Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Petar Bunjak

Gnomika "Gorskog vijenca" i njen poljski prevodni ekvivalent^*

[Polonica et polono-serbica, 2001]

Poljski prevod Njegoševog Gorskog vijenca iz pera istaknutoga istoričara i slaviste Henrika Batovskog (1907-1999) nije običan književni prevod. Opterećen je dvema »hipotekama« koje su se javile i pre no što mu je prevodilac uopšte pristupio: u pitanju je, naime, u punom smislu reči klasično delo nacionalne književnosti iz koje se prenosi, a ništa manje i krupan, teško rešiv slavistički i komparatistički problem. Zbog toga se naša sredina u odnosu na ovaj prevod – kao, uostalom, i na prevode Gorskog vijenca na druge jezike – pokazala kao prilično osetljiva, a to je, s druge strane, i razlog što mu se slavistika vraćala u različitim prilikama.

Tokom vremena o prevodu Henrika Batovskog nastala je nezanemarljiva literatura. Njeni su slojevi, razumljivo, međusobno bitno različiti kad je reč o prilici ili pristupu, ali svi se tekstovi – bilo da da su to recenzije i kritike prvog^[1] i drugog^[2] izdanja, bilo radovi o poljsko-jugoslovenskim književnim odnosima ili o recepciji Njegoša u stranim sredinama – bave na ovaj ili onaj način pitanjem ekvivalencije poljskoga teksta u odnosu na besmrtni srpski izvornik. Ocene prevoda u tom pogledu bile su, kao što se u takvim prilikama može očekivati, krajnje neujednačene – od pozitivnih i čak vrlo laskavih, preko pokušaja neutralnog konstatovanja činjeničnog stanja, pa sve do izrazito nepovoljnih, sitničavih i malicioznih. Među recenzijama prvoga izdanja sam Batovski u predgovoru drugome izdvaja četiri opširna i različito intonirana kritička teksta^[3] koja su, očigledno, presudno uticala na konačni oblik poljskog prevoda. O veoma zanimljivom odnosu Batovskog prema recenzentima biće više reči drugom prilikom.

Ovde se ne možemo detaljno osvrtati ni na ostale relevantne radove o poljskom prevodu i njegovom širem kontekstu^[4], ali skrenućemo pažnju na dva važna pitanja kojima se u dosadašnjim analizama i poređenjima prevoda sa originalom ili uopšte nije pristupalo, ili im se poklanjala krajnje oskudna pažnja.

Prvo, koliko uopšte ima poljskih prevoda Gorskog vijenca? Povodeći se za rečima samoga Batovskog u predgovoru uz II izdanje – „Dla niniejszego wydania przekład został dokonany właściwie całkiem na nowo, przy uwzględnieniu wszystkich słusznych uwag recenzentów poprzedniego wydania…"^[5] – mnogi istraživači govore o „prvom" i „drugom prevodu“ Batovskog. Razlike između tekstova dvaju izdanja bitne su, pogdekad suštinske, te se možda ne može govoriti o dvema redakcijama, ali činjeničnom stanju bi, držimo, najpribližnije odgovarala tvrdnja da je reč o dvema verzijama jednog istog prevoda. Iako nismo u prilici da temeljno raspravimo ovu konstataciju, nastojaćemo da je bar ilustrujemo navodeći primere paralelno prema I i II izdanju.

Spominjemo i drugo, ne manje važno pitanje koje su, začudo, previđali čak i neki naši recenzenti prevoda Batovskog. Većina ih je govorila samo o prenošenju Njegoševog deseterca na poljski, ponavljajući i neke naše zablude o prirodi deseterca, i neke poljske – o navodnoj retkosti (ili arhaičnosti) toga stiha u poljskoj poetskoj tradiciji. Prevođenje Gorskog vijenca, međutim, nije samo rešavanje pitanja nesimetričnog, epskog deseterca: Njegoševo remek-delo je metrički polifono, pri čemu izbor metra u pojedinim partijama ima snažnu umetničku motivaciju. Dakle, osim osnovnog deseterca, pred svakoga prevodioca Gorskoga vijenca postavlja se pitanje prenošenja svečanog (i to rimovanog!) četvoročlanog šesnaesterca Posvete, zatim Mustaj-kadijinih deveteraca ili tročlanog dvanaesterca tužbalice sestre Batrićeve, tačnije, pitanje adaptacije poruka koje nose ti metrički obrasci. Kad je reč o poljskome prevodu, konstatovaćemo da je Henrik Batovski – iako za sebe skromno kaže da nije pesnik^[6] – vrlo dobro uočio smene metra i njihovo značenje, te sve ove stihove uglavnom dosledno pretočio u odgovarajuće poljske obrasce.

