Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Стојан Новаковић

Леђан град и Пољаци у српској народној поезији. ^[*][1]

Летопис Матице српске, књ. 120 (1879), стр. 159–174.

У Archiv-y für slavische Philologie II, 623 спомиње се Леген град у једној приповеци саопштеној у чланку Aus dem südslavischen Mдrchenschatz, и издавалац je "Архива" додао под линијом белешку, којом се дотиче питања, где je Леген или Леђан град српске и бугарске народне поезије. Одбијајући мисао на Млетке по томе што су Млеци били веома познати пo правоме имену своме, В. Јагић помиње не би ли се Леђан град могао довести у свезу с мађарским legény, Bursche, Junggeselle, Soldat.

Питање o месту Леђана града досад je већ неколике занимало. И сам сам скупио о њему неколико бележака, те сам их рад овом приликом и другима објавити.

Да се на Млетке мисли, могла би дати повода само најглавнија песма у којој се Леђан спомиње, a то је песма народна о женидби Душановој. Да се то мишљење одбије довољан би био само онај разлог, који je у горе pomenutoj noti u "Архиву" II, 623 истакнут, и који довољно спречава мешање Леђана и Млетака, те нас упућује, да Леђан негде на другој страни од Млетака тражимо. Но к томе разлогу може се још додати и једно сведочанство саме народне поезије, које га јако потврђује. У "Вили" 1866, 425, саопштена je песма о Петруши девојци, ћери краља од Леђана, где се, међу разним просиоцима те девојке, наводи "некакав од Млетака Марко". Ту, дакле, сама народна поезија јасно држи ова два места за посебна и не допушта мешати их једно с другим.

На мађарско legény, a преко тога на Мађарску и Мађаре држим да се већ и за то не може мислити што су Мађари са својим именом, као први суседи Србима са севера, исто онако добро познати као и Млеци. Којим се дакле разлогом одбијају Млеци, тим се истим и из истог узрока морају одбити и Мађари.

Главно место, у коме се помиње Леђан, долази баш у песми о женидби Душановој, Вук II, бр. 29, у којој je сачувана нека стара прича која се у више варијаната и на разна имена пева међу Србима и Бугарима. Ради лепоте и знатности песме саме и ради Душанова имена и помена одавна се тражило где je место из кога се, по тој народној традицији, Душан, најсилнији цар српски, оженио. И. Руварац, први који je народну нашу поезију с литерарно-историјске стране разматрао,^[2] дошао je у своме разматрању и на ову песму, и у њој на Леђан град ("Седмица" 1857, 51), те je и о месту Леђана града изнео како белешке из дотадашњих писаца, који су се о њему бавили, тако и своје нове комбинације. Тим његовим белешкама и ja ћу се овде послужити.

Некаки краљ леђански спомиње се већ у српским летописима. Тако. названи Бранковићев летописац (у Arkivu za jugoslav. poviestnicu III, 11) има овако једно место: Indignatus igitur Dragutin abit ad socerum suum Vladislavum, Regem Ungariae, narratisque omnibus pervicit, ut Vladislaus magnum exercitum genero sno daret et a fratre suo Rege Ledianensi (lědianskago krala) accepit quoque exercitum et pergens ad fratrem suum etc. Пејачевић, употребивши тога летописца у својој Hist. Serb, пише на стр. 219: Ledianornm nomine, opinor, Lithuanos intelligi, quorum fortasse pars aliqua sub fratris degebat regimine. П. Ј. Шафарик (Wien. Jahrb. B. 55.) пе слагаше се с Пејачевићем, али нигде не каза, где би он сам мислио да се може налазити Леђан град. И Копитар одбијаше мишљење Пејачевићево, a мишљаше да Леђан ваља тражити негде јужно или западно од Призрена. Има једна белешка (ако јој само смемо толико вредности приписати) народне традиције и локализације, забележена од писца који je радио позније од свију горе поменутих и не знајући за њихов посао, белешка по којој се та народна локализација Леђана најбоље подудара с мишљењем Копитаровим. Јуришић у својој књизи "Дечански првенац" (Н. Сад 1852.) спомиње град Лешок у Пологу (недалеко од Тетова, југоисточно од Призрена, на горњем Вардару) и напомиње, како за тај град "говоре да je јелински, но многи посведочавају, да се ово зове град Леђен, премда у народним песмама стоји: 'у Леђану граду латинскоме'". У мојој рас-прави о "Земљишту радње Немањине" (Годишњица Чупићеве задужбине, I, 215—216) ja сам посведочио да тај Јуришићев Лешок није ништа друго него Лěшьскь наших домаћих извора о Стеф. Немањи. Може бити да му Јуришић ни име није добро записао, и да му се право име и сад још подудара с првашњом формом. Ако се, дакле, ова белешка и могбуде приписати народној традицији и локализацији, моћи ће се ставити тек у сасвим позно доба, и не може ништа одлучивати.

Испитавши све ово, И. Руварац се приклонио мишљењу Пејачевићеву да краљ од Леђана није ништа друго него краљ од Литве, те по томе да je Леђан — Литва. У потврду овакога свог мишљења позивао се нарочито на једно место у С. Милутиновића "Пјеванији", Лајпциг 1817, на песму под бр. 72, где се читају ови стихови:

Осим тога истицао je мишљење, да би се спомен Литве у народној нашој поезији могао доводити још из доба становања нашег народа на северној страни Карпата, што би такође помагало осталим већ наведеним разлозима.

То су различита мишљења која су досад изнесена о питању: где je Леђан град наше народне поезије.

Најозбиљније од њих, мишљење И. Руварца, упутило се, како видимо, к северу. Није на другу страну отишао ни покушај В. Јагића, који мало више поменух и који je и овом чланчићу повода дао. Држећи овај правац као нешто стално, иставићу најпре места из народних песама зато што му се ниједно не противи. Горе поменути цитат из Милутиновићеве "Пјеваније" не само да се свему томе такође не противи, него je он управо и био једна од главних побуда, које су И. Руварца одлучиле да брани и новим доказима поткрепљује оно што je мислио још Пејачевић. Друга једна народна песма, штампана у "Вили" 1866, 425, пева "краља од Леђана" и у њега "Петрушу девојку", са које краљу досадише просиоци, те јој он и говори:

Кћи на то одговара, да она тога неће ниједнога, a да би утишада оца, говори му:

Пошто je отац послуша, Лазар возар добије од девојке заповест да отисне од обале лађе и

он отиште од обале лађу,
трећи данак Биограду дође.

Сестра јунакова, дошавши да захити воде, смотри прва чудновату лађу, врати се зачуђена кући и приповеди брату, шта je видела. Радознали јунак крене се, да собом види лађу;

у лађи га почасте и пићем успавају, те кад га je девојка Петруша таког видела, она заповеди, да се лађа отисне, и као и отуд, опет трећи дан стиже натраг Леђану.

Као што се види, песма се унеколико као варијанат наслања на песму Вукове друге књиге под бр. 101. "Женидба Будимлије Јова". У тој Вуковој песми Јаноком се зове место одакле беше кћи краљева — Јанок дакле у њој долази на место Леђана. По смислу, дакле, и једно би и друго требало тражити северно или северозападно од Будима. У песми о Петруши девојци могао би Стојни Београд значити Stuhlweissenburg у Угарској, и тада би Леђан требало тражити три дана брођења уз Дунав; ако ли би Стојни Београд поменуте песме значио данашњи Београд у Србији, што није пишта немогућно по нетачној топографији народнога песништва, онда би се под Леђаном лако могао мислити Будим. Али би баш у нашој народној топографији било врло чудновато да и простији певач смеша та два места, пошто је Будим толико познат и из самих лирских песама, и пошто се кудикамо чешће помиње од Леђана.

Још има и трећа народна песма, у којој се помиње Леђан. У Срб. Летопису 1848, I, 102, има (на сву прилику из Бачке) песма, како je од Леђана бан потражио од Змај-деспота Вука коња и оружје бабово, па му запретио, да ће му дворе испалити, "стару мајку коњем потлачити, верну љубу у род оправити", ако му не пошље што je заискао. По савету материну Змај-деспот се с коњем и оружјем бабовим крене право пред двор од Леђана бана. Ту се најпре од његовог самог изгледа сви препадну, и бан од Леђана зачас изгуби главу, па се њему збуде све што je он Змај-деспоту Вуку претио. Овај помен Леђана долази у нашем тражењу места тога чудноватог града као неутралан, пошто не показује ничим на којој се страни тај град замишља.

Тога ради и опет нам не остаје ништа друго, него према указању напред наведених песама из Милутиновићеве "Пјеваније" и из "Виле" 1866. потражити Леђан негде северније или западније од Будима.

Стога би прво могла доћи на ред Руварчева хипотеза да je Леђан — Литва. Но она се мучно може одржати. Данас

je већ сувише мислити да су се у споменима народне поезије могле сачувати чак и географске реминисценције из северних станишта пре него што су се Срби из њих у садашње своје земље доселили. И тога ради би се морао тражити Леђан у ближих нам северних народа — Пољака и Мађара, Тим путем сам и ja потражио разрешење овој загонеци, и видеће се, јесам ли омашио.

Миклошић у својој студији Die slavischen Elemente im Magyarischen, Wien 1871. под lęhъ* стр. 39. помиње да се Пољак мађарски зове lengyel. У томе мислим да je корен нашем Леђану. У те се наше речи корен Леђ јасно наслања на мађарско lengy, a наставак je обичан наставак за народе или становнике предела и провинција. Нема се дакле шта напоменути ради спољашњег облика речи, a исто тако није потребно доказивати да у српском језику има доста помађарених словенских речи које су у позније доба, у таком помађареном облику, из мађарскога узајмљене. Да je и име Пољака у старије време преко Мађара могло доћи међу масу српску, то се може и историјом потврдити, осим што таком мишљењу и иначе нема шта сметати. После крсташких ратова, за којих су Срби имали прилику да гледају како различити западни народи кроз њихову земљу пролазе, те су се сцене поновиле кад су настали угарски и аустријски ратови с Турцима. Први таки већи рат јесте овај од 1443—1444^[3] где су у савезу војевали деспот српски Ђурађ Бранковић и угарско-пољски краљ Владислав, који je y борби с Турцима и живот свој изгубио. Летописац Бранковићев, издан у Аркиву III, који je ca српскога преведен, зове тога Владислава управо краљем Леђанином: anno 1440 constitutus est in Ungaria rex Viadislav Ledianin. Сигурно по том истом извору зове Владислава краљем Леђанином и Чед. Мијатовић у напред поменутој студији његовој. Њега и његових војника ради утврдило се тада у памети нашега народа име Леђанин и позније (пошто je прави смисао речи заборављен) Леђан. Од њега je после [настао] и Леђан град, бан од Леђана, пошто је помен тих догађаја у памети народној потамнео, те се име првашњега краља Леђанина почело мешати с другим догађајима и од имена народнога претворило се у име географско.^[4]

Haпослетку време je да завршим, те да ресултате сведем у овоме што иде:

Име Леђана за Пољаке, које je потекло из мађарске речи lengyel може се постањем својим поуздано везати за време краља Владислава Леђанина. Може лако бити да се на њ мислило, кад се у песми о женидби Душановој певао "латински краљ Мијаило у Леђану граду латинскоме". Позније je епитет Леђанин, нејасан по постању и корену свом, добио значење града, као што га видимо у самој песми о женидби Душановој.

Тога ради пренос старијих прича на Леђан град не може премашати почетак XVI века. Врло je могућно, да је тада ушао у поетске личности и сам цар Душан, јер се, како je познато, о њему у народној поезији готово ништа исторично не пева, него му je име понајвише стављено на место старијих имена. Ништа не смета мислити, да je психолошки за то био најудеснији управо моменат у почетку XVI века, кад се стара државна радња била већ умотала у сенку поетичности, и кад већ беше нестало људи, који су je очима познавали.

О свези наше народне поезије с војевањем Пољака против Турака, које je и могло дати повода уношењу Леђана y сасвим старије приче, говорићу ниже, у засебном чланку, а сад ћу часом прегледати места, на којима се Леђан помиње у бугарској народној поезији.

***

У бугарским народним песмама налазимо Леген и Леан наместо нашега Леђана. Леген спомиње се у збирци Миладиноваца "Български народни песни", Загреб 1861 на стр. 25 y песми 30 и на стр. 16 y песми 84. У првој je Леген –држава. Сама je песма она иста, коју читамо у Вуковој збирци књ. II на првом месту под насловом "Свеци благо дијеле", и тако место тога бугарскога Легена — у нас je Инђија, a песма je потекла из хришћанских уплива и књижевности средњега века. У другој je Леген — "град краља Латинина", који за ружна сина тражи девојку, те je грађа песме без сумње она иста која je онако лепо опевана у једној од најдужих народних песама у "Женидби Максима Црнојевића" (Вук II, 624 под бр. 89). Леaн — град спомиње се у бугарској народној песми штампаној у Kolu V, 44, у којој има нешто од скаске, што je у песми о женидби Душановој, само што je помешана с другим материјалом.

Све на једно узимљући — ако још не будем коју знатнију бугарску песму пропустио у рачун узети — ja држим да je ово име од Срба отишло Бугарима, и држим то већ и зато што га нисам опазио ни у једној песми бугарској с других страна изван северне Македоније. Тај пак предео везан je ca Србима више него икоји други, ма да je и иначе додирних тачака и јединства међу српском и бугарском поезијом тако много! A пошто je Леђан међу Бугаре дошао позајмицом од Срба — разуме се да оно што je o том имену за Србе посведочено и за Бугаре вреди.

***

Мало више рекох, да ћу нарочито објаснити откуд су Пољаци у нашој народној поезији толико популарни, да je народни песник могао за Душана певати да се из Пољске жени.

Што je данас необично — у своје доба je могло бити веома обично. Кроз читаву борбу с Турцима од боја на Косову па до данашњег дана осведочено je политичко осећање српскога народа, да му je сваки драг који хоће на Турчина и који je вољан помоћи му да поврати слободу и независност. Историја може да покаже да су се овога ради у милости српскога народа мењали Угри, Пољаци, Аустријанци, и — у најновије време — Руси. С историјом би се потпуно слагала и народна поезија, кад бисмо je само могли имати хронолошки поређану с целом физиогномијом њеном свакога тога доба. Колико je из кога доба имамо после сачувану, она потпуно потврђује ову поставку. Угарски први борци с Турцима, нарочито Сибињанин Јанко, припадају међу најомиљеније јунаке наше, и песме о њима сачувале су се до данашњег дана. У тај круг песама, кад јо још био у потпуној својој крепости, припадали су и Леђани — Пољаци. Колико су Пољаци некад могли бити популарни међу Јужним Словенима, прекрасно показују оне симпатичне строфе које о њима пева Гундулић у своме "Осману" и које се не могу приписати самом Гундулићу, јер Гундулића у тим врстама више ваља сматрати као тумача народних осећања. Знаменити Србин XV века, Михаило Константиновић из Острвице,^[*] избавивши се Турака и јаничарске војске њихове у коју беше убројан, склони се у Пољску, и написавши пољски знамените мемоаре о свом времену, поста један од првих писаца на пољском народном језику, показавши уједно и у правопису и језику свога дела југословенско своје порекло. У своме чланку о народној поезији словенској, којега почетак изађе у Radu XXXVII В. Јагић на стр. 118 приводи једно место из пољског песника Мјасковског (1549—1622), које сведочи да су српски гуслари у његово време познати били по Пољској. Свезе су дакле међу једним и другим народом, према потреби и приликама онога времена, биле живе. Што се овим потврђује за световне људе, то не мање вреди и за духовне, који су по пољској држави ради њених православних поданика путовали. У једном рукописном зборнику примера за писање писама који je из XVII века, али je без сумње из још старијега преписиван, може се читати "питак на лешку земљу или Малу Росију)."

Лепо сведочанство за некадашње певање нашега народа о Пољацима јесу и познати стихови из Гундулићева "Османа", у коме се (пев. III) набрајају јунаци народнога песништва. Међу тим јунацима није један Пољак:

То што се ови људи помињу уз имена јунака, као што су цар Стефан, Милош Обилић, Марко Краљевић, Сибињанин Јанко, итд. сведочи да су зацело и они некада били јунаци народне песме, али се у њој до данас нису могли одржати.

Па то све није још ишчезло ни из оне народне поезије која je у наше дане из уста народних купљена. У Срб. далм. маг. за 1851 на стр, 119 штампана je песма народна о "обновљењу Раванице." Њу je исписао Ј. Сундечић из уста певача Јована Кољибабића из Неретве. У тој се песми пева, како се са сабора народнога који се скупио око цркве Раванице на Косову опрема у Русију у Петрибург — самоук Лука, с намером да изради да се оправи црква Раваница и седамдесет и седам^[5] цркава по Косову. У том путу он долази прво Карабегу, који га упућује Богдан-бегу, a овај га опет упућује y Пољачку, где ће тек моћи добити праве упуте и савете за Петрибург. За тим се пева:

Да je оваких и друкчијих, правих песама о пољским витезовима било у српској народној поезији онда, кад je Пољска према Турцима и потчињеним Турској народима стајала у положају садање Русије, то je изван сумње, а може се и позитивно тврдити. Јака je потврда тој замисли оно што је напред написано о Леђану и краљу Леђанину — али се може наћи и таких потврда, које су ближе истини и од самих најпоузданијих комбинација. Познато je да je дубровачка књижевна радња стекла лепих заслуга и за бележење народних песама, те да има зборника народних песама купљених трудом образованих Дубровчана још у XVII веку. Један таки рукопис, без записа, али сигурно не млађи од почетка прошлог [XVIII] века, оставио je Српском ученом друштву у Београду познати и за српство толико заслужни Дубровчанин, г. Медо, кнез Пуцић. Тачнији опис тога рукописа штампаће се на другом месту; овде сам рад само привести народну песму о смрти краља Владислава Леђанина, за кога народ већ певаше да je на Косову погинуо. Та ће песма, сад већ изгубљена из народног памћења у ком се још од почетка прошлог века извесно налазила, најбоље посведочити што je довде говорено о Пољацима у нашем народном песништву. Читаоци пак овога часописа, који нису имали прилике упознати се с већим збиркама народне наше поезије старијега облика, могу по овој песми познати како je некад изгледала наша народна поезија. Оригинал je писан латиницом, старим дубровачким правописом; a овде се штампа читање по изговору. Песма гласи:

У овој старој песми измешани су догађаји, спомиње се и пева као главно лице краљ Леђанин и његова погибија — али се не истиче његова народност ни тим нити којим другим именом. При свем том песма je драгоцен доказ претпоставкама које смо напред истакли.

A свеколико нам разматрање и опет показује како би се народна поезија најбоље могла упоредити с реком која непрестано новим водама испуња своје корито све докле не усахне или ток не промени. У засушеном или остављеном кориту није могућно наћи ни чашу старе воде; нејасан траг у песку и облику корита сав нам je спомен, по коме јој историју можемо цртати. Таким je средствима и ова црта извођена!