Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Miroslav Topić

Vaclav Rolič-Lider — prvi glasnik poljskog modernizma i odjeci njegove poezije kod nas

Miroslav Topić
Résumé
WACŁAW ROLICZ-LIEDER — PREMIER MESSAGER DU MODERNISME POLONAIS ET LES ÉCHOS DE SA POÉSIE CHEZ NOUS

Le symboliste polonais Wacław Rolicz-Lieder (1866—1912), appartenant au cercle de Mallarmé, ami de Verlaine et de Stéphane George, a laissé des traces chez nous aussi. A la bibliothèque universitaire de Zagreb se trouve une de ses lettres à Jagic dans laquelle on parle de 1'envoi des deux livres de Lieder à notre savant. Un de ces deux livres. Poezje II, imprimé en 1891 en soixante exemplaires seulement, a été sauvegardé dans la bibliothèque de Jagic à Belgrade. Le livre contient aussi la liste des personnes auxquelles il a été envoyé. Parmi les auteurs européens connus figurent deux de nos poètes également: Jovan Jovanović-Zmaj et Vojislav Ilić. L'auteur rattache ce renseignement au fait que Vojislav Ilić, en 1892 précisément (donc, aprčs avoir reçu le livre de Lieder), a changé complčtement sa poétique en s'approchant du symbolisme. L'auteur explique les éléments baudelairiens dans la poésie de Ilić comme étant venus par l'intermédiaire du symboliste polonais, adepte et traducteur de Baudelaire. Par intermédiaire de Lieder l'auter explique aussi l'acceptation de la part de Ilić du principe verlainien "De la musique avant toute chose". La partie centrale de ce travail est occupée par l'analyse des poésies de Lieder du recueil Poezje II ainsi que par l'établissement de l'influence que la lecture de ce recueil a faite sur Vojislav Ilić. Un chapitre particulier a été consacré ŕ la traduction en langue serbo-croate des poésies de Lieder. L'auteur a établi qu'il s'agissait des traductions en prose des versions libres des poésies de Lieder effectuées par George, et que c'étaient les premières traductions de George chez nous.

1.

Književnost Mlade Poljske, poljskog modernizma ili neoromantizma, kako književni istoričari nazivaju razdoblje od 1890. do 1918. godine, imala je kod nas snažnog i dalekosežnog odjeka. U strujanju ideja njen se udeo ne može meriti sa onim iz doba romantizma, ali je zato novo poljsko pesništvo blagotvorno uticalo na osvežavanje i oplemenjivanje našeg umetničkog izraza. Bila je to samo naizgled skromnija, ali isto tako potrebna, nezamenljiva uloga prvog posrednika u strujanju fluidne, eterične poezije sa Zapada.

Prvi prevod iz poezije Mlade Poljske pojavio se 1896. godine u beogradskom "Delu".^[1] Prvi prikaz koji registruju naše bibliografije objavljen je dve godine ranije u zagrebačkoj "Prosvjeti".^[2] To, međutim, nisu najstariji tragovi poljskog modernizma kod nas. Ovom prilikom iznećemo na videlo izvorne, dosad skrivene podatke, koji zaslužuju pažnju ne samo slavista nego i komparativista šire orijentacije.

Prikupljajući arhivsku građu o najranijim prodorima književnosti Mlade Poljske na srpskohrvatsko jezičko područje, u rukopisnom odeljenju zagrebačke Sveučilišne biblioteke, među mnogobrojnom Jagićevom korespondencijom pronašli smo pisamce ove sadržine:

Monsieur le professeur,

J'ai 1'honneur a Vous offrir deux volumes de vers, que j'ai publiés en polonais. Un de ces volumes fut imprimé en 1889 et le second vient de paraîcre; mais il n'en a été tiré que 60 exemplaires. Ces livres Vous seront remis un de ces jours de la part de mon imprimeur. Par ce fait je veux rendre hommage a Votre science et a Votre esprit, qui est fort connu et apprécié. Donc je Vous prie, Monsieur, d'accepter mes livres ainsi que les expressions de ma plus grande considйration.

Paris, le 20/XII 1891

78, rue d' Assas

Wacław Lieder^[3]

Pismo poljskog pesnika našem naučniku navelo nas je na pravi trag: u Jagićevoj biblioteci, koja se čuva u Seminaru za lingvistiku beogradskog univerziteta, našli smo bibliofilski raritet — drugu Liderovu knjigu, štampanu kao rukopis u šezdeset primeraka, samo za posvećene "koji su hteli da je čitaju".^[4] Na poslednjim paginiranim stranicama autor-izdavač je saopštio imena četrdeset četiri lica "u čijem se vlasništvu knjiga nalazi." Pored Jagića, tu su istaknuti slavisti: Leskin, Brikner, Boduen de Kurtene, Leže, Morfil, Pipin... Još je interesantniji spisak književnika. Osim dva poljska, Kornela Ujejskog i Teofila Lenartoviča, svi su ostali strani: Moris Meterlink, Alber Sen-Pol, Teodor de Vizeva, Štefan George, Ernst Heler, Jaroslav Vrhlicki, Julijus Zejer, Edvard Jelinek, a među njima i dva naša pesnika: Jovan Jovanović Zmaj i Vojislav Ilić! Imena čitalaca ove retke knjige obavezuju nas da bliže osvetlimo lik njenog zagonetnog autora. Rečita je već sama posveta:

"Dragoj mi Trojici Domaćeg Ognjišta:

Ocu,

koji mi je prostosrdačnošću misli i jednostavnošću osećanja pokazao čar porodičnog života; koji je meni detetu violinom pričao poeme; od koga sam baštinio pesnički dar; koji je taj dar razvijao očinskim osećanjem; čija štedrost za obrazovanje deteta velika bejaše, koji nije sputavao moje misli i stremljenja despotskom vlašću očinskom; koji me je u osamnaestoj godini života poslao u Krakov, da zavolim govor poljski, a zatim u tuđinu, da ne otupim u savremenom poljskom društvu, čija čestita pisma bejahu drugovi moje samoće, koji, kad dođe vreme, dade da se štampa moja prva knjiga, izvršivši tako rodoljubivi čin; koji će, odlazeći precima, poneti sa sobom moje srce, misli, celo biće moje!

Majci i sestri,

iz čijeg sam neoskrnavljenog srca i uma svojstvenog njihovom polu sricao nauku ljubavi prema ženi, koje učiniše da pagansku poštu odajem Poljkinji. Neka imena njihova, iz kolena u koleno, blagoslovena budu!" ^[5]

Biografske podatke koji se mogu izvući iz ovog egzaltiranog izliva pesnikovog porodičnog kulta dopunimo obaveštenjima crpenim iz drugih izvora.^[6]

Vaclav Kozma Damjan Rolič-Lider rođen je 27. septembra 1866. godine u Varšavi. Pesnikov otac Jan Lider bio je bankarski činovnik i kućevlasnik, poštovalac patrijarhalnih tradicija i stihotvorac-diletant. Kao nosilac ordena svetog Vladimira stekao je pravo na plemićku titulu i grb Rolicz, izveden od grba Rola Sadkowskich, sitnoplemićke porodice iz koje je poticala pesnikova majka Katarina. Do plemićke titule Vaclav Lider je mnogo držao, a počeo je da je nosi i pre nego što mu je zvanično priznata. Svoje mladalačke radove iz orijentalistike potpisivao je sa Rolicz, u Parizu se predstavljao kao de Lieder ili — još pretencioznije — Warminsky.

Pesnikov deda Franćišek Lider zaista se doselio iz Varmije, ali nije bio plave krvi. Iz pesme "Ključevi od kovčega", koja pripada ciklusu Epopeja moga dečaštva, saznajemo da je "u pijarskim školama predavao strani jezik" i da je "slavna bila njegova gramatika." Roličevi biografi nas obaveštavaju da je Franćišek Lider bio autor Gramatike nemačkog jezika, da je u varšavskim gamnazijama predavao nemački i latinski, da je poznavao istaknute lingviste Lindea i Majevskog, da je Lindeov rečnik poljskog jezika, kojim će se služiti i Vaclav, dobio lično od autora. Ovi podaci tumače poreklo lingvističkih interesovanja Vaclava Roliča-Lidera, koji će, između ostalog, pripremiti za štampu (ali ne i štampati) Gramatiku turskog jezika Majevskog. Lingvističke sklonosti Lindeovog predanog čitaoca ispoljiće se i u Roličevoj poeziji. Napominjemo da su Linde i Majevski bili znanci Vuka Karadžića i da je Majevski popularisao našu narodnu poeziju u Poljskoj.^[7]

"Ključevi od kovčega" otvaraju nam još jednu kriptu. Pesnik nas obaveštava da je njegova baka "znala legende o pokolju Prage", da je slušala "zveket Napoleonovih pušaka" i pamtila "ustanak naroda", da je "u srca sinova usađivala gromovitu povest." Tu su koreni Liderove podzemne, rodoljubive i borbene, poezije. U znaku belog orla, koji će nositi Nezavisne pesme (objavljene 1906. godine), nastalo je i nekoliko pesama iz ove knjige, u kojima se evocira slavna i legendarna prošlost: Košćuškov mač, novembarski ustanak, Mokotovsko polje, pokolj varšavske Prage, smrt generala Sovinjskog...

Ustanička tradicija živela je i u romantičarskoj poeziji kojom se Vaclav napajao. Na njegovu uobrazilju naročito je snažno delovala zlatna harfa Slovackog. U Liderovoj "Školi" ponovo se odvija "Čas misli". Slovacki je bio onaj učitelj poljskosti čijom se rečju "večno zamišljeni" dečak "hranio kao nasušnim hlebom." Zahvaljujući tim ključevima od kovčega prošlosti, rusifikatorska rabota carskih dušebrižnika izjalovila se kao "Sizifov posao" koji će razobličiti Roličev savremenik Stefan Žeromski.