Već prema tom, čisto formalnom kriterijumu, ali i po mnogim drugim parametrima, prevod Batovskog je, dakle, pesnički prevod. A u slučaju Gorskoga vijenca taj atribut podrazumeva gotovo nerazmrsiv splet ustupaka koje je prevodilac morao učiniti da bi delo po mogućnosti zadržalo formalna obeležja stila i sačuvalo izvorno zvučanje – etnokulturološke i etnopsihološke realije – a da bi istovremeno bilo otvoreno za novi krug čitalaca i govorilo im jezikom koji neće (bitno) odudarati od njihove književne tradicije. Batovski, uostalom, i sam priznaje da je prva verzija (a to je, mada u manjoj meri, karakteristično i za drugu) pre svega mirenje formalne organizacije teksta sa njegovom filološkom interpretacijom.^[7]

Pošto je u danas već priličnoj literaturi poljski prevod dosta detaljno opisan i uglavnom (i to potpuno zasluženo) visoko ocenjen, smatramo suvišnim njegovo ponovno predstavljanje. Za ovu priliku zaustavićemo se na jednom važnom obeležju Njegoševog stila uopšte – gnomici, odnosno sentencionalnosti. Ovo obeležje u Gorskom vijencu prerasta u konstitutivni stilski princip^[8], a reč je o postupku stilizacije govora pojedinih junaka ovoga dela koji kao svoj rezultat ima kondenzovan, lapidaran izraz u obliku raznovrsnih izreka.^[9] Nesporno je da je u tom pogledu Gorski vijenac beskrajno otvorena struktura: apsorbuje gnomiku iz folklora, nadgrađuje je i varira i – ponovo je, u manjoj ili većoj meri, kroz »žive« citate vraća u folklor. Koliko je samo Njegoševih izreka iz Gorskoga vijenca ušlo u najširi komunikacijski opticaj i koliko ih se tradira kao da je reč o izvornim (anonimnim) narodnim umotvorinama!

Razume se da ovo obeležje Gorskog vijenca postavlja vrlo teško savladivi stilistički problem pri njegovom reprodukovanju na strani, pa makar to bio i srodan slovenski jezik.

No ovde se nećemo baviti samo poslovicom u užem smislu, već i sentencijama i gnomskim obrtima, kao i njihovim nizovima, koji Njegoša kvalifikuju, pored ostalog, i kao velikog aforističara. Najpre se zadržavamo na 1) kratkim gnomskim iskazima (uglavnom od jednog, ređe dvaju stihova), bilo folklornog porekla, bilo stilizovanih prema folklornom obrascu, 2) književnim sentencijama i njihovim nizovima, čiji osnovni segmenti i izvan neposrednog konteksta, dakle, samostalno mogu vršiti funkciju gnomskih iskaza i 3) gnomskim obrtima unutar narativnih mikrostruktura (parabola, alegorijskih iskaza i dr.), čija je samostalnost relativna. Naposletku, u neposrednoj vezi sa gnomikom Gorskoga vijenca, ali i sa poetikom strukturiranja folklornih gnomskih iskaza uopšte, ukazaćemo i na 4) obeležje eufonijske organizacije pojedinih Njegoševih stihova koje predstavlja valjda najteži prevodilački problem – na »unutrašnje« rime, odnosno leoninski stih.

Poljski prevodilac se kroz sve ove teškoće, premda sa promenljivim uspehom, probijao hrabro, očigledno potkovan velikim predznanjima, ali i obdaren pesničkom intuicijom. Pogledajmo izabrana mesta.

Među poslovičkim iskazima ima i onih sa bliskim poljskim ekvivalentom, pa prevodilac tu nije imao nerešiv zadatak. Tako, npr., stih 553 – Vrana vrani oči ne izvadi^[10] – u obema verzijama poljskog prevoda ima isti, adekvatni lik: Kruk krukowi oka nie wykole, tj. odgovarajuću poljsku poslovicu.

Kada pak nije u prilici da nađe sasvim adekvatan poljski izraz, prevodilac se u velikom broju slučajeva odlučuje, čini se, za najlogičniji postupak: da, uz oslonac na arhetipske značenjske vrednosti reči – odnosno, na univerzalnost pojmova koje one označavaju – sam »izgradi« poljski poslovički iskaz. Spolja gledano, takav bi se postupak mogao učiniti kao puka doslovnost, međutim, smisao dobijenih spojeva sasvim je adekvatan, iako neminovno u većoj ili manjoj meri umanjuje ekspresivnost izvornika. Navešćemo nekoliko primera.

U navedenim primerima nailazimo uglavnom na univerzalne pojmove i njihove sklopove, izuzev poslednjega, gde se javljaju gusle kao etnokulturološka realija. Semantika je preneta gotovo doslovno na nivou stiha (pri čemu između prve i druge verzije prevoda ima izvesnih preciziranja, pa i ispravki, npr. zdrowy : prosty – „zdrav" : „prav" ili szopa : żłób – „štala" : „jasle" i sl.), a postignuta je i puna kontekstualna funkcija iskaza. Stihovi 1620-1621, i pored uvođenja gusala, poljskom čitaocu mogu delovati kao poslovički iskaz, i to naročito u prvoj verziji (dok u drugoj, za ljubav »trohejizacije«^[12], bledi arhetipsko zvučanje, te se ceo iskaz pomera ka knjiškoj sentenciji).

U drugim prilikama, kada prevodilac vrši adaptaciju ovakvih iskaza u duhu poljskog jezika – što bi, uostalom, i bilo nekakav normativni postupak – u poljskom ruhu dobijamo nemarkiran, neutralan iskaz. Kao primer za to mogao bi poslužiti Njegošev 2073. stih: Ko će bolje, široko mu polje! koji u prevodu zvuči: niech próbuje, kto lepiej potrafi! (I), odnosno niech próbuje, kto potrafi lepiej! (II).

Ponegde prevodiocu nisu od velike pomoći ni jedan ni drugi postupak. Uporedimo čuvene Njegoševe stihove 137-138: U dobru je lako dobro biti – / Na muci se poznaju junaci sa poljskim tekstom: Być rycerzem nietrudno w pokoju: / w ogniu męki pozna się junaków! (I), odnosno, W dobrobycie być nie trudno dobrym, / w męki ogniu pozna się junaków (II). U obema verzijama srećemo karakteristične »doslovnosti«^[13] – npr. poljska reč junak koja ima nešto specifičniju semantiku u odnosu na svoj srpski korelat – a i jedna i druga, bez obzira na, naizgled, znatnu razliku u 137. stihu, maksimalno verno prenose smisao originala. U prvoj verziji prevodilac »kuje« poslovički iskaz („u miru nije teško biti vrli ratnik"), u drugoj je i doslovniji, a i bliži »duhu« poljskog jezika, ali zato dalji od poslovice; upotreba genitivne metafore ogień męki/ męki ogień u 138. stihu, međutim, pretvara iskaz u literarnu sentenciju pre negoli u dobro »iskovanu« poslovicu.

U posebnu grupu izdvajamo Njegoševe sentencije iz Gorskog vijenca koje su građene na srodan način kao i prethodno razmatrani poslovički iskazi, ali koje i u izvorniku nose primarna obeležja pisane, umetničke književnosti. U osnovi im je, kao i kod poslovica, uvek mudro zapažanje i svedena definicija.

Obratimo pažnju najpre na stihove 9-10. iz Posvete prahu oca Srbije: „Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije: / U velikim narodima geniju se gnj’jezdo vije". U obema verzijama poljskog prevoda nalazimo ih isto uobličene: „Gdzie potężne puszcze rosną, tam się rodzi lew bez trudu: / tak swe gniazdo geniusz łatwiej śród wielkiego wije ludu.“ Osnovni smisao prenet je u potpunosti, ali ne baš istim sredstvima. U 9. stihu primećujemo da grmen (u jednini) nije isto što i puszcze=prašume (u množini), tj. da se prevodilac odlučio da neutrališe i »objasni« sinegdohu u sklopu šire perifrastične slike. U 10. stihu-objašnjenju „grmen veliki" dešifrovan je „velikim narodima", „laf" „genijem", pri čemu bezlična radnja – „gnjjezdo [se] vije" – ukazuje na stvaranje uslova za pojavu genija; poljski prevod, gde je „geniusz" nosilac radnje, mogao bi se interpretirati: „u velikim narodima genije se lakše može izboriti za sebe“. Oslobođen potrebe da prati logiku građe narodne poslovice, prevodilac u ovom primeru adaptira iskaz prema neutralnoj normi poljskog literarnog jezika.

Sličnim pojavama u samom korpusu Gorskog vijenca, gde ga do izvesne mere uslovljava i matrica epskog deseterca, Batovski uopšte uzev pristupa nešto pažljivije. Opet, kao i u prethodnom odeljku, uočavamo postupak doslovnog prenošenja uz oslonac na univerzalnu, arhetipsku semantiku reči, ali, gotovo u jednakoj meri, i postupak adaptacije i interpretacije. Navešćemo karakteristična mesta uz kratak komentar.

Besmrtni stihovi 1155-1156. Njegoševog originala: Kome zakon leži u topuzu, / Tragovi mu smrde nečovjestvom – biće veoma uspešno doslovno »prekovani« u poljski jezički izraz, i to uz neznatne promene od jedne do druge verzije: Kto zasadza prawo na maczudze, / tego ślady nieludzkością trącą. (I) – Kto zasadza na maczudze prawo, / tego ślady śmierdzą nieludzkością. (II)

U Njegoševim stihovima 874-875. Rad noći se zublje uvijaju, / Ali što će u sunčane zrake? prepoznajemo tipičan entimemski gnomski iskaz u kojem je semantički samostalan prvi član, dok ga drugi dopunjava »premošćujući« premisu: „zublje sijaju". Batovski te stihove konkretizuje najpre: Na mrok nocny pochodni potrzeba, / ale czemże jej światło przed słońcem? (I) a zatim: Gdy noc ciemna, świeci się pochodnie, / ale pocóż one w dzień słoneczny? (II) Naizgled, u obema verzijama prevoda imamo već uočeni postupak »kovanja« izreke uz veliki stepen adekvatnosti. Pa ipak, u poljskom prevodu iskaz gubi entimemski karakter i „zublje sijaju" – najpre u drugom stihu (I), a posle već u prvom (II).

Stihovi 538-540. Zlo se trpi od straha gorega; / Ko se topi hvata se za pjenu, / Nad glavom se nadodaju ruke! u poljskom ruhu glase: Zła większego unika się mniejszem: / wszak tonący i słomki się chwyta, / napadnięty – ręką miecz odwraca! (I) – odnosno: Zła większego mniejszym się unika: / wszak tonący chwyta się i słomki, / a zaś głowę chroni się rękoma! (II). U pitanju je zapravo niska satkana od triju izreka, među kojima bi prva bila najbliža definiciji sentencije, dok druge dve nisu nepoznate u govornom i književnom jeziku Njegoševog vremena.^[14] U izvornom obliku sve tri izreke mogu egzistirati samostalno kao jednostavne forme, ne gubeći pri tome svoju semantiku. Kako je postupio prevodilac? Prvu je interpretirao, rekli bismo čak – parafrazirao, otprilike kao: „veće zlo izbegava se prihvatanjem manjeg"; značenjska okosnica nije joj bitno povređena, ali joj je lik zapravo podešen prema kontekstu. Drugu izreku je prilagodio normativnoj frazeologiji, te umesto pesničke „pjene" imamo svakodnevnu „slamku“. Treća je u dvema verzijama prevoda imala različitu sudbinu; u I imamo samostalan, interpretiran iskaz koji bi se mogao svesti na: „kada je napadnut, čovek se rukama brani od mača"; u II verziji iskaz je doslovniji, ali sintaksički ne može biti samostalan: „a glava se pak čuva rukama".

Ima slučajeva adaptacije i interpretacije gde je poljski prevodilac, bez obzira na izvesna semantička pomeranja, uspeo da izgradi skladne sentencije. Primera radi, stihove 2350-2351. Težak v’jenac, al’ je voće slatko! / Voskresenja ne biva bez smrti – Batovski u obema verzijama konkretizuje gotovo isto: Wieniec z cierni, lecz słodkie owoce! / Zmartwychwstania wszak nie ma bez śmierci. (I) prema: Wieniec z cierni, lecz owoce słodkie! / Zmartwychwstania nie ma wszak bez śmierci; (II). Ovde uočavamo samo da je „težak v’jenac" u procesu preosmišljavanja i adaptacije postao „venac od trnja", dok su svi ostali elementi ostali nedirnuti. Uvođenjem trnovog venca poljskome čitaocu sugerisana je samo pojačana hrišćanska konotacija, pri čemu iskaz, ponavljamo, ima sve atribute sentencije.

Znatnije pomeranje uočavamo, recimo, u prenošenju Njegoševih stihova 685-686. Što se crnim zadoji đavolom, / Obešta se njemu dovijeka sa: bo kto czarcie mleko ssał z matczynem, / ten zatruty wiecznie pozostanie. (I) – bo kto czarcie mleko ssał w dzieciństwie, / ten na wieki będzie nim zatruty. (II) Osim dovođenja celoga iskaza u sintaksičku zavisnost od konteksta (bo=jer), problematično je prenošenje dvaju ključnih glagola – „[se] zadoji" i „obešta se". Prvi je shvaćen doslovno, bez i najmanjeg nagoveštaja metaforičnosti; prevodiocu je, vrlo verovatno, izvor obaveštenja bio Vukov Srpski rječnik sa jedinim značenjem – „zu saugen geben". Otuda jednoznačno rešenje „ko je đavolje mleko sisao sa materinim“, odnosno, „ko je đavolje mleko sisao u detinjstvu", za koje ne tvrdimo da nije efektno, već samo da sužava semantiku Njegoševog 685. stiha. Drugi ključni glagol – umesto „obećati se“, „obreći se“ u smislu „odati se", „posvetiti se" – nadovezuje se na značenje prethodnoga, odnosno širi neposredni kontekst celog 685. stiha u 686. Tako 686. stih poljskom čitaocu kazuje zapravo: „taj će večno ostati otrovan" (I) ili „taj će se zauvek njime otrovati" (II). Batovski je, dakle, uspešno načinio sentenciju, tačnije – sentencionalni obrt, ali ne i potpuno ekvivalentan Njegoševoj izreci.

U gradnji dramskog diskursa – jer Gorski vijenac je ipak prvenstveno dramski projekat^[15] – Njegoš se često koristi jezgrovitim sentencionalnim obrtima, katkad svedenijim, katkad razgranatijim: svojim junacima prepušta ulogu naratora koji, uglavnom »u svoje ime«, tvore sažete, gnomski obojene pesničke slike, a ponekad čitave narativne mikrostrukture unutar replika – aforizme, parabole, basne…^[16] Takve mikrostrukture nazvaćemo za ovu priliku aforističkim kompozicijama; u njihovoj osnovi po pravilu je aforistička ideja, ali gnomski iskazi i obrti od kojih su sazdane teže mogu sasvim da se osamostale, a da se pri tom ne podrazumeva njihov izvorni kontekst.

Što su te aforističke kompozicije u Gorskom vijencu bogatije i razvijenije – kako god to izgledalo malo verovatno – poljski prevod ih prati doslednije i umetnički delotvornije. Ilustrovaćemo to karakterističnim odlomcima.

Čuvena »mizoginistička« replika kneza Rogana u svojim poljskim oblicima ni u čemu ne izneverava osnovnu poruku Njegoševog junaka. Ipak, „ćud" Batovski prevodi najpre sa „kapric" ili „hir", a u drugoj verziji sa „ženske misli“, iako bi to pre bilo nešto što se tiče „ženske prirode“, odnosno „nepredvidivosti ženskih postupaka“ i „ženske nestalnosti“.^[17] Stih 477. najpre glasi (I): „Zar se koja na veru osvrće?", a kasnije se dodatno objašnjava (II): „Vera muškaraca žйng se ne tiče". I napokon 478. stih sa (narodnom) hiperboličnom konstatacijom doživljava u obema verzijama manje-više istu preformulaciju: „sopstvenu će veru sto puta promeniti".

Upečatljivo iznijansirani niz izreka vladike Danila – od kojih, doduše, svaka može biti celina za sebe, ali koje ovako grupisane imaju puno umetničko opravdanje – bio je za poljskog prevodioca svojevrsna proba. I formalno (anafora, i to čak proširena – „iza" prema „wszak po"), pa i značenjski – stihovi 778-780. pokazuju da je Batovski uglavnom izdržao tu probu. Međutim, 777. stih u I verziji nije dobro shvaćen („uvek je bolje naći, nego izgubiti"), a u II – iako ovoga puta korektno protumačen – nije tako lako razumljiv; razlog je pomalo nespretna inverzija, kakvu poljski jezik, inače, trpi, ali koju zamagljuje gomilanje negacija (niż nie).

Skender-agin aluzivni odgovor vladici Danilu, komponovan po svim pravilima besedništva, navodimo kao svojstven primer tkanja parabole od gnomskih iskaza. Stih 796. preciziran je u II verziji („u moru pak oba nestaju" prema „a na morskoj obali gube [ime] oba"), a 801. i korigovan (od »iskovanog« ekvivalenta „staro drvo se lomi, ali ne povija" došlo se do pune, ali veoma uspele doslovnosti). Međutim stih 799, po svoj prilici, nije sasvim shvaćen; biće da je Njegoš kroz Skender-agina usta hteo da kaže kako je „[crnogorska kapica toliko malena za uljanik da] niko iz nje neće moći da jede med", tj. da „meda neće biti", a ne da „meda otud niko neće hteti".

Ipak, slučajeva sasvim adekvatnoga prenošenja srodnih odlomaka bilo bi još i više. Konstatovaćemo samo da su, na primer, stihovi 563-566 (parabola o medu i žuči) ili 603-611 (replika Vuka Mićunovića – Bez muke se pjesma ne ispoja…) preneti gotovo besprekorno, te da je poljski čitalac neka od najuočljivijih mesta Gorskoga vijenca dobio u sebi bliskoj gami, i to gotovo bez ikakvoga odstupanja od izvornog zvučanja. Poslužimo se naposletku dobrim zapažanjem Rista J. Dragićevića, jednoga od recenzenata I izdanja poljskog prevoda: „…onaj koji je više puta pročitao Gorski vijenac može mnoga mjesta originala skoro doslovno reprodukovati čitajući prevod g. Batovskoga, a to je i jasan dokaz o dobro shvaćenom i u cjelini uspješno prevedenom djelu".^[18]

Jedna od prepoznatljivih, mada ne i obavezujućih formalnih osobenosti gnomskih iskaza uopšte jeste i njihovo uklapanje u određene metričke obrasce. Na dosad navođenim primerima iz Gorskoga vijenca tu smo pojavu uglavnom pratili na primeru nesimetričnog, epskog deseterca. Pored toga, međutim, poetika strukturiranja gnomskih iskaza, naročito folklornih, ima u svome arsenalu još jedno, i to veoma efikasno oružje: razne vrste sazvučja između reči, odnosno pojmova koji se dovode u logičku vezu, te tako eufonijski istaknuti doprinose ekspresivnosti celokupnog iskaza i njegovoj formalnoj zaokruženosti. U hijerarhiji tih eufonijskih sredstava na nivou stiha čelno mesto zauzima tzv. leoninski stih, tj. puno rimovanje polustihova.

U Gorskom vijencu tako građenih stihova ima priličan broj, a od njih su neki upotrebljeni upravo u funkciji koju smo napred razmatrali. Pri prevođenju ovakvih stihova na poljski jezik Henrik Batovski je uglavnom zaobilazio ovo eufonijsko sredstvo.^[19] Takav je primer, da podsetimo, već navođena poslovica iz 2073. stiha Ko će bolje, široko mu polje! prema: niech próbuje, kto lepiej potrafi! (I) ili: niech próbuje, kto potrafi lepiej! (II). Isto je i sa poslovicom Ko razgađa u nas ne pogađa iz Njegoševog 508. stiha; nalazimo je u ovom obliku: kto się waha, celu ten nie dopnie (I); kto się trzęsie, w cel swój on nie trafi (II).^[20]

No Njegoš u svom remek-delu ne pribegava leoninskoj građi deseterca samo u gnomskim obrtima, već i na mnogim drugim mestima gde rimovanjem posebno ističe ključne reči, bilo kao semantički paralelne, bilo kao antipodne. Ilustracije radi navešćemo nekolike primere sa odgovarajućim poljskim rešenjima:

Ne upuštajući se u komentarisanje (semantički uglavnom adekvatnih) prevodiočevih postupaka, primetićemo samo da je u poslednjem navedenom primeru, i to tek u II verziji počela da se nazire struktura izvornika – zahvaljujući paralelizmu, tj. izvođenju glagola „służyć“ i „płakać“ na kraj polustihova. Možda bi, u nedostatku potpunog eufonijskog ekvivalenta, ovakav princip – iako, razume se, polovičan – mogao biti nekakvo kompromisno rešenje.

U Gorskom vijencu naći će se na nivou stiha i izvestan broj primera drugih srodnih zahvata, npr. »unutrašnjih« rima, i to unutar drugog, dužeg polustiha. I ovde Batovski radije zaobilazi problem. Stih 290: Ne ostade krsta od tri prsta! u obema verzijama nalazimo jednako oblikovan (i interpretiran): świętym krzyżem już się nikt nie żegna^[21], a slično je i sa 1851: Probudi mu buhe u kožuhe – Z pcheł kożuchy trzeba im wytrzepać (I/II).

No ipak ne bismo bili sasvim u pravu kada bismo na ovome mestu ponovili zaključak pionira naše književne polonistike, Konstantina Perića: „o leoninskim stihovima u delu […] prevodilac ništa ne govori, a nije ih ni sprovodio u svome prevodu. To je, uostalom, i suviše teško."^[22] To svakako jeste veoma teško, pogdekad sasvim neizvodljivo, pogotovo ako se pri prevođenju prvenstveno vodi računa o osnovnoj značenjskoj ekvivalenciji. Pa ipak, i poljsko jezičko tkivo ponekad već samo po sebi pruža određene mogućnosti. Njegošev 30. stih: Što ga brani, kad ga ne odbrani? Batovski već u I verziji prenosi: pocóż bronił, kiedy nie obronił?, a u II ga neznatno doteruje: po cóż bronił, jeśli nie obronił? Tako je u ovome stihu, osim potpune semantičke adekvatnosti, očuvana i njegova leoninska organizacija zasnovana na spoju paralelizma, etimološke figure i bogate rime.

Rezultati poređenja koje smo ilustrovali primerima neupućenome bi mogli izgledati kao nastojanje da se izvede negativna ocena ovog ogromnog prevodilačkog napora. No to je ipak samo privid, jer nas navođeni odlomci, a posebno ovi poslednji, vraćaju zapravo na polaznu tačku – na pitanje potpune prevodivosti svih semantičko-stilskih obeležja jednog književnog dela na drugi jezik, naročito tako stilski hermetičnog kao Gorski vijenac, pitanje na koje je mogućno odgovoriti samo projekcijom poželjnog, a nikad ili retko kad – egzaktno proverljivom činjenicom. Ukazivanjem na rešenja u najdelikatnijem stilskom, pa tako i prevodilački najtežem segmentu Gorskog vijenca, pokazali smo, nadamo se, i da je prevodilac uglavnom postizao maksimum mogućeg.

Poljski istoričar i slavista, vrsni poznavalac našeg jezika, folklora, istorije i književnosti, ali nadasve dobronamerni tumač naše kulture i mentaliteta, Henrik Batovski, imao je samo dvadeset i pet godina kada se pojavilo prvo izdanje Gorskog vijenca na poljskom. Tada svakako nije znao da će mu to biti životno prevodilačko delo, kao i jedan od vrhunaca poljskog prevodilaštva iz srpske književnosti.

* Slavistika, 2000, IV, 244-254.

[1] Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec. Wydarzenie dziejowe z końca XVII stulecia. Ze studjum krytycznym Branka Lazarevicia. Przełożył, wstępem i komentarzem opatrzył Henryk Batowski – Warszawa : Dom Książki Polskiej, Spółka Akcyjna : 1932, 161+[3] s. [Biblioteka Jugosłowiańska, tom III.] Dalje u tekstu i napomenama: „I".

[2] Petar Petrović Njegoš, Górski wieniec. [W:] Wybór pism. Przełożył i opracował Henryk Batowski – Wrocław-Kraków : Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo : 1958, CXVI+212+[2] s. [Biblioteka Narodowa, S. II, nr 113.] Dalje u tekstu i napomenama: „II".

[3] Risto J. Dragićević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Zapisi, Cetinje, VI/1932, XII/6, 331-341. – Krešimir Georgijević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Srpski književni glasnik, 1932, XXXVI/2, 135-138. – Fran Ileljić, Batowski Henryk, Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec… Slavia, Praha, 1933, XII/1-2, 258-266. – Jan Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1932, XII/2-3, 224-236.

[4] O Njegošu kod Poljaka prvi je naučno raspravljao sam Batovski, i to najpre u predgovoru uz prvu verziju prevoda: Petar II Petrović Njegoš (1 listopada 1813 – 19 października 1851). I, 5-17, a zatim, opširnije, u: Njegoš o Polsce i w Polsce. Slavia, 1934, XIII/1, 30-41. O istoj temi, ali uzimajući u obzir prevod Batovskog pisali su, između ostalih: Edward Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120; Barbara Czapik, Poljaci o » Gorskom vijencu« Petra Petrovića Njegoša. [U zb.:] Njegoševo pesničko delo – Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 1990, 18/2, 323-328; Milica Jakóbiec-Semkowowa, Pitanje poljskih prevoda » Gorskog vijenca« P. P. Njegoša. Isto, 329-336; Mirjana Kostić-Golubičić, Njegoševi turcizmi iz » Gorskog vijenca« u prevodu Henrika Batovskog. Isto, 431-438.

[5] II, CXXIV.

[6] Up: II, CXXV.

[7] Up: H. Batovski, O nedostacima poljskoga prevoda »Gorskoga vijenca«. Srpski književni glasnik NS, 1932, XXXVI/6, 477; H. Batovski, Odgovor prevodioca. Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 236-237.

[8] Pojava je u literaturi o Njegošu odavno zapažena i istražena. Jovan Deretić, npr., gnomiku tretira kao „stilsku dominantu" Njegoševog remek-dela (J. Deretić, Kompozicija »Gorskog vijenca«. Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika, 1969, 56 i passim.)

[9] Zanimljivu analizu gnomskog u Gorskom vijencu nudi Miloš Kovačević: Entimemsko i epifonemsko strukturiranje diskursa u »Gorskom vijencu«. [U zb.:] Njegoševo pesničko delo – Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 1990, 18/2, 391-400.

[10] Tekst Gorskoga vijenca navodimo prema tzv. »državnom« izdanju Njegoševih Celokupnih dela u redakciji Milana Rešetara, knj. I, Beograd, Državna štamparija, 1926.

[11] Poljski tekst prema I verziji dajemo u izvornom pravopisu.

[12] Na epskom desetercu kao 5-stopnom troheju, umesto pojedinih „amfibraha" u I verziji prevoda naročito je insistirao F. Ilešič u svojoj recenziji (Slavia, Praha, 1933, XII/1-2, 258-266), što je za Batovskog, očigledno, bilo merodavno mišljenje. Up.: II, CXXIV-CXXV.

[13] Up.: I, 17.

[14] Up.: Nikola Banašević, Komentar. [U:] P. P. Njegoš, Gorski vijenac. Beograd, SKZ, 1973, 210-211.

[15] O Gorskom vijencu kao dramskom delu, i to kao o tipičnom primeru evropske romantičarske drame govore D. Vješholovska (D. Wierzchołowska, »Górski wieniec« Petra Njegoša. Poetyka utworu. Zielona Góra, 1986) i M. Babović (Poetika »Gorskog vijenca«. Podgorica, 1997).

[16] Deretić Gorski vijenac tretira kao monološku strukturu „u kojoj je dijalog značajan ali u biti samo propratni elemenat, posrednik između ’istoričeskog sobitija’ kao prometne osnove i poezije i filozofije govora kao suštine dela". (J. Deretić, Kompozicija »Gorskog vijenca«. Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika, 1969, 94.)

[17] Zanimljivo je da je Stojan Subotin kritikovao prevod ovoga stiha u II verziji nudeći, iako to nije znao, rešenje iz I: „Wiersz 476: ’ Ćud je ženska smiješna rabota’ nie znaczy: ’ Żeńskie myśli to rzecz śmieszna przecież’ , lecz: »Kaprysy (czy: kapryśność) kobiece są śmieszną rzeczą«“. S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, 1959, IX, 199.

[18] R. J. Dragićević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Zapisi, Cetinje, VI/1932, XII/6, 340-341.

[19] Na to je prvi u svojoj recenziji ukazao Konstantin Perić: Njegošev »Gorski vijenac« u poljskom prevodu… Život i rad, Beograd, V/1932, XI/65, 705.

[20] I pored zaokruženosti poljskog poslovičkog iskaza u obema verzijama prevoda, on ni u jednoj ne prenosi do kraja smisao izvornika. Najpre imamo: „ko se predomišlja, taj neće postići cilj" (I), a zatim: „ko drhti, neće pogoditi svoj cilj [metu]" (II). Originalnom značenju bliža je, po svoj prilici, prva verzija. N. Banašević ovaj stih tumači: „Ko odlaže, taj ne postiže kod nas pravi cilj (ne pogađa pravi put)." – N. Banašević, Komentar. [U:] P. P. Njegoš, Gorski vijenac. Beograd, SKZ, 1973, 209.

[21] II verzija bogatija je za napomenu uz ovaj stih, gde se navodi original i pruža kulturološki komentar („tri prsta"= „pravoslavna vera").

[22] K. Perić, Njegošev »Gorski vijenac« u poljskom prevodu… Život i rad, Beograd, V/1932, XI/65, 705.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt