Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Lech Paździerski

Prilog proučavanju veza Veljka Petrovića sa Poljskom

Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Knjiga XI/1 (1968), str. 359-371

Lech Paździerski
PRZYCZYNEK DO BADAŃ STOSUNKÓW VELjKA PETROVICIA Z POLSKĄ
Streszczenie

Powyższy artykuł stanowi pierwszą tego rodzaju próbę usystematyzowania i zmieszczenia w odpowiednich ramach stosunku Veljka Petrovicia do Polski i Polaków oraz nadania właściwego kierunku ewentualnym badaniom naukowym w tej dziedzinie. Jak wynika z treści artykułu, Veljko Petrović interesował się polskimi zagadnieniami w pierwszym rzędzie literackimi, a tylko częściowo pozaliterackimi, od wczesnego dzieciństwa. Niemałą, rolę pełnili tu, w budzeniu tych jego zainteresowań "ambasadorzy" polskiej myśli, tłumacze, popularyzatorzy i działacze na niwie szerzenia "wzajemności słowiańskiej" Manojlović–Rajko i w okresie międzywojennym Julije Benešić. Oni to pierwsi, jeszcze bez bezpośredniego kontaktu Veljka Petrovicia z Polską, zapoznawali tego wielkiego pisarza i poetę z najbardziej reprezentatywnymi przejawami ducha polskiego. Dzięki nim Veljko Petrović zetknął się po raz pierwszy z dziełami Juliusza Słowackiego, którego niezmiernie cenił i który być może — co by mogły wykazać dogłębniejsze studia wywarł jakiś poważniejszy wpływ na tego "wielkiego piewcę równin Wojewodiny".

Veljko Petrović po osobistym skontaktowaniu się ze światem literackim Polski międzywojennej, sam już poszedł po tej drodze dalej, nawiązując ścisłe więzi z pisarzami, tłumaczami i działaczami na polu rozwijania stosunków literackich i kulturalnych dwóch narodów słowiańskich. Bierze on czynny udział w pracach różnego rodzaju komisji mających za zadanie przygotowanie tzw. Porozumienia Kulturalnego między Polską a Jugosławią okresu międzywojennego. Rzecz jasna, że przytoczone w tym artykule materiały (fragmentów korespondencji z Juliuszem Benešiciem, sprawozdania z posiedzeń Komisji Porozumienia Kulturalnego itd.) nie wyczerpują całkowicie zagadnienia i mają charakter dość fragmentaryczny. Praca ta, jak zresztą świadczy o tym sam tytuł, jest jedynie przyczynkiem, mającym za zadanie zwrócenie uwagi na niektóre, najważniejsze według autora, aspekty tego zagadnienia. Problemem tym należałoby się zająć szerzej w ramach ogólnych studiów nad stosunkami kulturalnymi polsko-jugosłowiańskimi w okresie międzywojennym.

Teško je utvrditi kome je od velikih ili malih poljskih pisaca i pesnika ili umova Petrović poklonio više pažnje nego što zahteva opšte poznavanje jedne slovenske literature, a još na veće muke bio bi osuđen onaj ko bi pokušao dokazati koji je od tih pisaca izvršio uticaj na Petrovićevo stvaralaštvo. U tim razmatranjima nešto malo nam mogu pomoći Petrovićevi "putopisi"[1] (ako su merodavni podaci navedeni u njima) i neke druge pretpostavke i zaključci, koje ćemo izvući tokom našeg izlaganja.

Interesovanje za Poljsku, na temelju podataka iz pomenutog napisa, javilo se kod V. Petrovića još u ranoj mladosti. Ovo interesovanje, vezano za opšte oduševljenje Veljka Petrovića slovenskom književnošću, pre svega ruskom, razbudio je Nikola Manojlović-Rajko, bogoslov i paroh u Slatini. Nikola Manojlović (umro u 33. godini života, 24. VII 1897), bio je kako naglašava naš autor: "… savestan i fini prevodilac dobrih poljskih i ruskih pisaca, Garšina, Kraševskog, Šjenkjeviča, Krenovjeckog(!), Priborevskog(!), Ožeškove, Rođevičevne. A i dobar poeta minor".[2] Navedena imena, mada kod Petrovića neka pogrešno transkribovana, nikako ne iscrpljuju prevodilački opus tog neumornog i cenjenog radnika na području zbližavanja dveju literatura. Moglo bi nas malo čuditi da Petrović transkribuje prezime Sjenkjevič sa "Šj", mada je uobičajena transkripcija sa "sj"; takođe prezime Rođevičuvna piše Rođevičevna. Greške tog tipa srećemo često i kod naših ljudi kojima je polonistika profesija. Što se pak tiče imena "Krenovjecki" i "Priborevski" moramo da konstatujemo da je po sredi ili neobaveštenost ili korišćenje pogrešnih izvora. Prvo od ovih imena moralo bi da glasi Krehovjecki (Krechowiecki) i odnosi se na Adama Krehovjeckog, trećerazrednog poljskog pisca, od kojeg je samo Rajko preveo jednu stvar ("Mrki vuk", Stražilovo, 1893, br. 4—5). Što se tiče drugog imena, Petrović je verovatno imao na umu Valerija Pšiborovskog (Przyborowski), još i sada vrlo popularnog pisca istorijskih romana za omladinu, od kojega je, koliko je nama poznato, preveo jedno delo ne Nikola Manojlović-Rajko, već profesor Beogradskog univerziteta Radovan Košutić.[3] Spisak Rajkovih prevoda sa poljskog možemo upotpuniti mnogobrojnim imenima kao što su, da pomenemo samo krupnija: Slovacki, T. T. Jež, Adolf Digašinjski, B. Prus, M. Balucki, M. Konopnjicka, Okonski i dr. Prema citiranoj bibliografiji, Nikola Manojlović-Rajko je za vreme svog kratkog života preveo 26 pozicija, među kojima se nalaze i dela kao što su: Sjenkjevičev: "Pan Volodijovski", Prusov roman: "Na mrtvoj straži" itd. Njegov rad je i po kvalitetu i kvantitetu nadmašio rad čitave plejade istaknutih prevodilaca: A. Tkalčevića, J. E. i Aleksandra Tomića, J. Matice, A. Pribićevića, Lazara R. Kneževića i dr., koji su tom poslu posvetili čitav život.[*] Petrović pominje u svome putopisu još i K. Gašinjskog, pesnika "Pesama poljskog hodočasnika", čiju "Crnu suknjicu" u Zmajevom prepevu[4] čak citira.

Te i tome slične, pomalo sentimentalne slike "propasti Poljske" i "crnog jada" porobljenih Poljaka formirale su u najranijoj mladosti Petrovićeve poglede na Poljsku, o kojoj se, kako govori sam autor putopisa "… vazda mislilo i pričalo među Srbima s ljubavlju i sa toplinom saučesnog sabrata koji isto tako pati, trpeći u svom izmrcvarenom telu usečene granice i lance nasilnika."[5] U ovom prilogu proučavanju toga dosta nezahvalnog problema nećemo suviše duboko zalaziti u materiju jer bi to zahtevalo obimnije studije, već ćemo se ograničiti na objavljivanje nama dostupnih činjenica, koje bi jasnije prikazale Petrovićev odnos prema poljskoj književnosti i kulturi. Konkretne dodire Veljka Petrovića sa Poljskom problematikom možemo sagledati na temelju kontakata sa Julijem Benešićem koji je, činilo bi se, odigrao ulogu posrednika u približavanju Petrovića Poljskoj. Julije Benešić, kome su Poljska i njene kulturne tekovine bile najveća ljubav, koja ga je dovela na studije u Krakov, vršio je posle povratka kao književnik i književni kritičar, najzad kao neumorni prevodilac, časnu ulogu "ambasadora" poljske misli u Jugoslaviji. Mnogi još i danas živi jugoslovenski slavisti i književnici obraćali su se direktno Juliju Benešiću za savet o bilo kom problemu vezanim za Poljsku. Veza V. Petrovića sa J. Benešićem starog je datuma i teško je odrediti kada i odakle počinje. Lakše je npr. odrediti tačno vreme kontakta J. Benešića sa M. Crnjanskim ili recimo sa drugim književnicima, koje je Benešić kao sekretar DHK i urednik edicija DHK, te redaktor književnih časopisa "uveo u književnost".[6]

U Institutu za književnost i teatrologiju JAZU u Zagrebu nalazi se prepiska Julija Benešića sa Veljkom Petrovićem, na žalost nekompletna. Na temelju ove mršave korespondencije možemo ipak u opštim crtama naslikati karakter i suštinu odnosa Veljka Petrovića i Julija Benešića. Prvo pismo koje smo uspeli da pronađemo (dat. Novi Sad, 11. mart 1926) ne tiče se direktno poljskih stvari. Njima je posvećena samo jedna rečenica u kojoj Veljko Petrović moli Benešića da mu pošalje prevod Slovackog.[7] Zašto baš Slovackog? Sa Slovackim se V. Petrović verovatno upoznao takođe posredstvom Rajka, koji je od Slovackog preveo "Poslednju uspomenu na Lauru".[8] Od devet prevoda Slovackog načinjenih do 1926. godine morao je Petrović nešto da čita (jer ne verujemo da je mogao da čita u originalu). Sigurno je čitao tri puta prevedenog "Oca pomrlih od kuge u El Arišu", možda i dva puta prevedenog "Anhelija", prevod Rajkov i najverovatnije "Lilu Venedu" u odličnom Benešićevom prevodu (M. H. 1910).

Ljubav prema Slovackom budili su takođe, ali već u zrelim godinama (što saznajemo iz jednog Petrovićevog pisma iz Beograda 7. II 1928, upućenog Benešiću), Adam Pribićević, prevodilac Žeromskog, Rejmonta, Njemojevskog, Danilovskog i dr. (na žalost, Slovackog nije), zatim Ivo Andrić, i sam bivši đak Jagelonskog univerziteta, veliki poklonik poljske literature . "(…) Meni je često Andrić citirao kraće stvari od Slovackog a Adam Pribićević neke monologe iz njegovih tragedija, pa to je divno, divno. Hajde oveseli nas tako nečim".

Pomenuta lektira, proširena i delima Mickjeviča, zanosna Rajkova pričanja i kontakti sa Pribićevićem i Andrićem stvorili su kod Petrovića ubeđenje da poezija Slovackog i Mickjeviča predstavlja najviši domet slovenske romantike. Odatle verovatno i ova molba za Slovackog u inače vrlo interesantnom i značajnom za naše prilike pismu, koje ću u celini priložiti.

Početak pisma je dosta pesimističan. Odnosi se sigurno na Benešićeve perturbacije u vezi sa takozvanom kazališnom "aferom" u kojoj je upravnik N. K. Benešić bio okrivljen za navodnu defraudaciju državnog novca iz kazališne blagajne. Jedan dobar deo cele tadašnje hrvatske kritike bacao se kamenjem (pored ostalih i Vl. Lunaček) na nepravedno okrivljenog upravnika, koji je na kraju podneo ostavku i koga je skoro jedino branio Miroslav Krleža.[9] Pismo je pre svega interesantno za našu javnost, zbog toga što ga Veljko Petrović upućuje kao urednik književnog dela LMS i moli za saradnju. Drugo pismo koje nosi datum 16. mart 1926.[10] sigurno je odgovor na pismo Benešića u kome verovatno obrazlaže zašto ne može da piše za "Letopis". Benešićevo nepisanje, a tačnije rečeno bojazan potiče iz kazališne afere u kojoj je on bio glavni akter, a kojoj je pozadina bila politička. Iz pisma proizilazi da bi Veljko Petrović rado video u Juliju Benešiću svog saradnika i nastoji da ga za taj posao pridobije. Šteta što to nije uspelo, jer Benešićeva saradnja mogla je da urodi plodom u svakom pogledu. Moglo bi se činiti da se i korespondencija prekida.

Pronalazimo tek njene tragove godine 1928. Pismo koje nosi datum 7. II 1928[11] upućeno je iz Beograda. U tom pismu iz koga ću citirati manje fragmente, vidimo da V. Petrović ne rezignira od Benešićevih prevoda Slovackog: "(...) Ja ipak mislim da bi Ti mogao prevesti od Slovackog nešto kraće i za SKG". Piše "nešto kraće" jer mu je Benešić verovatno poslao svoj prevod podužeg epa J. Slovackog "U Švicarskoj", koji je izašao kao posebni otisak iz "Hrvatske revije" br. l—2 u Zagrebu.[12] To je jedan od najboljih Benešićevih prevoda sa područja poljske poezije koji je uživao u svoje vreme veliku naklonost kritike. I Petrovićev sud je očigledno povoljan, što ćemo uostalom videti iz priloženih fragmenata pisma. Pismo je značajno pre svega zbog toga što u njemu Veljko Petrović daje svoj umetnički "credo" u pogledu na jezik: "Ja ipak mislim da bi Ti mogao prevesti od Słowackog nešto kraće i za SKG. Razume se u Tvom je interesu, da ne maniriraš onaj starodrevni, horvatski, poetičeski jezik, Cirakija, Franje Markovića i Ivana Zahara. On neće pobuditi osećanje starine ni romantike, toliko koliko će dočarati neodoljivu komiku demodiranih starudija, isto kao sad bi iz istih razloga, prevodio Slovackog ja pesničkim rekvizitima Mite Popovića".

Zaista je Petrović kao malo ko dosad znao pravilno oceniti Benešićev jezički manir, koji je kako znamo bio čest gost na stranicama njegovih prevoda. U sledećem pasusu precizira on svoje idealne jezičke principe:

(…) "Kajmakčalanski jezik je jedino mogući naš jezik, samo isto to nije onaj banalni beogradskih novina i ulica. Tu nisu toliko presudne ni reči već stil, sintaksa i osećanje, precizno upotrebljavanje sinonima i glagolskih oblika. To Ti sve imaš, po majci, pa n[a]što silom unositi u sebe one "natrule" iz zagrebačkih udžbenika i iz kurijalnog stila akata? Uostalom iz ovih poslatih strofa [odnosi se to verovatno na prevod "U Švicarskoj"] vidim da se Ti nisi držao tog svog principa. Hvala Bogu! A ja bih želio da Te uverim da uopšte se ne trudiš: silom "zaki … [nečitko]", zbog iluzije starina i romantike svoj jezik. To poti… [nečitko] se postizava s malim niansama s nekoliko starinskih izraza na datim mestima. I ništa više. Sve se svodi na osećanje mera". (…) "Ja sam primetio da hrvatska inteligencija kad piše, piše knjiški, nekim ničijim ako ne profesorskim, mrtvim jezikom s germanskom konstrukcijom, kao što se naši ače francuzirajući".

Preokret u ovim fragmentarnim odnosima Veljka Petrovića sa Julijem Benešićem, a istovremeno i u Petrovićevim interesovanjima za Poljsku i poljske stvari, nastupio je godine 1930. i 1931. Benešić je nakon dugogodišnjeg nastojanja konačno ostvario san svoje mladosti i dospeo u Poljsku na duže vreme u svojstvu delegata Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije. U Poljskoj je započeo neumorni rad na zbližavanju dvaju naroda i kultura. Na rezultat toga rada nismo morali dugo da čekamo. Već 1932. godine Benešić počinje da izdaje Jugoslavensku biblioteku, kojoj je prvi svezak bila "Smrt Smail-age Čengića".

U poljskim intelektualnim krugovima rodila se ideja "književnog sporazuma" poljsko-jugoslovensko-čehoslovačkog. Začetnici te ideje bili su redaktor ilustrovanog časopisa "Świat", komediograf i publicista Stefan Kšivoševski, književnik Mječislav Smolarski, od Čeha Vaclav Dresler i Julije Benešić. Benešić kao jedan od tvoraca ideje "sporazuma" uputio je 6. IX 1930. godine književnicima, književnim kritičarima i kulturnim radnicima Jugoslavije pismo u kome izlaže opšte principe budućeg sporazuma i moli za učešće u radu kao i za dolazak na kongres Poljsko-jugoslovenske lige u sklopu koje će sporazum biti zaključen. Na pripremnoj konferenciji sa jugoslovenske strane prisustvovali su: dr Ćurčin, dr Dr. Domjanić, dr Andrassy, dr Maixner i prof. J. Benešić. Na konferenciji su precizirani ciljevi "sporazuma" koji prema službenom izveštaju (kopija) Julija Benešića od 18. VI 1931. godine, upućenom Branku Lazareviću, poslaniku Kraljevine Jugoslavije,[13] glase: "(…) Svrha je Književnog sporazuma širenje uzajamnog poznavanja književnosti posredovanjem svakogodišnjih kongresa, stvaranjem u svakoj zemlji Slavenske biblioteke ili izdanja posvećena prevodima kao i širenju informacija o našim literaturama, saopćivanjem međusobnih izvještaja o stanju književnosti, priređivanjem predavanja, nastojanjem oko izmjene omladine, koja studira slavensku književnost, ustanovljenjem književnih nagrada u svakoj zemlji i omogućenjem uzajamnog boravka književnika u zemljama, koje su pristupile književnom sporazumu".

Nije tu mesto za ocenu zamisli dobrih i humanih ciljeva "sporazuma". Moramo samo konstatovati jedno, da je u praksi retko koji cilj bio postignut. Sve se tu svodilo u suštini na prazno pričanje. Interesantan je spisak adresata, kojima je bio Benešićev dopis upućen:

1. Lj. pl. Babić Gjalski, 2. Dr Drag. Domjanić, 3. Vladimir Nazor, 4. Dr D. Prohaska, del. Min. Prosv. u Pragu, 5. Dr Nikola Andrić, 6. Dr Slavko Batušić, 7. Ivo Andrić, 8. Milan M. Rakić, 9. Branko Lazarević, 10. Oto Župančič, 11. Fran Govekar, 12. Dr Zd. Marković, 13. Miloš Crnjanski, 14. Milan Bogdanović, 15. B. Nušić, 16. Dr Ivan Esih, 17. Veljko Petrović.

Na poziv su se odazvali i pristupili sporazumu, prema podacima kojima raspolažemo:[14] Đalski, Zd. Marković, M. Bogdanović, Isidora Sekulić, Crnjanski, Nušić, Domjanić i Veljko Petrović. U Petrovićevom pismu od 9. IX 1930[16] upućenom J. Benešiću pored ostalog čitamo: "(…) i smatram za čast i sreću da sa svoje strane učinim nešto na stapanju slovenskih duša…" Na završetku moli adresata: "(…) i da pozdravite slavne kolege velikog i predarovitog bratskog poljskog naroda".

Na žalost, nismo u stanju citirati odgovore J. Benešića na puna oduševljenja Petrovićeva pisma. Ne znamo da li ta pisma uopšte postoje. Ne možemo takođe iz istih razloga priopštiti kompletnu prepisku ove dvojice prijatelja. Zbog toga će slika kontakata V. Petrovića sa Poljskom imati često fragmentarni karakter. U jednom od njegovih pisama, datiranim 26. XII 1930, nalazi se sledeći za nas interesantan pasus: (...) "Ja smatram Poljake luđom od nas, ali i mnogo većom nacijom, a njihovu poeziju jednom najuzvišenijom od svih. Pa bi mi bila čast kad bi nešto i od moga upoznali na svom jeziku".

Ostavićemo po strani komentar ove dosta kontroverzne izjave i preći ćemo na događaje koje se vežu sa boravkom Veljka Petrovića u Poljskoj i njegovim radom u odboru "sporazuma". O toj temi govorićemo na temelju materijala Benešićeve hronike-memoara: "Osam godina u Varšavi",[16] nekih nama dostupnih dokumenata i konačno napisa poljske i jugoslovenske štampe teg perioda. Tačan program kongresa Poljsko-jugoslovenske lige, kao i kopija zapisnika konferencije sporazuma nalazi se u Benešićevoj zaostavštini u Institutu za književnost JAZU. Prema ovom programu i zapisniku,[17] inauguracija savetovanja poljsko-jugoslovenskog sporazuma održana je 29. IV 1931. u Varšavi u 11 časova. Na konferenciji su kao predstavnici Jugoslavije prisustvovali Zdenka Maiković, Julije Benešić i Veljko Petrović. Svi su čitali referate. Na žalost, nismo mogli da pronađemo ni naslov referata Veljka Petrovića niti bilo šta bliže o njegovom nastupu u Varšavi. Nešto više o toj temi govore relativno malobrojni članci u dnevnoj štampi toga vremena.

Još 1930. godine Ivan Esih, neumoran u obaveštavanju hrvatske javnosti, u kraćem članku "Kulturno zbližavanje sa Poljskom[18] saopštava da će na kongres Poljsko-jugoslovenske lige doći književnici i novinari iz cele Jugoslavije. Noticu sličnog sadržaja možemo naći i u članku "Polska a Jugosławia".[19] O radu samog Kongresa čitamo u anonimnom članku: "Z Kongresuw słowiańskich w Warszawie" (Sa slovenskih kongresa u Varšavi).[20] Autor članka pored opštih informacija o radu Kongresa uvrstio je i ovu rečenicu: "(…) Piękne przemówienie na temat wspólnej umysłowości słowiańskiej wygłosił wybitny pisarz jugosłowiański p. Petrović" (Lep govor je na temu zajedničke slovenske misli održao istaknuti jugoslovenski pisac gospodin Petrović). Kako vidimo, i tu nemamo tačan naslov Petrovićevog govora niti bilo kakva njegovu ocenu. U obimnijem članku Antona Boguslavskog, poznatog prevodioca Benešićeve Biblioteke: "Drugi dzień kongresów słowiańskich" (Drugi dan slovenskih kongresa)[21] srećemo se sa kratkim karakteristikama kongresnih gostiju: (...) "Z Jugosławii przybyli: znakomity poeta i nowelista Veljko Petrović, współpracownik "Politiki", czynny na polu propagandy i dziennikarstwa patrjota jugosłowiański przed i podczas wojny światowej" (Iz Jugoslavije su došli: znameniti pesnik i novelista Veljko Petrović, saradnik "Politike", aktivan na polju propagande i novinarstva pre i za vreme svetskog rata, jugoslovenski rodoljub).

O samom Kongresu i poseti njegovih članova Krakovu informira kraći članak: "Uczestnicy kongresu polsko-jugosłowiańskiego przybyli do Krakowa"[22] (Učesnici poljsko-jugoslovenskog kongresa prispeli su u Krakov).

Reperkusije posle kongresa isto nisu bile jako značajne. Možemo tu samo zabeležiti oveći članak Zdenke Marković: "Još jedna riječ o Poljskoj" (S kongresa poljsko-jugoslovenske lige)[23] i, naravno, opširan Petrovićev članak, koji ima karakter putopisa: "Prolećni izlet u Poljsku 1931".[24] Štampan je 1932. godine i oduševljeno kazuje o utiscima njegovog autora s puta po Poljskoj, kome se ostvario kako sam piše, … "Jedan davnašnji san: videti Poljsku".[25]

Nećemo sada u ovim razmatranjima praviti analizu tog vrlo interesantnog članka, ali ipak moramo da istaknemo da su opisi gradova, naročito Krakova, možda najbolji u jugoslovenskoj književnosti. Uzaludno bi bilo u njemu tražiti bliže podatke i ličnosti u vezi sa kongresom. Sve su to umetničke reminiscencije jedne prefinjene duše koja je u Poljacima pronašla svoju slovensku sabraću.

Za vreme boravka u Krakovu pružila mu se konačno prilika da poseti grobove svojih najomiljenijih pesnika. O tome piše na sledeći način: "(…) poklonismo se prahu dvojice velikih pesnika, najvišim duhovima slovenske romantike: Mickjeviču i Slovackom. Pisac ovih redaka imao je tu čast (sigurno najveću u svom životu) da položi venac na njihove sarkofage, u ime izletnika. Zaista je ovde, pored krunisanih poljskih kraljeva mesto i njima dvojici, nekrunisanim kraljevima čiji plameni steg nije znao za poraze, koji su, naposletku, svojim hudim perima ujedinili otadžbinu…"[26]

U ovom lepom odlomku srećemo se sa jedinim slučajem u celom članku, gde pisac direktno pominje sebe u vezi sa kongresom. Lako je uočiti da odjek o radu kongresa u štampi nije bio velik. Jedini informator biće nam J. Benešić čija je ocena dosta subjektivna, s obzirom na njegov specifični često puta preterano kritički način tretiranja pojedinih problema i događaja. Da vidimo na početku šta kaže Julije Benešić, delegat Min. Prosv., u zvaničnom već pominjanom izveštaju od 18. VI 1931, str. 2. "(…) Prisustvovao sam kongresu Poljsko-jugoslovenske lige krajem aprila 1931 i sjednicama Poljsko-čehoslovačko-jugoslovenskog književnog sporazuma, u kojem su učestvovali iz Jugoslavije još i dr Zdenka Marković i g. Veljko Petrović." (…) "Naredni će se kongres održati 1932. u Varšavi, a dotle će se u svakoj zemlji organizovati odbori književnog sporazuma od 12 lica (sa 12 zamjenika.) Za Jugoslaviju je organizovanje tog odbora povjereno g. Veljku Petroviću. S g. Veljkom Petrovićem sam otputovao u Krakov gdje se 1, 2 i 3 maja dovršio Kongres Poljsko-jugoslavenske lige".

Toliko J. Benešić zvanično. U svojoj hronici "Osam godina u Varšavi", ovako piše: "(...) 29. IV. U 11 sati bilo je u dvorani gradske vijećnice otvorenje kongresa poljsko-jugoslovenske lige. Neki pozdravi i predavanje drage Zdene o korespondenciji Bronisława Grabowskoga s hrvatskim literatima. Došao je Veljko Petrović. Joso Lakatoš, Valdemar Lunaček, Turkalj, Braum sa sinom, Ćurčić iz Sarajeva, Benčić iz Maribora, Vojinović iz Skoplja i mnogi drugi (…) Po podne sjednica književnog sporazuma. Svega dva Čeha: Vydra i Edmond Konrad, a naših troje: Veljko, Zdena i ja. Veljko je sve osvojio svojom reprezentativnom figurom. Cijeli sam mu dan posvetio. Odvezao sam ga u Łazienke (…) Otišli smo zatim u Teatr Poljski na groznu glupost "Kralj teatra" (The butter and eggman) od G. S. Kaufmana (…). Večerali smo kod Bachusa, po običaju. Veljko je osjetio, što je to jarzębiak, barszcz i bigos. Inače je Veljko prilično ostario — duševno. On već neke pojave meće u ladice, svrstava, pomalo sve shvaća, kao što to čine filistri i starci. Sve sređuje i klasificira, a o literaturi ima folklorističko shvaćanje, kao da je folklor važan. Kao da je čovjek narodna nošnja ili rječnik psovaka: au, Boga mu! ili: Šalaj! To se ne može prevesti, dakle je duboko i naše. Sve koješta" (105).

(…) Zdena priča o divnim bojama Baltičkog mora i zadržava se pred izlozima s ružama, diveći se divnim žutim ružama. Veljko reče: "Kako je tragično biti mlad, imati kraj sebe djevojčicu, stajati uz izlog cvjetarnice i ne imati novaca. (…) Ja sam zlobno dometnuo: "A, Veljko, danas je još tragičnije kraj cvjeća imati novaca, a ne imati kraj sebe djevojčicu".

(…) "30. IV. (…) Zvao me Lazarević da u pol 10 dođem k njemu. Kad sam stigao u poslanstvo, on se već odvezao u Wilanuw s Veljkom Petrovićem i Stanislavom Krakovom. Na ručku je osim Veljka i tog "Krakova" bio još i Giulli i Radovanović od centralnog pressbiroa, a u 5 sati popodne bila je sjednica (zaključna) kongresa "sporazuma književnog poljsko-čehoslovačko-jugoslavenskog (…). Sutra ću u Krakov s Veljkom, a uglavnom radi prof. Molй-a, t.j. radi Cankarovih novela za moju "Jugoslavensku biblioteku".

(…) "2. V, Krakov. Jučer sam u 10 sati naveče doputovao u Krakov s izletnicima. Uglavnom sam bio s Veljkom Petrovićem, jer sam moralni krivac, što je on, po mom nagovoru, ovamo doputovao".

Uočljiva je razlika između Petrovićevog mirnog i nadahnutog pričanja pesnika ravnica i Benešićevog zajedljivog, često vrlo oštrog u oceni a ujedno punog galskog humora opisa događaja gde su i najveće svetosti podvrgavane ruglu. Jer kako drukčije nego manirom možemo rastumačiti "epitete" kojima je "počastio" svog još u punoj snazi 47-godišnjeg druga i prijatelja. Evo kako izgleda u Benešićevoj redakciji opis jednog svečanog događaja:

"Neke parade, neka tobože prisega vjernosti slavenske uzajamnosti u katedrali; slučajno sam naišao, kad je Moczydłowski vukao vijenac na Mickiewiczev grob, no u katedrali je bilo tako hladno, da sam pobjegao."[27]

Ali da vidimo kako Benešić u skladu sa svojini "principima" crta Petrovićev lik u Varšavi.

"Za ručkom smo sjedjeli i pisali kartu "ujaku" Gašparcu Veljko i ja. On je dopisao nekoliko riječi ali se najednom sjetio da piše latinicom i reče: "Kad ja nekom pišem latinicom, onda je takt da mi se odgovori ćirilicom". Ciljao je na mene. Ja mu rekoh: "Ja ti nikada neću pisati ćirilicom, ali mislim, da biste vi u Beogradu morali poduzeti akciju oko jedinstva pisma". On: "Pa neka Hrvati prime ćirilicu". Ja: "Vi valjada čekate, da Rusi i Bugari prije prime latinicu…" Veljko: "Ne. Ćirilica je svetinja. Za vrijeme rata su stradali oni, koji su primali karte pisane ćirilicom, bili su do krvi bijeni. Ti za to nemaš osjećaja" (…) Uto se umiješate s druge strane stola u razgovor Valdemar Lunaček: "Ako je govor o svetinjama, onda nema izgleda, da će se provesti stvar ujedinjenja". Veljko vjeruje u svetinju neke ortografije!"[28]

Tako je pisao Julije Benešić u svojim memoarima pripremljenim za štampu. Nije na odmet da radi upoređenja navedemo njegovo mišljenje o tom razgovoru o "ćirilici" u privatnom pismu upućenom svom intimnom prijatelju J. Majcenu u Zagreb.[29]

"... ali među nama je tj. među našim nazorima jaz od goleme širine. Veljko je izgubljen za pravu slavensku stvar. On vjeruje u svetinju ćirilice. Ohoho!"

Izgleda da je susret Benešića s Petrovićem u Poljskoj stvarno produbio razlike u pogledima ove dvojice prijatelja na mnoge probleme. Moglo bi se čak činiti da je taj jaz nepremostiv i da se ti ljudi nalaze na dvema suprotnim pozicijama. Benešić iako nije u mnogim stvarima nalazio zajednički jezik sa svojim prijateljem cenio je njegovo stvaralaštvo i ukus u pogledu na književnost.

Godine 1930, u trenutku kada je započinjao svoju veliku izdavačku delatnost u Poljskoj, moli ga za savet u vezi sa izdavanjem jugoslovenskih pisaca.

"Pisao sam Mišku Kombolu, da mi dade savjete glede moje enciklopedičke antologije naših pisaca. Pisao sam i Veljku Petroviću o tom i Gesemannu"[30]

Šteta što nismo u stanju da priložimo Petrovićev odgovor. Nakon boravka tog vrsnog pripovedača u Poljskoj probudio se kod Poljaka interes za njegova dela. Vrlo je zanimljivo u tom pogledu poslednje Petrovićevo pismo interesantno za naša razmatranja. Ono nosi datum: Beograd, 8/V. 1931. Citiram jedan fragment:

"Zamisli, zatekao sam pismo nekog Wiktora Bazielicha, Katowice, Gliwicka 12, koji traži pravo da prevodi iz knjige "Iskušenja". Ja sam mu rekao da se sporazume s Tobom i s onom g-đom, što je prevela sa ... (nečitko) (supruga bivšeg konzula). Dobro bi bilo da njih dvoje prevedu za jednu knjigu pa da je izdadu, možda bi izdavača našao Osendowsky i Bandrowsky".

U pismu se pominje Bazjelih, kome Petrović posvećuje u svom putopisu jednu toplu reč;[31] to je neumorni člankopisac i prevodilac sa područja srpske i hrvatske književnosti. Čovek sa mnogo istinskog elana za slovensku uzajamnost, ali relativno slabih prevodilačkih sposobnosti. Dosta je muke imala redakcija Jugoslavenske biblioteke sa "čišćenjem" njegovog prevoda "Nečiste krvi". Supruga bivšeg konzula — to je Marija Znatovič-Ščepanjska, dobar i savestan prevodilac "Svete Vojvodine" Miloša Crnjanskog, Andrićevog "Puta Alije Đerzeleza" i Vojnovićevih "Starih grijeha". Ne zna se ništa pouzdano o saradnji Bazjeliha sa Ščepanjskom na polju prevoda Petrovićevih novela, jedino možemo konstatovati da godine 1932. izlazi u časopisu "Świat"[32] prevod pripovetke "Iskušenje" pod naslovom "Pokusa".

Koliko je nama poznato prevedena je osim ove novele još i "Zemlja" (u poljskom naslovu "Ziemia"). Preveo ju je dr Stanislav Papjerkovski, slavista, bivši lektor poljskog jezika u Beogradu, sada profesor univerziteta u Lublinu.[38]

U Poznanjskom vrlo dobro uređivanom časopisu "Przegląd Polsko-Jugosłowiański"[34] pojavila se u lepom prepevu Dionizija Krulikovskog (prevodioca Đalskog, Šenoe, Dučića i dr.) Petrovićeva pesmica "O zašto". Ta ljubavna minijatura u poljskom prevodu nosi naslov: "Obyśmy nigdy nie byli się znali" (O, da se nismo nikada upoznali), koji se može smatrati slobodnim prepevom prvog stiha druge strofe. Prevodilac je sačuvao jedanaesterac originala mada se u pogledu rime njega nije držao. Prepev na poljskom je dražestan i milozvučan iako se često udaljuje od originala. Da bi se istakla lepota prepeva citiraćemo uporedno srpski i poljski tekst.

Sa tim dosad nepoznatim u bibliografijama prepevom broj Petrovićevih prevoda na poljski jezik popeo se na tri.

U Petrovićevom pismu od 8/V. 1931, čitamo još jedan pasus u vezi sa Benešićem: "Mogu Ti reći da bi u ministarstvu radio videli kad bi Ti uskoro učinio nešto i za našu "istočnu" književnost . To ti onako diskretno prijateljski, poručujem."

Ne zna se tačno šta je hteo V. Petrović time da kaže. Da li je to govorio poluslužbeno kao činovnik ministarstva, ili je imao na umu nešto drugo?

Da li je Benešić poslušao prijateljev savet? Ne može se ništa pouzdano reći. Jedan od ciljeva Jugoslavenske biblioteke u Varšavi bilo je izdavanje ponajboljih dela jugoslovenskih književnosti na poljskom jeziku. Benešić je imao u planu takođe i srpsku književnost (od srpske književnosti izdao je u svojoj Biblioteci Njegošev "Gorski vijenac", Stankovićevu "Nečistu krv", Sremčevoga "Pop Ćiru i pop Spiru" i "Jugoslovensku narodnu poeziju").

Da vidimo kakva je bila reakcija ironičnog i temperamentnog Benešića na ovaj Petrovićev savet.[36] Citiram:

"11/V. Primio sam vrlo srdačno pismo od Veljka Petrovića iz Beograda. Piše latinicom i svršava ovim riječima…" (tu Benešić citira u potpunosti već pomenuti fragment pisma od 8/V. 31) U nastavku daje oduška svome besu: "… Dakle gospoda koja nisu dala ni pare, hoće da komandiraju" (moramo odmah napomenuti da je njegova ljutnja bila opravdana jer je Jugoslavenska biblioteka izlazila u Varšavi zahvaljujući potpori privatnih industrijalaca. Ministarstvo Prosvete dalo je samo minimalnu svotu za knjigu turističkog karaktera: "Uroda Jugosławii" – Lepota Jugoslavije).

Benešić je u svojoj Biblioteci nameravao izdati zbirku Petrovićevih novela. U jednom od pisama od 18/V. 1931. upućenih iz Varšave svome zagrebačkome prijatelju K. Majcenu, ovako piše između ostalog: "Veljku ću tu koncesiju učiniti i još ove godine izdati naročitu knjigu njegovih novela".

Na žalost ove 1931. godine nije izdao od V. Petrovića ništa. U planu svoje biblioteke nabačenom u hronici[37] uvrstio je tek pod brojem 13: "Veljko Petrović, Novele". Tu Benešićevu nameru potvrđuje takođe anonimni članak u Novostima,[38] gde čitamo da se u rukopisu nalaze između ostalog i novele od Veljka Petrovića. Sudeći po beleškama koje se nalaze u njegovoj zaostavštini u Zagrebu, Benešić je na kraju odastao da izda Petrovićeve novele kao posebnu knjigu. Hteo je da ih uvrsti u Antologiju jugoslovenske novele.

Na jednom listiću rukom Benešića napravljen je sledeći plan: "Nowele serbskie":

1 Domanović Radoje: Podarunek dla króla, preveo Viktor Bazielih, rukopis.

2 Petrović Veljko: Gospodarz (Salašar), prevela Marja Z. Szczepańska, rukopis.

3 Crnjanski Miloš: Święta prowincja, prevela Marja Z. Szczepańska, ruko

4 Kočić: "Mračajski prota" i "Jablan", predlaže da se prevede — Ivo Andrić.

5 (Petrović Veljko: dobre su novele: "Zemlja" i "Golubica sa crnjim srcem").

6 Janković Milica: prevesti novelu: "Poslednja fioka desno".

7 Nušić: Pripovetka o slonu (u zbirci "10 pripovedaka" predlaže "Žolika"(!))

9 Vasić Dragiša: nešto iz "Otuđenih (!) kandila"

8 Živadinović

Sa druge strane listića: "Milićević Vojko, Sekulić Isidora, Jovanović Milutin".

Mada na izbor možemo gledati sa malom ogradom u njegovom je sastavljanju verovatno učestvovao i Petrović), prava je šteta što je II svetski rat onemogućio izdanje ove antologije.

Novela Crnjanskog "Święta prowincja" bila je u prevodu Ščepanjske štampana 1927. godine u "Bluszczu" (br. 8—13).

Veljko Petrović još u pismu od 9/IX. 1930. upućenom u Varšavu nudi Benešiću: "… ne bi li mogli izdati skraćeno moje slikarstvo u Poljskoj". Odgovor na to nismo mogli da pronađemo. Očigledno je da ponuda nije bila prihvaćena.

Dokumentovan je još jedan trag Petrovićevih dodira sa Poljskom u predratnom periodu. Kako znamo iz već citiranog Benešićevog izveštaja (Varšava, 18/VI-1931), Veljku Petroviću bilo je povereno organizovanje odbora književnog sporazuma u Jugoslaviji. Taj odbor imao je između ostalog za zadatak i pripremu Kulturne konvencije između Poljske i Jugoslavije. U Benešićevoj zaostavštini[39] nalazi se kopija zapisnika sa zasedanja pripremne potkomisije kulturnog sporazuma između Poljske i Jugoslavije. Prisutan je na zasedanju pored niza drugih lica i Veljko Petrović.

U posleratnom razdoblju poznat nam je jedan vrlo simpatičan i pun oduševljenja za "braću Poljske" Petrovićev poklik, prilikom dolaska u Jugoslaviju poljske vladine delegacije sa Gomulkom na čelu.[40] Iz redaka ovog članka napisanog sa prilično dobrim poznavanjem činjenica probija istinska ljubav čoveka koji se iskreno raduje da poljski i jugoslovenski narodi kao i u prošlosti opet počinju na svim područjima saradnju zasnovanu na novim socijalističkim principima.

Iz dosadašnjeg izlaganja, čini nam se, možemo zaključiti da bar jedan delić ove saradnje pripada i Veljku Petroviću. U pravu je on kad piše na kraju svog članka, kojim bismo hteli da završimo naše izlaganje: "… nisu vekovi prohujali sasvim uzalud niti su protekle reke plemenite poljske i jugoslovenske krvi bez ičeg: — evo, nekad razdaleki, priđoše naši narodi jedno drugom sasvim blizu, zagrliše se. I to je naš prilog novom čovečanstvu i miru!"[41]

[1] Petrović Veljko: "Prolećni izlet u Poljsku 1931", Politika, 1932, br. 8802, 8804, 8819; takođe: Veljko Petrović: Sabrana dela, II, Novi Sad, 1954,113—131.

[2] Sabrana dela, op. cit., 113—114.

[3] Bibliografski pregled hrvatskih i srpskih prijevoda iz poljske literature, u knjizi: Današnja Poljska, Zagreb, 1948, 220.

[*] [Veljko Petrović je, pored ostalog, i autor odrednice o Nikoli Manojloviću-Rajku u Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj St. Stanojevića. Nedoumice oko transkribovanja imena poljskih pisaca kod V. Petrovića većim delom potiču od načina transkribovanja samoga Rajka ("Šjenkjevič" i sl.). Proverom de visu ustanovljeno je da je roman Peharnikova kćerka Valerija Pšiborovskog preveo Rajko, a ne, kako pogrešno navodi Bibliografski pregled hrvatskih i srpskih prijevoda…, R. Košutić. – nap. priređivača.]

[4] Sabrana dela, op. cit., 114.

[5] Sabrana dela, op. cit. 113.,

[6] Vučetić Šime: Uz izbor stihova Miroslava Feldmana, u knjizi: Miroslav Feldman: Pjesme, Zagreb, 1954, 135. Autor kaže: (...)"... ušavši rano u književnost, u koju ga uvodi Julije Benešić objavivši mu prvu pjesmu u "Savremeniku" , god. 1917", uporedi takođe: J. D.: "Trojica nagrađenih" (Izjava M. Feldmana), Globus, br. 64, 1955. M. Feldman izjavljuje da ga je Julije Benešić uveo u književnost.

[7] Institut za književnost i teatrologiju JAZU, "Theatralija", 1926. S obzirom na veliki značaj pisma citiraćemo ga u celini:

"Novi Sad, 11 mart 1926.

Dragi moj Jule, stari drugaru i novi sapatniče! (ćir/

Uveren sam da je sadašnja perturbacija i donekle koristila jugoslovenskim muzam[a]. Molim Te da nam pošalješ što pre rukopisa za "Letopis" (ćir.), "Matica Srpska" (ćir.), naime, zamolila je mene da odsada uzmem udela pri uređivanju književnog dela L-sa (ćir.), a socialno — ekonomski primiše na sebe Sl. Jovanović i Rosić.

Honorari će biti najbolji u zemlji. Kao što vidiš — stvar je najozbiljnija. Ja bih želeo da u "L — su" u prvom redu dođu do reči naši vršnjaci, posle Bogdanovska i pre dučićevska generacija, ona koju je rat omeo bio da se imposira (!) i da se "mainsenira". Daće mi priloga odmah Veljko Milićević, Branko Lazarević, dr V. Jovanović itd., a od Hrvata prvo se obraćam Tebi, pa onda ostalima (Ti ćeš biti dobar da me potsetiš na neke koje ceniš). Tražiću od Šimunovića, Domjanića — to stariji — pa onda od Marakovića, Barca, Tomašića itd. Ti mi pošalji što imaš, bilo prevod kakve Slovackove pesme s beleškom o njemu, bilo svoje stihove, bilo članak o kakvom hrvatskom umetničko književnom pitanju. Stalno da mi sarađuješ na pozorišnoj kronici iz Zagreba, par puta godišnje. Naravno opšte poglede, s više tačke, ne dotičući nevažne momente. Perici bih pisao, ako ostane u Z., da mi piše muzičku kroniku iz Zagreba.

Naš je cilj da naša revija dobije određenu fizionomiju, da bude organ humane literature u najboljem smislu, i da zavede dobar pregled domaće književnosti (a i stranih glavnih struja i pojava) s književnom kritikom, pravom i savesnom, a ne od slučaja do slučaja, bez kompasa i koterijaški. Ni protiv koga zbog pravca i godina, a za svaki talenat. Ako naiđeš — B. svakako me potraži, a i inače piši mi i otvoreno mi saopštavaj stalno svoje misli, primedbe i predloge.

Računamo na Tebe nemoj da nas izdaš

Grli te Tvoj

Veljko"

[8] Bibliografski pregled…, op. cit., str. 218.

[9] M. Krleža: Hajka protiv J. Benešića, Književna Republika, br. 2. 1926 str. 103—120

[10] Institut za književnost i teatrologiju JAZU, "Theatralija", 1926. Pismo ovo prilažemo takođe u celini:

"Novi Sad, 16 mart 1926.

Dragi Jule,

Tvoje razloge nikako ne mogu da usvojim. Kakva lojalnost, korektnost prema takvim tipovima! Uostalom nije reč o ličnostima već o stvari. Imaš, dakle, da mi napišeš nekoliko članaka, ili makar jedan, o dosadašnjoj pozorišnoj politici u Zagrebu, o radu, o duhu, o jeziku, o režiji, o pravcima, o poz. književnosti, o osoblju, o publici itd. Kratko, tačno — i duhovito. A posle videćemo!

Ja to čekam od Tebe, jer znam da ćeš Ti pogoditi onaj viši ton koji pristoji "Letopisu" a i Tebi.

Razume se, iščačkaj i što iz starih hartija a iz tog svog starog sremskog srca, koje, jel' da i kad se degeneriše višeg je ranga od ma kog švapskog ili pemskog Bierherza, jerbo je ono wein ili slivovitzherz. A di je Srem tu je... Bačka!

Mnogo Te pozdravlja i voli

Tvoj Veljko

A) Moja Te žena pozdravlja grdeći mene, k'o ja sam krvi što Ti nikad nisi bio kod nas! A, zapravo, kriva je Tvoja bivša sila i vlast, krediti i virmani!

B) Pa naravno da je ovo K. u K. Regiment. Molim Te, ja čekam da me — znaš onog pesnika — reducira stihoklepac himni Franji Josipu. Mesto da ja, njega, on će mene. Moj brat sudija pod Mađarima, sad je veliki župan i kao radikal, posle 1/XII. 1918, žali što ja uvek rđavo politiziram. Kad sam prvi put posle oslobođenja došao u Beograd od glave do pete uprskao me je blatom batar g. dra Glanza, mog ličnog protivnika i vođe mađarskih šovinista iz mog oslobođenog rodnog mesta, na sred Terazija. Dok sam se brisao on me je osvrnuvši se, sažalitelno i [s] visine i u brzini, pogledao, jer je poznao.

In hoc signo vivere!"

[11] Sva pisma citirana u fragmentima i bez fusnota nalaze se u Institutu za književnost i teatrologiju JAZU, Zagreb, Opatička 18. u Benešićevoj zaostavštini.

[12] Juljusz Słowacki: "U Švicarskoj", Zagreb, 1928; zatim viz: "Poljska lirika", Zab. Biblioteka, sv. 602., Zagreb, 1939,. str. 144—159; zatim viz: Juljusz Słowacki: "U Švicarskoj", N. Z. H., Zagreb, 1949.

[13] Inst. za knjiž. i teatr. JAZU, "Theatralija", 1931, str. 2.

[14] Institut…, Julije Benešić: Lični dokumenti i spisi, fasc. 23.

[15] Lič. dok. i spisi, fasc. 23.

[16] Ova hronika, koja obuhvata period boravka J. Benešića u Poljskoj (godine 1930—1938), pripremljena za štampu, od koje su neki fragmenti bili već objavljeni, nalazi se u pomenutom institutu.

[17] Lični dokumenti i spisi, fasc. 23.

[18] Obzor, br. 257, 1930.

[19] Przegląd Prasy Zagranicznej MSZ, Nr. 86, 1931.

[20] Kurjer Warszawski, Nr 117, 1931.

[21] Kurjer Warszawski, Nr 118, 1931.

[22] Ilustrowany Kurjer Codzienny, Nr 121, 1931.

[23] Jutarnji List, 7/VI., 1931.

[24] Prolećni izlet u Poljsku 1931, op. cit.

[25] Sabrana dela, op. cit., 113.

[26] Sabrana dela, op. cit., 123.

[27] Svi gore citirani fragmenti se nalaze na str. 105—106 pomenute hronike.

[28] "Osam godina...", op. cit., 107.

[29] Iz svakodnevno pisanih u Varšavi pisama Kamilu i Jureku Majcenu načinio je Benešić kasnije svoju hroniku. Pismo se nalazi u Benešićevoj zaostavštini u Inst. za knjiž. u Zagrebu.

[30] "Osam godina", glava: "Biljoteka Jugosłowiańska", str. 581.

[3l] Sabrana dela, op. cit., 116.

[32] Świat, br. 2, 1932, str. 14—15. Za prevod taj zna takođe Dr M. P. Kostić, citirajući ga u Bibliografiji prevedenih novela str. 592—593, u knjizi: V. Petrović: Sabrana dela III, Novi Sad 1955.

[33] Kurjer Lwowski, Lwów, Nr 358, 1932 (u članku Veljko Petrović: "Współczesny nowelista jugosłowiański). Takođe citira taj prevod Dr M. P. Kostić, Sabrana dela, IV, N. Sad, 1955.

[34] "Przegląd Polsko-Jugosłowiański", br. 3, mart, 1935. Za prevod taj ne znaju jugoslovenske i poljske bibliografije.

[35] Veljko Petrović, Pesme, Eseji, Srpska književnost u sto knjiga, knj. 76 str. 67.

[36] "Osam godina…" op. cit., 111.

[37] "Osam godina…" op. cit., 215.

[38] Novosti, br. 135., 1932.

[39] Lični dok. i spisi, fasc. 23.

[40] Veljko Petrović: "Poljski drugovi", Politika, br. 15923, 1957; isti članak štampan je pod promenjenim naslovom: "Braća Poljaci" u V. Petrović: Sabrana dela, VI, Novi Sad, 1958. str. 588—592.

[41] Sabrana dela, VI, op. cit., 592.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt