili voliš carstvu zemaljskome?” (12—14). Car misli: „Kome ću se privoleti carstvu? Da ili ću carstvu nebeskome? Da ili ću carstvu zemaljskome? (30— 33)... Car volede carstvu nebeskome, A nego li carstvu zemaljskome” (37—38). Zaljeski prevodi prvi put: „Cóż o Carze wybierzesz ze dwojga; Czyli wolisz królestwo na Niebie? Czyli wolisz królestwo na ziemi?” (85); drugi put: „Czy wybiorę królestwo na Niebie?... na ziemi?” (85); treći put: „Car pogardził [prezreo je] królestwem na ziemi, Ale obrał królestwo na Niebie” (86). Glagol „voleti” u sva tri primera različno je preveden. — Poznata ponavljanja u Kosovci devojci (oslovljavanje junaka) sačuvana su uz neznatne izmene. —
U prevodu Zaljeskog Jug-Bogdan nije uvek „stari”, „vjeran sluga Lazo” biva čas „powiem k kniaź”, čas samo „kniaź”; adekvatnog atributa za „golijemno” (blago) nema. Vino nije u njega „ladno” (v. stih 37 u Ženidbi kneza Lazara), Milica nije uvek „mila mljezinica”, „mila seja” (42—43). „Tanana kula” ili „bijela...” čas je prema potrebi „wieża skarbnica” (kula riznica), čas samo „wieżyca” (71 i 78—79). Za „išetati” uzima čas reč „wyjechać” (izvesti se, poći na konju), čas „wybiegać” (istrčati). Umesto „tijo govorila” prevodi „żałośnie...” (78). —
U ovim primerima koji slede dodati su atributi i reči kojih nema u tekstu, katkada iz metričkih uzroka: car Stjepan pije vino „u Prizrenu, gradu bijelome” (II, 31, 2) = „W białym grodzie stołecznym Pryzrenie” („U belom prestonom gradu Prizrenu”, 69). — „Besjedi mu silan car Stjepane” (stih 30) = „Słodko odrzekł...” („Slatko je odgovorio...”). — Stih „Da ja gledam, sinci, u knjigama” (150) vrlo je slobodno preveden u dva stiha: „Lepiej widzieć — o dziatwo porywcza, Komu w księgach Milica sądzona" (75. — „Bolje videti, deco nerazumna, kome je u knjigama Milica suđena”). — U pesmi II, 44 dodato je uz Miloša i Vuka „zięć jeden” i „zięć wtóry sławny”, a uz Banovića „kochany” (82). — Stih „Uranila Kosovka devojka” preveden je: „Ranne ptaszę, Kosowska dziewczyna” (93. — „Rana ptičica...”). — „Kape kamilavke” postale su u našeg prevodioca „kapy złotolite” (91; „kape izlivene od zlata”). —
Evo sada dva do tri primera za menjanje gramatičkog lica, broja i vremena. Promena glagolskog lica vidi se u navedenom primeru kad Miloš govori za Vuka da će ga svezati uz koplje, što Zaljeski prevodi kao da se Miloš direktno obraća Vuku. — Ovde je promenjeno vreme: Jug će govoriti „kako koji dobar junak jeste” (II, 31, 65) = „Jako dzielny był ten, albo owy" (71; „kako je junak bio taj ili ovaj”). Primera ima još u već navedenim poljskim tekstovima.
Svi ti statistički podaci imaju da pokažu dvoje: kako je Zaljeski netačno i preko granica „licentiae poeticae” prevodio, i kako je on prevodeći slabio poetsku snagu originala. Epiteti, iako konvencionalno davani u narodnoj pesmi, imaju u sebi draž prostote narodnog mišljenja i osećanja pokazuju možda oskudnu invencioznost, ali zato imaju u sebi prostotu, netraženost i neizveštačenost, neknjiškost. U tome i jeste njihova lepota, koju Zaljeski nije svuda očuvao, jer je unosio gdegde knjiške elemente. To će se još bolje videti kad budem govorio o njegovu popoljačavanju ženskih pesama; videće se i po tom što on nije sačuvao svuda onu dikciju koja je svojstvena narodnoj pesmi. Ovde bi u prvom redu — posle epiteta — trebalo da govorim o reprodukovanju poređenja u njegovu prevodu. — Evo primera: Kosančić govori Milošu Obiliću: „Da ti imaš krila sokolova, Pak da padneš iz neba vedroga, Perje mesa ne bi iznijelo (IV fragm., 41— 43) = „Żebyś bracie miał skrzydła sokole, I sokołem spadł nagle z obłoków, Nie zostanie kosteczki ni piórka!”, 104). U prevodu to glasi ovako: „Kad bi, brate, imao krila sokolova, i kao soko pao naglo iz oblaka, ne bi ostalo koske ni perca!” Ostavljajući po strani činjenicu da „iz neba vedroga” (u originalu) ima ono značenje koje ima ono poslovično padanje „groma iz vedroga neba”, tj. Da Miloš tako iznenadno padne u turski tabor da niko ne bude naročito spreman za borbu, pa prema tome, ta fraza nije smela biti ispuštena, — „perje mesa ne bi iznijelo” mnogo je poetičnije rečeno nego „neće ostati koske ni perca” već zato što se tu nastavlja ono poređenje o sokolu kojemu krila (tj. perje) ne bi iznela mesa, ili drugim rečma, ne bi ga spasla. Zaljeski je u svom prevodu kazao to prozaičnije, ne izdržavši metaforu. — U carice Milice, kad je pošetala po carskom divanu, na glavi je „kruna pozlaćena” i u njoj „tri kamena draga”: „Sjaje noćom, kako danom sunce” (II, 34, 20) = „W dzień i w nocy jaśnieją jak słońce” („Danju i noću sijaju se kao sunce”). Ovde je s jedne strane prevod neadekvatan, a s druge, on nema one jednostavnosti poređenja, nema one tačnosti i plastičnosti naše pesme: narodni pesnik je hteo da istakne da ono što je sunce danju, to su noću ti kamenovi. —
Kako se naš prevodilac odnosio prema drugim stilskim osobinama i figurama narodne pesme? prema tzv. etimološkoj figuri, leoninskom sliku, palilogiji, anafori? Evo kako. Etimološka figura teško je prevodiva u poljskom jeziku i zato ona većinom nije reprodukovana; to isto vredi o leoninskom sliku. „Lov loviše po gori zelenoj” (II, 31,87) = „Łowy wrzały po górze zielonej” (72; „lov je bio u jeku...”). — „Slavu slavi srpski knez Lazare” (II, 49, III, 1) = „Sławne gody u Cara Łazarza” (100; „slavne gozbe...”). Ali u pesmi II, 34 prevedena je ta figura: „Službu služi slavni knez Lazare” = „Święci świątki przesławny Car Łazarz” (106; „slavi sveca...”). Da je Zaljeski hteo, mogao je tako prevesti i pređašnji stih, ali on je izbegavao ponavljanje jednakih stihova — tako se bar meni čini, te se po tome može videti da su njemu duh i stil naše narodne pesme bili dosta strani. — Leoninski slik našao sam reprodukovan svega u jednom stihu: Miloš je Kosančiću „nerođeni, kao i rođeni!" (brat) = „Nierodzony lecz jakby rodzony!” (104). — „Miloš sjedi, ništa ne besjedi” (II, 34, 71) = „Siedzi milczkiem nie mówi ni słowa” (108; „sedi ćuteći, ne govori ni reči”) — U istoj pesmi završava govor rečma: „Od kamena nikom ni kamena” (113) = „Bo z kamienia — cóż? jeśli nie kamień?!” (110; „jer od kamena — što? — ako ne kamen?”). — U pesmi II, 44 ima nekoliko stihova s leoninskim slikom, ali nijedan nisam našao u Zaljeskog: Boško Jugović je „na alatu vas u čistom zlatu” (40) = „Na gniadoszu kapiącym od złota” (77; „na alatu, koji je imao na sebi mnogo zlata”). — Dva vrana gavrana govore Milici: od Srba je „sve ranjeno i iskrvavljeno” (145) = „Albo ranion, lub we krwi się broczy” (81; „ili je ranjen ili u krvi pliva”). — U istoj pesmi kaže Milica caru: „Odvodiš mi devet mile braće, Devet braće, devet Jugovića: Ostavi mi brata bar jednoga, Jednog brata sestri od zakletve” (II, 14) = „Wyprowadzasz mych braci dziewięciu, Ukochanych braci Jugowiczów: Zostaw, zostaw choć brata jednego — Brata siostrze — o! błagam pod kłątwą” (76; prevod je dobar osim poslednjeg stiha; vidi napred!). Palilogije, kao što se vidi, nema. Dalje, Milica pita slugu Milutina: „Đe pogibe slavni kneže Lazo?”... i sve redom tako za staroga Juga, Jugoviće, Miloša, Vuka Brankovića, Banovića Strahinju (165—170). Zaljeski ponavlja kako je u originalu samo tri stiha, a da bi izmenio „monotoniju”, umeće, kako je već gore rečeno, „zięć jeden” (Miloš), „zięć wtóry”, „kochany”. — „Uranila Kosovka devojka, Uranila rano u nedjelju, U nedjelju prije jarka sunca” (1—3) = „Ranne ptaszę kosowska dziewczyna; Wstała z jutrznią — po rosie — w niedzielę, Za nim z Nieba przygrzało słoneczko.” (93; „rana ptičica, Kosovka devojka, ustala je o jutrenju [to značenje ima reč „jutrznia”] — po rosi, u nedelju, pre no što je s neba zagrejalo sunašce”); — kao što se vidi, nema ni palilogije, ni anafore. — U ovom slučaju ne samo da nije sačuvao palilogije nego je od dva stiha načinio jedan: „Pa pomenu Boga istinoga, Ist’nog Boga i svetog Nikolu” (II, 52, 41—42) = „Oddał pokłon Najwyższemu Bogu” (90).
Pre nego podvučem crtu i izrečem sud o Zaljeskom kao prevodiocu — nije teško pogoditi kakav će on biti posle ove analize — pogledajmo još kako je svladao metričku stranu svog prevoda. Možda je to ono najbolje, zbog čega je onako gordo pisao svom drugu da se prevedene pesme „blistaju pune sjaja” („błyszczą się przepysznie”)? Zaljeski se doista starao da svuda verno da deseterački stih, što mu je skoro sasvim pošlo za rukom. Nastojao je i oko toga da bi iza četvrtoga stiha imao odmor, što mu je takođe uspevalo. Manje mu je polazilo za rukom da izbegne svuda tzv. prekoračenja, tj. da na kraju stiha sačuva odmor; navešću zato nekoliko primera. U pesmi II, 31: „Kad začuše devet Jugovića, || Poskočiše na noge lagane” (141—142) = „Na te słowa wszyscy Jugowicze Poskoczyli równemi nogami” (74; „na te su reči svi Jugovići skočili na ravne noge”). — U pesmi II, 44: „Od krstova zlatne kite vise, || Te kuckaju Boška po plećima” (45—46) = „A od krzyża pozłociste kity Biły Boszka po obu ramionach” (77); ovde nema odmora na kraju prvog stiha zato što nije prevedeno „vise”. — U gore navedenom primeru o nesačuvanoj anafori u pesmi Kosovka devojka sličan je slučaj. — Dodaću još jedan slučaj iz pesme Zidanje Ravanice: gospoda govore knezu: „Gradi, kneže, biće ti za dušu, I za zdravlje Visokom Stevanu” (67—68) = „Kościół — kościół niech będzie za duszę — i za twoją — i Cara Stefana!” (108); i tu je ispuštena jedna reč („gradi”; a osim toga, loše je shvaćena misao o Stevanu Lazareviću; vidi gore!). Mislim da sam iscrpao sve slučajeve te vrste.
Ne može se poreći da je uz epsku narodnu pesmu vezan deseterac kao nešto od nje teško razdvojivo: to je njena najpopularnija karakteristika, ali i ne baš najlepša. To je njeno spoljašnje ruho, formalna strana; unutrašnja je ono što čini njenu pravu estetsku i etičku vrednost. Iz celog niza primera nesumnjivo se vidi da je Zaljeski najsamovoljnije menjao, mnogo grešio u smislu, izopačavao; na drugoj strani, on je davao besprekorne deseteračke stihove. On se, dakle, malo brinuo o onome što je najbitnije a uvažavao ono što je sporednije; time je rečeno da je vrednost toga rada vrlo mala. „Pravilo stoga mora ostati uvek da prevodilac treba u svom prevodu da dâ onaj stih i onoliko slogova u stihu, odnosno stihova u celom spevu koliko je svakad potrebno da se kaže pesnikova misao. Može li on ovo postići istim brojem slogova ili stihova tim bolje; ako ne može, on ne mora dati više; to je čisto i jasno kao dan” (B. Popović) 17). Ali razume se, prvi je uslov, „conditio sine qua non”, da se dobro razume i poznaje jezik s kojeg se prevodi: Zaljeski taj uslov nije ispunio.
Ostaje mi još da govorim o prepevima Zaljeskog ženskih pesama. Tretjak o njima kaže da im je Zaljeski dodao slikove („potkovao je svoje stihove blistavim i zvučnim slikovima, i na taj je način sebi otežao tačnost prevoda”) 18). I ne samo da je dodavao slikove i stvarao strofe nego je „i sadržaj modifikovao prema svom sviđanju” 19). Kad tako govori benevolentan prema piscu kritičar, onda je jasno da tu ne može biti govora o pravom prevođenju, nego da su to većinom varijacije na teme i motive pesama, ili su to najslobodnije parafraze. Narodna se pesma u njima više ne poznaje; uz nju su prilepljeni potpuno strani, knjiški elementi. Slično je bilo i s Brođinjskim, samo što je tu stvar još očevidnija. Kako u našim ženskim narodnim pesmama ima često dosta nedorečenog, katkada čak i nejasnog, Zaljeski je po volji raširivao pesme da bi bolje objasnio, a neki put je i nepotrebno razvodnjavao. U nekim pesmama sačuvao je manje više isti sadržaj, ali je poneki stih ili pojedinost promenio. Bez rima je preveo tri pesme: Erdelska banowa, XXXII (Što omilje, ne omrznu, I, 614), Tak czy owak, zawsześ moja, XXIV (Tako ili ovako, uvek ćeš biti moja; u Vuka: Ti si moja svakojako, I, 602) i Żona Agi Hassan-Agi, XLIX, (Hasanaginica, III, 81). Pogledaćemo na više primera kako je išlo popoljačavanje Zaljeskog. Primere ćemo podeliti na tri dela: I) takvi prepevi gde je uzet samo motiv iz naše narodne pesme; II) takve pesme koje su u znatnoj meri izmenjene i III) takve koje su manje više dobro prevedene.
I) Pesma Tuđa majka (I, 598) ima ovaj motiv: pored reke Morave igraju se i među sobom govore konji: više bi voleli da idu u rat no da moraju gaziti preko Morave, koja je sinoć utopila momka, a jutros ga je izbacila na obalu. To je uvod za glavno: kad bi taj momak imao svoju majku, ona bi o njegovoj smrti za dan čula, sutradan bi razumela glasove, a prekosutra došla na grob. Ali on ima maćehu, koja će o njegovoj smrti čuti tek za godinu dana, sledeće godine će o tome razabrati, a treće doći na grob, na kome je izrasla „detelina do kolena” i na kojem pasu paunovi, a čuva ih čobanica (ovo je dodato bez veze). Ovde je jednostavno iskazana istina o veličini materine ljubavi i o nehaju maćehinskom, i ta etička lepota dobila je vrlo lep izraz. Što je od toga načinio Zaljeski? Evo što kazuje pesma Aż strach (XXXI): konji se igraju uz Moravu i ržu: da ih Bog sačuva od Morave, jer je ona danas utopila mladog vojnika; njegov grob je na obali. On nema oca, ali ima bolesnu mater, koja je osetila sudbinu sinovu i došla na grob. Na njemu je već trava, koju pasu paunovi, koje čuva „czy to Wila, czy to kochanka?” („da li vila ili dragana?”). Kao što se vidi, tu je dato nešto sasvim drugo nego u originalu, slabije, pliće; Zaljeski nije razumeo ni osetio gde je akcent te pesme, nije dao ono što je u njoj najviše poetsko, najtoplije, tj. veličinu materinje ljubavi. On je dodatak shvatio kao glavni motiv pesme, a po strahu konja dao naslov pesmi! — U pesmi Ispunjena želja (I, 600), koju je Zaljeski preveo pod naslovom Chłopiec bisiorem (XVIII), sadržina je ovakva (o toj pesmi bilo je već govora i kod Brođinjskog): momče moli Boga da ga stvori biserom kraj mora; devojke koje dolaze na vodu kupiće ga u nedra, nizaće ga potom na svilu i stavljati pod gr’oce. On će tada slušati govori li svaka devojka o svome draganu, pa i njegova o njemu. Bog mu ispuni želju i on ču da svaka govori o svom draganu, pa i njegova o njemu. — Ovaj lepi motiv, koji tako nežno i plastično izriče mladićke želje, Zaljeski menja ovako: katkada se može dogoditi što Bog hoće, pa ma samo na jedan dan; tako je on ispunio njegovu želju i zamenio ga u biser na morskom žalu. Najlepša od devojaka ulovila ga je, nanizala i stavila na prsa, na kojima je spavao. Moli još Boga da bi mu podložio i njenu dušu i saznao tajnu o čemu sanja danju i noću. I to mu se ispunilo. Ali sutradan, kad je opet postao čovekom, stresao se i za sto godina nije više bio radoznao! — Bez obzira na izmenjen sadržaj, upozoravam na izmenjen ton pesme, na pridavanje pesmi nekog suviše individualnog, možda i antifeminističkog, karaktera. Pored toga, primetno je racionalizovanje i nedostatak neposrednosti. — P. Urodziwa (XXXIII) kontaminacija je dveju varijanata: Djevojka i lice (I, 395) i Opet djevojka i lice (I, 396); iz prve pesme uzet je početak i čitav motiv, a iz druge uzete su neke sitnije pojedinosti (kao, na pr., o tom da će svako jutro prati lice pelenom, odnosno ružinim sokom, što je prevodilac nešto izmenio: praće lice i ujutru i uveče itd.) i završetak (druge varijante): „Lepiej z młodym żyć choć w borze, — Niż ze starym w białym dworze; — Lepszy z młodym kamień u głowy, Niż ze starym wór puchowy” (161; „bolje je s mladim živeti pa ma u šumi, nego sa starim u belu dvoru; bolji je s mladim kamen pod glavom negoli sa starim dušek pernati”). U Vuka: „Volim s mladim po gori hoditi, Neg’ sa starim po bijelu dvoru; volim s mladim na kamenu spati, Neg’ sa starim u mekanoj svili”.
II) Radost u nadeždi (I, 613): tri devojke šeću u Bugare; treću majka kara i pita gde je bila. Ona odgovara da je bila kraj Dunava, na kome su plovila u šajci tri junaka; jedan od njih joj je obećao da će je uzeti. U Zaljeskog, u pesmi I wy tu (XX; kakav naslov!), zadržan je motiv i o karanju majčinu i odgovaranju devojčinu da je bila na Dunavu, kamo su došli mladići iz dalekog kraja; o dvojici je rečeno da su poskakivali (nije rečeno zašto), a treći, koji se držao po strani, rekao je da će devojku odvesti u Zaporožje! (tj. u Ukrajinu!) — Cetinjka i mali Radojica (I, 738) ima ovaj sadržaj: trideset Cetinjana pilo je vino na Cetini; njih je posluživala Cetinjka i kako je kome dodavala čašu, nijedan joj se ne maša za čašu, nego za ruku i za nedra. Devojka im kaže da ne može biti ljuba svima, nego da će biti onoga koji prepliva Cetinu s oružjem. Jedini se mali Radojica odvaži na junačko delo. Kad se vraćao, on hotimice potone da bi iskušao ljubu; ova nato zagazi u vodu da ga spasava. — Što je od toga motiva načinio Zaljeski? On je manje više slobodno prepevajući zadržao taj sadržaj do časa kada se on („Radula”) vraćao na obalu s koje je pošao. Tada ga ona, „w panieńskiej niechęci” („u devojačkoj zlosti”), nanovo vraća u Cetinu — kao neka moćna gospodarica, i on se iznova bori sa smrću (motiv kao da je Zaljeski posudio iz Šilerove romanse Der Handschuh). Napokon ipak izlazi iz vode i odvodi — okrutnu! — devojku kući! Zaljeski nije osetio gde je nerv ove lepe romanse i gde je njen najljepši dramatski moment (kušanje Radojičino), tako fino psihološki pogođen (vidi pesmu Jeden z trzydziestu, VII). — Ona tako emocionalna pesma, s onim lepim poređenjem kako devojka gazi sneg i, na pitanje bratovo, odgovara da joj nije zima bosoj na nogama, nego u srcu: „Već je meni s moje majke zima, Koja me je za nedraga dala” (I, 311), dobila je u Zaljeskog ovakav oblik: „I ziemia smutna, — i smutne Niebiosa, W szalonych pląsach grzmi zamieć śniegowa” (132. — „I zemlja je žalosna, i žalosna su nebesa, u ludim plesovima huji snežna vejavica”; kakva metafora! zar bi je narodni pesnik mogao kada takvu upotrebiti!). Zaljeski ni ovde nije osetio gde je nerv pesme i motiva: sneg je pao „o Đurđevu danu” (a to je početak maja) te je baš to neobično; devojka, koja je inače pre toga išla bosa, pregazila je sneg, koji nije mogla „tica preletjeti”. U narodnoj pesmi taj motiv je razumljiv i poetski objašnjen; u Zaljeskog je neobjašnjivo što devojka ide bosa usred zime (a Zaljeski je hteo da to učini jasnijim!), kad „mećava svira besne plesove”. Devojka, kod Zaljeskog, kaže bratu da oni treba da žive bez nje, a nije joj na noge toliko zima koliko joj je strašna zima na srcu; ali zašto je to tako, to on ne kaže. Zar tu nije očevidno da je Zaljeski pokvario pesmu, izmenio joj ton, oduzeo joj psihologiju i logiku njenu? — Tako isto promenjen je ton i u pesmi Ljuba Mornjakovića Jove (I, 735), gde je baladično ispevana tragedija Ikonijina zbog jalovosti („dilber Ikoniju” prekrstio je prevodilac u „odalisku” [robinju] Ljudmilu!). Prepevajući, Zaljeski je kaznio nevernog Jovu time što je izmenio stihove: „Nek se vješa, kod mene je ljepša” (stih 35) ovako: „,To niech wisi sobie!’ Panią dziś w domu stara, brzydka wdowa”, („,Neka visi!’ Gospodaricom u kući je danas stara, gadna udovica”,); kao što se vidi, dodato je i „naravoučenije”! — U pesmi o slavuju (Prirodna sloboda, I, 655) uvedeno je novo lice, Milica, koja ispušta slavuja u šumu (pesma LXV). — U pesmici Najveća sladost (I, 547) u cilju da je objasni i da je načini više „pesničkom”, Zaljeski je improvizovao deset stihova, te ona umesto 10 ima 20 stihova (XLI). — Evo još nekoliko promenjenih pesama: u pesmi I, 599 — to je ona poznata pesma o čednoj srpskoj devojci, koja neće da digne oči, pa ni onda kad zasevaju munje, — Zaljeski, u želji da objasni, a, u stvari, nepotrebno razvodnjavajući, prevodi tako kao da taj što govori (pesma je u prvom licu) izaziva oluju da bi video oči, a u narodnoj pesmi Milicu na oluju upozoravaju druge (oluja sama dolazi). — Zaljeski je i polepšavao, uklanjao ružne izraze. U pesmi Janja mljezinica (I, 732) kum pita majku kakvo će nadenuti ime: „Đeni Janja, đavo je odnijo” — odgovara majka, Zaljeski: „Niech się zwie Jania! a weź ją Wila!” (117; „neka se zove Janja! i neka je odnese (uzme) vila!”). U prevodu te pesme ima i moralizatorsko „naravoučenije”: ko je prokleo dete, tome ne treba dati nade i utehe na zemlji ni na nebu (to je stavljeno posle stiha kad mati zove natrag ćerku). — Kod Zaljeskog je bilo, izgleda, i želje za „orijentaliziranjem”: zato što se u pesmi Što je milije nego i carev vezir biti (I, 467) pominje carev vezir, on je odmah metnuo naslov Serb janczar (III); isto tako stvara janičare u pesmi Barjaktar djevojka (I, 583; kod Zaljeskog, IX), iako o njima nema ni spomena. Karakteristično je to za romantičare, koji imaju naročitu ljubav prema svemu što je egzotično; karakteristično je i to što on hiperboliše već hiperbolu u pesmi Podpalaczka (XXX): Janja ne zapali samo dva dućana, mehanu i mešćenu (sudnicu), nego i gostionice, najbogatije dućane, bašte, vinograde! (up. I, 659). — U vezi s njegovim mutnim pojmovima o Crnogorcima jeste uvođenje jednog Crnogorca u pesmu Myśliwy (XVI): „To przeklęty Czarnogórzec Gdzieś mnie z boku musiał urzec brzydkiem słowem lub oczyma!” („To me je prokleti Crnogorac morao negde iz prikrajka ureći ružnom reči ili očima!”); o tome, dakako, u originalu (I, 432) nema ni spomena. Mogao bih još i dalje navoditi, ali to ne bi imalo naročitog smisla; cilj naš je postignut time što sam pokazao kako je Zaljeski menjao, te je naš sud već na osnovu toga potpuno utvrđen.
III) Sada bi trebalo da govorim o pesmama koje se najviše približuju našem tekstu, tj. najviše nalikuju na prevode. Takvih je pesama svega nekoliko. Pesma pod naslovom Erdelska banowa (XXXII — I, 614) bila bi uz malu izmenu sasvim dobra. — U pesmi Dziewczyna i słońce (XV; Vuk, I, 416) gotovo sve je dobro, iako ima rime; isto to vredi i za dve kratke pesmice Kapidzia Aniela (XXXVIII: — I, 468) i Wilk u Driny (XXXVI — I, 687). Dosta je verno prevedena (merilo za Zaljeskog!) pesma pod br. XXIX (I, 602).
Kako je i odakle je prevedena Hasanaginica? Zaljeski je imao lajpciško izdanje Vukovih pesama (od 1823—1825), a u tome izdanju, kao što je već rečeno, Vuk nije štampao Hasanaginicu. Verovatno je da nije upotrebljavao ni izdanje od 1814 g., jer je ono u Francuskoj bilo teško pristupačno; to isto vredi i za Fortisov tekst, kao i za onaj koji je bio štampan u časopisu Pamiętnik Naukowy, koji su (tekstovi), uostalom, sasvim neupotrebljivi za stranca, koji bi iz njih hteo prevoditi. Upoređujući prevod Zaljeskog s prevodom Talfijinim, uverio sam se da ima zavisnosti između oba teksta, iako je Zaljeski vrlo slobodno prevodio. Protiv ovoga govorila bi jedino činjenica što on piše: Imoski, a Talfija: Imoschki; i Vuk ima: Imoški. Međutim, u svim francuskim prevodima (ili prepevima; tako u francuskom prevodu Fortisova dela: Voyage en Dalmatie par M. l'abbé Fortis.... Berne, 1778, I, 143; Oeuvres de Ch. Nodier, Paris, 1832, III, 149; Poésies de Goethe, traduites... par M-me E. Panckoucke, Paris, 1825; Merimee: La Guzla..., 307) svuda stoji Imoski. Tako, na pr., u Merimea stoji „Cadi d'Imoski”, i to pokazuje verovatnu zavisnost o Merimeu, što potkrepljuje svojim poređenjima i V. Burjan, koji je pokazao da se Zaljeski služio i Merimeovim prevodom (o. c., 82—84).
Zavisnost Zaljeskog o Talfijinu prevodu potvrđujem ovim:
1) Vuk: „Jošt stajaše u tugi velikoj”.
Talfija: „Blieb erstarrt sie stehn vor grossem Leide...”, (II, 165).
Zaljeski: „Osłupiała w żalu śród komnaty...” („Okamenila se od žalosti usred sobe”) 20). Ovde imamo izraz „okameniti se”, kojega nema u Vuka, kao što nema ni ekvivalenta za „erstarrt”.
2) Vuk: „Pak se vješa bratu oko vrata”...
Talfija: „Hängt sich jammernd um den Hals dem Bruder...”
Zaljeski: „Łkając bratu wiesza się na szyję...” („Plačući se veša bratu oko vrata”). U našem tekstu nema izraza „plačući”, a također ni izraza kojemu bi odgovaralo nemačko „jammernd”.
3) Vuk: „Gledajući sirotice svoje...”
Talfija: „Wenn ich meine Waisen wiedersehe” (II, 166).
Zaljeski: „Kiedy moje sieroty obaczę” („Kad budem videla svoje sirotice”). Ovde je u poljskom i nemačkom tekstu jednaka konstrukcija rečenice.
4) Vuk: „A dva sina pred nju iziđoše,
Tere svojoj majci govorau”.
Talfija: „Vor die Thüre traten beide Söhne,
Und sie riefen an die liebe Mutter”.
Zaljeski: „A na wrotach dwaj mali chłopczyki;
O wołają, wołają ku matce”! („A na vratima dva mala dečaka; viču, viču majci!”).
U našem tekstu nigde nema spomena o nekim vratima, a zatim, dečaci kod nas govore, a ne viču majci. — Ti primeri pokazuju, u najmanju ruku, pomaganje Talfijinim prevodom.
Što se moglo reći o prevodima, to se može reći i o izboru pesama. On je vrlo proizvoljan, čak ne daje ni punu sliku kosovske tragedije (kako to misli Tretjak), jer nedostaju neke pesme, koje je Vuk objavio posle 1836 g. (kao, na pr., Smrt majke Jugovića). Što se pak tiče ženskih, lirskih pesama, može se reći da je izbor pao samo na ljubavne; date su neke od najlepših, ali izbor je daleko od antologičnog. Prevedene su, uglavnom, one pesme koje je prevela i Talfi.
Ono što je bilo pisano o Zaljeskom kao prevodiocu naših narodnih pesama zahtevalo je reviziju, pa sam se zbog toga malo duže zadržao na njegovim prevodima. Zaljeski nije bio dorastao poslu kojeg se bio prihvatio, ne samo zato što nije znao naš jezik nego i zato što se njegova pesnička individualnost nije dala skučiti na čisto reproduktivan rad kakav je prevođenje sa svojim mnogobrojnim zahtevima.
***
1) St. Tarnovski, o. c., V, 340.
2) Podaci su iz knj. J. Tretjaka, B. Zaleski do upadku powstania listopadowego, 1802—1831, Krakov, 1911 i B. Zaleski na tułactwie, I—II, Krakov, 1913—1914.
3) Tako stvar prikazuju Francev (Pol'skoe slavjanovĕdĕnie konca XVIII i pervoj četverti XIX st., 390 i CLX) i Tretjak. Zaljeski u jednom pismu Mickjeviču (iz 1840) kaže da je on bio imenovan za profesora u Varšavi te je na račun vlade trebalo da proputuje Srbiju, Češku itd. „Tadašnja moja ljubav (romans) i pesnička naglost (opryskliwosć) upropastili su celu stvar” (Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, 1900, I, 167). — O Zaljeskom kao kandidatu za stependistu v. kod Preloga, 46; ibidem o Kuharskom.
4) Korespondencya, I, 78.
5) Tretjak, J. B. Zaleski na tułactwie, I, 116.
6) J. B. Zaljeski, Korespondencya, I, 88.
7) o. c., II, 174.
8) Pamiętnik Towarzystwa lit. im. A. Mickiewicza, Lwów, 1891, V, 57.
9) Tretjak, o. c., 128—129.
10) Citiram ovde, kao i svuda dalje, prema lavovskom izdanju.
11) o. c., 88.
12) o. c., V, 168, list knjižaru i izdavaču Gubrinoviču u Lavovu od 27-X 1875. Čudno je da se Tretjak nije obazreo na to pismo! — Kurziv moj! — Možda pod ,,Karadžićem” misli narodne pesme?
13) o. c., I, 118.
14) o. c., 44—45.
15) „Najsvetija zakletva Srpkinjama je: ,Tako mi živ bio brat!’” (Stojanovićev prevod, 100).
16) Njemački prijevodi narodnih naših pjesama, Rad Jugoslavenske akademije, 166, 63.
17) Ogledi iz književnosti i umetnosti, Beograd, 1927, II, 145.
18) o. c., I, 122.
19) o. c., I, 123.
20) Zaljeski, o. c., 182 i d.
Roman Zmorski rodio se u Varšavi 1822 g. Detinjstvo je proveo u selima oko Varšave, u tzv. mazovskom kraju; tu je završio i osnovnu školu. Posle se nastanio u Varšavi i ovde je živeo tipičnim boemskim životom te je bio pretstavnik varšavske „ciganerije” (boemskog sveta) u 40-tim godinama prošlog veka. s pesničkim drugom Ljenartovičem snuje o stvaranju „mazovske škole” u poljskoj književnosti: želi da se u poeziju uvode mazovski narodni motivi i da se na taj način stvori romantična fantastika. Ta dva elementa — narodni motivi i romantična fantastika — vide se najbolje u njegovu spevu Lesław (1843). U njemu je izbio jak uticaj fantastike Bajronove, Mickjevičeve, Slovackog, Getea (naročito Fausta i Werthera); po Vojćehovskom, Lesław je važna pojava verterizma u poljskoj književnosti. Posle 1844 g. Zmorski živi nomadskim životom. Odlazi najpre u emigraciju u poznanjsku oblast, zatim je g. 1848 putovao u Brisel i Pariz; g. 1849 izdaje u lužičko-srpskom gradu Budišinu (Bautzen) list Stadło, posvećen poljskim i slovenskim stvarima. Tu zapisuje lužičke narodne pesme, piše etnografske članke itd. God. 1854 vidimo ga u Parizu, a iduće godine odlazi u Srbiju, gde se zadržao oko godinu dana. Putovao je, verovatno, u političkoj misiji, kao izaslanik kneza Čartoriskog, ali francusko Ministarstvo narodne prosvete dalo mu je preporuku u kojoj se kaže da putuje u naučnom cilju, a dobio je i novčanu pomoć za odlazak na slovenski jug; pasoš mu je izdalo francusko ministarstvo inostranih poslova 29-IX-1855. Septembra meseca 1856 g. došao je iz Beograda u Beč; u Srbiji i Bugarskoj proveo je oko godinu dana. Posle toga živi u Lavovu, a g. 1859 u Varšavi. Umro je u Drezdenu 1867. — Najbolja književna stvar Zmorskog jeste Wieża siedmiu wodzów (Kula sedam vođa), s osnovom uzetom iz jedne skandinavske sage; u predgovoru je, međutim, rekao da je osnovu uzeo iz predanja narodnog u mazovskoj oblasti. „Oduševljeni pristalica produkata narodne fantazije” izdaje knjigu Podania i baśni ludu w Mazowszu (1852); prema tadašnjoj modi, original je retušovan, dodate su neke pojedinosti itd. Posle toga izdaje četiri sveske prevoda naših narodnih pesama, o kojima će niže biti govora. Pisao je o nama u čas. Biblioteka Warszawska, 1853, dajući kratak pregled novije srpske književnosti prema knjižici Jovana Rajića, izdanoj na nemačkom. Putopise iz naših krajeva štampao je u časopisu Tygodnik Ilustrowany, 1866—1867. Preveo je i objavio i Banovu Mejrimu: Merima czyli powstanie w Bosni u časopisu Przegląd Powszechny 1).
Po Žonževskom 2), Zmorski kao originalni pesnik ima visoko mesto u poljskoj literaturi, a kao prevodilac ima također velike zasluge za nju, jer ju je obdario „divnim prevodima narodnih pesama srpskih”. Ti su prevodi, po Žonževskom, rađeni sistematski, te se s njima mogu uporediti samo Talfijini. I Zmorskom je bilo teško sistematski, tačno prevoditi; „tužio se znancima da neće izdržati, da će od druge polovine prevođenog Kraljevića Marka načiniti varijaciju, neki junački ep; izdržao je ipak do kraja” (21). Kritičar upoređuje dve pesme Zmorskoga i Zaljeskog s originalom i dolazi do vrlo pozitivnih zaključaka o načinu njegova prevođenja.
Jež-Milkovski kaže 3) da su Zmorski i Zaljeski grešili prevodeći, jer su „previše popoljačavali”. Njihovi prevodi imaju (po Ježu) velikih odlika, ali baš te odlike zatiru akcent originala, koji je važna stvar u prevođenju sa svakog jezika pa i sa srpskog. To dolazi otuda što Zaljeski nije bio u Srbiji, a Zmorski je samo prošao kroz nju pa nije slušao akcente pevanih srpskih pesama. Prevodio je kao što se prevodi sa starogrčkog ili s latinskog jezika, razumevši književne lepote pesama, ali ne osetivši živih narodnih tonova „koji trepere u srpskom vazduhu”. Međutim, ove tvrdnje pisac nije ničim obrazložio, isto kao što ni Kaševski 4) nije argumentovao svoje superlative o prevodima Zmorskog. Dobro je samo opazio da u prevodu nema izraza koji ne bi bio u skladu s općim tonom prostote, sirovosti i snage, te da ove osobine narodne pesme nisu stegnute „proračunatošću artističke umetnosti”. — Vrstan znalac poljskog jezika, profesor Radovan Košutić, kaže u belešci o Zmorskom, u Primerima književnoga jezika poljskog, da su prevodi Zmorskoga odlični; odnosi se to, naravno, na navedene prevode u knjizi 5).
O Zmorskom je pisano i u novije vreme. Prof. Vladimir A. Francev štampao je raspravu (napisanu u Petrogradu 1916): „Pol'skіj slavjanofil'' Roman Zmorskіj 1822—1867, K'' istorіi pol'skago slavjanovĕdĕnija”, Praga Češskaja, 1919, str. 22, vel. 8°. Interesantnija njegova mišljenja i zaključci jesu ovi: Zmorski pripada drugoj generaciji poljskih slavjanofila, od kojih je najvažnija ličnost poofesor Maćejoski, s kojim ćemo se malo niže sresti; Zmorski je „talantlivij perevodčik'' serbskih'' narodnih'' pĕsen'', osnovatel'ć slavjanskago literaturnago žurnala i učenij putešestvennik'' po slavjanskim'' zemljam''” (3) 6). U Stadłu, 1849, prevodi nešto iz Kolara (dva soneta iz Slávy Dcere), Četiri vrela od P. Preradovića, Prošlost Slovena od M. Popovića, nešto od O. Pučića; pored toga, tu se nalaze prevedene dve naše narodne pesme. O prvim dvema knjigama njegovih prevoda narodnih pesama (izdanima 1853, a ne 1852, kako kaže prof. Francev) izriče ovaj sud: „Dve sveske prevoda Zmorskog bila su neobično dragocen i redak dobitak u slovenskim književnostima: pesnik je poljskom čitaocu dao u prekrasnim, može se reći doista primernim prevodima, oko podrug stotine (141) pesama raznog sadržaja: legendi, tradicija, epsko-junačkih pesama, ženskih pesama, obrazaca ljubavne lirike, obrednih pesama i dr.” Nešto malo dalje kaže: „Kako smo gore pokazali, prevodi Zmorskog mogu se bez ikakva preterivanja nazvati primernima; oni neobično tačno daju sadržaj originala, strogo čuvaju njegovu formu, a uz to se odlikuju onom veličanstvenom prostotom koja je svojstvena srpskoj narodnoj pesmi” (18). Posle toga, prof. Francev citira iz knjižice Žonževskog, negirajući vrednost prevoda ranijih prevodilaca, pohvale po kojima je Zmorski jedini dao poljskoj književnosti tačne prevode naših narodnih pesama. Da bi to i dokazao, navodi iz citirane knjižice prevod pesme Soko i orao (Vuk, I, 717), koju su preveli i Zmorski i Zaljeski, pa upoređuje njihove prevode. Francev je na osnovu toga doneo sud o kvalitetu prevoda. Kao što će se videti, ja sam posle upoređivanja prevoda svih prevedenih pesama s originalom došao do sasvim drukčijih, katkada i suprotnih zaključaka. Bila je, doista, potrebna jedna tačno provedena naučna analiza, koja bi odredila pravu vrednost prevodilačkog rada Zmorskog.
Biografski podaci o Zmorskom dosta su mršavi. Naročito je dosada ostao neobjašnjen njegov prvi dodir s našim jezikom. Činjenica što je došao na ideju da prevodi, mogla bi se objasniti njegovom naklonošću prema folkloru. Ali nemamo bližeg obaveštenja o prvom njegovu dodiru s našim narodnim pesmama i jeziku, s nama uopće. Kako je naučio naš jezik? Da ga je znao još pre dolaska u našu zemlju, to je nesumnjivo, jer je tek nekoliko godina posle prvih prevoda došao k nama. Štampane korespondencije, koliko mi je poznato, nema; ona bi nam, možda, mogla nešto više reći o njemu.
Prvi prevod Zmorskog datira iz 1849, a štampan je u časopisu Stadło; to je pesma pod naslovom Zaklęcia, koja nije prevedena — kako smo videli — s našeg jezika, nego iz knjige V. Gerharda: Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen. Posle dve godine štampane su u časopisu Biblioteka Warszawska dve prevedene pesme, bez potpisa: Wybudowanie Skadru i Ożęnienie króla Wukaszyna, a idućih godina sporadično još nekoliko pesama. God. 1852 izlazi u istom časopisu 8 ženskih pesama i člančić: Reč o srpskim narodnim pesmama i ovom prevodu njihovu; to je bio jedan deo uvoda iz knjige koja je izišla iduće godine pod naslovom: „Narodowe pieśni serbskie, wybrane i przełożone przez Romana Zamarskiego”. Warszawa, I sv., str. 196; II sv., str. 336, 12°. (II izdanje pod istim naslovom, u Varšavi, 1855; to je, verovatno, samo tobože novo izdanje, tj. staro izdanje s novim naslovnim listom; imao sam u ruci samo I sv.; našao sam ga u Pragu, u Varšavi ne. Zamarski je pseudonim um. Zmorski). Zbirka je posvećena Vaclavu Maćejovskom, profesoru Istorije slovenskih prava na varšavskom Univerzitetu. Evo što o tom kaže autor: „Pre nekoliko godina, žrtvujući nešto vremena da se upoznam s cenjenom poezijom srpskom, preveo sam mnogo potpunih pesama i fragmenata, ali samo za vlastitu upotrebu, ne misleći o njihovu štampanju (tome još nije tada bilo vreme). Nedavno, čitajući u Vašem cenjenom delu Istorija literature nekoliko stranica posvećenih srpskim narodnim pesmama, bio sam pobuđen rečitim ukazivanjem na velike koristi, koje bi mogle nastati prevodom tih pesama, da se pothvatim da zadovoljim Vašu vruću želju i potrebu literature, ukoliko su mi u tom momentu dopustili vreme i prilike” 7). Dalje kaže da je sabrao ranije prevode, dopunio odlomke, pregledao originalnu zbirku i izabrao iz nje ono što mu se učinilo vrednim.
Posle posvete nalazi se predgovor — uvod: Rzut oka na dzieje Serbii, na zwyczaje i wyobrażenia jej ludu („Pogled na istoriju Srbije, običaje i pretstave — tradicije njenog naroda”). Taj predgovor (koji u poslednjem izdanju obuhvata 24 str. vel. 8°, u I i II izd. 63), rađen je prema izjavi piščevoj („posługiwaliśmy się w tem głównie...”; vidi bel. na str. 10 u II izd.) po Talfijinu uvodu u knjizi Volkslieder der Serben: Kurzer Abriss einer Geschichte des untergegangenen Reiches als Einleitung istim; dakle po izvoru po kojem i Mickjevič. To nije svuda tačan prevod, ali se pisac dosta verno drži svog izvora sve do propasti Srbije; o Milošu Obrenoviću ne govori onoliko i na istom mestu kao Talfija (vidi Zmorski, 176, izdanje od 1900 g.; po tom izdanju i dalje citiram; vidi o tom dalje! U Talfije na str. XLIV). Ne spominje ništa o pesmama o ustancima i junacima u njima (vidi Talfi, XLVI). Druge podatke o društvenom i političkom stanju u Srbiji i o Južnim Slovenima te o narodnim običajima crpao je iz dela Leopolda Rankea Die serbische Revolution, a naročito iz odeljka Osmanische Einrichtungen in Serbien i Zustände und Sinneweise der Serben, u kojima Ranke govori o pojedinim pokrajinama i narodnim običajima. Zmorski se služio tim delom, iako ga ne navodi; upoređivanjem utvrdio sam da se služio II izdanjem Rankeova dela od 1844, a ne I od 1829 g. 8). Osim toga, upotrebljavao je i predgovor u knjizi Vojarove Chants populaires des Serviens, koji je ona radila prema Talfijinu uvodu i I izdanju Rankeova dela. Govoreći o slobodi Crnogoraca (176), Zmorski se drži Vojarove (70); dalje govori o islamizovanoj Bosni, gde stanovnici govore srpskohrvatskim jezikom, ne umeju turski, imaju narodna imena (vidi Ranke, 291). O sultanskim beratima, kojima su osigurana prava nekih načelnika, nalazimo kod Rankea, str. 20; o Srbiji kao serfvilajetu na str. 23 (tu se govori i o beratlijama Karapančićima). Posle toga Zmorski govori o Srbima u drugim pokrajinama, „pod berłem Austryi” („pod žezlom Austrije”), u Ugarskoj, tzv. Vojvodini, i Vojnoj Krajini; Srbima pripadaju Dalmatinci i Morlaci (Zmorski, 176—177). Taj narod, nekada moćan, broji danas oko pet miliona, ali je verski i politički podeljen: jedni čine glavnu silu islama, drugi čuvaju od njih granice; „jedni pripadaju klasi vladajućih, drugi su pod jarmom ropstva, ili s oružjem u ruci čuvaju svoju slobodu”; na nekim mestima, kao, na pr., u Hercegovini i Crnoj Gori, žive u napola prirodnom stanju, a drugde, u Austriji, „ulaze već u sistem evropskog obrazovanja”. „Ipak, pored svih tih razlika, duh, govor i običaji omogućuju da u njima lako vidiš jednu veliku porodicu”. — Ti nazori potsećaju na Mickjevičeve lekcije, iako su podaci crpljeni iz Vojarove (70); ovo pak što dalje sledi, pokazuje nesumnjiv uticaj predavanja, ili bar odjek njihov: „Glavno gnezdo unutrašnjeg narodnog života jesu srpske provincije u Turskoj. Tursko vladanje, koliko god je često okrutno i mnogom teško podnošljivo, ne uništava srpsku narodnost ostavljajući joj slobodan razvoj. Zahvaljujući toj okolnosti, Srbiji je pošlo za rukom da u prvobitnoj svežini sačuva narodna predanja, pretstave i običaje”. Srpsko selo daje pretstavu prvobitnih staroslovenskih općina. „To je društvo spojeno vezama narodnosti i susedstva, solidarnošću prava i obaveza, samo sobom upravlja i samo je sebi dovoljno” (Zmorski, 177). Dalji podaci su iz Rankea: o knezovima i njihovoj upravi (37), o patronima celog sela u Srbiji (37) o veličini pojedinih kuća i sela (34), o patronima ili krsnim slavama (35), o „starješini” (34), o neobično razvijenoj porodičnoj ljubavi kod Srba, o zaklinjanju braćom, sestrama (35). — Podatke o posestrimstvu i pobratimstvu crpao je iz beleške Talfije (I, 282), koja citira Fortisov Viaggio in Dalmazia; Zmorski ima to također. Podatke za običaje o bratimljenju i sestrimljenju u Staroj Oršovi i Negotinu našao je kod Rankea, beleška na str. 35—36. — Podatke o „seoskim, simboličnim obredima”, koji su često vezani s crkvenim svečanostima, a u stvari su ostaci iz pretkršćanskog vremena (vidi str. 179), uzeo je isto tako iz Rankea: o svecu „na pamięć zmarłych” („na spomen mrtvih”) u početku godine (39; zadušnice u Vukovu Rječniku); zatim, o skupu devojaka na Cvetnu nedelju (39; Lazarice kod Vuka), o kraljicama (39—40), o Ivanjdanu (40), o dodolama, gromovniku Iliji, Ognjenoj Mariji, Panteliji, o večeru na sv. Varvaru (41), o Badnjaku, Božiću, koledskim pesmama, božićnim običajima (42). Taj etnografski materijal nalazi se kod Zmorskoga na str. 177—181. — Pošto je govorio o tim obredima, koji imaju osobine iz pretkršćanskog vremena, on prelazi na „wyobrażenia”, pretstave, koje su ostaci iz onog vremena. Takve pretstave jesu vile (Ranke, 44— 45) i veštice (44). Netačno je što kaže da vile uče dvanaest škola; to se odnosi na „grabancijaše”. (O vili govori i Talfi u beleškama, I, 271—272). — O „Zarazi” ili „Moru” ili Moriji govori i Ranke (44); o vukodlacima govori Ranke na str. 43—44, ali tu je Zmorskom izvor i „wielki nasz poeta”, tj. Mickjevič, koji je, kako znamo, o vampirima predavao u dva maha. „Pretstava koja ne ulazi u sistem” jeste ona po kojoj onaj ko je pokopan na groblju druge vere postaje vampirom; gde je Zmorski taj podatak uzeo, nisam mogao naći. Zanimljivo je kako Zmorski odeljuje „sistem” Maglanovićev od drugih „pretstava” (str. 181—182). Na kraju uvoda dodaje da su te „predrasude i pretstave” zajedničke Srbima svih plemena i vera. Ono pak što je rečeno o obredima i običajima odnosi se, uglavnom, na stanovnike prave Srbije, ali se oni sporadično nalaze i „u svima naseljima srpskim”, latinskog i grčkog zakona. Muslimani se od njih dosta razlikuju svojim običajima.
Ja sam se nešto duže zadržao na uvodu Zmorskog, jer sam hteo da utvrdim njegove izvore i da izložim najglavnije njegove podatke o nama. Posle uvoda dolazi već pominjano „Słówko o narodowych pieśniach serbskich i niniejszym ich przekładzie”. U tom predgovoru ima opet mickjevičevskih odjeka: odmah u početku kaže da „slovenskom plemenu s pravom pripada naziv naroda-pesnika”; što su pak Sloveni među drugim plemenima, to je narod srpski među Slovenima: „pesnik celog plemena, veli naš veliki pesnik-prorok” (183). Zmorski se poziva i na Šafaržikovu Geschichte der slawischen Sprache..., u kojoj se govori o rasprostranjenosti naših narodnih pesama, o slovenskoj ženi itd. Sasvim u romantičarskom duhu kaže da su pesme „zajednički (zbiorowy) plod narodnih sposobnosti i naklonosti”. O tvorcima pesama ne zna se ništa, niti ko o njima što pita (?). Pesma postaje zajedničko dobro tek onda, ako odgovara općim osećanjima, shvatanjima i narodnom tonu: ako pak ne ispunjava taj zahtev, onda se prerađuje sve dotle dok ne odgovori tom uslovu. — Ovo mišljenje je sasvim romantičarsko: „Narod smatra pesmu kao gotovo prirodni plod svoje zemlje, koji se rađa i razvija neznano otkud, kao vetar i šume po njegovim planinama”. Nastavljajući tu misao, drži se Rankea (str. 46): „To je kao drugi jezik toga plemena, koji zajedničkom karikom spaja sve njegove članove, razdeljene granicama država, razlikama zakona, kulture i religija, koje su među sobom neprijateljske ili bar nisu prijateljske; to je kao zrak koji tu u sve prodire i oživljuje” (Zmorski, 184). Posle toga navodi mišljenje Maćejovkskog o narodnim pesmama (o čemu će biti kasnije govora), pa onda nastavlja ovako: „Njihovu duboko proniknutom uticaju srpski narod nesumnjivo ima da zahvali onu moć duha i junački nagon („bohaterski popęd”), koji su ga posle toliko godina poniženja i najtežeg ropstva učinili sposobnim da dobije, iako na maloj površini zemlje stvarnu nezavisnost; njima će zahvaljivati, ako mu još kada zasvetle svetliji dani” (184). Pesme imaju da budu dragocena osnova i sredstvo razvoja „višeg narodnog života”, te ga obrazovaniji ljudi ni časka ne bi smeli gubiti iz vida. Za razliku od drugih slovenskih naroda, Srbi nemaju pisane poezije (!); ali pesma narodna teče kao „sjajna, široka i jasna reka”.
To su glavne napomene Zmorskog o našoj narodnoj poeziji, pa kad se odbaci ono što je plod romantičarske zanesenosti, ostaje dosta tačnih zapažanja. Posle toga govori prevodilac o Karadžićevoj podeli pesama na muške i ženske, te daje karakteristiku jednih i drugih: lepota ženskih pesama sastoji se u „čistoći i istinitosti osećanja, koja teku pravo iz srca”, u harmoniji jezika sa samom stvari; tu navodi ono netačno Mickjevičevo mišljenje da se one ne mogu imitovati 9). Preterano ih ipak ne hvali, nego kaže da se lepe osobine (a to su: srećno poređenje, sličica uhvaćena živim bojama, svež i nov obrt) nalaze rasturene po pesmama, „najčešće pored bezbojne običnosti i trivijalne plitkoće” („obok jałowej pospolitości i trywialnej płaskości”), tako da su retke pesme, i kod Srba i kod Poljaka, u kojima ne bi bilo nekog nedostatka ili tona koji lažno zvuči. Zbog toga je i Gete imao pravo kad kaže da te pesme treba čitati u čitavoj množini, da bi se osetila njihova lepota. Gete, međutim, o toj stvari govori u članku Serbische Lieder ovako: „Ljubavne pesme, koje ne treba uzimati, uživati u njima i ceniti ih pojedinačno, nego u celom mnoštvu, imaju najveću lepotu; one su u isti mah duhovite, šaljive, srčane [anmuthig]... Sve što god je tamo, sve je kratko, ali je pretstavljeno na užitak, u najviše slučajeva popraćeno slikanjem prirode, osećanjem za prirodu ili slutnjom jednog elementa. Osećanja su uvek vrlo istinita...” 10) Kao što se vidi, Gete upravo oduševljeno govori o ljubavnim pesmama; Zmorski čini zamerke ženskim pesmama (a specijalno onima koje imaju za predmet domaći i porodični život, a iznad svega ljubav u različnim pojavama), ali te zamerke nisu opravdane i prihvatljive, kao što se ne mora prihvatiti ni to što Gete govori o ocenjivanju i uživanju u ljubavnim pesmama pod uslovom da se čitaju u množini; najzad, Zmorski je zavisan o Geteovu sudu i u drugim momentima: u pitanju istinitosti osećanja i slikanja živim bojama.
Osim ovih ženskih pesama postoji još jedna vrsta u kojima se nalaze mitološki elementi; one potiču iz poganskih vremena. Također i obredne pesme spadaju među ženske. — Ženske pesme su zajedničko dobro svih Slovena, a muške su isključivo blago srpske poezije; danas, kad znamo za biljine i dume, to je mišljenje, dakako, netačno. Ritam pesama je monoton, „ali u toj prostoti neizmerno silan i sjajan” (185). Pevanje je „skandovana recitacija” uz gusle, koje imaju jednu strunu. Slično tome govori i Ranke: „Es ist aber mehr ein Sagen als ein Singen: der eintönige Klang des Instrumentes, das nur eine Saite hat, fällt erst zu Ende des Verses ein” (46) 11). Pevači su stari, bogalji, „najčešće po Xomerovu uzoru slepi”; oni raznose pesme gde god se srpski govori. U austrijskim krajevima pevači su jedino slepci; u drugim, planinskim krajevima (u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Crnoj Gori) u svakoj se kući nalaze gusle, pa obično stariji ljudi, koji imaju odraslu decu, „obavljaju pevački zanat”; pevaju čak i kaluđeri i igumani. Ti podaci imaju opet izvor koje u Rankea (up. str. 45—46), koje u Vukovu predgovoru I knj. II izd. (Lipiska, 1825; u drž. izd. XXV— XXVI).
Kako te pesme nemaju pandana kod Slovena, one imaju sličnosti s grčkim rapsodijama. Pored jasnog i mirnog tona, njih odlikuje plastičnost, kojoj nema ravne u novijoj književnosti. U srpskim pesmama, kao i u starogrčkim, nema „sredstava perspektive, grupisanja i senčenja slika”; sve „se događa na prvom planu, te je svaka pojedinost data s vajarskom izrazitošću”. „Može se reći da je to niz reljefa prevučenih živim bojama” (186). Sličnost s grčkim rapsodijama vidi se i u sitnim pojedinostima: u upotrebi istih načina i figura, obrta u govoru i pojedinih reči. Jednom reči „srpske pesme su nastavak i dopuna grčkih”, ali s tom razlikom što nisu tako odlične i savršene kao starije druge. Ima, pak, među njima odličnih, savršenih; ali većina ima nedostataka u pojedinostima; uza sve bogatstvo invencije, ima predrasuda, općih mesta, trivijalnosti, neprirodnih natezanja i sl. Mane ipak nisu tako česte; „to su pojedine mrlje, bačene ovde onde, koje kvare opći utisak celine, ali se ipak lako mogu progledati i zaboraviti pored bogato rasejanih lepota” (186—187). — U poređivanju pesama s grčkim rapsodijama, od kojih su nastale Ilijada i Odiseja, Zmorski je verovatno pod uticajem Mickjevičevim; njegova pak ocena epskih pesama sadrži i dobra zapažanja.
Zmorski je dosta dobro podelio pesme na tri grupe, samo što je on to praktički slabo izveo (v. niže!): ono što danas nazivamo neistorijskim ciklusom, on naziva legendama; drugi deo su „pieśni bohaterskie” (junačke pesme), koje opevaju „istorijske događaje, viteške doživljaje ili sudbine istorijskih osoba”; treće su romanse, koje pričaju najviše ljubavne doživljaje; one su na sredini između muških i ženskih pesama, „epsko-lirske”. Zanimljivo je što kaže da je imao priliku da upozna jednu pesmu koja opeva pobedu srpskog generala Knićanina: ta pesma potiče iz poslednjeg rata s Mađarima g. 1848 i 1849. Znači li to da je Zmorski imao veza s našim krajevima i pre izdanja naših pesama? To je vrlo verovatno, ali podataka još nemamo.
Posle toga pesnik daje obaveštenja o Fortisu, koji je pred oko sto godina (?!) u svom putopisu dao podatke o „starim sagama i pesmama Morlaka, jednog od plemena srpskog naroda” (187). Netačan je podatak da je Gete preveo Hasanaganicu 1789 g. (ona je štampana u Herderovim Volkslieder, 1778, a prevedena je ranije, između 1775 i 1777 12); i on ponavlja ono što je rekao Maćejovski (v. niže!) da je Gete izrazio želju da neko poduzme skupljanje i prevođenje tih pesama. Netačna je informacija da je Vuk 1814 g. izdao tri sveščića pesama, a nije tačno da je to izdanje, „u neizmerno slaboj ediciji”, prošlo skoro nezapaženo. Drugo, umnoženo izdanje od 1824 g., imalo je uspeha. — Zmorski posle toga obaveštava o prevodima Talfije, Bauringa i Vojarove; najbolji je prevod Talfijin, i to u izdanju od 1835 g. 13). Čudi se, zatim, što se u slovenskim zemljama nije pojavila nijedna posebna zbirka ovih pesama (a prevodi Hanke i Čelakovskog?!). Poznati su mu poljski prevodi Brođinjskog i prevodi raznih autora, rasuti po časopisima, većinom preneseni iz druge ruke i vrlo slobodni. „Predavanja našeg velikog pesnika najviše su, bez sumnje, doprinela da poljska publika upozna tu stvar, iako je pesnik ne objašnjava svuda verno, jer je pesme crpao samo iz nemačkog prevoda” (188); koliko je to mišljenje tačno, videli smo napred. U zbirci koju on izdaje svi su prevodi iz originala osim pesme Zaklęcia (uzete iz knjige Wila), te se mogu, ako već nemaju drugih osobina, preporučiti barem svojom vernošću. „Osim u nekoliko pesama, koje su svojom savršenošću u originalu potsticale na brižljivu i što više artističku obradu u prevodu, jedina je naša težnja bila da svaku pesmu što bolje prelijemo u jezik poljski, s njenim odlikama i nedostacima, kako s obzirom na unutrašnju misao ili sadržaj, tako i na spoljašnju formu. Držali smo se pritom najprostijeg načina: pisao sam poljski, a čitao srpski, i na taj sam način ostavljao nastali prevod gotovo netaknut. Možda je on zbog toga manje tačan i hrapav, ali, zaista, samo je na taj jedini način mogao sačuvati slobodu dikcije i prostotu koje karakterizuju originalne pesme, o čemu smo se morali naročito starati” (188). Taj citat daje tačnu sliku težnja i principa Zmorskog u prevođenju; koliko ih je on i praktično izveo, videće se niže. Zmorski dodaje još i ovo: u želji da prevod bude što tačniji i verniji, morao je upotrebljavati skraćenice i obrte koji su manje obični u poljskom jeziku. Prvo je, po njegovu mišljenju, nužno zbog zvučnosti stiha, a drugo je dobro zato što će se uvođenjem nekih slovenskih oblika obogatiti poljski pesnički jezik.
Zmorski dalje izlaže da je prevodio po izdanju Vukovih pesama od g. 1841—1846 (tri sveske), ali je „naročito u ovom odeljku [tj. knjizi]” mnoge pesme preveo koje iz pređašnjih zbirki koje iz drugog „originalnog izvora”; zbog toga postoje neke manje razlike između njegove zbirke i navedenih (tj. citiranih) pesama u Vukovu III izdanju. Razlike između već ranije nastalih prevoda iz pređašnjih zbirki i najnovije Vukove redakcije tako su, po Zmorskom, sitne, „da ih nismo smatrali vrednim truda menjati” (189). — Koji su to „drugi originalni izvori” on ne navodi; činjenica je da je ispod naslova svake pesme označavao broj i stranu kod Vuka (III izdanja). Možemo jedino nagađati da je Zmorski, možda, mislio na pesme koje će štampati u kasnijoj zbirci prevoda pesama o Kraljeviću Marku, gde ima 4 prevedene pesme iz Pĕvannije S. Milutinovića. Da li je, možda, već tada imao gotove te prevode pa je na to mislio govoreći o drugim izvorima? Ali izraz „zwlaszcza w niniejszym przekładzie” („naročito u ovom prevodu”) teško se može složiti s tim nagađanjem.
*
* *
U prve dve sveske prevoda Zmorskog nalazi se svega 141 pesma, a posebice ove (prema podeli Zmorskog): 16 legendi (zajedno s već pominjanom mistifikacijom), 10 junačnih pesama, 14 romansi, i 101 pesma pod naslovom: „Piosnki miłosne, ucinki, drobne romanse it.p.” („Ljubavne pesme, fragmenti, sitne romanse i sl.”). Svega, dakle, ima 140 prevedenih narodnih pesama.
Druga knjiga prevoda Zmorskog izišla je pod naslovom: „Królewicz Marko. Narodove pieśni serbskie przełożone przez Romana Zmorskiego”. Warszawa, 1859, VI+264, 12°. Ona ima kratak predgovor o Kraljeviću Marku kao istorijskom licu i karakteristiku o njemu kao junaku. Pesama ima svega 30, ubrojivši i 4 pesme prevedene iz Milutinovićeve Pĕvannije. U njoj su pesme samo o Marku; svega je 26 pravih narodnih pesama (Milutinovićeve za takve ne uzimam). Predgovor je rađen prema podacima iz Rankea i Vukova Rječnika, na koje se i poziva.
Treća knjiga prevedenih pesama jeste: „Lazarica. Ustęp z narodowych pieśni serbskich. Przekład Romana Zmorskiego”, Warszawa, 1860, 98, 8°. Ona ima kratak pristup o kosovskoj bitci i sudbini i značaju kneza Lazara. Tu se još nalazi legenda o dvama zetovima Lazarovim, izdaji Vukovoj i sl. Autor se poziva na Mickjeviča, Jančara-Poljaka, i delo koje mi nije poznato: „Slaves du Sud — etc. — par Jankovitch et Grouitch” (Pariz, 1853). — Pesama ima 11; u dodatku je pesma Śmierć Urosza Nemanicza uz naznaku da je uzeta iz Milutinovićeve knjige. Zatim govori o sudbini Uroševoj: kako ga je ubio Vukašin itd. Ne računajući, dakle, prevode iz Milutinovića i njegova prijatelja Gerharda, Zmorski je preveo 177 narodnih pesama, tj. mnogo više nego svi ostali prevodioci zajedno.
Novo izdanje tih prevoda (u kojem se nalaze i prevodi prerađene za pozornicu Banove Mejrime i Radičevićeve pesme Devojka na studencu) izišlo je 1900 g. pod naslovom: „Roman Zmorski: Pisma oryginalne i tłómaczone, Warszawa, 858, vel. 8°”. Pesme zajedno s predgovorima nalaze se na str. 153—581 i 707—757. To nije kritično izdanje, ali je takvo da se može upotrebiti s jednakim pravom kao i ostala. Ja ću navoditi i dalje iz njega, poglavito iz tehničkih razloga (da ne bih morao navoditi razne naslove knjiga).
Zaista, prevodi Zmorskog zaslužuju ozbiljnu pažnju, i mi mu možemo biti zahvalni isto toliko koliko i Poljaci za posao kojeg se pothvatio. Nažalost, naš prevodilac nije imao pomoć i savetnika u stručnoj kritici, koja bi ga uputila na ispravljanje mnogih pogrešaka, kako u netačnom razumevanju, tako i u nebrižljivom ispuštanju pojedinih stihova, dodavanju itd., o čemu će biti niže govora. Talfiji je bio mnogo lakši posao s te strane: ona je za prvo izdanje svojih prevoda imala kao savetnike Vuka i Kopitara, i oni su s njom pregledali prevod i ispravili dobar deo pogrešaka, pa ipak ih je bilo dosta čak i u drugom, popravljenom izdanju. Zmorski je kao pomoćnika imao Talfijin prevod, te se dosta koristio njenim beleškama; da li se pomagao i njenim prevodom? Videćemo niže. Šteta samo što se on sam nije prihvatio pripreme drugog izdanja, jer bi tom prilikom morao dosta toga izmeniti i popraviti.
Kao i ranije, i ovde ću se služiti državnim izdanjem Vukovih pesama. Nažalost, ovde se ne može mnogo pomoći. Ko bi danas mogao utvrditi koja je pesma prevedena iz jednog izdanja, koja iz drugog, a koja iz „drugih originalnih izvora”? Za neke bi se to moglo učiniti, ali za većinu jamačno ne. Pravde radi, nastojaću da ne navodim primere iz pesama koje su doživele velike izmene u raznim izdanjima Vukovim, a ako ih budem i navodio i upotrebio, učiniću to s velikom pažnjom, obazirući se na beleške uz tekst; to je jedino što mogu da učinim.
Kako je Zmorski prevodio? Da li se koristio prevodima svojih suvremenika i prethodnika u Poljskoj, poglavito Zaljeskog? Može se sa mnogo izvesnosti tvrditi da nije, jer je teško ukazati na zavisnost o njima; o tome će i kasnije biti reči. Za sada treba reći da je on naš jezik poznavao nesravnjivo bolje nego oni. Pa ipak, on je dosta grešio prevodeći, jer nije uvek reprodukovao smisao originala. Pokušaću da ukažem na pojedine osobine i način njegova prevođenja, da proverim koliko odgovara stvarnosti njegovo samopouzdanje u vrednost prevoda, da ukažem, koliko uzmognem, kako su sačuvane pesničke lepote narodne poezije u njegovu prevodu.
Ima tri vrste slučajeva kad nisu dobro reprodukovane misli originala: 1) slučajevi kad je prevodilac loše razumeo tekst pa je krivo preveo; 2) kad je pesnik zamenio stihove originala s potpuno svojim improvizovanim stihovima; naravno da je tu teško povući jasnu granicu između jednih i drugih grešaka; 3) slučajevi kad je prevodilac zamenjivao pojedine reči, te je time misao narodne pesme dobila drugu boju. — Broj grešaka koje su nastale zbog nerazumevanja teksta dosta je obilan, ali relativno mnogo manji nego što je bio kod Zaljeskog; ne sme se gubiti iz vida relacija: 7 pesama prema 177!
1) Navešću najpre nekoliko slučajeva iz „legendi” i junačkih pesama I knj. prevoda. — Trista kaluđera mole se da se dogodi čudo i da padne vatra iz nebesa i poteče voda iz kamena: „Kad je bilo u dvadeset sata, U dvadeset jošte i četiri, Pade njima...” (III, 56, 80) = „Modlili się czasu dobę jednę [greška mesto jedną], Modlili się czasu dobę drugą” (200; „molili se jedan dan, molili se drugi dan”). Zmorski je pogrešno razumeo ponavljanje koje pevač čini jedino iz metričkih uzroka, jer mu nije stalo u jedan stih „dvadeset četiri”; njega je zbunio i onaj „jošte”. — Budimska kraljica, kad je rodila zmiju umesto deteta, reče ovako kralju: „Kamen, kralje, da se obraduješ, Obraduješ od srca porodu” (II, 11, 65—66); kamen ovde, prema Akademijinom Rječniku, znači „uzalud” ili uopće nešto odrečno, te je prema tome značenje ovo: „Nemoj da se obraduješ...” Zmorski to, razume se, nije mogao znati pa prevodi ovako: „Bywaj, królu! raduj się dziecięciu! Dziecięciu się uraduj swojemu!” (205. — „Dođi, kralju, raduj se detetu! Obraduj se svojem detetu!”), — Kad je budimski kralj Milutin došao prizrenskom caru, stade piti s njime vino i rakiju; narodni pesnik je ovde odlično prikazao psihološku situaciju sa svega jednom reči: kralj budimski boji se da kaže uzrok svoga dolaska, a hteo bi da govori; reči su mu, tako reći, na jeziku, ali nema hrabrosti da kaže, tj. da zaprosi za zmiju carevu kćer: „Uzmuči se kralje od Budima, Poznade ga care od Prizrena...” pa mu reče: „...Što je tebe, kaka je nevolja? Te si mi se tako uzmučio?” (105—106. i d.). U prevodu je rečeno slabo i bledo: „Król Budymski ciągle milcząc siedzi. Car Pryzreński jako to rozważy...”, reče mu: „Cóż ci jest? co ci za niedola? Że tak milczysz, a nie mówisz zgola?” (206. — „Budimski kralj sedi neprestano ćuteći. Prizrenski car, kad to vide” reče: „Što ti je? kakva ti je nevolja? Zašto tako ćutiš i uopće ne govoriš?”). Dok u našem tekstu posle reči „uzmuči se” prirodno sledi „kaka ti je nevolja”, ovo ne mora biti u poljskom prevodu posle reči „ćutati”. — Brat Jovo govori sestri da ga počeka: „Dok ja odem za bijelu crkvu: Kad smo srednjeg brata oženili, Ja sam zlatan prsten izgubio, Da potražim...” (II, 8, 93, i d.) = „Co na chwilę do cerkwy zobaczę. Ostatniego jak żeniłem brata, Złoty pierścień w cerkwi upuściłem: Wstępie...” (222. — „Da na časak pogledam u crkvu. Kad sam ženio poslednjega brata ispustio sam u crkvi zlatan prsten: stupiću...”). Očigledno Jovo je izgubio prsten iza crkve, a ne u crkvi, kod ženidbe srednjeg brata, ne poslednjeg. — Kad ugradiše mladu Gojkovicu, donose joj čedo u kolevci, „te ga doji za nedelju dana; po nedelji izgubila glasa” (II, 25, 235) = „Tydzień cały głosem ję koiła, Po tygodniu głosu jej niestało" (236; „nedelju dana glasom ga umirivala; posle nedelju dana ne ču joj se glasa”; Talfija je ovo dobro prevela). Prevodilac je mislio da je ona glasom umirivala dete, zavaran, možda, drugim stihom u kojem se kaže da je ona umrla, da posle jedne sedmice nije više bilo glasa od nje.
Dosta raznovrsnih grešaka ima u prevodu Ženidbe Maksima Crnojevića; dosta brojne su i takve kad nije dobro data misao teksta. Opazio sam da su pogreške češće u dugim pesmama, jer su u njima i misli manje obične, nema toliko konvencionalnih ponavljanja, radnja je složenija, ima dosta upravnog govora, gde se često nalaze lakonske poslovice, neobičniji obrti i slično. — Evo primera. Kad je Ivo „poharčio blago”, „Latini mu dadoše đevojku, Đevojački prsten prifatiše” (12—13). Zmorski je, ne poznavajući dovoljno naše svadbene običaje, shvatio kao da je Ivo dobio za Maksima verenički prsten: „Zaręczynny pierścień mu oddali” (274. — „Dadoše mu verenički prsten”. — Talfija je to dobro prevela). Zbog takvog razumevanja, odnosno nerazumevanja, došla je i ova pogreška: mletački dužd piše Crnojeviću Ivu: „Kad zaprosiš lijepu đevojku, Jal’ je vodi, jali je ne prosi” (198) = „Gdy wyprosisz pierścień od dziewczyny, Albo nie proś, albo weź zmówioną?” (278; „kad isprosiš prsten od devojke, ili je ne prosi, ili isprošenu uzmi”; u Talfije dobro; ne znam zašto je Zmorski stavio upitnik). — Ivo govori zloslutnom sestriću, deveru Jovanu kapetanu: „No kako si mene starješina, I pošao đever uz đevojku, Nu nabrekni na kamenu gradu...” (526—529) = „Więc ot lepiej, jako swadźby głowa, Jako dziewierz narzeczonej młodej, Głośne hasło daj po całym grodzie”, (285; „bolje bi bilo da kao glava svatova, i kao dever mlade verenice, daš glasan znak po celom gradu”). U originalu ne piše da je Jovan starešina svatova, niti se to starešina odnosi na njegovu svatovsku funkciju: dever nije glava svatova. Tu se misli da on kao starešina, plemenski glavar, ima pravo da zapoveda, da „nabrekne” već kao takav (a posle i kao dever). — Kad Miloš Obrenbegović zaiska ugovorene darove, svi svatovi odobriše njegov zahtev i svi kažu jednu reč, tj. složni su: „Svatovi se braća pogodiše, No imaju nepogodna druga, A na konju nesretnu đevojku” (977). Zmorski nije znao da „a” nema uvek adverzativno značenje, pa je zato mislio da se drugi stih odnosi na Ivu: „Wszystkie głosy na jedno się godzą. Jeden tylko milczy chmurny Iwo, I na koniu złowieszcza dziewczyna” (296. — „Svi se glasi u jednom slažu. Jedini samo tmurni Ivo ćuti, i na konju zlosrećna devojka”; u Talfije je drukčije prevedeno). — Latinka teško kunući doziva Maksima: „O Maksime, nemala te majka! Majka nema do tebe jednoga, A po danas ni tebe ne bilo!” (1002) = „O Maksymie, matki jedinaku! Bodaj nigdy nie była cię miała, A od dzisiaj bodaj nie widziała!” (296. — „O Maksime, jedinče majčin! O da te nikada nije ni imala, a od danas te i ne videla!”). Ovde je rečeno nešto drugo nego u originalu: dok se u njemu kaže da Maksimova majka nema drugog sina do njega jednoga a sada treba da ga izgubi, u prevodu nema te misli; zatim, prvi stih je ublažen, neadekvatno reprodukovan.
Evo sada nekoliko slučajeva iz ženskih pesama. — Devojka če platno: „Ne mogu joj niti ustajati, Ni srebrno brdo udarati” (I, 642) = „Białe nici wystarczać jej nie chcą, Ani płocha uderzać srebrzysta” („Bele niti neće da joj dostaju, ni srebrna ploha da udara”). — Devojka momku odgovara da nije rasla ugledajući se u bor, jelu ili njegova najmlađeg brata: „već sam mlada prema tebi rasla” (I, 422, 10) = „Tylkom młoda dla ciebie tak rosła” („Samo sam mlada za tebe tako rasla”), što je dobilo sasvim drugo značenje. — Ni ovo nije dobro razumeo: „Sinu zora, a ja još kod dvora, Dan prevali, a ja u lov pođoh” (I, 432) = „Błysły zorza — a ja dalej z loża, Dzień zaświtał — ja w pole na łowy” (354. — „Blisnula je zora, a ja ustadoh, dan je osvanuo, a ja u polje u lov”; u ta dva poslednja slučaja Talfija je dobro prevela). Sledeći stih: „Ja na brdo, a sunce za brdo” potpuno je prikladan u našoj pesmi, a u Zmorskog nije, iako ga je dobro preveo: „Ja na górę, a słońce za górę”. Zmorski je gornje stihove sasvim izmenio: kako je već napred rečeno, u našem tekstu lovac je „u zoru” još kod dvora, a pošao je u lov tek kad je dan bio na izmaku; u Zmorskog, on u zoru ustaje kad se razdanilo, ide u lov, a poenta pesme i jeste baš u odlaženju u lov u nevreme. — „Mlado neženjeno” govori devojci: „Ljubi mene, lepoto devojko, Ljubi mene, dok ja nisam tebe” (I, 604) = „Kochajże mnie, ty cudna dziewczyno! Kochajże mnie, tak jako ja ciebie” (378 — „Voli me, ti, lepa devojko! Voli me tako kao što ja tebe”). Momak kaže devojci da ga poljubi, i tu nije na mestu reč kochać = voleti, nego bi trebalo całować; dalje, on ne kaže da ga voli kako on nju voli — ta videli su se možda prvi put! nego joj kaže da će je poljubiti, ako ga ona ne poljubi.