Zbog sukoba sa nastavnikom (neposredni povod bio je, izgleda, prozaičniji nego što ga pesnik predstavlja) Lider je 1883. godine isključen iz ruske gimnazije, te je "u osamnaestoj godini života" prešao u Krakov, gde je završio srednju školu i počeo da studira prava. Tu je kao stalni posetilac Jagelonske biblioteke iznad svega zavoleo "govor poljski" i svim svojim bićem utonuo u svet knjiga. Pored Slovackog uzor mu postaje Kohanovski. Među pesnicima koje je čitao bio je, kako pretpostavlja Kvjatkovska, i, tada još nepoznati, Norvid. Osim poljske književnosti naročito ga privlači orijentalistika. Čita Hafisa i pesme Solomonove, sam uči hebrejski i upisuje se na univerzitetska predavanja iz arapske gramatike. Od jezika uči još francuski i češki. U Krakovu je Lider odabrao put kojim će koračati kroz život. Tu će štampati i svoje knjige, pa će ga kritika nazvati krakovskim pesnikom. Iako je boravak u Krakovu za njega bio tako značajan, ovaj naziv nije opravdan, jer za sve što je stvarno postigao na književnom polju Vaclav Rolič-Lider duguje — Parizu.

U prestonici sveta obreo se de Lieder 1888. godine. Student na l'Ecole des Langues Orientales, boem i poklonik Bodlera, žedan života i umetnosti, baca se u pariski vrtlog, sklapa brojna poznanstva, opija se vinom i poezijom. Od Poljaka s kojima se družio u Parizu najinteresantnija su dva pripadnika prvog talasa Mlade Poljske: Zenon Pšesmicki-Mirjam i Antonji Lange. Sa Pšesmickim, urednikom varšavskog "Žića", Rolič se dopisivao još iz Krakova, šaljući mu odande svoje mladalačke radove. Zajednički boravak u Parizu još ih je više zbližio. U Pšesmickom je Lider stekao prijatelja i brancoca od oštrih napada kritike, a možda i posrednika u upoznavanju sa Norvidovom poezijom (otkrivanje Norvida bila je najveća Mirjamova zasluga). Poznanstvo sa Langeom bilo je kratkog veka. Mada je Lange u osnovi povoljno ocenio Liderovo stvaralaštvo, narcisoidni pesnik primio je tu objektivnu recenziju sa nezadovoljstvom, pa su se odnosi naglo ohladili. Za nas je zanimljiv podatak da je Antonji Lange bio ljubitelj naše narodne poezije, čemu je dao izraza ispevavši u neoromantičarskom duhu pesmu "Kraljević Marko".^[8] U Parizu se Lider sreo i sa prevodiocem naših bugarštica, orijentalistom Aleksandrom Hoćkom.^[9]

Preko Pšesmickog Lider se upoznao sa češkim pesnikom Zejerom. Ovaj pariski susret, koji se pretvorio u prijateljstvo, ostavio je traga i u Liderovom stvaralaštvu. U zbirci Poezje II nalazi se i "Balada o Julijusu Zejeru".

U gradu na Seni Rolič se približio korifejima francuskog simbolizma. Nepriznat, gotovo nepoznat u svojoj domovini, smrtno zavađen sa kritikom, zbog čega je i štampao ekskluzivne zbirke, u Malarmeovom krugu važio je za ravnopravnog saputnika po "pejzažima duše." Bio je jedan od Verlenovih prijatelja koji su pesniku "Zaboravljenih melodija" ukazali poslednje posmrtne počasti. Među pesnicima koje je poznavao bili su i Alber Sen-Pol i Teodor de Vizeva, čija imena nalazimo u Liderovoj knjizi.

U Parizu se, najzad, Vaclav Rolič-Lider upoznao i sprijateljio sa Štefanom Georgeom.^[10] U tom prijateljstvu Lider nikako nije igrao podređenu ulogu kao ostali pripadnici kruga oko čuvenog nemačkog simboliste. George je uvek isticao koliko duguje svom poljskom prijatelju. Pun je divljenja prema njegovom viteškom karakteru. Da bi mogao da prevodi Liderovu poeziju, naučio je poljski jezik. Roličeve pesme u Georgeovom prevodu pojavljivale su se na stranicama "Blätter für die Kunst" često i pre poljskih originala. Ti su prevodi sakupljeni u knjizi Übertragungen aus den Werken von Waclaw Rolicz-Lieder (Berlin 1905), a zatim objavljivani u svim izdanjima Georgeovih sabranih dela u tomu Zeitgenössiche Dichten. Zahvaljujući izvanrednim Georgeovim prevodima, Lider je stekao ime u Nemačkoj, i ne samo u Nemačkoj.

Liderov revanš nije imao izgleda na uspeh. Prvi poljski prevodi poezije Štefana Georgea, štampani u zbirkama Wiersze V (1897) i Nowe wiersze (1903), u tiražu od dvadeset i sto primeraka, nisu mogli da približe Georgea poljskom čitaocu.

Pored međusobnog prevođenja, prijatelji su jedan drugom posvećivali svoje pesme., pa i čitave zbirke. U pesmi pod naslovom "W. L." iz zbirke Das Jahr der Seele George naziva Lidera "zvezdom vodiljom plemenitih putovanja." Liderova pesma "Do Stefana Georga" iz zbirke Wiersze V završava se strofom:

Posluživši se metaforom ove pesničke geografije, podsećamo: obe zvezde pomolile su se na obzorju — iznad Sene.

U gradu svetlosti Rolič je boravio u dva maha: od 1888. do 1892. i, posle kraćeg bečkog intermeca, od 1894. do 1897. godine. To su bile najplodnije godine njegovog života, njegovi zvezdani časovi. Pio je sa samog izvora poezije, upoznao njene velike tvorce. Kraća putovanja (Švajcarska, London, Minhen...) upotpunjavala su bogati spektar utisaka, kome je osnovne boje davalo parisko nebo. Vrativši se u Varšavu, odvojen od izvora svetlosti, pesnik se ubrzo ugasio. Poeziju će zameniti najsuvoparnija proza svakidašnjice, stvaranje — jalova lingvistička istraživanja. Leksikograf Vaclav Rolič-Lider umro je 25. aprila 1912. godine. Pesnik — desetak godina ranije.

2.

"Pieśń w życiu raz zrodzona moc ma nieśmiertelną."^[12]

Prelistajmo knjigu Poezje II, koju su imali u rukama Jagić, Zmaj i Vojislav.

Šta u sebi krije ta knjiga pesama, nagovestila nam je posveta "Dragoj mi Trojici Domaćeg Ognjišta..." Kult porodice i kult žene, preplitanje hrišćanskog i paganskog, egzaltirani ton, biblijska stilizacija i retorička ritmizacija svojstveni su autoru ove zbirke.

Kult broja tri prenosi se i na oblast kompozicije: zbirku sačinjavaju tri ciklusa (Stvar s prirodom, Epopeja moga dečaštva i Boginje lirske pesme), a kao prolog izdvojena je pesma — triptih "Hefest".^[13] Jedino epilog, paganska "Žalopojka" upućena Visli, ne poštuje princip hrišćanskog trojstva.

Ničeovski snažan, Liderov "Hefest" preteča je Stafovog "Kovača". Ukrštanje hrišćanskog i paganskog, biblijska stilizacija mitološkog motiva javlja se kod Roliča ranije nego kod drugih "tragalaca za Apsolutom". U pesmi-manifestu "Ja sam", Lider sebe proglašava "pesnikom mlade Poljske"; on je prvi upotrebio taj naziv, koji će tek nekoliko godina kasnije prihvatiti njegovo pokolenje, ali ne od autora ove ekskluzivne zbirke. Neki Roličevi stihovi i pasaži pesama u prozi najavljuju Kasproviča, Mićinjskog, Lesmjana... Pesme "Razvaline" i "Orkestar zvona" nagoveštavaju Vispjanjskog (u ovom slučaju postojala je i mogućnost neposrednog uticaja). "Orkestar zvona" najavljuje i Tetmajera, na koga takođe podseća nekoliko veoma smelih erotičnih pesama iz poslednjeg ciklusa, pisanih u duhu proklamovanog načela "Talenat — to je iskrenost."

To načelo ističe Liderova "Pesnička umetnost", programska pesma koja sadrži i ove zapovesti i maksime: "Pre svega moraš znati rodni Govor. — Poznati moraš Sebe, jer kroz Sebe na panoramu gledaćeš života. — Jer pesnik nije rad gomile stvoren. — U srcu dete, mišlju zreo budi. — Za tebe ništa još nije rečeno. — Pesnici nova mišljenja baštine."^[14]

Prva zapovest odgovarala je Roličevim lingvističkim sklonostima. "Rodni Govor", "govor kraljevski", "jezik koji je znao Kohanovski", "sveti govor čarnoleski" nije samo sredstvo, već i središte poezije. Lider je kreator reči ("poeta słowiarz"), Hefest pesničkog jezika u čijoj se podzemnoj radionici kuju nove reči i iskopavaju stare, a one svakodnevne stapaju u nove spojeve, nove pesničke slike. Tako su rečima davali nova značenja Malarme i Norvid. Od njih je mogao učiti Rolič.

Obnavljanje arhaizacijom propovedao je Žan Moreas. Njegov uzor bio je Ronsar. Tu teoriju, u početku spontano i nezavisno od francuskog pesnika, u praksu je pretvarao Lider. Uzor mu je bio — Ronsarov savremenik Kohanovski. Ono što je započeo u Krakovu razvio je Rolič u Parizu. Spontani pokušaji prerasli su u svesno ostvarivanje postulata o osvežavanju pesničkog jezika na izvorima tradicije.

Posle Kohanovskog, čijom se lirom zauvek nadahnuo, priziva Lider i druge stare pesnike. Naziru se seni Morština i Trembeckog, odblesci baroknog konceptizma i pseudoklasičarske perifraze (kod Lidera često pompezne stilske figure izražavaju banalne sadržaje). Ovde je podražavalac ujedno i preteča: linija Morštin—Trembecki—Lider vodi do Tadeuša Pajpera, predstavnika krakovske avangarde. Lidera i Pajpera pre svega povezuje razgranata, bujna metaforizacija, negovana pod staklenim krovom "dugine kupole misli".

Duh Slovackog uznosi se iznad voda Lemanskog jezera u sećanju Roličevom. Kult autora "Benjovskog" ispoljava se i u kultu tvorca "Tužbalica": za invokaciju pesme "Lobanja Jana Kohanovskog" Lider uzima stihove Slovackog iz pesme "Povodom prenošenja praha Napoleonovog". To mistično spajanje kultova omogućio je ritam: nesimetrični deseterac, svojstven i Kohanovskom i Slovackom, psalmima i narodnim tužbalicama, biblijskoj prozi i njenoj romantičarskoj stilizaciji. Desetarac koristi i Lider. Koristi ga u još jednoj funkciji: u "epskim" opisima, sličicama u stilu Konopnjicke i Asnika.

Asniku je Rolič posvetio jednu kurtoaznu pesmu, ali sam nije bio pobornik pozitivističkog programa. Bliži mu je bio romantičarski zanos, ali je i njega odstranio iz svoje "Pesničke umetnosti".

Doskorašnji zatočnik ustaničkih ideala zalaže se za solipsizam, larpurlartizam, hermetičnost — "jer pesnik nije rad gomile stvoren." Do tog preloma u ideologiji i poetici došlo je u Parizu, pod uticajem lektire Gotjea i Bodlera, parnasovaca i simbolista.

U Liderovoj knjizi nalazimo prevod Gotjeove pesme "Bor u pustari". Izbor nije slučajan. Slika i misao bile su Roliču bliske: pesnik je samotni, ranjeni bor koji roni suze stihova. U patnji se plemenit postaje — odgovara Lider u sonetu "Plemenitost". Takvu plemenitost ceniće George.

Ispod "Slike mladosti" potpisan je autor: Sili Pridom. Pesmu francuskog parnasovca Rolič je uvrstio u svoj ljubavni ciklus, pored Hajnea, Firdusija i — Bodlera. Posvetimo više pažnje sejaču Cveća zla, koga Lider u jednom pismu ocu naziva svojim najboljim prijateljem: Bodler mu je bio najplodotvornija pariska lektira.

U ciklusu Boginje lirske pesme pada u oči naslov: "Votiv iz zlata bodlerovskog pretopljen na dar jednoj Madoni". Pod tim naslovom krije se prevod pesme "A une Madone (Ex-voto dans le goыt espagnol") iz Les fleurs du mal, pesme čulne i strasne do krvi, čija je naga, grešna put zaodevena raskošnim metaforama. Statuu Bodlerove Madone preneo je Lider u hram poljske poezije, zamenivši nekoliko bisera na njenoj baroknoj odori ćilibarom "čarnoleskih borova".

Bodler i Kohanovski! Već ovde, u prvom Liderovom prevodu iz Cveća zla, ostvaren je taj čudni susret, moguć samo u svesti pesnika-bibliofila koga opija poezija "na čarnolesku podešena notu." Navedeni stih potiče iz "Balade o pesničkom pijanstvu", koja ima moto iz Bodlera: "Enivrez-vous! (...) De vin, de poйsie ou de vertu, a votre guise."^[15] Otada, od prvih susreta na stranicama jedne neobične knjige, Kohanovski i Bodler češće će se sastajati u Roličevoj poeziji. ^[16]

Bodlerova Madona ne ostaje samo zlatan kip u Liderovom hramu. I svoju "poljsku Madonu" pesnik "Future" vaja prema obličju ideala iz Les fleurs du mal:

"Na glavi venac, koji ženski gresi pletu,

Dok je Bodler pod kraljičine stope, obujmljene "atlasnim cipelicama poštovanja" bacao "zmiju što mu utrobu grize", Lider je "poljskoj Madoni" prostirao pod noge "sag poštovanja" kao "kraljici koja stupa na krunisanje". Poštovanje je ostalo, nestalo je pomame. Roličev ideal dobija crte Lile Venede. Tako se Bodler sreće i sa Slovackim. To se, uostalom, moglo i očekivati: Slovacki i Bodler su patroni Mlade Poljske. "Cveće sećanja" i "Cveće zla" preplaviće gradine poljskog modernizma. Ovakve pojmovne metafore., česte i kod Slovackog i kod Bodlera, ukrštaju se i granaju u Roličevom "vrtu knjiga", odražavaju se u njegovom "jezeru sećanja".

Pored negovanih francuskih vrtova, sa rundelama ukrasnog cveća, fontanama i veštačkim jezercima, pružaju se u Liderovoj poeziji i zapuštene seoske bašte i beskrajna divlja polja sa samoniklim livadskim cvećem, biljem i rastinjem ižđikalim iz devičanske zemlje poljske.^[18] "Poljska Madona", koja u svom vencu nosi "ljubomore karanfil" i "narcis sete", okupana "u fontani svih ženskih osećanja", mora odisati i mirisom prostranih poljskih ravnica.

želi pesnik-gradinar koji je i u tuđini ostao — pesnik poljski. Sličnu želju Rolič izražava i u "Elegiji (II)": da "u mirisu kose" svoje kraljice nazre poljske "seoske bašte što kaplju ružama."

Odjeke Bodlerove himne "Jednoj Madoni" čujemo u još nekim Liderovim pesmama. Pomenimo samo da se "Varšavskim gospođama" pesnik obraća sa: "Cvetovi Zemlje! (...) Madone zamamne!"

"Cveće zla" je Rolič presadio u svoju pesmu "Orfeum". Dom "gde se zasukanoj Muzi gomila klanja", u kome "treperi eter prostitucije i miris ženskog tela", za njega je "oranžerija gde cvetovi Zemlje, mlade žene, lagano precvetavaju, kupajući se u razvrata šumnom okeanu." Razvrat, "cinično svetilište Bahusovo", "svih grehova svetskih otelotvorenje", izaziva gađenje — trnovit put očišćenja. To je Bodlerovo cveće., u oranžeriji pseudoklasičarskih perifraza koje podsećaju na mladalačke pokušaje Mickjevičeve.

Pored cveća, Liderove su stihove zapahnuli i Bodlerovi egzotični mirisi. Miris, parfem, mirisati, naparfimisati — to su Roličeve omiljene reči, koje upotrebljava često bez osećanja mere, izazivajući, ponekad, i nehotice komičan efekat. Ali promašaji ne opovrgavaju domete. U svojim najboljim pesmama (štampanim većinom u zbirci Wiersze III) Lider oživotvoruje Bodlerovo jevanđelje, objavljeno u čuvenom sonetu "Correapondances", o saglasnosti mirisa, boja i zvukova. Sa druge strane, podsticaj je Roliču dao i Slovacki, kome sinestezija nije bila strana.

Daleki odjek "Saglasnosti", pesničke slike čoveka u šumi simbola koji ga posmatraju, naslućujemo u Liderovoj "Sličnosti", gde pesnika izgubljenog u šumi života posmatraju raskršća koja ga primoravaju da pogađa put.

U zbirci Poezje II nailazimo na još neke Bodlerove tragove. Za nas je najznačajnija pesma "Kad je otvaran kovčeg na groblju." Pesnik proklinje prirodu što "cvetove naše, žene, uzima u cvatu." To je prvi signal. Reč cvet čućemo još jednom, u metafori "Opašće cvet života." U istom su semantičkom i stilističkom polju i reči sveža, mirisna (žena) i svele (čari). To su reči — ključevi od vrta Cveća zla.^[20] Da ovo nije interpretatorova neosnovana apstrakcija, potvrđuje širi kontekst: cela Liderova pesma, sačinjena od deset katrena pisanih poljskim trinaestercem, a najjasnije i najrečitije tri poslednje strofe:

To je verna parafraza Bodlerove pesme "Lešina", na granici slobodnog prepeva:

Trijumfalni pohod smrti i raspadanja, isticanje zastave nakaznog i odvratnog — atributi su Bodlerove poezije koje će preuzeti poljski modernisti i, u naše vreme, takozvani turpisti, poklonici ružnog. Te ćemo atribute naći i u našoj novijoj poeziji, počev od Vojislava Ilića.

Sasvim drukčije raspoloženje sugeriše Liderova pesma u prozi "Klarensko groblje":

"Čempresi, američki borovi i lovori! Ruže — osmehujući se — cvetovima grle spomenike ...

To nije groblje! Vrt kraj dvorca života: žitelji su sišli u podzemne senice, da se nauživaju željenoga hlada. To nije groblje! Oaza usred pustinje života: oni koji su išli razapeli su tihe šatore i počivaju u miru..." ^[23]

I pesma tone u blaženi san. Pesnik sanja o poljupcu sene. Štimung snenog uspokojenja dočarava melodični refren "Ruže — osmehujući se — cvetovima grle spomenike", koji u ovoj pesmi od deset "strofa" odjekuje pet puta. To više nije naturalizam. To je čisti impresionizam.

Posle pesme "Kada je otvaran kovčeg na groblju" dolazi jedan neobičan "Sonet": pesma u prozi koja samo grafički podražava sonetnu formu. U svoj pesmi nema šokantnih naturalističkih detalja, ali "rđom izjedena vrata grobnice", "zeleni polip" i "puževska vlažnost" na metalnim kovčezima izazivaju kod čitaoca nelagodnu jezu. Smrt rastače i metal soneta. Smrt ostaje neodgonetnuta tajna, kao i ljubav s kojom se sjedinjuje u završnoj "tercini". Ljubav i smrt — to je magična formula Bodlerovih učenika, tragalaca za tajnom simbola, u čije redove stupa i Vaclav Rolič-Lider.

Ljubav i smrt — tema je još jednog "Soneta", koji takođe odstupa od ustaljenih kanona: rimovanje je zamenjeno ponavljanjem reči i stihova, karakterističnim za kantilenu. Tu je Liderov uzor bio Moreas. Kantilenama francuskog simboliste odjekuje i Roličev "Dźwięczyk" (čemu bi odgovarao naš starinski naziv "zvonjelica"), sonet koji peva "o morskog dna tišini, suparnici groba." "Večno more" kome se obraća pesnik Kantilena, "čovek i more" koje u saglasnosti vidi pesnik Splina i ideala, zahvalna tema moderne francuske poezije od Lotreamona do Sen Džon Persa., tema je i prvog poljskog moderniste.

Karakteristična je Liderova pesma "Naleti i uzmicanja". Predočeni marinistički pejzaž ("Ja videh nalet mora, mora uzmicanje") preobražava se u "pejzaž duše":

Ovakva konstrukcija pesničke slike bliska je ranom simbolizmu. Njenu anticipaciju Rolič je mogao naći u Mickjevičevim Krimskim sonetima, pre no što je upoznao Verlenovu formulu "Votre vme est un paysage choisi..."

Svoju pesničku sliku Lider gradi ne samo na vizuelnim, već i na akustičkim utiscima. Rik i šum, plač, ječanje, vrisak i tutnjava grmljavine prate nalete i uzmicanja talasa misli, koji na kraju, poraženi, odlaze, "pojući samrtnu litaniju."

U "zvonjelici", školskom primeru "zvukovnog slikarstva", kao talasi se uporno vraćaju stihovi:

Zvukovna ponavljanja dočaravaju muziku mora, koja bruji i u "Nedovršenoj poemi", gde "ritmičnost vala raste ko u heksametru", i u "Noći na moru", čija je "homerovska rapsodija" pretočena u ritam deseterca (takav će ritam iskonska stihija nametnuti i našem Nazoru).

Raspevani refren kantilene, saglasja aliteracija i asonanca značili su prožimanje Liderove poezije muzikom, u skladu sa poetikom francuskih simbolista. Pesnik čijim je sklonostima bio bliži parnasovski ideal — isklesani "hladni kam", priklanja se umetnosti zvuka.^[26] Roličeva "Pesnička umetnost" u svom programu nije predviđala muziku. Roličeva poezija, primajući formalne tekovine simbolizma, ostvaruje načelo Verlenove "Art poйtique ": "De la musique avant tout toute chose."

Muzika se razleže u "Orkestru zvona", pesmi koja sadrži jedan od prvih Liderovih eufoničnih koncerata bez tonova:

U Liderovoj poeziji zvona zvone na jutrenje i večernje, zvona zvone i danju i noću. Pesnik je naslućivao "gde zagonetke ključ je, čudna spona, da s ljudskim srcem zbori srce zvona." Tajna je u "zvukovnom slikarstvu", u orkestraciji stiha, u muzici, muzici pre svega.

"Švajcarska barkarola" predstavlja pesnički akvarel naslikan zvucima "dukatske pesmice" drveća, praćene tutnjavom parobroda koji "ore naborano površje smaragdnog jezera", prolazeći predelom živopisnim i čarobnim "kao u arapskoj bajci". Zvonki katreni "Švajcarske barkarole" podsećaju na orijentalne rubaije.^[28]

Muzikom će zabrujati čitava priroda u pesmi "Kada zvončići švajcarski simfoniju sviraju: Oremus!" Čujmo neke stavove tog simfonijskog koncerta, ostvarenog na granici između slobodnog stiha i poetske proze:

"Pastiri silaze u doline za stadima krava, a one idu, odzvanjajući staklenu muziku zvončićima o vrat obešenim.

Hiljadu Cigana udara u srebrna cimbala.

Sa svih strana pritiču pastiri; spajaju se jedni sa drugima, stado biva sve veće i veće, raste jedinkama, raste desetinama, raste stotinama, kao usov što se ruši sa vrha Jungfrau.

Obelisci Memnona pozdravljaju ishodećeg Faraona sjaja.

Hiljadu krava stupa po širokom putu; na staju miriše put kojim prolaze; spaja se s njima hiljada druga i treća.

Lica drveća popalo grozničavo rumenilo.

Potmula zvonjava ispunjava vazduh; žitelji usputnih sela jate se u kapijama, zaneseni slušanjem kapele krava.

Hiljadu kristalnih pehara zvoni u čast mirisa Jeseni."^[29]

Slobodno ređanje impresija i asocijacija izazvanih pohodom "kapele krava" kroz švajcarski predeo ispunjava čitavu partituru pesnikove simfonije. Takav postupak podseća na Meterlinka (Serres chaudes), kao i na poetsku prozu Remboovu. Liderov je stil — impresionizam u kome se već naziru obrisi nadrealizma.

Pesnik je težio za sintezom., za sveobuhvatnim izrazom: "Ko će naslikati pejzaž? Ko će izreći reč što sve sadrži?"

Sva su čula izoštrena i do krajnosti napeta, spremna da upiju sve utiske, da sažmu svet u žižu:

"Crveno-zlatne pločice, padajući sa drveća, daju metalni zvuk."

"U bezistanima Bagdada prostrti su ćilimovi pred kupcima."

"Osećam miris pare što se diže iz činije pune sipkih krompira."

U finalu trijumfuje zvuk:

To više nije Verlen. To je — Vagner.

Opredeljujući se za zvuk., Lider je tražio inspiracije i u staropoljskoj muzici, povezujući tako moderne rezonancije svoje poezije sa tradicijom oličenom u Kohanovskom. Psalmi Kohanovskog, pretopljeni u muziku Mikolaja Gomulke, odjekuju u pesmi "Osmehu moje sestre". Kult tradicije i kult muzike sjedinjuju se sa kultom žene, Antigone i Lile Venede.^[30] Smenjuju se odsevi biblijske i orijentalne poezije, impresije se prepliću refleksijama, nagoveštaji ispovestima. To je tehnika slobodnih asocijacija koje jedino naslov drži na okupu — postupak primenjen i u "švajcarskoj simfoniji".

Nesputano izražavanje impresija i asocijacija zahtevalo je formalne promene koje su duboko zadirale u strukturu pesme. Taj se proces može pratiti na stranicama Liderove knjige.

Pesnik se najpre oslobađa okova rime, a onda i oklopa osveštane i oveštale versifikacije. Nerimovani heksametri označavali su vraćanje klasičnim izvorima. Beli stih je Rolič mogao naći i kod Kohanovsksg i Slovackog. Karakteristično je da su pesme "Elegija I", "Te Feminam laudamus" i "Škola", u kojima je prisustvo njihovih seni posvedočeno, pisane belim poljskim trinaestercem. Slobodni stih preuzima Lider od francuskih simbolista. Kod njih, ali ne samo kod njih, našao je i obrasce za svoje pesme u prozi. Uzor mu je bila, između ostalog, i biblijska proza (u prevodu Jakuba Vujeka), kao i proza poljskih romantičara (naročito Krasinjskog). Ali tu se kriju i iznenađenja koja mogu prevariti i tako dobrog poznavaoca Liderovog dela kao što je Marija Podraza-Kvjatkovska, pa čak i pesnika, filologa i prevodioca osetljivog sluha kao što je Mječislav Jastrun.

U svojoj monografiji o Roliču Kvjatkovska kao primer pesme u prozi koja predstavlja normalni, mirni opis navodi pesmu "Vitriol" iz zbirke Poezje II.^[31] Na prvi pogled tako se i čini:

"W framudze starodziejskiéj bramy, przytulona do obdartego muru, surowa mieszczanka stoi z tyglem glinianym w ręce, przyodziana szalem, który jéj spada z jednego ramienia, stoi w cieniu, ukryta przed Księżycem — dużym, jak źrenica, zroszona kroplą atropiny."^[32]

Međutim, to je samo jedan sloj te strukture, sloj rečenice i intonacijske fraze. Pod tim slojem krije se drugi — sloj stiha i pesničkog ritma. Sa velikim trudom otkopavamo — pritajene poljske trinaesterce! Prvobitni pesnikov zapis morao je izgledati ovako:

Taj mađioničarski trik — pisanje belih stihova u kontinuitetu — primenjen je u svih sedam pasusa pesme "Vitriol", sedam maskiranih strofa, od kojih se svaka može podeliti na šest trinaesteraca sa usekom posle sedmog sloga. ^[33] Na brojevima šest i sedam počiva ova pesnička matematika. Pod varljivim spokojstvom proze prikriven je nemir poezije. To su zvučne mađije prerušenog poljskog trinaesterca.

Ovakav, grafički način pretvaranja stihova u prozu Lider koristi i u pesmi "U fary, gdzie Pan Jezus stary". (I tu je u pitanju trinaesterac). Sledeći korak je — potpuno rastakanje versifikacijske strukture, pretapanje rude stihova u metal poetske proze, kao što je postupao Bodler.^[34] Načinivši taj korak, Rolič nam je ostavio i vidljiv trag: jednu pored druge on štampa dve varijante pesme "Sećanje na Leman". Prva je sastavljena od šest katrena sa unakrsno rimovanim jedanaestercima. Napisana je, kako je pesnik naznačio, u oktobru 1889. godine. Druga varijanta, nastala u martu 1891, samo spoljnim izgledom podseća na versifikacijsku strukturu prve: sastoji se od šest pasusa, kojima kao invokacija prethodi kratka rečenica — uzvik: "Videh ga!" (Ta je rečenica stajala na čelu prve strofe u ranijoj varijanti).^[35] Iščezli su stihovi i rime. Pred nama je ritmična proza, koja se jedino može raščlanjivati na kolone, sintaksičko-intonacijske odseke nejednake dužine. Od njih samo četiri podsećaju na nekadašnje jedanaesterce. Pojavljuju se, međutim, pored drugih, i desetosložni odseci kao prozni ekvivalenti nesimetričnog deseterca i nosioci diskretne biblijske stilizacije. U novoj odori pesma deluje svečanije i zrelije. Adekvatniji izraz impresije postiže snažniji umetnički efekat. Konfrontacija ova dva teksta najočiglednije pokazuje koliko Lider duguje pariskim iskustvima.

3.

Kod Roliča često srećemo nesimetrični deseterac, sa usekom posle četvrtog sloga. Taj stih ne predstavlja retkost u poljskoj poeziji, a njegova se geneza ne svodi na jugoslovenski uticaj. ^[36] Međutim, kad je reč o Lideru, ima osnova za pretpostavku da je i takav uticaj postojao. Biografski podaci o pesniku i o ljudima u čijem se krugu kretao ukazuju na to da se Vaclav Rolič-Lider interesovao za naše narodno pesništvo. Uostalom, za ostvarivanje uticaja nisu neophodni lični kontakti: postojali su prevodi^[37], povoljna atmosfera i afinitet. Pesnikova interesovanja ispoljila su se i u njegovoj poeziji.

Godine 1888. nastala je pesma, "Legenda gora", štampana kasnije u zbirci Wiersze V. Ispevana je belim epskim desetercem, sa karakterističnim ponavljanjima:

Ovi stihovi nam zvuče kao oni naši:

Marija Podraza-Kvjatkovska tu vidi uticaj ruske biline. Mi — uticaj srpske junačke pesme. U prilog nam ide deseterac.

Pored poljskih prevoda, pesnik-lingvista i bibliofil mogao je imati u rukama i neku knjigu naših narodnih pesama u originalu. Poznavalac ruskog i češkog jezika mogao je pomalo znati d srpskohrvatski. Na to nam ukazuje i leksika pevača slovenske prošlosti.

Pišući o promenama u oblasti semantike, karakterističnim za Liderovu poeziju, Kvjatkovska kao primer navodi i reč "czasownik", koja kod Lidera ne znači "ni hroniku, ni predmet konjugacije", već ono što normalno označava poljska reč "zegar", dakle — časovnik.^[39] Mišljenja smo da ovde nije u pitanju pomeranje značenja poljske reči, već bogaćenje leksičkog fonda pozajmicom iz srpskohrvatskog jezika.

U svakom slučaju, bez obzira na poznavanje jezika, Lider je morao donekle poznavati našu književnost, ne samo narodnu, nego i umetničku. O tome upravo svedoči činjenica da su se među odabranim pesnicima kojima je poslao svoju zbirku Poezje II našli Zmaj i Vojislav. Pretpostavljamo da je i njima tom prilikom pisao (kao Jagiću), ali se, na žalost, i knjigama i pismima zametnuo svaki trag. Nemamo, međutim, razloga da sumnjamo u to da su primili knjige koje su im namenjene.

Nastojeći da sa svojom poezijom upozna eminentne strane pisce, Lider je načinio znalački izbor: uputio je svoju zbirku Jovanu Jovanoviću-Zmaju i Vojislavu Iliću kao najistaknutijim predstavnicima dva doba naše književnosti. Potez je bio sračunat i na nešto drugo: na polonofilstvo naših pesnika.

O Zmaju kao polonofilu, poznavaocu i prevodiocu poljske književnosti ovde nećemo govoriti. O tome se već pisalo,^[40] a odnos između Lidera i Zmaja ne daje nam građe za komparativna ispitivanja.^[41] Drukčije stoji stvar sa Vojislavom Ilićem. Tu možemo saopštiti dosad nepoznate podatke koji bacaju novu svetlost na pesnika "Zapuštenog istočnika".

U Ilićevom delu nalazimo i poljske tragove. Pomenimo samo, ne upuštajući se ovde u analizu, pesme "Finis Poloniae!" i "Ljubavna trka" i članak Podrobnosti o Kraševskom. ^[42] Ovaj članak, objavljen u "Srbadiji" 1883. godine,^[43] prema autoru komentara uz Vojislavljeva Sabrana dela, "kompilacija je iz nekih stranih (ruskih) novina." ^[44] Mi smo otkrili da je to kompilacija — iz poljskih novina. U krakovskom listu "Nowa Reforma", u broju 173 od 2. avgusta 1883. godine, pronašli smo članak Sprawa Kraszewskiego (Afera Kraševskog), koji je Vojislav verno parafrazirao, a pojedina mesta i preveo. ^[45] Za nas je to dokaz da je Vojislav Ilić, pored ruskog, znao i poljski jezik, pa je mogao čitati i knjigu koju mu je Lider poslao. Mi smatramo da je ta lektira izvršila presudni uticaj na Ilićevu predsmrtnu liriku.

Uticaju prethode sličnosti. Između Vaclava Roliča-Lidera i Vojislava Ilića sličnosti su brojne i velike, od opštih do posebnih i pojedinačnih. Oba pesnika spadaju u vrstu onih umetnika koji se prevashodno inspirišu već stvorenim umetničkim delima. U njima se kao u žiži stiče kulturna baština, pesnička tradicija, glas pesnika iz magle vekova. Ponavljajući iznova stvaraju, prestvarajući obogaćuju do kulta uzdignutu umetnost reči. I kod Ilića i kod Lidera ima nasleđa klasicizma i romantizma, obojici je najbliži larpurlartizam parnasovaca. I Lider i Ilić se obraćaju mitovima i legendama, antičkim i slovenskim, nadahnjuju se poezijom Istoka i Zapada. Obojica klešu "hladni kam" stihova. Mnogi stihovi iz zbirke Poezje II mogli su Vojislavu zvučati kao varijacija neke bliske i poznate melodije. Mogao je tu naći sumorne, elegične tonove, pesme ljubavne i rodoljubive (ni "Košćuškova sablja britka" nije mu bila strana), motive o kojima je sam pevao — razvaline., groblja, zvona, divlje cveće, jesen, more, omiljene pesničke reči — bludeti, počivati, lelujati, ćutanje, tišina, mir, san i ritmove koje je sam često koristio: osmerac, epski deseterac i nerazdvojni heksametar.

Pesniku "Ispovesti" koji je sam sa sobom besedio:

razumljiv je samorazgovor propovednika "Pesničke umetnosti":

To nije samo puko sabesedništvo dvaju dalekih Sokratovih učenika, već i suštinsko saglasje dveju pesničkih veroispovesti vezanih izbornim srodstvom.

Brodar "na moru burnom ljudskoga života", rastrzan mislima o bes-mislu postojanja, video je "svoju u životu sliku" u "naletima i uzmicanjima" iskonske stihije, u "razbijanju misli o hrid uma." "Smoren putnik u dubokoj noći" koji se neprestano pita "Kakve me tamo očekuju tajne? Ima li kraja tumaranje to?" našao je brata u "putniku zabludelom u šumi", kome će "život proteći u lutanju", traženju i odgonetanju. I jedan i drugi putnik "samo za trenutak nalazi spokojstvo", kada "zaboravi da je u šumi" i da "svud se širi Noć, duboka noć". U pesmi sa simboličnim naslovom "Sličnost" nad putnikovom glavom odjekuje i zlokobni krik gavrana.

Sve je to pesnik "Pozne jeseni" kao u čarobnom ogledalu mogao videti u knjizi svog poljskog sabesednika. Sve su te sličnosti ostvarivale pogodne uslove za uticaj prvog glasnika poljskog modernizma na našeg parnasovca, koji će posle toga izmeniti svoju poetiku. Ova promena, koju su opazili i istakli neki istraživači Ilićevog dela,^[46] odigrala se 1892. godine. Početkom te godine (u Turn-Severinu) ili krajem prethodne (u Beogradu) Vojislav je morao imati u rukama knjigu koju mu je poslao Lider. To je ona sve dosad nepoznata "nova pesnička lektira" čiji uticaj pretpostavlja Dragiša Živković, lektira kojoj prvenstveno treba da zahvalimo što je Vojislav Ilić "zadnjih godina svoga života asimilovao i stvaralački primenio u nekim svojim pesmama elemente simbolističke poezije".^[47]

Analizirajući pesmu "Zapušteni istočnik" (nastalu u junu 1892), zadržavši se posebno na stihovima:

Živković konstatuje:

"Od svih dodataka, imenskih ili glagolskih, u ovoj pesmi nas najviše iznenađuje prilog nakazno. Ilić je opisivao sumorna mesta, ali nikada se pojam nakaznog nije pojavljivao u tim opisima (...) Međutim, u ovoj pesmi, kontrast između suve, krive kruške i bujne trave okolo nje je nakazan, priroda je izgubila svoju celovitost i jedinstvo, svet se dezintegrira, i od sumornog postaje nakazan i rugoban."^[48]

Rugoban je i nakazan svet u Liderovoj pesmi "Kada je otvaran kovčeg na groblju", koja, kao što smo pokazali, predstavlja parafrazu Bodlerove pesme "Lešina". "U pohodu raspadanja" razlaže se i pesnička slika.

"I kao vrhunac tog odstupanja V. Ilića od njegove ranije slike sveta" — nastavlja Živković — "dolazi taj motiv suve kruške i na kraj pesme, kao njena poenta;

i u toj strofi vrši se vrlo značajna supstitucija: te 'nakazno' ustremljene grane ne stoje više iznad izvora i ne brane više njega od 'suve samrtne žege', nego strše iznad samog pesnika i brane njega samog od 'očajnih misli'."^[49]

Slična supstitucija izvršena je u Gotjeovoj pesmi »Bor u pustari" ("Le pin des landes"), koju je Ilić mogao upoznati u Liderovom prevodu. Početni stihovi:

mogli su pesniku "Zapuštenog istočnika" sugerisati i "motiv bezvodne pustoši") čiju neobičnost Živković ističe.^[51] Za razliku od gordog, uzvišenog bora, "suva kržljava kruška" povija se ka zemlji, ka korovu i "cveću zla", i upravo je zbog toga "bliža krvotoku" savremene poezije.

"Dezintegracija je ovde potpuna, ona obuhvata ne samo okolni svet nego i samog pesnika. Ako su ranije "očajne misli" nalazile sklad sa opustošenom prirodom, sada se one prevazilaze i pobeđuju ne nekim sećanjem na "raskošnog proleća kras" nego jednim crnim osećanjem razdvojenosti, nakaznosti i rugobe"⁵² — naglašava interpretator i zaključuje:

"Vojislav Ilić je ovde, u ovoj pesmi, izrazio emociju bodlerovskog splina."^[53]

A mi zaključujemo: Vojislav Ilić je upoznao Bodlera preko Vaclava Roliča-Lidera.

Drugi interpretator, Milorad Pavić, ovako rezimira svoja zapažanja :

"Vojislav Ilić je simbolizam naslutio i pripremio mu teren kod nas. On je problem uočio, prvi upotrebio termin simbola u bodlerovskom značenju, preorijentisao sopstvenu poeziju sa likovnih na muzičke preokupacije i izvršio subjektiviziranje pejsaža u simbolističkom pravcu, detronizirajući nesubjektivni lirski izraz kojem je inače posvetio ceo svoj stvaralački život i koji je uzneo do kulta."^[54]

Simbolizam je u poljsku poeziju unosio Vaclav Rolič-Lider. Reč–ključ "simbol" izrečena je uz himnu orgulja u pesmi "Veni Creator", u kojoj se pojavljuje i "poljska Madona" u mirisnom oblaku bodlerovskog parfema. Lider nije razradio teoriju simbola kao pesnik "Saglasnosti", ali je Ilić mogao da nasluti kuda vodi put kroz tajanstvenu šumu sličnosti. Njegov je Kleon krenuo tim putem.

"Muzičke preokupacije" Ilićeve u saglasju su sa Liderovim. "'Veče na brodu', ispevano na povratku iz Turn-Severina 1892, predstavlja pravi zvučni pastel, pejsaž i ambijent dočaran zvucima santure, pesmom i tutnjavom broda."^[55] Slično je komponovana "Švajcarska barkarola", čiju je "partituru" godine 1891. jedan pesnik-lutalica poslao svome bratu po izboru.

Ilićev spev "Pesnik" (1893) počinje simboličnom zvonjavom zvona:

Isti ritam i isti zvuk bruje u Liderovom "Orkestru zvona" :

Isto će sazvučje odjeknuti još nekoliko puta. I naš je pesnik slutio "gde zagonetke ključ je, čudna spona, da s ljudskim srcem zbori srce zvona". I on se priklanja carstvu muzike. Spev se završava nezadrživim naletom "vala duše", pravom poplavom zvuka:

Gotovo iste reči-ključeve sadrži pesma "Naleti i uzmicanja", u kojoj kipe vali misli.

Liderova knjiga nije našem pesniku bila jedini podsticaj,^[56] ali je taj podsticaj izazvao dalekosežne preobražaje u samoj strukturi Ilićeve pesničke slike. Činjenica je da je Vojislav Ilić prožeo poeziju muzikom upravo onda kada mu je Lider poslao svoju zbirku u kojoj je prihvatio načelo "De la musique avant toute chose". Da su na strukturu "Pesnika" uticali i "Naleti i uzmicanja" i "Orkestar zvona", pokazuje komparativna analiza. U jednom slučaju neosporna je podudarnost u pesničkoj slici i ključnim rečima od kojih je sazdana, u drugom još i u ritmu i orkestraciji stiha; u oba slučaja zajedničko je funkcionalno korišćenje akustičkih utisaka. I time je Vojislava Ilića i čitavu našu poeziju zadužio Vaclav-Rolič-Lider.

Pesniku "Naleta i uzmicanja svojstveno je i subjektiviziranje pejzaža koje će Ilić primeniti u "Elegiji na razvalinama kule Severove" (napisanoj 28. januara 1892), u već osvetljenom "Zapuštenom istočniku" i, pred samu smrt, u onoj bolnoj i neprebolnoj, besmrtnoj pesmi bez naslova intoniranoj rečima "Kad se ugasi sunce..." Njene sablasne, "čudesne priče", "reči tajanstvene", reči-ključevi "duša", "san" i "smrt", glasovi noći koji najavljuju Disa i Pandurovića,^[57] zaista se "mogu porediti sa ranim simbolistima u Francuskoj",^[58] sa Verlenovim "pejzažom duše", a pre svega sa "tajanstvenim rečima" i pejzažima Verlenovog prijatelja i učenika Vaclava Roliča-Lidera.

To poređenje ispada u korist našeg pesnika. Njegova labudova pesma bliža je simbolizmu od "Naleta i uzmicanja". Tu se oslobodilo, izbilo na površinu sve ono što je, pritajeno, od ranije klijalo pod nepomičnim, hladnim kamenom. Iz tuđeg vrta presađeno cveće podstaklo je taj rast i cvetanje, koje će smrt preseći. Ali upravo zato što se nad njime nadvila crna senka, u grčevitom otimanju od slyćene smrti, poslednji cvet će šiknuti ka nebu kao crveni mlaz i nadvisiti ono anemično ukrasno cveće, odgajeno u staklenoj bašti. Lider je "razmišljao nad grobom", dok je Vojislav Ilić pevao svoje predsmrtne slutnje.

Krenuvši istim putem, Ilić je, utrkujući se sa senkom, vođen talentom i intuicijom, stigao pre Lidera do čudesnih predela u sebi samom. Lutajući šumom impresija, Vojislavljev predvodnik će tek u svojoj sledećoj zbirci stihova zaploviti vodama čistog simbolizma, "jezerom belog sećanja".^[59] Kasnije će se otisnuti i dalje, do već ugledanih ali mimoiđenih nadrealističkih obala, gde se "kao kornjače, kao ptice izležavaju crvene misli".^[60] Ali tada našeg pesnika neće biti među živima.

Uputivši se za Liderom, Vojislav Ilić je isprednjačio u razradi teorije simbola i subjektiviziranju pejzaža, a nije mnogo zaostao u prožimanju poezije muzikom; daleko je, međutim, zaostao u modernizovanju pesničke dikcije, u funkcionalnom preobražavanju fakture stiha. Do kraja je ostao veran svome heksametru, kojim je merio i ono novo, fluidno i neizmerljivo, što će od njega baštiniti naša moderna poezija.

Interpretator "Zapuštenog istočnika" utvrdio je da njegova heksametarska organizacija "pokazuje manju ritmičku pravilnost nego mnoge druge Ilićeve pesme ispevane u ovom stihu".^[61] To je samo jedan, teškim negvama sputan korak u pravcu koji je označio Lider. U pesmi "Veni Creator" heksametarska ritmička osa pretvara se u stožer slobodnog stiha: broj slogova varira od 11 do 19 (sem osmosložnog refrena "Veni Creator Spiritus"), cezura se slobodno pomera, nema rimovanja. Takvu je mogućnost imao i pesnik "Zapuštenog istočnika". Što je nije iskoristio, razlog je "u rutiniranosti V. Ilića u rukovanju tim stihom, u jednoj tolikoj naviknutosti na ritam heksametra da je i u ovom slučaju ta navika i suviše savladala emociju i okovala njeno uznemireno kretanje u inerciju talasanja već uhodanog ritma".^[62] Okoštala faktura Ilićevog stiha onemogućavala je i tehniku slobodnih asocijacija, primenjenu u najboljim Liderovim pesmama iz zbirke Poezje II. U svakom drugom pogledu ta je knjiga zaista inspirativno i plodotvorno delovala na svog odabranog čitaoca.

Ne isključujući i druge podsticaje, biografsku uslovljenost i pesniku urođenu intuiciju, ova, sada poznata, "nova pesnička lektira" povela je Vojislava Ilića "u oblast simbolističkih slutnji, strepnji i traganja".^[63]

U ovom poglavlju, na koje bi se sveo rad sa tradicionalnim naslovom Vaclav Rolič-Lider kod Srba u Hrvata, koji bi se pozabavio samo prevodima (registrovanim u Bibliografii Leksikografskog zavoda), iznećemo na videlo još jedan nepoznati podatak, značajan za komparativiste germanističke orijentacije.

Prva Liderova pesma prevedena je kod nas 1909. godine: u beogradskoj "Štampi" (broj 301), pod naslovom "Jezero uspomena", objavljen je anonimno prozni prevod već pominjane pesme "Na tęsknym stawie wspomnienia". To je tipični "unutarnji pejzaž", simbolistički "pejzaž duše", sa pojmovnim metaforama koje konkretnu sliku utapaju u apstraktni nagoveštaj, sa sinestezijom, magijom saglasnosti:

"Na jezeru čežnje belih uspomena, na uspavanim talasima straha i slutnje plovim u dubokoj samoći u časovima uzdaha na čunu sećanja sa očima kao noć plavim.

Plovim tiho i labudi osećaja tonu preda mnom u tamu, a ja plovim dalje kao u feudalnoj baladi osvetljenoj mesečinom sjajnih pomisli.

Brodim ćutke… dok se odjednom iz talasa podiže devojka kajanja u sivoj boji bajke i jecaše mašući mi krin-belim rukama kao usamljen izvor osiroteloj livadi.

Na jezeru čežnje belih uspomena, na uspavanim talasima straha i slutnje plovim u dubokoj samoći u časovima uzdaha na čunu sećanja očiju plavih kao noć."

Uporedimo ovaj prevod, koji su mogli čitati i naši "neuki" i "samouki" modernisti Disovog soja, sa originalom, nepristupačnim ne toliko zbog jezičkih barijera (kao što pokazuje Ilićev primer, poljski jezik je bio poznatiji nego što se obično misli), koliko zbog toga što je zbirka Wiersze III štampana u svega pedeset numerisanih primeraka, isključivo za posvećene. Pogledajmo, dakle, to nepristupačno jezero u pesnikovom vrtu:

Ovaj tekst se prilično razlikuje od onog anonimnog prevoda, ne samo u formalnom pogledu. U ovim katrenima, satkanim od unakrsno rimovanih jedanaesteraca, pesnik plovi "vodama snenim maštanja i straha", "na sovookog spominjanja čunu", dok "devojka žalosti" "jeca kao fontana" . .. Prebirajući "red po red", našli bismo još razlika, a uzalud bismo tražili "sivu boju bajke". Razlike i ovaj dodatak razjašnjava treći tekst:

To je Georgeov prevod, Georgeov jezik i pravopis i Georgeovo "sivilo bajke", u kome Liderova pesma deluje otmenije i privlačnije. Taj je prevod objavljen najpre u "Bldtter fьr die Kunst" (1896), zatim u Übertragungen aus den Werken von Waclaw Rolicz-Lieder (1905) i, najzad, u Zeitgenössische Dichter (1905), gde se Lider našao u društvu Verlena, Malarmea, Remboa, De Renjiea i D'Anuncija.^[65] Naš je prevodilac, dakle, Vaclava Roliča-Lidera prevodio sa nemačkog jezika, sa prepeva Štefana Georgea. Tako je rešena zagonetka "sive boje bajke". Ostale "pesničke slobode" (u stilu "očiju plavih kao noć") koje nemaju pokrića u Georgeovom tekstu idu na račun prevodioca.

Na stranicama "Štampe" isti je Anonim objavio dve godine kasnije još četiri prevoda Liderovih pesama — Georgeovih prepeva: "Pozdrav" (1911, br. 1), "Molba" (br. 5), "Feniks iz plamena" (br. 49) i "Jesen života" (br. 59). Prva i treća pesma ("Powitanie" i "Feniks powstaje z popiołów") pripadaju zbirci Wiersze III, a druga i četvrta ("Prośba" i "Jesień żywota") zbirci Poezje I. Svi su prevodi u prozi. Da su sa nemačkog, pokazuje već sam naslov "Feniks iz plamena" (kod Georgea "Phcnix steigt aus den flammen"), dok bi i našem jeziku i naslovu originala odgovaralo: "Feniks se rađa iz pepela".

Evo te pesme u onom obličju u kojem su je gledale oči naših modernista:

"Večito besmrtna pesma uvek mlade ljubavi leti tajanstveno kroz stoletnu šumu obraslu mahovinom na melodičnim krilima blažene čežnje.

Neka se sklope čovečje usne kao mimoze, kao ruže kad sa crkvenog tornja odjekne angelus, kao pri pojavi meseca persiske lale.

Na melodičnim krilima blažene čežnje leti kroz bašte, kroz moje snove večito besmrtna pesma uvek mlade ljubavi."

Mada je ta pesma sa dalekog puta preko Nemačke doletela do nas nešto izmenjena, i takva je bila verni glasnik simbolizma, tumač neizrecivog, nagoveštaj neuhvatljivog. Njena je tajna: aluzija, sugestija, analogija.

Pogledajmo još jednu pesmu, objavljenu u tri obličja, kao otelotvorenje Liderovog kulta Trojstva. To je pesma "Powitanie" — "Begrьssung" — "Pozdrav". Njena prva strofa u anonimnom proznom prevodu glasi:

"Srce se moje sveže okitilo da te dočeka kao što se sprema kakav zamak u šumi da pozdravi svoje gospodare. Ti stupaš u odaju naslikanu snovima, stupaš malo začuđena i utonula u misli."

U originalu stoji "seoski dvorac". U šumu ga je preneo George. Njegova je i "pustinja" u četvrtoj strofi:

"Nevinim životom živi mi srce, nijedan kutić u njemu ne skriva pustinje pune peskom, u svakoj bori za tebe skrojene haljine blista končić sveže misli i novog osećaja."

Bez obzira na razlike, sva tri teksta podsećaju — na Bodlera. Pesnikovo srce sprema se da dočeka još jednu poljsku dvojnicu Bodlerove Madone. Ona je za Georgea neprikosnovena. Nju je poštovao i naš prevodilac.

Još jedna znana sen promiče pred našim očima u trećoj strofi Liderove pesme. Njeno prisustvo se teško da osetiti u prevodu, pa čak i kad je prevodilac Štefan George. U prevodu prevoda čitamo:

"Ovde daju misli slično baštama senke požude. Ovde pevaju reči kao tice šuma, ovde piju leptiri bajaka med slatkih osećaja u miru, tišini, usamljenom svetu snova."

Ty je verno preneta Georgeova slika, koja se nešto razlikuje od originala:

"Dugini leptiri" su se iščaurili u "leptire bajke", "blaženstvo" se pretvorilo u "požudu". Ali nije stvar samo u tome. Stvar je u "magli vekova", u suptilnoj stilizaciji, u ritmičkim i zvučnim mađijama poljskog trinaesterca. Liderovi su stihovi u blagom sazvučju sa pesmom "Lipi" Jana Kohanovskog:

Vaclav Rolič-Lider je, kao Žan Moreas, "obmanjivao vekove". U jednoj pesmi on s lakoćom leptira preleće od Kohanovskog do Bodlera, od bukoličkog pejzaža do "pejzaža duše", od pastiša do anticipacije. On je u ovoj pesmi sav.

*

Liderov prevodilac je ostao nepoznat. Bio je to svakako neko od stalnih saradnika "Štampe" ko je znao nemački jezik, a interesovao se i za poljsku književnost. Nije isključeno da je to bio i sam vlasnik lista Svetolik Jakšić, koji je kao diplomata jedno vreme boravio u Nemačkoj.

Za našu germanistiku značajan je podatak do kojeg smo došli u ovim komparativnim ispitivanjima da su prvi srpskohrvatski prevodi Liderove poezije u stvari prevodi iz Georgea, prevodi prevoda doduše, ali ipak — Georgeovih. Ako je verovati Bibliografiji Leksikografskog zavoda, koja prve prevode Georgeove lirike registruje tek u 1927. godini,^[67] prevodi koje smo mi identifikovali pomerili bi tu granicu za čitavih osamnaest godina.^[68] I u ovom slučaju neobičnu je i istaknutu ulogu odigrao prvi glasnik poljskog modernizma — Vaclav Rolič-Lider.

^[1] Jan Kasprovič, Ne zaboravi. Prev. M. P., Delo, 1896, XII, 88—89. U članku Prvi prevodilac poezije Mlade Poljske kod Srba i Hrvata (Književnost i jezik, 1965, 3, 97—102) utvrdili smo da je taj prevodilac bio Milorad Pavlović.

^[2] Novo poljsko pjesničtvo. Prosvjeta, Zagreb 1894, 1, 21.

^[3] Pismo u obliku posetnice formata 14 h 7, bez žiga, zavedeno je pod signaturom R 4610 b. Josip Ham ga ne pominje u svom radu Jagić i Poljaci (Rad JAZU, knjiga 282, Zagreb 1951, s. 75—222); nije ušlo ni u kolekciju Korespondencija Vatroslava Jagića (JAZU, Zagreb 1953...). Liderovo pismo ovde prvi put objavljujemo; ispravili smo neke sitnije pravopisne i jezičke greške.

^[4] Wacław Lieder, Poezye II, Paryż. — Wytłoczono dla autora książki niniejszej reprodukcji sześćdziesiąt. W oficynie Wł. L. Anczyca i Sp., pod zarządem Jana Gadowskiego. W Krakowie, dnia dwudziestego majowego MDCCCLXXXXI. — Knjiga je zavedena pod signaturom J 1549.

^[5] Nastojali smo da u prevodu dočaramo stil i ritam Liderove svečane proze.

^[6] Najviše je o Lideru pisala Maria Podraza-Kwiatkowska. Od celokupne literature o pesniku najznačajnija je njena monografija Wacław Rolicz — Lieder, Warszawa 1966. Kvjatkovska je priredila i kritičko izdalje Liderove poezije: Wacław Rolicz — Lieder, Wybór poezji, Kraków 1962. Što se ovog izdanja tiče, ponovićemo mišljenje recenzenta Andrzeja Matuszyka (Krytyczne wydanie poezji zapoznanego modernisty, Ruch Lietracki 1964, 2, 81—84) da je zaista šteta što "čitav taj opširni i složeni naučni aparat služi samo izboru tekstova" (zamerka je upućena izdavaču, a ne priređivaču, koji zaslužuje samo pohvale). Vredan je prilog Kvjatkovske i njen članak Czy na pewno poezje Liedera? Przyczynek do dziejów Baudelaire'a i Georgego w Polsce, Ruch Literacki 1961, 3, 161—164. Knjigu o Roliču napisao je i Stefan Napierski (Marek Eiger), Zapomniany polski modernista, Warszawa 1936. Građu o Liderovom životu i radu prikupljali su i Zofia Ciechanowska (Notatki do życia i twórczości Wacława Rolicza Liedera, Pamiętnik Literacki, Lwów 1937, 110—114) i Jan Wiktor Gomulicki (Wacław Rolicz Lieder. Sylweta biograficzno-literacka, Ateneum, Warszawa 1938, 1, 59—90), koji je priredio i jedno popularno izdanje Roličevih pesama (Wacław Rolicz-Lieder, Poezje wybrane, Warszawa 1960). 0 Lideru su, između ostalih, pisali: Przesmycki, Lange, Kasprowicz, W. Gomulicki, Gąsiorowski, Nowaczyński, Dębicki, Boy-Żeleński, Iwaszkiewicz, Czernik, T. Breza, Jastrun, P. Hertz; Brückner, T. Grabowski, I. Matuszewski, Feldman, A. Potocki, Czachowski, Borowy, Krzyżanowski, Wyka, Magnuszewski; Penev, Krejčim Wolters, Duthie, E. Jaime, Boehringer, C. David – dakle čitav niz poljskih književnika i književnih istoričara poljskih i stranih. Mi se pridružujemo ovim skromnim prilogom, ne samo zato što se kod nas o Lideru dosad nije pisalo, već da bismo saopštili i nove podatke i izneli nove interpretacije.

^[7] v. Đ. Živanović, Srbi i poljska književnost (1800—1871), Beograd 1941, s. 35—36; K. Georgijević, Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti, Beograd 1936, s. 44—46.

^[8] v. K. Georgijević, op. cit., s. 327–328.

^[9] cf. K. Georgijević, op. cit., s. 323–326.

^[10] Osim navedenih radova M. Podraze Kwiatkowske, Z. Ciechanowske i J. W. Gomulickog ovde treba pomenuti članak J. Iwaszkiewicza (pseud. Kazimierz Bazar) Stefan Geogre i Wacław Rolicz-Lieder, Skamander 1933, 64, 540—549. Ivaškjevič se javlja i kao Georgeov prevodilac. Jastrun uočava sličnost između ova tri pesnika i proglašava Ivaškjeviča za nastavljača "Liderove linije". (v. Poezja Młodej Polski, Wybrał, wstępem i notami biograficznymi poprzedził Mieczysław Jastrun. Wydanie trzecie, zmienione, Wrocław–Warszawa–Kraków 1967; Wstęp, s. XXV). Od stranih autora o Lideru i Georgeu pisali su: P. Wolters, u knjizi Stefan George und die Blätter für die Kunst, Deutsche Geistesgeschichte seit 1890, Berlin 1930, s. 86—87; E. L. Duthie, u knjizi L' influence du symbolisme français dans le renouveau poetique de l'-Allemagne, Les "Blätter für die Kunst" de 1892 à 1900, Paris 1933, s. 202, 345, 375, 460, 511; E. Salin, u knjizi Um Stefan George, Bad-Godesberg 1948, s. 270, 275 (drugo izdaae Mьnchen und Dьsseldorf 1954, s. 261, 265); E. Jaime, u knjizi Stefan George und die Weltliteratur, Ulm 1949, s. 65—66; R. Boehringer, najiscrpnije, u knjizi Mein Bild von Stefan George, München und Düsseldorf 1951, s. 37—43, 208 (autor citira i fragmente iz prepiske George-Lider); C. David, u knjizi Stefan George. Son oeuvre poetique, Lyon—Paris 1952, s. 100—101. I na drugim stranicama pominje se Lider i nalaze se odlomci njegovih pesama u francuskom prevodu).

^[11] Prevod je naš (M. T.). — U jednom pismu (iz avgusta 1897) George za ove stihove kaže: "Svako od nas, dragi moj Prijatelju, i to je za mene prava radost, bio bi ponosan da napiše te uzvišene strofe koje se završavaju rečima:

Georgeov prevod, pod naslovom Widmungen. An S. G., često citiraju proučavaoci njegovog dela.

^[12] "Pesma, jednom u životu rođena, moć besmrtnu ima." (V. W. Rolicz-Lieder, "Z powodu rozbicia lutni." Wiersze V).

^[13] Zbirka Poezje I posvećena je "Trojici bogova: Juljušu Slovackom, Frederiku Šopenu, Arturu Grotgeru (...)". Jedna Liderova pesma iz zbirke Wiersze V zove se "Triptih" (njen prvi deo u stvari je prevod Georgeove pesme "Stimmen im Storm" iz zbirke Die Bücher der Hirten- und Preisgedichte der Sagen und Sänge und der hängenden Gärten, posvećene Lideru).

^[14] Poslednje dve "maksime" koje smo ovde preveli sadrže, avant la lettre, ideju Jastrunove pesme "Prvenstvo" (čiji smo prevod objavili u "Stvaranju", 1958, 1, 50).

^[15] U pitanju je Bodlerova pesma u prozi "Enivrez-vous!" iz Le spleen de Paris.

^[16] U zbirci Moja muza (1896), posvećenoj Kohanovskom, nalazi se i "kamuflirani prevod" "La Muse malade" i tri parafraze "La Muse venale", u čudnim sonetima pisanim belim stihom (v. M. Podraza-Kwiatkowska, Czy na pewno poezje Liedera?). Ranije susrete Bodlera sa Kohanovskim u zbirci Poezje II, koje smo ovde zabeležili, Kvjatkovska ne pominje. Još jedan takav susret mi naslućujemo u pesmi "Pozdrav" iz zbirke Wiersze III (1895).

^[17] Prevod je naš (M. T.). — To je jedina pesma iz zbirke Poezje II u kojoj Kvjatkovska konstatuje skriveni Bodlerov uticaj. Mi takav uticaj vidimo u još nekim pesmama koje ćemo ovde analizirati.

^[18] O cveću u poljskom modernizmu sa mnogo duha pisao je Kazimierz Wyka (Modernizm polski, Kraków 1959, s. 175—177).

^[19] Prevod je naš (M. T.).

^[20] Termin reči-ključevi (mots-clйs, słowa-klucze) preuzimamo od P. Guirauda i K. Wyke. Kod nas, kao i kod Wyke, taj termin ne implicira statističku preciznost francuskog naučnika, jer za poljski jezik nije načinjena tabela frekventnosti reči, bez koje je lingvistička statistika ove vrste neizvodljiva.

^[21] "Zadahom memle grobne navek opijena,
U svečanome telu prvi put nečista,
Ležaće u sanduku, od sveta skrivena,
S ustima gde potomstvo mokra rađa glista;

Sa zenicom načetom zubima grobara,
U pohodu rasula popucale kože,
Nad tečnošću dok gnjilom kužna lebdi para,
Kf Lazar koga celog čir odvratan prože —

Ležaće, u gnusobu vrgnuta, da trune
I tako strašno tela unakazi varku,
Da prirodi u lice ljubavnik joj pljune
Za gnjijuće Božanstvo, žića ljubav žarku." (M. T.)

^[22] "Une charogne" (Les fleurs du mal. Spleen et idéal XXIX). Citiramo prema izdanju: Baudelaire, Oeuvres complètes. Bibliothèque de la Pléiade, 1961, s. 30—31.

(Šarl Bodler, Cveće zla, Preveo Mita Jovanović. Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, b. g. "Lešina", s. 36—37).

I kod Bodlera se upravo u takvom kontekstu javlja reč cvet:

^[23] Prevod je naš (M. T.). — Takvo raspoloženje izaziva Matoševa "Utjeha kose": "Miruj! U smrti se sniva!"

^[24] "U sebi život, svoju u životu sliku
Videh: razbijahu se vali o hrid uma,
Bio sam kao more u naleta riku,
More u uzmicanju sred pene i šuma." (M. T.)

^[25] "Šumite, šumorite, mora vali šumni!"
"Lelujaj me, lelujaj, lelujavi vale!" (M. T.)

^[26] cf. K. Wyka, Modernizm polski, s. 126.

^[27] "Orkestar zvona! Zvona! Zvona! Zvona! Moli se, prenut, moli kao ona!" (M. T.)

^[28] Lider je prevodio rubaije Abu Saida (Abu Sajid Fadullach Ben Abulchajr i tegoż czterowiersze, Kraków 1895). — U zbirci Poezje II ima još odblesaka "arapske bajke", bisernih niski i kitnjastih persijskih ćilimova reči. Tu su i dva prevoda: Firdusija i Šaha Šudže. — Liderovi "kamuflirani prevodi", ogrlice od tuđinskog bisera, podsećaju na istočnjački tadmin, plagijat bez plagijata.

^[29] Prevod fragmenata "švajcarske simfonije" je naš (M. T.).

^[30] Kult Kohanovskog, kult muzike i kult žene sjedinjeni su i u pesmi "Te Feminam laudamus".

^[31] v. M. Podraza-Kwiatkowska, Wacław Rolicz-Lieder, s. 143. — Jastrun navodi "Vitriol" kao pandan "francuske poime en prose" (Poezja Młodej Polski, Wstęp, s. XXIV).

^[32] "U niši starinske kapije, pripijena uz oguljeni zid, gruba građanka stoji sa glinenom posudom u ruci, ogrnuta šalom, koji joj spada sa jednog ramena, stoji u senci, skrivena od meseca — krupnog kao zenica orošena kapljom atropina." (M. T.).

^[33] Od četrdeset dva trinaesterca samo dva nemaju pravilne cezure.

^[34] sf. Marcel A. Ruff, Baudelaire. Przełożyła Aleksandra Olędzka-Frybesowa, Warszawa 1967, s. 225—239. Bodlerov uzor bio je Bertran. Na Lidera su mogli uticati i Bertran i Bodler.

^[35] Pretpostavljamo da je tako nastao i Liderov "sonet u prozi". Prelazni oblik su "beli soneti" iz "Moje muze".

^[36] Naš rad O postanju "epskog deseterca" izlazi u drugoj svesci časopisa Književna istorija.

^[37] sf. K. Georgijević, Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti.

^[38] v. M. Podraza-Kwiatkowska, Wacław Rolicz-Lieder, s. 82.

^[39] op. cit., s. 210.

^[40] v. Đ. Živanović, Srbi i poljska književnost, s. 252—256; Zmaj prema Poljacima, Godišnjak Matice srpske 1940, s. 215—222.

^[41] Zmaju je svakako bila najbliža Roličeva rodoljubiva poezija u stilu Gašinjskog (čiju je pesmu "Crna suknjica" preveo dvadeset godina ranije). Uočili smo samo jednu nevažnu sličnost između Liderove pesme "Golubija ljubav" i Zmajeve "Golubovi i gazda im" (objavljene u Drugoj pevaniji 1896), zasnovanu na činjenici da golubovi "nemaju žuči". Inače, Liderova pesma predstavlja parafrazu razgovora ugodnog o ljubavi iz Hajneovog "Lirskog intermeca" (kod Hajnea nema golubova, ali, kao i obično, ima žuči).

^[42] Tema Vojislav Ilić i Poljaci zaslužuje da se posebno obradi.

^[43] sv. 5—6, s 239—240.

^[44] v. Vojislav Ilić, Sabrana dela, Beograd 1961, knj. II, s. 461 (komentar Milorada Pavića).

^[45] Napominjemo da Bibliografia Literatury Polskiej Nowy Korbut, I. XII Józef Ignacy Kraszewski, Kraków MCMLXVI, ne registruje ovaj članak.

^[46] v. Nikola Mirković, Pretsmrtne slutnje Vojislava Ilića, Novi vidici, 1928, knj. I, s. 139—142 i: Vojislav Ilić. Narodna odbrana, 1938, knj. XIII, s. 473 i dalje; Dragiša Živković, Simbolizam Vojislava Ilića. U knjizi: Ritam i pesnički doživljaj, Sarajevo 1962; Milorad Pavić, predgovor Sabranim delima Vojislava Ilića, Prosveta, Beograd 1961, knj. I, s. 159—163, i predgovor knjizi Vojislav Ilić. Nolit, Beograd 1964 (Živi pesnici).

^[47] v. D. Živković, or. cit., s. 132. — Za primer autor uzima pesmu "Kleon i njegov učenik" (1892), poredeći je sa Bodlerovim "Correspondances".

^[48] or. cit., s. 128—129.

^[49] op. cit., s. 129.

^[50] "Gde se u jedan prostor pesak s peskom stapa,

Velik kao Sahare bele suho more" (...) (M. T.).

^[51] op. cit., s. 127. — Neobično je i to što se kod Gotjea već u sledećem stihu pojavljuju "lokve", a kod Ilića "presahli izvor i suva kruška su okruženi 'visokom travom' " (Ibidem).

^[52] op. cit., s. 129.

^[53] Ibidem.

^[54] M. Pavić, predgovor knjizi Vojislav Ilić (Živi pesnici), s. 23—24.

^[55] M. Pavić, op. cit., s. 20.

^[56] Utvrđeno je da je "Pesnik" slobodna prerada speva "Kamoens" austrijskog pisca Halma. Ne treba sasvim odbaciti ni Murovu pesmu "Večernje zvono" (u Kozlovljevom prevodu, kao i u prevodu Dragutina Ilića), čijeg se uticaja Vojislav odrekao. To ne isključuje mogućnost podsticaja. Za pesnika koji se često inspirisao lektirom nije neobično ako podsticaji dolaze sa raznih strana. Najbolji je primer — Vaclav Rodič-Lider.

^[57] cf. Zoran Gavrilović, Vojislav Ilić. U knjizi: Od Vojislava do Disa, Beograd 1959; Baso Milinčević, Poetsko delo Vojislava Ilića. Predgovor knjizi: Vojislav Ilić, Izabrana dela, Narodna knjiga, Beograd 1961.

^[58] M. Pavić, or. cit., s. 22.

^[59] "Na tęsknym stawie wspomnienia" ("Ha čežnjivom jezeru sećanja"). Wiersze III.

^[60] "Moja ludzka miłość" ("Moja ljudska ljubav"). Wiersze V.

^[61] D. Živković, or. cit., s. 122.

^[62] D. Živković, or. cit., s. 121.

^[63] D. Živković, or. cit., s. 135.

^[64] Stihove iz zbirke Wierze III citiramo prema izdanju: Wacław Rolicz-Lieder, Wybór poezji, Kraków 1962.

^[65] Citiramo prema izdanju: Stefan George, Gesamt-Ausgabe der Werke Endgültige fassung (Erschienen bei Georg Bondi Berlin) Zeitgenössiche Dichter. Übertragungen, Zweiter Teil, Berlin 1929, s. 89. Naslov je "Teich der Erinnrung" (otuda "Jezero uspomena").

^[66]"Tu uvek sveži vetrić sa polja ćarlija,
Tu čvoraka, slavuja pesma sluhu prija.
Sa mirisnog mi cveta vredne kupe pčele

Med koji potom krasi trpeze vlastele." (M. T.)

^[67] Pesme "Julska seta" i "Baštenska proleća", u prevodu Anice Savić-Rebac, objavljene su u Letopisu Matice srpske, 101 1927, CCCXII 2—3, 290—291. (v. Bibliografija rasprava, članaka i književnih radova, III 1, Zagreb MCMLXIII, s. 498).

^[68] Mogućno je da su se prevodi nekih drugih Georgeovih prepeva pojavili i ranije. Takva ispitivanja izlaze van okvira ovog rada.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt