Projekat Rastko Poljska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Poljskoj
Prevodi
Bibliografija
 

Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Milorad Živančević

Andrić u Poljskoj

Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1985, br. 28, str. 7-43. [Preštampano u:] Milorad Živančević, Polonica. Novi Sad, Matica srpska, 1987, str. 203-325.

"Poljska je za mene ostala neobična i voljena zemlja iz moje najranije mladosti".

Ivo Andrić

Desetogodišnjica smrti Iva Andrića (1892–1975), povod je i prilika da se otvore stranice njegove slavističke biografije. Na prvom mestu, u dugoj hronologiji, ukazuje se Poljska. U ranoj mladosti pisac se upoznao sa poljskom istorijom i kulturom, studirao u Krakovu, uspostavio mnoga lična poznanstva i čitavog života sećao se tog boravka sa sentimentom, ne zaboravljajući poljski jezik i živo se zanimajući za poljsku književnost. Ovde predstavljamo Andrićeva polonica, na osnovu izvora i arhivske građe, prikazujući istovremeno recepciju njegovog dela u Poljskoj.

1.

U mnogobrojnim Andrićevim životopisima, rasejanim po listovima, priručnicima i istorijama književnosti, povlači se spomenuti šturi podatak: studirao je u Krakovu. Udara u oči nehat sa kojim se pri tome prelazi preko ovog obaveštenja; u najmanju ruku moglo bi se pomisliti da piščev boravak u prijateljskoj slovenskoj zemlji nije bio od nekog naročitog značaja. A nije tako: samo treba pažljivije osmotriti Andrićev životni put.

Pre više od dve decenije, u jednom dopisu iz Krakova, skrenuo sam pažnju na bitne sadržaje Andrićeve "poljske veze".[1] Ipak, i pored svojevremenog odjeka koji je imao ovaj dopis,[2] u Andrićevim životopisima upravo na ovom mestu i dalje postoje lakune.[3] Zato ćemo ovde nešto opširnije prikazati Andrićeve poljske realije.

Neposredno posle povratka iz Krakova, gde sam duže boravio radeći na istom onom univerzitetu na kome je studirao Andrić, obratio sam se piscu s molbom da mi dostavi potpunije podatke o svome školovanju i službovanju. U dotadašnjim njegovim biografijama upravo su ti podaci bili oskudni, a u Matici srpskoj pripremali smo kompletnu biobibliografiju, prema propozicijama za veliki Leksikon pisaca Jugoslavije.[4] Stigao je sledeći odgovor, dat. u Beogradu 3. decembra 1962:

Dragi druže Živančeviću,

Dobro je što ste me pitali za mišljenje. Nikako ne želim da se u moju biografiju unose pojedinosti koje nemaju veze sa književnim radom i duhovnim razvitkom pisca. Kad su u pitanju moje studije i mesta službovanja, dovoljno je kazati da sam studirao u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu, a službovao u Rimu, Bukureštu, Madridu, Berlinu.

Biografije koje se nalaze u probnom primerku Matičinog Leksikona — sa podacima o "rigorozumima", sa godinom rođenja pesnikove žene itd. mogu da posluže kao primer kako ne treba pisati. Molim da se, bar u mom slučaju, ne postupi tako.

Najlepše Vam zahvaljujem na predavanju u Krakovu.

Srdačno Vas pozdravlja,

Ivo Andrić

Ovo lepo pismo[5] svedoči o Andrićevoj brizi za rad naše institucije (pisac je niz godina sudelovao u delatnosti Matice srpske), a pokazuje i njegov odnos prema književnoistorijskom pristupu biografiji. Kao da se tu doziva sa Cirilom Kosmačem, koji se jetko podsmehnuo birokratskom odnosu prema tvorcu i njegovom delu: "A posle smrti dolazi slava! Pogreb o državnom trošku, ploča na rodnom domu, gde je živeo i radio, ploča na kući u kojoj je umro, ulica s njegovim imenom, spomenik na grobu, u gradu! Zatim će nastupiti neustrašivi odred učenih, nimalo obzirnih policajaca, koji, s čemerno otomboljenim usnama, naboranim čelom i ušiljenim nosom najpre pronjuškaju po svim njegovim papirima i papirićima, koje ukućani još nisu spalili, a zatim se spuštaju po vijugavim tragovima njegovog života i u znoju svoga naučničkog lica utvrđuju potanko kud je sve išao i gde je bio i pio, koliko je imao ljubavnica i kakve su bile, šta je radio ovde i šta je smerao onde, gde je služio u ratu i gde u miru".[6]

Toga se gnušao i Andrić, a očevidno je, možda i neizbežno, da i on u neku ruku deli takvu piščevu sudbinu. Poštujući njegovu volju, dakako, ja sam u Leksikon pisaca uneo samo repere glavnih pravaca života i rada. Međutim, moram istovremeno podsetiti da nije imao ništa protiv kada sam izneo u javnost podrobnije podatke o njegovom boravku u Poljskoj.[7]

Navedeno pismo u tom smislu samo potvrđuje Andrićevu poslovičnu skromnost. Poslednja rečenica odnosi se na predavanje koje sam održao na svečanoj akademiji PAN u Krakovu povodom dodeljivanja Nobelove nagrade našem piscu,[8] a njegove ljubazne reči zahvalnosti, samo naoko kurtoazne, skrivaju nešto mnogo dublje: Krakov je, kako ćemo videti, za nj bio grad jedinstven u svetu.

Andrićeve veze s Poljskom, njenim ljudima, istorijom, svakidašnjicom i kulturom uopšte, čvršće su no što se može pretpostaviti na prvi pogled. One sežu daleko u prošlost.

2.

U predvečerje prvog svetskog rata, s proleća 1914. godine, doputovao je u Krakov s dalekog slovenskog juga mladi nepoznati pesnik: Ivo Andrić. Krakov je u to vreme bio jedan od naučnih središta Austrije – Poljska kao država nije postojala – i Andrić je nameravao da tu studira filozofiju.

Legendarna poljska prestonica, bajoslovni grad sa vitkim čipkastim tornjevima, srednjevekovnim ulicama, stešnjenim među polusrušenim bedemima, živa tradicija, dah starine, neprekinuto tkanje vremena i neprestano svečano hodočašće kroz istoriju – doživljaj je koji se nosi kroz čitav život.

Drevni grad podignut je u dolini najveće poljske reke, "svete" Visle. Njegovo postojanje beleži putopisac još u X veku. Predanje govori o strašnom smoku, zmaju, koji je poput aždaje iz naših narodnih pripovedaka proždirao tamošnji živalj, a stanovao je u dubokoj jami pod stenom na kojoj se ponosno uzdiže kraljevski dvorac Vavel. Opaka i stvarna simbolika koju su prosti ljudi uobličili u legendu! Danas je to jedinstven spomenik: u katedrali na Vavelu sahranjeni su svi poljski vladari i velikani, među njima i pesnici — Mickjevič i Slovacki.

U XI veku, kada su Česi u borbama uništili staru prestonicu Gnjezdno, Krakov postaje glavni grad Poljske, o koji će se kasnije u podeljenoj državi otimati mnogi kneževi. Grad je već tada bio gusto naseljen (u Andrićevo vreme imao je oko sto četrdeset hiljada stanovnika), i imao je trgovačke veze sa mnogim ondašnjim evropskim centrima. Nagli progres i razvoj kulture prekida najezda Mongola 1241. godine, u južnoslovenskoj tradiciji upamćena po bici na Grobničkom polju. Samo mali deo stanovništva uspeo je da se spase, potraživši utočište u tvrdom zamku. U obnovljenom mestu podignute su prve crkve (danas ih ima preko sedamdeset), u romanskom stilu. Tu je krunisan Kazimir Veliki (1333), koji teži za ujedinjenjem cele zemlje Poljske. Opasan jakim zidinama koje su ga branile od daljih pustošenja, Krakov se u XIV veku naglo razvija i postaje jedan od najvećih i najpoznatijih gradova u Evropi.

Rinek je najveći srednjevekovni trg u Evropi. Video je razne vojske – krstaše, Tatare, Čehe, Šveđane, Nemce. I svi su ostavili ponešto na njemu. Tu su polagane zakletve, dizana je revolucija; odatle je krenuo u boj legendarni Tadeuš Košćuško. U središtu je lepa renesansna građevina sa arkadama – Sukjenjice (nekada se tu prodavalo sukno, sada su dućani narodne radinosti i gradski muzej). Sa svoda na ulazu visi nož na lancu, grozni memento da je tu nekada brat ubio brata u besmislenoj svađi. Noću gore plave plinske svetiljke, sablasno obasjavajući skrovište večitih golubova. Preko dana to je najživlje i ponajviše pitoreskno mesto koje opsedaju prodavci uspomena, cveća i voća, turisti i đaci, ljubitelji starina, prosjaci i besposličari. U toj tako reći mediteranskoj atmosferi nimalo mediteranske klime (smenjuju se magle, kiše i sneg), svakog sata odjekuje sa tornja Marijanske crkve jedna turobna melodija, koja se na najvišoj oktavi naglo prekida: to je "hejnal", prastari trubni znak za uzbunu. Već sedam vekova na vrhu kule danonoćno stražari trubač, na spomen heroldu koji je u jedno praskozorje probudio opsednuti grad i tako ga spasao tatarske morije: melodija se prekida na istom onom mestu gde ju je prekinula neprijateljska strela, otkrivajući nam tako neobičan smisao Poljaka za tradiciju.

Lik grada, fiksiran još negde 1257, ostao je do danas u osnovi neizmenjen. Bio je to tipičan trgovački, a zatim i studentski centar, samodopadljivo nakinđuren zgradama raznih stilova, počev od malene romanske crkve na samom trgu, pa gotske katedrale, gradske većnice u obliku kule, vedrih renesansnih kolonada i baroknih fasada domova, sve do savremenih zdanja. Teatar Slovackog podignut je po ugledu na parisku operu (a spolja je, u celini sa minijaturnim trgom, sasvim kao zagrebačko ili riječko kazalište). Tragom nekadašnjih gradskih bedema posađen je park Plante, šetalište optočeno drvoredom ogromnih lisnatih kestenova, koje opasuje grad. Usred naselja nalazi se velika poljana Blonja, livada na kojoj se nekad napasala stoka, a izvan grada — Volska šuma, omiljeno izletište, veoma nalik na naš Košutnjak. Upravo to su mesta kojima se često kretao i koja je, kako ćemo videti, dobro upamtio Andrić.

Svaka je kuća bezmalo spomenik, a svaka druga barem muzej. Dom čuvene porodice Čartoriskih, čiji je najslavniji izdanak, knez Adam, bio glava poljske emigracije u Parizu i u jeku oslobodilačkih gibanja "Proleća naroda" 1848. imao jake veze sa ustanicima na Balkanu, poznat je kao riznica skupocenih zbirki: keramičke, oružarske i filigranske zlatarske umetnosti; skrovište bogate rukopisne biblioteke i neobične galerije slika, među kojima su prave retkosti "Dama sa lasicom" Leonarda da Vinčija i Rembrantov "Pejzaž pred buru". Dom Jana Matejka, velikog poljskog slikara; Narodni muzej, sa najvećom slikarskom kolekcijom u zemlji; baština Vida Stvoša (Fajt Štos), neprocenjivi oltar Marijanske crkve, izrezbaren u lipovom drvetu u obliku otvorene knjige. Najzad, sam Vavel je muzej, sa jedinstvenim zlatotkanim arasima, raskošnim mozaičkim podovima, izvajanim poslaničkim glavama na svodovima i ostalim simbolima moći kraljevske rezidencije. Tu se čuvaju znamenja slavne prošlosti, tevtonske zastave, zaplenjene u bici na Grinvaldu i trofeji Jana Sobjeskog, zadobijeni pod Bečom, kada je snagom poljskog oružja konačno zaustavljen turski prodor u Evropu.

Ushićeni i pomalo izgubljeni Andrić pisao je u svom prvom pismu iz Krakova: "Mučno mi je od zadaha tamjana i starine, boli me glava od memle i oči od duga gledanja".[9]

Možda je upravo tada stajao pred vitražama Vispjanjskog u Franciskanskoj crkvi? Svejedno, sve je muzej. Grad muzej. Dominantan je u tom ambijentu osećaj trajnosti postojanja. Mladost stvari meri se vekovima. Sunčani časovnici na zidovima ne prestaju da hode. Stravično je to i lepo i u isti mah nametljivo obuzimajuće, prisno i daleko, stvarno i nestvarno: "I sve je bilo tako neobično i tako davno, da taj Krakov moje mladosti i nije više za mene jedan određen, konkretan grad, nego više jedno stanje duha, jedan od onih velikih neostvarenih snova koje čovek nosi kroz život kao najstvarniju stvarnost."[10]

Tako je mladi Andrić doživeo Krakov, a stari Andrić pamtio ga je kao bajku. ("Sve to liči na početak bajki i nosi duh i ton dečjih pričanja: Pa onda dođoše u jedan veeeliki graaad! ").[11] Tu je boravio veliki Gete, u hotelu "Pod ružom" stanovao je Balzak, zatim kompozitor Franc List i mnogi drugi slavni ljudi. I najzad, u skromnom sobičku jedne sive kuće u tihoj i pomalo mračnoj ulici Bonerovskoj br. 12. nastanio se Ivo Andrić, kao u onom svom priželjkivanom snu.

3.

Sveučilište u Krakovu osnovano je još u XIV veku, za vlade Kazimira Velikog (1364); to je čuveni Jagelonski univerzitet. Staro gotsko zdanje od crvene opeke, sa lučnim svodovima i studencem u dvorištu, sa nedopevanim Gaudeamus igitur. Vreme koje obeležava zlatno je doba procvata poljske i slovenske kulture.

Leta gospodnjeg 1491. tu su štampane prve u Evropi slovenske inkunabule. Veliki astronom Nikola Kopernik tu je studirao i stvarao svoju teoriju De revolutionibus orbium coelestium. Ali, iza naglog uspona usledio je pad: najpre je otkriće Amerike odvratilo lice Evrope od ove male metropole duha. Onda je u XVII veku došla najezda Šveđana, da gotski Krakov pretvori polako u barokni. Uništavaju ga vojske Sasa i Rusa, dok napokon potkraj XVIII veka zadugo ne pripadne Austriji, od koje će se, nakon buna i krvavih ustanaka u XIX veku, konačno osloboditi tek padom ove carevine u XX veku. Ipak, iako više nije prestonica, u prošlom stoleću opet je ognjište poljske kulture.

Andrić je stupio na Jagelonski univerzitet 24. aprila 1914. Kako svedoči Knjiga studenata za školsku godinu 1913/14,[12] upisao je filozofiju, tj. jedan njen odsek (Wydział), istoriju. Prijavu je ispunio vlastoručno, unoseći sledeće podatke:[13]

Nazwisko i imię ucznia: Ivo Andrić. Jest uczniem zwyczajnym czy nadzwyczajnym: zwyczajny. Oznaczenie Wydziału: filozoficzny. Miejsce urodzenia: Travnik. Wiek: 1892. Religia: kat. Narodowość: Hrvat. Poddaństwo: Bosna. Mieszkanie w Krakowie, ul.: Bonerowska, 1. domu: 12/II. Opiekun [staratelj]: Ivan Matkovcsik, Višegrad, Bosna. Zakład naukowy w którym uczeń słuchał ostatne półrocze: Wiedeń. Na jakiej zasadzie (…): Świadectwo odejścia uniw. Wiedeńskiego. W dniu: 24. 4. 1914.

Kako se vidi iz Kataloga Rektora, Andrić je primljen na četvrti semestar navedenog odseka kao redovan student, na osnovu ispisnice Univerziteta u Beču.

U prijavu je uneo cledeća predavanja:[14]

Dr Pawlicki – Polityka i filozofia Euripidesa (Euripidova politika i filozofija); Dr Sobeski – Filozofia sztuki (Filozofija umetnosti); Prof. Chrzanowski – Dokończenie charakterystyki Romantyzmu (Završetak karakteristike romantizma); Prof. Grabowski – Stanisław Wyspiański (Stanjislav Vispjanjski); Dr Łoś – Gramatyka starosłowiańska (Staroslovenska gramatika); Dr Łoś – Seminarium słowiańskie (Slovenski seminar);

Dr Zdziechowski – Romantyzm filozofii wieku XIX (Romantizam filozofije XIX veka); Dr Pagaczewski – Zabytki Krakowa (Kulturni spomenici Krakova); Dr Gawroński – Buddyzm (Budizam); Prof. Windakiewicz Mł[ odsi] Romantycy (Mlađi romantičari).[15]

Već i sam ovaj spisak značajnih tema i znamenitih naučnih imena (Stefan Pavlicki, Ignaci Hžanovski, Tadeuš Stanjislav Grabovski, Jan Loš, Marjan Žđehovski, Stanjislav Vindakjevič i drugi), dovoljno govori za sebe. Na žalost, Andrić nije dugo pohađao hram nauke, koji studenti od postanja pobožno zovu Alma Mater Cracoviensis.

Mladi Andrić doživljavao je grad Krakov i poljsku istoriju, ali i ne manje uzbudljivu savremenost. Upravo u to vreme, uoči velikih događaja, boravio je tu Vladimir Iljič Lenjin (1912–1914), pripremajući socijalističku revoluciju. I Andrić je tu posmatrao jedan Crveni maj:

"Već više godina i u raznim gradovima ja doživljujem 1. maja i bivam tih gost jedne svečanosti koja mi je – po krvi, rođenju i odgoju – strana i nerazumljiva.

I nekidan sam opet vidio duge redove ljudi i žena u prazničnim odijelima s crvenim karanfilima. S njima me veže prijateljstvo krvavog osjećaja kad kao gimnazista bombardovah — s tisućama — kamenjem magistratske prozore i u jedan nezaboravan sumrak pridržavah – dok nada mnom zviždahu žandarski meci – mlada radnika koji je umirao bez glasa i s krvavom pjenom na usnama. Poznati su mi i blizi, jer su internacionalci kao telefoni, autotaksi i hotelske sobe. I opet: prkosna lica s nasrtljivom svesti na crvenim štandartima i netolerancom premoćnih. Tisuću mladih egzistencija diglo je ruke s posla i izišlo da drži svoju reviju, da se prebroji i pregleda i da u najljepši dan u godini crvenim potezom potcrta disonancu našeg života.

Nigdje nije čudniji njihov majales, nego u ovom gradu. Lica koja se inače ne viđaju, izbrijana i svjesna i smjela, jer su u gomili, stupaju starim ulicama, ispod okrunjenih tornjeva, i izvikuju u proljetno jutro svoje nevolje. Crvenim zastavama senče gotiku, rascvjetala stabla, zlato, tradiciju i moju samoću.

I dok stojim naslonjen na uličnu svjetiljku, osjećam se ocijepljen i sam, kao rijetko: imam nerazumljiv strah, ugrožen sam od pretežite mase; samac – masa, isključen— organizacija… Pod sugestijom sam skupnosti i sjenkom nepravde koju nisam počinio… Istiniti su i jaki i tvrdi, kao hleb, kao zemlja, kao kamen: homo nascitur ad laborem et avis ad valutam?"[16]

Ali ni to još nije sve. U Poljskoj se Andrić interesovao i za slikarstvo. U jednom od svojih krakovskih dopisa meditira o platnima Malčevskog (J. Malczewski): "Te stvari mora da kazuju nešto od odnosa umjetnikova prema svijetu i životu; možda su lična ispovijest, možda misao? San? Želja? Radost minula? Tragedija? – Teško je kazati, jer ovo svijetlo ćutanje je od rada Mona Lisinog osmijeha".[17]

O sadržajima Andrićevih krakovskih Pisama pisao je u naše dane Branko Milanović: "Iako nijedno od njih ne prelazi okvire beleške, pogledi izraženi u njima izazivaju žive asocijacije na Andrićev kasniji put u književnosti. U tim kratkim i britkim impresionističkim meditacijama ogleda se onaj autentični i dragi lik velikog umetnika predano nagnutog nad zagonetnim vidovima života i umetnosti, usredsređenog na ono što se nalazi iza spoljašnjeg vida stvari, opreznog u davanju utisaka o onome što se ne da na brzinu suditi. Otuda ova nepretenciozna ali slobodna razmišljanja imaju dragoceno psihološko značenje: ona su podatak o umetniku koji je u susretima i sudarima sa svetom sve dublje ulazio usložene probleme umetničkih pojava".[18]

U Andrićevim dopisima iz Krakova čita se melanholija mladog čoveka koga nagriza bolest (sušica) i nostalgija za zavičajem, koja je morala biti posebno jaka u više maglovitom i kišnom nego sunčanom galicijskom podneblju. Otuda onaj uzdah u pismu o proslavi 1. maja u Poljskoj: "Teško je nama, strancima, koji ne možemo ni u svojoj zemlji da živimo, ni u tuđoj da se obiknemo".

Međutim, izbio je rat. Vest o sarajevskom atentatu doneo je Andrićev drug iz gimnazije Vojmir Durbešić, koji je s njim studirao u Krakovu – na Vidovdan, 28. juna 1914. Andrić je smesta reagovao: još istog dana, ostavivši sve stvari gazdarici, otputovao je kući.[19]

Kakve je utiske pesnik poneo iz Poljske u domovinu, na slovenski jug?

Boraveći u Krakovu, zainteresovao sam se – ima li ljudi koji se sećaju Andrića iz studentskih dana. Ispostavilo se da nije trebalo tražiti daleko: na Jagelonskom univerzitetu, na slavističkoj katedri (Zakład Słowianoznawstwa), još uvek su bili nastavnici Tadeuš Stanjislav Grabovski, nekadašnji Andrićev profesor, i docent Vilim Frančić, naš zemljak, pesnikov stari prijatelj i prevodilac, sada već obojica pokojni. Zajedno smo pripremali svečanu akademiju posvećenu Andriću, njegovom delu i vezama s Poljskom.[20] Doznao sam mnogo toga što je vredno pomena, malo znano a za nas značajno, zaslužno da se sačuva od zaborava.

Jednom nedeljno Andrić je navraćao u dom svoga profesora Marjana Žđehovskog, autora poznate studije o hrvatskom preporodu (Odrodzenie Chorwacyi w wieku XIX, Kraków 1902). Kao i Grabovski, koji je u to doba takođe već imao jednu knjigu o savremenoj hrvatskoj književnosti (Współczesna Chorwacja, Kraków 1905), Žđehovski je bio veliki prijatelj Jugoslovena. Okupljali su oko sebe naše studente, raspravljajući s njima o aktuelnim kulturnim i društvenim problemima. Govorilo se tu o Litvi, o Čaadajevu, o Slovenstvu i slovenofilstvu.

Evo šta je Andrić sam ispričao o tim danima, evocirajući uspomene u prisnom razgovoru, koji je vođen u pesnikovom beogradskom stanu u ulici Proleterskih brigada br. 2a, na dan 28. novembra 1961. Bio je to simboličan susret između tek proglašenog nobelovca i njegovog prvog prevodioca na poljski jezik. Andrić je taj susret nazvao "časkom uspomena" (chwila wspomnień); njegov sabesednik je uhvatio sledeći monolog, u stvari autorizovani intervju, jedan od onih kakve je naš pisac nerado i retko davao; donosim ovde njegov tekst, prema zabeleškama koje mi je svojevremeno stavio na raspolaganje ljubazni profesor Frančić.[21]

Među mnogobrojnim čestitkama koje sam dobio povodom Nobelove nagrade duboko me je dirnula depeša Rektora i Senata Jagelonskog univerziteta. Sećaju se, dakle! Glasovi prošlosti, iz burnih i lepih dana moje mladosti, zapljusnuli su me u tom trenutku snažnije nego obično, kao topal val. Plante!… Opet sam osetio onaj miris krakovskih vrtova, onaj isti koji sam udisao šetajući njima s prolepa 1914. U svako doba mogu da dočaram taj čudesni vonj, koji me opija i danas, u tihe večeri, dok usamljen koračam parkom ispod prozora… BlonjaSkale panjenjske… (Devojačke stene, op. M. Ž.) Bezmalo svaku stazu iz Volske šume mogao bih da oživim u sećanju.

Krakov je ostavio na mene silan, neizbrisiv utisak. Ta poljska veličanstvena prošlost što progovara hiljadama glasova, mir koji veje iz tog grada, ljudi… Simpatični drugovi koji vatreno diskutuju o slobodi svoje domovine, uvaženi profesori čija sam predavanja slušao… Sve to, naročito posle Beča, učinilo mi je Krakov bliskim, i što je duži bivao venac mojih dana u njemu, osećao sam da mi je sve draži. Krakov je jedino mesto u Evropi – iako nije jedino koje sam upoznao! – čija su uspomena i ime u stanju da mi uzbude srce i zagreju krv. Parafrazirajući Mickjeviča, mogao bih da kažem:

Kraków – on zawsze zostanie
śviety i czysty, jak pierwsze kochanie…

(Krakov – on će uvek ostati
svet i čist, kao prva ljubav…)

Malo ko u Jugoslaviji zna da ja poznajem poljski jezik. O mome jeziku i stilu mnogo je pisano, ali još niko dosad nije tražio u mojim delima uticaj poljske literature. Ali ja znam, osećam to – mada to nikad nisam isticao – mnogo dugujem poljskom jeziku i literaturi, naročito onoj romantičnoj, što nije lako zaključiti na prvi pogled; jer, niko ne može tvrditi kako se u Travničkoj hronici, na primer, u romanu Na Drini ćuprija ili u nekom drugom mom delu ogleda uticaj Mickjeviča, Krasinjskog, Žeromskog, ili Slovackog, koji je bio i ostaje moj omiljeni pisac. Međutim, ako se zagleda pažljivije, dublje… Poljski jezik bio je u ono vreme za mene južnjaka kao nekakav egzotičan jezik. Činilo mi se da je zbijeniji, sadržajniji, puniji, pogodan za izražavanje svih nijansi osećanja, čudesno oplemenjen, suptilan, rafiniran, a dela pisana njim otkrivala su preda mnom nove vidike, uznosila me na visine kakvih nije bilo u našoj književnosti. Problematika i tematika poljskih književnih ostvarenja, naročito romantičarskih, sa svojstvenim im lirskim patosom, prilično su odudarale od naših i privlačile me ne samo kao novosti, nego i kao bizarnosti, iako se radilo o jednom srodnom slovenskom jeziku. Otuda i danas najradije čitam, razume se, izuzevši maternji jezik, na poljskom. Od novijih poljskih pisaca tu su Tuvim, Slonjimski (koji mi je upravo poslao svoje Poezje, zajedno s čestitkom), zatim Pšiboš, Važik, Nalkovska, Rudnjicki. Nedavno sam dobio jednu zbirku pripovedaka Rudnjickog, koji me je prosto očarao, tako da sam ga pročitao u jednom dahu – jednu priču, pod naslovom Konj, jezički izvanrednu, preveo sam na srpskohrvatski i čak štampao, iako u principu ne prevodim iz stranih književnosti.

U vreme kad sam studirao jezik i književnost kod Loša, Hžanovskog i Grabovskog, nisam ni sanjao – prirodno – da ću doživeti da vidim prevode sopstvenih dela na poljski jezik.

Inače, bez muke čitam i dela na ruskom (često se vraćam Puškinu, koji mi je najdraži između ruskih pesnika), zatim na drugim jezicima, npr. nemačkom, španskom, talijanskom, ali poljski jezik, po meni, ne ustupa nijednom.

U Krakovu sam osetio da mi to mesto odgovara, osećao sam se u njemu izvrsno. Snevao sam tada da ću po završetku studija – polonistike ili slavistike – krenuti putem nauke, da će se jednom i moje ime naći među imenima učenih ljudi Almae Matris Cracoviensis… Međutim, morao sam da napustim Krakov kad je izbio prvi svetski rat. Verovao sam u njegov skori svršetak i moj brzi povratak tako tvrdo, da sam čak i svoj mršavi prtljag ostavio u stanu na Bonerovskoj 12. Sudbina je htela da se više nikad ne vratim. Poslovičnu galicijsku bedu iskusio sam tada na svojim plećima, ali mladost i vera u budućnost bili su daleko iznad svega. Zaneseni slobodarskim idejama, formulisali smo naš stav prema čoveku tako, da nam – kako to veli Slovacki u svom Testamentu:

Nikt, kto szlachetny, nie był obojętny.
(Niko plemenit nije bio ravnodušan).

Minule su teške, košmarne ratne godine. G. 1946. obreo sam se ponovo u Poljskoj, na kongresu u Vroclavu, kao predsednik Saveza književnika Jugoslavije.

Međutim, bilo je tu još nešto, o čemu se u Poljskoj mnogo govori, a što je naš pisac skromno prećutao: ratne godine, u kojima je kao jugoslovenski poslanik u Berlinu pomagao porobljenoj Poljskoj.[22]

Andrićeva ljubav prema Poljskoj i njenim ljudima, može se reći, u Krakovu je živa tradicija. Posebno je u tom sklopu zanimljiva njegova ljubav prema poljskom jeziku, o kome je u navedenom razgovoru izrekao onako hvalospevnu tiradu. To piščevo oduševljenje potvrđuje se i u njegovim rukopisnim beleškama o Krakovu: "…zanesen otkrićima. Mene je taj jezik opijao, ali onako kao što život opija".[23] Potvrđuje se i u jednom njegovom novijem pismu, upućenom poljskom publicisti Henriku Korotinjskom, uredniku lista Życie Warszawy: "…dugujem… nešto nevidljivo, ali dragoceno i trajno. I evo, ni danas, posle toliko godina, ja ne mogu pročitati nekoliko reči na poljskom jeziku, a da u meni ne planu sećanja na one mladalačke, malobrojne ali za mene skupocene godine moga 'poljskog izleta'".[24]

Značajna je Andrićeva izjava o uticaju poljske književnosti na njegovo delo. Treba naročito pokloniti pažnju relaciji o romantičnoj literaturi i priznanju o prisustvu lektire Mickjeviča, Slovackog i Žeromskog. I u susretu sa Stanjislavom Kašinjskim pisac je ponovo potvrdio svoj afinitet za poljsku poeziju: "Niko od kritičara nije zapazio niti sluti u mojim delima ono neuhvatljivo zračenje poljske romantičarske poezije. Često osećam potrebu da posegnem za Mickjevičem, a naročito za Krasinjskim; njih držim na priručnoj polici. Dovoljno je pročitati nekoliko redaka…"[25]

Izuzetno je cenio Juljuša Slovackog, koga se posebno setio u navedenom razgovoru, citirajući Testament. O jednom takvom momentu piše Stanjislav Pjentak: "Bio sam lično svedok uzbudljivog trenutka kada se ispoljila ljubav velikog jugoslovenskog pisca prema našoj poeziji. Dogodilo se to u Beogradu 1947. godine. Andrić je bio u društvu jugoslovenskih i poljskih pisaca, pa je počeo da priča o svojoj mladosti provedenoj u Krakovu. Odjednom je odrecitovao neki odlomak iz Benjovskog ili Sna Salomeje. Andrićev glas je bio tih, ali silno prožet uzdržanim uzbuđenjem. – Te reči Slovackog o liri, o poeziji – govorio je pisac – bile su mi velika uteha u najtežim trenucima hitlerovske okupacije, omogućavale mi da gajim nadu. Nemate pojma, gospodo, koliko puta sam u sebi ponavljao te nezaboravne, mudre stihove genijalnog pesnika…"[26]

Tome bi svakako trebalo dodati i poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča, čiji se pozitivizam i naturalizam uočavaju ponegde u Andrićevoj umetnosti. Odmah se otkrivaju i konkretni paralelizmi,[27] treba samo uporediti Sjenkjevičeve istorijske romane i Andrićeve romane-hronike. A Sjenkjevič je upravo u Andrićevoj mladosti uživao svetsku slavu.

Napokon, svoj poljski sentiment Andrić je i javno ispovedio, prilikom promocije za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta u Krakovu, 1964. godine:

"Sa uzbuđenjem i osećanjem velike zahvalnosti stoji pred Vama bivši student ovoga Univerziteta. Slušajući reči koje su ovde meni upućene i razmišljajući o počasti koja mi je pala u deo, još više sam postao svestan da sam Vaš veliki dužnik, i to ću ostati zauvek. Već je skoro protekao jedan ljudski vek, otkako sam, u vreme svojih studentskih lutanja, stigao u ovaj stari i ujedno tako živi grad, i stupio na Univerzitet, koji je, kako mi se onda činilo, trebalo da postane škola moje mladosti…

Sve to me je ushićivalo i još više vezalo s kulturnom atmosferom Krakova. Nadao sam se da sam našao grad u kome ću moći živeti i raditi. Na univerzitetskim predavanjima, i još češće izvan njih, u stalnom kontaktu s poljskim kolegama, kao i s ljudima raznih zanimanja, saznavao sam – ukoliko su mi to dozvoljavale moje godine i sprema – prve istine o Poljacima i njihovoj sudbini. U bibliotekama, pozorištima, muzejima, na izložbama poljskih savremenih stvaralaca, za vreme čitanja časopisa, počele su da mi se ocrtavaju prve konture poljske kulture, koja me je privlačila svojom autentičnošću, stremljenjem ka usavršavanju oblika i naročito svojim kontinuitetom, pa čak i svojim protivrečnostima. Čitajući mnogo i osluškujući živu reč, nastojao sam da proniknem u tajne poljskog jezika, koji se bitno razlikovao od mog, ali u kome sam istovremeno osećao nešto veoma prisno i intimno. Učio sam ga s lakoćom i oduševljenjem. Moji mladalački planovi sve više su se vezivali za Krakov. I tada, upravo tada kada sam se najviše nadao da ću vremenom uspeti da proniknem u tu sredinu, da je svestrano upoznam, i od nje dobijem nešto više, bio sam brutalno prenut iz sna – izbio je prvi svetski rat…

Morao sam da napustim Krakov, da se više nikad ne vratim. Život me je bacio na drugu stranu i gurnuo u vrtlog drugih poslova. Poljska lektira je sve ređe bivala na mome stolu, bledelo je moje, uostalom, nikad potpuno znanje poljskog jezika, konverzacija je gubila živost. Jednostavno, moja veza s Poljskom, zemljom u kojoj sam s takvim zanosom započeo studije, sve više se tanjila i slabila. Ipak, nekim čudom se nikad nije sasvim prekinula. U sećanju mi je živo ostao Krakov i njegov Univerzitet, u koji sam jedva uspeo da zavirim. A u tom sećanju, uprkos proteklom vremenu i neumitnom zaboravu, bilo je nešto neuništivo lepo, svetlo i uzbudljivo, nešto što se ne može nikad zaboraviti. U mojoj privatnoj biblioteci imao sam uvek na desetine poljskih klasika. Štampana ili živa poljska reč uvek je sačuvala nada mnom svoju moć, pobuđivala moja interesovanja, budila moj nemir. Tokom dugog života mnogo sam saznao, ponešto naučio i mnogo zaboravio, ali moj mladalački pokušaj studija na Jagelonskom univerzitetu i kratak susret s poljskim narodom, i poljskom kulturom sačuvao sam kao doživljaj mladosti, koji u čoveku ostavlja trajni trag, i nosio sam ga u sebi kao neodređenu ali stalnu obavezu prema toj kulturi i tom narodu. I voleo sam tu obavezu, onako kako se vole mladalačke sanje, koje se nisu obistinile, ali koje ostaju i žive u nama kao nekakva nevidljiva sila. Samo ja dobro i u potpunosti osećam i znam šta i koliko imam da zahvalim tome susretu s jezikom i kulturom Poljske."[28]

4.

Veze Iva Andrića s Poljskom jačale su i putem prevoda njegovih dela na poljski jezik. Nije nezanimljivo podsetiti da su poljski prevodi ujedno i prvi prevodi Andrićevih dela na jedan strani jezik. Pisac je u Poljskoj prevođen još u vreme kad je bio mlad i nepoznat početnik u književnosti, odmah posle prvog svetskog rata, a zatim, naročito obilno, u novije vreme. O tome najbolje svedoči njegova ogromna bibliografija.[29]

O poljskim prevodima iz stranih književnosti i inače se može govoriti sve najbolje. Upoznavanje domaćeg čitaoca sa tekovinama svetske kulture obavija nesvakidašnja briga, izvanredna sistematičnost i ažurnost; sistematičnost naročito u izdavanju klasika, a ažurnost u informisanju publike o strujanjima savremenosti. Tako se uz velika imena prevodne književnosti u izlozima svakodnevno viđaju i sasvim neznani pisci, upravo početnici, koji se ravnopravno afirmišu i neretko postaju ljubimci čitalačke publike. Razume se, selekcija ipak postoji, ali jedino merilo pri tome je kvalitet dela, dok je komercijalni momenat, čini se, zanemaren. Poljski čitalac, veliki gospodin, bez mnogo ustezanja uzima u ruke nepoznatu knjigu.

Prema informacijama kojima raspolažemo sa izvora,[30] prvi prevodi Andrićevih radova u Poljskoj potiču još iz 1919. godine, ali do konkretnih bibliografskih pozicija nismo mogli doći; bili su to, navodno, odlomci iz zbirke pesničke proze Ex Ponto, prvog većeg dela kojim je Andrić debitovao 1918. godine. Po odlasku iz Krakova, naime, Andrić je kao pripadnik Mlade Bosne i politički nepoćudan proveo dobar deo rata po zatvorima i u konfinaciji, pa je ova njegova zbirka ovidijevski zapis o tom tamnovanju. Prekinute studije završio je tek 1919. godine u Gracu.

Najstariji poznati poljski prevod Andrićeve reči predstavlja fragment iz druge pesnikove zbirke Nemiri (1920), objavljen 1922. godine, a prevodilac je Vilim Frančić.[31] Prva pak beleška o piscu pojavila se u Poljskoj 1923. godine, a njen je autor poznati prevodilac i kritičar Marja Znatovič-Ščepanjska.[32] O Andriću se više i nije pisalo do pojave njegove prve knjige u Poljskoj.

U međuvremenu je pesnik stupio u diplomatsku službu (1921-1941). Odbranio je doktorsku disertaciju u Gracu (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft, 1924), i počeo da službuje po svetu, u poslanstvima Jugoslavije u Italiji, Rumuniji, Austriji, Francuskoj, Španiji, Belgiji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Ali Poljsku nije zaboravljao. U jednom pismu iz Madrida, dat. 24. oktobra 1928, piše knjižaru Svetislavu Cvijanoviću: "Molim vas da mi nabavite i pošaljete odmah: Julio Slovacki, U Švicarskoj. Knjiga je izašla u Zagrebu, u prevodu g. Benešića, kao što vidim iz jedne beleške u S. K. Glasniku od 16. oktobra o. g."[33]

Julije Benešić (1883-1957), pesnik i naučnik, bio je već u to doba poznati polonista. "Julije Benešić, čija je delatnost ogromna, i obuhvata pored velikog broja prevoda masu radova iz oblasti jezika i književnosti", istaći će kasnije Andrić u svome inauguracionom predavanju na Jagelonskom univerzitetu.[34] U razdoblju između dva rata Benešić je niz godina bio delegat jugoslovenske vlade u Varšavi, gde je ostvario značajne kulturne inicijative, naročito osnivanjem "Jugoslovenske biblioteke", u kojoj je objavio niz reprezentativnih dela jugoslovenskih književnosti u prevodu na poljski jezik.

U ovom razdoblju izašla je u Poljskoj i jedna kompletna knjiga Andrićeve proze, pod naslovom Nowele (Warszawa 1937), s portretom autora i predgovorom dr Nikole Mirkovića, dakako, u Benešićevoj "Jugoslovenskoj biblioteci". U prevodu Marje Znatovič-Ščepanjske tu su uvršćene već klasične pripovetke: Put Alije Đerzeleza, U musafirhani, U zindanu, Ispovijed, Kod kazana, Čudo u Olovu, Most na Žepi, Žeđ.[35]

Pojavi knjige Andrićevih novela u Poljskoj prethodila je živa korespondencija sa urednikom Benešićem. Iznećemo ovde najzanimljivije relacije koje se odnose na ovaj događaj, u hronološkom sledu.[36]

Beograd, 3. februara 1936.

Hotel Exscelsior.

Dozvolite da Vam kažem da sam Vam neobično zahvalan za sve što ste učinili za poznavanje naše književnosti u Poljskoj…

Možda bi i fragmenti iz knjiga Ex Ponto i Nemiri mogli doći u obzir kao lirske pesme?

Poljska je za mene ostala neobična i voljena zemlja iz moje najranije mladosti.

Beograd, 7. aprila 1936.

Iskreno žalim što sam sinoć bio u fizičkoj nemogućnosti da Vas vidim i sa Vama razgovaram. Moje izvinjenje naći ćete u današnjoj "Politici", str. 1, stubac 1.

Beograd, 8. juna 1936.

Dragi i poštovani gosp. Profesore,

Kao što sam Vam rekao, saglasan sam o izdanju mojih pripovedaka na poljskom jeziku. Mislim samo da je bolje ne mešati razne radove i da, prema tome, ne treba unositi one dve priče o Kriletiću, nego se zadržati isključivo na jednom rodu pripovedaka. Prema tome, ja Vam predlažem ove priče:

Put Alije Ćerzeleza, sve priče o Fra Marku, Čudo u Olovu, Most na Žepi, Mara Milosnica, ili Anikina vremena. Ako bi Vam trebala još koja, mogli bi dodati Žeđ, koju Vam šaljem danas, ili Mustafu Madžara, koji je u onoj plavoj svesci Srp. Knj. Zadr., a za koga kažu da je karakterističan. Priču Mila i Prelac šaljem Vam samo da je vidite, inače ni ona nije za Vašu zbirku.

Predgovor će napisati g. Mirković, profesor književnosti koji je dosta pisao o našim modernim piscima i mnogo prevodio na nemački. To bi bio mirno i objektivno pisan prikaz ne samo piščeve ličnosti, nego i njegove sredine…

Javite mi da li Vam to odgovara i kakav je Vaš definitivan izbor pripovedaka. Neobično sam Vam zahvalan na interesovanju za moje radove i naročito na teškom i neblagodarnom poslu oko upoznavanja poljske publike sa našom knjigom.

Beograd, 12. avgusta 1936.

Zadovoljan sam izborom pripovedaka. Šaljem Vam ovde predgovor g. Mirkovića. Vi mu možete dodati ili oduzeti šta Vam se učini da je zgodno i potrebno za poljsku publiku. Pošaljite mu, molim Vas, honorar čim mognete, jer je siromah čovek. Iskreno se radujem poljskom prevodu.

Pisao sam gđi. Szczepańskoj i rekao da joj stojim na raspoloženju, ako su joj potrebna ma kakva objašnjenja prilikom prevođenja.

Beograd, 20. avgusta 1936.

Potpuno ste u pravu što se tiče tautologija u tekstu g. Mirkovića. To je sada skic… Ali kao što sam Vam rekao, te sitnice možete izmeniti. Mislim da je predgovor ipak najbolji i najjednostavniji što se u nas mogao dobiti. – Adresa Mirkovića: Nikola M., profesor, Beograd, Činovnička kolonija 264.

Gđa Szczepańska mi uzgred čini sugestiju da se knjiga na poljskom nazove Bosanske novele. Iako do toga ima još vremena, iako ćete Vi tu stvar najbolje moći rešiti, meni to lokaliziranje, iako bukvalno tačno, ne izgleda dobro ni zgodno. Kad do toga dođe, molim Vas da mi kažete Vaše mišljenje.

Beograd, 22. oktobra 1936.

Bodinik je verovatno provincializam (u Vuka ga nema) i znači čoveka koji je uboden, proboden, dakle ranjenika. Ako u poljskom ne postoji slična reč, mislim da se može prevesti prosto sa ranjenik. Za potok treba Balina potoka.

Beograd, 23. novembra 1936.

Od nepoznatih reči: benesilah znači isto što i vaš silaj, pojas od kože za koji su zadenute male puške, noževi itd. Eszar je vrsta opojne droge, narkotika koji se pravi na bazi indijske konoplje i koji su Turci upotrebljavali mnogo. Tu reč ćete naći i u Majerovom leksikonu. – Ako ima još reči za čije značenje niste sigurni, pišite mi.

Beograd, 8. decembra 1936.

Odmah sam Vam poslao II. izdanje "Đerzeleza", koje je jedino autentično. Molim Vas da prevod doterate po njemu, jer je I. izdanje vrlo neuredno i ima ozbiljnih grešaka. – Što se tiče naslova, mislim da ste, kao i uvek, u pravu i da na poljskom treba pisati Dzierdzielez. Uostalom, tako izgovaraju mnogi krajevi i kod nas. Nadam se da moja knjiga neće mnogo povećati Vaše izdatke oko izdanja jugoslovenskih pisaca, iako se, i to znam, neće razgrabiti "kao alva".

Još jedanput Vam zahvaljujem na naporima koje činite za našu knjigu u Poljskoj i srdačno Vas poštuje i pozdravlja

Vama odani Ivo Andrić.

Beograd, 10. decembra 1936.

Pripovetku Mustafa Madžar mogli bi dodati, jer i 20 stranica nije mnogo, ako to ne bi prouzrokovalo novo zadocnjenje i nove izdatke. Ona je u I sv. pripovedaka Srp. Knjiž. Zadr., u istoj u kojoj se nalazi i U musafirhani…

Čerkezi – zlatom izvezeni dugi rukavi. Đunak – greh, Eisadile – zbogom. Takira – vrsta kruške. Hajnak – šala i buka od smeha i vike u veselom društvu. Sidžili – sudske knjige u koje kadija upisuje svoje presude i obrazloženja. Ovo su tumačenja otprilike, u smislu u kom se upotrebljavaju u Bosni i u kom su upotrebljena u mom tekstu

Beograd, 20. aprila 1937.

Obradovala me Vaša vest da je knjiga na dobrom putu da bude završena.

Beograd, 8. juna 1937.

Dragi i poštovani gosp. Profesore,

primio sam i prvu i drugu pošiljku sa mojom knjigom. Mislim da Vam treba čestitati na trudu i zauzimanju. Oprema je vrlo dobra, a koliko sam mogao da prosudim pri brzom čitanju, i prevod je dobar. Primio sam i program Varšavskog Radia iz koga vidim da je čitana pripovetka U musafirhani.

Iz Andrićevih pisama Benešiću, dakle, saznajemo sledeće: da je izbor za poljsko izdanje svojih novela sačinio autor sam. Urednik je taj izbor uglavnom prihvatio, kako smo već videli. Andrić se pobrinuo i za pisca predgovora, a zatim je bdeo i nad prevodom, dajući objašnjenja potrebna prevodiocu. Na kraju je posebno zahvalio na trudu gospođi Ščepanjskoj i interesovao se za odjeke ovoga izdanja u poljskoj štampi.

Poslednje Andrićevo pismo datirano je u Berlinu, 6. decembra 1939. Tek što je počeo drugi svetski rat, a Poljska je već bila pod okupacijom. Jugoslovenski poslanik u Berlinu intervenisao je, kad god je bio u mogućnosti, da se olakša položaj pojedinih ličnosti. O tome je pisao i u ovom pismu: "U svakom slučaju, ja sam Vam uvek na raspoloženju i učiniću sve što je u mojoj moći".

Među poljskim intelektualcima za koje je intervenisao Andrić bio je i poznati serolog dr Ludvig Hiršfeld (Hirschfeld), koga je naš pisac posetio posle rata u Poljskoj.[37] Na Jagelonskom univerzitetu govori se o tome s velikim priznanjem.

O svemu tome pisao je u naše dane Henrik Batovski, poznati poljski istoričar, poznavalac i propagator naše književnosti i kulture i veliki prijatelj Jugoslavije: "Diplomata po profesiji, Andrić, koji je bio izvesno vreme pomoćnik ministra spoljnih poslova u Beogradu, nalazio se 1939. godine na odgovornoj dužnosti jugoslovenskog poslanika u Berlinu. Tu ga je zatekla vest da su hitlerovci oktobra 1939. oterali u logor preko stotinu profesora i drugih naučnih radnika sa Univerziteta u Krakovu. Iako je bio svestan minimalnih šansi svoje intervencije, Andrić je nastojao diplomatskim kanalima i ličnim kontaktima u Berlinu da nekako pomogne zatočenicima. Izdejstvovao je takođe, postaravši se za to u Beogradu, da jugoslovenske akademije i univerziteti pošalju pozive najvećem broju krakovskih naučnika, nadajući se da će im to omogućiti izvlačenje iz hitlerovskog ropstva. Sa Andrićem je radio na tome njegov kolega, profesor Jagelonskog univerziteta dr Vilim Frančić, koji je po izlasku iz koncentracionog logora Zaksenhauzen (Sachsenhausen), gde se obreo zajedno sa ostalim univerzitetskim nastavnicima, putovao u Berlin i dostavljao Andriću informacije o sudbini druge krakovske univerzitetske grupe, koja je bila prebačena u Dahau (Dachau). Andrićevi napori nisu mogli uroditi plodom, pošto glas jugoslovenskog poslanika nije mogao na gestapovce napraviti nikakav utisak. Ti su napori, ipak, činjenica, i predstavljaju još jedan važan momenat kada je reč o vezama velikog pisca sa našom zemljom."[38]

5.

Posle oslobođenja nastavljeno je sa radom na prevođenju i upoznavanju Andrića u Poljskoj. Beh 1946. godine doneo je Dziennik Polski napis iz pera dr Vilima Frančića Pesnik samotnik i epik Bosne,[39] a godinu dana kasnije doneo je Dziennik Literacki u prevodu istog autora odlomak iz Travničke hronike.[40] Zatim je nastupio poznati prekid 1948. godine,[41] koji je potrajao sve do 1956.

Poznato je kakvu je ulogu u Poljskoj odigrala 1956. godina, izvanredno značajna i revolucionarna u mnogom, pa i u književnom pogledu. Posle ovog datuma nastupio je nagli zaokret u izdavačkoj politici, što se neposredno i vidno odmah odrazilo kako unutar državnih granica, tako i u inostranstvu. I na planu odnosa sa Jugoslavijom došlo je do potencijalnog poboljšanja, koje se u prevodnoj literaturi izrazilo bujicom novih izdanja. Koliko je štete književnosti i kulturi naneo dugi period vakuuma – sedam gladnih godina! – nije potrebno naročito isticati. Onovremeno poljsko rukovodstvo izdavačkih institucija objavilo je potpuni bojkot jugoslovenske kulture; on je grubo i besprizivno prekinuo sve one lepe intencije u kulturnoj politici Poljske prema Jugoslaviji odmah posle završetka drugog svetskog rata.[42]

Gotovo je simbolično da je novu, obnovljenu seriju prevoda iz jugoslovenskih književnosti u Poljskoj otvorio upravo Ivo Andrić, i to svojim najpopularnijim delom, romanom Na Drini ćuprija, u prevodu Haljine Kaljite i s predgovorom Jadvige Nurkjevič.[43] Da je ovaj datum značio događaj, vidi se jasno po tome što je neposredno usledila čitava bujica prikaza,[44] kritičkih napisa i daljih prevoda.

U recenziji pod naslovom Bosanski most Kristina Stafa piše:

"Roman Iva Andrića nije prvo delo ovoga pisca prevedeno kod nas – njegov poljski debi bila je knjiga novela, štampana 1937. godine. Tamo ćemo naći ne samo prototipove izvesnih ličnosti ili situacija, već štaviše i nacrt konstrukcije romana o kome je ovde reč, a koji je napisan u periodu 1942-1943. Razume se, nećemo tražiti bližu analogiju 'Mosta na Drini' i novela, važnije je nešto drugo: već odavno su autora mučila izvesna pitanja, izvesna koncepcija koja je tek u ovom romanu našla svoj puni izraz.

Manja Andrićeva dela čine, poput Na Drini ćuprije, obimnu hroniku događaja, koja obuhvata gotovo četiri stoleća; kroz nju upoznajemo političku, društveno-ekonomsku i kulturnu istoriju Bosne. Ta ekskurzija u prošlost ne doživljava se kroz nekakvo istoriografsko predavanje, u kome autor fascinira erudicijom, zasipa datumima i činjenicama; Ivo Andrić nas jednostavno uvodi među stanovnike Bosne, prikazuje njihov svakodnevni život, njihove običaje koji se smenjuju u rasponu od nekoliko stoleća… Divni beli most na reci Drini, koji je u XVI veku podigao veliki vezir, nije jedini junak te povesti. A možda uopšte i nije junak? Možda je samo beočug koji omogućava autoru da poveže razne priče o ljudima, događajima i običajima u očaravajuću istorijsku hroniku zemlje njegove mladosti?"[45]

Stanjislav Pjentak, koji je lično poznavao Andrića,[46] predstavio je pisca poljskom čitaocu člankom Sjajni epik:

"Andrićeva umetnost može naići na dopadanje kod nas, jer sadrži mnogo osobina koje odgovaraju poljskom osećanju. Jasnoća toka naracije, slikovitost prikazivanja, prividna hladnoća iza koje se kriju gigantske dimenzije svestrane osećajnosti – obeležja su piščevog stila, koja moraju da probude ushićenje u srcu čitaoca. Ivo Andrić je pre svega izvrstan epičar, pojava uglavnom izuzetna u današnjoj evropskoj književnosti. Sa podjednakom sklonošću i snagom opisuje on takozvane prazne trenutke života, kao i momente pune konflikta i zbijenih događaja. Zatim, Andrić je – slično kao naš Žeromski – pisac određenog regiona, određene nacije…

Andrić je inače veoma daleko od bilo kakvog partikularizma ili bosanskog šovinizma. Junaci njegovih pripovedaka i romana nisu samo Srbi ili poturčenjaci, već i Jevreji, Turci, Cigani, Italijani – svima njima pisac daruje bogat psihički život i sve ih tretira sa razumevanjem i saosećanjem.

Na Drini ćuprija nije roman, već epska hronika… Delo pomalo podseća po konstrukciji na Vetar s mora Žeromskog, samo što je jednostavnije, fabularno atraktivnije i šire epski zasnovano. Čini se da autor bez strasti beleži tok istorije; počinje od momenta nastajanja čuvenog mosta na Drini pod Višegradom, pa se neočekivano zaustavlja i rasvetljava događaje epizodama ili narativnim potkama velike dramske snage… Čitajte Andrića: vredi."[47]

Zanimljivo je da Pjentak spominje moguću vezu Andrića i Žeromskog, koju će kasnije priznati i naš pisac.

Uskoro se pojavila još jedna Andrićeva knjiga u Poljskoj, zbirka pripovedaka pod naslovom Žeđ,[48] prema istoimenoj pripoveci. Tu su, pre svega, prevodi iz one predratne zbirke novela, ali i novije stvari. Knjiga sadrži sledeće pripovetke: Put Alije Đerzeleza, Kod kazana, Veletovci, Priča o vezirovom slonu, Proba, Mara milosnica, Priča o kmetu Simanu, Žeđ, Svadba, Zlostavljanje, Pismo iz 1920, godine, Knjiga, Šetnja, Snopići, Aska i vuk. Pojavljuju se i nova prevodilačka imena, pored Marje Znatovič-Ščepanjske, Irena Olševska i Zigmunt Stoberski – danas već afirmisani prevodioci i poznati popularizatori jugoslovenskih književnosti.

I ovu knjigu propratile su lepe recenzije.[49]

U već citiranom članku o Andriću epičaru Stanjislav Pjentak je posebno skrenuo pažnju na njegove novele: "Naročito će pripovetke imati uspeha kod našeg čitaoca. Njihova jednostavnost, umerenost, velika mudrost, majstorstvo u prikazivanju doživljaja običnih ljudi, neodoljivo osvaja. Andrić je svakako starinski, klasični pisac, ali vlada svojom umetnošću znalački, izvrsno. Pripovetke kao što su Mara milosnica, Žeđ, Svadba ili Knjiga mogle bi da budu ukras novelističke antologije svakog naroda."

U istom smislu piše Monika Varnenjska: "Andrić vešto operiše velikim epskim formama, ali neuporedivo veću sklonost oseća za male književne forme: novelu i pripovetku, kojima barata upravo majstorski… Pisac čije stvaralaštvo ima duboke korene u rodnoj grudi, u istorijskoj prošlosti, punoj istinitih zbivanja, ali i legendi i bajki, ume da iz izvora te prošlosti crpe zalihe tematskih potki, anegdota i legendi, koje njegovim pripovestima daju svojevrstan ukus i kolorit pun draži. Ta snažna veza stvaraoca sa istorijom naroda, njegovom prošlošću, kako onom koju potvrđuju istorijski dokumenti, tako i onom koja nepisana živi u usmenoj tradiciji, prenošena s pokolenja na pokolenje u vidu predanja, poslovica, pesama – čini veliku snagu Andrićeve umetnosti."[50]

Kritičar Branislav Ćirlić, koji je i iskusni prevodilac (poreklom Jugosloven), ističe bogatstvo, suptilnost i dubinu ove umetnosti:

"Kako su mudre te pripovesti! Koliko je u njima znanja o životu, ljudima i okolnom svetu. Autor neretko sugeriše čitaocu da samo ponavlja priče koje je čuo. Ali i iz tih uhvaćenih reči izvlači on čitavu masu ljudskih osećanja, zla i nedaća. Problemi običnih malih ljudi iz sekundarne sredine prerastaju u bitne i opšteljudske probleme. Često iz tih pripovedaka veje duboka, bezdana tuga, ali ta tuga nije beznadežna. Andrić takođe daje izraz lepim i plemenitim osećanjima – kao da se čas stidi, a čas opet raduje i ponosi što je čovek."[51]

Mladi poljski književni istoričar Jan Vježbicki, kasnije poznati jugoslavista i autor jedne monografije o Andriću, prevodi uskoro zatim Prokletu avliju.[52] Vježbicki prevodi jednom dosta uznesenom rečenicom, koja, čini se, nadmašuje prethodnike osećanjem za naš izraz.

Poljska kritika,[53] uostalom, kao i svetska, odmah je uočila neobičnost i izuzetnost ovoga dela. "Prokleto dvorište" je sinteza svega što je Andrić dotad govorio o životu i smrti, nadgradnja vremenskog tkanja iz njegovih hronika, osavremenjena jednom modernom notom o egzistencijalnoj teskobi.

Prilikom čitanja ove knjige neizbežne su asocijacije na delo Franca Kafke. U članku pod naslovom Jugoslovenski Jozef K., dr Edvard Madani postavlja sledeću tezu:

"Prokleta avlija je ogromna tamnica koju čuva stambolska policija, tamnica u kojoj kipti šaroliki mozaik života njenih stanovnika. Suština dela ne zasniva se međutim na realističnoj slici, na stvaranju kao nekog filmskog pregleda raznih sredina bosanskog društva. U malenom jezgrovitom delu, sazdanom na principu kratke priče, Andrić razvija problem odgovornosti čoveka pred zakonom. Ostvaruje tako karakterističnu za Franca Kafku konfrontaciju jedinke sa moćnom mašinom državnog aparata. Zaključci i jednog i drugog stvaraoca upravo su analogni. Slično kao Jozef K. u Procesu ili Zamku, i junaci Proklete avlije dolaze do zaključka da se stambolska tamnica proteže na ceo svet.

Sličnosti sa Kafkinim delom ne umanjuju originalnost i autentičnost Andrićeve tvorevine. Knjiga je zanimljiva i otkriva velike mogućnosti umetničke radionice ovog autora, koji ne samo što do dana današnjeg nije odložio pero, već je savremenoj jugoslovenskoj književnosti dao ostvarenje u kome se prvi put pojavljuju elementi filozofije Kjerkegora i Sartra".

Madani dalje razvija ovu paralelu u članku U stambolskoj tamnici:

"Sadržina ove pripovesti ipak ne počiva na realističkom stvaranju atmosfere stambolske tamnice i šarene gomile njenih žitelja. Ne ponavlja se uzalud na više mesta da Prokleta avlija nema kraja, proteže se na sve strane sveta, i svi ljudi su njeni stanovnici. Ta avlija se nikada ne menja. Traje dok pada sneg, sija sunce i lije kiša. Menjaju se jedino njeni sužnji. Glavni junak duboko razmišlja o onome što je uspeo da zapazi za vreme boravka u tamnici. Njegovi zaključci su istine koje pisac želi da izbaci u prvi plan kao poentu svoga dela. Oni imaju mnogo zajedničkog s onim što je Kafka želeo da kaže u Zamku ili Procesu. Slično kao Jozef K. – brat Petar, junak Andrićeve pripovesti, zaključuje da svi spadaju pod sud, da se dele na one što nastanjuju Prokletu avliju i na one koji su kao Karađoz – njeni gospodari i upravitelji…

U mladalačkoj pesničkoj prozi Andrićevoj mogu se naći izraziti tragovi egzistencijalizma Kjerkegorovog tipa. U poslednjem autorovom delu Na Drini ćuprija pojavila se još jednom misao o samoći, o čoveku napuštenom, nevinom, a ipak okrivljenom i nepravedno osuđenom od života… U Prokletoj avliji još jednom se pojavljuje povezivanje tradicije realizma sa novim umetničkim pravcima, tako karakteristično za Andrićevo stvaralaštvo."[54]

Andžej Zjemilski poredi Andrića sa Marjom Dombrovskom, prikazujući Prokletu avliju kao alegoriju opšteljudske drame, sagledane iz gotovo bezizlazne perspektive: "Andrić nije Kafka, iako mu je duhovno blizak. Prokleta avlija nije vizija iz ružnog sna; prožimaju je realistične slike, snažni portreti ličnosti, epizode. Nasuprot Kafki, junak se krije u mraku da bi redom bacao snop svetla na čudne siluete te tamničke drame… Na stotinak stranica Andrić je umeo da smesti i obuhvati mnogo pitanja i misli. Njegova proza je neuobičajeno škrta, ne izbacuje suvišnu reč. Čita se u jednom dahu, zadržava nad refleksijama i opet čita s divljenjem za jednostavnost i artizam."[55]

Paraleli s Kafkom dao je Žđislav Uminjski teorijski okvir:

"Andrićevu prozu, a naročito njegovu Prokletu avliju, mogli bismo nazvati prevladavanjem sadržine i pomeranjem granica predmeta. Knjiga bi se takođe mogla prihvatiti kao propozicija novog književnog prostora u smislu koncepcije prof. Ingardena, koja uvodi stvaraoca u predele stvarnosti mašte… U ovoj prozi nalazimo silno naglašen akcenat koji obeležava uzajamni odnos između cenzure nagona i izvora imperativa, između ličnosti i nadličnosti. Ta osobina je uostalom u manjoj ili većoj meri karakteristična za čitavu jugoslovensku literaturu…

U Andrićevim delima dominira atmosfera tišine i ćutanja. Ali to je ipak samo spoljni utisak: njegovi junaci daleko su od jevtine akceptacije života. Prepiru se s životom i svaki od njih žudi 'da se bori i istraje do kraja'. I koliko god da je klima Proklete avlije bliska većini Kafkinih pripovesti (naročito tamo gde je čovek pod udarom bezdušnog Zakona), ideja vodilja je već sasvim drugačija: čovek se ne miri sa osudom…

Ivo Andrić nije samo duboki analitičar. On je takođe veliki pesnik čoveka koji se nosi sa zlom što ga okružuje. Sa onim zlom koje, prema Sokratovom principu, čini se, rađa nesvesnost. Andrićeva proza je uzdržljiva, diskretna, ponekad bezmalo stroga. I još nešto: Prokleta avlija sigurno nije najkarakterističnije piščevo delo. Nedostaje mu onaj veliki epski zamah koji dominira u ostalom Andrićevom stvaralaštvu. Ipak, predstavlja delo koje donosi ne samo nove moralne propozicije, već i teoretske propozicije u određivanju književne pojave."[56]

Naredne godine pojavljuje se u Poljskoj i Travnička hronika, pod izmenjenim naslovom: Konzuli njihovih carskih veličanstava (prevela Haljina Kaljita, uvod napisao Alija Dukanović).[57] Delo je naišlo na izuzetan prijem.

Bosanska tematika je i inače veoma bliska Poljacima, ne samo svojom orijentalnom egzotikom, nego i motivacijom u istorijskom kontekstu. U nedavnoj prošlosti, za vreme Austrije, mnogi Poljaci služili su u toj južnoslovenskoj zemlji, a mnogi su se zauvek u njoj nastanili. Bosna je odavno ušla i u originalnu poljsku književnost.[58] Andrićevo delo, međutim, Poljacima je posebno razumljivo i zbog istorijske analogije, jer je i Bosna onoga doba, poput Poljske, bila predmet aspiracija i ekspanzije velikih sila. Slikajući "konzulska vremena", pisac je spretno upotrebio erudiciju, iskustvo diplomate i akribičnost naučnog radnika, spajajući sve to svojom velikom umetnošću.

Poljska kritika pre svega ističe psihološke valere dela. Jedan od najistaknutijih kritičara, Andžej Kijovski, poredi Andrića sa Tomasom Manom, u opširnom prikazu pod naslovom Veliki svet Travnika:

"Psihologija ličnosti koje deluju u kameralnim dimenzijama, prevazilazi te dimenzije; to je psihologija tipa, ne psihologija karaktera; psihologija tipa formiranog kroz istoriju, društvene uslove i stil epohe. Istorija učestvuje u psihološkom formiranju ličnosti kroz njihovu biografiju, koju određuju ključne činjenice, različito raspoređene, u zavisnosti od ličnosti…

Andrić operiše tradicionalnom tehnikom kreiranja simboličnih ličnosti, gradeći kontrastne parove koji odgovaraju osnovnim linijama klasifikacije, koje vodi. U Andrićevom svetu vladaju dihotomične podele, u čemu jugoslovenski pisac jako podseća na Tomasa Mana. Autora Čarobnog brega, uostalom, pasionirao je isti problem, Istok – Zapad: Azija, Istok, Slovenstvo, bili su za njega uvek sankcija zapadne civilizacijske delatnosti; Man je gledao na Istok bojažljivo, kao na daleku pradomovinu. U ostacima i tragovima istočnih kultura, kao u pramenju snova, čitao je duhovnu istoriju evropske kulture.

Ivo Andrić preuzima od Tomasa Mana tu fundamentalnu dihotomiju, koja određuje psihologiju svakog junaka ponaosob. Po uzoru na Mana takođe stvara tragičnu sporednu ličnost… Ostalo je povest konzula i vezira, ili istorija careva i sultana, ili imperija, ratova i diplomatskih mahinacija; ostalo je, dakle, prosto istorija. To je priča o njenoj ništavnosti. Prolazi ona kao što prolaze vladari i njihovi činovnici; njen rad je Sizifov posao – njeni rezultati rasipaju se kao stari spomenici i hramovi. Samo, grobovi tonu sve dublje, život traje, vegetiranje i trpljenje, pratrpljenje, trajnije nego istorija jedne države, jedne civilizacije, jednog naroda."[59]

Kritičari porede Andrića još i sa Stendalom i Rože Marten di Garom. U članku pod naslovom Bosanski tamni vilajet, Stanjislav Pjentak piše: "Život konzula, njihovih žena, njihovu okolinu Andrić slika dobrom, izvrsnom prozom koja je srodna duhu francuskog romana, ali ono vlastito, svoje, jedino njemu svojstveno viđenje sveta daje onda kada se dotiče rodne grude." Uz to, nalazi da je Travnička hronika dosad najbolje prevedena Andrićeva knjiga na poljski.[60]

Kritika je uočila i ljudsku dimenziju dela, u kojoj se naročito ističe motiv samoće. Edvard Madani smatra da pisac u tom okviru zapravo razvija sopstvenu istoriozofsku koncepciju bitisanja:

"U romanesknoj potki, koja obuhvata istoriju mikrokozmosa francuskog konzula, nalazimo mnogo zajedničkih momenata sa Andrićevom mladalačkom pesničkom prozom: Ex Ponto. Istovetno raspoloženje usamljenosti, tuge i nemira… U ličnosti francuskog konzula nalazimo bliskog današnjem čitaocu junaka rastrzanog protivrečnostima, koga je život izmučio i koji preživljava trenutke kriza i nemira. Kreirajući svog junaka s početka minulog stoleća, Andrić je stvorio psihološku siluetu savremenog čoveka, samo odevenog u istorijsko ruho…

Travnička hronika je s jedne strane izvanredan istorijski roman, napisan veoma znalački, koji pruža mnoštvo detalja i koji realizmom dostojnim vrhunskih dostignuća stvaralaštva XIX veka daje atmosferu bosanske zemlje u prvim godinama minulog stoleća. S druge strane, to je savremeni psihološki roman, u kome autor ostvaruje karakterističnu za njegovo delo atmosferu orijentalnog derta, usamljenosti i sumnje, ne prepuštajući se ipak rezignaciji, naređujući čoveku da bira: dobro ili zlo."[61]

Zanimljivo je, najzad, kako pisca vidi njegov prevodilac i kritičar (inače, poreklom Jugosloven, cenjen u Poljskoj kao izuzetan znalac poljskog jezika, kao kreator), Alija Dukanović:

"U Andrićevim delima ima mnogo tišine i ćutanja; kod njega ćute pejzaži, vrtovi, mostovi, lica ljudi i njihova srca. Istina, u tkivu njegove naracije, naporedo uz suhe i hladne istorijske činjenice ili stara predanja, često se nalaze introspektivni, potpuno lirski pasaži koji imaju temperaturu užarene lave.

Učio je od Francuza, Rusa, Poljaka (jedna od dve knjige koju je imao u austrijskom zatvoru 1914. bila je zbirka stihova Slovackog; zatim, i sam je često podvlačio korist koju je imao od opštenja sa delima Sjenkjeviča, Prusa i Ožeškove, koja je upoznao, pored ostalog, za vreme, studija u Krakovu). Ali pre svega učio je od realista svoga naroda i od najvećeg jugoslovenskog klasika – anonimnog narodnog liričara i epičara, čijim su se stvaralaštvom pre njega oduševljavali Gete i Mickjevič. Sem toga, iako ga neki smatraju 'metafizičkim realistom', iako njegov opus doista sadrži priličnu dozu pesimizma, taj tihi i gorki mislilac, baš kao i narodni stvaralac, pesimistični optimista, zapravo je slavitelj života; on je to ne samo kada kao sjajni opservator ili suptilni psiholog i liričar pruža dokaze zaljubljenosti u lepotu života, u bogatstvo sveta stvari, već i kada zaključuje da je čovek 'najveća živa svetinja' i da 'svi mi, ljudi, treba da se uzmemo za ruke', te da vrednost života leži u samom životu, u tome 'da se bori i istraje do kraja'.[62]

Dodeljivanje Nobelove nagrade Andriću godine 1961. neosporno je pobudilo veliko interesovanje za jugoslovenske književnosti u celom svetu, pa i u Poljskoj, gde su već i pre ovog čina sva važnija Andrićeva dela bila prevedena. Bio je to, ipak, novi impuls za dalje prevođenje.[63]

Andrićeva svetska afirmacija, prirodno, odrazila se i u poljskoj kritici. Iako su to većinom prigodni napisi,[64] u najvećoj meri panegirični, izdvajaju se i glasovi koji govore o piščevoj mudrosti, smirenosti, trezvenosti, ali i velikoj usamljenosti i obuzetosti nemirima epohe.

Karakteristično gledište izražava Zigmunt Stoberski: "Andrić nije pisac koji se lako čita, čak i za jugoslovenske čitaoce, da ne govorimo o nama, za koje su problemi Balkanskog poluostrva uvek bili bezmalo egzotika… Opisujući takvu sredinu može se veoma lako skrenuti na teren nacionalnih deklaracija, ili se uplesti u konflikte religioznih fanatizama. U čitavom Andrićevom stvaralaštvu, čak i u delima koja se odnose na njegovu ličnu nepravdu (Ex Ponto), nećemo čuti nijedne reči koja govori o mržnji prema neprijatelju. U svome stvaranju Andrić samo ukazuje na duboku ljudsku patnju, koja nije tuđa nijednom narodu i nijednoj religiji".[65]

Godinu dana kasnije u Poljskoj se pojavljuju i Anikina vremena, u prevodu Alije Dukanovića, ali pod naslovom Anjika.[66] O tome je pisao Edvard Madani: "Anika je slojevito delo, puno psihološke istine i filozofskog podteksta! Povezuje realističku opservaciju života sa radoznalom analizom psihologije junaka. Prikazuje egzotičnu za Poljaka atmosferu života provincijskih srpskih varoši, običaje njihovih stanovnika, karakterističan za te krajeve spoj muslimanske i evropske kulture, temperamenata, mentaliteta. Otkriva kako pod spokojnom koprenom života, prožetom orijentalnim fatalizmom, dremaju ljudske tragedije. Ogoljuje duše junaka, njihov nemir, neprestano traženje dobra i smisla života, bunt protiv okoline, strasti, neophodnost izbora. Povezuje doživljaje junaka sa društvenom osnovom. U uslovima postojanja istražuje uzroke njihovih egzistencijalnih nemira. Knjiga daje mnogo materijala za refleksije".[67] Inače, knjiga nije naišla na neki veći odziv.

Iste godine objavljen je u Poljskoj, u prevodu Haljine Kaljite, poslednji veći Andrićev roman: Gospođica.[68] I ova knjiga nije pobudila aehe interesovanje,[69] iako je dobila lepe recenzije. Prvi je o njoj pisao Edvard Madani:

"Andrić je izdao Gospođicu 1945. godine. Roman je, dakle, nastao posle mnogih njegovih novela iz perioda između dva rata. Zato Gospođica, i pored zamašnosti, podseća na sažetu novelu u kojoj se tipično andrićevske priče povezuju u harmonični lanac retrospekcije. Radnja bi se tu mogla smestiti jedva na nekoliko stranica knjige. Ono što preostaje to su unutarnja preživljavanja, reakcije, misli i osećanja glavne junakinje, a sve je to naslikano veoma detaljistički. I u ovom romanu, kao i u svim Andrićevim delima, oseća se autorova tendencija za traženjem istine, kao i zaključak da je ona komplikovana i raznorodna. Ali nije samo to osnovni problem romana. Srpski prozaista izvršio je tu konfrontaciju subjektivne i objektivne istine".[70]

Čudno je da poljska kritika nije primetila da Andrić i u ovom romanu razvija motiv samoće, uobličen kao društveni problem. Gospođica, koja je posle očeve katastrofe utonula u depresiju i mizantropiju, udaljila se od sveta i izgubila osećanje stvarnosti, nalazeći utočište i pokoru u sopstvenoj usamljenosti. Kritičari, međutim, sagledavaju taj fenomen daleko uprošćenije, kao piščev doprinos bogatoj tradiciji klasične literature o tvrdici, s tim što je u ovom slučaju žena glavni junak. U tom smislu, na primer, piše Ježi Hoćilovski: "Gospođica je nevelik roman, koji poput Anike predstavlja preciznu studiju portreta žene. Ali dok smo tamo imali posla sa u osnovi prilično banalnom slikom svojevrsne femme fatale, koja narušava sveti mir i poredak bosanske varošice, ovde imamo mnogo zanimljiviju i bogatiju studiju patološkog tvrdičluka, frapantni lik žene koja u sebi sjedinjuje osobine Gopseka, Harpagona i Šajloka".[71] A Januš Vilhelm ide još dalje, smeštajući delo u okvir marksističke analize uloge novca u kapitalističkom sistemu:

"Na prvi pogled to je korektna proza, i kao da potiče iz XIX veka. Ne dajmo se ipak zavesti. Pod lagodnom, temperiranom, pomalo manovskom relacijom krije se oštrina pogleda, na kojoj bi svaki pisac mogao da pozavidi Andriću. Veoma moderno, veoma zrelo saznanje o čoveku. Odvažnost zahvata čak do dna motivacije njegovih činova i stavova… Upravo tu Andrić nastupa kao majstor analize duha. Diskretno i taktično, ali neumoljivo otkriva nesvesne motive koji upravljaju tom starom devojkom. Gospođica je zaljubljena u oca i to ne samo ljubavlju kćeri. Vernost njegovoj osobi, njegovoj uspomeni, njegovim načelima, dobija oblik vernosti mrtvom ljubavniku. Toj ljubavi i vernosti pridružuje se nešto treće: osveta. Osveta ljudima i svetu koji je ocu zadao smrtni udarac. I još osveta zbog vlastite neostvarene ženstvenosti, koja je sagorela na oltaru posvećenom kultu umrlog. A oruđe osvete je upravo novac. On baca ljude na kolena kada u beznadežnim situacijama dolaze da mole pozajmicu. On ih nagoni na očajničke korake kada tu pozajmicu ne dobijaju. On dozvoljava da se bolesno i sadistički, iako nesvesno, uživa u tuđoj nesreći. Zapravo demonizam novca u najstrašnijem vidu! Demonizam koji se rodi u ljudskom srcu, procveta u određenim društvenim okolnostima i opet se vraća tome srcu, da bi ga dalje demoralisao i skamenio. Sablasni zatvoreni krug, koji jednom mora da prsne. Energija osvete se iscrpe, sećanje na oca zatre u vremenu koje leti. Ostaje život bez smisla i bez cilja. Prokockan. I upravo takvim vidi ga gospođica u poslednjem blesku svesti, u trenutku vlastite smrti. Strašna i lepa knjiga."[72]

O dotadašnjim poljskim prevodima Andrićevih dela pisao je beogradski polonista Stojan Subotin.[73]

Najzad, uporedo s prevodima u Poljskoj se razvija rad na proučavanju Andrićevog književnog opusa. Primetno je posebno zanimanje za teorijska pitanja – stila, motiva, naratora, tipologije itd.[74] Ovakav pristup izuzetno se neguje u poljskoj nauci o književnosti i primeren je našem piscu, koji spaja usmenu i pisanu tradiciju sa pogledima savremenog intelektualca i tekovinama sveukupne kulture.

6.

Godine 1964. Jagelonski univerzitet je slavio šeststogodišnjicu svoga postojanja, i tim povodom Andriću je dodeljen doktorat honoris causa.[75] Taj događaj je ponovo intenzivirao u Poljskoj interesovanje za Andrićevo delo.[76]

Na svečanoj sednici u Krakovu, 9. maja 1964, Andrić je održao besedu na poljskom jeziku, evocirajući uspomene iz mladosti, studentske dane, tradicionalno dobre odnose naših naroda sa ovom prijateljskom zemljom, osvrnuvši se i na trenutak sadašnjosti i ističući propozicije kulturne saradnje u budućnosti.

Donosimo taj tekst u celosti:

Nie bez wzruszenia i z uczuciem wielkiej wdzięczności stoi przed Wami były student tego Uniwersytetu. Słuchając słów, które są tu do mnie skierowane, i myśląc nad zaszczytem, który przypadł mi w udziale, bardziej jeszcze zdałem sobie z tego sprawę, że przed upływem jednego ludzkiego życia, przybyłem w czasie swoich studenckich wędrówek, do tego starego a jednocześnie wciąż tak żywego miasta, i zapisałem się na Uniwersytet, który jak mi się to wówczas wydawało, miał stać się szkołą mojej młodości. Podobnie jak i pozostali chociaż nieliczni studenci jugosłowiańscy, którzy tu przybywali, spotkałem się z dobrym przyjęciem i zrozumieniem, nie tylko ze strony moich osobistych przyjaciół i znajomych, ale także i ze strony profesorów i wszystkich ludzi z którymi się stykałem. Właśnie na nas studentach jugosłowiańskich XX wieku, potwierdzała się prawdziwość tego, o czym pisał jeszcze w XVI wieku jeden z moich rodaków, który na podstawie osobistego doświadczenia, mówił o Polakach, że Jugosłowian, którzy przybywają do Krakowa, przyjmują ciepło i po przyjacielsku. ("…valde sunt affabiles magnaque eos benignitate prosequuntur"). Wszystko to mnie zachwycało i jeszcze mocniej wiązało z atmosferą kulturalną Krakowa. Miałem nadzieję, że znalazłem miasto w którym będę mógł żyć i pracować. Na wykładach uniwersyteckich a częściej jeszcze poza nimi, w stałym kontakcie z polskimi kolegami, jak i z ludźmi różnych zawodów, przyswajałem sobie – o ile mi na to pozwalały moje lata i przygotowanie, – pierwsze prawdy o Polakach i ich losie. W bibliotekach, teatrach, muzeach, na wystawach polskich współczesnych twórców, w czasie lektury czasopism, zaczęły mi się zarysowywać pierwaze kontury kultury polskiej, która mnie pociągala swoją autentycznością, dążeniem do doskonalenia formy a szczególnie swoją ciągłością, czy nawet swoimi przeciwieństwami. Dużo czytając i przysłuchując się żywemu słowu, starałem się zglębić tajniki języka polskiego, który się poważnie różnił od mego, ale w którym jednocześnie wyczuwałem coś bardzo swojskiego i intymnego. Uczyłem się go z łatwością i z zapałem. Moje młodzieńce plany coraz bardziej zaczęły się wiązać z Krakowem. I wtedy, właśnie wtedy kiedy miałem największą nadzieję, że z czasem uda mi się wejść w to środowisko, poznać je ze wszystkich stron, i przyswoić sobie coś więcej od niego, zostałem brutalnie wytrącony ze swych marzeń – wybuchła pierwsza wojna światowa. Tak "Wówczas rozpoczęła się wojna…", to aa słowa, które jak jakiś złowróżbny motyw, przewijają się przez życiorysy wielu ludzi mojej generacji. Musiałem opuścić Kraków, aby nigdy doń nie powrócić. Życie popchnęło mnie w innym kierunku i rzuciło w wir innych prac. Polska lektura coraz rzadziej gościła na moim stole, moja zresztą nigdy neipełna znajomość języka polskiego, coraz bardziej bladła, konwersacja traciła na potoczystości. Po prostu, moja lączność z Polską, krajem w którym z takim zapałem rozpocząłem studia, coraz bardziej malała i słabła. Jednakże, jakimś cudem nigdy się całkowicie nie przerwała. Żywo pozostał mi w pamięci Kraków i jego Uniwersytet do którego zaledwie udało mi się zaglądnąć. A w tych wspomnieniach wbrew upływowi czasu i nieubłaganemu zapomnieniu, było coś niezniszczalnie pięknego, rześkiego i wzruszającego, coś czego się nie może nigdy zapomnieć. W mojoj prywatnej bibliotece miałem zawsze kilkunastu polskich klasyków. Drukowane lub mówione słowo polskie zawsze zachowało nade mną swoją moc, podniecało moje zainteresowania, pobudzalo moją wrażliwość. W ciągu długiego życia, wiele widziałem, coś niecoś się nauczyłem i dużo zapomniałem, ale swoją młodzieńca próbę studiów na Uniwersytecie Jagiellońskim i swój krótki kontakt z polskim narodem i polską kulturą zachowałem jako przeżycie młodości, które w człowieku pozostawia trwały ślad, i nosiłem je w sobie jako nieokreśloną ale stałą powinność w stosunku do tej kultury i tego narodu. I kochałem zawsze tę powinność, tak jak się kocha marzenia młodości, które się nie zrealizowały, ale które pozostają i żyją w nas nadal jak jakaś niewidzialna siła. Ja sam tylko, dobrze i w całej pełni czuję i wiem co i ile zawdzięczam temu kontakto.wi z językiem i kulturą Polski.

Trzeba by tu wspomnieć o pewnym innym może nieco szczęśliwszym fakcie mówiącym o moim związku z Polską i jej kulturą. Po przerwaniu polskich studiów, wyglądało na to, a i mnie samemu tak się wydawało, że niezależnie od swojej "wewnętrznej" łączności, która i dalej żyła we mnie w formie intymnego osobistego doznania, będę musiał de facto pozostać odseparowany od prawdziwej literatury polskiej. Ale życie, życie rozporządza wielu możliwościami – pokierowało sprawami inaczej. Gdy po drugiej wojnie światowej, po historycznych walkach i ciężkich cierpieniach, wskrzeszone zostały dwa nasze kraje, przekształcone i odmłodzone, wznowiona została i coraz bardziej się zaczęła rozwijać i wymiana dóbr kulturalnych. Wynikiem tej współpracy była między innymi i ożywiona działalność przekładowa. Przetłumaczono znaczną liczbę dzieł polskich w nowej Jugosławii, jak też i jugosłowiańskich w Polsce. Wśród tych ostatnich znajdują się obok innych i moje książki wydane po wyzwoleniu. Tak się zlożyło, że dopiero później, przynajmniej w ten pośredni sposób, wszedłem w bliższy kontakt z polską literaturą. A to mam, jak już powiedziałem, do zawdzięczenia współpracy kulturalnej pomiędzy naszymi krajami. Wydaje mi się, że otej naszej współpracy trzeba byłoby mówić, gdy tylko nadarzy się ku temu okazja: badać ją jaka była w przeszłości, dokonywać oceny w teraźniejszości, zgłębiać jakie są jej widoki na przyszłość.

O ile byłoby to możliwe, trzeba byłoby z naszej strony wyczerpująco przedstawić przynajmniej wszystko to, co na przykład jugosłowiańscy pisarze i uczeni dokonali swoją pracą w przeszłości na polu kulturalnego zbliżenia i zaznajomienia się między Polską i narodami Jugosławii. Nie jest to tu i w tym momencie możliwe do wykonania. Niemniej jednak byłoby niewłaściwe, gdybyśmy o tej współpracy przynajmniej nie wspomnieli. Czasami z większą, a niekiedy z mniejszą intensywnością, już to w tej, już to w innej formie, współpraca ta, w szczególności w dziedzinie literatury, istnieje od czasów najdawniejszych. Gdybyśmy bardzo pobieżnie tylko, rzucili okem wstecz, zobaczylibyśmy na samym początku Konstantyna Mihajlowicia "Serba z Ostrowicy", pisarza "Pamiętników jańczara", którego zagadkową postać opracowywali polscy i jugosłowiańcy autorzy. Zwróćmy uwagę na to, że w czasie Reformacji, jugosłowiańscy zwolennicy reformy szukali i utrzymywali związki z Polską, jak na przyklad znany luterański szermierz nowych idei, Chorwat z Istrii, Matija Vlaczić (Mathias Flacius Illyricus, 1520-1575). Iwan Gundulić, największy poeta starszego okresu literatury jugosłowiańskiej (1589-1638), pisze swoje najlepsze dzieło, historycznoromantyczny epos Osman, w którym opiewa i sławi współczesne polskie zwycięstwa nad Turkami. I inni poeci w okresie rozkwitu naszej dubrownickiej literatury wspominają o Polsce i Polakach, lub też opracowują polskie motywy, co jest dowodem istnienia silnych związków bez względu na odleglości geograficzne. W ten sposób Piotr Kanawelowić (1637-1719), w dwóch wierszach opiewa) zwycięstwo Jana Sobieskiego pod Wiedniem, podczas gdy poeta liryczny Ignjat Dorćtić (1675-1737) w swoich utworach wielce pochwalnie wyraża się o Kochanowskim i jego dziełach. O tych stosunkach Dubrownika i Polski mówi z pewnością także biografia znanego lekarza dubrownickiego Tomasza Budislawicia (1545-1608, który żył i pracował w Polsce, byl kanonikiem krakowskim, a pisał o sobie, że jest "Bośniakiem z bożej łaski, rodem z Dubrownika i adoptowanym Polakiem".

W XIX wieku zaczyna się wyzwalanie naszych narodów. Z ogromnym rozmachem rozwija się ich życie kulturalne. W tym samym czasie istnieją bardzo żywe kontakty z Polską w dziedzinie literatury. Na .samym początku tego wieku Wuk Stefanowić Karadzić, który dał podwaliny współczesnemu językowi Serbów i Chorwatów, miał rozliczne kontakty z Polską i Polakami. Przebywał on w Krakowie i Warszawie, gdzie wszedł w kontakt z polskimi pracownikami nauki, którzy przyjęli go jak swego: "Wuk stanął przed starym gmachem uniwersytetu Jagiellońskiego, jak przed świątynią", pisze jeden z jego nowszych biografów. W połowie wieku XIX, zasłużoną popularnością wśród Serbów i Chorwatów, cieszy się postać i dzieło Adama Mickiewicza. Tłumaczą go, obok innych, najwięksi poeci tacy jak Iwan Mażuranić, Stanko Wraz, Lubomir Nenadowić: i w twórczości niektórych naszych poetów da się odczuć jego wpływ. W ciągu całego tego stulecia tłumaczą z polskiego i piszą o Polsce nie tylko tacy tłumacze jak Adolf Weber Tkalczewić, Danilo Medić, Nikola Manojlowić Rajko i inni, ale i zajmują się nim największe pióra chorwackiej i serbskiej literatury: Piotr Preradowić, August Szenoa, Dziura Daniczić, Stojan Nowakowić, Iso Welikanowić, Franjo Markowić, Tomo Maretić i inni. Z końcem XIX i na początku XX wieku działalność przekładowa nie zmniejsza się, jedynie obejmuje nowsze zjawiska literatury polskiej. I tu istnieje cały szereg tłumaczy wśród których wyróżniają się Radowan Koszutić, bardziej znany jako profesor języka polskiego, autor świetnych podręczników, Lazar Kneżewić, znany jako tłumacz Sienkiewicza i Orzeszkowej, a także i Juliusz Beneszić, którego działalność jest ogromna i obejmuje oprócz wielkiej ilości przekładów, masę prac z dziedziny języka i literatury.

W słoveńskiej literaturze pierwsze przejawy zainteresowań językiem polskim zaznaczają się w okresie Reformacji, ale są to tylko skąpe i blade ślady. Prawdziwie głębokie zainteresowanie polską literaturą dochodzi do głosu dopiero w wieku XIX. I tu postać Adama Mickiewicza wysuwa się na plan pierwszy: jego twórczość znają ważniejsi pisarze tego okresu, wśród nich i największy poeta słoweński France Preszeren: niektórzy ją i przekładają. Dopiero w drugiej połowie XIX wieku staje się powszechnym ośrodkiem zainteresowań tłumaczy i czytelników.Cały szereg przekładowców od chłopa samouka P. Mikławca Podrawskiego począwszy, aż na tak fachowych jak I. Prijatelj, Rudolf Mole, Joża Glonar skończywszy, tłumaczy z powodzeniem Sienkiewicza, Prusa i Rejmonta. W okresie międzywojennym, a szczególnie teraz po drugiej wojnie światowej, tłumaczy się na język sloweński dzieła wszystkich ważniejszych, współczesnych pisarzy polskich. Dane bibliograficzne pokazują nam, że współczesne dzienniki i periodyki słoweńskie obfitują w przekłady z języka polskiego, czy też w artykuły o polskich książkach i pisarzach.

Mówiłem tylko o nieżyjących i wymieniłem zaledwie kilka nazwisk, dzieł i dat. Mówiłem o tym nie dlatego, aby dać obraz tych naszych przewijających się przez historię związków literackich, ale poto, aby tu razem z Wami na tej uroczystości oddać hold tym wszystkim – wymienionym i niewymienionym – którzy w ciągu całych pokoleń dokładali starań, aby w dziedzinie kultury zbliżyć i zapoznać ze sobą nasze narody. Nie mówiłem zupełnie o żyjących, ponieważ nie jest to tematem mojego przemówienia i nie leży w moich kompetencjah, ale trzeba zaakcentować, że działalność ich nie jest ani ograniczona, ani mała. Nie tylko na Uniwersytetach i Akademiach, nie tylko w Lublanie, Zagrzebiu czy Belgradzie, lecz i w innych ośrodkach kulturalnych i w różnych instytucjach, pracuje się dziś w naszym kraju nad szerzeniem i umacnianiem związków kulturalnych z Polską, pracuje się nad różnorodną polską tematyką dla celów informacyjnych naszego społeczeństwa, i odwrotnie: tłumaczy się polskie utwory, wyświetla polskie filmy itd. Wszystkim, którzy biorą udział w tej pracy trzeba w dniu dzisiejszym z tego miejsca, życzyć jeszcze większych sukcesów w pracy, jak lepszych warunków do tej pracy.

Zbliżył się koniec mojego przemówienia i widzę jak mało mogłem i umiałem powiedzieć. Ale Wy Panowie i Koledzy wiecie, że nie przybyłem tu poto, aby zabłysnąć przed Wami uczonością, której nigdy nie osiągnąłem, lecz sprowadziło mnie tu, niezależnie od Waszego łaskawego i wielkodusznego zaproszenia pragnienie, aby raz jeszcze przekroczyć próg tego dostojnego domu nauki, w którym kiedyś, młody i niedoświadczony, natrafiłem na ciepłe i niezapomniane przyjęcie, aby z należną czcią przypomnieć sobie byłych profesorów, a jednocześnie Wam, Koledzy i Panowie, powiedzieć prosto i otwarcie: dziękuję!

Dziękuję za zaszczyt, którym żeście dziś obdarzyli jednego pisarza jugosłowiańskiego, a w rzeczywistości wyraziliście uznanie literaturze i kulturze mojego kraju w ogóle.

W dniach tych wielkich i rzadkich uroczystości krakowskich, jakimi się mogą poszczycić tylko największe i najbardziej kulturalne narody świata, jest moim życzeniem, a jest to, wierzę, i życzenie tylu innych Jugosłowian: niech kwitnie i rozwija się, ów znany ze swej sławy Uniwersytet Jagielloński. Dziękuję![77]

7.

U besedi na svečanosti prilikom uručivanja Nobelove nagrade u Stokholmu Andrić nije propustio da spomene kako se možda baš u pričama, usmenim i zapisanim, krije prava istorija čovečanstva (isp. Književne novine od 15. XII 1961). Poljska kritika zapazila je tu piščevu sklonost prema pripovednom iskazu, pripoveci i legendi: "Govoreći o večno živom pričanju, Andrić je zapravo formulisao svrhu svoga stvaralaštva… Glavni tok njegovog stvaralaštva teče upravo tamo, gde pisac pokazuje tegoban put ka istini o čoveku, gde nastoji da se udubi u osluškivane pripovesti drugih, gde hvali pričaoce, a sam se opredeljuje za poziciju strpljivog slušača… Andrić je ćutalica. O sebi govori nerado i malo. Poznati su neuspesi novinara koji su pokušavali da od njega dobiju intervju. Umesto o razgovoru, reporter bi pre mogao da piše o 'ćutanju s Andrićem', ili o vlastitom monologu u prisustvu autora. … Slično je i sa Andrićevim stvaralaštvom: njegova omiljena forma je priča, pisac je uzdržljiv u ispovesti… Ćutanje je česta tema Andrićevog književnog iskaza".[78]

Godine 1966. u Poljskoj su objavljene čak dve knjige Andrićevih pripovedaka, u izvrsnom prevodu Alije Dukanovića: Letovanje na jugu i Porodična slika.

U prvu zbirku ušle su cledehe pripovetke: Letovanje na jugu, Smrt u Sinanovoj tekiji, U musafirhani, Kod kazana, Ćorkan i Švabica, Žena na kamenu, Mustafa Madžar, Bife Titanik, Priča o vezirovom slonu, Na državnom imanju, Most na Žepi, Bajron u Sintri, Jelena, žena koje nema.[79] O knjizi je pisao poznati poljski pesnik Juljan Pšiboš, u eseju koji ima pravi naslov – Andrićevo pričanje:

"Mogao sam da čitam Andrićeve pripovetke kao da su napisane na poljskom jeziku, a pošto je to izvrstan pisac, imao sam potpun estetski doživljaj. Iz te punoće kritičar bi mogao razviti opširnu studiju… međutim, ovde ću samo spomenuti ono što svakom poljskom čitaocu mora pasti u oči. Pre svega, to je egzotika. Za Poljaka, koji nosi u svesti starinske povesti T. T. Ježa, više doživljajne nego realistične, ta Andrićeva Bosna postaje odjednom tako stvarna i tako izuzetno neobična, kao Homerova Troja. Sigurno isto tako u očima stranca izgleda Sopljicovo Mickjeviča. Stvarno, a čudno i tuđe. U Andriću je Bosna našla epičara svoje grozne i okrutne istorije, ali u njemu je stekla i pesnika mudrosti i beskonačne istrajnosti naroda pod turskim igom. Andrić ne slika događaje na način pisaca istorijskih romana XIX veka. U njegovim povestima ne mogu se naći glomazni batalistični prizori, niti scene koje se odvijaju na širokom platnu: ništa od Sjenkjeviča, Tolstoja ili Flobera. Andrić uzima jedno mesto za centar akcije (Na Drini ćuprija), i u njemu kao u žiži skuplja povesti ljudskih strasti, surovosti i junaštva, slabosti i prolaznosti. Čini mi se, ipak, da Andrićeva epika nije dosegla svoju najbolju meru u opširnim romanima, već u pripovetkama…

Pred očima poljskog čitaoca izrasta širina, dubina i visina artizma toga velikog pisca. Širina – jer te pripovesti predstavljaju remek-dela izvanredno suptilne psihološke proze; dubina – jer baš u njima, izrazitije nego u pripovetkama iz turske prošlosti, govori njegova mudrost i znanje o čoveku, koje se maša skrivenih izvora duhovnog života; visina – jer to su ostvarenja puna poezije. To su poeme u prozi o neobičnim, sudbonosnim i prelomnim stanjima čovekovog duha. Poeme koje se baš kao svaki istinski stihovi ne mogu prepričati niti ispričati drugim rečima, sem onima koje je upotrebio autor. Priznajem da su upravo te pripovetke bile za mene najradosniji doživljaj, za koji sam zahvalan Andriću".[80]

U Andrićevoj prozi pojavljuju se nove teme, opaža Edvard Madani,[81] ali je u njoj i dalje prisutna refleksija i pasija traganja za smislom postojanja. Pjotr Novak smatra da je pisac opsednut temom čovekove sudbine, pri čemu je za nj Bosna ono što je za Šolohova Don.[82] Vaclav Sadkovski vidi u Andrićevoj pripoveci pokušaj poniranja u sistem pojmova i predstava, a za njegovu umetnost kaže da je izraz potpunog i konačnog pristajanja na život, sa svim njegovim konfliktima.[83] U istom duhu pišu i drugi poljski kritičari.[84]

Iscrpnije piše o knjizi Vlođimjež Maćong:

"Andrićevu prozu inspirisala je epika. Pisac je zagledan u tok vremena, u tok života, zagledan onako kako se to već ne događa našim mlađim piscima. Sluh te vrste bio je svojstven prozi Marje Dombrovske, demonstrira ga u nekim pripovetkama i Jaroslav Ivaškjevič, ali to je ipak u načelu vrednost koja nestaje zajedno sa formacijom pisaca vaspitanih na tradicijama XIX veka…

Poverljivost prema promenljivosti-nepromenljivosti života, neprimetan skeptični odnos prema formama koje čovek stvara i ruši, žudnja za prodorom kroz te forme do sadržina kojima se ne sme šaliti, kojima se ne sme igrati – rađa se kod Andrića bez sumnje uz oslonac na narodnu etiku, etiku trajne, kolektivne egzistencije, snažnije od slučajnih kaprica političke istorije. U zbirci pripovedaka Letovanje na jugu ima nekoliko opširnijih tekstova koji govore o tome kako je bespomoćan, kako je glup čovek koji pokušava da svoj život organizuje izvan ili iznad prirodnog, demokratskog poretka prava, kakvim se odlikuje ljudski kolektiv, prava nepisanog i nekodifikovanog, a ipak moćnijeg od trenutnih oblika istorijskog slučaja, budući formiranog kroz suštastvene potrebe života. Andrić naime nije – ako se može tako reći – pisac savremenosti, savremenost za njega nije, čini mi se, nadređena vrednost koja ne iziskuje obrazloženje, vrednost sama za sebe…

Pisac zapravo nema na umu političke probleme, njegove pripovetke pre su inspirisane traženjem neke unutrašnje ravnoteže života, koju narušava okrutna vlast okupatora. Vlast koja nikada neće biti u stanju da dosegne svoje ciljeve, jer se ne bori sa pogledima, običajima, jezikom ili kulturom – bori se sa elementom, protiv njega je bespomoćna, prema elementu je njeno postojanje samo trenutak, fragment bez značaja, neka vrsta okrutne šale… Za pisca je ipak najveća vrednost umešnost osluškivanja unutarnjeg glasa koji se upravlja nekom naročitom harmonijom čoveka i sveta, koja izvrgava ruglu glupost, lakomislenost i lupeštvo. Život je za Andrića smrtno ozbiljna stvar, neka vrsta zadatka koji svaki pojedini junak rešava u bolnoj muci. Ta je literatura nesumnjivo u principu suprotna mnogim tendencijama savremenog načina mišljenja, literatura koja govori da je ljudska sudbina vrsta poziva i veruje duboko u smisao zakona kojima taj poziv treba definisati".[85]

U drugu zbirku ušle su pripovetke: Porodična slika, Zeko, Zatvorena vrata, Razaranja i Đorđe Đorđević.[86] Prevodilac Alija Dukanović piše u predgovoru:

"Prezentovane ovde pripovetke sadrže nove elemente i u idejno-umetničkom pogledu. Nastajale su u prvoj deceniji posle ovog rata, kada je i Andrić pokušavao da koristi izvesne premise preporučivanog u ono vreme stvaralačkog metoda. Pre svega nastojao je da svoj u osnovi pesimistički pogled na svet oboji optimizmom; starao se da uprosti naraciju, svede na minimum introspektivna sredstva (koja njegovim delima, što obično imaju afabularni, hroničarski tok, daju unutrašnju dramatiku); u jednoj tvorevini slika lik pozitivnog junaka, a u svima zajedno zamenjuje njemu svojstveni objektivizam tendencioznošću, što je našlo izraz naročito u satiričnom slikanju negativnih ličnosti. Upravo ta inovacija karakteristična je za pripovetke ovde objavljene. Stvar je u tome što osnovno Andrićevo stvaralaštvo gotovo i ne poznaje satiru. Čini se da ju je Andrić namerno izbegavao, svestan da ona stvara kritički, neprijateljski stav prema svetu, isključuje spokojstvo, opreznost u ocenjivanju ljudi, saučešće. Najzrelija Andrićeva dela prožima humor, čija osnova i nije toliko smeh, koliko dobroćudni, uviđavni osmeh opraštanja ili dobrodušna ironija. Međutim, u našim pripovetkama pisac se bezmalo isključivo služi satirom – često padajući u karikaturu – pri čemu njome ne šiba sve odreda, već pre svega ženske likove. Negativna aura, koja je i ranije često okruživala predstavnice slabijeg pola u Andrićevoj kreaciji, u ovde prezentovanim pripovetkama dobila je na nekoliko mesta bezmalo oblik mizoginije – odbojnosti prema ženama".[87]

Razume se, kako s pravom primećuje Stoberski,[88] prevodilac je po pravilu prijatelj svoga pisca, dok kritičari bivaju često zlonamerni. Međutim, o Andriću se u Poljskoj nije mogao naći nijedan negativan sud.

8.

Povodom piščeve sedamdesetpetogodišnjice bilo je malo napisa u poljskoj štampi.[89] Malo se nadalje i prevodilo.[90] Povodom osamdesetogodišnjice bilo je nešto više živosti: izvedene su adaptacije Prokleme avlije[91] i novele Zlostavljanje.[92] Nisu izostali ni prigodni tekstovi.[93]

Pojavilo se i jedno zasebno izdanje, zbirčica pripovedaka pod naslovom Žena na kamenu, u koju su ušli nekoliki stari prevodi Alije Dukanovića: Letovanje na jugu, Žena na kamenu, Jelena, žena koje nema.[94] Kritika se već bila izjasnila o ovim pripovetkama, pa je knjižica prošla nezapaženo.[95]

Vest o Andrićevoj smrti 13. marta 1975. odjeknula je u čitavom svetu, a posebno u Poljskoj. Pored zvaničnih izveštaja i stereotipnih novinskih beležaka,[96] pojavili su se mnogi prigodni napisi i novi analitički tekstovi o Andrićevom životu i stvaralaštvu.[97]

Ponovo je oživelo i prevođenje Andrićevih dela. Naporedo sa pojedinačnim prinosima u časopisima,[98] često propraćenim beleškama o piscu, u poslednjoj deceniji objavljene su u Poljskoj sledeće knjige: Travnička hronika (drugo izdanje),[99] Razgovor s Gojom,[100] Anikina vremena (drugo izdanje),[101] Na Drini ćuprija (drugo izdanje),[102] Kuća na osami[103] i Omerpaša Latas.[104]

U ovom razdoblju, osim predgovora uz izdanja prevoda i odgovarajućih recenzija, kritika i članaka, javljale su se povremeno i posebne rasprave i studije.

Sintezu poljske kritičke misli o Andriću dao je Jan Vježbicki:

"Andrića pre svega treba braniti od površnog tumačenja… On jeste patriota i jeste pisac istoričar, ali on se udubljuje u istoriju rodne Bosne da bi rasvetlio savremene ljudske probleme. I ti problemi su za njega najvažniji. Nije provincijalac ogrezao u lokalne probleme, radoznao samo za egzotično tle svojih dela. Njegove spisateljske propozicije tiču se podjednako prošlosti Bosne, kao i čovekove sudbine uopšte. I što je najvažnije, te su propozicije i na terenu evropske literature zanimljive i originalne. Katkad srodne onome što propovedaju najveći pisci dvadesetog veka.

Može se ukazati na niz paralela koja povezuju Andrića sa drugim stvaraocima naših dana. Razume se, ne zato da bi se dokazala njegova zavisnost od pojedinih idejnih strujanja ili književnih individualnosti. To je nemoguće, jer Andrić je odviše snažna individualnost da bi se mogao isključivo podati uticaju jednog pisca ili smera. On je obilato crpao sa raznih izvora, pa je podjednako naslednik intelektualnog fermenta s početka našeg veka, kao i kontinuator tradicionalne proze XIX veka. Nadovezujući se na filozofiju Kjerkegora, došao je do egzistencijalistima slične analize "čovekove sudbine", ali pre no što je mogao da se upozna sa delima Sartra i Kamija razvio je vlastitu koncepciju ljudske egzistencije, u drukčijem pravcu nego ovi pisci. Sa znatnim delom literature dvadesetog veka vezuje ga interesovanje za legende i mitove čovečanstva, ali i u tom slučaju Andrić stvara svoju sopstvenu teoriju, koja uostalom ima oslonac u bosanskom folkloru. Njegova Bosna može da izazove sećanje na foknerovski okrug Joknapatafa, iako nema načina da se dokaže bilo kakva zavisnost, čak ni bliža srodnost između Andrića i Foknera. Jednom rečju, autor Travničke hronike je u pravom smislu učesnik intelektualnog života naše epohe, ali ujedno i stvaralac u najvećoj meri samostalan, čija individualnost ne podleže olakim klasifikacijama. Ako bismo ipak, uprkos svim ogradama i teškoćama, da bismo opredelili karakter njegovih spisateljskih interesovanja, pokušali da mu odredimo mesto na književnoj mapi dvadesetog veka, trebalo bi Andrića ubrojati u pisce "manovskog" tipa. Istina, mnogo štošta razdvaja autora bosanskih hronika od Tomasa Mana, pa bi se moglo naći više razlika nego sličnosti. Ali ipak, pravac koji obeležava Tomas Man najviše odgovara Andriću, pa i on sam rado priznaje srodnost s nemačkim piscem…

Andrić je dakle pisac koji poput autora Doktora Faustusa posvećuje svoje knjige intelektualnim problemima epohe. Upravo taj intelektualizam čini da su junaci Andrićeve proze, opet kao u Mana, otelovljenje idejnih stavova, da je pored doslovnih značenja ta proza puna metaforičnih značenja. Interpretirajući Andrićeve metafore, neki kritičari pokušavali su da ih porede sa kafkijanskim. Verovatno ne s pravom…

Poređenje sa velikim nemačkim piscem ističe samo neke osobine Andrićevog stvaralaštva. Tomas Man bio je baštinik ogromnog opusa nemačke literature i filozofije. Andrić je pisac "malog naroda" koji se još uvek bori za svoje mesto u evropskoj kulturi, naroda čija je samostalna egzistencija još nedavno bila izložena mnogim unutrašnjim i spoljnim uticajima. Dok Man vrši generalni obračun sa nacionalizmom, Andrić, kao Sjenkjevič i Žeromski, mora da podleže presiji patriotskih obaveza literature".[105]

Uopšteno govoreći, poljska kritika je uočila upravo ono što je i Andrić isticao o sebi u pismima Benešiću – da je njegov svet mnogo širi od jedne geografske regije, da ga ne treba sužavati omeđivanjem, jer je simbol večitog postojanja i trajanja.

U tom kontekstu treba prihvatiti i činjenicu o uticaju poljske kulture na formiranje Andrićeve ličnosti i udelu poljske literature u nastajanju njegove književnosti i umetnosti.

U Poljskoj se s naročitim ponosom ističe da je ime i stvaralaštvo Iva Andrića bilo dobro poznato poljskom čitaocu davno pre masovnog publiciteta i priznanja Švedske akademije. Dokumentacija koju smo ovde naveli, i dalje u porastu, najbolje to potvrđuje: Andrić je bez premca najomiljeniji i najpoznatiji jugoslovenski pisac u Poljskoj.

 

NAPOMENE

[1] Milorad Živančević: Ivo Andrić u Poljskoj, Letopis Matice srpske, knj. 389, 1962, sv. 4, str. 361-366.

[2] Zapaženo u časopisima, Vjesnik, HHIII1962, br. 5443 (od 17. IV), str. 6. "Posebno je dragocjeno pismo lektora našeg jezika u Krakovu, Milorada Živančevića, Ivo Andrić u Poljskoj, pismo koje se čita na dušak i otkriva ne samo podatke nego i Andrićevu ljubav prema Poljskoj, poljskoj literaturi i jeziku" (m). Isp. takođe (ovde pod br. 18 i 45): "U aprilskoj svesci Letopisa Matice srpske objavio je Milorad Živančević zanimljiv napis o vezama Ive Andrića sa Poljskom… Na taj način je onaj šturi biografski podatak o Andrićevom mestu studiranja, koji se dosad bez vidljivog razloga navodio u priručnicima i istorijama književnosti, dobio nesumnjiv pečat važnosti i značenja" (Branko Milanović). "Niko nije tako dobro i opširno prikazao čitaocima Andrićeve veze s Poljskom, kao M. Živančević u članku Ivo Andrić u Poljskoj, Letopis Matice srpske 1962" (Zigmunt Stoberski). Rad citira i Jan Vježbicki u monografiji o Andriću (isp. fusn. 76), str. 18 i 161.

[3] Upor. nedavno objavljenu knjigu: Miroslav Karaulac, Rani Andrić (Prosveta — Beograd, Svjetlost – Sarajevo, 1980), poglavlje Poljski izlet, str. 54-62. Isp. takođe prikaz Nikole Grdinića u Zborniku za slavistiku 1982, sv. 22, str. 151-152.

[4] B. Novaković i M. Živančević: Andrić Ivo, Leksikon pisaca Jugoslavije, Matica srpska, Novi Sad 1972, str. 55-57.

[5] Pismo je objavljeno u celosti prvi put povodom pete godišnjice Andrićeve smrti: Letopis Letopisa, LMS, knj. 425, 1980, sv. 3/4, str. 677-678.

[6] Ciril Kosmač: Balada o trubi i oblaku, prev. Milorad Živančević, u: Ciril Kosmač, Proze, Matica srpska, Novi Sad 1981, str. 334-335.

[7] Nav. d. ovde u fusn. 1 i 5.

[8] O tome su kod nas pisale Književne novine (Beograd, XIV/1962, br. 162. od 12. januara, str. 10): "Naučni sastanak u Krakovu posvećen Ivu Andriću. Slavistička komisija odela Poljske akademije nauka u Krakovu priredila je javni naučni sastanak posvećen životu i stvaralaštvu Iva Andrića. Svečanost, održanu 20. decembra prošle godine, otvorio je uvodnim govorom poljski slavist-jugoslavist akademik Tadeuš Stanislav Grabovski, autor brojnih monografija i studija iz oblasti jugoslovenske književnosti. O životu, radu i vezama Iva Andrića s poljskom kulturom govorili su autor srpskohrvatsko-poljskog rečnika za Poljake dr Vilim Frančić, profesor Krakovskog univerziteta, i kritičar dr Milorad Živančević". U Poljskoj o tome: Życie i Myśl, Warszawa, XII/1962, nr 1/2 (styczeń-luty), s. 198-199.

[9] I. Andrić: Pismo iz Krakova. Na Wawelu i Skalki, Hravatski pokret, 18. IV 1914, br. 106, str. 2.

[10] Beleške za Krakov (neobjavljeno), cit. M. Karaulac, str. 60.

[11] Na istom mestu. Otud se i na Andrićeve krakovske impresije (B. Milanović) može primeniti njegova kasnija misao o putovanju: "Svaki predeo sveta ja sam posmatrao predano i zaljubljeno kao da je on sav svet i jedino što mi je dano da vidim, ne misleći otkud dolazim ni kuda idem, zaboravljajući ko sam, trudeći se da od gledanog predela uzmem najviše što se jednim pogledom videti može, ali i dajući sebe njemu, bez poštede i oklevanja… Ali ja nisam bio neveran kao što bi to moglo izgledati. Jer, negde u dubini pogleda kojim sam posmatrao jedan određeni predeo, bili su uvek i svi oni koje sam ranije video i koje je ovaj poslednji prekrivao" (nav. d., str. 584).

[12] Album studentów za rok akademicki 1913/14. Izvod iz ovog dokumenta objavio sam prvi put u nav. radu (fusn. 1), str. 361.

[13] Rodowód. Półrocze IV, rok akad. 1913/14 (Upisni list za četvrti semestar t. g.). Treba upozoriti na moguće tendenciozne interpretacije ovog dokumenta (povodom Andrićeve deklaracije o narodnosti); isp. na primer: dr Rastislav Drljić, Pabirci o životu i radu Ive Andrića, Dobri Pastir, Sarajevo 1962, knj. XI–XII, sv. 1/4, str. 371384.

[14] Wykaz odczytów, na które uczeń uczęszczać zamierza.

[15] Isti kursevi uneti su u Andrićev zagrebački indeks (koji je važio na čitavoj teritoriji Austrije), overen u Krakovu za "Ljetno poljeće škol. god. 1913/14", s napomenom u rubrici " Potvrda kvestora o naukovini ": "Uwolniony w całości". Ty su i originalni potpisi svih Andrićevih krakovskih profesora (faksimil: Karaulac, nav. d. prilog br. 56).

[16] I. Andrić: Pismo iz Krakova. 1. i 3. maja, Hrvatski pokret, 17. V 1914, br. 134, str.6.

[17] I Andrić: Pismo iz Krakova. Tri izložbe, Hrvatski pokret, 11. VI 1914, br. 158, str. 6.

[18] Branko Milanović: Andrićeve krakovske impresije, Letopis Matice srpske, knj. 389, 1962, sv. 6, str. 580-584. Članak je inspirisan mojim dopisom iz Krakova (isp. ovde fusn. 12); navodim ga ovde sa zakasnelom hvalom autoru za potpuniju dokumentaciju. Isp. takođe: Draško Ređep, Rinek tačno u podne. Sećanje na Andrića u Krakovu. Politika, 24. IX 1962 (isto u knjizi D. R.: U tminu zagledan, Novi Sad 1963). Isp. nadalje Branko Milanović: Andrićevi književni počeci, Putevi, VII/1962, br. 5, str; 463-482.

[19] Karaulac, nav. d., str. 62.

[20] Komisja Słowianoznawstwa Oddziału Polskiej Akademii Nauk w Krakowie. We środę dnia 20 grudnia 1961 r. o godzinie 17tej w auli Polskiej Akademii Nauk w Krakowie, ul. Sławkowska 17,1 p. Publiczne zebranie naukowe. Życie, twórczość i związki z Polską Ivo Andricia, lauerata tegorocznej Nagrody Nobla. Słowo wstępne: Prof. dr Tadeusz St. Grabowski. O życiu, twórczości i związkach z Polską: dr Vilim Frančić i dr Milorad Živančević. Fragmenty utworów Andricia odczyta: Jan Adamski, artysta teatru im. H. Modrzejewskiej. Wstęp wolny. – Druk. Związkowa, Kraków (plakat).

[21] Tekst razgovora objavio sam u prevodu u Letopisu Matice srpske, u dopisu iz Krakova dat. januara 1962 (nav. d. u fusn. 1, str. 362-363), dok je poljsku verziju objavio prof. Frančić nešto kasnije. Tekstovi naših izlaganja štampani su ovim redom: Milorad Żivančević, Życie i twórczość Ivo Andricia, Sprawozdania z posiedzeń Komisji Słowianoznawstwa Oddziału PAN w Krakowie, Lipiec-Grudzień 1961, Kraków 1962, s. 379-384; Vilim Franćić, Ivo Andrić w Polsce, ibidem, s. 384-388; T. S. Grabowski, (przemówienie na uroczystości zorganizowanej przez Komisję Słowianoznawstwa PAN w Krakowie), Slavia Occidentalis, tom XXIII, 1963, s. 329-330.

[22] Isp. ovde poglavlje 4.

[23] Cit. Karaulac, str. 60.

[24] Henryk Korotyński, ibid. 6162.

[25] Stanisław Kaszyński: Moje spotkanie z Ivo Andriciem, Odgłosy, IV/1961, nr 44, s. 8.

[26] Stanisław Piętak: Świetny epik. Orka, Š/1959, nr 2, s. 8.

[27] Takva je, očigledno, scena nabijanja na kolac u romanima Pan Volodijovski i Na Drini ćuprija.

[28] Przemówienie I. Andricia, wygłoszone w roku 1964, isp. poglavlje 6, fusn. 77.

[29] Ž. P. Jovanović: Bibliografija, u: Leksikon pisaca Jugoslavije, Novi Sad 1972, str. 57-70.

[30] Saradnici Instytuta Językoznawstwa u Krakovu stavili su mi na raspolagalje obimnu rukopisnu bibliografiju. Isp. jedan deo te građe, objavljen u našem časopisu: Helena i Zdzisław Wagner, Jugoslavica u Poljskoj, Zbornik za slavistiku, 1971, sv. 2, str. 118-120.

[31] Czerwone listy. Ponad zwycięstwami, tłum. V. Frančić, Ilustrowany Kuryer Codzienny, HŠ/1922, nr 48, s. 3. Dalje se nižu hronološki: Rytmy bez blasku, tłum. Juliusz Feldhom (I. Rejgag, II. Podróż), Nowa Reforma, XLI/1922, nr 106, s. l; Podróż, tłum. J. Feldhom, Kultura Słowiańska, 1/1925, nr 10/11, s. 17; Rozmowy z dusza, tłum. Antoni Brosz, Zet, III/1935, nr 20, s. 5; Ex Ponto, tłum. Stanisław Papierkowski (fragm. u originalu i prevodu), Ruch Słowiański, 1/1936, nr 2, s. 28-29.

[32] Maria Znatowicz-Szczepańska: Współczesna literatura jugosłowiańska. Tygodnik Ilustrowany, LIV/1923, nr 13, s. 205; nr 15, s. 236.

[33] Radovan Popović: Jedan simbol naše kulture – knjižar Svetislav B. Cvijanović, Politika, LXXVII/1980, br. 24023, str 16.

[34] Isp. poglavlje 6. Podrobnije o ovoj ličnosti: Lech Paździerski, Građa o polonisti Juliju Benešiću (I-III), Zbornik za slavistiku, sv. 16-18, 1979-1980.

[35] Nowele, tłum. Maria Znatowicz-Szczepańska. Przedmowa: Nikola Mirković. Biblioteka Jugosłowiańska, Warszawa 1937. (Sadržaj: Wędrówki Alii Dzierdzieleza, W klasztornej gospodzie, W wiezieniu. Spowiedź, Przy kotle, cud w Olowie, Most na Żepie, Pragnienie). Isp. zatim: Nikola Mirković, Ivo Andrić na poljskom, Srpski književni glasnik. LI, 1937, str. 239; Đorđe Živanović, Ivo Andrić: Novele (na poljskom), Srpski književni glasnik, LII, 1937, str. 465-466; Nikola Mirković: Ivo Andrić, Beograd 1938.

[36] Andrićeva pisma Benešiću (ukupno dvanaest, 1936—1939) nalaze se u Arhivu Instituta za književnost i teatrologiju JAZU u Zagrebu. Ispise mi je predusretljivo ustupio dr Leh Pažđerski.

[37] Prema Andrićevom svedočanstvu u nav. intervjuu (str. 363), Hiršfeldovu autobiografiju Istorija jednog života izdala je te godine Srpska književna zadruga u prevodu Đorđa Živanovića, profesora poljske književnosti na Beogradskom univerzitetu, na Andrićevu preporuku.

[38] Henryk Batowski: Ivo Andrić i nauka polska. Życie Warszawy, XVIII/1961, nr 266, s. 4. Isp. takođe: Henryk Batowski, Iwo Andrić, pisarz i diplomata. Życie Literackie (Kraków), XI/ 1961, nr 46, s. 11.

[39] V. Frančić: Ivo Andrić,samotnik i epik Bośni, Dziennik Polski, 11/1946, nr 231, s. 5.

[40] Travnicka kronika, tłum. V. Franćić (prevod uvoda i kratak osvrt). Dziennik Literacki (prilog uz Dziennik Polski), 1/1947, nr 35, s. 2.

[41] Te godine izišao je samo jedan odlomak: Nie mamy im co dać, Polska Zbrojna, 1948, nr 52, s. 5. Andrić je pak imao za sobom gotovo sve svoje znatnije knjige.

[42] Podrobnije o tome: Milorad Živančević, Jugoslovenska književnost u Poljskoj posle drugog svetskog rata, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, VII, 1962-1963, str. 121-135. Isp. takođe, isti: Literatura jugosłowiańska w Polsce po drugiej wojnie światowej. Pamiętnik Słowiański, Warszawa 1963, t. XIII, s. 184-197.

[43] Most na Drinie, tłum. Halina Kalita. Wstępem opatrzyła Jadwiga Nurkiewicz. Czytelnik, Warszawa 1956. Iste godine ponovo je štampan i Most na Žepi: Most na Dżepie, Widnokręgi, 1956, nr 12, s. 65-72.

[44] Irena Olszewska: Most na Drinie, Rocznik Literacki, Warszawa 1956, s. 409-411; Anonim: Notatka o Ivo Andriciu, Widnokręgi, 1956, nr 12, s. 65-72; Z. S[afjan]: Most na Drinie, Książka dla Ciebie, 11/1956, nr 17, s. 23-24; Krystyna Staffa: Bośniacki most. Życie Literackie, VII/1957, nr 11, s. 9; S. Berezowski: (Most na Drinie), Poznaj Świat, 1957, nr 2, s. 45; Halina Kalita: Most na Drinie, Nowe Książki, 1957, nr 3, s. 11; Monika Warneńska: Literatura przyjaciela, Trybuna Ludu, 1957, nr 244, s. 6; Stanisław Piętak: Świetny epik. Orka, III/1959, nr 2, s. 8.

[45] Isp. prethodnu belešku (fusn. 44). Cit. nadalje: Zigmunt Stoberski, Ivo Andrić u očima poljske kritike (prevela s poljskog Vera Živančević), Letopis Matice srpske, CXLIV/1968, knj. 402, sv. 2/3, str. 271-291.

[46] Isp. ovde poglavlje 4, fusn. 22.

[47] Cit. Stoberski, str. 273-274.

[48] Pragnienie, tłum. Maria Znatowicz-Szczepańska, Irena Olszewska, Zygmunt Stoberski. Państwowy Instytut Wydawniczy, Warszawa 1957. (Sadržaj: Wędrówki Alii Dzierdzieleza, Przy kotle, Veletovcy, Opowieść o słoniu wezyra. Próba, Mara kochanica. Opowieść o chłopie Simanie. Pragnienie, Wesele, Udręka, List z 1920 roku, Książka, Przechadzka, Drz-e-wo, drz-e-wo! Aska i wilk).

[49] Bronisław Cirlić: Pragnienie, Nowe Książki, 1957, nr 17, s. 1060-1061; L. St: Pragnienie, Nowe Sygnały, 1957, nr 44, s. 2; Monika Warneńska: Literatura przyjaciela, Trybuna Ludu, 1957, nr 244, s. 6; Stanislav Piętak; Świetny epik. Orka, Š/1959, nr 2, s, 8.,

[50] Cit. Stoberski, str. 273, 275.

[51] Ibidem, str. 275.

[52] Przeklęte podwórze, tłum. Jan Wierzbicki. Książka i Wiedza, Warszawa 1959.

[53] U prvom redu to je prevodilac Vježbicki, koji će kasnije pisati u svojoj monografiji o Andriću (vidi fusn. 76): "U rezultatu izvornih studija nastaje vlastita, poetska vizija budućnosti. U strašnom svetu Proklete avlije Ćamilova pripovest o Džemu kao da je jedina svetla tačka. Naime, Ćamil je umetnik, iz mraka nebića, iz haosa sveta, koji stvara umetničko delo. Onako kao Andrićevi graditelji mostova, kao Goja i Njegoš. Priča o Džemu nije ništa drugo nego poema, istorijska povest, rezultat rada ljudske stvaralačke misli. Tako Andrić još jednom posvedočuje svoju veru u napor zanatlije, umetnika, istraživača, sanjara. Prokleta avlija, priča od jedva stotinak stranica, može se smatrati jednim od najvećih Andrićevih dostignuća. Slično kao Starac i more Hemingveja (inače sasvim drugačijeg pisca), ona je svojevrsno sumiranje čitavog stvaralaštva" (str. 125-126).

[54] Edward Madany: Jugosłowiański Józef K., Orka, IV/1960, nr 5, s. 6; Edward Madany: W stambulskim więzieniu. Nowe Książki, 1960, nr 5, s. 292-293. Cit. Stoberski, str. 276-277.

[55] Andrzej Ziemilski: Andrić nie jest Kafką, Życie Warszawy, XVII/1960, nr 32, s. 3 (cit. Stoberski, str. 277). Isp. takođe: Z: Mirski [M. Kuszewski]: Opowiadanie zza grobu, Gazeta Robotnicza, 1960, nr 4, s. 5.

[56] Zdzisław Omiński: Opowiadanie brata Petra, Życie i Myśl, XII/1962, nr 1/2, s. 233-235. Stoberski pogrešno navodi Życie Literackie, nav. d. 278.

[57] Konsulowie ich cesarskich mości, tłum. Halina Kalita, wstęp napisał Alija Dukanović. Czytelnik, Warszawa 1960.

[58] Milorad Živančević: Nepoznati roman Čajkovskog o Bosni, Letopis Matice srpske, CXXXVII/1961, knj. 387, sv. 5, str. 480-482. Isp. takođe: Stojan Subotin, Romani Teodora Tomaša Ježa o Jugoslovenima, Beograd 1966.

[59] Andrzej Kijowski: Wielki świat Trawnika, Twórczość, XVI/1960, nr 6, s. 118-124. Stoberski izdvaja ovu recenziju kao jednu od najboljih analiza Andrićevog stvaralaštva u Poljskoj (nav. d. 279-280). Isp. kod nas: Midhat Ljamić, Istorijski izvori "Travničke hronike" Ive Andrića i njihova umjetnička transpozicija, "Veselin Masleša", Sarajevo 1962.

[60] Stanisław Piętak: Bośniacki ciemny świat, Orka, IV/1960, nr 25, s. 5. Isp. takođe J. Ł.:

[Joanna Łatuszyńska?]: Ivo Andrić, Konsulowie ich cesarskich mości. Mówią Wieki, Š/1960, nr 9, s. 35.

[61] E. M. [Edward Madany]: Ivo Andrić, Nowe Książki, 1960, nr 8, s. 487488. Cit. Stoberski, str. 280-281.

[62] Alija Dukanović: Ivo Andrić, Nowa Kultura, XIX/1961, nr 45, s. 5. Cit. Stoberski, str. 281-282.

[63] Anika (fragm.), tłum. Alija Dukanović, Sztandar Młodych, 1961, nr 282, s. 17; Aska i wilk, tłum. Irena Olszewska, Nowa Wieś, 1961, nr 47, s. 1—4; Byron w Sintrze, tłum. Zygmunt Stoberski, Trybuna Robotnicza, 1961, nr 298, s. 6; Drzewo! drzewo!. Wieści, 1961, nr 51, s. 56; Ex Ponto (fragm.), tłum. Stanisław Papierkowski, Kamena, XXVIII/1961, nr 21, s. 3; Maleńka istota, Świat, 1961, nr 46, s. 20; Po słonecznej stronie, tłum. Krystyna Kaszyńska, Wiatraki, II/1961, nr 23, s. 3+8; Pop Vujadin (fragm.), tłum. Alija Dukanović, Nowa Wieś, 1961, nr 47, s. 14; Twarze, Odgłosy, IV/1961, nr 45, s. 7; W klasztornej gospodzie, tłum. Maria Znatowicz-Szczepańska, Tygodnik Powszechny, XV/1961, nr 46, s. 1+4; Wakacje na południu, tłum. Alija Dukanović, Nowa Kultura, XII/1961, nr 24, s. 7; Byron w Sintrze, tłum. Zygmunt Stoberski, Głos Koszaliński, X/1962, nr 20, s. 6; Ex Ponto, Niepokoje (fragm.), Twórczość, XVIII/1962, nr l, s. 46-48; Veletovcy, tłum. Zygmunt Stoberski, Wieści, VI/1962, nr 46, s. 56.

[64] Alija Dukanović: Ivo Andrić, Nowa Kultura, 1961, nr 24, s. 7; Anonim: Ivo Andrić, Odgłosy, IV/1961, nr 45, s. 7; (M. D.): Ivo Andrić, Wiatraki, III/1961, nr 23, s. 3; jt.: Ivo Andrić – Nobel 1961, Tygodnik Powszechny, XV/1961, nr 46, s. l; Anonim: Nobel 1961 – Ivo Andrić, Życie Literackie, XI/1961, nr 46, s. 11; Alija Dukanović: Ivo Andrić – laureatem Nobla, Nowa Kultura, XIX/1961, nr 45, s. 5; Stanisław Papierkowski: O tegorocznym laureacie nagrody Nobla, Kamena, XXVIII/1961, nr 21, s. 3; Andrzej Piotrowski: Awans literatury. Kierunki, VI/1961, nr 48, s. 6; V. Popović: Ivo Andrić, Dziennik Lubelski, 1961, nr 263, s. 4; Zygmunt Stoberski: Nobel 1961 – Ivo Andrić, Przegląd Kulturalny, X/1961, nr 45, s. 3; W. Szewczyk: Świat Ivo Andricia, Trybuna Robotnicza, 1961, nr 226, s. 3; Anonim: (Notatka o przyznaniu Nagrody Nobla), Trybuna Ludu, 1961, nr 296, s, 2; Anonim: (Notatka o przyznaniu Nagrody Nobla), Życie Warszawy, 1961, nr 255, s. 2; L. K.: Ivo Andrić, Życie Warszawy, 1961, nr 266, s. 4; Zofia Kwiecińska: Ivo Andrić, Trybuna Ludu, 1961, nr. 309, s. 6; Anonim: Ivo Andrić o Polsce, Nowa Kultura, XIII/1962, nr 33, s. 12; Alija Dukanović: O pierwszym jugosłowiańskim laureacie Nobla, Przegląd Humanistyczny, VI/1962, nr l, s. 189-192; Zofia Kawecka: (Ivo Andrić); Sprawozdania Poznańskiego Towarzystwa Naukowego, 1962, z. 2, s. 40-42; Zygmunt Stoberski: (Ivo Andrić), Twórczość, XVIII/ 1962, nr l, s. 153-154; J. Rohoziński: (Ivo Andrić), Widnokręgi, 1962, nr 2, s. 67-70; Emilian Ostachowski: Nagrody Nobla za rok 1961, Życie i Myśl, XII/1962, nr 1/2, s. 198-203; Tadeusz Stanisław Grabowski: (Ivo Andrić), Slavia Occidentalis, Poznań 1963, t. XIII, s. 95-104.

[65] Przegląd Kulturalny X/1961, nr 45, s. 3.

[66] Anika, tłum. Alija Dukanović. Państwowy Instityt Wydawniczy, Warszawa 1962, str. 128.

[67] Edward Madany: I. Andrić: Anika, Nowe Książki, 1962, nr 13, s. 794-795 (cit. Stoberski, str. 283). Isp. takođe: Jerzy Chocilowski, Trybuna Mazowiecka, IX/1962, nr 215, s. 6; Andrzej Piotrowski, Kierunki, VII/1962, nr 30, s. 8; Jan Stadnicki, Więź, V/1962, nr 5, s. 143147.

[68] Panna, tłum. Halina Kalita, Czytelnik, Warszawa 1962, str. 287.

[69] Stoberski spominje "mnogobrojne glasove kritike", ali sam navodi samo tri (isp. str. 283-285). Ipak, biće da se zabunio, jer je to zapravo sve što se u Poljskoj pojavilo o ovoj knjizi (isp. bibliografiju Vagnerovih, str. 119-120). Isp. takođe: Lech Paździerski:

Poljska štampa o Ivu Andriću, Zadarska revija, XI/1962, br. 2, str. 170; dr Ivan Esih: Djela Ive Andrića u svjetskoj književnosti, Dobri Pastir, Sarajevo 1962, knj. XI-XII, sv. 1/4, str. 385-400.

[70] Edward Madany: (I. Andrić, Panna, Warszawa 1962), Nowe Książki, 1963, nr 6, s. 321-322. Isp. takođe, isti: Zielony Sztandar, nr 15, 1963.

[71] Jerzy Chocilowski: Szajlok w spódnicy. Ivo Andrić: Panna. Warszawa 1962, Trybuna Mazowiecka, 1963, nr 105, s. 3.

[72] Janusz Wilhelm: Ivo Andrić: Panna, Warszawa 1962, Trybuna Ludu, XVI/1963, nr 34, s. 8. Isp. takođe: Milolj Bandić, Panna i pieniądze, tłum. A. Pakulanka, Interpretacja literacka na terenie zachodniej i południowej Słowiańszczyzny, Kraków 1981, t. I, s. 94-106.

[73] Stojan Subotin: Kilka uwag na marginesie polskich przekładów utworów Ivo Andricia, Pamiętnik Słowiański, Warszawa 1963, t. XIII, s. 247-256 (odgovorio Jan Wierzbicki, ibidem, s. 289-292).

[74] Isp. na primer: Jan Wierzbicki, Funkcija "pripovjedača" i "priče" u Andrićevoj prozi, Umjetnost riječi, VI/1962, sv. 1/2, str. 50-68.

[75] P. Lazarević: Pet vekova [sic!] Jagjelonskog univerziteta. Ivo Andrić proglašen za počasnog doktora, Borba, 10. V 1964, str. 8; B. Milačić: Andrić počasni doktor Jagelonskog univerziteta, Vjesnik, XXV/1964, br. 6152, str. 6; B. Milačić: Andrić u Poljskoj, Vjesnik, XXV/1964, br. 6193, str. 8; Doktoraty honoris causa UJ, Sztandar Młodych, 1964, nr 83, s. 12;

K. Henrich: Ivo Andrić doktor "honoris causa" UJ, Kierunki, IX/1964, nr 21, s. 4; J. Steinhauf:

(Sprawozdanie z pobytu I. Andricia w Krakowie), Dziennik Polski, XX/1964, nr 109, s. 3; S. Maciejewski: Ivo Andrić w Krakowie, Tygodnik Powszechny, XVIII/1964, nr 21, s. 4; Monika Warneńska: (Ivo Andrić), Trybuna Ludu, 1964, nr 134, s. 4; R. Wasita: (Ivo Andrić, Kontakty z Polską), Polska, 1964, nr 8, s. 13; B. Drozdowski: Pobyt w Polsce, Tygodnik Kulturalny, VIII/1964, nr 26. s. 4+7; Anonim: Ivo Andrić w Warszawie, Życie Warszawy, XX/1964, nr 114, s. 5; H. J.:

(Notatka o nadaniu doktoratu honoris causa UJ I. Andriciowi), Nauka Polska, XIII/1965, nr 2, s. 167-168.

[76] U ovom razdoblju beležimo sledeće prevode: Czerwone listy, tłum. Vilim Frančić, Gazeta Krakowska, 1964, nr 103, s. 5; Ex Ponto (fragm.), Tygodnik Powszechny, XVIII/1964, nr 21, s. 4; Słońce, tłum. Jola Groo i A. Janković, Życie Literackie, XIV/1964, nr 26, s. 5 (isto: Trybuna Robotnicza, 1965, nr 276, s 5; Wieści, 1965, nr 49, s. 5) Strofy nocne, tłum. Leopold Lewin, Kultura, 11/1964, nr 19, s. 2; Świtanie, Uj Dombovar, Wiatraki, 1964, nr 27, s. l; Uj Dombovar. W miesiącu marcu, tłum. Jan Zych, Tygodnik Kulutralny, VIII/1964, nr 26, s. 7; Uwagi dla pisarza, tłum. Vilim Frančić, Życie Literackie, XIV/1964, nr 16, s. 6; Bar "Titanic", Wakacje na południu, tłum. Alija Dukanović, Antologia noweli jugosłowiańskiej, Warszawa 1964, s. 457-490, 491-499; Helena, kobieta której nie ma, tłum. Alija Dukanović, Twórczość, XXI/1965, nr 7, 12, 27; Kobieta na kamieniu, tłum. Alija Dukanović, Kultura, IV/1966, nr 4, s. 67; Most na Źepie, tłum. Maria Znatowicz-Szczepanska, Wiatraki, VII/1966, nr 20, s. 12; Ruiny, tłum. Alija Dukanović, Wieś, 1967, nr 12, s. 10.

Prevode su pratili i prigodni članci: Radoslav Đokić: Andrić – mosty milczenia, Tygodnik Kulturalny, VIII/1964, nr 26, s. 5; Vilim Frančić: Gdy Ivo Andrić studentem był. Dziennik Polski, XX/1964, nr 109, s. 3 (uz to: Mówi autor "Mostu na Drinie"); Petar Vujičić: Ivo Andrić, tłum. Edward Możejko, Życie Literackie, XIV/1964, nr 17, s, 4; Wacław Sadkowski: Ivo Andrić, Książki dla Ciebie, III/1966, nr 10, s. 89; M.Trumić: U źródeł sztuki Ivo Andricia, tłum, J. Lorest, Kurier Szczeciński, 1966, nr. 186, s. 3, nr 189, s. 3.

U istom razdoblju pojavila se i prva poljska monografija o piscu: Jan Wierzbicki, Ivo Andrić. Wiedza Powszechna, Warszawa 1965, str. 162 (Sadržaj: "My z 1914", 5-31; "Żyć cicho", 32-46; Wędrówki przez "ciemny świat", 47-73; Bośnia, 74-99; Perspektywa brata Piotra, 100-129; Pochwała gadułów, 130-158; Wybrana bibliografia, 159-162), O tome: Edward Madany, Nowe Książki, 1965, nr 15, s. 681-682; Thomas Eekman, Books Abroad, University of Oklahoma, XL, 1966, nr 4, p. 476; Stoberski, nav. d., str. 285-286. O knjizi će kasnije još biti reči.

[77] Przemówienie I. Andricia (maszynopis). Poljski prevod, koji je Andrić autorizovao i zatim čitao na promociji, izradio je Leh Pažđerski, tada lektor poljskog jezika na Beogradskom univerzitetu. U znak pažnje pisac mu je poklonio Prokletu avliju (izd. Prosveta, Beograd 1962), sa sledećom posvetom: "Lechu Paździerskom sa zahvalnošću i dobrim željama, I. Andrić. 1964 god." Tekst donosim ovde prema rukopisu, koji mi je stavio na uvid prevodilac.

Isp. takođe: Przemówienie do studentów UJ podczas pobytu w Krakowie, Dziennik Polski, XX/1964, nr 109, s. 3; Na temat przeżyć młodości, Polska, 1964, nr 8, s. 13 (sa slikom); Na temat kontaktów z Polską, Perspectives Polonaises, VII/1964, nr 9, s. 95-96.

[78] Vježbicki, nav. d. 158 i 130.

[79] Wakacje na południu. Wybór opowiadań, tłum. Alija Dukanović, Warszawa 1966 (Sadržaj: Wakacje na południu. Śmierć w tekkie Sinana, W przyklasztornej gospodzie. Przy kotle, Ślepoń i Szwabka, Kobieta na kamieniu, Mustafa Madziar, Bar "Titanic", Opowieść o słoniu wezyra, Na państwowym gospodarstwie, Most, Maleńka istota, Helena, kobieta której nie ma), str. 386.

[80] Julian Przyboś: I. Andrić, Wakacje na południu. Życie Warszawy, XXIII/1966, nr 104, s. 3. Cit. Stoberski, str. 287-288.

[81] Edward Madany: I. Andrić, Wakacje na południu. Nowe Książki, 1966, nr 16, s. 974-976.

[82] Piotr Nowak: I. Andrić, Wakacje na południu, Zielony Sztandar, XVIII/1966, nr 74, s. 4.

[83] Wacław Sadkowski: Harmonia serca (I. Andrić, Wakacje na południu. Warszawa 1966), Trybuna Ludu, XIX/1966, nr 133, s. 5.

[84] L. M. Bartelski, Widnokręgi, 1966, nr 8, s. 41-43; E. Porębski, Express Wieczorny, XXI/1966, nr 89, s. 6; J. Rohoziński, Tygodnik Demokratyczny, XIV/1966, nr 38, s. 8.

[85] Włodzimierz Maciąg: Prawa życia i wolności (Ivo Andrić, Wakacje na południu. Warszawa 1966), Życie Literackie, XVI/1966, nr 36, s. 11, Cit. Stoberski, str. 289-290.

[86] Portret rodzinny, tłum. Alija Dukanović, Warszawa 1966, str. 216 (Sadržaj: Portret rodzinny, Szarak, Zamknięte drzwi, Ruiny, Dziordzie Dziordziević).

[87] Wstęp, s. 510. Cit. Stoberski, str. 290-291.

[88] Nav. d. 291. Stoberski kaže da se u štampi nisu pojavile recenzije; isp. međutim: W. Billip (I. Andrić, Portret rodzinny), Nowe Książki, 1967, nr 6, s. 321-322; W. Chołodowski (I. Andrić, Portret rodzinny), Kultura, V/1967, nr 21, s. 9; Edward Madany (I. Andrić, Portret rodzinny), Tygodnik kulturalny, XI/1967, nr 10, s. 4.

[89] Wacław Sadkowski: 75-lecie Ivo Andricia, Trybuna Ludu, 1967, nr 281, s. 3; O. Jędrzejczyk: (Z okazji 75-lecia urodzin I. Andricia), Gazeta Krakowska, XIX/1967, nr 246, s. 5.

[90] U lekarza, tłum. Jan Wierzbicki (i beleška o piscu), Specjalni wysłannicy, Warszawa 1971, s. 257-267; Kobieta z kości słoniowej, tłum. D. Zdybicka, Przekrój, 1973, nr 1487, s. 15;

Kobieta na kamieniu (fragm.), tłum. Alija Dukanović, Nowa Wieś, 1974, nr 45, s. 89.

[91] Przeklęte podwórze. Adaptacja Z. Wróblewski. Reż. D. Bargieiowski. Tłum. J. Wierzbicki, Scena Prozy, Program II, 21. V 1972, 80 minut. O tome: Jan Wierzbicki, Radio i Telewizja, 1972, nr 24, s. 6; Teatr, XXVII/1972, nr 8, s. 28.

[92] Udręka. Scenariusz K. Novosel, Reż. J. Marusić. Teatr Telewizji na Świecie, Program I, 7. VII 1972, 60 minut. O tome: T. R[ejcher], Słowo Powszechne, XXV11972, nr 162, s. 2; zar [J. Zaręba], Ekran, XVI/1972, nr 30, s. 11.

[93] Zbigniew Targosz: Ivo Andrić opowiada czytelnikom Przekroju o swoich związkach z kulturą polską, Przekrój, 1970, nr 1337, s. 1+67 (isto: Polnische Rundschau, 1971, nr 42, s. 16-17; K. Wierzbicka: Recepcja I. Andricia w Polsce, Biuletyn Historyków Literatur Zachodniosłowiańskich, IV, 1971, s. 4546; [Notatki z okazji 80-lecia] : Dziennik Bałtycki, XXVIII/1972, nr 240, s. 3; Nowe Książki, 1972, nr 22, s. 94; Anonim: Ivo Andrić dostojnym jubilatem. Życie Warszawy, XXIX/1972, nr 247, s. 5; I. S[awicka] : Stanko Korać, Andrićevi romani ili svijet bez boga (Zagreb 1970), Pamiętnik Słowiański, Warszawa 1972, t. XXII, s. 536-538; K. Wierzbicka: Recepcja twórczości I. Andricia w Polsce, Polsko-jugosłowiańskie stosunski literackie, Wrocław 1972, c. 243-255; Krunoslav Pranjić: Ivo Andrić dans les traductions, Poetyka i Stylistyka Słowiańska, Wrocław 1973, s. 91-96; Jan Wierzbicki: Andrić, Ivo, w: Maty słownik pisarzy, Warszawa 1973, s. 811.

[94] Kobieta na kamieniu. Opowiadania, tłum. Alija Dukanović, Warszawa 1974 (Sadržaj:

Wakacje na południu, Kobieta na kamieniu, Helena, kobieta której nie ma), str. 99.

[95] Jan Wierzbicki: Nowe przekłady z literatur jugosłowiańskich, Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 341.

[96] Trybuna Ludu, XXVII/1975, nr 61, s. 2; Barwy, VIII/1975, nr 4, s. 2; Kultura, XIII/1975, nr 12, s. 2; Odgłosy, XVIII/1975, nr 12, s. 11; Przekrój, 1975, nr 1563, s. 2; Panorama, 1975, nr 13, s. 6; Tygodnik Kulturalny, XIX/1975, nr 12, s. 2; Tygodnik Powszechny, XXIX /1975, nr 12 s. 7;

Zielony Sztandar, XXXII/1975, nr 23, s. 2; Życie Literackie, XXV/1975, nr 12, s. 2; Życie Warszawy, XXX/1975, nr 62, s. 4; Poezja, X/1975, nr 2, s. 104.

[97] Alija Dukanović: Ivo Andrić i Polska, Twórczość, XXXI/1975, nr 7, s. 136140; J. Cos: Bośni przypisany. Odgłosy, XVIII/1975, nr 23, s. 4; J. Woydyłło: (Pamięci I. A.), Życie Warszawy, XXXII/1975, nr 69, s. 4; Anonim Album poezji miłosnej, Zwierciadło, XIX/1975, nr 33, s. 24; E. Morawiec: (Twórczość I. Andricia), Życie Literackie, XXV/1975, nr 30, s. 1+10; W. Lam: Wspomnienie o Ivo Andriciu, Miesięcznik Literacki, X/1975, nr 6, s. 141142; J. Koprowski: Pamięci Ivo Andricia, Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 7; Dragan Jeremić: Poetyka Ivo Andricia, Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 12-25 (tłum. M. Miller); Draško Ređep: (Esej o Ivo Andriciu), Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 3841; ad: Jugosławia, Twórczość, XXXII/1976, nr 5, s. 147; F. Lewicki: Muzeum Ivo Andricia, Trybuna Ludu, XXVIII/1976, nr 258, s. 7.

[98] Ex Ponto, Wzgórza, Opowieść z Japonii, tłum. Halina Kalita, Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 3—5, 8—11; Wieczorne chwile, tłum. Jan Wierzbicki, Literatura na świecie, 1975, nr 6, s. 26-37; Z "Ex Ponto", Niepokoje, O czym śnię i co mi się wydarza, tłum. J. Salamon, Magazyn Kulturalny, 1975, nr 4 i 57; "Kogo teraz całuje ta młoda dziewczyna", Z "Ex Ponto", tłum. Halina Kalita, Zwierciadło, XIX/1975, nr 33, s. 24; (Nieubłagane, twarde i nieruchome górskie zwaliska…), Świt? (Wszystko na co spojrzę jest pieśnią), tłum. Alija Dukanović, Poezja, 1975, nr 2, s. 11; Sen o Marii, tłum. Jan Zych, Poezja, 1975, nr 2, s. 12; Żart w Samsarowym zajeździe, tłum. Irena Olszewska, Odgłosy, XVIII/1975, nr 23, s. 4; Maleńka istota, tłum. Alija Dukanović, Zarzewie, XIX/1976, nr 10, s. 14-15; We młynie, tłum. Jan Wierzbicki, Tygodnik Kulturalny, XX/1976, nr 48, s. 7 (isto: Zwierciadło, XX/1976, nr 14, s. 11); Njegoš jako tragiczny bohater kosowskiej idei, tłum. Julian Komhauser, We własnych oczach, Warszawa 1977, s. 218—238; Geometra i Julka, Zuja, (tłum. Halina Kalita), Magazyn Rodzinny, 1978, nr 8, s. 30-35; Znaki przydrożne, tłum. Jan Wierzbicki, Odra, XVIII/1978, nr l, s. 67-68; Znaki przydrożne, Z księgi aforyzmów, tłum. M. Głowacka, Fakty, XXI/1979, nr 47, s. 6; Niepokoje, Opowieść z Japonii, tłum. J. Moroń, Zdanie, 1982, nr 5, s. 57; Z nie dokończonej powieści: W łańcuchu. Wino zwane żilavka. Wiatr, tłum. Alija Dukanović, Twórczość, XXXVIII/1982, nr 8, s. 7-19; Anika (fragm.), tłum. Alija Dukanović, Przyjaciółka, 1983, nr 17, s. 10.

[99] Konsulowie ich cesarskich mości, tłum. Halina Kalita, Łódź 1977, str. 577. O tome I. M. Bartelski: Konsulowie i Andrić, Nowe Książki, 1978, nr 7, s. 12-13.

[100] Opowiadanie o bracie Piotrze. Rozmowa z Goyą, Łódź 1977, (Sadržaj: Jan Wierzbicki (predgovor), 516; Przeklęte podwórze, tłum. Jan Wierzbicki, 17-109; Kadłub, tłum. Jan Wierzbicki, 110-124; Żart w Samsurowym zajeździe, tłum. Irena Olszewska, 125-146; Czara, tłum. Irena Olszewska, 147-155; We młynie, tłum. E. Banaszczyk i M. Głowacka, 163-184). Isp. o toj knjizi: (KG): Zbijaj jak najgęściej…, Trybuna Ludu, XXIX/1977, nr 141, s. 8; E. Morawiec: Przypowieści o sensie literatury. Życie Literackie, XXVII/1977, nr 38, s. 12.

[101] Anika, tłum. Alija Dukanović, Warszawa 1978, str. 122. O tome Zdzisław Umiński: Anika. Kierunki, XXVI/1980, nr 37, s. 10.

[102] Most na Drinie, tłum. Halina Kalita, Łódź 1978, str. 405. Isp. J. Pankiewicz: Ivo Andrić, Magazyn Rodzinny, 1978, nr 8, s. 30-33.

[103] Dom na odludziu, tłum. Halina Kalita, Warszawa 1979, str. 155. (Sadržaj: Dom na odludziu, Bonwal pasza, Ali pasza, Baron, Geometra i Julka, Cyrk, Jakov – druh z dzieciństwa, Opowieść, Niewolnica, Żywoty, Miłość, Zuja). O tome Zdzisław Umiński: Dom na odludziu, Kierunki, XXVI/1980, nr 31, s. 10; Jan Wierzbicki: Ostatnia książka Andricia, Nowe Książki, 1980, nr 12, s. 64-65.

[104] Omerpasza Latas, tłum. Alija Dukanović, Warszawa 1983, str. 480 (Wstęp: Alija Dukanović, 543). O tome: Alija Dukanović: Wokół ostatniej powieści Andricia, Twórczość, XXXVIII/1982, nr 8, s. 130136; A. Czcibor-Piotrowski: Nie dokończone arcydzieło. Tu i Teraz, 11/1983, nr 36, s. 10.

[105] Vježbicki, nav. d. 41-46. U novije vreme, osim već navedenih, u Poljskoj su objavljeni sledeći napisi o našem piscu. Julian Kornhauser: Ivo Andrić, w: We własnych oczach. XX-wieczny esej zachodnio- i południowosłowiański, Warszawa 1977, s. 216-217; Jan Wierzbicki: Ivo Andrić, Odra, XVIII/1978, nr l, s. 110; Danuta Cirlić-Straszewska: Wyzwanie (o tłumaczeniach I. Andricia na język polski), Kultura, XVIII/1980, nr 48, s. 3+6; Petar Džadžić: Ekstatyczne umiejętności szamana, Interpretacja literacka na terenie zachodniej i południowej Słowiańszczyzny, Kraków 1981, t. I, s. 8692 (tłum. A. Pakulanka); Edward Madany: Jugosłowiański bóg Mars, Łódź 1982; ad: Jugosławia (Sveske Zadužbine Iva Andrića, I, 1/82), Twórczość, XXXIX/1983, nr 5, s. 144-146; Edward Madany: "Braterstwo i Jedność" w refleksji narodowej we współczesnych literaturach Jugosławii, w: W cudzych oczach, Wrocław 1983, s. 175-176; Małgorzata Wierzbicka: Problem rodowodu w serbskiej powieści lat siedemdziesiątych, w: W cudzych oczach, Wrocław 1983, s. 181.