Posle ovo nekoliko primera iz prevoda ženskih pesama prelazim na slučajeve iz odeljka o Kraljeviću Marku; oni su mnogobrojniji. — Kad je Marko čuo jauk Milošev kad ga ustreli vila, „trže se iza sanka”, „pa otskoči s konja šarenoga, dobro Šarcu kolane poteže, Šarca konja grli i ljubi: „Jao Šaro, moje desno krilo!” (II, 37, 53, 56). Zmorski je ispustio drugi navedeni stih, treći je samovoljno preinačio, a u četvrtom nije razumeo značenje fraze „moje desno krilo”: „Na ziem skoczy ze swego Szaracza, Szyję ściska, grzywę mu całuje: ,Ejże! Szarcu, koniu mój skrzydlaty’” (428. — „Na zemlju skoči sa svoga Šarca, vrat mu grli, grivu mu ljubi: ,Ej Šaro, konju moj krilati!’”). — Marko zove Miloša da idu da prose „čudno čudo Rosandu đevojku” pa će mu reći: „Gori nam se, brate, posmijaše, I gori se od nas iženiše... Mi ostasmo, brate, za ukora” (II, 39, 121 i d.) = „Co na świecie żywnie tylko żyło, Już się dawno bracie pożeniło... Myśmy dwoje posobkiem zostali” (437. — „Što je na svetu boljeg samo bilo živo, već se odavna, brate, poženilo. Mi smo dvojica sami ostali”). Po Zmorskome, dakle, ta bi misao ovako izgledala: koga god je boljeg bilo, već se odavno oženio, a njih dvojica ostadoše inokosni. On nije osetio ton Markovog govora: ovaj samo prekorno kaže da su se mnogi gori od njih oženili, ismejali ih što se nisu i oni, i zbog toga su oni za ukor, osudu. — Kad pozvaše Relju, „Relja bio jedva dočekao” (184) = „Niedługi czas za Relią czekali” (438; „nisu dugo čekali na Relju”; U Talfije je dobro prevedeno, a ovde je očevidna pogreška). — Kapetan Leka kaže Marku da je bilo već 74 prosca, ali da je Rosanda svakom našla manu: „Kod prosaca brata zastidila” (348) = „Proszącego z wstydem odprawiła” (443. — „Prosca je otpravila sa sramotom”); razlika je između „zastideti brata”, kojemu je bilo neugodno što ih odbija, i „otpraviti osramoćene prosce”. — Ovo baš nije nimalo razumeo: pevačev dodatak varijanti pesme Marko Kraljević i soko (II, 54) glasi ovako: „Spominje se Kraljeviću Marko, Kao dobar danak u godini" (64), tj. narod ga spominje zbog njegovih dobročinstava. Zmorski prevodi: „Marko słuchał co powiadał sokół; Wspomniał błogo dzień on i godzinę” (491; „Marko je slušao što je pričao soko; spomenuo se milo dana i časa”). Zmorski je promenio ovde i „suru ticu orla” u sokola (u toj se varijanti spominje orao, a ne soko). — Arapin na Kosovu kaže da će Marku otseći glavu: „Da dobijem konja prema sebe” (II, 68, 145) — „Co dobędę konia po nim sobie” (559; „da bih dobio konja njegova”); Zmorski nije razumeo frazu „dobiti konja prema sebi”, tj. konja koji njemu dolikuje.
U Lazarici ima dosta mesta gde nije dobro uhvaćen smisao. Evo ih nekoliko: „Voljan budi, care, na besjedi!” = „Wolne żarty tobie, wielki carze!” (713; „slobodne su tebi šale, veliki care”; Talfija to ovako prevodi: „Nicht ungnädig, Zar! nimm meine Worte, Wenn ich, was du fragst, Dir offen sage”; II, 184). Videćemo kasnije da ni Kopernjicki nije dobro preveo to mesto, a Zaljeski jeste. — Zmorski (kao ranije Zaljeski) ne prevodi dobro stihove: „Sve se tebe sluge udvoriše... A ja ti se udvorit’ ne mogoh” (174) = „Wszystkie slugi... Na własnym już chlebie osadziłeś... Ja sam tylkom bez własnego chleba” (713. — „Sve si već sluge... na vlastiti hleb postavio... Ja sam samo bez vlastitog hleba”). Carica Milica kaže caru Lazaru: „Ti ostade u stolu njinome I potrpa na gomile blago” (II, 34, 46) = „Ty za stolem tylko siedzisz sobie I w gromadę...” (723; „ti samo za stolom sediš i na gomilu...”); ovde je bukvalno shvaćeno sedenje Lazarovo; misli se, dakako, na presto Nemanjića. — U istoj pesmi odgovara Miloš Lazi: „Vala, kneže, na besjedi tvojoj! Što ti hoćeš zadužbinu gradit’, Vreme nije, niti može biti” (84) = „Chwała, Kniaziu, zamiarowi twemu! Że chcesz stawiać cerkiew na cześć Boga, Ale wéźmij księgę starosławną...” (723. — „Slava, kneže, nameri tvojoj što gradiš crkvu u čast Boga; ali uzmi knjigu staroslavnu”). Zasada se neću obazirati na činjenicu da „hvala” u poljskom jeziku obično ima drugo značenje nego „chwalą” (= slava); upozoravam samo na to da je Zmorski krivo, skoro obratno shvatio: Miloš ne „pledira” za građenje, kako bi se moglo shvatiti iz teksta Zmorskog, nego je baš protiv njega. Zato prevodilac nije nikako smeo ispustiti jedan stih (i o tom ispuštanju biće još reči); nije smeo prevesti „besjeda” sa „zamiar” (namera). — Ni Lazarov govor na večeri kosovskoj nije ceo dobro preveden; i Zmorski se spotakao o one reči o Milošu, „veri i neveri”; evo kako ih je preveo: „Bądź mi jak chcesz: wierny czy niewierny, Choćbyś mnie miał zdradzić jutro w boju I zdać w ręce cara Tureckiego...” (726. — „Budi kakav hoćeš: veran ili neveran, iako bi me imao izdati sutra u boju i predati u ruke turskom caru...”). Dok Lazar u našem tekstu govori sasvim odlučno, decidovano, da će ga Miloš izdati, odbeći u tabor sultanov, dotle kod Zmorskog on govori kondicionalno, govori da će ga predati u ruke sultanove, što original ne kazuje. Dalje, Zmorski ne prevodi dobro onu hiperboličnu frazu o pretvaranju Srba u so (II, 49, IV): „Żebyśmy się wszyscy solą stali, Nie byłoby Turkom do wieczerzy” (727; „kad bismo se svi pretvorili u so, ne bi bilo Turcima za večeru”). U ova dva slučaja, čini se, uticao je prevod Mickjevičev, jer i on prevodi prvo mesto pogodbenom rečenicom i kaže „verni ili neverni”, a drugo mesto se također po smislu poklapa s prvim. (Naravno, ovde se radi o tekstu Vrotnovskog; v. str. 177).
Te pogreške u razumevanju nisu tako brojne (nabrojano ih je ovde više od polovine), kad se ima pred očima veliki broj prevedenih pesama. One su razumljive i mogu se oprostiti piscu koji nije mogao da se upozna s etničkim, geografskim i istorijskim prilikama naroda, čije je prevodio pesme, a to je znanje u nekim slučajevima bilo vrlo potrebno; dalje, neki slučajevi zahtevaju fino poznavanje jezika, jer i znalce navode na dvoumljenje i problematičnosti. Zbog takvih pogrešaka bilo bi nepravedno osuditi jedan vrlo trudan, složen i dugotrajan posao. Mnogo težu osudu zahtevaju vrlo brojni primeri — nabrojao sam ih preko osamdeset — u kojima su pojedini stihovi zamenjivani drugima koji im nimalo ne odgovaraju, te su, prema tome, improvizacije pesnika Zmorskog. Misao originala je preinačavana i izopačavana daleko preko granica dopuštenog; dodavano je i ispuštano, te je to često uticalo i na sam sadržaj. Evo nekoliko slučajeva.
U pesmi I, 207 svršetak je ovaj: „Nek je [duhovi ženu gavanovu] voze po muci, Kao šajku po moru” = „Włóczą ją z nim [kamieniem] po wodzie, Na wszystkie wieków wieki” (239. — „Vuku je s njim po vodi, na sve veke vekova”). — Ovde Zmorski nije razumeo, a usto je improvizovao: „I ostaše Božji blagosovi, Da ne padne leda ni snijega, Do jedanput u godini dana” (II, 1, 81—83) = „Pozostałym Bóg się umiłował, I dał ziemi swe błogosławieństwo” (195) = „Ostalima Bog se smilovao, i dao je zemlji svoj blagoslov”; kao što se vidi, misli originala nema. — I ovde je isto tako ispušteno i zamenjeno nekoliko stihova: „Uljegoše u dvore careve, Svi svatovi konje provađaju, Salt ne šeta zmija Lastavicu, Sama joj se po avlije šeta” (II, 11, 195—198). Ova četiri stiha zamenjena su sa svega jednim, koji, usto, ne odgovara originalu: „Kołem dworu, taborem legnęli” (209; „oko dvora u taboru legoše”). — Ovo, valjda, i nije pravo razumeo: devojka dajući košulju nesuđenom Radanoviću Lazi govori: „Pod grlom joj [košulji] puce jadikovo, Jadikovo i čemerikovo: Kudgod hodiš, neka jadikuješ; a gdi staneš da čemerikuješ” (III, 79, 134—137) = „We łzach praną, w goryczy maczaną! Gdzie w niej staniesz, kędy chodzić będziesz, Łez nie otrzesz goryczy nie zbędziesz” (219. — „U suzama pranu, u pelenu močenu! Gde u njoj budeš, kuda budeš hodio, suza nećeš otrti, nećeš biti bez jada”). — U Nahodu Simeonu (II, 13) kraljica budimska prepoznaje svoga sina: „U z’o čas ga roda potražio, A u gori doš’o u Budima” (147; slično je preveo i stih 171): „W złą godzinę na świat się rodziłeś..." (229; „u zao čas si se na svet rodio...”). — Nejačak Jovo ispričava se sestri što je pocrneo: „Mene jeste golema nevolja: Dok sam osam brata oženio, I dvorio osam milih snaha” (II, 8, 70—73) = „Byłoż dosyć mnie młodemu trudu: Ośmiu braci moich pożeniłem, Ośm razy we swaty jeździłem” (221; „imao sam, mlad, mnogo muke: osmoricu braće sam poženio, osam puta sam išao u svatove”). — Kad je Ivo video kako su nagrdile kraste Maksima, planu „kao oganj živi”: „Ko mi dođe, da mi je čestita [tj. Latinku], Živu ću mu...” (177); u Zmorskog: „Na cześć klnę się! kto mi wspomni o tem, Żywo temu...” (277. — „Kunem se čašću, ko mi spomene o tom, živo ću mu...”). — Ivo Crnojević se pred snahom pravda zašto cu Miloša učinili zetom, mladoženjom: „U tom sam se, snaho prepanuo” (792), tj. prepanuo se zbog toga što je rekao da će Maksim biti najlepši, a sada je najgrđi; Zmorski to prevodi ovako: „Z tą przechwałką alem się przekwapił” (294; „ali sam se s tom hvalom požurio”); ovde nije dato ono psihološko stanje koje izriče pevač. — Latinka odgovara svekru: „Ako l’ si se, svekre, prepanuo, Đe je Maksim još tanko dijete” (za tragove od krasta već je rekla; 912) = „Otóż, teściu, jak się przekwapiłeś! Dziarski młodzian został syn twój zawsze!” (294. — „Vidiš, taste, kako si se prenaglio! Tvoj sin je ipak ostao junački mladić!”). U originalu je razumljivo ono što dalje sledi: čekala bi ga još devet godina u Žabljaku, zato što je „tanko dijete”, a u prevodu to nije motivisano: zašto da ga čeka kad je „dziarski młodzian”? Prevodilac to ni ne vezuje s potonjim, s kojim je u nesumnjivoj vezi, nego počinje novu rečenicu („Dziarski...”). Ta je improvizacija, dakle, na štetu smisla celog mesta. — Smrtno ranjeni Jovan-kapetan govori Ivu: „Prođi me se, moj ujače Ivo! Nije tebe Maksim poginuo, No kad dođe na konju pomamnu...” (1142 i d.). Ti stihovi zamenjeni su drugima koji im nimalo ne odgovaraju: „Daj mi umrzeć, już spokojnie, wuju! Żywo uszedł Maksym twój do domu. Jako dopadł szalony rumakiem...” (300. — „Daj mi mirno umreti, ujače! Tvoj je Maksim hitro odjurio kući. Kad je kao lud dopao na konju...”). Talfi je tu pesmu skoro svuda dobro prevela i njen se prevod ne poklapa s pogreškama Zmorskoga, ali na ovom mestu ima sličnosti: „Lass in Ruh' mich sterben, Oheim Iwan! Nicht gefallen ist Maksim, der Knabe, Fort auf wutherfüllten Rosse floh er...” (I, 113). — Kad je Ivo stigao domu, a ono Maksim pobio koplje pred gradom, za njega svezao konja (stih „sitna mu je zopca ustaknuta” ispušten je u prevodu Zmorskog; zanimljivo je da je to ispustila i Talfi, pa, možda, ni Zmorski nije razumeo tog stiha; v. Talfi, I, 113), pa na kolenu piše duždu knjigu sitnu: „a dvori ga zlosretna đevojka, Na mezile knjigu opravio” (I, 158). Zmorski drugi stih ne prevodi, možda zato što nije mogao prevesti „na mezile” (poštom), a dodao je jedan svoj: „Przy nim stoi nieszczęsna dziewczyna. W liście Maksym takie pisał słowa” (300. — „Kraj njega stoji nesrećna devojka. U listu je pisao ove reči”). Dodajem da „dvori” nije jednako „stoji”, da „zlosretna” (=kobna) nije jednako „nieszczęsna”. — Iz te pesme mogao bih navesti još nekoliko takvih slučajeva, ali ću radije navesti iz drugih pesama, da bi mi analiza bila svestranija.
Evo najpre nekoliko mesta iz ženskih pesama (I knj. Vukova). — Ona mala, nežna pesma o uhvaćenom slavuju, nije cela dobro prevedena: „Metnuše [lovci] ga u dvore, Da im drage veseli; Neće slavuj da peva, Nego oće da jadi” (I, 655, 15 i d.). Bilo zbog nerazumevanja, bilo zbog hotimičnog menjanja, mesto nije dobro prevedeno: „Zamknęli go we dworze, Żeby miłym ich śpiewał. Alić słowik ani śpiewa, Ani ziarna jeść nie chce" (369. — „Zatvorili su ga u dvoru da bi njihovim ljubama pevao. Ali slavuj ne peva, a neće ni zrna da jede”). Talfi je to mesto drukčije prevela. — „Gorica listom listala, U njojzi bratac i seja” (I, 298) = „Wiatr liściem szumi po górze, Brat z siostrzą siedzi pod górą” (372. — „Vetar šumi kroz lišće po gori, brat sa sestrom sedi pod gorom”). — „Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku, Ne bih li joj oči sagledao” (I, 599, 7 i d.) = „Raz dziewczęta widzę tańczą koło, A w tym kole dziewica Milica; Pójdę! może dopatrzę jej oka" (390. — „Jednom sam video gde devojke igraju kolo; a u tom kolu devojka Milica. Poći ću, možda ću joj ugledati oči”). Ovde je čak i motiv izmenjen. — U ovom stihu možda nije razumeo reč „behar” na otuda pogreška: „Snijeg pade na behar na voće” (I, 312) = „Lód na wodzie, śnieg biały na dworze” (393; „led je na vodi, a beo sneg na dvoru”); to je potpuno različno. — Na ovom mestu imamo opet jednu pogrešku, kojoj je verovatno uzrok prividna sličnost naše i poljske reči: devojke, đavolice, mute Dunav, „peruniku trgajući, i beleći svoje lice” (I, 669) = „Mącą, bijąc pralnikami, Umywając jasne lice" (357; „mute, udarajući pratljačama, umivajući jasno lice”). — To bi bili gotovo svi stihovi koje sam našao da su improvizovani na 60 strana prevedenih ljubavnih pesama. Kao što su retki slučajevi grešenja u razumevanju, tako ni ovi nisu mnogobrojni, pa te pesme pripadaju među najbolje što je Zmorski preveo. To gotovo isto vredi i za one pesme koje je on nazvao romansama.
Mnogo više pogrešaka ima u prevodu pesama o Kraljeviću Marku i kosovskoj bitci: improvizacija ima dosta. — Tri pobratima Marko, Miloš i Relja, „udariše pokraj vinograda” Ljutičina (II, 38, 6) = „Staną spocząć koło winogradu” (430; „počinuše oko vinograda”). Marko zatim opominje Relju da ne „lomi grozna vinograda” i priča mu svoju nevolju s Ljuticom. „Ima”, veli, „od tad’ sedam godinica, Već ovuda nijesam prošao” (36) = „Będzie temu już lat siedem cale, A zapomnieć do dzisiaj nie mogę” (431; „biće tomu već sedam godina, a zaboraviti to ni do danas ne mogu”). — U prevodu pesme Sestra Leke kapetana ima dosta takvih grešaka, i ta pesma spada među najslabije prevedene. — Marko je svašta viđao, i vile i koješta drugo, ali ni oda šta se nije prepanuo: „Baš se Rosi bješe začudio, I od Leke s’ malo zastidiše, Poglednuše u zemljicu crnu” (II, 39, 411—413) = „Alić Rosę kiędy ujrzał krasną, stanął z dziwu, rumieńcem oblany, I olśnione spuścił w ziemię oczy...” (444; „ali kad je ugledao krasnu Rosu, stao je od čuda, obliven rumeni, i oborio zemlji zableštene oči”). — Marko će prevariti Rosu da se obrne k njemu: „E se, Roso, jesam zastidio Na čardaku od brata tvojega...” (524) = „We świetlicy odszedłem od siebie Jak wydziałem, i jak cię słuchałem” (447. — „U dvornici sam bio izvan sebe kad sam te gledao i slušao...”): o bratu i zastiđavanju oda nj nema ni pomena. — U pesmi II, 78 dvoje Latinčadi navali na Novakova Grujicu: „Pade Grujo po zemljici crnoj, Manu...” (445); Zmorski: „Wydobędzie szablę swą Gruica” („pa izvadi Grujica svoju sablju...”). — Improvizovano je i ovo: „Boga moli Kraljeviću Marko Od godine opet do godine, Da proslavi krsno ime krasno, Krsno ime, svetog letnog Đurđa” (II, 71, 1 i d.), tj. svake godine moli Boga da mu dâ da u miru proslavi Đurđev-dan (letnji, za razliku od zimskog): „Święto sławi syn królewski Marko, Święto sławi świętego Jerzego, Święto sławi, Pana Boga prosi” („Sveca slavi kraljevski sin Marko, slavi sveca svetog Đurđa, sveca slavi, Gospoda Boga moli”). — Ovo valjda i nije dobro razumeo: vezirovu sokolu bilo je krivo što je Markov soko uhvatio utvu, „a navadu lošu naučio: otimati lovak od drugoga” (II, 69, 27) = „I z zadrości wielkiej chęć go wzięła Wydrzeć zdobycz złowioną onemu” (527; „i iz velike zavisti došlo mu je da onome otme ulovljen lov”). — Stihovi u kojima se nalazi ono poređenje Miloša sa sokolom (Kosančić kaže Milošu: „Da ti imaš krila sokolova, Pak da padneš iz neba vedroga, Perje mesa ne bi iznijelo”, II, 49, IV, 41), Zmorski prevodi ovako: „Choćbyś ty miał skrzydła sokołowe, I chciał lecieć przez powietrze jasne, Skrzydła by ci wpierw omdlały, bracie!” (728; „sve da imaš krila sokolova, i da hoćeš da poletiš kroz jasni zrak, pre bi ti, brate, krila onemogla”). — Musić Stevan naređuje sluzi Vaistini da gleda na nebo „je li jasan mesec na zaodu, je l’ danica na istoku zvezda” (II, 46, 12—13), a to čini zato da ne bi zakasnili u boj (to su predznaci zore, kad imaju da polaze). I uistinu, Vaistina pogleda na „čisto nebo vedro”: „Jeste jasan mesec na zaodu, Jest danica na istoku zvezda” (34—5). Zmorski oba puta prevodi: „Rychlo z nieba zajdzie miesiąc jasny, I na wschodzie błyśnie zorza ranna” (738; „brzo će s neba zaći jasni mesec, i na istoku blisnuti rana zora”). Naravno da Zmorski neće posle toga moći reći kako je u originalu: na „krasnom polju ravnom Kosovu” „bela i je zora zabelila” (104), jer ih je zora zatekla, po njemu, još u dvoru, nego će već biti dan i oni će biti tek na po puta do Kosova: „Biały dzień ich zeszedł w pośród drogi, U równego Kosowego pola” (740; „beli ih je dan zatekao nasred puta, na ravnom polju Kosovu”). — Još navodim ovaj poslednji primer koji pokazuje da prevodilac nije razumeo tekst pa je samovoljno izmenio: Nenad pita Garevicu hrani li u sebi junaka: „Predragoga mog brata rođena? Ne raniš li u sebi junaka, Koji bi me s bracem sastavio?” (II, 15, 90 i d.) = „Syna wdowy, na imię Predraga? Jemuż został u matki brat drugi, Brat jedyny, Nienad na przezwisko?” (321. — „...Sina udovice, imenom Predraga? Njemu je u matere ostao drugi brat, jedini brat, Nenad po imenu”). Da je nesrećni Nenad ovako uputio svoj poziv, možda bi mu sam Predrag pošao u susret, ne bi ga gađao iza busije i ne bi došlo do smrti 6raće.
Na te pogreške nadovezuju se oni slučajevi kad pojedine reči nisu dobro prevedene, ili su zamenjene drugima koje im ne odgovaraju, te su zbog toga nastale manje ili veće promene u sadržaju. Tiče se to u prvom redu turskih reči kao i nekih ređih naših reči ili izraza; zatim, reči koje su jednake ili slične u našem i poljskom jeziku, a imaju različno značenje, i reči koje je prevodilac, verovatno, dobro razumeo, ali ih je samovoljno promenio. Kao što je već gore rečeno, i ova podela pojedinih vrsta slučajeva nastala je samo zbog bolje preglednosti, a manje više, svi su oni međusobno jednaki ili slični.
a) Ivan Crnojević vraća se iz prosidbe u Žabljak: „Ždrala konja fati bakračlijom, A pritegnu džemom od čelika” (67—68, slično je u stihu 744—745) = „Konia wspina, kańczukiem zacina” (275; „konja propinje, udara bičem”); prevodilac je tu stegao dva stiha u jedan, ispustio „džemom od čelika” (džem=žvale), a reč „bakračlija” (stremen) preveo je s „kańczuk” (bič), jer te reči, verovatno, nije razumeo, ali je čudno da ju je na str. 290 dobro preveo. — U pesmi II, 64, 74 dolazi „iz arova” (iz staja), što Zmorski prevodi rečju „wszystkie” (514; „sve”), što nije jednako. — U pesmi II, 58 dolazi u stihu 46 „šer Mitrovica” (stegnuto od šeher = grad); Zmorski: „przestronna Dmitrowica” (475; „prostrana...”). — U pesmi II, 65 dolazi više puta reč „Stambol-čaršija”. Zmorski, misleći, možda, da čaršija znači isto što i ćuprija, ili zavaran prividnom sličnošću obe reči, stalno prevodi „most stambulski” (543). — U p. I, 514 dolazi reč „džanum” (srce, duša), a Zmorski prevodi „młody” (365). — Jerina piše Đurđu da za čauše uzme Relju Krilaticu, a za vojvodu Miloša Obilića (II, 78, 43). Zmorski, ne znajući da u svatovima postoji vojvoda kao svatovska funkcija, misli da je to samo normalna titula Obilićeva: „Na czauszów weź: Relję Skrzydlatego I wojwodę Miłosza Obilicza” (452; „za čauše uzmi Relju Krilaticu i vojvodu Miloša...”). — Ti su primeri imali da pokažu nemar i nebrižljivost prevodiočevu: imajući Rječnik, on neće da proveri značenje pojedinih reči, a često ih i brzopleto zamenjuje.
b) Zmorski je dosta dobro razlikovao homonimne reči poljsko-srpskohrvatske, i nije s te strane mnogo grešio. Katkada je samo bio zaveden njihovom prividnom jednakošću: tako i on prevodi „uzendžija” = „uździennica”, koju nijedan prevodilac nije tačno preveo; isto to vredi za reč „ljuba” =„luba”, što nije tačno, jer „ljuba” znači „žena” (supruga), a ne ljubavnica, dragana. — Ni reč „hvala” nije dobro prevođena, jer „chwała” poljski znači „slava”. — Dešavalo se neki put da je preveo „lepszy” (bolji) kao komparativ od lep: „Lepšim ću te darivati darom” (II, 46, 155) = „Lepszym, siostro, obdarzę cię darem” (742; „boljim ću te, sestro...”). Takav slučaj je i ovaj: „U riječi pod kulu padoše” (II, 78, 167) = „W rzeczy, jako pod dwór przyjechali, Sługi konie...”: (56; „i doista, kad dođoše pred kulu, sluge konje...”); tu je, dakle, pogrešno shvaćena slična reč.
c) Slučajeva gde je samovoljno promenjena koja reč ima vrlo mnogo, ali ću ovde navesti samo nekoliko. Evo, najpre, kako su menjani brojevi, većinom iz metričkih razloga (slučajeva ima oko desetak). — Od 300 Dojčinovih dukata postaje sto (I, 633; Zmorski, 366). — Sestru Lekinu prosila su 74 prosca, a u prevodu ih ima 77 (II, 39, 345; Zmorski, 443). — Siroto čedo malog Radojice ima 40 dana, a u Zmorskog je naraslo na „siedmiotygodniowe” (I, 739; Zmorski, 327); itd. — U originalu, Pavlovica ode noću u gradinu i zakla sokola (II, 5); Zmorski prevodi kao da je pošla „do sokolarni” (214); mislim da se nigde u narodnim pesmama ne pominje nekakva sokolarnica. — Već je gore spomenuto da je jednom uz Đurđevdan ispuštena oznaka letnji; ovde je slično tako neadekvatno zamenjena oznaka: „U proljeće čestit danak Đurđev” (II, 18) = „W dzień niedzielny, w święty dzień Jerzego” (201; „u nedeljni dan, na dan sv. Đorđa”). — Zmorskom se učinilo čudno što se Marko dohvatio Šarcu „na ramena” (II, 37, 70), pa zato prevodi „na siodło” (428). U istoj pesmi vila govori o vidovitu Šarcu, što je doista i prikladno, jer ju je on opazio: Zmorski je preveo „skrzydlaty” (430), što nije tačno, jer to nije bio krilati konj (iz iste pesme je i ono gornje pogrešno prevedeno mesto o Šarcu koji je Marku „desno krilo”). — Svetitelj Sava je „patryarcha Sawa” (718), valjda zato, što prevodilac nije znao da on to nije bio; on misli i pogrešno daje objašnjenje da se pesma Car Sulejman i Savo patrijar (III, 11) odnosi na sv. Savu, te zato tamo i stavlja pogrešni naslov: Sulejman i śwęti Sawa (198). U toj pesmi triput se ponavlja stih: „Starac Savo, vlaški patrijar”, a samo jednom se kaže da je srpski; Zmorski prevodi prvi put „serbski”, drugi put „stary”, a treći put ovako: „Stary Sawo, chrześcian patryarcho” („Stari Savo, patrijare kršćana”), što nije tačno. — Završiću ovo navođenje jednim slučajem iz ženskih pesama: Vojin polazi da otima sestru Senjanina Iva: „Tanke šajke za dvor privezaše, A barjake nuz dvor prisloniše, Bojna koplja u dvor udariše” (I, 721, 12 i d.) = „Lotne łozie przy dworze ukryli, A chorągwie pod dwór przyklonili, Długie kopie o ścianę oparli” (330; „brze lađe sakriše kraj dvora, a zastave uz dvor prisloniše, duga koplja oprše o zid”). Da se ovde ne radi o nekom tajnom poslu, kao što bi se to moglo zaključiti iz ovog prevoda, svedoči i to što će sestra Ivanova posle reći: „Čudne graje...”.
Bilo bi besciljno još i dalje navoditi takve slučajeve, jer nam veći broj ne bi mogao bolje poslužiti za kvalitativno određivanje vrednosti prevoda nego što nam ti primeri služe: Zmorskog nije okivao original, i on je njegove veze kidao gde god mu se to učinilo pogodnim i potrebnim. Dakle, dok s jedne strane iz gornjih slučajeva vidimo da je on improvizovao stihove, na ovoj vidimo da je to činio i s pojedinim rečima, bilo zbog toga što ih nije dobro razumeo, bilo iz metričkih uzroka, a bilo i sasvim bezrazložno. U Zmorskog osim navedenih ima još više takvih pogrešaka, ali je on ipak, u poređenju sa Zaljeskim, nesravnjivo manje grešio, te bi se moglo reći, da se izrazim matematički, da se njegov prevod približuje originalu oko 75%, dok za Zaljeskog ne bih rekao ni 50%; prevod Zmorskog je osrednje dobar.
Posle svega što je dosad izneseno ne bi trebalo naročito dokazivati slobodu prevođenja Zmorskog. Ja ću ovde ipak navesti nekoliko slučajeva gde mislim da se on i suviše udaljio od originalnog teksta i gde mislim da misao teksta nije izražena onom pesničkom snagom kakva je data u originalu.
One spiritualne reči, vrlo lepe pesnički, koje izgovara car Lazar u onoj sudbonosnoj dilemi, možda je i nemoguće tako savršeno i lepo reprodukovati: „Kome ću se privoleti carstvu! Da ili ću carstvu nebeskome! Da ili ću carstvu zemaljskome! Ako ću se privoleti carstvu, Privoleti carstvu zemaljskome, Zemaljsko je za malena carstvo, A nebesko uvek i doveka” (II, 45, 30 i d.) = „Jakie-li mi carstwo wybrać sobie? Mam-li przenieść carowanie w niebie? Albo-li też ziemskie carowanie? — Ono mała potrwa jeno chwilkę; A niebieskie trwać będzie na wieki!” (729. — „Kakvo da izaberem carstvo? Treba li da carovanje prenesem na nebo? Ili da zemaljsko carstvo [izaberem]? — Ono će potrajati samo kratak časak, a nebesko će trajati doveka). — Osećajnu boju, po mom mišljenju, našim stihovima daje reč „privoleti se”, a ona nije prevedena adekvatnom reči; pored toga, ovde je i dosta bukvalno shvaćeno i prevedeno: „Preneti carovanje na nebo”. Najzad, sve nije ni tačno prevedeno. — „Ne mogoh je [devojku] od žalosti buditi, Nit’ je mogoh od radosti ljubiti” (I, 455). Žao mu je, dakle, bilo da je probudi, a toliko je bio radostan što ju je našao, da je ne mogade ljubiti. Zmorski prevodi: „Ucieszony, pocałować chciałem, Ale ze snu zbudzić żalowałem” (364; „obradovan, htedoh je poljubiti, ali sam žalio da je iz sna probudim”); očigledno, to je slobodnije prevedeno, ali je bleđe, nije psihološki verno kao u originalu. — Milan kune devojku što se udaje: „Koliko ljeba pojela, Toliko jeda imala” (I, 362). U prevodu je materijalizovano: „A ile chleba pożyje, Tyle niechaj połknie jadu” (380; „a koliko hleba pojela, toliko otrova popila”). — Kad izvedoše Marka iz tamnice, „ubila ga memla od kamena, Pocrnio, kao kamen sinji” (II, 66, 69—70) = „Rdzą i pleśnią obeszło ga ciało, Zczerniał jako kamień siny” (525; „čitavo telo mu je pokriveno rđom i plesni, pocrneo je sav kao sinji kamen”); Marko je pocrneo od memle, vlage, pa zato ne pristaje reč rđa. — Marku je kosa do zemlje, tj. tolika je da „polu stere, polom se pokriva” (67), čime narodni pesnik hoće da kaže da je ona Marku i postelja i pokrivač. Zmorski nije dobro reprodukovao tu hiperbolu: „Jak płaszczem go całego przykryły” (523; „kao plaštem ga je čitava pokrila”). — Da je Marku vila, kad se borio s Musom, doviknula: „Lecz nie masz to noża koło pasa?” (528; „ta zar nemaš noža iza pojasa?”), kako je Zmorski preveo, Musa bi se bez po muke dosetio da mu otme nož; ali stvar je baš u tom što je ona rekla „guje od potaje”, a Musa se našao u čudu! — Careva kći u očaju hoće da se udavi u jezeru: „U tebe ću [jezeru] vijek vjekovati, Udaću se za tebe, jezero, Volim za te, nego za Arapa” (II, 65, 213 i d.). Emocionalno težište tih stihova jeste u reči „udati se”: njome je iskazana sva tuga devojačke duše. Zmorski: „Na wieki mi spocząć w tobie przyszło... Wolę ciebie, zielone jezioro! Niż być lubą czarnego Araba” (541. — „Došlo mi je da počinem zauvek u tebi: više volim tebe, zeleno jezero, nego da budem ljuba crnog Arapina”). Kao što se vidi, ono što je najosećajnije, nije dobro prevedeno. — Paša se razljuti na Skadarku devojku, pa posla po vojsci telala „nije l’ majka rodila junaka I kobila konja oždrebila, Kojino će vodu preploviti" (I, 751, 33). Zmorski nije tako lepo preveo; njegov prevod je prozaičniji: „Jest li który dzielny w wojsku junak, Ma li junak dobrego rumaka, Na którym by...” (332; „da li ima u vojsci kakav dobar junak, ima li junak dobrog konja, na kojem bi...”). — I na ovom mestu je punije rečeno nego u prevodu: Petar Mrkonjić pusti vojvodu Todora iz tamnice, „pusti g’ Petar na Boga na jemca” (II, 20, 16 i 25) = „Piotr na słowo odejść mu pozwoli” (223; „Petar mu dopusti na reč da ode”); tako prevodi oba puta. — Pune jedrine narodne fraze, kao: „Kud te sila slomi preko mora” (II, 88, 159), kako grdno reče „jedna ženska strana” gospodaru Ivu Crnojeviću; ili posle, na kraju njenog govora: „No te sila slomi preko mora” (173), ili najzad: „Sve se na jad slomi u svatove” (367), Zmorski prvi put prevodi ovako (i to je bilo najbolje): „Cóż to za gwałt za morze ci było” (277; „kakva ti je sila bila da ideš preko mora”); drugi put: „Nie koniecznie trza było za morze” (277; „nije bilo nužno ići preko mora”); treći put: „Wszyscy radzi pociągnąć we swaty” (282; „svi htedoše poći u svatove”), što još najmanje odgovara. — Evo još jednog slučaja: Musić ište od Kosovke devojke „klobuk svile bele” da vidi čiji je: „A tako mi srećna puta moga, Nevere ti učiniti neću” (II, 46, 120); to je pesnički rečeno, i u tim rečima je zakletva tako adekvatna čitavoj radnji pesme, a nevera je u skladu s tokom događaja (bar kako je zamišlja narodni pevač). Te, tako lepo upotrebljene reči, Zmorski prevodi dosta banalno i prozaično: „A tak mi Bóg niechaj dopomoże! Że ci, siostro, kołpak nazad wrócę” (741; „a tako mi Bog pomogao, povratiću ti, sestro, kalpak”). — Iz tih se primera, koji nisu iscrpljeni (mogao bih navesti još deset puta toliko!), dovoljno jasno vidi da prevodiocu nije uvek srećno polazilo za rukom da pretoči u svoj prevod sve pesničko blago i snagu narodne pesme. Naravno, ima još više slučajeva kad je lepo i dobro prevodio, i zato se gornje rečeno ne sme generalizovati.
Već sam ranije isticao da je Zmorski u prevodu ispuštao poneku reč; posle gornjih primera improvizovanih stihova i slobodnijeg prevođenja nije za to pogrebno davati mnogobrojne dokaze. Navešću samo nekoliko slučajeva u kojima je to ispuštanje uticalo na sadržaj (takav je bio i onaj s ispuštanjem oznake letnji za Đurđev-dan). — Gavranovi govore Milici: „Mi smo jutros od Kosova... Vojske su se juče udarile” (II, 44, 139 i 141) = „Mi lecimy z Kosowego pola... Oba wojska ze sobą się starły” (735. — „Mi letimo s Kosova polja... Obe vojske su se sukobile”). — Ovde je ispuštena reč nosilac osećajnog tona: najstarija vila priča svojim drugama da je već devet godina „kako se je, jadan [budimski kralj], oženio, i ne ima od srca poroda” (II, 11, 23—24) = „Dziewięć lat dziś jak ją pojął sobie, A nie może doczekać się dziecka” (204; to je slobodan prevod koji se ne ravna s našim tekstom: „Devet je već godina kako se oženio, a ne može dočekati deteta”). — Ture govori Marku da nije nasledilo od oca sablju, nego: „Na mejdanu sablju sam dobio” (II, 57, 56; to baš nije bila prava istina, jer to nije megdan kad se nekog ranjenika ubije!). Zmorski: „Sam dobyłem damascenkę sobie” (554; „sâm sam dobio sablju dimišćiju”). — Katkada je izostavljeno ime: Vukašinove sluge zavezaše Vidosavu konjma za repove, „odbiše ih ispod Pirlitora” (II, 24, 295) = „Rozegnali konie po pod grodem” (256; „poteraše konje pod gradom”). Pet stihova dalje stoji: „Odvede je [Jevrosimu] Skadru na Bojanu” (256), ali taj je stih, s tom dosta važnom oznakom, ceo ispušten (o ispuštanju stihova vidi niže). — Miloš Marku peva „od svi naši bolji i stariji” [dakle ne o carevima — ta jedan j’ svega slavan bio! — kako prevodi Zmorski, 427] „kako je koji drž’o kraljevinu Po čestitoj po Maćedoniji, Kako sebe ima zadužbinu” (II, 37, 31—32), tj. kako je koji vladao u Makedoniji. Zmorski je to krivo razumeo i ispustio geografsku oznaku: „Jakie ziemie trzymali [sławne cary] w dzierżawie, Jakie po nich pozostały dzieła” (427; prevodilac za reč „zadužbina” upotrebljava „święto dzieło”: „kakve su zemlje držali pod sobom, kakva su sveta dela iza njih ostala”). — Stena odvaljena od Budima pobi ovce i dva ovčara: „Šećer Marka i Andriju Zlato” (I, 557); iako su ovde atributi upotrebljeni kao prezimena, ipak ih je, naravno, trebalo prevesti: „Dwu owczarzy: Marka i Andrzeja” (388; „dva ovčara, Marka i Andriju”). Ali to su relativno još i sitne greške!
Mnogo teži greh, neoprostivi, učinio je Zmorski ispuštajući čitave stihove, i to dosta često. — Tako ispuštenih stihova nabrojao sam preko 130; osim toga, ne računam tu onih stihova koji su ispušteni a nadoknađeni su njegovim improvizacijama; pored toga, nisam računao ni one slučajeve kad su pojedini stihovi stegnuti u manji broj (takvih slučajeva ima oko 30). Svega bi, dakle, ispuštenih stihova bilo preko 200. — Ovde ih, dakako, ne mogu navoditi sve. Reći ću, uglavnom, samo toliko da su ta ispuštanja česta u muškima, a usamljena u ženskim, pesmama; dodaću još i to da su najveća ispuštanja u pesmama o Kraljeviću Marku; da ima slučajeva kad su ispušteni stihovi bili malo važni za sadržaj, da su to, dakle, bili stihovi u kojima se ponavlja neka misao izrečena u kojem već ranijem stihu. Ali su također brojni slučajevi kad je ispušteni stih bio važan za razumevanje teksta; dešavalo se da baš zbog jednog ispuštenog stiha nije razumljiv sadržaj.
Najpre ću navesti dva do tri slučaja iz ženskih pesama. U pesmi I, 527 (Djevojka izbira momka) nije prevedena čitava strofa o trgovcu, te je nema prevedene ni u jednom izdanju. Dalje, pripevak nije naznačen od ovih pesama (potrebno ga je bilo naznačiti zato da bi se znalo da se ta pesma tako peva, a i zato što je ritam odmah drukčiji): u pesmi I, 265 (XXVI), 288 (XLIII), 566 (LXV); ovu poslednju pesmu Zmorski je, verovatno, preveo po prvom izdanju Vukovu, gde nema pripevka, kao ni stiha: „Ustaj, ago, ustaj drago!...”
Sada ću navesti desetak primera u kojima je ispuštanje stihova dovelo do promena sadržaja. Već je gore navođen primer iz pesme Zmija mladoženja, gde su ispuštena četiri stiha, a nadoknađena su svega jednim. Bilo je potrebno da se ti stihovi prevedu, jer zmija nije šetala konja po dvorištu kao ostali svatovi, nego je otpuzala u zid. Posle je sadržajno važno: „Kad to vide zmija iz duvara, Tad se smile zmija niz duvara” (II, 11, 211; Zmorski, 210); kurzivom štampano je ispušteno, a ostalo je pripojeno uz sledeći stih. Te misli, dakle, da je zmija bila u zidu, uopće nema. Ta pesma je, jamačno, najslabije prevedena. — Kad je Mujo Bošnjanin odvezao ruke šuri Ljutici Bogdanu da bi mu mogao skinuti „kadifeli ruo”, Ljutica ga uhvati za grlo, „u nokti mu grlo iščupao” (I, 724, 166); taj stih je važan, jer da toga nije bilo, Mujo ne bi pao na zemlju; ne bi pao, da ga je Ljutica samo za grlo uhvatio, kako prevodi Zmorski, ispuštajući navedeni stih (260); zatim, Ljutica ne bi mogao uzimati Mujovu sablju, jer ga ne bi smeo ispustiti iz ruku. Da bi bila još nemogućnija situacija i slika neplastičnija, Zmorski je preveo: „I oburącz ujmie go za gardło” (260; „i s obe ruke uhvati ga za grlo”). — Kad je Lekina sestra rekla one pogrdne reči, zastidiše se junaci, a Marko, planuvši, „poskoči na lagane noge, fati britku sablju s čiviluka” (II, 39, 498—9); Zmorski je prvi navedeni stih ispustio, a drugi je netačno preveo: „Ostrą szablę z pochwi wydobędzie” (447; „oštru sablju izvadi iz korica”). Ako su oni, tj. Relja, Marko, Miloš i Leka, pili vino i začamali, kako veli pesma, nedelju dana, onda je prirodno da im je bilo „komotnije” da ostave sablje na čivilucima. — Bez ovoga bi stiha bila nepotpuna misao: Lazarova vojska razgoni Turke, ne da im se ni gledati, „da kamo li bojak biti s Turci” (II, 45, 84); u Zmorskog nema tog stiha (731). — Arapka devojka dovede Marku Šarca i „još sebe boljeg od Šarina, na obadva bisage...”, a jedan stih dalje imamo reči Markove: „Otale se dovatismo konja” (II, 63, 65 i d.). Zmorski je drugog konja u prevodu ispustio i na Šarca stavio dvoje bisage (upravo „sakwy” = torbe), pa će poslednji navedeni stih ovako prevesti: „Tak dosiadłszy oboje Szaracza” (512; „pa posednuvši oboje Šarca”). — Carica Milica, da bi mogla sklopiti ruke bratu oko vrata, „uhvati za uzdu alata” (II, 44, 48): u Zmorskog, ona se približuje i odmah obuhvata Boška „białą ręką” (732). — Ovde su ispuštena dva stiha, iako ti stihovi imaju funkciju kontrasta: kad Nenad ode da potraži brata „nigdi svoga on ne pušta glasa, niti pljunu, ni na konja viknu” (II, 15, 584), a kad dođe planini Garevici, „kliče Nenad, kako soko sivi” (87). Zmorski je prva dva stiha izostavio (v. 321). — Ovaj stih, valjda, prevodilac nije dobro razumeo, smatrajući ga identičnim sa sledećim: „Ne dvori ga [Jakšić Mitar vojvodu Janka] da dvorbu izdvori”, niti ga dvori da mu dvorbu plati, nego da mu vidi i obljubi sestricu (II, 95, 4 i 24): Zmorski na dva mesta ne prevodi tog stiha. — Ovde je ispuštena lepa pojedinost: Bog kaže anđelima da idu do groba Jovanova: „Od groba mu konja načinite” (II, 8, 40); Zmorski je taj stih ispustio, ali kasnije prevodi sličan stih, 46 (221). — Pavao Zećanin nađe sitni đerdan na vodi Morači, „đe su bule lica umivale” (I, 289, 9): u prevodu toga nema, iako je to važan detalj, koji pokazuje ko je đerdan izgubio (317). — Što su ispušteni lepi stihovi: „Kad govori, kanda golub guče, Kad se smije, kanda sunce grije” (u pesmi III, 83, 21) i „Tebe majka kako je rodila, Odmah te je drugom namjenila” (45; u Zmorskog, 345), biće uzrok u tome što te pesme nema u lajpciškom izdanju Vukovu, a u izdanju od 1814 g. štampana je pesma bez tih stihova; Zmorski ju je verovatno preveo po I izdanju (kako je sam u predgovoru rekao za neke pesme). —U p. Uroš i Mrnjavčevići nisu prevedena tri stiha: „Bježi Marko, a ćera ga kralju, Dok su triput kolo sastavili, Oko b’jele Samodreže crkve...” (II, 33, 221 i d. — Zmorski, 425). Prevodilac je to, valjda, smatrao kao balast, pa je, možda, mislio da to može izostaviti?
Dalje više neću u tom pravcu navoditi. Ako se načelno mora biti protiv ispuštanja stihova, jer se na taj način daje nešto drugo nego što je originalan tekst, mora se pogotovu biti protiv takvog kojim se kvari sadržina ili neverno daje tekst. Uz to se ne sme zaboravljati da ponavljanje istih ili sličnih stihova pripada stilskim sredstvima narodne pesme, koja, iako možda nisu uvek lepa, ipak su prisno vezana uz ceo njen izražaj. Tako je, na pr., ovde: turski „čadori kao i snjegovi”: plaha kiša ne bi nigde pala na zemlju, „već na dobre konje i junake”, što je, svakako, deo celovite misli (II, 49, IV): Zmorski ispušta te stihove (727), smatrajući, verovatno, da je već dovoljno rečeno idućim stihovima ili onima koji su pre neprevedenih.
Slično se događalo kad su dva ili više stihova stezani u manji broj (stihova): ili je okrnjena misao originala, ili nije data s onim osobinama narodne poezije koje su joj imanentne. Kao što je rečeno, slučajeva ima nekoliko desetina, a ovde ću ih navesti (pored već ranije navedenih) samo toliko da bih obrazložio svoje navode.
„Stade Marko kapiji na vrata, Broji svojih hiljadu svatova, Svatovi mu na broj iziđoše” (II, 78, 279 i d.). Ovo ne samo da je rečeno tačno, nego i vrlo lepo: Marko je brojao svatove da bi video da nije ko zaostao u gradu Latina, „varalica starih”. Stegnuti prevod Zmorskog ne daje te misli i uopće je vrlo bled i neveran: „Stanie Marko we wrotach od wieży, Sprawia w pochód swoje tysiąc swatów” (457. — „Stade Marko na kulina vrata, sprema na odlazak svojih hiljadu svatova”). — Nesrećni Predrag ovako jadikuje: „J’o, Nenade, moje jarko sunce! Rano ti mi beše izišlo, Pa mi tako rano ti zasede!... Rano ti mi beše procvatio [bosiljče], Pa mi tako rano ti uvenu!” (II, 15, 184). Zmorski je oba puta, iako ne baš srećno, stegao te stihove, pri čemu su oni izgubili od svoje osećajne boje: „O Nienadzie! jasne słońce moje! Ledwieś weszło, a już mi zagasłoś! Wonny kwiecie w zagrodzie zielonej, Ledwieś wzeszedł, jużci mi zwiedniałeś” (323. — „O, Nenade, jasno moje sunce! Jedva si izišlo, a već si mi ugasnulo! Mirisni cvete, u zelenoj bašti! Jedva si iznikao, a već si mi uvenuo”). Tom prevodu moglo bi se primetiti ovo: reč „zasede” mnogo je prikladnija za sunce nego „zagaslo”, jer se sunce ne gasi, nego zaseda, zapada; zatim, nesravnjivo je emocionalnije rečeno da je bosiljak „procvatio” nego da je „nikao” (ne gledam na to što to nije isto). Pored toga, s naročitim akcentom se ponavlja reč „rano”. Što toga nema u prevodu, uzrok je svakako i u stezanju stihova (umesto 5 ima 4). — U ovom primeru atributi su naivni, ali su samonikli, neknjiški, i upravo nerazdvojni element stila narodne pesme: Musić pije vino „u Majdanu čisto srebrnome, u svom krasnom dvoru gospodskome” (II, 46). Zmorski je to stegao u jedan prozaičan stih: „Po za stołem w dworze swym, w Majdanie” (738). — „Kad je bila čedu godinica, Kolik’ drugo od sedam godina; A kad bilo od sedam godina, Kolik’ drugo od dvanes’t godina. Čudno Simo knjigu izučio” (II, 13, 21 i d.). Evo kako loše prevodi Zmorski: „Rosło dziecię rok, drugi i trzeci, Od trzeciego do siódmego lata, Od siódmego aż do dwunastego, Od dwunastu aż do lat dwudziestu. A jako miał Nachod lat dwadzieścia, W księgach czytać wyuczył się cudnie...” (226. — „Dete je raslo godinu, drugu i treću, od treće do sedme godine od sedme do dvanaeste, od dvanaeste do dvadesete. A kad je Nahod imao dvadeset godina, naučio se divno čitati u knjigama”). Takav prevod upravo iznenađuje: s jedne strane nerazumevanje teksta, pored svega toga što mu je Talfijin prevod bio pri ruci, u kome je to dobro prevedeno, i kojim se on u prevođenju te pesme služio (vidi niže!); s druge, imamo skraćivanje, stezanje, ispuštanje.
Mislim da je dalje navođenje nepotrebno. I posle ove analize zaključak je isti kao i posle ranijih: Zmorski nije prevodio s onom solidnošću koja je potrebna u takvom poslu.
Posle gore navedenih improvizacija nije potrebno opširno dokazivati da je Zmorski po volji dodavao reči kad mu je to trebalo; isto tako, dodavao je i pojedine stihove, jednom čak i jedan čitav odlomak. Tako, na pr., Đemo Brđanin kune se da će Marka obesiti: „Boga mi ću njega objesiti” (II, 67, 58) = „Jego łotra obwieszę samego” (531; „obesiću njega, razbojnika”). — Ovde je, na pr., prevodilac dodao čitavu misao, ali je ispustio oznaku: „Miej się w pieczy, panie Arabinie” (559. — „Brini se [jao, tebi], gospodine Arapine”), a u originalu je ovako: „Gospodine, Arap-prekomorče!” (II, 68, 124). — I još ovaj primer: Vaistina sluga „šeće se konjma u ahare” (II, 46, 39), što Zmorski prevodi: „Więc, gdy czas był, do stajni odnidzie” (739; „pa kad je bilo vreme, ode u staju”); dodatak nije potreban, jer se to vidi iz ostalog teksta. — Slučajevi su mnogobrojni, a mogu se naći i u već navedenim primerima.
Kao i ranije kod ispuštenih stihova, tako i ovde kod dodatih, odbijam one koji su dodati umesto neprevedenih. Te dodate stihove delim u dve grupe: u one koji su dodati a nema ih nikako u originalu, i na one slučajeve kad su pojedini stihovi raširivani u dva ili više njih. Prvih je blizu dvadeset, kojima treba dodati još pedeset jedan stih, koje je Zmorski umetnuo u pesmu Zmija mladoženja — Wąż młodożeniec (204), tj. u pripovedanje kralja budimskog prizrenskom caru o događajima koji su prethodili rađanju zmije, tj. kako je kraljica zatrudnela i kako je rodila. Ti stihovi su parafraza onih kojima narodni pevač prikazuje (u trećem licu) kraljev lov, razgovor vila i dr. Zmorski ih je stavio u prvo lice, jer sada govori kralj, te su zbog toga nastale neke manje izmene: neki stihovi su njegovi, a većina ih je prenesena nepromenjena. Prevodilac ih je, jamačno, dodao zato što je smatrao da treba objasniti prizrenskom caru kako je došlo do toga da je kraljeva žena rodila zmiju. Primera druge vrste našao sam 13. Ovamo nisam brojao onih slučajeva kad su neki stihovi dodavani iz drugih varijanata; kao dodate računam samo one koje je Zmorski sam improvizovao.
Progovoriću najpre nekoliko reči o dodavanju stihova iz drugih varijanti, tj. o tzv. kontaminacijama, kojih se ni Zmorski, kao ni Zaljeski, nije sačuvao. Na str. 211 njegovih prevoda nalazimo pesmu Niewdzięczni synowie, a ispod naslova pesme Zmorski savesno navodi: W. S. K.[aradžić], T(om) 1, str. 123, 125, ą 204, 205. Pod tim brojevima imamo dve pesme: br. 204 je Neblagodarni sin, br. 205 Neblagodarni sinovi. Zmorski je uzeo iz prve početak i neke narativne momente, a motiv je iz druge, ali bez pojedinosti o dobrim unucima. — Na str. 335 nalazi se Śmierć Omera i Merimy; autor navodi kao izvor br. 343, 344, 345. Ne može se tačno reći koja je varijanta služila kao osnova. Ipak, najviše stihova ima iz br. 345, a najmanje iz 343. Odmah na početku uzeti su dekorativni elementi iz br. 343, a reči materine iz br. 345; odgovor Omerov isto tako. Ispušten je, zatim, detalj o Omerovu ašikovanju (u pesmi br. 345) te ga prevodilac premešta iza večere, kao što je u varijanti br. 344, odakle „uzima i dozivanje majčino i plač Fatin. Iz iste je varijante i jadikovanje Omerovo uz tamburu, a iz br. 345 proklinjanje Fatino. Posle toga uzima iz br. 344 onaj ne suviše lepi motiv o skidanju mahrame s Fatimina lica i o izneveravanju Omerovu, što nije nimalo u skladu s ranijim Omerovim zakletvama, te ih Zmorski nije smeo upotrebiti u jednoj „eklektičnoj” pesmi; itd. Takav postupak ne treba komentara, i samo se po sebi razume da on nije dopušten savesnom prevodiocu. Isto se dogodilo i s pesmom Dziewczę licu swemu (361): to je spoj dveju pesama, u Vuka br. 395 i 396: Djevojka i lice i njena varijanta. Za osnovu je poslužila varijanta. Zanimljivo je napomenuti da je i Zaljeski tako učinio. Da Zmorski nije dovoljno jasno shvatao svoju prevodilačku dužnost, pokazuju i ti navedeni slučajevi; rekao bih, štaviše, da je on to radio s planom gde god mu se za to ukazala prilika. Tako, na pr., u Ženidbi Maksima Crnojevića Vuk na str. 551 pod crtom kaže da „gdjekoji i ovako pjevaju”, i tu navodi 9 stihova. Zmorski ih umeće u svoj tekst, ali ne na pravo mesto, gde Vuk kaže da se tako peva, nego 9 stihova kasnije (298). — Na str. 489 nalazi se pesma Marko i Sokół. To je prevod varijante pesme Marko Kraljević i soko, pod br. 54 u II knjizi. Ali dok u prvoj varijanti dolazi „soko tica siva”, dotle je u drugoj „sura tica orle”; Zmorski, prevodeći drugu varijantu, zamenio je, dakako, hotimice, te dve ptice stavljajući svuda „sokół”, a stih „sastadoh se s moji orlušići” (62) prevodi: „Gdzie znalazły moję sokolicę” (491; „gde su našli moju sokolicu”). — Pesma Wybór (376) je prevod pesme I, 447; u njoj je dodat stih 22 iz varijante br. 448: „Oj, miłe! jakże wy głupie” („O, drage, kako ste vi glupe!”), a i ceo je završetak preveden, sudeći po redu stihova, iz te pesme. — Slično je i u pesmi Dar niespodziany (379; prevod pesme I, 316), gde je dodat jedan stih iz varijante br. 315: „Sve drago s dragim zaspalo” = „Każde drogie przy swem drogiem“ („Svako drago pri svom dragom”), što je u ovoj varijanti neprikladno, jer se u njoj kaže: „Sestrica svaka uz brata, a svaka šćerca uz tajka”, pa, prema tome, nije moglo „svako drago” spavati uz svoje drago. Zatim je dodato: „Tylko moja miła sama, Z chłodnym kamieniem pod głową” (380; „samo moja draga sama, s hladnim kamenom pod glavom”), što odgovara stihovima iz varijante br. 315: „A moja drago nasamo, Metnula kamen pod glavu”, a ispušten je stih 15 iz varijante br. 316: „A moja jadna sama spi”. — Boljeg razumevanja radi, dodat je ovaj, stih: „Krwawa ręka na łono [matce Jugowiczów] padnie” (744. — „Krvava ruka pade na krilo”). — Time prelazim na samostalno dodate stihove. U prevodu pesme I, 557 dodat je stih: „Nie wiem jako czcićbym pamięć twoją?” (388; „ne znam kako bih se odužila tvojoj uspomeni”); prevodilac je dodao taj stih zato da bi popunio osetnu prazninu u pesmi. — Uopće se može reći da ovim dodavanjem — a mislim tu samo na ono dvadesetak stihova — nije učinjeno veliko nasilje narodnim pesmama, iako se ono u načelu ne može odobriti.
Evo sada nekoliko primera da se vidi kako je Zmorski proširivao pojedine stihove. Kad se tražio junak koji će preplivati Bojanu i uhvatiti devojku, svi ponikoše, „ne poniče Ture aznadare” (= blagajnik; I, 751, 42) = „Lecz się znajdzie jeden janczar młody, Co milczący nie spuści ócz w ziemię” (332; „ali se našao jedan mladi janjičar, koji nije ćuteći spustio oči k zemlji”). — „Dojčin Petar, Varadinski ban” popio je trista dukata „i još k tome vrana konja, zlatan buzdovan” (I, 633) = „I buzdygan k temu złoty, perłamy sadzony, I ze rzędem pozłocistym dzielny koń swój wrony” (366; „i k tome zlatan buzdovan, okićen biserom, i s pozlaćenom opremom svoga dobrog crnog konja”). U toj pesmi na kraju dodat je i ovaj stih: kralj Matijaš popio bi i „koronę sławną z głowy i to berło twoje” (366; „i slavnu krunu s glave i svoje žezlo”). — Za demonstraciju ti su primeri dovoljni.
Kako je Zmorski postupao sa stihovima koji se ponavljaju, sa stajaćim rečima i stihovima? Može se, uglavnom, reći da je on nastojao da jednako prevodi jednake stihove, pa je to donekle slučaj i sa stajaćim stihovima. Negde je opet sistematski ispuštao: tako, na pr., Maksim Crnojević je gotovo stalno „dijete”, a u Zmorskoga nema toga nigde. No o tom docnije. Ovde ću navesti mesto gde je on jednako preveo, verovatno iz nepažnje, a u našem tekstu ne ponavlja se jednako. To se dogodilo s onim kneževim proklinjanjem u pesmi II, 46: prvi put se ono ovako ukazuje: „Ne imao od srca poroda! Ni muškoga ni devojačkoga; Od ruke mu ništa ne rodilo! Rujno vino, ni šenica bela...” (24 i d.), a drugi put: „Od ruke mu ništa ne rodilo! Rujno vino, ni šenica bela; ne imao poljskog berićeta! Ni u domu od srca poroda” (79 i d.). Prevedeno je oba puta ovako: „Bodaj Bóg go nie pocieszył dziećmi!... Bodaj syna nie zaznał ni córki!.... Czego dotknie, bodaj nie rodziło, Ani wino, ni pszenica biała! — (739 i 740. — „Da Bog da, ne radovao se decom! Ne video sina ni kćeri! Čega se dotakao, ono ne rodilo, ni vino ni pšenica bela!”). Ovde je epitet uz vino ispušten, a osim toga, nije dobro preveden ni stih: „Czego...”
Evo sada nekoliko primera da se vidi kako je prevodio neke stalne stihove: stih „Bože mili, čuda velikoga!” našao sam u sedam različnih oblika: „Miły Boże! cuda niesłychane!” (193; „...nečuvena”); „Miły Boże, byłoż to tu dziwu!” (253; „...bilo je tu čuda”); „Miły Boże! cuda, wielkie cuda!” (742); „Miły Boże — posłuchać tu cudu!” (717; „poslušati tu čuda”); „No, mój Boże! napatrzeć się cudu!” (543; „no, moj Bože, nagledati se čuda”); „Miły Boże, no, to wielkie dziwo!” (543; „mili Bože, to je veliko čudo!”). — Čest je također stajaći stih: „Roni suze niz bijelo lice”. Prevodi su ovakvi: „Białe lico łzami opłakuje” (229; „belo lice oplakuje suzama”). Deset stihova posle toga narodni pevač menja taj stih ovako: „Proli suze od bijela lica” (II, 12, 153): „Łzami oblał rumiane oblicze” (tu je promenjen epitet belo u „rumeno”: „Suzama je oblio rumeno lice”); dalje imamo opet neznatno promenjeno: „Proli suze niz bijelo lice” (II, 44, 111) = „Łzami zalał oblicze rzewnemi” (734; „gorkim suzama obli lice”); isto = „Łzami białe zaleje oblicza” (737); isto: „Łzami jasne oblicze zalała” (747). — Kletva „da od Boga nađeš” dosta je česta; evo kako ju je prevodio Zmorski (ona znači: neka te Bog kazni, neka ti on naplati): „Po co? teściu! na żywego Boga!” (294; to govori snaha Latinka svekru Ivu Crnojeviću! — „Zašto taste, tako ti živoga Boga!”); „Gospodarzu, a przez Pań Bóg żywy?” (277. — „Gospodaru, tako ti Gospoda Boga živoga”); „O Turczynie, niech cię Bog ubije!” (555. — „O Turčine, da te Bog ubije!”). Ti primeri mislim da dovoljno ubedljivo pokazuju da se naš prevodilac nije suviše brinuo o tom elementu stila narodne pesme, a skoro bi mogli potvrditi i to da je on svesno i s namerom menjao (u prvom navedenom slučaju to je dosta očigledno). — U celini uzeto, ni Zmorski se, kao ni Zaljeski, nije sistematski starao o tom da epitete prevede adekvatno originalu; on će, na pr., „vilovit” prevesti s „dziki” (257; „divlji”); mnogo puta „dostojny” mesto „sławny” knez Lazar; „szeroki świat” mesto „beli svet” (231); u njega je „sjajna mesečina” isto što i „chłodny blask miesiąca” (194; „hladni blesak meseca”), fraza, kakva ne bi mogla izaći iz usta narodnog pevača.
Sada ću na nekoliko probranih primera pokazati kako je Zmorski činio i razne druge izmene: menjao gramatičko lice ili broj, menjao vrstu rečenica; posle ćemo videti kako je ublažavao pojedine izraze. U tim slučajevima ne radi se samo o formalnoj promeni: katkada je tu misao gubila od svoje punoće, a katkada je i izopačavana.
Bratac i sestrica „ruke šire, u lice se ljube” (II, 8, 56; to je inače stajaći stih, ali ga Zmorski ne prevodi svuda jednako) = „Obejmuje [sc. Jelica], lica mu całuje” (221; „grli ga, lice mu ljubi”). Izmenjen je broj na štetu tačnosti. — Ovde je promenjeno lice, a zbog toga nije dat pravi smisao: „Mene stara proklinjala majka, Da ne ljubim...” (II, 55, 202) = „Kiedym ja się matce kląć musiała, Brodatego...” (471; „kad sam se materi morala kleti da bradatog...”). — „Odmah biše na kraj gore čarne, I uglaše [Marko s družinom] u polju vezira s njegovijeh...” (II, 69, 56). Zmorski menja najpre broj, zatim subjekt i broj: „Gdy doścignął z łasu na kraj pola, Z dola w polu posłyszał go wezyr Ze swojemi...” (548; — „kad je iz šume došao na ivicu polja, iz doline u polju začu ga vezir...”); razume se, da to nije dobro prevedeno. — „i do sad si na vojsku išao, Al’ nijesi tako drijemao” (veli sluga Goluban Marku; II, 61, 58) = „Nie raześmy na wojnę jeździli, A nigdy...” (514; „nejednom smo zajedno u rat išli, a nikada...”). Zmorski je tu dometnuo i slugu uz Marka.
Već se iz gornjih primera moglo videti da prevodilac često puta menja vreme. Evo još nekoliko takvih slučajeva: dva putnika traže od ljube Stefanove da im dâ da zakolju čedo u kolevci i krvlju njegovom poškrope dvore: „Što je nemo, progovoriće ti, Što je slepo, sve će progledati” (II, 3, 90). U Zmorskog je umesto budućeg vremena pogodbeni način i rekao bih da je zbog toga misao za jednu nijansu bleđa: „Co jest nieme, żeby przemówiło, A co ciemne, żeby przewidziało” (197; „što je nemo da bi progovorilo, a što je slepo da bi progledalo”). Reč putnika je kategorična, apsolutna: dogodiće se čudo, ali se đakonovica ipak premišlja; u prevodu, u kojemu čitamo „da bi progovorilo, da bi progledalo”, još je mnogo uslovnije, nepouzdanije, pa bi se u takvom slučaju đakonovica mnogo više predomišljala da li da učini ono što od nje traže putnici! — U pričanju Vladete vojvode ovo je mesto vrlo plastično: „On [Miloš] stajaše u polju Kosovu, Na bojno se koplje naslonio, Bojno mu se koplje prelomilo, Pak na njega Turci navališe” (II, 48, 45 i d.) = „Stał sam jeden na polu Kosowem, Na bojowej kopii swojej wsparty, — Kopja na wpół była przełamana, Ze wszech stron się waliły nań Turki” (738. — „Stajao je sam na polju Kosovu, poduprevši se na svoje bojno koplje; koplje mu je bilo napola prelomljeno. Sa svih strana navaljivahu na nj Turci”). Ja se ne slažem s takvim tumačenjem, te mislim da se ovde radi o sukcesiji događaja: Miloš se naslonio na koplje, a od njegove se težine ono slomilo; kad su to Turci videli, navališe na njega (pre toga ne smedoše dok je koplje bilo čitavo!). Talfija je prevela slično kao i Zmorski; mislim da je prevod njihov netačan. Naveo sam to samo zato da bih pokazao da menjanje subjekta i glagolskog načina (vidi se to u 2 i 3 stihu) može štetno uticati na smisao teksta.
Bilo je već i dosada slučajeva da je promenjena konstrukcija rečenice, a to ponajviše zato što su u našem i poljskom jeziku različni sintaktički odnosi. Tako je, na pr., u poljskom jeziku česta participijalna konstrukcija: „Čati, Simo, a suze prosipa” (II, 13, 48) = „I czytając rzewne łzy wylewa“ (227; „i čitajući prosipa gorke suze”). Ali nisu samo u tom promene. Ima i drukčijih slučajeva; evo ih nekoliko. „Možeš li mi rane preboleti? Da poderem tanane košulje, Da te vidam i da te zavijam...” (II, 15, 173). Prva rečenica je eliptična, jer joj nedostaje odgovor: „Ako jeste, poderaću...” Zmorski je improvizovao na ovom mestu, pa tom prilikom nije sačuvao ni oblik rečenice: „Daj odsłoń mi piersi twe zranione, Co opatrzeć i zawinę ranę, Da Bóg dobry wygoisz się może!” (323; „daj, otkrij mi svoja ranjena prsa, da ti vidim i zavijem ranu; daće dobri Bog, pa ćeš se možda izlečiti”). — Udovica malog Radojice govori svojoj majci, koja je odvodi, da počeka dok zađe sunce da nadoji „nejaku sirotu”: „Ne bi li se lakše uspavala, Da ne vidi, kud joj ode majka, Da ne čezne očima za majkom, Da ne gleda otkud ću joj doći, Otkud li ću slatke sise dati” (I, 739, 31 i d.). Ovo je fino psihološko i usto vrlo emocionalno mesto; u Zmorskog ono nije dobilo punu boju, jer je izmenjena vrsta rečenice: „Nakarmione by lepiej usnęło, Co nie ujrzy, że odchodzi matka [y originalu: „Kud joj...”], Co nie będzie wieźdź za mną oczyma, Wyglądając czyli doń nie idę, Czyli piersi nie podam mu słodkich” (328. — „Da bi nahranjeno bolje usnulo da ne vidi da odlazi majka, da ne bi upravljalo za mnom očima gledajući da li idem k njemu, da li ću mu dati slatka prsa”). — Ovde je promenjena odrečna rečenica u upitnu: „Eto nama neće pristat blago, Ni za zdravlje ni za našu dušu, A ni nama...” (II, 34, 48): „Cóż nam wszystkie skarby dopomógą? Czy do zdrowia, albo do zbawienia?” (722. — „Što će nam pomoći sve bogatstvo? Da li za zdravlje, ili za iskupljenje?”). Kako Miloš ćuti, Lazar mu kaže da i on reče svoju: „Jera hoću zadužbinu gradit” (77) = „Mam-li stawiać cerkiew na cześć Bogu” (723; „imam li dizati crkvu u čast Božiju?”); u originalu je uzročna rečenica, a ovde je upitna, što je razlika u smislu. — U ovom slučaju preveden je neupravni govor u upravni ili, tačnije rečeno, preveden je u upravni govor onaj deo Đurđevih reči koji nije u direktnom načinu: Đurđe priča majci kako je isprosio devojku Jerinu i kako mu je kralj besedio da „kada stanem kupiti svatove, da ne zovem Srba u svatove: u piću su...” (II, 78, 79) = „Jako wrócisz do twojego grodu, I weselne poczniesz zbierać swaty, Nie bierz, zięciu, Serbów z sobą w swaty...” (421. — „Kad se vratiš svome gradu i počneš sakupljati svatove, ne uzimaj sa sobom Srba u svatove”). Osim promene u načinu govora, dodat je i jedan stih.
Vrlo je često bivalo da je promenjen ne samo red reči u rečenici, što, najzad, i nije tako važno, nego i red misli i pojedinih stihova. — „Dok postavi prsten i jabuku, I poreza ruho na đevojku, I dariva svasti i punice, Dade Marko tri tovara blaga...” (II, 55, 53 i d.). Tu je Zmorski slabo preveo i izmešao stihove: „Marko daje trzy wory dukatów, Na weselne szaty dziewczyny, A na dary siostrom jej i krewnym: Samej dziewce pierścień Marko daje I z szczerego złota jabłko drogie” (467. — „Marko daje tri vreće dukata za svadbene haljine devojčine i na darove njenim sestrama i rođacima: samoj devojci daje prsten i skupocenu jabuku od pravog zlata.”). — Ovde je promenjen i smisao: „Tako su se oni [ognjeni čauši poslani protopopu Nedeljku] uzmaknuli. A kad zakon Božji savršiše, Izljegoše pred bijelu crkvu. Tad govori protopop...” (II, 33, 63). Iz tog proizlazi da su čauši ostali u crkvi pa zajedno s popom posle izišli; Zmorski je to drugačije shvatio: „Oni na to z cerkwi się umknęli, Przed białą się cerkwią położyli; A gdy święta msza się ukończyła, Rzecze do nich protopop Niedielko...” (421; „oni su na to izišli iz crkve i legli pred belu crkvu; a kada se svršila sveta služba, reče njima...”). U oba poslednja slučaja Talfi je dobro prevela.
* *
*
Sad ću pokazati kako je prevodilac ublažavao prejake izraze iz stida ili da bi neke momente načinio jasnijim i mogućnijim. Prvi se slučajevi odnose na mesta gde su razne kletve ili pogrdni izrazi ublažavani: „gle kurvića Kraljevića Marka” (II, 61, stihovi 223 i 229); u oba slučaja imamo: „Patrzcie łotra...” (518; „gledajte razbojnika...”) — Ciknu Arapin: „U men’, kurvo, veresije...” (II, 68, 195) = „U mnie, łotrze, nic...” (561; „u mene, razbojniče, ništa...”). „Kurvo kučko, lijepa đevojko” (I, 514, 515) = „Suko jedna! dziewczyno ty krasna!” (365; „kučko jedna...”). Tu je bio ispušten stidni izraz, a na str. 256 zamenjen je na „suka”, a na jednom mestu ispušten je i taj izraz („suka”): „Koliko je ona kučka lijepa” (Mamut-pašinica; I, 737) = „Jako śliczna sama przez się była...” (343; „kako je sama po sebi bila lepa”). — Id’t odatle, jedan ljucki gade”, govori Kostadin beg siročadi (II, 59, 28) = „Idźcie precz stąd, natręty przeklęte!” (502, „idite dalje odatle, nametljivci prokleti!”"). Ako bi se donekle zbog strane čitalačke publike i mogao odobriti ovakav postupak, on ipak u principu nije dobar, jer je to ulepšavanje, slično onom prepravljanju koje je Zmorski provodio skupljajući poljske narodne bajke. Narodne pesme imaju svoje dobre i lepe osobine, ali i mane; zašto da se one prikazuju u nevernom obliku? Pogotovu to nije bilo dobro onde gde je promenjen čitav osećajni ton, boja, kao što je to u ovim slučajevima. — Momče proklinje reku Savu što ne može preko nje da „obljubi devojčicu” (I, 608) = „By uściskać dziewczę moje” (402; „da bih zagrlio...”). — Ovde prevodilac nije zadržao metaforičnu kletvu: „Usta moja oči mu ispila” (I, 533, 17) = „Moje usta oczy wycałują” (385; „moja će mu usta izljubiti oči”); to je zato, možda, što je tu pesmu preveo u rimama pa mu je trebao slik za „skują” (o tom posle!). — „Uzabraću struk bosiljka, Udr’iću ga po obrazu” = „Zerwę bujny kwiat lilii: Dotknę nią miłego twarzy” (391; „uzabraću bujni cvet ljiljana: dotaknuću njime dragog po obrazu”). — „Šta će naše roblje robovati” (I, 662, 2, 7 i 12) = „Jąką pracę sługom naszym damy?” (406; „kakav posao treba da damo našim slugama”). — Careva kći obećava Marku da će mu, ako je spase od Arapina, carev pečat udariti „da te vezir pogubit ne može, dok čestitog cara ne zapita” (II, 65, 170). Zmorski je ovo „pogubiti” nezgodno zamenio i ublažio: „Że ci wezyr nie zrobić nie może” (539; „da ti vezir ništa učiniti ne može”; Talfija je to dobro prevela). — Ovde je ublažena hiperbola: „Na zatiljak oči iskočiše” (II, 88, 1060) = „Czarne oczy wyskoczyły" (298; „crne oči iskočiše [iz glave]”). U tri poslednja slučaja promena je nastala, verovatno, stoga što je prevodilac smatrao da će u ovom obliku stihovi biti razumljiviji.
Samo u nekoliko slučajeva izrazi su pojačavani: Vukašinova žena govori ženi Uglješinoj: „Nešto me je zaboljela glava, Tebe zdravlje preboljet ne mogu” (II, 8, 126) = „Niezmiernie mnie głowa rozbolała, I ni razu nie chce mi być lepiej” (233; „neizmerno me je zaboljela glava i nimalo neće da mi bude bolje”); u našem tekstu prvi stih je kontradiktoran drugome pa je to prevodilac u prevodu izravnao. — Marko govori dvanaestorici Arapa: „Id’t’ odatle, deco Arapčadi!” (II, 62, 35) = „Idźcie sobie, przeklęty Arapy!” (509; „idite, prokleti Arapi!”).
Iz toga što je dosada rečeno vidi se da je Zmorski dosta često loše prevodio; vrste njegovih pogrešaka raznovrsne su. Uzgredno sam ukazivao i na to da se događalo da on nije dao onu karakterističnu boju originala koju on ima, iako je tekst, manje više, dobro prevodio (vidi odeljak o slobodnom prevođenju). Pri analizi stilskih elemenata biće još više govora o tome. Ovde ću sada navesti jedan primer za opću ilustraciju prevođenja: „Suze roni protopop Nedeljko, Suze roni, pa njima govori [čaušima]: Odbijte se, silni od silnijeh, Dok u crkvi zakon savršimo, Znati će se na kome je carstvo” (II, 33, 58): „Łzami płacze protopop Niedielko, Łzami płacze, do nich się odzywa: Niechajcie mnie! idźcie z cerkwi, dzieci! Aż dopóki mszy nie skończę świętej, Komu carstwo, wtedy pomówimy” (421. — „Suzama plače protopop Nedeljko, [suzama] plače pa im govori: Pustite me na miru, idite iz crkve, deco! Kad svetu službu završim, razgovaraćemo se na kome je carstvo!” To je, dakako, bukvalan prevod). Da se prevod ne može ravnati s originalom, pokazuje ovo: pre svega, neugodno dira pleonazam „suzama plače”, koji se usto još ponavlja. Dalje, kudikamo je snažnije rečeno: „Odbijte se...” nego je to preveo Zmorski, jer to pokazuje da Nedeljko nije plakao od bola, nego od srdžbe i žalosti, što se to u crkvi događa; zatim, čaušima potpuno pristaje epitet „silni od silnijeh”. Zmorski to prevodi: „Pustite me na miru, idite, deco iz crkve!”, što ne odgovara u onoj meri psihološkoj situaciji koliko to odgovara stilizacija narodne pesme (ne obraćam ovaj mah pažnju na to što to nije dobro prevedeno). Sasvim je u tom tonu, samosvesno i s patosom rečeno: „Znati će se na kome je carstvo”, a Zmorski prevodi: „Tada ćemo se razgovarati na kome je...”, što nema svečanosti izraza i one superiornosti jednog čoveka koji ima da kaže presudnu reč. Tako je bar dao, po mom mišljenju, narodni pevač to mesto iako posle protopop Nedeljko ne odlučuje na kome je carstvo, nego samo kaže da to Marko zna. (Talfija ima ovako: „Uebermüthigste der Uebermüthigen! Gehet, bis der Gottesdienst vollendet! Wissen solt Ihr, wem der Thron gehöre!” I, 177).
Poznato je da i deminutivi i hipokoristici daju osećajnu boju tekstu. Može se reći da ih Zmorski u većini slučajeva nije reprodukovao, nego ih je zamenjivao običnim rečima. Najbolje ću to moći ilustrovati na ova dva primera: „Lepo peva slavujak U zelenoj šumici, U zelenoj šumici Na tananoj grančici” (I, 655). Zmorski: „Ślicznie śpiewa słowiczek Wśród cienistej dąbrowy, Wśród cienistej dąbrowy, Na gałązce zielonej” (309. — „Lepo peva slavujak, usred senovite šume, usred senovite šume, na zelenoj grančici”). Od sedam deminutiva u toj pesmi svega su dva prevedena, ne računajući jedan proizvoljno dodan. — U p. I, 16 ima devet što deminutiva što reči od mila; u prevodu Zmorskog ima ih svega dva, što najbolje pokazuje odnos reprodukcije. — Za deminutive kao „vodica”, „godinica”, „iglica”, „bratac”, „ćerca”, „dušica”, „seka”, „sićan” itd., Zmorski gotovo redovno nema adekvatnog po nežnosti izraza; ti izrazi su, inače, prisna odlika dikcije ženskih narodnih pesama.
Sada ću navesti jedno mesto da bi se videlo kako je prevodilac u celini reprodukovao lepote originala; to je pesma Ruža sam dok nemam ruža (I, 412): „Ruža sam, ruža, Dok ja nemam muža; Kad uzimam muža, Opade mi ruža; Cveće sam, cveće, Dok ja nemam dece; Kad uzimam dece, Uvenu mi cveće”. Zmorski ima ovako: „Różam ci ja, róża, Póki nie mam męża; Jak dostanę męża Uwiednie mi ta róża. Kwieciem ja, kwiecie, Póki nie nam dziecka; Jak będę mieć dziecię, Opadną listeczka” (bp. XXXIX, str. 375). U našem prevodu glasilo bi to ovako: „Ruža sam ja, ruža, dok nemam muža; kad dobijem muža, uvenuće ta ruža. Cveće sam ja, cveće, dok nemam deteta; kad budem imala dete, otpašće listići”. Ovde u trećem stihu izraz opade zamenjen je s uvenuće. Zmorski je, valjda, hteo da gradira, pa je zato u osmom stihu stavio „opašće listići”, dosledno posle venjenja. To bi, možda, bilo prikladno onda kad bi slika bila provođena i dalje s ružom, ali u narodnoj pesmi uzeta je nova slika, cveće, generalnija, šira od ruže, pa je za cveće prikladno rečeno da će uvenuti.
Kakvi su prevodi Zmorskog s metričke strane? Jesu li bolji nego sa sadržajne? Da li je Zmorski osetio ritam, osetio da su stihovi narodne pesme podeljeni na članke? Na osnovu provedene analize mogu reći da je prevodilac dosta dobro rešio zadatak s te strane. Može mu se ipak prigovoriti što je izostavljao pripevak, koji ima značaja i s emocionalne strane.
Jedna od većih sloboda koju je dopustio sebi Zmorski jeste ta što je u pet ženskih pesama skratio dužinu stiha. Pesma br. I, 542 ima dvanaesterce, a kod Zmorskog je u šestercu (br. VI, str. 356); znači da je podeljena na dve ritamske celine, koje su adekvatne našoj pesmi. — Pesma I, 546 (Zmorski, VIII, 357) ima s pripevkom 15 slogova; prevodilac, sačuvavši jedino u toj pesmi pripevak, načinio je tri stiha: „Zima prođe, dušice moja! a proleće dođe...” = „Zima przeszła, Duszeńko moja! I wiosna nastaje” („Zima je prošla, dušice moja, i nastaje proleće”). Slično tako je i pesma br. I, 569 u dvanaestercu, a u prevodu je u dva šesterca (409), što u stvari i nije pogreška. Ali pogreška je to što je 13-erac u pesmi I, 622 podeljen na dva dela: 8+6, i na taj način imamo 14-erac (410). Isto tako je podeljen 13-erac u pesmi I, 369 (XXXVIII—375), iako ona ima dva odmora u sredini stiha, a tri članka. — Ritam nije dobro reprodukovan ni u pesmi Dojčin Petar i kralj Matijaš (I, 633): „Vino pije || Dojčin Petar || Varadinski ban” = „Waradyński ban || Piotr Dojczyn || chłodne wino pije” (366). Zbog jednog skraćenog sloga (Petar-Riotr) dodao je reč „chłodne”, a time je nastao 14-erac bez originalovih odmora iza 4-og sloga. Ili ovaj iz iste pesme: „Karao ga || kralj Matijaš || zemlji gospodar” = „Król węgierskiej ziemi Matjas || lając nań powstanie” („Kralj mađarske zemlje, Matija, podiže se na nj grdeći ga”); tu je 14-erac i drukčiji odmor. — Za potvrdu da je metrički i dobro reprodukovao navešću dva primera: „U Budimu gradu || čudno čudo kažu” (I, 306) = „A w Budimu grodzie || dziwny dziw tam każą” (367; „a u Budimu gradu čudno čudo kažu”). — U pesmi LIII (383) dobri su s metričke strane skoro svi stihovi: tako, na pr.: „U livadi || pod javorom || voda izvire” (I, 584) = „Tam na łące, || pod jaworem, || wytryska woda”.
Ovo su bili slučajevi u kojima dolaze složeniji i teži stihovi nego što su junački deseterci. Da i tu ima u prevodu sporadičnih stihova s nepravilnom shemom, nije teško zaključiti posle gornjih primera, ali treba naglasiti da oni nisu tako česti; srazmerno ih je mnogo manje nego drugih pogrešaka. Ograničiću se samo na dva tri slučaja. „Ugleda je Mrljavčević Gojko” (II, 25, 151) = „Gdy się rzece Bojanie zbliżała, Z dała dostrzegł jej Mrlawczewicz Gojko” („Kad se približavala reci Bojani, izdaleka je opazi...”); u oba stiha je nepravilna podela, jer apozicija logički i gramatički pripada svojoj imenici (ovde reka uz Bojanu), a isto tako i enklitika uz reč koja je pred njom. — „Ona pade na Frušku goricu” (I, 680) = „Ten na Fruszką górę z nią upadnie” (403).
Bilo je također slučajeva kad stihovi nisu završavani odmorom, nego je misao prenošena i u drugi, idući stih (prekoračenje). Evo nekoliko slučajeva: „Junakowy dobremu sen wszelki Dobrze znaczy. Sen zmara, Bóg wiara!» (522; „dobrom junaku svaki san dobro znači. San je laža, Bog istina!”). — „Nad wieczorem łoś go zaprowadził Na zielone wśród lasu jezioro” (308; „uveče ga je sudbina dovela na zeleno jezero usred šume”). — Narodni pevač izbegavao je prenošenje ponavljajući glagol i na taj je način stvarao epifore, anafore, palilogije: „Dozivao care Sulejmane, Dozivao Ćuprilijć-vezira” (III, 11). U Zmorskog je ovako: „Car Suleiman przywołuje k sobie Sługę swego Czuprilijcz — wezyra” (198).
Zmorski je dosta dobro čuvao rimu na kraju stiha i u nekoliko ženskih pesama dao ju je dobro; davao ju je katkada i tamo gde nije trebalo. Pesma I, 533 ima nekoliko više slučajnih nego namerno načinjenih slikova; Zmorski ju je dao celu rimovanu (385). Isto tako i pesma I, 548; — Zmorski ima slikove (383), ali nisu pravilni i redovni. — Leoninski slik gotovo po pravilu nije sačuvan: „sve se skita, a za Musu pita” (II, 66, 167) = „Tam sam jeździ, a o Musę pyta” (526; „putuje i za Musu pita”). — „Miloš sjedi, ništa ne besjedi” (II, 34, 71) = „Na swem miejscu siedzi po za stołem” (723). Ovde ima leoninski slik, ali mislim da on nanosi nasilje poljskom jeziku: „To wyuści 14) — lekką duszę puści” (323; „to izusti, laku dušu pusti”). — Etimološku figuru prevodilac nije mogao uvek prenositi, ili je bar nije mogao često: „Slavu slavi care Konstantine” (II, 18) = „Sławną ucztę sprawia Car Konstantyn” (201; slavnu gozbu sprema...”), ali na str. 721 ima: „Święto święci Lazar car dostojny”. — Ovde je nema: „Lov lovio Murate vezire” (II, 69), i četiri stiha dalje: „Lov lovili tri...” = „Wezir Murat wyjechał na łowy” i „Polowali całe trzy dni białe” (547). Evo sada jedan slučaj anafore. Lepo su rečene (ukoliko one uopće mogu biti lepe!) kletve ponosite sestre Lekine: „Kamo pamet? ti je izgubio! Kamo jezik? njim ne govorio!” (II, 39, 483). Zmorski, u toj i inače slabo prevedenoj pesmi, kako to već znamo, ne reprodukuje to i steže stihove: „Gdzie tu rozum? gdzie tu smysły zdrowe?” („Gde je tu razum? gde su tu zdrava čula?”). — Za palilogiju („anadiplozu”) naveden je već jedan primer gore: dilema Lazarova; evo još nekoliko slučajeva: „Donesi mi jedan list hartije, List hartije knjige bez jazije” (II, 36, 87) = „Przynieś mi ty jedno pióro białe, l papieru jedną białą kartę” (720; „donese mi jedno pero belo i jedan beo list hartije”; upozoravam na slobodu prevoda!). Tako je Kosta Ciganin i uradio: doneo mu pero i hartiju: „Pa ga [latinska gospoda Miloša] vode pred bijelu crkvu, Pred bijelu crkvu Dimitriju” (7—8) = „Do cerkwi go wiedli z sobą białej. Kiedy byli koło cerkwi białej” (717. — „Do crkve ga bele vodili. Kad su bili kod bele crkve”). — „Pa pomenu [Ture] Boga istinoga, Ist’nog Boga i svetog Nikolu” (II, 52, 42) = „Pomodli się Bogu wszechmocnemu, i świętemu ojcu Mikołaju” (749; „pomoli se Bogu svemogućemu, i svetom...”). — U celini uzeto, Zmorski je tu stilsku osobinu narodne pesme još najbolje čuvao; ali kad se rezimira sve ono što je gore rečeno, onda se može opravdano zaključiti da naš prevodilac nije potpuno savladao ne baš suviše tešku dikciju narodne pesme.
Jezik kojim je prevodio Zmorski nije uvek besprekoran. Pre svega, u njemu ima dosta arhaizama i „pesničkih sloboda”. Tako on upotrebljava prezent svršenih glagola u prezentskom značenju, iako je u savremenom poljskom jeziku, kao i u ruskom ili češkom, njegovo značenje futursko. Slučajevi su tako mnogobrojni da ih ovde neću posebice navoditi; ima ih već često i u gornjim navodima. Veća bi se zamerka mogla učiniti što je Zmorski prenosio naše reči, pa čak i naše oblike, i na taj način ostavljao u prevodu brojne serbokroatizme. Potvrdiću to odmah primerima (potsećam ovde još na one slučajeve koji su već gore navedeni, a koji pokazuju da je ostavljao naše izraze i reči, misleći da imaju jednako značenje). On sam, uostalom, priznaje da se često morao poslužiti skraćenicama manje upotrebljavanim dotada u poljskom jeziku, kao i upotrebom manje običnih obrta i oblika, što je smatrao da je „licentia poetica” i obogaćivanje jezika. Tako će, na pr., reći: „Nie trudnoć ci o dar jemu, ojcze!” (716; „nije ti teško, oče, za dar!”), „wilgny” (209) mesto „wilgotny”, itd. Mnogobrojne su naše reči bez objašnjenja: „posiestrzyma”, „pokraina” („na arabską lutą pokrainę” = „Na arapsku ljutu pokrajinu”, 513), „rusa” („rusa głowa”), „pijawice” („Brwi — dwie czarne morskie pijawice” = „Obrve dve crne morske pijavice” 345; tu je naš oblik, jer bi poljski trebalo biti „pijawicy”). Zatim „niestać” („po tygodniu głosu jej niestało” = „Posle nedelju dana nestade njen glas”, 236), „puskar”, „służkinja”, „kukawica”, „protopop“, „Arabin” (m. „Arab”), „okowana”, „poojczym” (poočim); „gospodyn”, „cudzynka”, „pobracić” i dr. Protive se dobrom poljskom jeziku oblici kao Markowica, Karadziordziewica, bejowica i dr. Uzimajući neke reči stavljao je beleške sa značenjem: tako tumači reči „Nachod”, „ihumen”; reči „snacha”, „majdan”, „junak” objašnjava dosta kasno, tj. posle višestruke upotrebe; ipak treba reći da ih je izbegavao. Ovde su naši oblici i reči: „Niech je [płaszczy okoliste] nosi, niech się w nich ponosi” (275), što odgovara našim stihovima: „Neka nosi, neka se ponosi” (II, 88, 54). — „Mi volimo na sama Bogdana” (II, 38, 64) = „Wolim, bracie, samego Bogdana” (431). Zbog svega toga opravdana je Tretjakova primedba da u prevodima Zmorskog ima dosta jezičnih pogrešaka.
* *
*
Da li je Zmorski zavisan o kojem ranijem prevodiocu, o Zaljeskom, o tekstu Mickjevičevih pariskih lekcija? O nekoj većoj zavisnosti o Zaljeskom ne može biti govora, jer je Zmorski prevodio ne znajući za prevode Zaljeskog. — Jedino bi moglo biti sumnje o Lazarici, ali se iz gornjih primera neretko vidi da su oni pogrešno prevodili i grešili, — ali svaki na svoj način. Interesantno je ovo mesto, slično u Zaljeskog i Zmorskog: „Onde j’ pala krvca od junaka Ta dobrome konju do stremena, Do stremena i do uzenđije” (II, 50, 123—124); Zaljeski: „Tam to, tam to krwi było junackiej — Koniom naszym po same strzemiona, Po strzemiona — i po uździennicę” (98; „tamo je bilo junačke krvi, našim konjima iznad samih stremenova, iznad stremenova — i iznad uzde”); Zmorski: „Tam krwi cieplej najwięcej wyciekło, Krew koniowi stoi do strzemienia, Do strzemienia i do uździennicy” (744; „tamo je najviše isteklo tople krvi; krv konju stoji do stremena, do stremena i do uzde”). — Prevod Zmorskog ne podudara se s prevodom Zaljeskog, i bolji je od njega; jedino su obojica pogrešno preveli reč uzenđija, možda iz istog psihološkog uzroka: zbog prividne sličnosti obe reči i komoditeta u traženju po Rečniku, a možda i zato što nisu imali sinonimne reči za „uzenđija”, koja znači isto što i stremen. A možda je Zmorski koji put slučajno zagledao i u tekst Zaljeskog? — Slično je tako i s uticajem Mickjevičevih lekcija; on je sporadičan, malen, možda samo slučajno slaganje.
Da li je Zmorski bio zavisan o Talfiji? Kao što se već iz gornjih primera vidi, zavisnosti je bilo malo: na mnogo mesta je Talfi dobro prevela (ili katkada na svoj način pogrešno), a Zmorski prevodi sasvim pogrešno. On se držao našeg teksta, retko — nažalost, i suviše retko! — zagledajući u bolji nemački prevod. Nesumnjivo je, na pr., da je u prevod pesme Nahod Simeon uneo stih o nađenom evanđelju iz Talfijina prevoda, gde je dodat jasnoće radi, jer to evanđelje ima posle u pesmi veliku ulogu. Evo tog mesta: iguman je u kovčežiću našao dete, a „neben ihm (lagen) die heil'gen Evangelien” (I, 71); Zmorski: „Przy nim księgą, ewangelję świętą” („uz njega knjigu, sveto evanđelje”). — Upoređujući obadva prevoda, uverio sam se (a ima i gore jedan rečit primer iz te pesme) da zavisnosti inače nema. Evo nekoliko primera: Zmorski u istoj pesmi stih: „Skidaj ruho, neznana katano!” (II, 13, 116) prevodi ovako: „Zdejmuj szaty, nieznany młodzieńcze!” (228; „skidaj haljine, neznani mladiću!”), a Talfija: „Bleibe bei mir, unbekannter Reiter!” (I, 143). — U pesmi Sveci blago dijele (II, 1) jadikuje blažena Marija:
|
„Kako neću suze proljevati, |
Talfija: „Wie sollt' ich nicht heisse Thränen weinen, |
|
Zmorski: „Jak ja nie mam lica zlewać łzami, |
(„Kako ne bih lila suze po licu, kad se vraćam iz kraja prokletoga, iz prokletog kraja indijskog? U Indiji se događa strašno bezakonje...”) |
Ja mislim da je prevod Zmorskog samostalan što pokazuju istaknute reči. Evo još jednog slučaja:
|
„Rani majka devet mili sina |
Talfija: „Neun der lieben Söhne blüthen einstmals |
|
Zmorski: „Dziewięć synów matka wychowała, |
(Prevod: „Mati je odgajala devet sinova i desetu kćer lepoticu. Odgajala ih je dok ne dorastoše, dok sinovima nije bilo vreme ženiti se, a devojka bila za udaju”.) |
Možda bi se, gdegde, našao kakav uticaj u nekoj reči ili izrazu; ali u celini, Zmorski je istinu rekao kad je napisao da je prevodio direktno iz originala 15).
* *
*
Kao što je već napred rečeno, Zmorski je preveo 177 naših narodnih pesama. Po vrstama, to su ove: pod naslovom: 1) Legendy i baśni ima 15 pesama, ne brojeći pesmu Zaklęcia; legendi iz druge knjige Vukove ima 5, žensko-junačka 1 (to je u stvari ono što on naziva romansa ili balada: Narzeczona Laza Radanowicza); iz I knj. Vukove još su dve pobožne i dve slepačke. — 2) Pieśni bohaterskie: 9 iz II knj. Vukove i jedna iz I knj. (Lutyca Bogdan i jego siostra). — 3) Romanse: 14; iz I knj. Vukove uzeto je 11, iz II svega 1 (Predrag i Nienad), a iz III knjige dve (Śmierć Hassan-Aginicy i Wesele Hajkuny, siostry Beja — Ljubowicza). — 4) Piosnki miłosne...: ima ih 101, i to: ljubavnih 89, žetelačkih 2, igračka 1, svatovske 2, svečarske 2, peraške počasnice 3 i 2 paštrovska pripevka (ovo navodim, dakako, po Vukovoj podeli); sve pesme su iz I knj. Vukove. — Pesama o Kraljeviću Marku ima bez Milutinovićevih 26; sve su iz II knj.; u Lazarici ima 13 pesama iz II knj., ali ih je stvarno 11, jer su tamo fragmenti uzeti kao posebne pesme; ne računam ovamo pesmu Śmierć Urosza Niemanicza, prevedenu iz Milutinovićeve zbirke. Zmorski je svega, dakle, preveo: iz I knj. Vukove 117, iz II: 56, iz III: 4; ukupno 177. Njegova podela nije dosledna, te je praktički slabo provedena, jer, na pr., među junačke pesme ubraja epsko-lirske pesme iz I knjige Vukove, u romanse stavlja prave balade (o Predragu і Nenadu, Hasanaginicu), iako bi pesma Predrag і Nenad pre spadala među pričalice (to znači u I njegov odeljak: baśni) itd. Uzgredno dodajem da je i Talfija odelila neke pesme kao legende (II, 127—134).
Iz Milutinovićeve knjige Pĕvannіja Cernogorska і Hercegovačka sabrana Čubrom'' Čojkovićem'' Cernogorcem'' pa i n'im'' izdana istim'' (u Lajpcigu..., 1837) uzete su ove pesme: 1) Marko w niewoli tatarskiej (496) — Marko u tavnici Tatarskoj (115, br. 68); 2) Marko i Sekuła (562) — Car'' i Sekula (291, br 159); 3) Marko w niewoli sarajewskiej (571) — Marko U ropstvu Saraevskom'' (132, br. 78); 4) Kto najlepszy junak (575) — Tko є junak'' (41, br. 26); 5) Śmierć Urosza Niemanicza (573) — O smrti mladog’ Car-Uroša (284, br. 156); svega 5 pesama. One su prevođene, uglavnom, na isti način kao i one iz Vukovih knjiga, ali ih nisam navodio kao primere.
* *
*
Kad se u celini pogleda na izbor pesama Zmorskog, vidi se da je on preveo skoro sve najvažnije i najbolje pesme iz II knjige; iz III knjige prevodio je samo pripadom, a iz IV knjige nema uopće nijedne. Kad bi te pesme bile prevedene onako kako treba, one bi mogle sačuvati trajnu književnu vrednost i osigurati Zmorskom trajan spomenik u istoriji poljske literature. Nije mu sasvim opravdano zamereno da nije bio dosta srećne ruke pri izboru pesama (Kopernjicki). Istina, u njegovu prevodu nema pesama Ban Strahinjić, Ženidba Dušanova, Bolani Dojčin iz II knjige i mnoštvo lepih iz III i IV knjige; ali je on ipak preveo gotovo sve najbolje od starijih junačkih pesama. U izboru ženskih pesama postupio je također s dosta ukusa, i tu su mu prevodi mahom bolje polazili za rukom. Na njegov izbor pesama, naročito ženskih, ali i ponekih junačkih, uticao je nesumnjivo i izbor Talfijin, jer kod Zmorskog nalazimo gotovo sve pesme koje su i u talentovanije nemačke prevoditeljice, a za neke se čak može reći da ih Zmorski ne bi preveo, da ih nije video prevedene u Talfije (tako, na pr., nije slučajan prevod pesme Udadba sestre bega Ljubovića).
* *
*
Dati opći a pravedan sud o zamašnom poslu Zmorskog nije lako. Jer isto tako kao što se posle gore provedene analize ne može reći da je prevod dobar, besprekorno dobar, ne može se takav posao ni osuditi jednim mahom. Zmorskom se ne može oprostiti što je ispuštao stihove, što ih je po volji menjao, što ih je dodavao gde mu se činilo potrebnim i zgodnim, što je grešio ne razumevajući itd., i to su teški, nepopravljivi nedostaci njegova prevoda. Pogreške su naročito velike i obilne u nekoliko junačkih pesama (Zmija mladoženja, Sestra Leke kapetana, Ženidba Maksima Crnojevića); ženske su pesme prevedene s mnogo manje grešaka. Istina, i njima često nedostaje sav poetski habitus naše pesme, no one su, kad se uporede s popoljačenjim pesmama Brođinjskog, Zaljeskog ili kojeg drugog prevodioca, sačuvale mnogo bolje, u celini, odlike narodne pesme, i to je najtrajnija vrednost prevoda Zmorskog. Naziv „poljska Talfija” netačan je. Zmorskom je nedostajala Talfijina solidnost, brižljivost, savesnost, ili mu je bar nedostajala u takvoj meri koliko ju je ona imala. Danas se mora reći da i njeni prevodi nisu uzorni, ali se Zmorski jedino s kvantitativne strane može uporediti s njom. Moglo bi se čak reći: što je Talfi za nemačku književnost, to je Zmorski za poljsku. Ali tu onda nije reč o kvalitetu, nego o literarnoistorijskom značaju. Današnju kritiku, koja od prevodioca zahteva fino poznavanje jezika s kojeg se prevodi, a i na koji se prevodi, najveću savesnost, intuitivno reprodukovanje svih vrednosti teksta, — njegovi prevodi ne mogu podneti. Zmorski je dao sve okrnjeno, nepotpuno, u osrednjoj meri, on je u određenoj istorijskoj epohi mogao zadovoljiti potrebe šire javnosti, i njegovi bi prevodi, možda, i danas mogli odgovoriti takvoj potrebi, jer sadržajno daju tek uglavnom naš tekst. Ali naučnu kritiku i izrađeni ukus, koji zahtevaju sve vrednosti teksta do najsitnijih pojedinosti, prevodi Zmorskog ne mogu zadovoljiti.
***
1) Podaci su uzeti iz članka G. Korbuta o Zmorskom u Sto lat myśli polskiej, t. IX, 253—258, i iz brošure V. Franceva o Zmorskom, str. 16.
2) A. Rzążewski Roman Zworski, Warszawa, 1868, 3.
3) Predgovor I. Kopernjickog: Pieśni serbskie o kosowskom boju, Kraków, 1899, 31.
4) K. Kaševskn: recenzija o Lazarici u Tygodniku Ilustrowanom, 1865, I, 64.
5) Beograd, 1902, 219. — G. Korbut poziva se u pomenutom članku o Zmorskom na ovo mišljenje.
6) „Talentovani prevodilac srpskih narodnih pesama, osnivač slovenskog literarnog časopisa i učeni putnik po slovenskim zemljama”.
7) O Maćejovskom i njegovoj knjizi Piśmiennictwo polskie... biće govora u posebnom odeljku.
8) Meni je bilo pristupačno III izdanje tog dela: „Geschichte Serbiens bis 1842. Dritte Auflage des Werkes: Die serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mittheilungen, erschinen 1829, mit den in der zweiten Auglage (1844) hinzugefügten Erweiterungen”. Sämmtliche Werke, Il Gesammtausgabe, B. 43; Serbien und die Türkei im neunzehnten Jahrhundert, Leipzig, 1879.
9) Uporedi u Mickjeviča, I, 200: „Najviše tu udara u oči harmonija, tj. odlično odabrana forma i neposredna veza između osećanja i govora”.
10) „Die Liebeslieder, die man aber auch nicht einzeln, sonder in gaizer Masse an sic i heran nehmen, gemessen und schätzen kann, sind von der grössten Schönheit; ... zugleich werden sie geistreich, scherzhaft, anmuhtig... Alles was es auch sei ist kurz, aber zur Genüsse dargestellt, meistens eingeleitet durch eine Naturschilderung, durch irgend ein landschaitliches Getühl oder Annung eines Elements. Immer bleiben die Emp indungen die wahrhaftesten...” (Goethes Werke, 41 Band, II Abt., Weimar, 1903. Članak je najpre izišao u časopisu Über Kunst u. Altertum, V, II sv. 1825, str. 35—60.
11) „Ali to je pre kazivanje nego pevanje: jednozvučna pratnja instrumenta, koji ima samo jednu strunu, dolazi tek na kraju stiha”.
12) Dr. M. Ćurčin, Das serb. Volkslied in der deut. Literatur, 52—53.
13) To je „drugo”, a u stvari I izd. Talfijine knjige (vidi o tom Tropš, o. c., Rad, 169, 36). Zmorski navodi ovako: Volkslieder der Serben von Taloj, 1835, „w Lipsku i Halli.” Zanimljivo je da on piše dvaput Taloj (188); „a str. 159 Talvj.
14) Reči „wyuścić” nema u poljskom jeziku; nju je načinio sam Zmorski: „iz-” = „wy-” + „ustiti” = „uścić”, a to daje reč wyuścić.
15) Poučan je slučaj i prevod pesme Zidanje Skadra (II, 25): dok Talfija prevodi varijantu (II, 112—114), dotle Zmorski ima samo glavni tekst, ne tu varijantu (230 i d.).
Kao što je već ranije rečeno, poljski službeni panslavisti pokrenuli su časopis Jutrzenka — Dennica, i u njemu je izašlo nekoliko prevoda naših narodnih pesama uz štampan originalan tekst; ali taj časopis bio je kratka veka. U godištu 1842/3 štampano je osam prevedenih ženskih pesama; prevodi su na ruskom i poljskom jeziku. Pesme su ove: (u g. 1842, I, 53): 1) Ryba i dziewczyna (Vuk, I, 285); prevod je dobar. — 2) Nieszczęśliwa dziewica (I, 609). U toj je pesmi slobodnije prevedeno ovo mesto: „Tobom [pelenom] će se moji svati nakititi” = „Moje swaty ozdobią się, przypną cię do piersi” („moji će se svatovi okititi, prikačiće te na prsa”). — 3) Wrodzona swoboda (I, 635). Tu je sve dobro prevedeno osim ovog stiha: „Teško drugu bez druga” = „Ciężko milemu bez lubej” („Teško dragom bez drage”) — Ruski prevod je dobar: Tjažko drugu bez'' druga”.
U drugoj partiji prevoda (I, 132) nalaze se ove pesme: 4) Przeklęcie (I, 776). Nije dobro reprodukovano ovo: „Oj devojka, švalerovo cveće” = „O dziewico, kwiecie piękny!” („oj devojko, lepi cvete!”). — Przeklęta dziewica (I, 292).
U godištu od 1843 (I, 195) imamo ove pesme: 6) „Prośba. Pieśń bośniańska. (Ze zbioru P. Srezniewskiego)”. Original nije iz Vukove zbirke, nego je iz zbirke Sreznjevskog: pesma Prošnja (varijanta pesme Kletve devojačke, I, 368).
U svesci II, 141: 7) Smutne ożenienie (Tužna ženidba, „Piśń serbo-ilirska z Bosny”).
U svesci III, 61: 8) Smutne rozstanie (I, 554).
Svi su ti prevodi dobri, iako su u prozi, te bez sumnje potiču od ruskog slaviste P. Sreznjevskog. Naravno, kao i svi prevodi u ovom odeljku, imaju vrednost ogleda, a nisu neko sistematsko prevođenje. Interesantno je pomenuti da taj časopis ima dosta vesti o ilirskoj literaturi, što je već naša kritika zapazila 1).
Hronološki treći štampani prevod Hasanaginice (posle prevoda Brođinjskog i poljskog teksta u Mickjevičevim lekcijama) potiče od slabog pesnika Ludviga Norvida (1820 —1882): Śmierć żony Hassan-agi u časopisu Biblioteka Warszawska, 1844, I, 584—587. Autor kaže da je tu pesmu napisao Fortis francuski, a Gete ju je onda preveo na nemački (to je uzeo iz Mickjeviča, o. c., I, 224). On je tobože uzeo tu „tursko-slovensku” pesmu iz zbirke Vuka Stef. Karadžića, te misli da ona još dotada nije objavljivana na poljskom jeziku. Međutim, kako je utvrdio Burjan (o. c., 87—88), Norvid se nije služio originalom, nego tekstom štampanim u poljskom izdanju Mickjevičevih lekcija.
Prevod je vrlo slab. Ima 121 slikovani deseterac, s odmorom iza pete stope (original ima 93 stiha). Norvid je menjao neke pojedinosti, tako da ova „žalosna pjesanca” ostavlja u ovom ruhu gdegde — moglo bi se reći — komičan utisak. Tako on za labudove kaže da bi se već odavno „pomaknuli” („zerwały się”), jer „ko je video da bi oni tako dugo sedeli”! Dalje kaže da je Hasanaginica ostala kod kuće, „że tak daleko jechać się bała” („jer se tako daleko bojala voziti”). Zatim, beg Pintorović došao je — kažu deca — „od ojca Agi Hassana”. — U pismu oproštenja stoji da se aginica može vratiti kući, odbaciti svoju decu, udati se po drugi put (?). Brat je stavlja na konja i juri s njome kući; „po suzama poznaje da je još živa”. Posle će ona sama pisati kadiji. Najzad: Hasan-aga naređuje deci: „...do domu wróćcie, a tej kobiecie stokroć przeklętej, Podarki zaraz pod nogi rzućcie” (587; „vratite se kući, a toj ženi, po sto puta prokletoj, odmah bacite darove pod noge”).
Kao što se vidi, u prevodu ima mnogo improvizovanog.
Biblioteka Warszawska od 1846, III, 114—116 donosi prevod Vladislava Padljevskog (u registru stoji: Podlewski): Bitwa pod Kosową (u Vuka II, 44). Prevod ima 201 slikovani 11-erac, i mnogo je bolji nego još tada neobjavljeni prevod Zaljeskog. Čini mi se da je prevodio po našem tekstu, ne po prevodu Talfijinu. Za ilustraciju evo jednog mesta: carica Milica pita slugu Milutina: „Što je, bolan, slugo Milutine? Zar izdade cara na Kosovu?” (152) = „Hej Milutynie! jakżeś ty poraniony! Znać nie zdradziłeś cara pod Kosową” („O Milutine, pa ti si ranjen! Vidi se da nisi izdao cara na Kosovu”). To, naravno, nije dobro, ali nije dobro ni u Talfije: „Ach! was ist das, Milutin, Du Armer! Hat Verrath etwa den Zar verderbet?” (I, 258). Samostalnost prevodiočeva pokazuje se i na ovom mestu: „Powiedz, gdzie zginął Łazo, car nad cary, Gdzie Jugowicze, gdzie Jug Bohdan stary, Gdzie wojewoda Miłosz, Wilk Brankowicz?...” („Reci gde je poginuo Lazo, car nad carevima, gde Jugovići, gde Jug Bogdan stari, gde vojvoda Miloš, Vuk Branković?...”). Tu imamo improvizaciju.
U poznanjskoj oblasti izlazio je časopis Orędownik Naukowy, „povremeni list, posvećen literaturi, istoriji, kritici i književnim novostima”. U njemu su g. 1843, 329—330 štampana tri prevoda naših narodnih pesama pod šifrom L. S., i to: Liche myto (Vuk, I, 595), Słońce i dziewczyna (I, 416) i Dobre łowy (I, 432). Ti su prevodi štampani i kasnije u Lucyana Siemieńskiego Rapsody historyczne i liryki (u „Skarbczyku poezyi polskiej”, t. II, 176—179). — Šemjenjski (1809—1878) preveo je na poljski jezik Odiseju i Horacijeve ode, a bio je kritičar, pesnik, pripovedač i učenjak. O njemu kao prevodiocu prvi je pisao Boh. Vidra.
Prevod prve pesme Liche myto dosta je dobar, bolji nego Bjelovskog i Brođinjskog. Dat je u slikovanim desetercima, s dobro pogođenom završnom poentom. Druga i treća pesma su slabije prevedene; pokazaću to na dva primera iz pesme Słońce i dziewczyna: devojka kaže suncu da je lepša i od njega i meseca i „zvezde preodnice”, „što preodi preko vedra neba, kao pastir pred belim ovcama” = „Ni to pasterz z owcami po błoni — Kiedy stado gwiazdek za nią goni” („kao pastir s ovcama po dolini kad stado zvezda za njom goni”?), što nema smisla. — Bog kaže da će devojku kazniti: „A ja ću joj udu sreću dati, Udu sreću, sve sitne devere, Zlu svekrvu, a svekra gorega; Setiće se, kom se protivila”. Prevod je bez smisla: „W dom wprowadzę swarliwe dziewerze, Złą teściową i gorszego teścia, Zaraz pycha zniży się niewieścia, Przyjdzie skarżyć o swojej żałobie: Jasnej gwiazdzie, księżycowi, tobie” (329; „u kuću ću joj dovesti svađalice devere, zlu svekrvu i gorega svekra, i odmah će nestati ženskog ponosa; doći će se tužiti na svoju nevolju: jasnoj zvezdi, mesecu, tebi”). Slična samovolja je i u prevodu treće pesme.
U krakovskoj i lavovskoj oblasti imamo dva prevodioca, ali manjeg značenja. Prvi od njih jeste Edvard Fran. Matejko (rodio se u Krakovu, 1828, umro u Beču, 1872), brat velikog slikara Jana Matejka. Radio je kao bibliotekar u Jagjelonskoj biblioteci u Krakovu te je napisao njenu istoriju. Bavio se i slavistikom; preveo je na poljski Palackog Istoriju Češke, a prevodio je i naše narodne pesme. Ali, nažalost, to nisu bile pesme iz Vukove zbirke, nego iz knjige koju je skupio Aca Popović, a izdala „Jugoslavjanska mladež” u „zlatnome Pragu”, 1852, pod naslovom „Srbske narodne pjesme, sa prevodom českijem, a od časti poljskijem” (str. 216, ćirilicom). Kako nas sam „skupitelj” Aca Popović obaveštava, pesme imaju ovakvo poreklo: on je dosta raznih pesama čuo od nekih sremskih pevača i zapisao ih, jer su još bile „netištene”. Idući u Prag, dade ih u Beču Vuku, ali ovome „ne biše po ćudi” (jer je on imao bolje varijante od njih). Ali „jugoslavjanska mladež namerila je da ih izda u korist podizanja Narodnog diva dla. Pesama ima osam, i to junačkih; pored našeg teksta ima i češki prevod od Manojla Tonera, a za dve i poljski prevod od Franje Matejka.
Pesme koje je Matejko preveo ove su: 1) Ryszlianin Wuk i doża wenecki, (str. 196—209, orig., 106), 2) Hajduk Nowak i trzysta Turków (200—213; orig., 44). — Zatim je u časopisu Biblioteka Warszawska (1857, I sv. 735—750; II, 372—350) štampao pod pseudonimom Edward Brzetysław prevod tih i ostalih pesama iz gornje zbirke. U uvodnoj reči spominje da su mu još g. 1852 bile poznate u rukopisu te pesme i onda je štampao dve. Odlučio je da ih sada štampa, jer su u poljskoj javnosti poznate samo pesme iz Vukove zbirke a zaslužuju i ove da budu upoznate. Prevedene pesme jesu ove (ne navodim gornjih): 3) Królewicz Marko w Karaokanie; 4) Ożenienie Jakszycza Dymitra; 5) Jankowicz Stojan i Śmiljanicz Ilija; 6) Hajduk Nowak i dziewczyna; 7) Mijat Hajduk i Komnen Chorąży i 8) Smail-aga i wladyka czarnogórski.
Već iz činjenice što Vuk nije hteo štampati te pesme proizlazi da njihova vrednost nije velika; to ne bi bilo teško dokazati i navođenjem primera. Ali time bih skrenuo s puta. Mogu samo reći da je Matejko, slično kao i docnije Feldmanovski, bez pouzdanog putokaza i vodiča, izabrao ono što je slabije, iako mu je zbirka Vukova mogla dati nesravnjivo lepših pesama, i to neprevedenih na poljski jezik. Pesme su pune neestetskih i neetičkih momenata (neprirodnosti, bezdušnih umorstava, pljačkanja i sl.), te je sve dato, kako bi rekao Gete, „in scythisch höchst barbarischer Weise” 2). Aca Popović učinio nam je slabu uslugu htejući nas reprezentovati pred Česima tim pesmama, a Matejko prevodeći ih na poljski.
Matejko je relativno dobro prevodio, i još s nešto više truda, s nešto više pametnih uputstava i s dobrim vođom, mogao je postati dobar posrednik između narodne pesme naše i poljske javnosti. Ali toga svega nije bilo, i značaj Matejkov ostao je mali i nepoznat.
Kad se čitaju prevodi Matejkovi najpre udara u oči neveština Matejkova u versifikaciji: „Ile jest na górze jodeł, Tek ja junak rozpoznaję.” (211; „koliko je na gori jela, tako ja, junak, raspoznajem”); tu su osmerci, a u originalu su (46) dosta dobri deseterci. — Ili ovaj stih: „Tutaj Wuk stanął” (20; orig. 120: „Tu se Vuče bio ustavio”). — Posle toga ne treba naročitim primerima dokazivati da prevodi i inače s metričke strane nisu dobri, da ima nepravilnih odmora itd.
Pogrešaka u smislu nema mnogo, ali ipak evo nekoliko slučajeva. Kad su se ugledali Rišnjanin Vuk i Bogatić Sava, „u medna se usta poljubiše” (130) = „Przy miodzie się w usta całowali” (208; „pri medovini se u usta poljubiše”). — Kralj mletački „za junačko upitô ih zdravlje” (112) = „O wojenny wypytuje żywot” (200; „za vojni ih život pita”). — „Dobio sam oba tvoja sina” (122) = „Zabiję sam obu twoich synów” (204; „ubiću sam oba tvoja sina”). — „Novak viče, a Radivoj sječe, Djete Gruja na gomilu slaže, Tatomire kladiće preskače” (50) = „Nowak bije — a Radziwoj siecze, Młodzian Grujo na gromadę wpada, A Tatomir hurmę przeskakuje” (213; „Novak bije, a Radivoj seče; mladić Grujo na gomilu napada, a Tatomir je preskače”). U tom prevodu ima nešto netačnosti.
Kad se tome doda još tri do četiri ispuštena stiha, onda su to gotovo sve greške iz dve navedene pesme; po njima se može prosuđivati i prevod ostalih. Ne treba samo zaboraviti da za nas nije važno samo pitanje kako je prevedeno, nego i šta je prevedeno. A na ovo drugo, Matejko je slabo, vrlo slabo odgovorio.
Na ovom mestu spomenuću još jedan prevod Hasanaginice, koji je štampan u Dzienniku Literackom, Lwów, 1853, 355, pod naslovom: Żona Agi Hasan-Agi, pod šifrom: Wikt z Baw. To je (grof) Viktor Bavorovski (1826—94), prevodilac Šilera, Getea, Birgera i dr. Njegov prevod je slikovan, u jedanaestercu. Stihova ima 98, u Getea 91. Navodim Geteov prevod zato, što nema sumnje da je to prevod Geteova prevoda (Burjan misli 3) da je Bavorovski zagledao i u prevod Zaljeskog, Mickjeviča [tj. Vrotnovskog!], Norvida, a i Brođinjskog, u šta se može sumnjati). Ilustracije radi, evo primera: Vuk: „Kad to čula Hasanaginica, Bjelim licem u zemlju ud’rila, Uput se je s dušom rastavila, Od žalosti gledajuć’ sirote”. Bavorovski prevodi ovako: „Na wskroś przejęta tym srogim rozkazem, Na zimny marmur padła zimnnym głazem, A duch uleciał, pękło serce matki, Kiedy ją własne porzucały dziatki” („Sva obuzeta tom okrutnom naredbom, pala je ledena lica na ledeni mramor, a duša je odletela puklo je srce majčino kad je videla da su je vlastita deca odbacila”). Gete: „Wie das hörte die Gemahlin Asans, Stürzt sie bleich den Boden schülternd nieder; Und die Seel' entfloh dem bangen Busen, Als sie ihre Kinder, vor sich fliehn sah”.
Time sam, uglavnom, nabrojio gotovo sve prevode narodnih pesama do 50-tih godina. Istina, ostalo je nespomenuto još nekoliko prevoda u danas vrlo teško pristupačnim časopisima (u varšavskim bibliotekama nisam ih našao): Marzanna (godišnjak), Wrocław, 1834; Dniestrzanka, Lwów, 1841; Wiosennik, Wiedeń, 1843; Rozmaitości Lwowskie, 1856. Ali ti prevodi imali bi za nas samo statistički značaj; kako prevodioci, tako i sami časopisi, danas su bez ikakvog književno-istorijskog značaja.
Posle 50-tih godina imamo također nekoliko nevažnih i slučajnih prevodilaca u časopisima, koji su prepevali pojedine pesme, danas bez većeg interesa: neki A. G. prevodi Bracia i siostra u časopisu Pismo Zbiorowe, Petersburg, 1859, II, 303. Prevod je slikovan i razvodnjen, a kao uzor služio je, kako izgleda, prevod Zmorskog (zaključujem to na osnovu nekoliko zajedničkih pogrešaka). Zatim, neki J. K. Turski prevodi u časopisu Niewiasta, 1862, 123, pesmu pod naslovom: Przeczucie. Sudeći po sadržaju, mislim da to nije narodna pesma, iako je Kolođejčik u Bibliografiji navodi kao takvu. — Potom u istom časopisu, iste godine, str. 187, prevodi Stanjislava Kruljikovska nekoliko pesama, verovatno po Talfiji; pesme su ženske. — Posle toga, u časopisu Tygodnik Mód, 1865, br. 14 izišla je pesma Troskliwość kochanki pod pseudonimom Ljiljana. Pesma je, verovatno, prevedena prema nekom prevodu, jer je mnogo razvodnjena; to je Vukova pesma Pjevala bih, al’ ne mogu sama (I, 524). — Zatim, neki Tad. Ćešinjski, 1868, prepeva pesmu „Z serbskiego” u časopisu Tygodnik Ilustrowanny, 1868, 161. — Vredna je pažnje pesma Podział opieki, koju je preveo Adam Maševski: prevod je vrlo dobar (original Sveci blago dijele). — Slično kao što će posle uraditi A. Lange, tako je uradio i F. M. Ejsmont davši slobodan prepev iz naših narodnih motiva: Pieśń o Marku Królewiczu, Tygodnik Mód, 1876, 505. Sadržaj je sasvim proizvoljan. — Pomenuću ovde još i prevod pesnika Teofila Ljenartoviča (1870): Marko Królewic i Dymitr u knjizi Ze starych zbroić 4) (Marko Kraljević i Đemo Brđanin, II, 67). Prevod je slobodan: original je služio samo kao osnova, a dalje pesnik pušta maha svojoj uobrazilji. Na nekim mestima nije razumeo original, a dosta je stihova ispušteno. Druga pesma koju je preveo jeste Zgon Marka Królewca, 275 (II, 73), a treća Marko Królewic, 245. Imao sam, čitajući, utisak da je prevodio s nemačkog, jer piše „Swecin”, „Swecian” (Zvečan) itd.
***
1) Branko Vodnik: Stanko Vraz, 1909, 111.
2) M. Ćurčin: Das serb. Volkslied in der deut. Literatur, 137.
3) o. c., 89—90.
4) Rytmy Teofila Lenartowicza, Lwów, 1870.
Vaclav Aleksandar Maćejovski (Maciejowski; 1793—1883) bio je istoričar i pravnik. Studirao je u Krakovu, Breslavi, Berlinu i Getingenu. Na varšavskom liceju bio je profesor rimskog prava (do 1831). Posle ustanka dobio je katedru klasične literature na rimokatoličkoj akademiji, a posle je bio profesor Istorije slovenskih prava. Njegovo najvažnije delo jeste: Historya prawodawstw słowiańskih (Wa., 1832—1835 u 4 sveske; II izd. 1856—1865 u 6 svezaka), u kojem je pored poljskog i ruskog prava obrađeno također i češko, bugarsko, srpsko i hrvatsko pravo (neki delovi odatle bili su prevođeni i na naš jezik). Slabije mu je delo Piśmiennictwo polskie od czasów najdawniejszych aż do r. 1830 (Wa., 1851, u 3 sv.), iako zbog bibliografskog materijala ima izvesnu cenu. Što se tiče porekla Slovena, i on je „autohtonista”: izdao je jedan spis u kojem je dokazivao da su se Sloveni bavili ne samo zemljoradnjom nego i drugim zanimanjima: Hrvati u Dalmaciji bili su pastiri, Pomorani su se bavili trgovinom, Neretljani u Hercegovini bili su gusari. (Podaci iz: Wielka Encyklopedya Powszechna Ilustrowanna, cep. I, sv. XLV—XLVI, Wa., 1910, 150).
U knjizi „Piśmiennictwo polskie, od czasów najdawnieszych aż do roku 1830. Z rękopisów i druków zebrawszy, w obrazie literatury polskiej historycznie skreślonym przedstawił... „ (t. I, Wa., 1851, 814) na str. 172, govoreći o poljskoj narodnoj poeziji, dodirnuo je i naše narodne pesme (odeljak „Pieśni serbskie”, 172—8). Njegova razmatranja su površna, uzgredna, epizodična. Njegovi izvodi, po svom duhu, o značaju narodne poezije za srpski narod jako potsećaju na Mickjevičeva predavanja. Tako, na pr.: „Nekada moćan srpski narod, padnuvši pod tursko ropstvo [tu se poziva na Pamiętnike „Janczara Polaka”] zatvorio se u svojoj narodnosti kao puž u svojoj kućici, i otada je samo za nju živeo i disao njenom atmosferom”; u njoj je zatvorio svoju poeziju. Knjigu je naknadila „lutnia” (tj. gusle); „na njoj je ispevao svu svoju prošlost, obuhvativši i poganska i kršćanska vremena”. „U pesme je zatvarao svoju religiju, politički život, kuću, duhovni život, moral, pa čak i osetljivost; rečju, sve čime kao narod religiozno, pravno, moralno i valjano živi, čime održava svoju narodnost” (173).
Podatak njegov o tome da je Gete g. 1789 preveo Hasanaginicu netačan je, jer je Geteov prevod izašao g. 1788 u Herderovim Volkslieder 1) (i to bez potpisa Geteova); isto tako je netačno da je tada Gete izrazio želju da neko pokupi pesme i da ih izda 2). Netačno je i to da je Vuk to učinio tek 1824 g.; izdanje od 1841—1846 naziva „drugim” (174). Zatim kaže: „Kao nekada Gete, tako i ja vruće želim da se ko uskoro prihvati prevođenja tih pesama na poljski jezik: dosada ih, naime, imamo svega nekoliko, koje se nalaze prevedene po periodičnim časopisima. Teško je reći koliko bi takav rad doneo koristi, pa i doprineo razumevanju naše unutrašnje istorije (jer Srbin sve što je znao ispevao je u svojim pesmama, po čemu se u mnogom da objasniti život naših predaka sve do 16 veka), a i doprineo istoriji slovenske poezije”. Zatim pisac daje netačne i čudne ocene: u našoj narodnoj poeziji ima, po njemu, nadahnuća, politure („ogłada”), izraza („wyraz”), ali nema ni visoke mašte („wyobraźnia”) — ona je prosečna — ni one lepote koja se dobiva višom civilizacijom. Politura izaziva gađenje; izraz, tj. oblik, rečnik, stil, iako imaju dubine i uzvišenosti duha, često vređaju dobar ukus! Srpske pesme imaju ulogu rapsodija pre stvaranja Ilijade i Odiseje (Mickjevič!). Narodni pevači nisu uvek pogodili narodni ukus. Unutrašnja i vanjska kompozicija jeste homerovska, ali je završetak prost, seljački (zato što se pevač na kraju obraća slušaocima i kaže im da ne pitaju da li je sve tako bilo). Narod slovenski voli istorijske anahronizme; narodni pevači su intuitivno osetili, odgonetali umetnost, pa su izbegavali anahronizme, a onda je narod stao sam pevati. Doista, to je čudna teorija! Za dokaz koliko u pesmama ima anahronizama navodi sadržaj dveju pesama: Moskovski darovi i tursko uzdarje (Vuk, III, br. 15, str. 76) zajedno s varijantom te pesme o carici „Gospi Jelisavki”, i pesmu Tursko vojevanje na Beč (III, br. 8, str. 44). Pričajući sadržaj druge pesme, pokazuje nepoznavanje predmeta: on misli da „gospa ćesarica”, o kojoj je reč u pesmi, nije niko drugi no Marija Terezija (ona je vladala čitav vek kasnije). Pisac nije razumeo ni u čemu je bilo ono „rađanje sa zapada sunca” (stih 108) koje se pominje u pesmi; on misli da je vezir rekao da je to „naddunajskie wojsko” (prekodunavska vojska), a u stvari to je bila ruska (odnosno poljska) vojska (v. st. 88 i d). Već u prvoj pesmi pronalazi on neke anahronizme, ali u drugoj pesmi oni su mnogo teži. Kraljević Mihailo, koji je u pesmi oslobodio Beč i razbio tursku vojsku, jeste Poljak Koribut Višnjovecki (?). Narod je, međutim, načinio od Poljaka — ruskog kraljevića, jer „grčki obred, koji Srbi ispovedaju, ne dopušta da se u slovenstvu učini neki veliki čin od nekoga koji nije vernik te iste, tj. grčke crkve” (178). Mi tu stvar danas ne tumačimo samo konfesionalnim motivima, nego više socijalno-psihološkim i političkim: u prvobitnoj redakciji tih pesama umesto „kralja od Moskova” bio je, bez sumnje, kralj poljački (Jan Š Sobjeski); propadanje Poljske u 18 veku i snaženje Rusije imale su uticaja i na narodne aspiracije, a onda i na narodnu pesmu, što je sasvim razumljivo: osloboditelj ispod Turaka neće više biti poljski kralj, nego moskovski, a otuda onda i prekrštavanje pojedinih junaka (Mosković Jovan, Mihailo itd. 3). Iz toga proizlazi da je pesma morala dosta putovati po narodu, ali da je ispevana uskoro po turskom ratu i porazu pod Bečom (1683); Maćejovski pogrešno smatra da je ta pesma nedavno ispevana, jer misli da je bečka carica, koja piše pismo moskovskom kralju Mihailu, Marija Terezija. Kad bi to i bilo, onda je pesma putovanjem po narodu prerađena, ne iznova ispevana, a motiv o carici bio bi onda kasnije unesen. — Da li je u narodnoj pesmi bio uvek odeljen pojam Leha od Poljaka, kao što to apodiktički tvrdi Maćejovski, to je teško reći. — Što se u njoj govori o ženidbi sina moskovskog kralja s carevom kćeri, to se odnosi na vesti koje su se pronosile po Evropi o ženidbi Jakuba Sobjeskog, sina kraljeva, sa ćerkom cara Leopolda 4). Poslednja vest Maćejovskog netačna je, ali je karakteristična: „Davno su već Srbi imali (1756), kao i Rusi (1780), zbornike narodnih pesama” (179); ta vest, bez sumnje, odnosi se na prvo izdanje Kačićeva Razgovora ugodnoga..., koji je prvi put štampan u Mlecima 1756; znači, u XVIII i XIX veku bilo je Kačićevih knjiga u Poljskoj i postojala je tradicija o njima (sravni s time ono što je u uvodu rečeno o Ajgneru!).
To je, eto, mišljenje Maćejovskog o narodnim pesmama; kao što smo videli, ono je uticalo na prevodilački rad Zmorskog, „poljske Talfije”, i to je njegova jedina vrednost.
***
1) M. Ćurčin: Das serbische Volkslied in der deut. Literatur, 52. — Herder tu kaže: „Ich hoffe in der Zukunft derselben mehrere zu liefern” (o. c., 52).
2) Možda je to neko mutno sećanje na onu anegdotu koju Gete priča u članku Serbische Lieder: „Ja es ereignete sich der Fall, als man in Wien von einigen Serben verlangte, dergleichen Lieder zu dictiren, dass dieses Gesuch abgeschlagen wurde, weil die guten einfachen Menschen sich keinen Begrilf machen konnten, wie man ihre kunstlosen, im eigenen Vaterlande von gebildeten Männern verachteten Gesänge, einigermassen hochschätzen könne. Sie fürchteten vielmehr, dass man diese Naturlieder mit einer ausgebildeten deutschen Dichtkunst ungünstig zu vergleichen und dadurch den roheren Zustand ihren Nation spöttisch kund zu geben gedenke. Von dem Gegentheil und einer ernstl chen Absicht überzeugte man sie durch die Aufmerksamkeit der Deutschen auf jenen Klaggesang und mochte denn wohl auch durch gutes Betragen die längst Mitthei ung, obgleich nur einzeln, hin und wider erlangen” (Članak iz g. 1825, Goethes Werke, 41 Band, II Abteilung, Weimar, 1903, 149).
3) Kostantin Viskovatij: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej, v Praze, 1933, 146 i d.
4) Viskovati, o. c., 147—148.
Hjeronjim ili Jeronim Feldmanovski (Hieronim Feldmanowski) rodio se i umro u Poznanju (1823—1885), gde je bio stalni i dugogodišnji sekretar „Towarzystwa Przyjaciół Nauk”. Pisao je u stihu i prozi, većinom prevodeći sa slovenskih jezika, a i sa drugih; bavio se filološkim i bibliografskim pitanjima. Sarađivao je u više časopisa, a posebno je izdao: Drobnostki poetyczne (1861; to su prevodi iz Bajrona, Getea i Šilera), zatim Andersenova Improwizatora, neke bibliografske knjige itd. Za nas su od interesa dve njegove knjige: „Pieśni ilirskie, zebrał i po polsku wysłowił H. Feldmanowski, członek Tow. Przyj. Nauk”, Poznań, 1851, 16°, XVI+174, i druga knjiga: „Pieśni kroackie przełożył na język polski H. Feldmanowski”, Poznań, 1867, 8°, 96. Prva knjiga sadrži prevode umetničkih pesama, druga narodnih.
Vesti koje imam o Feldmanovskom dosta su mršave. Ne mogoh utvrditi na koji je način došao u kontakt s našim jezikom; činjenica je da je izdao dve knjige prevoda iz naše književnosti, koje su našim literarnim istoričarima bile slabo ili nisu gotovo nikako bile poznate. Ipak, sudeći po predgovoru njegove prve knjige, jasno je da je on dolazio u neposredan dodir s nekim „Srbima, Ilirima i Dalmatima”, kako on kaže, i da se začudio njihovu znanju poljske književnosti, čak i poljskog jezika. Obratno, po njemu, Poljaci su malo obavešteni o Južnim Slovenima i njihovoj literaturi, pa zbog toga smatra da je prvi korak uzajamnosti slovenskoj međusobno poznavanje, prvenstveno na osnovu književnosti. Poljaci su predodređeni da ponesu luču u toj apostolskoj misiji i da svuda potpaljuju vatru oduševljenja u širenju bratske ljubavi i duhovne zajednice s pobratimima. Književnost ima da bude spona među slovenskim narodima. Kao što se vidi, u Feldmanovskom imamo s jedne strane vernog pristašu Mickjevičevih mesijanističkih ideja, a s druge strane odjek Kolarova zahteva o uzajamnosti slovenskoj, koja će se postići putem književnosti. — U njegovoj prvoj, ilirskoj, knjizi nalaze se paralelno s originalima štampani prevodi Kukuljevićevih Slavjanki i drugih ilirskih davorija od Mihanovića, Sundečića, Kukuljevića, Vraza, Tordinca i drugih.
Pieśni kroackie prevodi su hrvatskih narodnih pesama, koje je sabrao i izdao Kukuljević u knjizi: „Pěsme Ivana Kukuljevića Sakcinskog. S dodatkom narodnih pěsamah puka hàrvatskoga” u Različitim dělima, knj. VI, Zagreb, 1847. U predgovoru prevodilac daje najnužnije podatke, geografske i literarne, o Hrvatskoj i Hrvatima, a zatim citira onaj deo Kukuljevićeva predgovora u kome ovaj govori o motivima koji su ga naveli da skuplja pesme puka koji stanuje „u sredini naroda svoga ilirskoga”. Kukuljević je, naime, smatrao da je i posle Vuka, koji je objavio pesme „puka našeg sàrbskog ili dolnjo ilirskog”, i posle Milutinovićevih crnogorskih i Vrazovih „gornjo ilirskih” pesama, preostalo još dosta neobjavljenih pesama, a to su pesme hrvatskoga puka koji živi „kraj mora jadranskoga i tamo kraj rěkah Kupe, Save, Drave, Mure, Taje, Lajte i Morave, u dàržavi hàrvatskoj, ugarskoj i austrianskoj”, te koje bi trebalo pobeležiti i štampati. Te su pesme, po njemu, naročito interesantne s mitološke strane, jer su one sačuvale dosta „starodavnih uspomenah od poganskih još vremenah” (124). U njegovoj knjizi ima pesama na sva tri narečja: na štokavskom, čakavskom i kajkavskom; svega ih ima 114. Kukuljević je inače pobeležio oko 400 pesama; neke su upotrebljene za zbornik Matice hrvatske, ali samo dve su štampane, a nekoliko desetina pesama navedene su kao varijante (u dodatku). Iz toga se već vidi da su te pesme, posle Vukovih i Matičinih zbornika, danas bez većeg interesa, neznane i zaboravljene, jer se za većinu njih nalaze u drugim zbirkama lepše varijante. Junačkih pesama ovde je samo nekoliko, a u većini su ženske pesme, naročito ljubavne, pa onda vojničke, obredne u religiozne. Njihov jezik nema u sebi čistoće narodnog govora. Pevači od kojih su beležene pesme nisu bili dobri, jer u njihovim pesmama često nedostaje pravi smisao i motivacija događaja. Zbog svega toga, Kukuljevićeve pesme (narodne) imaju danas vrlo malo književnog, etnografskog i jezičnog interesa, te nisu zasluživale da budu prevođene s ciljem da reprezentuju hrvatsku narodnu poeziju. Toga radi, trud Feldmanovskog već je, tako reći, a priori morao ostati jalov, bez odjeka i priznanja.
U Kukuljevićevoj knjizi pesme su podeljene prema dijalektima; u poljskom prevodu otpale su te dijalekatske razlike, pa je prevodilac podelio pesme prema vrstama: 1) obredne, 2) religiozne, 3) „bohaterskie czyli junackie”, i 4) ljubavne. Obredne pesme su u čast boginje Hele, zatim ladarske pesme; i dr.1). Religiozne pesme su u čast Device Marije i Isusa Hrista. Nedovoljno poznavanje predmeta pokazuje prevodilac u trećem odeljku, kamo je uvrstio mnoge pesme koje ne pripadaju ovamo, iako kaže da među njima nema onako dugih i savršenih pesama kao što su „srpske, češke i ruske” i da u njima nema slika bitaka i znatnih ličnosti, „ali ima mnogo draži i života, uopće mnogo znakova istinske poezije” (28). Kao najstariji ostatak junačkih pesama stavlja odlomak pod naslovom Junak ide na jelensko polje, za koji kaže (prema Kukuljeviću) da je to pesma stara 600 godina (Kukuljević, o. c., 232); u stvari, to je ženska dvanaesteračka pesma. Posle dve junačke (o Kraljeviću Marku i sestriću Sekuli, i o poslednjem Frankopanu i banu Zrinjskom) dolazi nekoliko pesama koje sadrže gorke „žalbe na težinu vojničkog života”, te su pune čežnje za domom, pa ih zato i naziva „trenami junackiemi” (junačke elegije). Ali i to su, u stvari, ženske ili muško-ženske pesme: Umirajući junak (tako u Kukuljevića), Tri tuge junaka itd. Onda dolazi nekoliko pesama koje nisu „bohaterskie”, „nego su vojničke”, u kojima „se živo slika nezadovoljstvo nateranih vojnika što moraju da nose oružje”; to su pesme s elementima građanske lirike. Feldmanovski je još kao junačke pesme označio nekoliko pesama koje sadrže „samo scene iz svagdašnjeg života” i „ustępy z dziejów serca” („odlomke iz istorije srca”), a to zato, što su „junaci [heroji] u njima glavne ličnosti”. Stvarno, junačkim pesmama mogle bi se tu nazvati samo dve, i to: Ban Zrinjanin i kćer caričina (142) i Sužanj Asan-aga i njegova ljuba (158); pa i one dolaze u obzir samo „cum grano salis”, a ostalih pet navedenih pesama jesu ženske (jedna je čak svatovska). Ta deoba pesama Feldmanovskog potpuno je promašena; junačkih pesama u celoj njegovoj knjižici ima svega 4 od 14 koliko je on naveo! — Četvrti odeljak je najveći (ima 42 pesme): u njemu se nalaze ljubavne i različne druge pesme. — Svega je prevedena 81 pesma: 4 junačke, a ostale su religiozne, mitološke, ljubavne, slepačke (prema Vukovu načinu deobe).
Feldmanovski se trudio da njegov prevod bude što bolji, pa u predgovoru kaže da je prevod „najverniji, gotovo bukvalan; ritam originala svuda je sačuvan, stihovi su neslikovani, kao i u originalu” (6). Ipak je imao dosta teškoća s dijalekatskim i stranim rečima, koje dolaze u pesmama, a naročito s turskim (tuži se i na nedostatak rečnika, u kojima bi mogao naći nepoznate reči). Zbog toga se dogodilo da je pogrešno preveo neke dijalekatske reči: „poška” (puška) nije „pasek” (pojas, 35); „robčec” (rubac) nije „sukieneczka” (haljinica); „jočko” (otac) nije „kochanek” (dragan); „snešica” nije „oblubiennica” (ljubavnica), nego snaša, snaha itd. U dodanom rečniku nekih stranih reči označio je kao tursku reč „orsag” (mađarski država), a kao neslovenskog porekla označuje reči: „jedriti”, „šura”, „šaka”, „grana”; „bljutav” po njemu znači crven, krvav, a dolazi od nemačkog „blutig”! itd. Kao što se vidi, lingvističko znanje Feldmanovskog nije bilo uvek pouzdano, ali u celini uzevši, Feldmanovski se vrlo dobro snašao u trima dijalektima stranog mu jezika. Na kraju svojih prevoda dodao je odlomke pesama u sva tri dijalekta, a zatim je preveo dve imitacije narodnih pesama: Milosz Kabiłowicz 2) i „poemat romantyczny” Łusin zdrój od Kukuljevića.
Za opću ilustraciju prevođenja evo nekoliko stihova pesme Poslednji Frankopan i Zrinjski: „Sanjak sanja Zrinski gospodine U Karlovcu gradu bijelome, Da je žarko sunce pomrknulo, Da je jasan misec potamnijo, Da je danica na zemlju panula...” (169). Prevod: „Sen się przyśnił Zriniskiemu panu Na Karlowcu, grodzie bielejącym, Że się żartkie słoneczko zaćmiło, Że się jasny miesiąc ćmą zasłonił, Że jutrzenka na ziemię upadła...” (32; „san je usnuo gospodin Zrinjski, u Karlovcu, gradu belome, da je brzo sunašce potamnilo, da se jasni mesec tamom prekrio, da je jutarnja zvezda na zemlju pala...”). Smisao je dobro dat, metrički je također dobro; manja je pak pogreška u trećem stihu, jer „żartki” u poljskom znači „brz, hitar”; a ne „žârki”, a u 4 stihu imamo arhaizam „miesiąc” (mesec u godini) mesto „księżyc”, no to nije pogreška.
Iako, dakle, Feldmanovski nije savršeno znao naš jezik, ipak ga je znao toliko da je s uspehom obavio posao kojega se latio; žaliti samo treba što on svoju delatnost nije uputio u celishodnijem pravcu, na pravo i najbogatije vrelo narodne poezije, na zbirke Vukove. Jer Feldmanovski je imao uslova za dobrog prevodioca: pored znanja jezika, imao je savesnosti i lakoću versifikacije. Kao što će se niže videti, ni vrlo talentovani prevodilac, kao što je to bio Kopernjicki, nije pored sveg nastojanja prevodio besprekorno; to se isto može reći i za ovog prevodioca. Na mnogo mesta bespogrešno su prevedene cele pesme, ali na nekoliko mesta ima pogrešno uhvaćena smisla i uopće loše prevedenih stihova. Evo primera. U Kukuljevića na str. 256 imamo pesmu Na Ivanjski kres: „Stoji nam pole širökö Lado je Lado lepi hlad! [Ponavlja se iza svakog stiha.] Jeli so v gradu gâspadâ V gradu so v gradu gâspadâ Dä bi jim Ježuš zdrâvje dal Blažena deva Marija”. Feldmanovski je ovo „jeli” pogrešno shvatio misleći da su to „jéle”, pa imamo zato bez smisla: „Jodły są z grodu pańskiego Z grodu są z grodu pańskiego Oby im Jezus zdrowie dał” („Jele su s grada gospodskoga, s grada su, grada gospodskoga, neka im Isus zdravlje dâ”; 9); kome zdravlje? Jelama? Gospodi? — Ni u ovoj ladarskoj pesmi za zdravlje gospode nije nađen pravi subjekt: „Za gospodu dobro zdravje Bog nam živi tu gospodu Tu gospodu vu tom gradu!” (Kukuljević, 252) = „Gospodyni dobre zdrowie! Bóg niech żywi gospodynią Gospodynią tej zagrody!” (12) = „Gospodarici dobro zdravje! Bog neka živi gospodaricu, gospodaricu toga dvora”. — I tu je dato sasvim drugo nego u originalu: u pesmi se prikazuje kako na sudu na nebu sv. Mihailo meri grešnu dušu, ali nikako je ne može izmeriti, jer ona dršće; sudija govori majci Božjoj da ne može pomoći grešnoj duši: „Ozdi vragi jako stoje, I goruče brane voze, A z tem dušu preplašuju” (191) = „Każdą razą skoro stanę I gorliwie oną ważę, Dusza tak się tem przestrasza” (26; „svaki put, čim stanem da je savesno (gorljivo) merim, duša se od toga tako prestraši”) 3). Ranije nešto govori Ježuš da ne može oprostiti duši, jer na zemlji nije gledala na oltare, „neg na svoje lepše pare”; zatim, nije gledala „njegove pelde” (slike; 189). Feldmanovski to prevodi ovako: prvo „Lecz na piękne swoje lube” (24; „nego na svoje lepe dragane”); drugo: „Nie spojrzała na me ciało” (25; „nije pogledala na moje telo”).
U pesmi Marko Kraljević i netjak Sekula prevedena su pogrešno dva do tri mesta. Evo ih: Sekula odgovara Marku kad mu je ovaj rekao da mu se ukloni s puta ili pokloni: „Nisam kurva da ti se uklanjam, Neg sam junak da se pogledamo” (134) = „Ja nie dziewka, iżbym ci się kłaniał, Lecz sam rycerz, jak to obaczymy” (30; „ja nisam devojčura da ti se klanjam, nego sam vitez, kako ćemo to videti”); smisao je, dakle, sasvim izvrnut. — Kasnije ćemo videti da ni Markove reči upućene njemu nisu dobro prevedene. Kad se zametnuo megdan, i kad je Ture (Sekula) triput Marka „lasno udarilo”, „mahom s’ Marko po konju polaže” (134) = „Moslem z Markiem konno z sobą walczą” (30; „Musliman i Marko bore se na konjima”)! Niže ćemo se sresti s nekim drugim pogreškama iz prevoda te pesme. — U pesmi Poslednji Frankopan i Zrinjski priča se kako je banu Nadaždiju, u čijim su dvorima ban Zrinjski i knez Jure Tržaški, došlo pismo iz Beča: „Ki ufati dva mijla brajena, Ban Zrinskoga i knez Tržaškoga, Ter jih pelja k Beču bijelomu, Da će prvi do njega [cara!] siditi, I s gospodom rujno piti vino” (171). Feldmanovski je to pogrešno shvatio: list u njega kaže Nadaždiju ovako: „Vu pochwycił obu miłych braci, Terżackiego i bana Zrinskiego, I przywiódł ich do Biecza białego. Ale oni pierwej z nim siedzieli, Z gospodarzem złote pili wino” (34. — „Da uhvati oba mila brata, Tržačkoga i bana Zrinjskoga, i dovede ih u beli Beč. Ali su oni prvo s njime sedeli, s domaćinom pili zlatno vino”), tj. Nadaždi je, po Feldmanovskom, dobio naređenje da ih uhvati i dovede u Beč, ali to nije učinio zato što nije hteo povrediti zakon gostoprimstva. — Na str. 230 imamo ove stihove: „Došlo na me pismo Vut gizdavi Prilog, Vut gizdavi Prilog Priločkomu sudcu, Priločkomu sudcu Mladom rivtaru”. U Feldmanovskog: „Przyszło nam pisanie Z pysznego Przyłogu, Z pysznego Przyłogu Przyłogskiemu sądu, Przez sędzię z Przyłogu Młodego sędziego” (40. — „Došlo nam je pismo iz lepoga Priloga, iz lepoga Priloga, priloškomu sudu, preko sudije iz Priloga, mladoga sudije”). Prevodilac nije shvatio ni kome je došlo pismo, ni odakle je došlo; zamenjuje reči „sudac” i „sud”. — Slična pogreška je i ovde: „Mladi Vide s vojske ide” (156) = „Młody Dawid z wojskiem idzie” (45; „mladi David ide s vojskom”); tu je pogrešno shvaćena konstrukcija. — Mehmed-pašinica, prevarena kukanjem materinim, dolazi da obiđe tobože mrtvog joj sina Selima Carevića pa mu tiho govori: „Aj Selime, moja dušo draga! Kad te nisam živa nagledala Xoću te se mrtva naljubiti!” (150). Feldmanovski: „Kiedy ciebie nie widzę żywego, Niechaj jeszcze ukocham martwego!” (53; „kad te ne vidim živog, neka te se još mrtva naljubim”). — „Pisan jelen” moli Boga da mu da zlatne rogove: „Da bom mogel černu gâpy, Černu gâpy prevernoti, Da bom videl pod Karlovec” (223) = „Bym mógł przez te ciemne bory Przez te ciemne przebiedz bory I zobaczyć pod Karlowiec” (68; „da bih mogao preleteti preko tih tamnih šuma, preko tih tamnih šuma i videti pod Karlovac”). Još jedan primer: devojka govori kako je ruža dok nema muža; kad dobije muža, „rože pogubila”, a kad dobi dete, „cvetje pogubila” (216). U Feldmanovskog: „Samam piękna róża, Alić nie mam męża” (76; „sama sam lepa ruža, ali nemam muža”). Pa kad je „męża ułowiła” i „dzieciątko złowiła” („detešce ulovila”), onda je „róże pogubiła” (76). Ovaj primer spada gotovo već među drugu vrstu pogrešaka Feldmanovskog, tj. takve greške gde je hotimično promenjen tekst, zato što je prevodilac smatrao da ne odgovara logici. Takvih grešaka ima desetak, a tiču se većinom ublažavanja hiperbola.
Kad su se sreli Marko i sestrić mu Sekula, udariše se konji njihovi prsima, a oni sami „čelima junačkima”: „A junakom ništa nebielo, Na čelo im koža popucala” (133). Da bi otklonio tu protivrečnost i nelogičnost, Feldmanovski prevodi: „Na czoła im włosy pospadały” (30; „na čelo im vlasi popadale”). — Kad Ture izjavi da ima „vujka” Kraljevića Marka, Marko mu reče: „Evo vujka da bi ga nebilo! Ti si vujku pleća razvalio...” (134). Prevodilac nije znao za tu osobinu preterivanja u narodnoj pesmi, ili mu se ona nije svidela, pa ju je otklanjao: „Otóż wuja wnetby już nie było! Byś wujowi był plecy rozplatał” (31); to znači, zamalo bi mu nestalo ujaka, jer bi mu razbio pleća; kondicional umesto perfekta. Marko se rasrdi kad mu Sekula reče da neće da se ženi pa izvuče „sablju miserkinju”, koju su kovala „tri kovača, tri godine dana” (135). Prevodiocu se to učinilo predugo, pa on prevodi: „Trzej kowacze, przez trzy białe doby” (32; „tri kovača za tri bela dana”). — U pesmi Ban Zrinjanin i kćer caričina paša moli Boga da mu da dâ ulovi Zrinjanina Bana „i njegova mlada Terežiana” (42). Verovatno se ovde misli na kneza tržačkoga; Kukuljević je u nedoumici stavio upitnik. Feldmanovski je od toga lica načinio žensko: „I młodziuchną jego Tereżjankę” (42; „i mlađahnu njegovu Terezijanku). — Ova mu se antiteza učinila neprirodna: „Luda bila ćerka caričina, Luda bila, mudro govorila: Mi idemo do Sofie grada” (144) = „Mądra była córka sultanowej, Mądra była, mądrze zagadała: My jedziemy ze Zofii grodu” (43; „mudra bila caričina kći, mudra bila, još mudrije govorila: ,Mi se vozimo od Sofije grada’”). U poslednjem stihu ni konstrukcija predloga s imenicom nije dobro prevedena.
Kukuljević je pogrešno dao naslov pesmi na str. 149: Carević Selim i kći Mehmed paše, jer se, po mome mišljenju, tu ne radi o kćeri pašinoj, nego o ženi njegovoj, kao što se to vidi iz pesme, u kojoj se nigde ne pominje kći, nego se svuda kaže Mehmed pasinica. Tako, na pr.: „Razboli se Selim careviću, Za komsiom Mehmed pasinicom” (sic! 149). Feldmanovski je grešeći pošao još dalje, umećući u tekst reč: „córka”: „Rozbolał się Selim sułtanowicz Za sąsiadką, Mehmed-paszy córką” (52; razboleo se Selim sultanović za komšinicom, kćerkom Mehmed-pašinom”). Da bi greška bila još veća, izraz „Mehmed pasinić” (tj. paša) prevodi s „Mehmed-paszynica” (54), a sasvim jasan stih: „Gospodine Mehmed pasiniću” (151) preveo je ovako : „Gospodynio, Mehmed paszynico!” („Gospodarice,...”).
To su, uglavnom, svi događaji kad je Feldmanovski netačno interpretovao tekst, što je, kad se uporedi s drugim prevodiocima, vrlo povoljno i dobro. U celini se može reći da je on i u drugim stvarima vrlo malo grešio. Na dva mesta našao sam promenjenu vrstu rečenice, i zbog toga nije tačno reprodukovan tekst. Marko Kraljević govori mladom Turetu: „Nudar mi se iz puta ukloni, Ukloni se jel mi se pokloni” (133). U Feldmanovskog je ta imperativna rečenica pretvorena u upitnu: „Czemuś mi się w drodze nie ukłonił? Nie ukłonił albo nie pokłonił?” (30. — „Zašto mi se nisi uklonio? Uklonio ili poklonio?”). — Slično je i ovde: sužanj Asan-aga moli Jozef-generala da ga na reč pusti iz tamnice: „Jer mi moja na umoru majka” (159) = „Czy mi moja nie umarła matka” (47; „da li mi je umrla mati?”).
Nekoliko puta se dogodilo da je promenjen broj ili lice, te je to donekle uticalo na promenu smisla. Tako, na pr., Marko spremajući se na Jelensko Polje govori konju, kojeg potkiva, da mirno stoji, i to zato što će ga nositi: „Gda pod Jelič pojdem, po jelinskom polju Tam bodo gledele jelinske divojke” (232) = „Gdy pod Jelicz pójdziem, po jelickiem polu Będziemy patrzeli jeleńskich dzieweczek” (29; „kad pođemo pod Jelič, gledaćemo po Jeličkom Polju jelenske devojke”). Tu je, dakle, promenjen broj (u prvom stihu), i lice (u drugom). — Ovo je slobodno prevedeno: „Donesel je [soko] sivo perje Do čarne zemlje” (198) = „Zaniosły go siwe pióra Do czarnej ziemi” (69; „donelo ga sivo perje na crnu zemlju”).
Ispuštenih stihova našao sam svega na dva tri mesta, a umetnutih nema. Pored sve savesnosti, izmaklo se pažnji prevodiočevoj 6 stihova. Na prvom mestu radi se o tri stiha koja se ponavljaju (9—11 na str. 156). Drugo mesto je teško prevodivo i razumljivo: treća kći, na pitanje kako joj je, odgovara majci: „V sredi hiže Tanjček na pleči bobanjček, Pragi preskakalci, zvezde prebrajalci. Pod očima zdenček, na pleči dervocep” (205). Prva dva stiha su kojekako i prevedena, a treći nije. — Na trećem mestu radi se opet o jednom stihu koji se ponavlja (prvi stih na str. 165), a na četvrtom, u nedovršenoj pesmi Mara kraj Dunava (240), o dva poslednja stiha koje prevodilac, svakako, nije mogao razumeti. Na dva mesta našao sam ispuštenu reč, koja je dosta uticajna na smisao teksta. Devojka u pesmi Bolje sunce nego mesec (205) kaže da joj „zlati ključar” nosi zlatnu rosu „raj kovaču” (205). U Feldmanovskog nema te oznake „raj” (rajski; = 63).
Ovome što je gore rečeno treba dodati da je Feldmanovski učinio još nekoliko pogrešaka zaveden prividnom sličnošću naših i poljskih reči. Ostavljajući po strani to što on upotrebljava reči „wróg” (= neprijatelj) i „junak” (jak, smion mladić ili vojnik), u značenju koje one imaju u našem jeziku, a to je značenje neobično ili drugoredno za poljski jezik (junak = bohater), preostaje još nekoliko reči koje treba pri svestranoj analizi navesti. Susedi govore Zrinjaninu banu: „Juče smo ti ljubu zakopali” (144) = „Jużeśmy twą lubą pogrzebali” (44; „već smo ti dragu — ne ženu! — sahranili”); tu imamo dve greške. — „Boraj Tebi, neznani delijo!” (159) = „Bądz pozdrowion, nieznany rycerzu!” (48; „pozdravljen budi, neznani viteže!”); tu je eufemizam „boraj” (umesto „Boga ti!” ili „Bog s tobom!”) preveden po smislu s „budi pozdravljen”. — Ako se u našem jeziku može reći (u dijalektu) „neženjene mome” (166; mesto „neudate”), ono se u književnom jeziku poljskom ne može reći: „dziewki nieżenione” 4) (49). Pogrešno je i ovo: devojka piše mladom junaku: „Ja si ga pak pojdem dvakrat za lepšega, Dvakrat za lepšega, trikrat za dragšega” (222) = „A ja sobie pójdę za dwakroć lepszego, Za dwakroć lepszego, za dwakroć droższego” (57; „a ja ću poći za dvaput boljega, za dvaput boljeg, za dvaput milijega”); tu je pogreška u homonimici.
Dodavši još da se Feldmanovski mnogo starao oko toga da bi metrički dao potpunu sliku originala, tj. dao metar, rime, strofe i dr., sve što je osobeno gornjim pesmama, može se dati ovakav zaključak o vrednosti njegovih prevoda narodnih pesama: knjiga Feldmanovskog pokazuje da treba da žalimo, kao što je već rečeno, što se on nije poduhvatio korisnijeg, zahvalnijeg posla: što nije prevodio odande gde se nalazi, da tako rečem, biser naše narodne poezije, tj. iz Vukovih knjiga (Matica hrvatska tada još nije počela izdavati svoje zbornike). Ovako je njegov trud ostao nepoznat i nepriznat, nekoristan i bez ikakva stvarna odjeka i uticaja, zaboravljen kao što je zaboravljen i njegov original.
***
1) U prva dva odeljka nisu u prevodu neke pesme navedene cele, nego su dati samo odlomci.
2) Original te pesme nije mi poznat; možda je Feldmanovski sam ispevao tu imitaciju?
3) O vragovima koji straše dušu nema ni pomena.
4) To je upravo serbokroatizam; tačnije, „niezamężne”, kad bi valjalo, trebalo bi reći: „nieżonate”, „nie-żenne”.
Biografija Kopernjickog. — Bibliografija prevoda. — Upoređenje prevoda Kopernjickog s prevodima Zaljeskog i Zmorskog. — Analiza prevoda. — Zaključak.
Izidor Kopernjicki (Izydor Kopernicki) bio je jedan od najistaknutijih poljskih antropologa prošloga stoleća (rodio se 15-IV 1825). Medicinski fakultet svršio je u Kijevu g. 1849, a zatim je služio kao vojni lekar, pa onda kao prosektor anatomije na kijevskom Univerzitetu. Tada počinje njegov naučni antropološki rad, koji će u emigraciji u Parizu (posle pada ustanka od 1863—1864) dobiti punu širinu. U junu g. 1864 dolazi u Srbiju, a posle 4 meseca vidimo ga u Bukureštu, gde stvara anatomski laboratorij. God. 1876 postaje docent antropologije u Krakovu, ali za njegov naučni rad nije bilo dovoljno razumevanja, te ga materijalne neprilike prisiljavaju na vršenje lekarske prakse, zbog čega je g. 1884 zatražio premeštaj za lekara u Hercegovinu, ali tamo ipak nije otišao. G. 1886 postaje vanredni profesor antropologije. Stalno boreći se s materijalnim neprilikama, umro je g. 1891 u lečilištu Glajhenbergu. — Njegovi radovi dotiču se poglavito uporedne anatomije i antropologije; veliku naklonost posvećuje i etnologiji, i kao rezultat toga imamo prevode naših narodnih pesama 1). O nama je pisao u časopisu Wisła, 1886, referišući o radovima bečkog antropologa i etnologa d-ra F. Krausa i o njegovu skupljanju narodnih pesama u Bosni; pre toga pisao je o srpskim tipovima, o pogrebima kod Srba i narodnim običajima uz njih. Na svaki način, Kopernjicki nije bio književnik „po pozivu”, kao što su to bili raniji prevodioci; prevodi su mu mogli biti samo uzgrednim poslom, te se njima nije mogao sistematski baviti. Pa ipak, oni svojim kvalitetom premašuju sve dotadašnje prevode naših narodnih pesama u poljskoj književnosti te znatno otskaču od njih. Videće se to odmah.
Prvi štampani prevod Kopernjickog imamo u g. 1888 u časopisu Ateneum (III, 426): to je pesma Ban Strahinicz. Ona ima uvod u kome se spominju prevodi Zmorskog i Zaljeskog, za koje kaže da su prevodili lepo, ali preslobodno. Zmorskom je zamerio izbor pesama; tako, kaže, nije preveo pored Bolana Dojčina i Bana Strahinjića pesmu Sestra Leke kapetana, što nije tačno. Sam je nastojao da najvernije prevodi. Ovaj prevod trebalo bi da bude poticaj za druge da bi se zainteresovali za zaboravljenu literaturu srpsku i da bi Poljaci dobili opet jednog dobrog prevodioca 2). Kao što se vidi, 80-tih godina interes za naše pesme bio je dosta oslabio, što je, kako je u uvodu rečeno, razumljivo s obzirom na novi, pozitivistički duh vremena.
Posle gornjeg prevoda izišla je g. 1889 knjiga „Na Vidov-dan. 1389—1889. Pieśni Serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeżą”. Kraków, 1889, 114, 8. Posle Ježeva predgovora o istoriji Srbije do kosovskog boja 3), dolaze prevodi pesama, kojih ima 14, a ako ne računamo kao posebne pesme četiri fragmenta pesme II, 49, onda ih svega ima 11. Za razliku od Zmorskog, Kopernjicki prevodi dve varijante Zidanja Ravanice, ali nema Ženidbe kneza Lazara; zatim, ima pesmu Jurišić Janko, koja ne pripada ovamo 4). Novoprevedenih pesama ima, dakle, svega dve i jedan fragment pesme br. 49. — God. 1900—1901 u časopisu Wisła štampano je deset pesama, nađenih u zaostavštini Kopernjickog; da li ih je bilo i više, nisam se mogao obavestiti. To su: II, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i III, 79 (to je Ženidba Laze Radanovića, koja je prvobitno bila u II knjizi). To znači, Kopernjicki je preveo svega 22 pesme, a od toga, dotada neprevedenih, svega 8. Iz poslednjeg se vidi da je Kopernjicki, prevodeći redom iz II knjige Vukove, imao, valjda, nameru da ih sve prevede; zato nije birao, nego je prevodio i manje važne varijante pesama Zidanje Ravanace, Sveci blago dijele itd. On se, dakle, nije naročito starao oko izbora pesama, iako je zamerio Zaljeskom i Zmorskom baš izbor pesama. Prevodio je samo junačke pesme.
Može se već sada reći da je Kopernjicki, iako je prevodio „amaterski”, ipak dosta dobro uspeo da reprodukuje svaku pojedinost sadržaja, da dâ snagu slika, prostotu pripovedanja, ritam i građu stiha, a da ipak to ne bude na štetu poljskog jezika. Treba požaliti što njegovih prevoda ima tako malo, što on nije dao bar onoliko koliko je preveo Zmorski. Da bi se dobila opća slika o njegovu prevođenju, navešću jedan kraći odeljak i uporediću ga s korespondentnim odeljkom druga dva prevodioca, Zaljeskog i Zmorskog; pokazaće se da je vrednost njihova prevođenja, prikazana grafičkom linijom, ovakva: dole je Zaljeski, na sredini crte Zmorski, a Kopernjicki je na vrhu. Evo ne baš naročito traženog primera:
Zaljeski: „Ranne ptaszę, kosowska dziewczyna, Wstała z jutrznią — po rosie — w niedzielę, Za nim z Nieba przygrzało słoneczko; Zawinęła bieluchne rękawy, Zawinęła do łokci bieluchnych; Na ramionach kołacze w kobialce, — W ślicznych rączkach dwa złote puhary, W jednym woda, świeżutka, zdrojowa, W drugim wino przejrzyste, rumiane, I tak sobie wędruje równiną. Chodzi — brodzi — wciąż dalej a dalej, Bojowiskiem krwią serbską ociekłem, Bojowiskiem sławnego Łazarza” („Rana ptičica, Kosovka devojka, ustala je o jutrenju, po rosi, u nedelju, pre nego što je s neba zagrejalo sunašce; zasukala je beličaste rukave, zasukala ih je do belih lakata; na ramenima [ima] kolač u košari, u lepim ručicama dva zlatna pehara, u jednom voda, sveža sa izvora, u drugom vino, bistro, rumeno. I tako ide ravnicom. Ide, gazi, neprestano dalje i dalje, po bojištu, zalivenom krvlju srpskom, po bojištu slavnog Lazara”; 93).
Zmorski: „Wyrychli się kosowska dziewczyna O dniu szarym, przede wschodem słońca, Wyrychli się w dzień niedzielny święty. Zakasała szerokie rękawy, Zakasała po za łokcie białe, Na ramionach płachtę z chlebem białym, W ręku niesie dwie konewki złote: Jedną konew pełną wody chłodnej, Drugą pełną rumianego wina. Idzie z niemi na Kosowe pole, Chodzi młoda po polu bojowem, Kędy upadł Lazar car dostojny, — Polem chodzi, w krwi junackiej brodzi” („Ustade rano Kosovka devojka, još pre svitanja, pre izlaska sunca; uranila u sveti dan nedeljni. Zasukala široke rukave, zasukala ih preko belih lakata; na ramenu [nosi] čaršav s belim hlebom, u rukama nosi dva pehara zlatna: jedan pun hladne vode, drugi pun rumenoga vina. Ide s njim na Kosovo polje, ide mlada po bojnome polju, na kome je pao Lazar, dostojni car, ide poljem, gazi kroz junačku krv”; 744).
Kopernjicki: „Rano wstała Kosowska dziewczyna, | rano wstała w święty dzień niedzielny, | w dzień niedzielny, wprzód nim słońce zeszło. | Zawinęła bielutkie rękawy, | zawinęła aż po białe łokcie | i poniosła biały chleb na plecach, | a w dwóch rączkach po pucharze złotym: | Jeden z chłodną wodą wprost ze zdroju, | drugi pełen czerwonego wina. | Poszło dziewczę na Kosowo równe, | chodzi wszędy po bojowem polu, | po sławnego kniazia bojowisku | i skrwawionych junaków przegląda” („Rano je ustala Kosovka devojka, rano ustala u sveti dan nedeljni, u nedeljni dan, pre nego je sunce izišlo. Zasukala je bele rukave, zasukala ih je do belih lakata, i ponela je na plećima beli hleb, a u dvema ručicama po zlatan pehar: jedan s hladnom vodom, ravno s izvora, drugi pun crvenoga vina. Pošlo devojče na ravno Kosovo, ide svuda po bojnome polju, po bojištu slavnoga kneza i pregleda okrvavljene junake”; 92)
Naša pesma: „Uranila Kosovka devojka, Uranila rano u nedelju, U nedelju prije jarka sunca, Zasukala bijele rukave, Zasukala do beli lakata, Na plećima nosi leba bela, U rukama dva kondira zlatna, U jednome lađane vodice, U drugome rumenoga vina; Ona ide na Kosovo ravno, Pa se šeće po razboju mlada, Po razboju čestitoga kneza, Te prevrće po krvi junake” (II, 50). Kurzivom štampanih reči, što označuje pogreške u prevodu, najviše je u Zaljeskog, a u Kopernjickog je svega jedna (jedan nepotreban deminutiv). — Do sličnih rezultata o vrednosti pojedinih prevoda kosovskog ciklusa na poljski jezik došao je i V. Frančić. On smatra da su prevodi Zaljeskog najviše poetični, ali i najdalje udaljeni od originala; prevod Zmorskog je „prvi, gotovo sasvim tačan prevod”; Kopernjicki, poznajući odlično jezik i običaje srpske, reprodukovao je i „najsuptilnije osobine originala”, a uhvatio je i deseterački ritam 5).
Pa ipak, uza svu brižljivost i uza sve dobro poznavanje jezika, Kopernjickom su se omakle neke greške. On se i sam tužio da je u Vukovim pesmama i suviše škrt komentar, „a to dosta otežava, a, štaviše, katkad i onemogućuje tačno razumevanje pesama nama koji ne znamo pobliže turski jezik, a ni domaći i viteški (rycerski) život Osmanlija i Srba kojega pojedinosti dolaze u tim pesmama” (Ateneum, 1886, III, 541). Tome treba dodati i to da neka mesta i domaćim ljudima zadaju i te koliko muke da bi se tačno razumela, a i to da je gornje priznanje vrlo simpatično, te služi kao dokaz učenjačkog poštenja Kopernjickog.
Dr. A. Karlovič kaže u nekrologu (Wisła, 1891) da je Kopernjicki dobro poznavao naš jezik. Svakako, on je vrlo marljivo zagledao u Vukov Rječnik, a katkada, možda, i u nekoliko svezaka Akademijina Rječnika. Treba dodati da mu je bila poznata Talfija, kao i prevodi Zaljeskoga i Zmorskog; ispod svakog prevoda upućivao je na njihove eventualne prevode, a, naravno, i na original. Zavisnosti o njima nisam našao, i gotovo svuda se vidi nastojanje da se dâ vlastita interpretacija.
Navešću sada nekoliko slučajeva gde je loše shvaćen naš tekst. Miloš govori caru Lazi da gradi zadužbinu na zaravanju ispod planine Kučaja: „Video sam dolje u Resavi, U Resavi tvojoj državini” (II, 35, 84). Kopernjicki je shvatio tako kao da se radi o reci Resavi, iako je u varijanti pesme br. 34 preveo dobro (tamo je reka Ravan u Resavi): „Raz widziałem w dole nad Resawą, nad Resawą co w twej ziemi płynie” (sc. rzeka) (46; „jednom sam video u dolini na Resavi, na Resavi što teče u tvojoj zemlji”). — „Aščije” (kuvari), tj. (ovde) devet Jugovića — „nadnicu laku ostaviše” (116), tj. malu: „Nadnicu po jednu aspricu”, (117) Kopernjicki prevodi: „Majstrom dzienną okroili płacę” (48; „majstorima su dali dnevnice”), što je netačno, jer su oni i dotada imali „dnevnicu”, ali po dukat na dan, a ne aspricu! — Stih „voljan budi, care, na besjedi!” (ista pesma, 141 i 219) nije svuda jednako prevođen; ovde je najpre netačno: „ Wolnać wola, carze, w twojej mowie!” (48 i 52; „slobodna ti volja, care, u tvom govoru”). — Nešto dalje, malo čudna je u pesmi konstrukcija, pa nije odmah vidljivo pravo značenje fraze „biti voljan” = „biti dobre volje”: turski car pita Jurišića u tamnici koje su to bile tri vojvode što „krdisaše” njegovu vojsku na Kosovu, a ovaj mu odgovara: „Voljan budi, care, govoriti, Kad me pitaš, pravo ću ti kazat” (II, 51, 40). Po mom mišljenju, to mesto znači: primi dobre volje ovo što ću ti reći, a nikako ne može biti onako kako je shvatio i preveo Kopernjicki: „Wola twoja rozkazywać, carze!” (100; „volja tvoja zapovedati, care!”). Pa kad je Jurišić rekao caru da su to bili Kraljević Marko, nejačak Ognjan i on sâm, onda ga car razljućen verolomno pita kojom smrću hoće da pogine; a Jurišić mu na to veli: „Voljan jesi, care, na besjedi” (67), tj. On mu to govori u ironiji: car mu je rekao da ništa ne traži za otkup osim njegove izjave, a sada mu kaže da će ga pogubiti. Kopernjicki je to preveo ovako: „Wola twoja, co rozkażesz, carze!” (101; „volja tvoja, care, kako narediš”), što nikako nije dobro. — „Da ti kukam kao kukavica, Da prevrćem, kao lastavica” — kaže Milica knezu Lazaru kad začu šta joj se dogodilo s ocem i braćom (II, 35, 203—204). Kopernjicki nije znao da „prevrtati” ima preneseno značenje „previjati glasom”, pa je preveo bukvalno: „Bym jęczała ci jak ta kukułka, bym miotała się jak ta jaskółka” (51; „da bih ti ječala kao kukavica, da bih se prevrtala kao lastavica”). — Vaistina sluga, kad je njegovu gospodaru Musiću i njemu bilo „putovati vreme”, izvede konje-vitezove, i iznese „krstat svilen barjak”, pa „prisloni ga [barjak] uz gospodskog dvora” (II, 46, 47, 49). Kopernjicki nije shvatio da je slika bila izvezena na barjaku i prevodi: „Wzniósł obraz świętego Jowana” („podiže sliku cv. Jovana”), a kako su to sada dva predmeta — tj. barjak i slika — ima plural: „I oparłszy je o ściany dworu” (69; „i naslonivši ih o zid dvora...”). — Mislim da ove reči Kosovke devojke nisu dobro interpretovane: „Nosim klobuk bratu rođenome, Ja sam mlada, milo mi je perje”(136—137). Ta „bela kita perja” bila je najlepši ukras klobuka (v. stih 111—113), i narodni pesnik je tim rečima, po mom mišljenju, rekao da je sestri drago što će joj brat imati tako lepo okićen šešir. Kopernjicki je preveo kao da ona želi da dâ bratu klobuk, „a te piórka radam sobie schować” (73; „a ta pera želim da sačuvam sebi”). — U inače besprekornom prevodu Smrti majke Jugovića (II, 47) potkrao mu se jedan pogrešan stih: Damjanovica poznaje ruku po burmi: „Burma sa mnom na vjenčanju bila” (74) = „Bo ten pierścień mu przy ślubie dałam.” (78; „jer sam mu taj prsten dala na venčanju”); iako je Zmorski ovde dosta dobro preveo, ipak su i on i Kopernjicki mislili da devojka daje mladoženji prsten. — U prevodu četvrtog fragmenta pesme br. 49 ima dosta grešaka, relativno najviše: „Od javora, pobro, do Sazlije, Do Sazlije, na ćemer ćuprije, Od ćuprije...” = „Od jawora, bracie, po Sazliję, Od Sazliji do samego mostu” (88; „od Javora, brate, do Sazlije, od Sazlije do samog mosta”). Reč „ćemer” (=svod) nije prevedena, a uz to Kopernjicki misli da je ta Sazlija nešto drugo (tj. reka) nego most. — Ono mesto o tome da se Miloš pretvori u sokola i padne u tabor nije prevedeno ni kod jednog prevodioca dobro, pa ni kod Kopernjickog: „...I chciał [Miłosz] zlecieć tam z jasnego nieba, to na skrzydłach tambyś się nie dostał” (89; „kad bi hteo sleteti s jasnog neba, ne bi tamo dospeo ni na krilima”). — Ali iz toga ne treba zaključiti da je ko vršio na njega uticaj, jer ima grešaka Kopernjickog i onde gde je Zmorski dobro preveo, ali imaju i zajedničkih grešaka.—I Zmorski i Kopernjicki bili su zavedeni Vukovim tumačenjem reči „koprena od zlata” (u I izdanju Rječnika, 1818: „Art Ringes, annuli genus”; u II izd., 1852, dobro: pod 2) der Flor) ili možda pod uticajem Talfije, koja prevodi: „...und am Arme eine goldne Spange” (I, 265), pa dok Zmorski prevodi „szarfa złocista” („zlatna grivna”), dotle drugi ima: „(a) przepaska złota w koło ręki” (96; „zlatna grivna oko ruke”). — Ovde se iz nedovoljne pažnje potkrala pogreška: Jug ne vodi u boj devet Jugovića, nego samo sedam, jer dvojica idu posebice (Boško i Vojin; II, 44, 70). Kopernjicki prevodi: „I w ślad za nim [Jugiem] dziewięć Jugowiczów” (57); ali u idućem stihu dobro prevodi: „siedmiu Jugowiczów...”
Prvi prevod Kopernjickog nije bio baš najsrećnije ruke: Ban Strahinjić je lepa pesma, ali je puna „zaseda” i za najsavesnijeg prevodioca: neka mesta su tako nerazumljiva, da sam i sâm u nedoumici kako ih treba tumačiti. Kopernjicki je samo delimično dobro rešio postavljeni zadatak. Ovde je prvi put pogrešio prevodeći Sazliju kao reku: „Do Sazlije, na ćemer ćuprije” (107) = „Sklepionego mostu na Sazliji” („natsvođena mosta na Sazliji"). — Mati piše Strahinji o janjičarima „što Jedrene drže kuću bijelu” (123). Tu treba razumeti tako da janjičari drže u svojoj vlasti grad, koji je ovde nazvan „belom kućom” (sinegdoha). Kopernjicki nije tako razumeo: „So w Jedrenie mają swój dóm biały” (431; „što u Jedrenu imaju svoj beli dom”). Pa dalje: u Turaka „jednu kažu silu”, Vlah-Aliju, koji ne haje ni za cara ni vezira ni za carevu vojsku, „koliko mrave na zemljici”: „Taku silu u Turčina kažu” (136). Neočekivano, Kopernjicki misli da se ovo „sila” odnosi na vojsku, iako je reč o Aliji: „Tyle wojska ma przeklęty Turczyn!” („toliko vojske ima prokleti Turčin”). — Ovde je „otprilike” preveo, ne našavši nepoznate reči u Vukovu Rječniku: „A careva grdna hainina, Koji mi [Strahinjiću] je roblje zarobio” (200) = „A carskiego chana plugawego, co mi porwał moją lubę wierną” (433; „a carskog drskog hana, koji mi je oteo moju vernu ljubu”). U prvom stihu je „hainin” ( = „nevjerni..., nezahvalni čovjek, izdajica; u nekim primjerima psovka za neprijateljske vojnike” — Akademijin Rječnik) prevedeno s „drski han”, a u drugom je stihu, boljeg razumevanja radi, zamenjeno „roblje” s „vernom ljubom”. Tako je postupio i sa stihom 233, ali u st. 593 prevodi tačno „roblje”, jer se u idućem stihu govori o ljubi (stvarno, Alija je samo nju zarobio). — Isto je i sa reči „bekrija” (bekrija je bio starac pod zelenim šatorom na kojega je naišao Strahinjić): „Bekrija je taj nesrećni derviš” (337) = „Bo biedakiem jest nieszczęsny derwisz” (436; „jer je siromašak taj nesrećni derviš”). Bekrija je pijanica, a ne siromah, jadnik. — Bekrija potseća Strahinjića da ga je pustio iz tamnice na veru, s time da mu donese otkup, jer kod kuće ima „mloge lave i timare” (398). Doista, teško je protumačiti te stihove: lav je samo zver, a timari su feudalna dobra, koja je dobivao turski odlični, isluženi vojnik 6). Kopernjicki je to slobodno preveo: „Majętności mnogie i dzierżawy” („mnoga imanja i zakupe”), što baš nije sasvim tačno. — Ovo mesto je isto tako problematično: Strahinjić udara na sebe „dibu i kadifu”, „ponositu čohu sajaliju”, „što od vode čoha crvenija, a od sunca čoha rumenija” (23 i d.). Da li je to poređenje jedna budalaština, što bi rekao Vuk, ili se tu doista na nešto misli? Ja tumačim te stihove ovako: ta čoha postaje, tobože, od vode sve crvenija, tj. ne udi joj, nego naprotiv! Prema tome, to bi bila eliptična rečenica, u kojoj nedostaje: „postaje”. Značenje nije obično komparativno, i to uopće nije poređenje. Kopernjicki je to preveo bukvalno, kao poređenje: „I sajetę wdział, wspaniałe sukno co od wody żywiej się czerwieni, a od słońca jaskrawiej rumieni” (429: „i sajetu 7) je obukao, odlično sukno, koje se od vode življe crveni, a od sunca blistavije rumeni”). Taj tekst kod Kopernjickog nije dovoljno razumljiv.—Reč „uglibiti” („da ja moga konja ne uglibim”, 505) ne znači „utopić”, kako je preveo Kopernjicki („Żebym konia mego nie utopił”, 439; te reči također nema u Vuka). — Hrt Karaman skoči na nevernu ženu Strahinjićevu: „Al’ je ženska strana strašivica, Strašivica svaka od paščadi” (730) = „Żona... lękliwsza jest każda od szczenięcia” (444; „jer je svaka žena plašljivija od šteneta”). Po Kopernjickom, žena je strašljivija od kučeta, šteneta, a narodna pesma kaže da se žena plaši od pasâ.
Prevodi u časopisu Wisła, štampani posle smrti prevodiočeve, relativno su najbolje dati, i u deset pesama našao sam svega nekoliko pogrešaka. Ovde je čitav pasus loše shvaćen: Ognjanoj Mariji priča njena mati kako je sagrešila udarivši svoju majku o zid, i zato ju je ona onako proklinjala: „,Zaludu se udavala, sinko!’ — Udavah se tri četiri puta, I tu ja bih u Boga zločesta, Ne održah muža ni jednoga. Kad se, sinko, udadoh četvrtom...” (II, 4, 83) = „,Bodajś, córko, męża nie zaznała!’ Swatano mnie trzy czy cztery razy, Lecz jam szczęścia u Boga nie miała! I żadnego nie dostałam męża. Gdy mnie, córko, czwarty pojął w końcu...” (Wisła, 1900, 449. — „,Da Bog da, kćeri, ne videla muža!’ Udavali su me tri četiri puta, ali nisam imala sreće u Boga, i nijednom nisam dobila muža. Kad me je, kćeri, najzad ipak četvrti uzeo...”). U originalu mati kaže da je imala četiri muža, a Kopernjicki misli da se ona tek za četvrtog prosioca udala. — „Ostarala majka” ovako je počela kazivati svoj grex: „,Ja nemam što do kamena kazat’” (73) = „Cóż mam mówić? bodaj skamieniałam!” (449. — „Šta da govorim? O, da se okamenim!”). U Akademijinu Rječniku kaže se da kamen u ovakvom primeru znači „ništa”. — Pesma Jovan i divski starješina (II, 7) ima nekoliko pogrešaka u prevodu, ali ću navesti samo ovu gde je dat sasvim drugi osećajni ton, iako je prividno tačan smisao: div je Jovana bacio „jami u dubinu”: „Kud će diva nesreća taknuti! Ali je to Gospod odredio, Te mu sveza nad jamu Labuda...” (233 i d.). Kopernjicki je shvatio da je diva nesreća smutila: „Lecz olbrzyma nieszczęście zmąciło: Pań Bóg to już widocznie tak zrządził, Że Łabędzia nad jamą uwiązał” (W., 1901, 601. — „Ali je diva smutila nesreća: Gospodin Bog je to očigledno tako uredio, da je Labuda svezao nad jamom”). — Nevesta traži — kao Saloma! — glavu šurakovu: hoće da je vidi „đe se mrtva po avliji valja” (II, 9, 35) = „...Martwej [głowy] tutaj nie ujrzę w komnacie!” (W., 1901, 609: „mrtve glave ne vidim tu u sobi”); Kopernjicki je zamenio dvorište sa sobom, izbom.
To su, uglavnom, sve pogreške u netačnom razumevanju, koje je učinio Kopernjicki (neke druge vrste pogrešaka biće navedene niže). Ja sam ih namerno naveo gotovo sve da bih u punoj boji pokazao način prevođenja Kopernjickog. On nije besprekoran, ali naš prevodilac ne nosi zato sam na sebi krivicu: kako je rečeno, narodne pesme bez komentara ne mogu svuda tačno razumeti ni najrođeniji Srbi ili Hrvati, akamoli jedan stranac! Vukov Rječnik, kako smo videli, nije bio dovoljno pomagalo, a drugog nije bilo (Akad. Rječnik dosegao je koncem 80-tih godina do slova G).
A sada evo nekoliko slučajeva iz kojih će se videti da prevodiocu nije uvek polazilo za rukom da potpuno izrazi misao originala pa je slobodno prevodio: Lazar kaže da će crkvu „podnizati drobnijem biserom” (II, 34, 63), a u drugoj varijanti (35, 64): „Postrešiću sitnijem biserom”. Kopernjicki je prvi stih ovako shvatio i preveo: „Wewnątrz perły drobnemy ozdobię” (40; „unutrašnjost ću ukrasiti sitnim biserom”), a drugi: „I perłami obsypię drobnemi“ (45; „i biserima ću sitnim obasuti”). Oba prevoda ne daju puno značenje, jer „podnizati” znači „odozdo potkititi, nizom potkititi”, a „postrešiti” znači načiniti krov, ovde od bisera, nem. „dachen”. — „Srpska sva pogibe vojska”: „Sve je sveto i čestito bilo [u njoj] I milome Bogu pristupačno” (II, 45, 92—93) = „Wszyscy mają świętą cześć u ludzi i przybytek u miłega Boga” (66; „svi imaju poštovanje kod ljudi i primitak kod dragog Boga”). To nije adekvatno prevedeno. — Musić govori devojci: „Nevere ti učiniti neću!” (II, 46, 121). Prevod ne odgovara potpuno: „Żadnej krzywdy wyrządzić ci nie chcę” (72; „nikakvu nepravdu ti neću učiniti”). A devojka će mu reći: „Rano me je probudila majka, Mi ranimo te vodu grabimo” (125—126) = „Jak zwyczajnie matka mię zbudziła, bym raniutko wodu w dom przyniosła” (72; „kao i obično, mati me je probudila da rano donesem kući vode”), što je slobodno, ali ne sasvim tačno. — „Treća vojvoda” Janko Jurišić prelomio je sablju „pa na koplje nabijaše Turke, Preko sebe u Lab potezaše, Potezaše u Lab i Sitnicu” (II, 51, 52). To je vrlo lepo i plastično rečeno, iako, naravno, hiperbolično. Kopernjicki je to sveo u okvir mogućnosti, ali je i uništio sliku: „Samą włócznią moc ci naklół Turków, co przed sobą gonił ich do Labu i potopił w Łabie i Sitnicy” (100; „samim je kopljem silu Turaka ubio, koje je pred sobom gonio do Laba i potopio u njemu i Sitnici”). — Ono Ture što je našlo glavu Lazarovu u studencu „jeste Ture, al’ je od robinje” (II, 52, 2) = „Choć turczęciem było, || lecz nie szczerym” (104; „iako je bilo Ture, nije bilo pravo”; pazi na odmor!). Kopernjicki nije preveo „od robinje” zato, što se to ponavlja u stihu dalje. — U ovom slučaju rečeno je nešto drugo i više nego u narodnoj pesmi: Miloš govori caru: „Care, će ti raskivati Turci, Raskivati čelične direke” (tj. od crkve). Prvi stih sam za sebe nema pravog smisla, zato ga je prevodilac ovako preobrazio: „Turcy, carze, twoją cerkiew zburzą, a stałowe odrzwia z niej przekują.“ (46; „Turci će ti, care, srušiti tvoju crkvu, i prekovati čelična vrata”).
Kopernjicki je pokazao prevodilačku savesnost naročito u tom što nije sebi dopuštao, kao njegovi prethodnici, razne zloupotrebe, poglavito u ispuštanju stihova. Našao sam svega jedan ispušten stih, pa i to će biti štamparska greška: to je stih 33 u pesmi II, 8: „Ljuto pišti [Jelica] jutrom i večerom”. U prevodu je Kopernjicki označivao (jedini on!), kao i Vuk, broj stihova, pa se tu ne slaže: od 30—35 nema 5, nego samo 4 stiha (v. Wisła, 1901, 606). — Neki put su ispuštene pojedine reči iz metričkih uzroka ili kakvih drugih. Tako, na pr.: „Skide s glave samur i čelenke”. To je valjda, i nemoguće dobro prevesti, a da usto bude razumljivo (čelenka = srebrna perjanica; ovde je to tzv. hendijadioin: „samur i čelenke”). Prevedeno je ovako: „Sobolowy kołpak zdejmie z głowy” (40; „samurovi kalpak skide s glave”). — Milica brata „zagrli [ga] pa ga i poljubi” (II, 44, 54) = „Ta za szyję objąwszy go, blaga” (69; „ova ga moli ogrlivši ga”); — ispušteno je „poljubi ga”. — Ovde je malo oštećen smisao: „Ta l’ ne vidiš? ispale ti oči!” (II, 43, 569) = „Czyż nie widzisz? bodaj ci wypadły!” (Ateneum, 441; „zar ne vidiš? o da ti ispanu!”); ne zna se što da ispadne; oči? — Samo na jednom mestu našao sam dva stiha stegnuta u jedan: Miloš je Jugovićima po Lazarovoj naredbi „bijele [im] savezao ruke, savezao ruke naopako” (II, 35, 170—1) = „Białe ręce na tył im powiązał” (50; „bele im je ruke na leđima zavezao”); a kao naknadu za ispušteni stih dodao je ovaj stih: „Pokrępowal jednego po drugim” (50; „povezao je jednoga po jednog”).
Dodatih stihova nema u prevodima Kopernjickog, osim tog navedenog; ali nađoh nekoliko dodatih reči. Carica Milica kaže da ju je zazor pogledati u kneza, „a kamo li s tobom govoriti” (II, 34, 24) = „Nie dopieroż przemawiać, niewieście” (38; „akamoli razgovarati, ženi”); dodata reč ima da objasni, valjda, položaj žene u srednjevekovnoj Srbiji. — Ovde je iz metričkih uzroka dodata reč: „Oboriće crkvu Ravanicu” (II, 34, 94) = „Zburzą cerkiew piękną Rawanicę... Poniszczą wszystkie grody nasze” (41; „srušiće lepu crkvu Ravanicu..., uništiće sve naše gradove”). — Musić pre odlaska u boj uzima kondir vina „te napija krasnu slavu Božju” (II, 46, 95) = „Po zwyczaju spełnił na cześć Bożą.” (71; „po običaju je ispio na slavu Božju”); ovaj dodatak ne mora biti baš zgodan, jer Musić nije inače morao ispijati čaše u slavu Božju! — Sličan takav dodatak je i ovde: ban Strahinjić kaže: „Xoću Banjsku ostaviti grada” (II, 43, 12) = „Z Bańskiej ziemi i grodu wyruszę” (Ateneum, 429; „poći ću iz Banjske zemlje i grada”). To je netačno, a isto tako i objašnjenje Kopernjickog da je Banjska „okolica”: ona je samo bila gradić na Kosovu, a ne čitav „predeo”, „kraj”. — Kad se ljudi pokajaše, povratiše se „Božji blagoslovi”: „Da ne padne leda ni snijega Do jedan put u godini dana” (II, 1, 82—93) = „Że na ziemię łód i śnieg spadają, Do roku raz jeden, tylko w zimie” (Wisła, 1900, 325; „da na zemlju led i sneg padaju samo jednom u godini, i to samo zimi”); ali led, tuča, ne pada zimi!
Samo se po sebi razume da je Kopernjicki morao menjati konstrukciju rečenice, menjati lice ili subjekt radnje, vreme, broj i sl. Neki put je to dovelo do toga da je izmenjen smisao originala, te je to bilo i štetno. Tako, na pr.: „Za jad joj se oči otkinuše” (nevernoj ljubi Strahinjićevoj, II, 43, 532) = „Naraz oczy gdzieindziej zwróciła” (Ateneum, 440; „odjednom je pogledala na drugu stranu”). Tu je promena donekle formalne prirode, iako nije adekvatno reprodukovan naš tekst. Ali događalo se da je bilo i sadržajnih grešaka. — Kao ni Zaljeski, ni Kopernjicki nije dobro preveo ono mesto kad car Lazo posađuje svu srpsku gospodu za sofru: „I w około stołu rzędem siedli” (37; „i okolo stola redom sedoše”). Međutim, čudno je da je tako preveo baš onde gde nije trebalo: kad je neimar Rade došao da se žali caru Lazi, celivao ga je u skut i u ruku, „pa mu sjede uz desno koleno” (II, 35, 136) = „Car przy prawem sadza go kolanie” (48; „car ga sjeda kraj desnog kolena”). Zanimljivo je ovde spomenuti da ni Talfija nije dobro prevela gornje stihove: „Alle Serbenedlen sind versammlet, Sitzen um den Speistisch nach der Reihe” (II, 191). — Carica Milica pita slugu Milutina: „Zar izdade cara na Kosovu?” (153). Kopernjickom se, možda, učinilo čudnim da se tako može pitati nekoga koji ima sedamnaest rana, koji nosi „desnu u lijevoj ruku”, pa je promenio drugo lice i preveo bezlično: „Czy zdradzono cara na Kosowie?” (60; „zar je izdat car na Kosovu?”), a to je sasvim drugi smisao. Slično je prevela i Talfi: „Ach! was ist das, Milutin, Du Armer! Hat Verrath etwa den Zar verderbet?“ (I, 258). — Svuda je tu pogrešno promenjen subjekt rečenice.
Dosta puta bilo je promena broja, o čemu se može uveriti i iz gornjega primera o sedanju pozvanih gostiju na večeri cara Lazara. — U pesmi Ban Strahinjić očigledna je pogreška: stari dervišina priča Strahinjiću: „Ođede me carevi vezire” (II, 43, 428) = „Więc odziały mnie wezyry carskie” (Ateneum, 438; „pa me odenuše carski veziri”); četiri stiha dalje isto tako prevodi. — Na ovom mestu postupio je slično kao i Zmorski: u početku pesme o Musiću Stefanu sluga Vaistina služi vino; a „kad se ladna podnapiše vina” (II, 46, 5), Musić kaže sluzi da večera i napije se vina, što je kontradiktorno. Prevodilac zbog toga stavlja jedninu: „Gdy już wina napił się do woli” (67; „kad se već do volje napio vina”). — Jovan ode u goru „te on lovi srne i košute” (II, 7, 55): radnja je ovde u toku: ne zna se da li je on doista što i ulovio, a tek o podnevu se vratio u pećinu i doneo „srnu i košutu”. Kopernjicki je prvo preveo ovako: „Zabił sarnę i łanię ustrzelił” (Wisła, II, 597; „ubio je srnu i ustrelio je lane”); a dalje prevodi da se vratio u podne i da je doneo „sarnę tę i łanię” („tu srnu i lane”), a gore imamo košutu! — U tom primeru bilo je i vreme pogrešno prevedeno. Promene vremena su česte i razumljive kad se uzme u obzir nemogućnost tvorenja prezenta od perfektivnih glagola u poljskom jeziku; to Kopernjicki nije sebi dopuštao kao što je to činio Zmorski. — U ovom slučaju prezent je zamenjen perfektom, pa je zato slika izgubila u tačnosti i plastičnosti (slično je i kod Zaljeskog): „Još ostade Boško Jugoviću, Krstaš mu se po Kosovu vija; Još razgoni Turke na buljuke, Kao soko ptice golubove” (II, 44, 184 i d.) = „Jeden Boszko Jugowicz ocalał; po Kosowie latał on z bajrakiem i uganiał za hufcami Turków, jak ten sakoł za gołębi stadem” (61; tu je i subjekt promenjen, a usto nema snage originala: „Samo je jedini [i to] Boško Jugović ostao živ; po Kosovu je leteo s barjakom i gonio rulju Turaka, kao soko za jatom golubova”). Tu je prikazano da se radnja dogodila u prošlosti, a u originalu je prezent (i Talfi ima preterit i prezent: „Noch war Boschko da, der Jugowitsche, Auf dem Schlachtfeld wogte seine Fahne, Schaarenweise jagt er noch die Türken”, I, 260).
Menjani su katkada i oblik i vrsta rečenice; katkada na štetu lepote pesme. — Poznate Lazarove reči Milošu da će ga izdati na Kosovu, koje ni Zmorski ni Zaljeski nisu dobro preveli, Kopernjicki prevodi upitno: „Masz mnie zdradzić na Kosowie jutro? i zamyślasz przejść do car-Murata?” (85; „hoćeš li me sutra izdati na Kosovu, i misliš li preći caru Muratu?”). — I ovde je upitno: Rade govori Lazaru: „Ja ne gradim našu Ravanicu, Nego našu prokletu tamnicu” (II, 35, 142) = „Czyż ja cerkiew Rawanicę stawiam? Turmę raczej, tę, przeklętą przez nas” (49, „Da li gradim crkvu Ravanicu? Bolje reći, prokletu od nas tamnicu”); dok je u prvom slučaju bila više formalna, ovde je i sadržajna promena.
Kopernjicki je stidne reči navodio ovako: „Ale k..... dziewięć Jugowicze” (47); „Słuchaj k.... Juryszyczu Janku!” (99). — Inače druge reči je redovno tačno reprodukovao, samo što na dva mesta nađoh donekle ublaženo: „Krvav derviš bješe do očiju” (od silnog pića; II, 43, 340) = „Poczerwieniał derwisz aż po oczy” (Ateneum, 436; „derviš je pocrveneo preko očiju”). — U istoj je pesmi ovo mesto pojačano: mati piše sinu: „...Te ti Banjsku, sine, ojadio” (141), a četiri stiha dalje: „Staru majku tvoju ojadio” = „Bańsko, synu, w niwecz ci obrócił” (432; „Banjsku ti je, sine, uništio”); „Styrał twoją staruszeczkę matkę” (432; „pogazio je tvoju staru majku”). Na kraju ovako kaže knjiga materina: „Zlo ti vino napokonje bilo!” (152) = „Bądz przeklęte ostatnie twe wino!” (432; „prokleto ti bilo tvoje poslednje vino”), što je prejako, jer naš tekst znači: „na zlo ti najzad izišlo što piješ”, a tu je prevedeno: „budi prokleto”.
U pogledu reprodukovanja stila stvar stoji ovako. Epiteti su gotovo redovno prevođeni onako kako stoje u originalu, a stajaći stihovi, ili oni koji se ponavljaju, često su menjani (menjani su zato da se ne bi ponavljali; u tome je Kopernjicki postupio kako ne treba). Evo sada nekoliko slučajeva gde je promenjen atribut, a onda stajaći stihovi. Lazar dvaput kaže za crkvu: „Pokriću je žeženijem zlatom” (II, 34, 62 i 35, 62) = „I topionem złotem ją pokryję” (40 „i žeženim zlatom ću je pokriti”); drugi put: „Czystem złotem pokryję ją całą” (45; „čistim zlatom...”). — Ovde je drugi epitet: „Potem sobie czystem polem ruszył” (103; II, 51, 122; „a zatim je krenuo čistim poljem”); mesto „široki” imamo „čisti” da bi se pokazalo kako sada Jurišić može slobodno da putuje. — Stih „Proli suze niz bijelo lice” (II, 48, 23) jeste, tako reći, stajaći = „Białe lica swe zalała łzami” (80; „belo lice svoje zalila je suzama”); u drugom slučaju imamo: „Prosu suze niz gospodsko lice” (II, 46, 141) „Więc oblicze pańskie oblał łzami” (73; „pa je gospodsko lice oblio suzama”). Treći put imamo u originalu (II, 50, 131) kao i prvi put, a u prevodu ovako: „Białe liczko zalała łzami” (97; „belo svoje lice zalila je suzama”). — Evo kako je prevodio stihove koji se ponavljaju u istoj pesmi (II, 50). „Krasan junak na ovome svetu” — kaže se i za Miloša, i za Kosančića, i za Toplicu. „W całym świecie najpiękniejszy junak” (94; „na celom je svetu najlepši junak”), kaže za Miloša; „piękny junak, jakich w świecie mało” (95; „lep junak, kakvih je malo na svetu”), — kaže za Kosančića; „piękny junak, jakich w świecie niema” (96; „lep junak, kakvih nema na svetu”), — kaže za Toplicu. Takav postupak, dakako, nije nimalo srećan i dobar; prevodilac je to, bez sumnje, činio namerno. Slično tako su menjani i drugi stihovi koji se ponavljaju, kako dekorativni tako i narativni. — Isti slučaj imamo i u ponavljanjima reči kojima narodni pevač slika bol majčin: „I tu majka tvrda srca bila, Da od srca suze ne pustila”, što se ponavlja tri puta. To ponavljanje nije bez razloga i ima svoj efekat: iako se bolovi gradiraju i dolaze sve jači i jači udarci, majka je neprestano ista, jednako reaguje — ili upravo ne reaguje: zato narodni pesnik ovde umesno ponavlja svoje zapažanje. Kopernjicki je i to donekle izmenio, nastojeći da objasni uzrok majčinog ćutanja: „Lecz ta matka ma hartowne serce, ani łezki z serca nie uroni” (76; „ali ta mati ima tvrdo srce, ni suze iz srca nije pustila”). Drugi put mu se već čini opravdano ono „i tu”: „I tu matka mężne serce miała, ani łezki z serca nie puściła” (76; „i tu je mati imala muško srce...”). Treći put reći će tako isto, samo će zameniti izraz „puściła” s „wylała” (prolila).
S time su u vezi oni slučajevi gde dolazi etimološka figura, palilogija, leoninski slik i dr. Njih je Kopernjicki samo gdegde prevodio. — „Službu služi svetog Amosija” (II, 34, 3) prevedeno je ovako: „W cześć Świętego swojego, Amosa” (37; „u čast svoga sveca Amosa”), a u prvom stihu iste pesme: „Święto święci kniaź..." („sveca svetkuje knez...”). U istoj pesmi dolazi leoninski slik: „Miloš sjedi, ništa ne besjedi” (71) = „Miłosz siedzi, lecz nie rzecze słowa” (40; „Miloš sedi, ali ni reči ne reče”). Ono „od kamena nikom ni kamena” (113) Kopernjicki prevodi jednom poslovicom poljskom (smatrajući i to poslovicom u našem jeziku?): „Bo ,z kamienia zysku ni kamyka’” („jer od kamena dobiti ni kamička”). — Karakteristična je i ova anafora za prevođenje Kopernjickog: „Zbor zboriše Božji apostoli, Zbor zboriše na nebeska vrata” (II, 2, 1— 2) = „W wiecu radzą Apostoły Boże, Radzą w wiecu u niebieskiej bramy” (Wisła, 1900, 325; „u zboru se savetuju Božji apostoli, savetuju na zboru kod nebeskih vrata”). — Iako se ne može postaviti opće pravilo, ipak se može reći da je Kopernjicki samo delimično reprodukovao stilske odlike narodne poezije. Negde je i polepšavao, kako smo videli; tako je ovde ispustio tautologiju (koja je inače na tom mestu iz metričkih uzroka): „Kad zapita i mene upita” (II, 43, 389) = „Jakeś ty mnie wówczas dopytywał” (Aten, 437; „kako si me pitao u ono vreme”). Menjajući na sličan način, ovde je promenio i smisao: („Svaki sebi zadužbinu gradi), Neki gradi, neki načinio” (II, 35, 40) = „Jeden wznosił, drugi dobudował” (44; „jedan je dizao, a drugi je dograđivao”). „Graditi” i „načiniti” zadužbinu jesu sinonimi, a „wznosić” i „dobudować” nisu.
Kako je već opazio Nering, u prevodu Kopernjickog ne može se videti onaj recitativni i ritmički element, o kojemu s ponosom govori Jež u svome predgovoru, tj. oni „živi narodni tonovi”, koji se, po njemu, nalaze u pesmama Kopernjickog. To se nigde ne može naročito pokazati, jer bi se ti tonovi morali nalaziti u takvom stepenu da se čitaocu sugestivno nameću. Može se ipak reći da je Kopernjicki, iako nije bio pesnik, ipak stvarao deseterce ni bolje ni lošije nego drugi „pozvani”, pazeći na to da reprodukuje obadva odmora u njemu; ali i u tome je bilo nekoliko izuzetaka: „Ktokolwiek zaś w wojsku carskiem chciałby || nas zatrzymać i pomówić z nami” (Aten, 433; „ko god bi pak hteo u carskoj vojsci da nas zadrži i porazgovori se s nama”). Narodni pevač se tu izvukao ponavljajući iste početne reči: „Ko gođ stane u carevoj vojsci, Ko gođ stane s nama govoriti” (II, 43, 222). Ovde nije dobro metrički dato više stihova: „Vu ją [głowę] orły tu i kruki kluły i junackie konie tratowały” (104; „da je tu orlovi i gavrani kljuju i junački konji gaze”). — „I przyrosła doń, jak dawniej było” (106; „i prirasla je uz njega, kako je i pre bilo”).
Kopernjicki se mnogo starao da dâ ne samo što tačniji prevod nego i da tačno i dobro kaže poljski. Nema u njega arhaizama, kao kod Zmorskog; ali je i on zadržao neke naše izraze, često bez dovoljnog objašnjenja, a katkada i uopće bez njega. On će tako, na pr., reći: „Gospodynie, sławny kniaź Łazarze!” (38); „Gospoja Milica” (u originalu „gospođa”); „bajrak”; za reč „luba” u jednoj belešci u Ateneumu (432) kaže da znači žena, ali u poljskom jeziku nema toga značenja; zatim, imamo „bratymstwo”, „smilje i bosilje” (Wisła, 1900, 452; uz tu frazu je urednik E. Majevski dodao tumačenje); „pokajać się”, „snacha“; frazu „Carevo Bupilo” (tj. mesto gde je car Lazar „bupio” s konja) trebalo je objasniti, inače za jednog Poljaka nema nikakvog smisla (53). Isto tako i „Serdzia Złopogłedżia” bez komentara ništa ne kazuje jednom Poljaku.
Posle te analize neće nam biti teško dati sud o prevodima Kopernjickog. On je imao naučne savesnosti i on je njome obavio i ovaj posao, te zbog toga njegovi prevodi sadrže mnogo dobrih osobina. Nedostaje im gdegde tačnost, a ponešto smeta i otstranjivanje nekih osobina narodne pesme (kao ponavljanja itd.); ističe ih tečnost, staranje oko smisla, davanje tona. Pesme su izgubile nešto malo od svoga duha, nisu besprekorne, ali su ipak mnogo bolje nego u drugih prevodilaca. Kvalitativno prevodi stoje više nego Talfijini, i oni su zasada najbolji prevodi naših narodnih pesama na poljskom jeziku.
***
1) A. Vžešnjovski (Wrześniowski): I. Kopernicki, Gazeta Lekarska, 1891, 885.
2) Članak i prevod su nepotpisani. Ćiševski u svojoj bibliografiji navodi kao autora Kopernjickog (Wisła, 1892, 837). Također i Kolođejčik u knjizi Bibliografija... navodi kao prevodioca Kopernjickog: sudeći po načinu prevođenja, mislim da ne može biti sumnje da je Kopernjicki autor.
3) Taj predgovor vrvi netačnostima. Tako, na pr., Jež kaže da se kosovska bitka može uporediti jedino s trojanskom bitkom i padom Jerusalima. Nemanjići su, po njemu, vladali od 1165—1367 (a uistinu od 1168 —1171). Kao i u Mickjeviča, tako i Jež ima da je Vukašin ubio Uroša. Oslanja se na turske izvore po kojima je u kosovskoj bitki bilo 300000 Srba, a 100000 Turaka! Trebalo je da Srbi navale uveče, ali je Lazar odustao od bitke po nagovoru Đure Kastriotića! Murat (!) je dao pogubiti Lazara. Miloša je rodila „klacz” (kobila)! — Prof. Nering u svojoj kritici te knjige ne spominje te greške, nego samo zamera Ježu što nije dao istoriju srpsku i posle kosovske bitke (vidi o tom Kwartalnik Historyczny, 1890).
Teodor Tomaš Jež je pseudonim romantičnog borca za poljsku, a posle i za mađarsku slobodu i revoluciju, ustanika, pukovnika i književnika Zigmunda Milkovskog (1824—1915). Za krimskog rata bio je u Srbiji i Bugarskoj. Pripada začetnicima poljskog realizma. Napisao je mnogo tendencioznih romana o seljačkim pitanjima; za dosta, pak, romana uzeo je siže iz naše istorije; najvažniji mu je roman Uskoci (1870). U odnosu prema nama nije još dovoljno ispitan.
4) Tu se radi o kosovskom boju koji je bio 1448; vidi T. Maretić: Naša narodna epika, 32.
5) Pieśni o boju na Kosowem polu — w Polsce u Księga referatów II Międzynarodowog Zjazda Slawistów (filologów słowiańskich), Sekcja II, Warszawa, 1934, 40.
6) Đ. Popović: Turske i druge istočanske reči u našem jeziku u Glasniku Srp. učenog društva, sv. 59, Beograd, 1884.
7) „Sajalija” od talij. „saja” = „čista čoha” (Popović Đ., o. c.); „sajeta” = skupoceno tanko sukno.
Kad je bilo govora o prevodima Merimeovih mistifikacija na poljski jezik, spomenut je među prevodiocima i Aleksandar Hoćko (Chodźko). Pod kraj XIX veka on se opet javlja kao prevodilac triju narodnih pesama, i to po prvi put bugarštica iz Bogišićeva zbornika. Zanimljivo je, međutim, da ih on prevodi pod naslovom „trzy bułgarskie pieśni”, te bi se iz toga moglo zaključiti da su one prevedene s bugarskog 1). Neću to nazvati mistifikacijom, ali je to karakteristično za prevodioca Merimeovih mistifikacija! Razlika je samo u tome što je prvo učinio kao pesnik, a drugo kao profesor slovenskih književnosti i naslednik Mickjevičev na Koležu de Frans 2).
Prevodi Hoćkovi su izašli u publikaciji krakovske Akademije: Rozprawy i sprawozdania z posiedzień Wydziału filologicznego Akademii Umiejętności. T. VIII, Kraków, 1880, 340—49. Na str. 340 nalazimo: Trzy bułgarskie pieśni: Dwie, o zgonie Władysława Warneńczyka; i jedna o Sobieskim pod Wiedniem. Nadesłane przez Aleksandra Chodźkę czł. kor. Akad. (Tri bugarske pesme: dve o smrti Vlad. Varnenčika i jedna o Sobjeskom pod Bečom. Poslane od A. Hoćka, dop. člana Akademije). Pesme su ove:
1) Wojewoda Janko wykłada znaczenie snu jednej dziewczyny (1444) (340—2).
2) Wojewoda Janko przynosi do Budy rękę Władysława Króla (1444) (342—4).
3) Oswobodzenie Wiednia (1683) (344—9).
Prevodilac sam upućuje na izvor: V. Bogišić: Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa (Biograd, 1878). Hoćko nije tačno preveo naslove pesama, jer oni glase ovako:
1) br. 28: Vojvoda Janko po snu djevojčinu proriče padanje Budima u turske ruke i smrt kralja Vladislava (77—8).
2) br. 29: Vojvoda Janko donosi u Budim ruku kralja Vladislava pogibšega u boju (Pjesan bugarska) (78—80).
3) br. 58: Oslobođenje Beča god. 1683 (146—50).
Kao što se vidi, samo druga od tih pesama ima podnaslov: „pjesan bugarska”; Hoćko pod taj naslov stavlja sve tri pesme, a što je najvažnije, taj podnaslov ne upućuje u originalu na tobožnje bugarsko poreklo pesama, nego na način pevanja, bugarenje.
Već je Viskovati (o. c., 66) rekao da su ti prevodi slabi. Posle provedene analize, ja ću dati i dokaza za tu tvrdnju. Hoćku je nedostajalo znanje našeg jezika, te su njegovi prevodi, a naročito treća pesma, vrlo slabi; njegovo znanje našeg jezika moralo bi biti upravo odlično, vrlo profinjeno, jer je jezik bugarštica zbog svojih dijalekatskih i arhaističnih osobina teško razumljiv.
Pogreške koje je Hoćko činio raznovrsne su. On je loše prevodio pojedine reči i cele stihove; ispuštao stihove; sažimao dva ili više stihova u manji broj, dajući često samo njihov sadržaj, prozu umesto poezije; improvizovao pojedine stihove; pripevak gotovo redovno slabo prevodio; itd.
Evo nekoliko slučajeva lošeg prevoda. Odmah na početku pesme br. 28 (Bogišić, 77), „Budimka divojka, mlada i gizdava”, „ona mi ti klikovaše slavna kralja Vladislava”. Hoćko to ovako prevodi: „...dziewczyna Budimska młoda i piękna Obwoływała sławę Króla Władysława” (340; „budimska devojka, mlada i lepa, raznosi slavu kralja Vladislava”). Tu je netačno prevedena reč gizdava (= ornata, ukrašena), što nije isto što i lepa; zatim, devojka ne govori o slavi kraljevoj, nego njega doziva. Janko stade proklinjati „gizdavu devojku” (20); Hoćko: „Piękna dziewczyno” („lepa devojko”, 341). — U drugoj pesmi ima isto tako loše prevedenih mesta. Već prvi stih nije dobar: „Šedbu ti mi šetaše planinjkilja b’jela vila”: „Chodziła nie chodząc góralka Wila“ (342), što bukvalno prevedeno izgleda ovako: „Išla je ne idući planinjkinja vila”. — U st. 39—44 govori se kako je Zmaj Ognjeni Vuk razredio vojsku: kralja „naredi [tj. stavi protiv] na istoga silna cara, a Miojla i Sekula na bašu od Natolije, a sam sebe naredi na bašu od Romanije, Ognjeviti Vuče. Tu mi ti su sva gospoda u Kosovu poginuli!” Hoćko to prevodi kao da je Vuk „bacio u turske ruke” kralja, Mihaila, Sekulu, a najzad samoga sebe („wrzucił w ręce tureckie”, 343), što nije tačno; on ih je samo postavio u bojni poredak protiv pojedinih turskih zapovednika; zatim, u originalu nema „neuki, glupi Vuk Ognjeni”; napokon, nije dobar prevod ni poslednjeg navedenog stiha: „Ci dwaj mężowie sławni zginęli pod Kosowem” (343; „ta su dva slavna čoveka poginula na Kosovu”); koja dva slavna čoveka? Zar nije reč o „svoj gospodi?”! — U 53 stihu govori se da Ugrin vojevoda „dvaest njih bješe mrtvijeh glava kopjem primetao” da bi našao Vladislavovu glavu; Hoćko pak kaže da je svojim kopljem „prevrnuo dvesta leševa” („przewrócił dwieście trupów”, 343), što je prilična razlika.
Te dve pesme u odnosu prema trećoj relativno su ipak još dobro prevedene; pesma o oslobođenju Beča najgore je prošla, i što se tiče ispuštenih stihova i što se tiče loše reproduktovanih stihova.
Car Leopold moli za pomoć poljskog kralja pa mu kaže: „Neka Turci i poznadu što su kralji sjedinjeni” (147, st. 36) = „Pokaż niewiernym, że Bóg nasz Bóg mocy!” (346, „pokaži nevernicima da je naš Bog — Bog sile!”). — „Poljački kralj” ovako završava svoj govor kojim kaže da će pomoći Beču: „...Ak’ ja isti ne podadem pomoć Beču opsjednutu” (147, 48) = „Kto Polak, za mną na odsiecz Wiedniowi!” (346; „ko je Poljak, za mnom u pomoć Beču!”). To više i nije prevod, nego improvizacija! — Pesnik opisuje pričest vojske (uzgredno rečeno, ti stihovi najbolje pokazuju umetničko, nenarodno poreklo ove pesme, i to svojim stilom; narodni pevač ne bi to nikad ovako rekao): „Pričesti se i sjedini s višnjijem kraljem vrh svijeh kralja, s Bogom svemoguć’jem, s kijem živemo, mičemo se i u vjeri krjepki jesmo...” (147, 52—54) = „Klęcząc u stołu mocarza mocarzy, Łączą się z Wszechmogącym; Błogosławieństvo wszystkich uświęciło” („klečeći kod stola vladara vladarâ, spajaju se sa Svemogućim; blagoslov je sve posvetio”); naravno, to je nešto sasvim drugo nego original; uzgredno rečeno, i metrički je to sasvim drugo: Hoćko prevodi pesme u 11-ercima. — Dokle ide to improvizovanje Hoćkovo neka pokaže i ovaj slučaj: „Kralj vjere branitelj” „vojsku čini uputiti put njemačke pokrajine, Po izbor junake” (147, 58—59). Xoćko misli da se tu radi o zastavi koja je dana junacima: „Wręczona [chorągiew] garstce dobornych rycerzy Powiewała nad wojskiem») (346; „ data u ruke šačici vrlih vitezova, vila se nad vojskom”). Nije slučajno što je tu loše preveden pripevak; to je bivalo često. — Osim improvizacije stihova, bilo je i ispuštanja, kao ovde: „Zagrli ga [Sobjeski svog sina], poljubi ga i roneći grozne suze, Ta poljačka kruna reče: ,Udri dragi sinko a za vjeru Isukrstovu, Paka „Jezus” tad zavapi, udrimo sad, gospodo, Gospodo kršćanska! Sada ćemo krv proliti a za vjeru Jesukrstovu...“ (116—122) = „Tu młodzieniaszka przytulił do piersi — Płakał całując“ („tada privine mladića na prsa — plakaše ljubeći ga”, 348); znači, tri stiha s pripevkom su ispuštena.
Ja mislim da je to što je navedeno dovoljno da pokaže da je Hoćkov prevod jako udaljen od zahteva koje stavljamo dobrom prevodu.
***
1) Na to je prvi, koliko znam, upozorio K. Viskovati u knjizi: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej, 1933, 66 i d.
2) A. Hoćko (1805—1891) rodio se nedaleko Vilna, gde je studirao filologiju. Stupio je u rusku diplomatsku službu (u kojoj je bio do 1842), a posle 1852 je u francuskoj diplomatskoj službi. 1857—1883 bio je profesor na Koležu. — Bavio se dosta orijentalistikom, specijalno persijskim jezikom. Osim zbirke pesama Poezye (Petersburg, 1829), izdao je još nekoliko naučnih dela na francuskom i engleskom jeziku.
Može se reći da je jedan od najkritičnijih članaka o našoj narodnoj poeziji kod Poljaka potekao iz pera Stanjislava Ćiševskog: „Folklorystyka chorwacko-serbska. Przegląd historyczno-bibliograficzny” (Wisła, 1891—1892). Ćiševski je bio etnolog (rođ. 1865), od 1900 profesor etnologije na lavovskom Univerzitetu. U svom članku dao je najpre bibliografiju o narodnoj poeziji, rađenu u Zagrebu. Potom dolazi istorijski pregled znanja o našim narodnim pesmama, gde se konstatuje tadašnje stanje nauke o pojedinim problemima: o počecima skupljanja, o pokušaju sastavljanja epopeja o Kraljeviću Marku (prvi pokušaj na našem jeziku u Pešti, 1836; zatim J. Fogla u Beču 1851; tu je spomenuta i knjiga R. Zmorskoga iz g. 1859). Posle toga govori o izdavanju Lazarice na našem, poljskom, češkom, nemačkom i francuskom jeziku.
U istom časopisu Wisła izišli su 1891 i 1892 god. prevodi osam narodnih lirskih pesama, povađenih iz raznih zbirki. Potpisan je S. C., na mislim da je to Ćiševski. Sudim to i po tome što je valjda jedino njemu u ono vreme mogla biti poznata tako bogata bibliografija, koja je navođena uz originalni tekst pesama. Naslov prevodima jeste: Próbki poezji ludowej chorwacko-serbskiej (Pokušaji iz sx. narodne poezije). Prva je pesma muslimanska: Śmierć Ali-Bega; uzeta je iz Stražilova (N. Sad, 1885). Prevod je tačan (uz prevod je štampan i original), ali bez deseteračkog stiha i odmora: stihovi su u prozi. U trećoj pesmi (Wisła, 1892, 908) netačno je prevedeno ovo mesto (od II—VIII su sitnije ljubavne pesme iz raznih zbirki u proznom prevodu): „Ja ne žalim krv iz srca, Samo, draga, kad te gledam” = „Ja nie żądam krwi z serca, Jeno...” („ja ne tražim krvi iz srca, samo...”). Prevodi su svi vrlo dobri.
Ovde bih mogao spomenuti jednu preradu koju je izveo A. Lange, ispevavši pesmu o Kraljeviću Marku: Królewicz Marko (štampana i čas. Przegląd Literacki Kraju, Petersburg, 1907, br. 19—22). Tu se govori kako je Vukašin prokleo Marka da će služiti Turcima, a „despot Uroš” kleo ga je (?) da bi bio slavan. Vukašin je u šumi u lovu izdajnički ubio Uroša, ali i sam pogibe na Marici. Turci tada zauzeše „Nowy Bazar” s prestonicom Prilipom (?!). Dolazi do bitke; Murat piše caru Lazaru izazov, a ovaj ga onda poziva u boj. U bitci sudeluju i pogibaju Sibinjanin Janko, Čeh Zabuj, a iz poljske zemlje junački Kirkov i Valgjer (?!). No, međutim, narod nije izginuo, jer on nije hteo ići protiv Turaka, smatrajući da su Turci navalili na bojare. Marko Kraljević se borio protiv Srba i zato hoće da se ubije, ali mu ne dade vila Ravijojla, koja mu kaže da će spavati 500 godina i pobediti Turke. — To je, uglavnom, sadržaj te pesme Langeove, koji se inspirisao na našoj narodnoj poeziji, ali je vrlo samovoljno stilizovao i preradio istorijske činjenice, ili istorijske momente narodne poezije.
Kad se baci retrospektivan pogled na prevođenje naših narodnih pesama kod Poljaka i na njihovo interesovanje za njih, mogu se uočiti neki momenti koji su karakteristični ne samo za taj problem nego i za problem srpskohrvatsko-poljskih veza u prošlosti uopće.
Naša narodna poezija došla je u poljsku književnost gotovo jednovremeno kad i u zapadne književnosti, samo za razliku od njih, ona je u početku prevođena prigodno, fragmentarno, diletantski. Prevodioci, počevši s Brođinjskim, Bjelovskim, i dr. pa sve Zmorskog, ne znaju naš jezik; to je bila glavna prepreka da bi mogli dati dobre prevode s originala. Brođinjski, koji je bio prvi pozvan da izda jednu zbirku srpskohrvatskih narodnih pesama, nije dovoljno znao naš jezik te se služio nemačkim prevodima. Čudno je da on, recimo, nije preveo Talfijine knjige na poljski jezik, kao što je učinio Bauring prevedavši ih 1827 na engleski j., Vojarova 1834 na francuski j. (ne u celini). O tom se danas mogu činiti samo pretpostavke. Zbog nedovoljne inicijative? Zbog nepripravnosti publike? Ili što je mislio — a to je najverovatnije — da je njegovo parafraziranje i prepevanje pomoću nemačkih tekstova potpuno dobro i u skladu sa zahtevima literarne mode i vremena u kome je živeo? Ili je smatrao da je dovoljno što je upoznao publiku s pesmama preko časopisa? Pri tim pretpostavkama ne treba zaboraviti na teške političke prilike u Poljskoj: Poljaci, razdrobljeni na tri dela, preživljuju u ruskom delu Poljske najteže časove za cara Nikolaja I, čiji je strašan teror doveo do novembarskog ustanka 1830 g. Pouzdano je da je taj politički moment imao jakog odjeka na knjižarskom polju i u književnom radu pojedinaca. Ovome pridolazi i ta činjenica što Brođinjski nije imao ljubavi, a, možda, ni sposobnosti za prevođenje junačkih pesama pa je zato i molio Zaljeskog da on to učini. Tek kasniji prevodioci, od 50-tih godina dalje, pokazuju potrebno znanje jezika (Zmorski, Matejko, Feldmanovski, Kopernjicki), i put je sada izravan: prevodioci imaju pred sobom originalne tekstove.
Put, dakle, kojim je naša narodna pesma došla u poljsku književnost u prvo doba bio je u velikoj većini posredan, i to preko nemačkog i francuskog jezika. Brođinjski je preveo Hasanaginicu i nekoliko drugih pesama s nemačkog j., a tek malo gde je zagledao u original. Zaljeski je pored prevoda s našeg jezika preveo Hasanaginicu pomoću Talfije i Merimea. Majevski je, istina, informisao poljsku javnost o Vuku i pesmama iz „prve ruke”, ali drugi informativni članci o narodnoj poeziji prevedeni su s francuskog, talijanskog, nemačkog i ruskog jezika. Mickjevič, koji je slavu naše narodne pesme proneo s pariske katedre po čitavom kulturnom svetu, onoliko koliko Gete, ili, možda, još više nego on, crpao je dosta svojih vesti iz francuskih i nemačkih dela, a od manje česti i iz Vukovih predgovora i nekih narodnih pesama. Vrotnovski je prevodio pesme s francuskog jezika, ne s originala; kod mnogih njegovih prevoda put je bio ovaj: srpskohrvatski — nemački (Talfi) — francuski (Vojarova ili Mickjevič) — poljski jezik. Naravno da je sve to uticalo na dve stvari: na kvalitet i kvantitet prevoda. Kad se saberu svi prevodi pre Zmorskog (do g. 1853) vidi se da je prevedeno oko 20 junačkih pesama (epskih) i nešto više nego 110 lirskih; od toga broja, neke pesme su dva i više puta prevođene. Kad se to uporedi s mnoštvom pesama u Vukove tri knjige lajpciškog izdanja i u četvrtoj knjizi bečkog (od 1833), to je mali broj. Kvalitet prevoda, kao što smo gore videli, u početku je slab. Broj prevoda i njihova kakvoća porasli su posle kad je došao Zmorski, najbolji prevodilac za romantizma, a posle njega i drugi nadareni prevodioci. Izbor pesama sada je raznovrsniji, ali je po književnoj vrednosti često puta slabiji, jer su prevođene pesme drugorazredne i trećerazredne vrednosti (Feldmanovski, Matejko).
Kao što je već u uvodu rečeno, najjači interes za srpskohrvatsku narodnu poeziju bio je 50-tih godina, a što dalje, to je slabiji. Na tu pojavu imao je, pored romantizma i opće literarne mode (kao što je tada bila narodna poezija, specijalno srpskohrvatska), jakog uticaja i veliki značaj koji joj je dao A. Mickjevič u svojim predavanjima. Mnogi manji i veći pesnici poljski za romantizma bili su tada naprosto povučeni njegovim primerom, a neki su čak i pod njegovim neposrednim uticajem. Posle je, za pozitivizma, interes za narodne pesme prešao od pesnika naučenjacima, koji se njima zanimaju više iz naučnog interesa i koji uviđaju potrebu prenošenja njihova u poljsku književnost, s naučnih razloga, a ne zbog osećanja potrebe za njom na osnovu veze s literarnim strujanjem. Tako su nastali prevodi Kopernjickog, naučni i ilustrativni prevodi Ćiševskog, prevodi Hoćkovi. Sada se zapažaju i zakasneli uticaji na književno stvaranje.
Kad se sve svede i baci pogled na sve prevođenje i pisanje o našoj narodnoj poeziji kod Poljaka, vidi se ipak da je u toku 19 veka veka bilo kod njih dosta interesa za naše narodno blago. Čitav niz prevodilaca i prepevalaca nastojao je da približi i upozna poljsku publiku s našim narodnim pesmama, s nama. Među njima vidimo, između ostalih, Brođinjskog, Mickjeviča, Zaljeskog, Zmorskog, književnike nejednake vrednosti, ali istaknute romantičare; a Mickjevič je na vrhuncu poljskog književnog stvaranja sve do danas.
Najvažnije publikacije u kojima se nalaze prevodi pesama ili važniji članci o pesmama:
Ovde je navedena samo najvažnija građa; za ostalu upućujem na samu studiju, a i na knj. Edmunda Kolođejčika (Kołodziejczyk): Bibliografia słowianoznawstwa polskiego (Kraków, 1911, Akademja Umiejętności), u kojoj se nalazi navedeno još nekoliko retkih časopisa u kojima je objavljena poneka pesma ili člančić, a koji meni nisu bili pristupačni.