Пројекат Растко : Пољска : Уметност Стојан Суботин Романи Теодора Томаша Јежа (Зигмунта Милковског) о Југословенима Интегрално електронско издање Интернет издање Извршни продуцент и покровитељ: Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, 12. септембар 2002 Продуцент: Зоран Стефановић Коректура: Бранислава Стојановић Ликовно обликовање: Маринко Лугоња Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић Техничка обрада: Ненад Петровић, Зоран Стефановић Штампано издање Београд 1966. Филолошки факултет Београдског универзитета Монографије, књига III Уредник: Др Димитрије Вученов Штампа: Графичко предузеће "Нови дани" – Београд, Рузвелтова 10   Књига Романи Т. Т. Јежа (Зигмунта Милковског) о Југословенима писана је од почетка 1955. г. до јануара 1957. То што излази из штампе тек 1966. део је њене судбине. Прочитавши је још једном пре но што ћу је дати у штампу констатовао сам да бих сада низ проблема обрадио друкчије и да бих многе тврдње друкчије формулисао, али то не би била она иста књига коју сам тада написао. Зато сам је оставио онаквом каква је изгледала онда, када сам је писао, лутајући и тражећи сам, десетак година млађи и десетак година сиромашнији знањем и искуством. Београд, априла 1966. год. Стојан Суботин I. Досадашња литература о романима Т. Т. Јежа из историје Југословена II. Животни пут III. Схватања о лепој књижевности и њеној улози у друштвеном и националном животу IV. Публицистички рад о Србима и Хрватима и њиховој прошлости V. Први сусрети и прва дела VI. Роман о ускоцима VII. Роман о Кочиној крајини и буђењу Србије VIII. Роман о Првом српском устанку IX. Роман о херцегу Стефану Вукчићу Косачи X. Роман о Србима потурчењацима XI. Последњи романи о Србима и Хрватима XII. Уметничка вредност Јежевих дела из српске и хрватске историје XIII. Популарност Т. Т. Јежа XIV. Т. Т. Јеж код Срба и Хрвата XV. Закључак Додатак I. Досадашња литература о романима Т. Т. Јежа из историје Југословена Издајући 1861. године своју популарну историју пољске књижевности, Јулијан Бартошевич је, истичући Јежеву оригиналност и добро познавање, како свога народа тако и широких маса других, написао о њему и следеће речи: "... Милковски је несравњив у својој сликовитости. Из његових романа и дописа боље ћемо упознати савремену Мађарску, Италију и Србе, најзад и народ у Украјини, него из многих историја. Таленат приповедања (gawędzenia) код Милковског ванредан је..."[1] У то време је Зигмунд Милковски, познат у књижевности као Теодор Томаш Јеж, имао за собом само један роман[2] посвећен Јужним Словенима и неколико дописа, а већ је тај део његовог стваралаштва истицан као најинтересантнији. Дуго времена Срби и Хрвати, њихова историја, борбе, живот и проблеми заузимаће у његовом стваралаштву значајно место. Од око деведесет романа, које је Јеж написао и објавио, у десетак њих су Срби или Хрвати или главни актери или заузимају значајније место и, што је још важније, баш ти романи су увек истицани као његова најбоља дела, баш они су му донели највећу славу, баш они су највише читани и превођени на стране језике. Зашто и како је Теодор Томаш Јеж писао те романе? Да ли је то била његова лична потреба и интерес, или су то у питању били други разлози? Шта је он хтео тим романима и како је и шта је у њима писао о судбоносним и великим догађајима из историје своје јужнословенске браће? Ти проблеми су у пољској књижевној критици и књижевној историји релативно често покретани, али је, укупно узевши, о њима речено врло мало. Велики број оних који су о томе писали знао је те ствари слабије и мање од Јежа, па није могао ништа значајно ни написати о томе. Признање књижевног талента Јежу од стране Бартошевича није било једино. Већ 1864. Encyklopedia Powszechna Оргелбранда, издана у Варшави за време догађаја судбоносних за пољски народ, догађаја у којима је и сам Јеж одиграо не малу улогу борца, конспиративца и политичара под одредницом Miłkowski Zygmunt кратко и без ограда констатује: "један од највећих пољских писаца". Али то су све биле краће белешке. Први већи, релативно већи, напис посветио је Јежу као књижевнику В. Коротињски у Илустрованом недељном листу[3] поводом издања прва два тома његових дела у Лавову. Коротињски је у свом чланку дао кратку биографију Т. Т. Јежа и оцену његовог дотадашњег стваралаштва. Написавши да је Јеж "талентован и утицајан писац" он мало даље, анализирајући његово дело, истиче нарочито његове романе из савременог живота, док романе са тематиком из пољске историје оцењује као слабе. Говорећи о романима посвећеним Србима и Хрватима Коротињски посебно истиче Јежево одлично познавање тих народа. За Шандора Ковача, по његовом мишљењу једно од најбољих дела, каже да се у њему налазе они исти карактери јунака какве је касније описивао Јокаи. "Али још бољи од Шандора су романи у којима се јужнословенски елемент појављује или сам, или у додиру са турским", пише даље Коротињски, и нарочито истиче причу Орао проводаџија, којој посвећује више речи него његовим великим и много бољим српскохрватским[4] романима: Ускоци, Дахије, Харамбашина вереница и другим. Иако о Јежу пише као о изразито тенденциозном писцу, аутор чланка није више пажње посветио томе колико је баш тежња за извесном тенденцијом навела Јежа да напише та дела. Уосталом, у оно време и у онаквим приликама у којима се налазила Пољска Коротињски то није могао ни учинити. Кратко време после Коротињског објавио је у новинама Ехо свој есеј о Јежу и Зигзак у коме је Ускоке, Дахије и Шандора Ковача ставио међу најлепше романе пољске књижевности истичући да се Јеж у њима издигао на такву уметничку и естетску висину на какву се никада није попео у осталим својим романима. Сем тога, што је најинтересантније, аутор чланка тврди да су Јежеви романи овог типа слободни од тенденције, док на пример у романима из пољске историје тенденција доводи писца до тога да фалсификује историјске личности.[5] Неколико година касније објавила је расправу о романима Т. Т. Јежа знаменита пољска књижевница Елиза Ожешкова[6], коју је са Јежом везивало искрено пријатељство и дуге године дописивања.[7] Пишући тада о Јежевим српскохрватским романима Ожешкова их још није знала све.[8] У својој студији, иначе пуној теоретских расправљања о роману уопште[9], Ожешкова са одушевљењем пише о историјским романима Јежа, нарочито српскохрватским, у којима се (Шандор Ковач, Ускоци, Харамбашина вереница) драмски сукоби обично одигравају у "судару два противничка народа, од којих један представља насиље физичке снаге, а други патњу беспомоћне слабости". За Ожешкову Јеж представља тип писца-научника чија ученост најбоље долази до изражаја баш у историјским романима. Јужнословенски народи, њихова давнашња и садашња историја, њихове племенске особине, језик, најситније појединости њихових обичаја познати су му као рођени.[10] По њој су сви Јежеви романи о Јужним Словенима поникли "из осећања и схватања историјских неправди". То осећање је понекад толико снажно да га надахњује да напише таква ремек-дела као што су Шандор Ковач и Ускоци, што је у неку руку и доказ да на његово стварање најпозитивније утичу политичке идеје које се односе на падове, мучеништва и поступке целих народа. Идеја праведности главна је тачка око које се креће његова мисао, а да би се тај идеал остварио треба васпитавати млада поколења тако да се сачувају од мекуштва, сањарства, себичњаштва и лицемерства. Такве тежње и намере довеле су у његовим делима, па и у оним о Србима и Хрватима, до стварања низа идеално чистих личности какве су Милош и Љуба Видулић у Ускоцима и низ других у осталим његовим романима. На крају, завршавајући своју оцену Јежевих српскохрватских романа, Ожешкова, замерајући Јежу због расплинутости, понављања и честих и дугих истицања појединих ствари са одушевљењем пише о Словенском херцегу, о описима патарена, словенских односа у XV веку и општег духа Европе тога времена у роману. "Такве описе и слике могао је дати само научник и генијални романописац", завршава она. У приликама у којима је писала, стално шпијунирана и ометана у раду, велика усамљеница из Гродна, која је и сама на књижевност гледала као на моћно васпитно средство и која ју је тако и третирала, рекла је заиста много тачних и мудрих судова о свом пријатељу, блиском јој је и по многим идеолошким погледима и заједничкој борби за преваспитање њиховог народа. Срећа што царска цензура није увек била кадра да разуме Езопов језик тадашње пољске књижевности. Но и поред свега тога Ожешкова, говорећи о српскохрватским романима Т. Т. Јежа, није могла истаћи идеју водиљу свих тих романа, љубав према својој отаџбини и народу и борбу за њихову слободу, нити је могла отворено говорити о свему томе. Насупрот Ожешковој, Фелицјан Сурин нешто касније у свом чланку о најновијој пољској књижевности[11] само са неколико речи али врло категорички осуђује историјске и српскохрватске романе Томаша Јежа као презасићене тенденциозношћу и писане под утицајем ауторових страсних симпатија и антипатија. Те исте године када је Сурин објавио свој, написао је и Пјотр Хмјељовски први чланак о Јежу. У току следећих година, све до 1903, када је објавио своје последње чланке о њему, Хмјељовски ће написати читав низ краћих и дужих чланака, предговора и расправа о овој по својим заслугама и утицајима, врло интересантној личности пољске књижевности. У свом првом већем чланку о Јежу, објављеном као предговор роману Ускоци[12], Хмјељовски истиче његово одлично познавање Јужних Словена и каже да његови романи са тематиком о њима спадају у најуспелија дела која је написао. Оцењујући његову публицистичку делатност, која је добрим делом посвећена и Србима и Хрватима, Хмјељовски у њој истиче оно што је Ожешкова истакла у Јежевим српскохрватским романима – јасно изражену идеју праведности, како кад су у питању личности, тако и кад се ради о друштвеним слојевима или целим народима. Следећа, 1882. – јубиларна година Јежеве књижевно-публицистичке делатности – донела је још два чланка Хмјељовског. Један је објављен у листу Класје а други као предговор књизи Огњиште издатој у част Јежевог двадесет петогодишњег јубилеја.[13] Оба чланка писана у исто време или у кратком размаку и уколико се разликују међусобно, тим разликовањем се уједно и допуњују. Пишући у листу Класје о српскохрватским романима Т. Т. Јежа Хмјељовски нарочито истиче ауторову особину да пишући и говорећи о другим народима и не заборављајући никада оне за које пише, уме да пробуди снажна осећања према своме народу. Ту тврдњу подробније објашњава и допуњује Хмјељовски у предговору књиге Огњиште. "Природна ствар, да историја Шандора Ковача и Асана није уметност ради уметности, прича ради приче. Пишући о Мађарима, Србима и Бугарима, Јеж је искористио сопствена искуства, историју догађаја у којима је сам учествовао, осећања и мисли, које су му падале на ум, на добро сопственог друштва, не би ли у њему одржао, а делимично и будио националну самосвест, помућену или оштећену из разних узрока". Говорећи у истом предговору о романима Ускоци, Харамбашина вереница, Дахије, Ротуловићи и Словенски херцег, он пише: "Свуда се ту говори о борби слабих са моћнима пуној драматичних перипетија, свуда живи мисао о непрекидности народног живота и права, свуда заједно са аутором осећамо и племенитост напора, које чине они, који имају право на живот и свестрани развој, иако им насиље тренутно одриче та права."[14] Хмјељовски даље није објашњавао ову особину Јежева стваралаштва, али одломак цитиран пре овога објашњава и допуњује ову констатацију. Та иста, 1882. година, као и следећа, донеле су још неколико приказа и бележака о Јежу.[15] Пре свих то је једна одушевљена оцена Ускока поново штампаних те године.[16] Аутор рецензије гледа у ускоцима неку врсту политичке емиграције која тражи склоништа међу браћом и под покровитељством страних влада. Та емиграција је одатле развијала своју делатност међу страним народима и по дворовима дизала оптужбу против кривде која јој се чини и била живи прекор савести. Тим речима аутор рецензије је можда и несвесно наслутио једну од врло важних особина Јежевих романа из српске и хрватске прошлости, актуелност и чињеницу да овај у тим романима врло често покреће горуће проблеме свога времена и своје средине, да се врло често на материји и догађајима из прошлости обрачунава са својим временом, и даје узоре решења савремених проблема, што је уопште карактеристика већине историјских романа. Бележећи поновна издања Јежевих романа у 1882. г. чак и конзервативни часопис Варшавска библиотека говори о ускоцима као о врсти емиграције која на хрватској земљи стално диже оптужбу против неправде која се чини њиховом народу и земљи.[17] Следећа расправа о Т. Т. Јежу, написана још 1882. год., а објављена тек 1887, опет припада Хмјељовском.[18] Та расправа је његов највећи напис о Јежу и у њему је он највише говорио о Јежевим делима посвећеним Србима и Хрватима. Као основа за њу послужила су му два ранија чланка о Јежу написана исте године. Извесне пасусе Хмјељовски је просто од речи до речи пренео у овај чланак, док је неке проширио. У њему се он, пишући о Јежевим српскохрватским романима, највише задржао на романима Шандор Ковач и Ускоци. Говорећи о Ускоцима Хмјељовски узрок њихове велике популарности међу пољским читаоцима види у осећању које их је најтесније повезивало са тим јунацима и које је и Пољацима било исто тако драго као и ускоцима. То је осећање љубави према родној земљи и брига за њену одбрану од непријатеља. "То је стена на којој почива успех романа", каже Хмјељовски и одмах додаје да то није једина особина овога дела. Он истиче уметничке вредности романа и полемише са критичарима који су Јежу замерали што му јунак Ускока Џорџи[19] поседује мане обичних људи. Истакнувши и сам неке мане романа, Хмјељовски завршава странице посвећене Ускоцима речима: "... то је потпуни, у најлепшем значењу те речи историјски роман, он је потпун као велики, изванредно написани целовит пролог низу дела, која је Јеж касније написао имајући на уму једну исту идеју."[20] Дотичући се узгред и Јежевих дописа и историјско-публицистичких чланака Хмјељовски додаје да је Јеж и ове као и своје романе писао у том истом духу. Пишући приказ о књизи Хмјељовског Наши романописци Прокеш ће изразити мишљење да Јеж као прави реалиста заузима једно од првих места у пољској књижевности. Тај суд Прокеш ће заснивати и на оцени његових романа о Србима и Хрватима.[21] После ових, написаних 1882. године, Хмјељовски ће објавити још неколико мањих чланака о Јежу,[22] али у њима неће бити речено ништа ново о Јежевом стваралаштву о Србима и Хрватима. У свим чланцима о Јежу Хмјељовски је пре свега истицао Јежеве демократске идеје, напредну тенденцију, борбу за друштвену и националну правду и баш пишући о тим особинама Јежевог књижевног дела врло често их је илустровао примерима из његових српскохрватских романа. Јубиларне, 1882. године, изашла је у часопису Недељни преглед и највећа расправа о Т. Т. Јежу чији је аутор био Вацлав Холевињски.[23] Његова студија све до после тридесетих година XX века, уз поменуте студије Хмјељовског, и поред извесних недостатака и мањих нетачности остаће најобимнији, најпотпунији и најзначајнији напис о животу и раду Теодора Томаша Јежа о првих двадесет и пет година његове делатности. Чињеница да је Холевињски писао своју расправу у време док је Јеж још био жив, у напону снаге и стваралаштва, и да је објављена у Варшави, оправдава донекле њене мане, али, како се те мане не тичу његове оцене Јежевог стваралаштва са српскохрватском тематиком ми се нећемо задржавати на њима. Највећи део своје расправе Холевињски је посветио Јежевој биографији и политичкој и револуционарној делатности. Анализи и оцени књижевног стваралаштва посвећен је много мањи део. На такав распоред материјала утицао је и сам став и категоричке изјаве Јежа који је себе пре свега сматрао војником, друштвеним и политичким радником и револуционаром, док је на своју књижевну делатност гледао као на споредно занимање. Говорећи о Јежевим српскохрватским романима, и Холевињски, као и већина његових савременика истиче, претерујући, његово савршено познавање српске историје. И за њега су Јежеви јужнословенски романи најлепши које је написао. Посебно се задржава на Шандору Ковачу кога оцењује као "један од најбољих пољских романа, и један од бољих у европској литератури", затим на Ускоцима и Словенском херцегу. Холевињски је у својој расправи први, и то сасвим исправно и оправдано, наслутио да је у лику Кавелера Бертучија из Ускока исмејан и оштро критикован и осуђен генерал Мјерославски. Романи Словенски херцег и Ускоци, Харамбашина вереница и Дахије имају, каже Холевињски, извесну унутрашњу повезаност. "Ти романи као да представљају један ток историје, узет у разним тренуцима и виђен са разних страна. Њихов је задатак да покажу којим путем су друштва, која су насељавала Балканско полуострво дошла до пропасти, а затим пала и под турски утицај и господство (Словенски херцег), како се у њима пробудило и тињало осећање националних интереса и опозиције (Ускоци), како је Србија најзад претворила у дело мисао коју су бацили ускоци, и како је стекла независност."[24] При том аутор истиче гвоздену доследност са којом Јеж кроз те романе спроводи своје идеје. И Холевињски истиче изразиту тенденциозност Јежевог књижевног опуса додајући да аутор у веома много случајева када није у могућности да своје идеје заодене у приповедачке форме, прибегава писању брошура и чланака и предавањима кроз која их популарише. Баш због тих својих напредних идеја Јеж је и био оштро нападан. У тим нападима нарочито је оштар био конзервативни књижевни историчар, критичар и романописац Теодор Јеске-Хоињски. Међутим, оспоравајући уметничку вредност његовим осталим делима, Јеске-Хоињски ипак изузима Јежеве историјске романе, "међу којима блиста такво изванредно дело, као што су дивни Ускоци".[25] Годину дана касније Броњислав Грабовски поменуће у свом чланку Србија у пољској књижевности и Јежеве јужнословенске романе задржавајући се дуже једино на Харамбашиној вереници коју он сматра најбољим романом тога циклуса.[26] Тек после дуже паузе интересовање за Јежа опет ће порасти и 1902. г. издаће своју популарну брошуру о њему Ј. Л. Поплавски.[27] Али њега је тада више интересовао пуковник и политички радник, оснивач Пољске лиге него књижевник. Осврћући се узгред и на његов рад на књижевности и говорећи о Јежевим јужнословенским романима он је скоро дословно пренео у своју брошуру речи Холевињског: "Задатак тих романа је да покажу, зашто и којим путевима су ти народи дошли до пропасти и пали под турско господство, како се код њих касније пробудила национална свест, како је расла и јачала, док најзад није довела, најпре Србе а после и Бугаре до ослобођења". Само, Поплавски је писао у друкчијим приликама – у Аустро-Угарској, у којој није постојала таква цензура као у Русији, са много више слободе, па је могао отићи и даље и он је то и учинио. На горње речи он је одмах наставио: "Многе мудре примедбе и мисли које се налазе у тим романима одлично се слажу са нашим националним проблемима, са нашим положајем, треба само место Срба или Бугара поставити Пољаке, а место Турака – Москаље или Немце." (стр. 43). Тако је најзад у освит двадесетог века један човек отворено рекао оно што су наслућивали, осећали па чак и видели и знали многобројни читаоци Јежевих јужнословенских романа, а што је Јеж у првом реду и имао на уму и због чега је најчешће и писао своје романе из прошлости Срба и Хрвата. Почетак XX века значи и почетак опадања интереса за дело и личност Т. Т. Јежа. Прве године донеле су, сем брошуре Поплавског, још неколико мањих чланака и то је било све. Тих година Јеж је издао и своје последње романе, али они код критике нису изазвали толики интерес као некада. Пољска литература је у то време већ имала низ писаца који су по својим уметничким квалитетима били далеко иза себе оставили седога ветерана. О њему се сада углавном пише по историјама књижевности. К. Гронђелски (Леон Васиљевски) у својој популарној историји пољске књижевности пише да Јежеви романи из живота Срба имају велику вредност. Слике у њима су живописне и пластичне, а сцене и типови су пуни живота.[28] А Вилхелм Фелдман пишући о њему и стављајући га, поред Крашевског, у најзначајније личности пољске књижевности пре реализма, истиче да је био више човек акције за кога је роман форма, да његови "Романи (у извесној мери и студије), којима као подлога служи живот Јужних Словена, доносе највише енергичних и живих ликова, оригиналних боја и непосредних доживљаја – имају особени тон у пољском роману, а сваки особени тон сведочи о индивидуализму и има право на трајно место у књижевности".[29] Једини већи рад до ослобођења Пољске посветиће му проф. Марјан Зђеховски 1915. године.[30] Анализирајући Јежево славенофилство и симпатију према Јужним Словенима и задржавајући се углавном и највише на романима Шандор Ковач, Ускоци, Дахије и Словенски херцег Зђеховски у свим тим делима истиче њихову актуелност. Ти романи су "слике широких контура, али слике у којима је аналогија са Пољском, са њеним прошлим и садашњим стањем представљала основну нит". Даље, он у тим делима истиче и Јежево схватање историје по коме народне масе у стварању историје играју најзначајнију улогу и у томе га упоређује са Толстојем. Пожртвованост и самоодрицање Јежевих јунака, знање и способност да се свом идеалу служи животом и смрћу значи савлађивање најопасније препреке и искушења да се преговара са непријатељем, јер је тобоже неки од њих бољи и блажи. Од свих Јежевих романа Зђеховски као најбољи истиче Дахије у којима поред Ускока до нарочитог израза долази његова глорификација колективне народне свести. Своје предавање Зђеховски је завршио речима: "Проучавајући и описујући јуначке ратове како Срба тако и Бугара са Турцима, крепио је себе и учвршћивао своју веру у своје и свога народа снаге – а њима, нашој браћи, доносило је у својим романима топлину и светлост пољске мисли и културе, оправдано убеђен да уколико даље та светлост продире и уколико више привлачи к себи, утолико наш народ постаје значајнији и снажнији."[31] Наравно, пишући све то у тадашњој руској престоници, Зђеховски много тога не би могао рећи да оштрицу Јежеве тенденциозности, ослободилачке идеје и "религије отаџбине", како каже на једном месту, није окренуо и управио према Немачкој, иако се она пре свега и највише у Јежевим делима односила баш на Русију као најопаснијег и најтежег противника поробљене Пољске. Говорећи о Јежевим романима са српском и хрватском тематиком Зђеховски је, тачно онако како је то желео сам Јеж пишући их, схватио извесне пишчеве намере и алузије, а то је утолико важније што је Зђеховски као омладинац 1883. године био један од оних који су у Јежу гледали идеалног борца за остварење велике идеје народне слободе. Интересовање за Јежа и његова дела опет се губи у науци и тек негде око 1930. почиње поново да се буди да би у следећим годинама доживело највећи полет и донело најзначајније и најобимније студије о њему и његовом стваралаштву. У међувремену, неколико година раније, додирнуће у једном чланку Јежеву јужнословенску тематику чешки историчар књижевности Вацлав Дреслер.[32] Он у свом чланку говори само о романима Словенски херцег, Ротуловићи, Ускоци и Дахије задржавајући се на појединим догађајима из наше историје које је описивао Јеж и цитирајући поједине Јежеве реченице. Њему је главно да покаже Јежево славенофилство, антиклерикализам, и критику пољске шљахте. Јежев словенски програм је, по њему, најпотпунији и најјасније изложен у Словенском херцегу. Прва већа расправа посвећена јужнословенској тематици у стваралаштву Т. Т. Јежа и његовим везама са балканским Словенима биће књига Марине Берсано-Беџеј.[33] У првом делу расправе који носи наслов Агитатор (L’agitatore). Беџејева говори о Јежу као политичар и раднику на пољско-јужнословенском зближавању. Други, мањи део, који је преведен на пољски, носи наслов Писац (Lo scrittore). У њему Берсано-Беџеј каже да је циљ који је Јеж поставио себи као књижевнику стално сметао овоме да уметнички доврши и углади своја дела. А циљ који је Јеж себи поставио био је подизање борбеног духа међу сународницима и борба против негативних страна пољског друштва. Тамо где је Јеж писао "Србија" или "Бугарска" његови земљаци су читали "Пољска". Јужнословенски романи Т. Т. Јежа иако су далеки од савршенства, иако имају много стилских мана и пате од расплинутости, ипак откривају оригиналне и снажне књижевне особине. Његово причање је живо, јунаци су му најчешће скицирани са неколико тачних црта, али је узалуд очекивати од њега више артизма или танане психолошке анализе. Ти његови јунаци често подсећају на њега самога. У циклусу словенских романа Јеж је показао своје најбоље књижевничке особине. По свом начину причања Јеж наставља традиције Зевуског и Качковског. Цело његово стваралаштво креће се око три основна појма, култа отаџбине и дужности, идеје демократије и словенске идеје. Сваки Јежев роман одише великом љубављу према простом народу. Каснији Јежев монографиста Јежи Бомбала објавио је приказ те расправе[34] и у њему замера ауторки што није обрадила проблем генезе словенских интересовања и делатности Т. Т. Јежа, и карактер његовог "Славенофилства као и његову улогу у пишчевом животу, затим што није дала оцену Јежеве "словенске" публицистике, што ју је унела у први део књиге и што је, најзад, изоставила низ његових публицистичких чланака како о осталим тако и о балканским Словенима. Ауторка је окарактерисала Јежев однос према Јужним Словенима као скроз идеалистичан и лишила га националистичког елемента. При генези његових словенских осећања и интересовања треба пре обратити пажњу на њихову оригиналност него, како то чини ауторка, надовезивати их на пољску словенофилску традицију. "Анализа" Јежевих романа код Беџејеве у великој је мери препричавање садржаја. Ауторка није издвојила и окарактерисала поједине мотиве. Цела расправа је пре посвећена културно-историјским него књижевним проблемима.[35] Овом Бомбалином суду, не може се, мислим, ништа ни одузети ни додати. Следеће, 1936. године, изашла је досада најобимнија расправа о Т. Т. Јежу, докторска дисертација Марије Островске.[36] Говорећи о јужнословенским романима Т. Т. Јежа, ауторка их оцењује као његова најбоља дела а уједно и као најбоље пољске романе тога доба. Пишући их Јеж се служио сопственим успоменама, доживљајима и искуствима допуњеним савесним и темељитијим студијама којима се бавио кад год му се за то указала прилика. По Островској смело се може тврдити да је Т. Т. Јеж духовни отац и зачетник пољско-југословенских симпатија, јер је први и најбоље од свих познавао Србе и њихову земљу, први је најбољим Србима говорио о Пољској[37] и развио пред њима визију будуће заједнице независних словенских народа окупљених око Пољске. "Ти романи, од којих су многи преведени на словенске језике (пре свега Ускоци) били су у првом реду намењени пољским читаоцима и писани са мишљу о Пољској и њеној политичкој ситуацији, чије су се аналогије са судбином Словена подјармљених од Турака стално силом наметале.[38] Ту патриотску обавезу испуњавају сви Јежеви јужнословенски романи. Ти романи дају Јежу право и на име творца пољског егзотичног романа. У Јежевим словенским романима као главни јунак може се сматрати цео српски народ. Јунаци-појединци су увек младићи који одговарају Јежевом идеалу доброг грађанина и патриоте. Његови сељаци у српскохрватским романима својом менталношћу и начином реаговања на извесне ствари необично подсећају на украјинске сељаке међу којима је Јеж одрастао, а племићи имају много особина заједничких са пољском шљахтом. Следеће речи Островске о Јежевој делатности у потпуности се односе и на његове српске и хрватске романе. "Целокупна емисарска, публицистичка и романсијерска Јежева делатност била је управљена ка подржавању сталног бунтарства (ducha buntu) у народу, ослоњеног на народну витешку традицију обогаћену непрекидним, херојским напорима, уз потпуно неосвртање на оружану или дипломатску помоћ споља, од страних савезника".[39] Материјал и резултат проучавања Јежевог књижевног стваралаштва о Србима и Хрватима које је сакупила и изнела у својој расправи Островска, у целини се никако не могу примити, док ће, кад је реч о појединостима, извесне њене тврдње остати као тачне, али о томе ћемо касније. Пишући своју докторску тезу о Зигмунту Милковском Јежи Бомбала се ограничио само на један комплекс проблема Јежевог стваралаштва и делатности, на проблем односа према Словенима.[40] Одмах у почетку треба рећи да је то данас, иако са извесним манама, остала најпотпунија и најсолиднија расправа о Јежевом интересовању за Словене. Њен аутор ју је радио, неколико година, савесно је проучио Јежеву оставштину која се налазила у Раперсвилском архиву, а која је до последњег документа изгорела у последњем рату. Кад је реч о општим Бомбалиним судовима о Јежевим српским и хрватским романима, судовима који се односе на његово познавање историје наших народа, на њихову уметничку вредност као и на подстицаје који су изазвали појаву тих романа, они се не могу порећи или оспоравати; међутим кад су у питању појединости на које ћемо се још често враћати аутор нема увек право. Сем тога Бомбала се пишући о тим Јежевим романима[41] задржао само на проверавању и упоређивању неких извора које је сам Јеж навео у њима, не покушавши да трага даље. Уосталом чињеница да Бомбала није запазио све проблеме Јежевих српскохрватских романа говори о томе да ни он није увек и најбоље познавао проблеме о којима је говорио. Ипак укупно узевши то не умањује много вредност његове расправе. Цео Јежев публицистички и приповедачки рад везан са јужнословенском тематиком по Бомбали је, поред тежње за изживљавањем сопствене личности, и велика друштвена служба у три правца. То је, најпре, тежња да се народна свест обогати новим елементима, затим, политичка акција која помоћу књижевности покушава и да обмане цензуру, и најзад, рад у служби бесмртног идеала зближавања људи и међународне сарадње. Високо етичко осећање и префињеност духа дозволили су пољском књижевнику да у духу традиција пољског хуманизма усклади своје патриотске наде и словенску делатност са идеалима европског демократизма. Његово словенофилство и србофилство имало је политичку подлогу, а кад је та подлога изгубила своју важност и када су се побољшали услови за пропаганду његових идеја другим путевима и начинима, његово словенофилство је спласнуло. Остао је само још осећајни елеменат који га је до краја везивао са његовим саплеменицима. Како цензура није дозвољавала Јежу да патриотске и демократске идеје пропагира у својим пољским романима, он је тим тенденцијама претрпао своје јужнословенске романе, што је у великој мери осиромашило проблематику тих романа и, услед Јежевог недовољног познавања живота Јужних Словена, дало нетачну и једнострану слику. Анализа неисторијских делова Јежевих романа јасно показује да је пољски аутор и сувише мало знао Јужне Словене, да их није дубоко доживео, да није досегао до дна душе својих саплеменика. Да Јеж није међу Јужним Словенима провео око пет година, да није било великог интересовања у пољском друштву баш за ту тематику, и да се словенски проблеми нису могли повезивати са пољским и пренети на политичке вредности словенски циклус Јежевог стваралаштва био би много мањи. Све те тврдње остају необориве, сем закључка да би Јеж био сасвим заборављен да није било његовог словенског стваралаштва, што је претерано и у опречности и са данашњом Јежевом популарношћу и не малим интересовањем за њега и његово дело. Како нас овде не интересује целокупно стваралаштво Зигмунта Милковског, задржаћемо се само на оним расправама које на неки начин додирују нас проблем.[42] Године 1949. изашла је популарна брошура о Т. Т. Јежу Казимјежа Кожњевског.[43] Књига Кожњевског је популарна биографија намењена широкој читалачкој публици и у тумачењу Јежевог књижевног дела не доноси ништа ново. Истичући све оно што су ранији писци и проучаваоци његовог дела рекли о њему и он подвлачи политичку тенденциозност његовог дела, сензационално-авантуристички дух и егзотику романа као и утицај Валтера Скота на Јежа. И он као огромна већина Јежевих испитивача за најбољи део његова стваралаштва сматра романе са јужнословенском тематиком. Исте године када је Кожњевски издао своју књижицу, завршио је у Љубљину своју расправу и др Стањислав Папјеркоски.[44] Наводећи дотадашње најважније судове о Јежевим јужнословенским романима[45] и он усваја мишљење да је идеја борбе за слободу и демократију била основна у њима, док су историја, живот и борба Јужних Словена за њега били споредни, другоразредни. Даље у својој расправи др Папјерковски анализира типове Срба и Српкиња у Јежевим романима, пишчева историјска, географска и етнографска знања и илуструјући их богато одломцима из његових дела, долази до закључка да је пољски писац одлично познавао живот и историју српског народа. Говорећи о Јежевом тумачењу историјских догађаја и чињеница др Папјерковски тврди да се овај није задовољавао само непристрасним и подробним представљањем тих догађаја, који су чинили основу његових српских романа, него је према њима заузимао став историозофа. Завршавајући своју расправу др Папјерковски закључује да је Јежева слика српског народа у време турског ропства углавном тачна и верна.[46] Нешто пре ове објавила је о Јежу своју књигу Ванда Смоховска-Петрова[47], у њој је једно поглавље (стр. 53-65) посвећено Јежевим романима са српском и хрватском тематиком. Ауторка ове књиге врло високо цени Зигмунта Милковског усвајајући на тај начин мишљења ранијих Јежевих критичара. Тако су за њу Ускоци "бисер пољске литературе" а Дахије "изобилују богатим описима живота, обичаја, веровања". Она сматра да Јеж са великим реализмом слика просте људе, да одлично познаје живот Срба и истиче његову велику савесност у проучавању оних епоха које слика у својим романима. Тако на пример говорећи о Ускоцима она каже да је Јеж "прочитао многа историјска дела, на првом месту "Historia degli Uscochi, scrita da Minucio Minuci..." Истина је да се Јеж приликом писања Ускока служио сем Минучијева дела још неким изворима, али којим и каквим то до данас нико није утврдио па ни сама Смоховска, те њена тврдња о многим делима није заснована на познавању чињеница. У књизи Смоховске има низ грешака и недоказаних тврдњи о којима ћемо на своме месту говорити, тако да поглавље о српским и хрватским романима Т. Т. Јежа не може послужити ни као објективна и савесна информација. У жељи да по сваку цену буде независна од судова Бомбале, Смоховска је неоправдано прешла преко његових резултата, иако су јој они били познали. Узрок високе оцене Јежевих романа о Србима и Хрватима је веће поверење Смоховске у Јежа и остале његове критичаре него у Бомбалу, а и жеља да се пошто-пото Јеж направи великим писцем, јер говорећи о Јежевим српским и хрватским романима Смоховска своје тврдње нигде не поткрепљује неким необоривим или бар прихватљивијим чињеницама.[48] Завршавајући овај кратак и летимичан преглед литературе о Јежу, литературе која третира његову српско-хрватску тематику, морамо пре свега истаћи једну карактеристичну чињеницу. Нико од досадашњих Јежевих критичара, чак и оних који су показали више критицизма, није подвргао озбиљнијем проверавању веродостојност података и реалија које је Јеж употребио у својим српскохрватским делима. Тако се од првих позитивних судова о њему такво мишљење провлачило се малим варијацијама све до данас. Исти је случај и са оценом уметничких вредности Јежевих српскохрватских романа. Први његови критичари дали су им високу оцену и сви за њима су то понављали. Изузетак у овоме представљао је само Бомбала. Како стоји ствар са количином и обимом Јежевог знања и познавања Срба и Хрвата, њихове историје, живота и обичаја? Колико је Јеж сакупио материјала, колико је простудирао наше људе и средину, колико се удубио у њихове односе и да ли је допро до истина сакривених од очију обичних људи? Да ли се удубио у тај живот о коме је писао и да ли је дао истину или бајку о њему? И у овом случају речено је много претерано похвалних судова. Колико је Јеж у својим српскохрватским романима изразио дух времена о коме је писао? Како је за своје пропагандне циљеве искористио значајне догађаје из српскохрватске историје и колико? Колико је у томе био оригиналан? Да ли су његови романи заиста упознали пољског читаоца са животом и историјом Срба и Хрвата, поред оне основне тенденције коју су у себи носи, и која се не може ни порећи нити ју је потребно нарочито доказивати? Којим и каквим се изворима Јеж служио приликом писања својих романа? Како их је и колико искористио? Где лежи узрок њихове велике популарности и какве врсте је та популарност? Какав и колики печат је оставила на његово стваралаштво српска култура? Колико јој Јеж дугује и колико она дугује Јежу? На сва та питања покушаћемо да дамо одговор у овом раду оцењујући и искоришћавајући и раније судове и мишљења о свим тим питањима. Да би то извршили успешније даћемо краћи преглед његовог животног пута, пре свега оних периода у којима је он долазио у непосредан додир са нашим људима и нашом земљом а затим његових идеолошких и књижевних погледа и схватања и то само толико колико нам је то потребно за боље и правилније схватање и оцену његових романа о Србима и Хрватима, не задржавајући се на свим проблемима у вези са његовом особом и стваралаштвом.   II. Животни пут Будући писац и револуционар, коме је на крштењу дато име Зигмунд Фортунат, родио се 23. марта 1824. године у Сарацеји на Дњестру, као други син Балбине рођ. Брудзевске и Јузефа Милковског.[49] Сарацеју је напустио заједно са родитељима када му је било три године не поневши из ње ниједне значајније успомене. Рано детињство провео је уз родитеље у селу Рибке. У средини у којој је одрастао биле су неговане демократске традиције. Дед му је био Кошчушков војник, а отац је почео своју војну каријеру као устаник у Галицији, затим је постао Наполеонов официр и, најзад, после пада свога идола, официр Пољског краљевства. У својим мемоарима Јеж прича о односу свога деде и оца према кметовима. Кметови су бежали од својих господара под њихово окриље, а ови су их крили и, када нису могли друкчије да им помогну, издавали им, иако бесправно, документа с којима су могли несметано кренути у свет. Још као сасвим мали дечко Зигмунт је чуо из уста свога оца да је племић "не онај, који се као племић родио, него онај који племенито поступа" и то је запамтио за цео живот. Ни његова мајка ни је заостајала за мужем. Иако су били сеоски племићи, Зигмунтови родитељи су се интересовали и књижевношћу и уопште културом. У те крајеве су допирали зраци просвете којој је темеље ударила још у XVIII веку Комисија за васпитање (Komisja Edukacyjna). Још увек су се нарочито истицале оне у Кшемјењцу, Хумању и Вињици. Зигмунтови родитељи су живели друштвеним животом. Њихов дом је често био пун гостију, али за време тих састанака и посета никад се није седало за карташки сто. Та велика мана тадашњих пољских племићких кругова није постојала у његовој породици. Забављало се на други начин, водили су се разговори о култури и књижевности, о разним политичким, економским и друштвеним проблемима итд. Мали Зигмунт је присуствовао тим разговорима и пажљиво их је слушао. Већ до своје седме године он је био чуо за Длугоша, Коперника, Кохановског, Красицког, Нарушевича, Карпињског, Сњадецког, Кремера, Балзака и многе друге великане пољске и светске културе. Од дела која су се често читала увече у породичном кругу његову љубав освојили су Тасов "Ослобођени Јерусалим" и "Енеида" Котљаревског. У седмој години до његове свести су допрли нејасни одјеци "Новембарског устанка" 1830. г. Са тим је био повезан очев одлазак у борбу, горке сузе проливене над палом Варшавом и преметачине руских војника. После пораза, у њиховој кући се скрива не један устаник. У то време је мали Зигмунт већ добио прве учитеље, научио да чита, стекао прва основна знања о свету и почео да учи француски, немачки и латински језик. Као читанка за пољски језик служила му је Љељевељева популарна Historia Polska, а у то време је под њихов кров допро и чар велике пољске романтичне поезије. Његов отац је са једног путовања у Галицију донео Мицкијевичеве Задушнице III део (Dziady, cz. III) које су с времена на време читане увече у породичном кругу. После читања отац их је стављао у лимену кутију и некуда сакривао. Тим читањима присуствовао је и мали Зигмунт. Код њега се у то доба развија страст за читањем, и он краде свеће да би могао ноћу тајно читати у својој соби. Његова лектира су Валтер Скот, Бернатович, Броњиковски, Њемцевич, Кропињски. Отац и мајка су га васпитавали у духу толерантности. У то време он још није знао да је католик, није видео разлику између Пољака и Јевреја, нити разлику између племићког двора и сељачке куће. Сви су људи били једнаки. Кад је Зигмунт напунио десет година, отац је, 1835. г., уступио Рибке другоме, а он је узео у најам један део села Клебањ. Ту се мали Зигмунт први пут растао од родитеља. Отац га је ускоро одвео у гимназију у Њемиров. Две године проведене у Њемирову биле су испуњене ђачким несташлуцима и учењем. Но како је средина у коју је био запао мали Зигмунт почела да упућује његов развој у лошем правцу, како је претило да се невини несташлуци развију у озбиљне мане, отац га је треће године оставио да учи код куће. Светла домаћа атмосфера убрзо га је очистила од прљавштине која се на њега била нахватала у Њемирову. У селу је мали Зигмунт имао могућности да посматра сељаке, њихов живот и обичаје. Његов дар запажања и услови у коме је васпитаван омогућили су му да тај живот посматра критички. Још тада он је приметио многе негативне утицаје шљахте на живот сељака. У то време је у том крају боравио и познати пољски револуционар и конспиратовац Шимон Конарски и међу шљахтом се говорило о демократским идејама које је он ширио. Тако је за њих чуо и Зигмунт. За време његовог боравка на селу, отац му је био нашао домаћег учитеља. Тај младић, иако ученик језуите, био је велики поштовалац Волтера и није пропустио да свога интелигентног и радозналог ученика упозна и са његовим делима која је у својој малој библиотеци имао. Године 1838. отац је поново одвео Зигмунта у школу у Њемиров. Примљен је у трећи разред. У то време у школи су већ биле извршене значајне промене. Руске власти су почеле да спроводе русификацију школа. Многи професори - Пољаци били су замењени Русима. Међутим, иако није било Пољака-професора који ће одржавати дух патриотизма међу ученицима, било је других који су то чинили са не мање успеха. Тако је баш те исте године као одјек прошла кроз школе вест о завери Конарског. О њој се шапутало и маштало, и у таквој атмосфери Зигмунт је почео своју дугогодишњу завереничку каријеру. Та завера, иако јој је циљ био ослобођење Пољске, била је много више невини дечји несташлук него озбиљан подухват, али су је руске власти надувале преко мере само да би могле уклонити директора школе, Пољака Јана Миладовског. Саслушавања и испитивања "завереника" нису довела ни до чега, јер су се осумњичени дечаци одлично држали. Ипак казна није изостала. Зигмунту је било забрањено да о распусту напусти Њемиров. Његов станодавац, код којега је Зигмунт провео тај распуст, био је ученик Кшемењецких школа, човек културан и велики љубитељ француске књижевности, али је имао једну велику ману, био је велика пијаница. За Зигмунта је боравак у његовој кући био веома користан. Он је читаве сате проводио са својим станодавцем над Боалоом, Корнејем, Расином, Молијером, Делилом и Волтером. Сем тих заједничких читања, у круг Зигмунтове лектире тога распуста спадали су и Фељињски, Еузебијуш Словацки, Малчевски, Михал Чајковски и Крашевски. Међутим све то он је читао без икаквог реда и система, како му је шта пало у руке. Следећа година (IV разред) прошла му је мирно. О празницима и распустима отац га је с браћом возио кући, а тамо га је опет обавијао дах напредних идеја и тежњи. Тамо је слушао разговоре о емигрантима, тамо је први пут чуо и за Јулиуша Словацког, чије је прве стихове прочитао тек четврт века касније. Пети разред је већ био тежи. Русификација школа је напредовала. Ђаци више нису могли становати у приватним пољским кућама већ у специјалним руским интернатима са касарнским поретком и дисциплином. Недостатак пријатељских осећања и наклоности интернатске управе према ђацима изазивао је код ових непоштовање. Узајамно поверење није постојало и ђаци су били упућени на то да тајно раде многе ствари. Тако је, и поред забране, Зигмунт у то време, као и други ђаци, прочитао многе пољске књиге, а међу њима и дела Мохнацког, Грабовског и романе Крашевског који су тада излазили. Те године прочитао је и Шилера и Шекспирове драме, а са својим пријатељем Немцем Ернестом Шлегелом проводио је сате у разговорима о Гетеу, Кернеру, Биргеру и уопште о немачкој литератури. Своје упознавање са пољском и страном литературом Зигмунт је наставио и у следећој години. Од писаца чита Крашевског, Жевуског, Трентовског, Ћешковског а од часописа Athenaeum и познањски Tygodnik Literacki. Тада једини професор - Пољак Лудвик Груђињски упознаје га са Бајроном у својим преводу. У то време Зигмунт почиње "озбиљније" да се бави "књижевношћу". Преводи Гетеа, пише поему о Конарском, роман који шаље Крашевском и најзад трагедију у стиху о Стефану Потоцком на Жутим Водама. За то време са школским властима није долазио у сукоб. Међутим кад му је нови директор предложио да му доставља шта остали ученици мисле, говоре и раде, он је напустио њемировску гимназију. Школу је наставио тек годину дана касније, у Одеси. Пре одласка дао је оцу обећање да за време боравка у Одеси неће писати стихове и то обећање је испунио. У то време детињи снови су већ били уступили место сновима испуњеним тежњом за исправљање кривди и остварењем тријумфа правде. У Одеском лицеју Зигмунт је нашао оно што му је у гимназији било страно: наклоност. На неблагонадежность означену у његовим документима нико није ни обратио пажњу, и он је ускоро постао слушалац физичко-математичког одсека. Одеса је тада, захваљујући либерализму генерал-губернатора грофа Воронцова, дисала слободније и баш ту Зигмунт, иако још не у подробностима, формира своја схватања. У прво време сву његову пажњу привлачи велики град и његове занимљивости од којих на прво место долаза опера. Сем тога Зигмунт и овде почиње новим путем због кога су га некада родитељи, уместо да га пошаљу у Њемиров на даље школовање, задржали код куће. Међутим овога пута је имао снаге да сам савлада ту опасност. Следеће године та опасност већ није постојала за њега. Не занемарујући другове он је почео систематски да чита и да се интелектуално подиже. Ту у Одеси прочитао је прве бројеве Пољског демократе органа емигрантског Пољског демократског друштва, ту је прочитао дело Хенрика Камјењског О животним истинама пољског народа (O prawdach żywotnych narodu polskiego), и многе друге забрањене књиге, ту је најзад учио и језике. У Одеси је читао на пољском, француском, немачком и енглеском језику. Време проведено ту будиће касније код Јежа најмилије успомене из његове младости. Кад је 1846. године напуштао Одесу, већ се осећао дах ветрова који ће две године касније довести до буре. Галицијски покољ и берлински процес Мјерославском и друговима предсказивали су нове догађаје, али Зигмунт још није хтео да донесе коначну одлуку о својој даљој судбини, иако га је веома привлачила војничка каријера. Најзад је, посаветовавши се са родитељима, одлучио да изабере пут научника. Како је на испит кандидата могао изаћи тек годину дана после завршетка лицеја, он је то време провео као домаћи учитељ своје млађе браће. Но његов рад се није свршавао на томе. Те године он је написао и један меморијал у коме је захтевао укидање кметства и предавање земље у руке сељацима и прочитао га пред једном групом шљахте. Међутим тај корак, припремљен у заједници са оцем, није наишао на одобравање. Године 1847. Зигмунт је већ био слушалац Кијевског универзитета и – организатор нове пољске завере. Овога пута та завера је била много озбиљнија од оне њемировске, сем тога имала је и савезницу – заверу коју су били организовали Украјинци, студенти Кијевског универзитета. Као проглас упућен јавности од стране завереника послужио је мало измењен већ поменути Зигмунтов меморијал. Тако се ето он припремао за кандидата математичких наука. Омладина је одмах пригрлила тајну организацију а завереници су почели да сазивају тајне састанке и основали су библиотеку забрањених књига. Зигмунт се налази у центру те делатности. Да би могао ширити своје завереничке и демократске идеје и међу чиновништвом и официрима[50] он покушава да ступи у службу, најпре код кијевског генерал-губернатора Бибикова који га одбија дознавши да је завршио Одески лицеј. Ни покушај да ступи у војску није успео. Најзад га примају сапери. Међутим, како је у то време већ и на Украјину стигла вест о париским догађајима, он је нашао могућност да одгоди своје ступање у службу и полагање заклетве. Ускоро су стигле и вести о немирима у Бечу. Дах 1848-е прешао је и преко Украјине. На наредбу власти да се преда све хладно и ватрено оружје шљахта је одговорила сакривањем оног које је већ имала, куповањем новог и припремањем јахаћих коња. У то је дошао и ускршњи распуст који је Зигмунт искористио да би међу шљахтом ширио идеју устанка.[51] Кад се Зигмунт после распуста вратио у Кијев, дознао је да се полиција распитивала за њега. Имао је срећу да се у путу мимоиђе са полицијом која је, не нашавши га у Кијеву, отишла да га тражи код куће. Пред њим су сада била два пута, или да остане у Кијеву и живи илегално и најзад падне полицији у руке или да крене пут аустријске границе, у Галицију, ближе слободи. Тај други пут му је указивала породична традиција. Пребегавање преко границе младих људи било је узело масовне размере[52] и Зигмунт се одлучио да и он пође тим путем. Његови другови у Кијеву одлучили су да он у Галицији буде делегат Кијевске организације са којом треба да стави у везу устанике. Зигмунт се одмах спремио на пут и, пошто је неко време провео крај границе тражећи прилику да се пребаци, уз помоћ једнога пријатеља и једнога сељака обрео се у Галицији, у Злочеву. Ту је био осуђен на нерад и ленствовање. Ускоро се по граду пронео глас да аустријска полиција тражи неку пребеглицу из Украјине и Милковски, сумњајући да то може бити и он, одлази у оближње село Плесњане. Тамо је проборавио до јесени читајући и забављајући се. Кад је чуо да се у Лавову организује пољска легија за борбу у Мађарској, одмах је кренуо тамо и већ крајем септембра или почетком октобра он је газио по слободној земљи. У пољској легији се нашао већ од дана њеног оснивања и одмах је био изабран за подофицира, а крајем новембра доживео је и ватрено крштење под Арадом. За време боравка у Араду, додељен му је стан код једног Србина, адвоката Саве Симића, који га је у почетку примио веома нељубазно. Међутим ускоро њихови су се односи поправили, породица Саве Симића је пригрлила Зигмунта као драгог госта, Сава га је упознао с многим својим пријатељима и ставио му на располагање своју библиотеку у којој су се између осталог налазила Вукова издања наших народних песама. У кући Саве Симића пробудило се у будућем писцу и интересовање за Јужне Словене. Досаду војничке службе Зигмунт је ублажавао читањем књига из Симићеве библиотеке "у којој сам налазио много ствари интересантних за мене", како пише у својим мемоарима[53], и даље, говорећи о животу своје јединице, он пише "више су ме интересовале српске песме, него дискусије". Захваљујући Симићу и његовој породици Зигмунт се налазио у изузетном положају. Док су се други досађивали он је имао довољно посла, а сем тога стекао је и пријатеље. Међутим крајем јануара или почетком фебруара Зигмунтова јединица је морала да пође на други задатак, у унутрашњост Мађарске. Симићева породица га је испратила са сузама, а ни Зигмунт није одлазио лака срца. На растанку Сава Симић га је позвао у страну и тихо му рекао: – Рат се може окренути зло по вас, у том случају, запамти, мој дом неће бити затворен за тебе... Разумеш ли? – додао је уз речити гест".[54] Тако је будући писац из првог сусрета са Србима, иако је био у непријатељским редовима, понео најлепше успомене и љубав која се указује само најмилијима. Са одласком из Симићеве куће престали су дани досаде. Пољска легија, а са њом и подофицир Зигмунт Милковски кроз кишу, ветар, олово, крв, поразе и победе крстарили су земљом жељном слободе. Први командант био му је Србин пореклом, генерал Дамјанић. Остављајући крваве трагове босих ногу по песковитој земљи Мађарске млади кандидат математичких наука није ни сањао да ће кроз неколико деценија сви ти доживљаји бити предмет многих његових романа. Доживео је радост победе и горчину пораза, постао је официр, борио се под Висоцким, Дембињским и Бемом, и најзад, једнога дана, гоњен царском руском војском, са још око две хиљаде својих сабораца Пољака и Италијана, прешао је из Оршаве на српску територију код Текије. Тадашњи министар унутрашњих послова И. Гарашанин прво се спремао да спречи емигранте да ступе на српску територију[55], али су касније Владислав Замојски и Лудвик Бистшоновски успели да преко пољског дипломатског агента издејствују да им српске власти дозволе несметан прелаз преко српске територије до турске границе. Иако их је становништво дочекало непријатељски власти су биле веома љубазне и предусретљиве према њима.[56] Први Зигмунтов сусрет са незваничном Србијом није баш био пријатан. На једном месту у брдима били су дочекани огњем из пушака. Међутим у Кладову су их дочекали веома љубазно. Од турске границе до Видина ишли су сами, без пратње. У Видину им је предложено да пређу у ислам и да ступе у турску службу, али су они одбили јер, како Милковски пише у својим мемоарима: "Са нашим занатом војника слободе нису се слагали исламизам и турски редови". Ту се Милковски први пут сусрео и са Бугарима. Ту се наставило његово ближе упознавање са Јужним Словенима започето у Араду код Саве Симића. После неколико недеља боравка у Видину турске власти су их преместиле у Шумлу. Боравак у Шумли потрајао је дуже. И док су се светске силе бориле за ту групу људи, они су водили свој живот. Како их је мучила досада и осећао се велики недостатак књига и уопште духовне хране демократска група почела је издавати новине. Први уредник тих руком писаних и умножаваних новина био је Зигмунт Милковски. У то време десила се још једна значајна ствар у животу нашега писца. Под утицајем и по наговору Сокуљског и Жарског, а следећи нејасне и магловите идеале своје младости Милковски је постао члан секције Пољског демократског друштва. Тај акт одредио је цео његов каснији животни пут. Бавећи се тако политиком и проучавајући живот Бугара Милковски је дочекао април 1850. г. када је са још сто осамдесет другова кренуо у Енглеску. Успут је доживео бродолом и најзад једнога дана се у Саутемптону, без пребијене паре, срећно искрцао на Енглеско тле. У то време се у Лондону налазила Централизација ПДД (Пољског демократског друштва) и Милковски се после краћег времена упутио тамо. Истина, овога пута није био сасвим без новца, имао је у џепу шест пенија, таман толико да би са успехом могао почети дане гладовања у Лондону. То гладовање требало је да се заврши његовим скоком у Темзу. Хтео је само још да пошаље последње писмо својима у далекој отаџбини и док се он спремао да га пише зачуо је како се један човек жалио да не може да нађе никога за један мало тежи посао. Наравно да је нас будући писац заборавио на Темзу и одмах се понудио за тај посао. Дани гладовања су престали и Зигмунд је имао колико толико обезбеђен живот. Посао није био тежак, а остајало му је времена и за друге ствари. Одлучно је загазио у политику и активно учествовао у састанцима Лондонске секције Демократског друштва. Ускоро, 1851. г., почео је да сарађује у Пољском демократи, органу Друштва, пишући о Украјини, њеним проблемима, па је чак постао и члан редакције листа. Слободно време проводио је или у пољском друштву, са члановима Централизације Ворцелом, Дарашом и Подољецким, или са другим истакнутијим Пољацима. У Лондону су се тада сем поменуте тројице налазили и Јан Непомуцен Јановски, Штолцман, пуковник Лудвик Оборски, Домагаљски, Пшезђецки, Бартоховски и многи други. Са странцима емигрантима мало се дружио. Најбоље се знао са будућим вођом и херојем Париске комуне Делеклизом. Веома много времена Зигмунт је посвећивао изучавању војних наука и уопште читању и прављењу бележака. У то време се упознао и са делима Фуријеа, Сен-Симона, Роберта Овена, Кабеа и других социјалиста утописта. Његови друштвени и политички идеолошки погледи добили су чврсту основу, његов животни пут био је јасан а кад му је после краће посете Паризу понуђена дужност емисара Централног комитета Европске демократије у Украјини он ју је оберучке и са радошћу прихватио. Убрзо после тога, септембра 1851. г., снабдевен препорукама Мацинија, Браћануа и Централизације ПДД преко Париза и Марсеља упутио се у Цариград. Одатле га је пут одвео у Молдавију и, најзад, крајем 1851. г., његове ноге су још једном ступиле на родну земљу. У Украјини је провео око два месеца, састао се са родитељима, родбином и пријатељима и ударио темеље тајној организацији која је имала да припрема ослобођење Пољске. После тога се вратио у Молдавију, одакле је требало да руководи завером и где је имао да очекује даље инструкције од Централизације. За то време је учио румунски језик, читао шта му је долазило до руку, обилазио места која су још чувала успомене на трагичне пољске револуционаре Вишњовског и Филановича и ленчарио када није имао ништа паметније да ради. Међутим једнога дана, место инструкције од Централизације дочекао је своја два брата, која су пребегла из Русије. Требало је сада њих спасавати. Срећа му, међутим, није била наклоњена. Из Молдавије је успео да се пребаци само он. Оба брата су била ухваћена а један од њих, Јузеф, био је стрељан. Усамљен, несрећан и болестан Зигмунт је неко време провео у Тулчи где се упознао са једним православним попом са којим је сликао иконе за околне православне црквице. Тулчу је напустио у јесен и упутио се у Цариград. Овде му се опет придружила његова стара пријатељица – глад. У то време већ је био почео турско-руски рат. И монархистичко и демократско крило пољске емиграције покушавало је да повеже ослобођење Пољске са судбином тога сукоба. Зигмунт је добио задатак од Јузефа Висоцког да отпутује у Видин и да тамо уз нови румунски корпус формира један пољски одред. Са осталим пољским и румунским официрима, који су имали да организују тај корпус, доспео је само до Шумле. Ту је пројект пао у воду и његова мисија је била завршена. Остао је у Шумли да би био ближе војној позорници. За време боравка у Шумли радио је на насипању шанца и подизању утврђења. Радници су му били муслимани – Босанци и Херцеговци. Водио је дуге разговоре са њима, и, како сам каже, дознао многе занимљиве појединости из њиховог домаћег живота. Ускоро му је и то постало досадно. У Влашкој се налазио Димитрије Браћану, члан Централног комитета Европске демократије, оног истог који је 1851. године послао Милковског у Украјину. Браћану је припремао устанак против Русије и Зигмунт је пошао да му понуди своје услуге, искуство и везе. Пут га је водио преко Видина, где је Милковски после дужег времена опет дошао у додир са српским живљем, који је, како он пише у својим мемоарима, тамо чинио већину.[57] Из Видина је прешао у Влашку, али тамо га је дочекало разочарење. Браћану се, истина, налазио тамо, али до устанка је било још врло, врло далеко. Његово присуство је чак било непријатно Румунима и они су све учинили да га се на леп начин отарасе. Милковски је схватио ту игру и заједно са својим пријатељем Микуловским прешао је у Србију, у Радујевац. Ту су провели четири дана у карантину, а онда су се пешке упутили у Неготин по пасоше, одакле су мислили да продуже за Београд. Овај други боравак у Србији био је много пријатнији него онај први 1849. г. У Неготину их је дочекао начелник Јанковић који се љубазно побринуо за њихов смештај, и који им је набавио човека да их одвезе њиховом пријатељу Алфонсу Лучињском у Мајданпек. Чекајући дан поласка Зигмунт и његов пријатељ су провели вече у хану у разговору са Србима о Пољској за коју су ови знали и којој су желели слободу. На гозби приређеној то вече у њихову част певала се чак и пољска химна. Сутрадан су кренули у Мајданпек. Пут их је водио преко Трновца где су опет били угошћени и где су преноћили. У Мајданпек су стигли тек сутрадан. Код Лучињског Милковски се задржао више од два месеца. Овај га је задржавао да остане у Србији предлажући му да заједно отпутују у Београд и да потраже неко место. Милковском се предлог свидео "Служити Србији, кад нисам могао да служим Пољској, изгледало ми је као честита и пожељна ствар" – написао је он касније у својим успоменама.[58] Чекајући да Лучињски добије одсуство, па да заједно пођу у Београд, Милковски је читао немачке и српске новине, ишао у лов и проучавао месне обичаје и живот. Ту је први пут видео српску свадбу, крштење, славу и погреб и посматрао однос између мушкараца и жена. Но Милковски се није задовољавао само таквим животом. Он је и овде ширио своје идеје и водио оштру анти-аустријску пропаганду. Његова инструкција остављена Лучињском препоручивала је овоме да ради на стварању савеза између "чисто народне" српске партије и "Пољске демократске и републиканске", да ради на мађарско-српском споразуму, да помоћу књига и тесних веза са Пољацима шири српску пропаганду у Аустрији и да ради на стварању завереничке организације у Галицији, која би радила и на зближењу шљахте и сељаштва.[59] Једнога дана, Зигмунт Милковски је доживео још нешто што је коначно освојило његово срце. Из Београда је дошао један чиновник министарства, по имену Павловић, који му је показао поверљиви акт аустријског посланства у коме је Милковски био представљен као опасан агитатор и у коме се тражило његово изручење Аустрији. Чиновник је саопштио Милковском да га власти ни у ком случају неће издати, али га моле да напусти Србију како би јој уштедео непријатности. "– То је молба, не заповест – поновио је Павловић неколико пута. – Напуштање Србије зависи сасвим од твоје воље. Ако хоћеш да останеш, остани."[60] После такве молбе за Милковскога није остало друго него да напусти Србију. Пут га је опет одвео у Цариград. Полазећи из Цариграда, јануара 1855. г., опуномоћеник ПДД Висоцки оставио је као свога заступника Милковског, коме је пријатељ Франћишек Сокуљски обезбедио живот тако да се овај после дужег времена могао опет вратити књигама и публицистици. Пољски демократа је опет почео да објављује његове дописе. Али ни то није дуго потрајало. Ускоро је Зигмунт са енглеским пасошем на име Еварет Мамет кренуо на проучавање економских прилика Молдавије и Влашке за рачун трговачке фирме Диран и комп. Међутим када је обишао Молдавију његов послодавац Диран послао га је натраг у Турску да му подиже магацине за робу. На томе послу у Ћустендилу провео је до децембра 1855. г. после чега је, оставши без посла, опет кренуо у Цариград. Тамо га је дочекала вест о смрти великог пољског песника Адама Мицкјевича. Живот у Цариграду био је час леп и пријатан, час тежак и суморан. У Цариград је Милковски дошао са више од три хиљаде франака. У жељи да их најкорисније употреби, основао је са једним пријатељем мензу, али је већ после кратког времена морао да је затвори. Његов капитал је сада износио само неколико стотина франака. Немајући посла почео је да пише. Слао је дописе у пољске листове и писао своју књигу о учешћу Пољака у Кримском рату.[61] Његови пријатељи Влођимјеж Козловски, Карол Бжозовски и Хенрик Јаблоњски наговорили су га да покуша да напише роман. Послушао их је, и лавовски Књижевни дневник (Dzienik Literacki) објавио је 1858. г. његов први роман Wasyl Hołub. Следеће године је у новинама Gazeta Warszawska изашла Handzia Zahornicka са потписом Теодор Томаш Јеж. Његово место и име у тадашњој пољској књижевности било је већ обезбеђено. За време боравка у Цариграду Милковски се углавном дружио са емигрантима-демократима. Међу њима је био и Јузеф Чајковски, пореклом из богате пољске племићке породице из Украјине, учесник устанка 1831. године и Мађарске буне 1848-49. г. и вишегодишњи коњушар уставобранитеља Аврама Петронијевића. По ономе што је Милковски забележио о њему у својим мемоарима види се да му је овај причао о своме животу у Србији. Међутим како је у Цариграду било све мање изгледа за поновно покретање питања ослобођења Пољске, како је Милковски постао један од кандидата за члана Централизација ПДД и како се средиште борбе за Пољску опет преносило на Запад наш писац се опростио од својих пријатеља и Цариграда и снабдевен пасошем на име Фортуната Мелка, по народности Бугарина, кренуо преко Марсеја у Париз. У Паризу је био изненађен поштовањем које му је указивано. Био је још млад, али је већ био стекао име. Навикао се и на то. У Паризу је, како сам пише, радио мало или скоро ништа. Писао је дописе за Варшавске новине (Gazeta Warszawska) и Пољског демократу, сарађивао у Прегледу пољских проблема (Przegląd Rzeczy Polskich), упознавао се са новим и обнављао познанства са старим емигрантима. У Паризу су тада били: Орденга, Мазуркјевич, Мјерославски, Елжановски и многи други. Ускоро га је дужност позвала у Лондон. Баш у то време одржавали су се избори за чланове Централизације ПДД. Милковски је био изабран једногласно. Поред њега чланови Централизације постали су Жабицки, Домагаљски и Буљевски. Као члан Централизације Милковски је дошао у додир и са Мацинијем који је био на целу Централног комитета Европске демократије. ПДД се већ клонило паду. Његови чланови су више радили по инерцији него из убеђења. Друштво је дремало на ловорикама. У Лондону се Милковски упознао и са Херценом. По службеној дужности путовао је и у Париз, а одатле у Брисел, где је посетио Љељевеља и Хелтмана. У тада вођеним разговорима они су се сложили да се не може захтевати да се Пољска подреди емиграцији. Вративши се у Лондон водио је дуге дискусије са својим колегама Жабицким и Буљевским о томе и не сложивши се са њима поднео је оставку на свој положај. Априла месеца 1859. г. заувек је напустио Лондон, где се налазила само Централизација и сасвим мали део емиграната. Већи део боравио је у Паризу. На хоризонту су се већ купили облаци. Бура од 1863. године се приближавала. Пољска је почела да успоставља контакте с емиграцијом. Устанак је био неизбежан, и када се то већ морало догодити требало је све своје снаге и време посветити припремању људи и догађаја. И док је нас писац писао своје прво дело о Јужним Словенима Шандора Ковача а за Przegląd Rzeczy Polskich чланке о устанку који су звучали као зов у бој, Италија се уз помоћ Наполеона III кроз борбу пробијала у слободу. Писац се у Јежу повлачио у позадину, на позорницу је излазио конспиративац и револуционар. У Паризу је био формиран Комитет у саставу Елжановски, Мазуркјевич, Орденга, Висоцки и Милковски. Задатак му је био припремање устанка и руковођење њим у Пољској. Милковски је добио задатак да у Галицији, на Подољу, Волињу и Украјини организује тајни покрет. Вероватно негде септембра месеца 1859. г.[62] преко Берлина, Вроцлава и Лавова кренуо је у Молдавију. Успут је у Лавову посетио редакцију часописа Dziennik Literacki и његовог уредника Јана Добжањског, основао у том граду тајни комитет, дао му упутства за рад и отпутовао даље. Прво се био настанио у Фолтичанима а затим у Михаленима, постарао се да добије румунско држављанство и наставио рад некадашњих својих претходника, емисара Централизације Вишњовског и Филановича. Устанак се приближавао крупним корацима. Нас писац је био у свом правом елементу. Из Аустрије и Русије је пребегавало све више и више омладине жељне борбе. Он их је примао и размештао привремено по Молдавији или слао у Италију, у школу за официре. У међувремену, кад су му то послови дозвољавали, посећивао је пријатеље и забављао се. Чак се и оженио. Но то му није сметало да настави свој револуционарни и конспиративни рад. Румунски граничари и полиција доводили су му све Пољаке који би пребегли и он их је слао даље. Његова кућа је стално била пуна тих гостију. Били су му драги јер је у њима гледао будуће борце свог коњичког корпуса са којима је хтео да уђе у поробљену отаџбину. У слободно време је читао и писао. Требало је издржавати жену и све те људе и он је написао низ романа. Његову лектиру чиниле су у то време књиге из области економике и социјалне политике, математике и војне науке. Ове последње су увек заузимале прво место, а поготово сада када су већ почињали да се разлежу први одјеци грмљавине. Дела Жомин?а, Фридриха II, Кормонтења, Висоцког и других војних теоретичара и писаца била су му стално при руци. Припремајући у Молдавији устанак, доживео је и једно разочарење. Престао је да верује у добру вољу и поштене намере Лудвика Мјерославског. Многи чувари реда и интереса државе коју је Милковски желео да руши били су друкчијег мишљења него њихови наредбодавци и нас писац је увек био добро обавештен и на време упозораван, како кад је у питању била његова личност тако и његови штићеници. Припремајући тако друге и себе за борбу, октобра 1862. године, успоставио је контакт са Централним комитетом у Варшави који је у Пољској руководио припремама за устанак. Ускоро је пошао и на пут, у чељуст звери, у земљу устаника, жандарма и шпијуна, у Пољску, у Варшаву. Тамо је проводио дане у саветовањима са члановима устаничког Комитета. Он је сматрао да устанак треба одложити бар за неколико месеци, јер Пољска још није била довољно припремљена за њега. Пре но што је кренуо натраг у Молдавију направио је кратку посету Варшавским новинама, чији је стални сарадник био већ шест година. Кући се враћао у убеђењу да је устанак одгођен до маја 1863. г. и са декретом којим је био постављен за "начелника војних снага у Украјини". Војник, револуционар и патриота радовали су се у њему. Прионуо је свом снагом на посао. Пред собом је имао неколико месеци. И баш онога дана када је већ кретао у Цариград да организује куповину и пренос оружја, погодио га је гром из ведрог неба – вест о устанку у Пољској. "Онога тренутка – пише он у својим мемоарима – када је бура захучала, моје књижевничке способности сасвим су нестале". (II, 434). Вратио се са тога пута и кроз неколико дана кренуо на други, у Галицију. Сусрео се тамо са мржњом и завишћу људи, био је ново име, без положаја и иметка. Галицијска шљахта га је примила са неповерењем, а он је носио у џепу свој декрет не показујући га никоме, потискујући и сам своју личност у позадину. Онога дана када је дознао да се генерал Висоцки налази у Галицији пало му је на ум да поднесе оставку и да на своје место предложи Висоцког са којим је правио план да у пољски устанак увуче и Босанце, Далматинце, Црногорце и Арнауте.[63] Тако је и учинио. Нажалост оставка му није одмах уважена и он, представник левог крила устанка, морао је скоро сам да се бори против шљахте која је била за представнике десног, умереног крила. Оно што је било боље било је отишло преко границе у Конгресувку, оно што је остало галамило је, саборисало и оптуживало Милковског. Доживео је многа горка разочарења и био близу слома. Спасло га је најзад прихватање његове поновне оставке. На његово место дошао је Висоцки, а он је ускоро отпутовао у Турску да тамо организује одред добровољаца који је имао да преко Молдавије упадне у Украјину и тамо распрета искру устанка. У Тулчу где се организовао тај одред Народна влада послала му је наименовање за пуковника. Уз помоћ турских власти и италијанског конзула Милковском је пошло за руком да на румунску територију пребаци две стотине и тринаест својих бораца. Међутим, његова претпоставка да ће их Румуни гонити само привидно није се обистинила. Морали су чак да воде праву битку у којој су Пољаци, иако око осам пута слабији, однели потпуну победу. Од два задатка који су себи поставили – да заинтересују европску јавност за пољски устанак и да се пробију у Украјину нису постигли ниједан. Пуковник Милковски је напустио Румунију и преко Цариграда, Марсеја и Париза отпутовао у Галицију. Тамо је провео неко време чекајући да му се додели нови задатак. У плану је било да иде у Шведску као представник Народне владе и да оданде организује упад у Литву. Међутим, тај план покварила је полиција. Место у Шведску, отишао је у затвор. Тамо, међутим, његово право име није било откривено и он је само протеран из Аустрије. Крајем 1863. г. већ се налазио у Паризу. Очекујући декрет и инструкције Народне владе, проучавао је Шведску и прилике у њој. Најзад је стигла и одлука о путу, али не у Стокхолм него у – Београд. Ту вест саопштио је Зигмунту Милковском фебруара 1864. г. тадашњи комесар Народне владе у Паризу и Торину, Вацлав Пшибилски. Задатак у Србији био му је да ради на подизању мађарско-словенског устанка повезаног са ратом Италије против Аустрије. Иницијатива за такав устанак била је дошла од Хрвата и Еуген Кватерник је у то време већ био направио споразум са мађарским емигрантима Кошутом и генералом Клапком. Иако помало скептичан и поучен искуством из 1848-49. г. Милковски је одмах вредно прионуо на посао. Пшибилски га је ставио у везу са Кватерником и на једном састанку 6. марта 1864. г. донете су начелне одлуке о правцу и духу припреманог устанка.[64] Спремајући се за пут у Србију, Милковски је морао отпутовати у Дрезден. Тамо је посетио Романа Зморског, тада већ познатог преводиоца српских народних песама, од кога је хтео да затражи извесне информације о Србији. Међутим чекало га је разочарење. Зморски или није хтео, или није умео да му помогне. Враћајући се из Дрездена у Париз, Милковски се у Минхену састао са женом, али како је ова била болесна он ју је привремено, до оздрављења, сместио у Женеву. Одатле га је пут водио у Торино. Ту га је примио италијански министар спољних послова, који је са њим разговарао о његовом будућем раду у Београду. У Београд је кренуо преко Ђенове, Ливорна и Цариграда. У Цариграду се задржао неколико дана у разговорима са тадашњим дипломатским агентом Народне владе Тадеушом Окшом Ожеховским и већ негде у другој половини априла стао је у Радујевцу на српско тле. Неколико дана после тога налазио се у Београду, где је одмах потражио свога пријатеља и познаника из Цариграда Павла Слотвињског. Овај, и његова жена Српкиња, помогли су му да се снађе у прво време и да се припреми долазак своје жене и кћери. Међутим, кад је Милковски стигао у Београд последњи диктатор устанка Ромуалд Траугут био је већ у затвору. Устанак је догоревао, а интерес Европе за њега је слабио. Мисија Зигмунта Милковског сада је већ била изгубила свој значај[65] и овај је у Београду остао као приватан човек, емигрант. Њега је истина примио Илија Гарашанин[66] и изразио му своје симпатије према пољском устанку, тајно га је примио и италијански конзул у Београду Сковасо, тајно су га примали и разговарали са њим и други Срби, који су заузимали високе положаје, али су га јавно избегавали. Крајем маја или почетком јуна Милковском је у Београд дошла жена. Њихова будућност је изгледала суморна. Контакт са Загребом није успостављен, од Ожеховског из Цариграда стигле су само речи охрабрења, а из Пољске, која је тонула у мрак, вести су биле све црње. Требало је живети и издржавати породицу, једини излаз био је перо. Место пуковника Зигмунта Милковског опет је заузео Теодор Томаш Јеж и већ јуна месеца Отаџбина (Ojczyzna) часопис Агатона Гилера доноси његов први допис. Преко Владислава Губриновича ступио је у везу и са разним издавачима у Пољској и почео да пише. Први већи рад, који је Милковски написао у Београду био је У Галицији и на истоку (W Galicji i na Wschodzie). Живот у Београду се некако нормализовао. Помоћу једног Чеха, учитеља музике Јеж се упознао са Јанком Шафариком, Стојаном Новаковићем, Љубом Ненадовићем, Пантом Срећковићем, Кујунџићем, Јокићем и другим Србима, а Слотвињски га је упознао са француском колонијом. То је у прво време било његово друштво. За време слободних часова Јеж је одлазио у библиотеку где је проучавао српску историју, литературу и науку. Ускоро је око њега почела да се скупља и малобројна пољска колонија у Београду. У Београду су се у то време налазили Пољаци лекари Аћим Медовић и (Дроздовски) Викторовић а ускоро су, дознавши за Јежев боравак у Београду, почели стизати и други. Међу првима су дошли Вермињски и Леонард Лонткјевич[67] а за њима и Изидор Коперњицки, будући преводилац српских народних песама на пољски језик. Сви они су се скупљали у дому Теодора Томаша Јежа. Живот у Београду био је тежак.[68] Пред вратима Јежевог стана на стражи су се смењивали глад и немаштина. За време свог двогодишњег боравка и он и његова жена су преболели колеру и не једном гладовали. У Београду је Милковски читао, правио белешке и проучавао Србију и њену прошлост. Резултат тог његовог рада био је: неколико брошура о Србији, о њеној историји, културним и друштвеним проблемима као и неколико романа из српске прошлости. Саму Србију Јеж је упознао само по књигама. Даље од Авале за ове две године није отишао, јер за то није имао довољно материјалних средстава, међутим, сељачку Србију могао је упознати и у Београду. Посећивао је народне забаве, вашаре и црквене славе. Колико је и како било то његово знање и стечено искуство покушаћу да покажем, анализирајући његове романе посвећене Србима. У току две године живот им се лагано поправљао и Јеж је мислио да потражи стално место наставника математике или физике у некој гимназији или Вишој школи, да би се слободније могао одати књижевном и научном раду. Међутим његове кћери су расле и како у Београду није постојала одговарајућа школа намењена васпитању девојчица Јеж је почео размишљати о томе да напусти Београд. Избор је пао на Швајцарску, али је убрзо промењен. У Београд је дошао стари Јежев пријатељ Вацлав Пшибилски и предложио овоме да буде уредник часописа Revue d’Orient који је требало да излази у Бриселу. Лист би субвенционисала Турска, а имао би задатак, да се супротставља француским листовима које је субвенционисала Русија. Иако тешка срца, Јеж је пристао, и већ у јесен 1866. г., после скоро две и по године боравка у Београду, настанио се у Бриселу. Међутим, предвиђени часопис није почео излазити и Јеж је живео пишући дописе за неколико пољских листова. У Бриселу се поново састао са бившим чланом Централизације ПДД Виктором Хелтманом и старим Љељевељевим пријатељем Лудвиком Љубљинером, који су га увели у Савез пољске емиграције (Zjednoczenie Emigracji Polskiej) који је настављао идеје и форме рада ПДД. Маја месеца 1867. године отишао је Милковски на Париску изложбу као дописник часописа Класје (Kłosy). За време свога боравка у Паризу уређивао је званични орган Савеза пољске емиграције Независност (Niepodległość) и писао дописе за пољске новине. Ту у Паризу упознао се и неко време дружио са будућим херојем Париске Комуне Јарославом Домбровским, човеком о коме Јеж у својим мемоарима пише са великим поштовањем. Од његових доживљаја у Паризу пажњу заслужује још и сусрет са хрватским бискупом Јосипом Јурјем Штросмајером. Са њим се састао на изложби, а после тога још неколико пута у Тиљериском парку. Разговори које су тада водили тицали су се судбине Словена, а нарочито Јужних као а њиховог ослобођења испод турског и аустријског јарма. Било је говора и о педагошким проблемима који су веома интересовали нашег писца. Ти разговори, међутим, нису имали никаквог озбиљнијег политичког значаја. По завршетку изложбе Милковски се вратио у Брисел. Дани су му пролазили у све интензивнијем књижевном и публицистичком раду, у дружењу са Пољацима и у политичком раду. Ту у Бриселу написао је и један од својих најчувенијих романа Ускоци. Ту је и за Турску писао своје стручне извештаје о француско-пруском рату. Одатле је још једном направио краћу посету Лондону и када му је једнога дана његов брат од тетке Јулиуш Јеленковски предложио да отвори школу за Пољаке у емиграцији, он је пристао. Избор је пао на Швајцарску. Пре доласка у Швајцарску Милковски је 1871. г. посетио Великопољску. У Познању га је издавач Жупањски наговарао да пише своје мемоаре, о чему Јеж до тога времена није био мислио. Из Великопољске је отишао у Галицију, где је посетио рођаке и старе пријатеље, а одатле у Лозану на конгрес Лиге мира и слободе, основане 1867. године, у којој је заузео место генерала Хауке-Босака, некадашњег пољског устаника који је погинуо децембра 1870. г. бранећи Француску. Из Лозане је отишао по жену и децу и крајем 1872. г. поново се вратио у њу. Ту је средио свој породични живот и основао интернат за васпитање пољске деце. У блиској будућности није се назирао никакав устанак, пољске духове је било обузело очајање, и овај, непоправими у својој љубави, патриота прихватио се, макар и сам, подизања пољског духа. Сем педагошког и књижевног рада који су му одузимали највише времена сваке године је редовно учествовао на конгресима Лиге мира и слободе која се заузимала за републиканско и федеративно уређење Европе.[69] У Лиги је Јеж радио 27 година, све до смрти њеног дугогодишњег председника Лемонијеа, а четири пута је на редовним годишњим конгресима иступао и као референт.[70] Поред рада у Лиги Јеж тих година много ради на књижевности. Његова кућа у Лозани, а касније у Женеви и Цириху стециште је пољских емиграната и омладине. Ту доживљава прославу двадесетпетогодишњице свога књижевног рада, ту најзад почиње свој следећи дугогодишњи период активне политике. Увод у тај период представљала је брошура Ствар о активној одбрани и о Народној каси (Rzecz o obronie czynnej i o Skarbie Narodowym) изашла 1886. г.[71] а прерађена и допуњена 1910. године. Следеће, 1887. године, основана је "Пољска Лига" (Liga Polska) која је имала да, како је говорио први члан устава, прикупља и припрема све народне снаге у борби за извојевање независности Пољске у границама, које је имала пре поделе, на федеративном принципу, узимајући у обзир националне разлике и не испуштајући из очију оне делове Rzeczypospolite који су раније од ње отпали. Други члан је говорио да Лига прихвата "принципе, изражене у манифесту бившег Демократског друштва, које ће развијати, допуњавати и остваривати у народном и социјалном правцу."[72] У то доба Јеж много времена посвећује и Раперсвилском музеју. Национални и политички радник у њему опет долази до свог пуног изражаја. Стари револуционар је поново у свом елементу. 1900. године као изасланик "Народне Лиге" (некадашње "Пољске Лиге") предузима пропагандни пут у Америку где обилази емигрантске колоније. Његове везе са Србима и Хрватима из године у годину су све слабије да се негде после 1890. г. сасвим прехину. После повратка из Америке почињу његова разочарења. Његови ученици Дмовски и Баљицки издају идеале за које се он целога живота борио. Не сналазећи се одмах, Јеж још покушава да их брани и оправдава али су докази о њиховој издаји све очитији, руководство измиче из руку старога пуковника и он се коначно повлачи у самоћу и пише најбоље своје дело, нажалост недовршено, мемоаре Od kolebki przez życie (Од колевке кроз живот). За све време свога активног бављења политиком, изузев периода устанка 1863-64. г., Јеж није престајао да пише. Резултат тога рада био је око деведесет романа и читав низ политичких брошура и чланака. Он годинама уређује напредни емигрантски лист Слободна пољска реч (Wolne Polskie Słowo, од 1887-1898. г.) прво уз мали хонорар, а касније бесплатно. Цео живот му је испуњен материјалним бригама. Једно време цензура, за време управе Коцебуа, уопште не дозвољава штампање његових дела[73] и он је приморан да се спасава позајмицама. "Није било среће у кући, јер је није било у Отаџбини" пише он горко у једном писму доктору Цељиховском.[74] Још теже делују писма Јежеве жене Зофје његовом сараднику и саоснивачу "Народне касе" Максимилијану Хертлу. У једном дугом, очајничком писму од 12/27. X. 1894. г. писаном у Женеви Зофја Милковска се, између осталог, жали и на цензуру, на хајку дигнуту против мужа поводом објављивања брошуре о "Народној каси", и пише о сталним напорима да мужа ослободи материјалних брига, о незгодама са залагаоницом, данима када се на њиховом столу налази само кромпир, о опасности да буду избачени из стана и да им ствари буду конфисковане итд. итд. Овога пута је то писмо донело неки резултат, али није тако било увек. Други пут ће Зофја Милковска покушати да заинтересује пољског пијанисту И. Падеревског за судбину своје породице.[75] Тужно звуче ти позиви у помоћ када помислимо да помоћ тражи човек који представља читаву епоху у историји пољске емиграције. Тежак, трновит и крвав је био животни пут Зигмунта Милковског – Теодора Томаша Јежа. Док је био млађи и снажнији није штедео себе, а када је остарио и када му је била потребна пажња, сем његових најближих, нико му је није указао. Време га је прегазило и као књижевника и као политичара. На почетку двадесетог века и у једној и у другој области почео је постајати жива успомена. Био је сувише стар и измучен да би могао ићи укорак са временом. Ипак осврнувши се унатраг, иако није могао да види завршетак свог животног дела, ослобођење своје отаџбине, имао је ипак чиме да се поноси. Умро је 10. јануара 1915. г. спремајући се да ускоро дође у ослобођену Варшаву.[76] Међутим смрт је дошла пре него слобода.   III. Схватања о лепој књижевности и њеној улози у друштвеном и националном животу Целокупно књижевно стваралаштво Т. Т. Јежа израз је његових схватања и идеала, израз његове друштвене, политичке и револуционарне делатности. У свом тестаменту предатом 6. августа 1909. Народном музеју у Раперсвилу Јеж је о свом животу говорио као о служби "са оружјем и пером у руци". Остављајући свој аманет живима он даље каже: "Опраштајући се од свих који су после мене остали у животу, од пријатеља и противника мојих, а имајући на уму нарочито пољску омладину, исказујем и истичем свој најважнији аманет у тестаменту: веру у Пољску и непрекидност у раду за Њен препород."[77] Тај аманет који је Јеж оставио својим потомцима био је идеја водиља кроз цео живот и Јежу. Цео његов живот и рад само је даљи логички продужетак развоја чији почеци падају још у рану младост нашег писца. Пут из завереничких кругова Украјине одвео је Јежа у мађарску буну 1848-49. године, одатле у Пољско демократско друштво и најзад у сваки подухват који је могао донети ма и најмању корист Пољској, који је чак само пружао могућност да се машта о слободи свога народа, који је чинио јаснијим контуре те слободе, који је, најзад, на било који начин штетио окупаторима његове земље. При том је Јеж увек водио рачуна и о интересима осталих европских, нарочито поробљених народа, никада своје искуство политичара и конспиративца није продавао за новац и у неколико случајева одбио је да се прими улоге модерног кондотијера. Прихватајући у младости идеје и схватања Пољског демократског друштва у коме се једно време био чак на врху као један од чланова руководећег тела, Централизације, Јеж им је остао веран до краја живота и до краја живота његова схватања су имала све особине и мане које му је у наследство оставило Пољско демократско друштво. Његове идеје, у почетку напредне, лагано су почеле губити своју актуелност. Нагли развој друштвених односа, нови услови и распоред друштвених снага захтевали су и нове методе рада и доносили нова схватања, туђа Јежу. Међутим, колико је Јеж остао веран, понекад врло умереним, социјалним схватањима ПДД исто толико је остао веран и радикалним схватањима ПДД у погледу вођења практичне политике, до краја живота остао је ватрени и неуморни пропагатор активне политике. Још 1884. године обећавао је Јеж једноме од оснивача ПДД, Јану Непомуцену Јановском да ће написати историју Друштва[78] али су га недостатак материјала, времена и друге околности спречиле да то и учини.[79] Али кад је и ПДД престало да постоји, када су од њега остале само традиције, успомене и понеки живи члан, Јеж се стално борио да одржи у животу и продужи његове идеје. Све до пред смрт, до последњег потеза свога пера, Јеж је истицао да је он наследник и настављач ПДД. Многа његова дела, сцене из романа, ситуације итд. само су конкретизација и актуализација идеја ПДД – често дати сирово, непрерађено, без уметничке одеће. Уређујући часописе Независност (Niepodległość) и Слободна пољска реч (Wolne Polskie Słowo) Јеж је стално истицао те идеје. Формулишући у првом броју Слободне пољске речи свој програм Јеж ће написати: "Слободна пољска реч биће израз оних принципа, идеја и интереса, које је пре педесет година објавио Манифест Пољског демократског друштва". И мало даље: "сврставамо се отворено и јасно под заставом пољског демократског друштва".[80] Сарађујући активно у Савезу пољске емиграције, политичкој организацији емиграције после 1863-64. год. а касније у Пољској лиги као и Народној лиги, он ће увек бити најдоследнији борац за те идеје и идеале. Пред крај живота биће у томе све усамљенији; нови, све компликованији односи у друштву и међу државама у свету неће се моћи ставити у старе оквире његових схватања. Све слабије ће се стари војник и политичар сналазити у догађајима око њега, али његова вера у народ и његове снаге, вера у снагу патриотизма и све ближе ослобођење Пољске неће бити поколебана. "Све што је у напоменама за стицање независности било чисто и пожртвовано волело је народ и осећало кривду која му се чини" писао је један од Јежевих савременика[81]. Те речи у потпуности се могу применити на Јежа. Кроз цело његово дело осећа се љубав према народу, према сељаку. Та љубав нашла је израза и у многим његовим романима како са пољском тематиком тако и са српскохрватском, украјинском или бугарском. Јунаци из народа, неплемићи, најчешће су носиоци позитивних особина и представници елемената добра. Интересе простог народа заступаће Јеж ватрено и у својој публицистици, од првих својих чланака објављених у органу ПДД Пољском демократи па до краја живота. Недостатак конкретног плана делатности био је извор његове слабости коју је још више повећавала његова класна ограниченост. Целог свог живота Јеж је порицао постојање класне борбе у пољском друштву и одрицао право Украјинцима на независност, чврсто убеђен да су ови браћа Пољака и да су само руска пропаганда и православна црква успели да их одвоје од мајке Пољске. Та мана се осећала и кад су у питању биле друге народности. За Јежа су на Балкану, у земљама данашње Југославије, постојали само Срби. Срби су за њега и сви Босанци и сви Далматинци и Хрвати. Разлика међу њима постоји само у вери. Међутим, говорећи о свима њима и о њиховом уједињењу, Јеж им препоручује федерално уређење по узору на Швајцарску. Кроз цео живот његова највећа љубав била је и остала љубав према отаџбини. Био је фанатик борбе за њену независност, веровао само у снаге свога народа и пут ка слободи видео у оружаној борби. Није признавао поделе Пољске, оштро је осуђивао лојалност према окупаторским властима у било каквој форми и у било какво време, борио се да сачува сељаштво од утицаја окупатора и због тога је захтевао ширење просвете међу сељацима, тражио да се бојкотују институције окупатора и замењују пољским, апеловао да у пољским рукама остане земља и стално опомињао да се на устанак не треба дизати "затворених очију" него да се за њега треба дуго и систематски припремати. Од човекових дужности и обавеза најсветија је и најважнија она коју он дугује својој отаџбини. Све остале бледе пред њом. Све те идеје безброј пута изражене у разним варијацијама по његовим чланцима, изјавама и илустроване делима, проповедао је Јеж и у својим романима. Онда када му прилике то нису дозвољавале прелазио је са једне форме рада на другу, са активне, свакодневне политичке делатности прелазио је на књижевну. Служба своме народу и својој земљи била је његов свакидашњи хлеб. "Пишем, јер немам шта друго да радим" – написаће Јеж 1861. г. – "Пишем, дакле, не ради писања, него да њим заменим оно друго, што не могу да радим. Зато сам заменик писца, а не писац, и морам додати да сам повремено заменик, јер мој посао чека на мене и ја чекам на њега."[82] А другом једном приликом: "Љубав према отаџбини, дала ми је перо у руке, љубав према отаџбини служила ми је као подстрек за све моје радове."[83] Истина, издајући много касније један од својих мемоара Јеж ће написати: "Тиче ме се и мишљење потомства. А како и да не... Та нисам само завереник, војник, присталица "крајњих начела", него и књижевник."[84] Али ће то мишљење бити пре резултат Јежевих књижевних успеха него свест која га је пратила од почетка његовог књижевног стваралаштва. Колико се Јеж у почетку односио према својој књижевничкој делатности као према нечем привременом и случајном потврђује његово потпуно напуштање књижевничког позива за време устанка 1863-64. године. У том периоду Јеж није написао ни једне једине речи. Тек касније он ће се, у сасвим измењеним приликама, поново латити пера. И на њега се без двоумљења и ограничења могу применити речи Адама Мицкјевича: "Цела Пољска књижевност израсла је из те једине речи: отаџбина".[85] Пишући своје мемоаре Јеж ће рећи: "Патриотизам је код Срба снага стварна, жива, спремна да у сваком тренутку пружи докаже" а мало даље: "Патриотизам је велика сила" и "Такав патриотизам ће избавити Пољску, када прожме наш народ. Боравак у Србији убедио ме је у то".[86] И цела његова делатност као публицисте и романописца била је заиста усмерена ка подржавању духа отпора и побуне у пољском народу који је своју животност црпао из патриотизма. Јеж је на књижевност и књижевно стваралаштво гледао као на средство помоћу кога може ширити своје социјалне и политичке назоре и схватања. То је био најважнији аспект из кога ју је посматрао. Занемаривање уметничке стране његовог књижевног дела биће поред осталог и резултат оваквог става. Своје назоре и схватања о књижевности, њеном значају за друштво и улози расуће Јеж по својим многобројним делима. Поједине мисли о томе проблему могу се наћи и у многим његовим публицистичким члановима, и у романима, и у мемоарима. Књижевности је Јеж, због њеног најјачег утицаја на масе и најпотпуније реализације задатака покретача друштвеног развоја и његовог напретка, давао највише место од свих грана уметности[87]. Једна од првих и главних обавеза романописца је изношење наге истине. Тај постулат захтевао је подробно проучавање друштвеног организма и верно изношење свих његових врлина и мана. По тим својим ставовима Јеж је био реалиста, роман је за њега био верна слика животних манифестација, одраз у огледалу. Даље, књижевност је за њега била израз тежњи и схватања друштва и средине у којој је настала. Сама књижевност је зависна, она је слика друштва коју видимо у огледалу, значи, дакле, да оне моралне идеје, које изриче она само преноси из друштва на хартију. Не ствара књижевност друштво него друштво књижевност и њоме се служи према својим потребама, аспирацијама, понекад према тренутном расположењу[88]. У својим оценама и схватањима књижевног дела Јеж је често имао иста схватања као Иполит Тен[89]. Уосталом таква схватања су била карактеристична и за низ других пољских писаца нарочито после 1863. г. Роман је Јеж стављао на границу између уметности и науке. Он покреће проблеме који интересују друштво и представља их пластичније, употпуњујући на тај начин научне погледе. "Књижевно стваралаштво садржи у себи елементе науке. На пример: статистика записује цифрама беду и преступе, представљајући их графички за један дужи период, роман ту исту беду и те преступе представља у акцији, износећи узроке због којих су настали, као и њихове могуће последице.[90] Мало даље у истом чланку у коме је написао и напред цитиране речи Јеж ће написати и следеће: "Не знам роман који је без тенденције. То није тешко доказати истичући само две особине романа, његову блискост са науком и то што он црпе материјал из јавног и друштвеног живота, из живота толико разноликог, означеног толиким паралелним, центрифугалним и центрипеталним правцима који се укрштају, и што у себи садржи толико особености. Романописац, ма колико то хтео и упињао се не може се откинути од живота, било да га представља у садашњости било да тле и садржај потражи у прошлости или будућности и, ма колико то хтео и упињао се, неће бити кадар, да према животним појавама, заузме безусловно објективан став. Неће бити кадар због неколико узрока, од којих нарочито два имају пресудан утицај на ауторову концепцију. Један од њих је тај, што аутор, који је и сам човек, члан друштва, учесник друштвених односа, мисли, резонује, формира своје мишљење и кроз њега, као кроз призму, посматра ствари и људе. Други зависи од тога што аутор преноси из живота на своје платно један исечак и слика га тако, како му се он представља, или, како га његове очи виде. А како га очи виде? То је питање".[91] Из материје романа, начина на који је она дата, судбина јунака итд., читалац извлачи одређени закључак, а не може се ни претпоставити да аутор није имао на уму тај закључак и да није са том мишљу компоновао и писао своје дело.[92] Синтезу својих схватања, засновану на дугогодишњем књижевничком искуству, даће Јеж у предавању Задаци пољског романа, прочитаном 22. јуна 1894. године и објављеном касније у књижевном додатку часописа Седмица.[93] Између осталог, Јеж у том предавању каже да роман не само да је узимао од друштва него му је и давао. Он је данас, тј. у другој половини XIX века, и још за дуго времена, заузео став огледала живота. "Живот у свим његовим јавним, друштвеним, политичким, економским, физиолошким, научним, уметничким манифестацијама, у свему чему он служи и што служи њему, објашњавамо речју и сликом. Реч нас обавештава о мислима и осећањима оствареним или неоствареним, датим у одговарајућим формама, које обухватају цео циклус људских делатности у научном и естетском правцу, којима је предмет добро, корист и лепота. Ове правце, у циљу да загосподаримо њима а да их обратимо на своју корист, научно претресамо помоћу одговарајућег рада, који кристализујемо у расправама, студијама, књигама, у научној литератури која се дели на специјалне предмете, везане међусобно по сродности. На тај начин наука долази у непосредни контакт са уметношћу – прожима је. Задатак књижевности је да саветује и опомиње. Описујући и представљајући извесне догађаје, писац даје друштвене документе који утичу на формирање његовог мишљења. У томе је тенденциозност романа. "Роман без тенденције престаје да буде роман – прелази у другу врсту књижевног стваралаштва; постаје новелета, новела, дело симболично, импресионистичко, или декадентско ..." Како се Пољска у то време налазила у ненормалном стању које не само да није одговарало правима народа него чак ни његовим најживотнијим потребама пред пољским романом је стајао посебан задатак. "... задаци пољског романа поред оних које има роман уопште, састоје се у неговању здравља пољске душе, у неговању које подлеже истим онаквим правилима и условима, којим подлеже и неговање телесног здравља кад се тело налази у ненормалном стању. Човеку које се налаза у таквом стању не говори се: Напори које чиниш за себе у нади да ћеш повратити здравље узалудни су, мораш умрети, дакле помири се са судбином и спремај се за смрт. Тако се не говори чак ни правом болеснику, чак ни таквом у чијем су организму већ пропале животне снаге, ни такву који умире, а поготову народу у чије се животне снаге не може сумњати. Иако је рашчеречен, иако је доживео поразе и разочарања, он је пружио и пружа докаже да их има на свим степеницама друштвене лествице. Не говори се тако народу зато да се његове снаге не би слабиле, смањивале, разбијале, да се не би помагало акцији цензуре чији је задатак да слаби, смањује и разбија наше народне снаге. Томе задатку пољски роман треба да супротстави пољски задатак непромењен ни у чему и немодификован већ више од сто година – решаван покољењима и још увек нерешен. Памтећи то, имајући га увек на уму и водећи рачуна о њему, он ће наћи начина и пута да се супротстави и најсуровијим захтевима цензурног старатељства. Тај задатак треба да иде укорак са праведним аспирацијама народа, треба да ствара у друштву чврстину потребну у делатности, било одбрамбеној и у офанзивној, као квасац који ствара снажне карактере што светле народу у одбијању удараца и походу напред". Наш писац је својим књижевним стваралаштвом у потпуности остварио постулате које је сам пред себе и пред пољски роман постављао. Али док је, кад је била реч о савременој друштвеној проблематици, своје идеје могао спроводити и пропагирати у романима са савременом пољском тематиком, идеје које су се тицале политике и ослободилачке борбе пољског народа Јеж није могао пропагирати увек ни кроз савремени, па чак ни кроз историјски роман са пољском тематиком. Зато је веран себи, и тражећи "начина и пута да се супротстави и најсуровијим захтевима цензурног старатељства" за низ својих романа узео и теме из српске и хрватске историје. Своја схватања о историјском роману Јеж није јасно формулисао на једном месту. Из његових речи исписаних и разбацаних по разним чланцима и романима може се утврдити да је Јеж од историјског романа, као и од савременог, тражио истину. У историјском роману Јеж је присталица потпуног објективизма и опрезности и у први план ставља историјску истину. За проверавање вредности чињеница из историје служе му последице настале као њихов резултат, према вредности последица може се судити и о вредности узрока. На тај начин ће се мање грешити него бесмисленом апотеозом прошлости. У једном од својих каснијих романа Јеж је формулисао однос између живота, романа и историје. Живот, роман и историја се узајамно прожимају и међусобно утичу једно на друго. Роман је огледало живота, а историја пружа роману огромну количину мотива, једном речју обоје пружају животу истину и сведочанство.[94] У својим историјским романима Јеж је увек уверавао читаоце да акцију романа подређује чињеницама и условљава током историјских збивања. Међутим, то није увек било тако, а нарочито кад су у питању биле ситније појединости, што ћемо из касније анализе његових дела видети. Даље, кад се упореде његове изјаве о тенденциозности сваког романа и тежња за објективизмом у историјском, изгледа као да долазе у контрадикцију. "[...] Нема објективне слике историје, такве каква је она била, постоји само уметничка репродукција историје према слици и подобију онога који је репродукује" говорио је совјетски теоретичар историјског романа Н. М. Нусинов[95] Утолико пре то важи за Јежа који је свесно своје романе, историјске можда још више него оне из савременог живота, засићавао одређеном тенденциозношћу. Међутим, у случају Јежа ова контрадикција само је привидна, јер Јеж и науку сматра тенденциозном.[96] По Ј. Видмару, "Право историјско књижевно дело, било то приповетка, роман или драма познаје се по томе што је ауторова тежња усмерена пре свега на историјски веродостојно, па му како било лично схваћено, уметничко тумачење неког историјског доба или личности."[97] Колико је Јеж одговорио томе постулату који се ставља пред историјски роман видећемо из касније анализе његових дела. Један каснији Јежев савременик и поштовалац, Хенрик Сјенкјевич, узимајући 1889. године у одбрану овај жанр писао је да "Историјски роман нема потребе да вређа истину, како животну тако и историјску. Он може бити тако реалан, може дисати таквим животом као и сваки други заснован на савременим односима.[98] А мало даље: "[...] за човека је увек корисно да размишља о својој прошлости. То му објашњава многобројне појаве савремености, учи га да генетички гледа на себе и даје му упутства за будућност, учи га да оставља задатке које не може да изврши и да се прихвата одговарајућих."[99] Ово мишљење Хенрика Сјенкјевича о историјском роману упоређено са схватањима и задацима које му је придавао Јеж, говори само о томе да је наш писац у томе погледу ишао укорак са савременим схватањима историјског романа иако је у књижевном поступку, угледајући се на Валтера Скота али не развијајући и не разрађујући његов уметнички поступак, као на пример, Сјенкјевич, најчешће и заостајао. Такво схватање Т. Т. Јежа о тенденциозности науке и књижевности пре свега последица је историјских и друштвених прилика у којима је нас писац деловао. У време свемоћи цензуре, окупаторског притиска, непостојања слободе штампе и исповедања својих назора, у време тешке потиштености после неуспеха устанка 1863-64. године, па и касније, у време покушаја буржоаских и магнатских слојева да због својих економских интереса дођу до споразума са окупатором, књижевност је морала, и једина је то и могла, предузети на себе агитационо-пропагандистичке и политичко-просветне задатке. Она је била једино кадра да их испуни, њен друштвени значај је огромно порастао, њен најнепосреднији задатак био је да просвећује и агитује, да служи одређеној социјално-политичкој идеологији. Јеж је све то чулом практичног политичара, конспиратора и борца за слободу схватио и уобличио у својим разбацаним теоријским белешкама. Он је отишао и даље; све те идеје, са мање или више успеха, реализовао је и у својим делима. Онда када је реч постајала једино оружје у борби, он је се без предомишљања лаћао. Његови читаоци, нарочито омладина, која је у својим схватањима и идејама увек радикалнија од старијих поколења, схватили су то и тако су примили његова дела. Сведочи о томе и то што је баш та омладина, до краја Јежевог живота, остала његов највећи поштовалац и читатељ. Све што је у Пољској у другој половини XIX века маштало о борби за слободу, све што се борило за свој народ, волело је и поштовало Т. Т. Јежа, борца и књижевника, чак и слабог књижевника.   IV. Публицистички рад о Србима и Хрватима и њиховој прошлости Када је Теодор Томаш Јеж почињао своју каријеру књижевника и публицисте. Пољска је грцала у јарму три окупатора – Русије, Пруске и Аустрије. Пољско друштво, класно оштро издиференцирано, није било јединствено чак ни у питању борбе за национално ослобођење. Велики део племства живео је у свом уском класном кругу, чувајући љубоморно своје интересе, борећи се против социјалних реформи и бежећи од радикалних поступака у било којој области друштвеног, јавног и националног живота. И поред извесних разлика у сва три дела поробљене Пољске, окупатор је пре свега у племству гледао представнике народа, помоћу племства или борећи се против њега покушавао је да влада покореном земљом, држећи често племство у шаху помоћу сељаштва. У сваком делу Пољске, окупатор је сходно друштвеним односима примењивао и друкчије методе. Док је, на пример у руском делу Пољске још постојало кметство, у аустријском делу кметство је већ било укинуто. Када је окупатор давао сељаштву слободу није му пружио и основне потребе за живот. Огромно питање остаће нерешено још деценијама и проблем земље, "шума и пашњака" деценијама ће бити јабука раздора између племства и сељаштва. У поробљеној Пољској сељаштво ће добити слободу из руку окупатора што ће овима последњим омогућити да још више продубе јаз између те две класе. У аустријском делу Пољске, поред тог социјалног проблема постоји и национални на коме Аустрија вешто игра и који почиње добијати све већу улогу у културном и политичком животу. Крупна буржоазија, најјача у руској Пољској, тзв. Конгресувки, налазећи се на почетку свога пута и освајајући без већег напора огромна тржишта Руског Царства, није баш ни била заинтересована за национално ослобођење. Њене аспирације сасвим су лепо задовољаване и у постојећим оквирима. У борбама за национално ослобођење водећа улога и значај придаван је Конгресном Краљевству. Оно је већ предњачило у борби, оно је било на првом месту и по својој величини. Ту је живео највећи део пољског народа. Сем тога, царска Русија је сматрана за првог, најозбиљнијег и најопаснијег непријатеља пољског народа, и догађаји који су се одигравали у Конгресном Краљевству имали су пресудан значај за судбину целог пољског народа. Национално ослободилачка и стална борба у Конгресувки никад није престајала, на махове она је јењавала, после периода наступања наилазила су времена повлачења али замирала није никад. Из кругова њених бораца стално су се обнављали редови емиграције, чија је револуционарна делатност била само одраз стања у земљи. Под тим углом треба посматрати и књижевну делатност Т. Т. Јежа. Кроз многе своје романе Јеж је заступао тезу да здрави грађанин треба да замени болесног пољског племића, он треба да постане ослонац пољског друштва, он је носилац напредних идеја у њему и гаранција његовог развоја. У многим његовим романима племићи се представљени у најцрњијим бојама, док су представници грађанске класе или сељаштва идеализирани. Био је то одраз стања у пољском друштву, стања које ће свој најпунији израз наћи у позитивизму коме је и Јеж био по много чему близак. Јежево интересовање за Словене вуче своје корене из тадашњих друштвених прилика. Први пут се са тим проблемом Јеж сусрео 1848-49. године. У својим мемоарима он пише о томе како је скоро једномесечни боравак у дому арадског адвоката Саве Симића био нека врста увода у студије о Јужним Словенима, којима се касније одавао.[100] Даљи његов живот, који је годинама текао у словенској средини на Балкану, још више га је приближио Словенима и словенству тако да је проблем његовог интересовања за словенство уз национално-политички и социјално-сељачки одиграо најзначајнију улогу у његовом књижевном стваралаштву и револуционарној и политичкој делатности.[101] Приликом разматрања проблема Јежевог славенофилства није могуће не усвојити дубоки, свестрано и солидно документовани Бомбалин суд о томе. По њему, нема сумње да је у развоју Јежевог славенофилства пресудну улогу одиграо патриотизам. Да се словенски проблеми нису могли довести у тесну везу са проблемима Пољске и транспоновати на политичке вредности и поред свог вишегодишњег живота у словенској, или тачније у јужнословенској средини, Јеж им у свом стваралаштву не би поклонио толико пажње. Све би се у најсрећнијем случају свршило са обичним новинарским и књижевничким искоришћавањем теме и материјала. Његовом раду на словенском зближавању и упознавању недостајао би онај осећајни подстицај, који је, маскирајући се словенским проблемима, покретао националне проблеме и чинио лакшом службу у њихову корист.[102] Прве Јежеве студије о Јужним Словенима почеле су спонтано. Јеж им у почетку није придавао онај значај који ће им придавати касније. Тек касније када дубље загази у политичке борбе, све што буде писао и говорио о Словенима, биће учињено са мишљу о Пољској. Треба при том напоменути да је Јеж најбоље од свих Словена (изузев Украјинаца) познавао Србе и Хрвате, да им је у свом стваралаштву, књижевном и публицистичком, посвећивао највише пажње, да се Србима, који у то време изузев Руса, једини имају колико толико независну државу, највише бавио. Није ту толико у питању дужина боравка у српској средини и количина знања о њима, које, како ћемо касније видети није било велико, колико чињеница да су они, њихово тадашње стање и положај, њихова историја могли најпогодније служити идејно-пропагандистичким циљевима нашег писца. Јеж је у више случајева истицао сличност и аналогије између тадашњег стања Пољске и српске историје. Врло карактеристичан и значајан у том погледу је Јежев уводник Видовдан објављен у Слободној пољској речи 1889. године поводом прославе петстогодишњице Косовске битке.[103] Цитираћемо неке одломке: "Пут који је Србија прешла тиче нас се двоструко: прво зато што је према историјским сведочанствима српски народ изашао непосредно из крила пољског, друго зато што између судбине Србије и Пољске постоји аналогија, нарочито што се тиче односа за време ропства. Што су за Пољску данас Пруска и Москва, то је за Србију била Турска. Делови Србије дошли су под власт Хабзбуршког дома и налазили су се у релативно бољем политичком положају, које одговара овом у каквом се сада налази Галиција. Хабзбуршка држава пружала је уточиште српским избеглицама, познатим под називом ускока, који су неговали идеје народне независности и налазили морални ослонац у Риму, у коме су се скупљале политичке операције и дипломатски планови. Аустрија је рачунала на Србију у случају сукоба са Турском скоро исто тако, као што сада рачуна на Пољску у случају сукоба са Русијом. То је у суштини исто, у толикој мери исто да Турци преобраћајући Србе у рају одстрањујући их од служби и цивилних права, прогонећи њихову религију, служе Москаљима као узор, којег се ови последњи држе, појачавајући прогоне напорима да униште нашу националност. По овоме последњем види се преимућство Москве над Турском. Јер иако Москва даје формама јарма нешто друкчији изглед споља, у суштини је то једно исто. Москаљи су за нас много силнији Турци ..." – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – "Како се то могло десити, да је државничка идеја нашла тле у том непросвећеном народу, тле на ком је проклијала, процветала, нарасла и плод донела? На то питање нам сигурно неће одговорити наши политичари који истичу барјачиће помирења са судбином. Ово помирење је много више пристајало Србима него нама, и да су га се они држали, нема сумње, да би још и данас носили турски јарам сасвим налик као две капље воде на московски..." Завршавајући чланак Јеж је писао: "Показали смо горе аналогију између српског ропства под турским господством и нашег под московским. Та аналогија, која нас утолико више зближава са братским нам народом, може нам служити као охрабрујући доказ да побуна против судбине доводи до ослобођења. Народи, као и поједини људи, виновници су своје судбине – из ропства их не ослобађа нико ако се они сами не труде да то учине." А проширујући и издајући своју познату брошуру о Народној каси Јеж ће још једном то поновити: "[...] Па сами Москаљи у херојске висине дижу српске хајдуке, који су из заседа, иза жбуња и камења пуцали на Турке. Они су нам сами, значи, дали право да према њима, нашим Турцима, који се по свом правном односу према нама нимало не разликују од бивших поробљивача Јужних Словена, али им уступају у моралном погледу, практикујемо хероизам сличне врсте...[104] У светлости тих речи треба посматрати целокупно књижевно стваралаштво Т. Т. Јежа о Југословенима. Напоменули смо већ и раније да је и Јежева публицистика служила истим циљевима као и његови романи. Њом се почео бавити пре него књижевношћу. Фељтон у коме је Јеж писао о Јужним Словенима дошао је пре његових романа. Марија Островска у својој књизи тврди да је Јеж као писац фељтона био испред својих савременика. Ширином својих хоризоната, солидношћу свога знања и својом опсервацијом, он је свој фељтон био подигао на европски ниво. Пре њега му нико није био раван у Пољској.[105] Заиста, читалачка публика је са одушевљењем прихватила Јежеве фељтоне, редактори часописа почели су да се отимају за њега. Јеж је по своме темпераменту заиста био добар и интересантан новинар и публициста, али вероватно да је и у овом случају извесну улогу у његовој популарности одиграла и егзотичност тематике његових чланака. Касније, када је, како смо већ рекли, Јеж схватио да се словенска публицистика[106] може корисно употребити у циљу пропаганде, он је прешао и на озбиљније чланке у којима је покушавао да своје сународнике упозна са прошлошћу, културом и савременим политичким и културним животом Јужних Словена. Приликом писања тих чланака Јеж себи поставља озбиљније захтеве, не задовољава се само непосредном опсервацијом (кад је реч о чланцима у којима се могао ослонити и само на њу) и покушава да им да научну подлогу и документацију (чланци из прошлости наших народа). Несумњиво је да је почетак словенске публицистике код Јежа изазвао његов дужи боравак у јужнословенској средини. Све док су Јежеве везе са Јужним Словенима биле јаке, или бар док је постојала нека могућност да се њихови проблеми повезују са проблемом поробљене и подељене Пољске, дотле је трајало и његово интересовање за Словене Балканског полуострва, дотле се он у својој публицистици бавио њиховим проблемима. Јер често, а можда не би било претерано рећи и увек, кад је писао о проблемима Србије или аустријских Јужних Словена, Јежеви судови и закључци били су условљени искуством његовог народа из односа са окупатором, често је искуство Пољске истицано као пример, опомена и упозорење јужној браћи и обратно. Да је Јежева публицистика такође била засићена одређеном тенденцијом сведочи и писмо Јулијана Охоровича од 23.VIII. 1875. године у коме овај у име редакције часописа Њива (Niwa) моли од Јежа да му пошаље и неки уводни чланак нпр. о словенским питањима, "полу политички, али само толико, да би му се дала боја, коју ипак треба маскирати друштвено-етнографско-историјским тлом, јер га цензура иначе неће пустити."[107] С друге стране, да је његова словенска публицистика била повезана са проблемима Пољске сведочи образложење "Општине Брисел" приликом кандидовања Милковског за будућег члана "Комитета уједињене емиграције" (Komitet Zjednoczenia Emigracji) "Грађанин Милковски зна подробно проблеме Истока и Словена - који у нашој политици углавном заузимају најважније место (Przeważają... "[108]) Јежево интересовање за проблеме Јужних Словена, као и његова публицистика посвећена њима, завршавају се отприлике са последњим романом из њихове историје, тј. негде пред 1890. годину. После тога једино ће још његова брошура о Карађорђу бити сведочанство већег интересовања за Јужне Словене. Поред свих осталих догађаја проћи ће Јеж не одазивајући им се и не реагујући на њих. Несумњиво је да је на престанак Јежевог интересовања за Јужне Словене утицао недостатак непосредних додира нашег писца са њима, недостатак литературе и све веће ангажовање у искључиво пољским стварима и проблемима,[109] а можда, добрим делом, и све јача тежња Србије ка Русији. На Јежево писање чланака о Јужним Словенима, у много већој мери него кад су били у питању романи утицале су поруџбине издавача и редактора. У време његове највеће активности на том пољу, у пољским часописима се много писало о Словенима, њиховом животу и проблемима, и Бомбала, који је још имао могућности да проучава Јежа на основу његове архивске оставштине, навео је низ примера који то потврђују.[110] Осим чланака и брошура Јеж никад није написао неку већу и озбиљнију ствар, иако се његове амбиције нису задржавале само на томе. Сведочи о томе и цела Јежева преписка са Лавовским књижаром А. Бартошевичем о писању једне велике историје Словена. Јеж је у почетку био прихватио ту понуду, чак је, судећи по сачуваном материјалу,[111] радио на тој историји неколико месеци, али разлози због којих је напустио тај подухват нису познати. Истина, Јеж није сасвим напустио ту идеју, јер је Бомбала, на основу тог сачуваног материјала, утврдио да је Јеж, вероватно за неког француског издавача, радио на сличном делу, наиме на некој врсти словенске енциклопедије, за коју је хтео да искористи и већ прикупљени материјал, али ни та идеја наје била остварена.[112] Године 1884. направиће Јеж још један покушај да ипак заврши то дело, али овога пута са скромнијим амбицијама. Те године он је преко Лудвика Страшевича покушао да од "Задужбине Мјановског" (Kasa im. Mianowskiego) добије материјалну помоћ за израду Историје Словенских народа која је требало да има шест томова од по тридесетак табака.[113] Но и овога пута његови планови нису отишли даље од покушаја. Несумњиво је ипак једно, да је Јеж добар део тога скупљеног материјала искористио у својим публицистичким чланцима, од којих је највећи број написан баш у време тих његових највећих планова о којима је напред говорено.[114] Прве чланке из историје Јужних Словена, као плод и резултат његовог проучавања и бављења проблемима њихове прошлости, објавио је Јеж за време свог боравка у Београду 1865. године. Нема сумње да је Јеж највише материјала за те чланке, које ће током следећих година објављивати, могао скупити у Србији, где је, како сам каже у својим мемоарима, радио на његовом прикупљању. Међутим, количина тога материјала и његова вредност није могла бити богзна како велика. У свом чланку о Јужним Словенима Јеж ће између осталог написати и следеће речи: "Београдска библиотека (Народна - прим. С. С.) не припада богатијим библиотекама, она је претежно историјска, али јој и у том погледу ипак много недостаје, нарочито што се тиче извора, тако да би се јако разочарао неко ко би хтео да у њој ради само макар на српској историји. Ипак, поседује врло важне исписе из млетачких архива, који се односе на везе између Млетака и Јужних Словена, а које је направио покојни Јанко Шафарик.[115] Иако је Јеж у својим чланцима из историје Јужних Словена наводио читав низ употребљене литературе, не може се рећи да ју је увек солидно и до краја искоришћавао. Његови чланци те врсте одају многе недостатке и празнине у знању. Сигурно је да извесне изворе Јеж није могао знати из прве руке (нпр. неке хронике), а постоји вероватноћа да је исти случај и са неким штампаним делима. Недостаци недовољног познавања проблема о којима је Јеж писао много више падају у очи у овим чланцима него у његовим романима, где је, како ћемо то касније видети, Јеж могао да их надокнађује сликајући турску средину, или пуштајући машти на вољу, поготово онда када се радња романа одиграва, да тако кажемо, на историјској периферији, када су у питању били ситнији догађаји и мање познате личности. Празнине и недостатке тога знања први је показао Владислав Неринг у својој рецензији Јежевог увода познатој збирци превода наших народних песама На Видовдан коју је 1889. године поводом петстогодишњице Косовске битке, био издао Изидор Коперњицки.[116] Анализа Јежевих публицистичких чланака из српске историје показује низ понављања. Тако, на пример, кад упоредимо његов чланак Српски јубилеј изашао 1865. године[117] са чланком Србија објављеном 1885-6. године у часопису Њива[118] и са брошуром о Карађорђу, објављеном 1897. године,[119] у сваком од њих наћи ћемо понеки нов податак, доказ да је Јеж проширивао своје знање, али ће све то ипак далеко заостајати за ходом науке тога времена, а основни костур чланака сачињаваће његово знање стечено углавном за време боравка у Београду и из времена његовог рада на историји словенских народа. То је разлог и што је Јеж писао само чланке у којима је обухватао читав низ или комплекс проблема и што никада ни један његов чланак није био посвећен једном одређеном проблему који би он подробно и свестрано анализирао и претресао. Јежеви чланци нису, што је, кад се зна количина његовог знања, сасвим разумљиво, донели чак ни неки оригиналнији поглед на целокупну историју Јужних Словена, или бар на неки одређени проблем.[120] Карактеристично је једино за Јежа што је свуда и увек на ту историју гледао са демократских позиција и што је увек у њој тражио и истицао демократске традиције. И на ове чланке могу се применити речи М. Островске да из њих "увек избија тон Пољака - патриоте и племенитог борца за слободу поробљених народа".[121] Од те мане - понављања - пати и друга врста чланака Т. Т. Јежа посвећена савременом животу Јужних Словена, обичајима, политичким, културним и књижевним приликама. Поред чланака са историјском тематиком, ова друга врста представља најобимнију групу у његовој публицистици о Јужним Словенима. Међутим, и поред солидно обављеног посла Ј. Бомбале, који је у својој расправи прикупио и забележио највећи број Јежевих чланака посвећених Словенима уопште, а Јужним посебно, још ни до данас не постоји њихова потпуна библиографија. Израда такве библиографије утолико је тежа што је Јеж све те чланке објављивао по часописима, данас већ ретким, па чак и по мањим часописима чије идеолошке политичке погледе он није делио, али у којима је сарађивао, јер му је пружана могућност да и у њима искаже своја мишљења. Другу, још већу тешкоћу представља то што многи од тих чланака нису били потписани, тако да би рад око утврђивања Јежевог ауторства захтевао дугогодишња истраживања и напоре. Но како се Јежеви погледи и схватања од првог до последњег чланка, сем у извесним појединачним случајевима, нису битно мењали, како су његови чланци, уколико су се и разликовали, углавном доносили нове елементе, али не и погледе, може се са сигурношћу тврдити да евентуално откриће нових чланака не би ниуколико изменило општи суд о његовој публицистици посвећеној Јужним Словенима.[122] Јежеве амбиције у овој области његове делатности биле су увек много веће него његови резултати. У једном писму из Београда упућеном 23.VII 1865. Бжозовском он је писао: "Прегледао сам скоро све што су Москаљи ad usum Словена писали. Они су фалсификовали њихову религију, политичке тежње и историју. Испитивати све то, то је море посла, претешког за плећа једног човека. Посла је много - тежак је - а у најмању руку незахвалан. Сам га нећу моћи обавити. Зато сам тражио на све стране и тражим сараднике".[123] Међутим, изузев Коперњицког који је пре нашао њега но што је било обратно, тај себи постављени задатак Јеж није био испунио. Своје чланке Јеж је писао не као историчар-стручњак који има више знања него што га пружа читаоцу, већ као дилетант који је у несистематским студијама стекао извесно знање које без остатка саопштава читаоцима. Задатак тих чланака је био да поуче, да пробуде симпатију према јужној браћи, да аналогијама и примерима буде дух отпора и тај задатак они су у потпуности испунили. Још за живота њиховог аутора и у време када их је он писао, после 1870. г. ти чланци су били превазиђени, написи Павињског, Грабовског, Гжегожевског и других аутора били су рађени много солидније и са много више знања, али се историјска и пропагандистичка вредност Јежевој публицистици посвећеној Јужним Словенима, иначе једној од најобимнијих у његовој целокупној публицистици, не може порећи. Не треба при том заборавити ни то да је то била споредна грана Јежеве многостране делатности.[124] Али и уколико се Јежевој историјској публицистици с правом може пребацити неоригиналност, његови чланци у којима се расправља о проблемима савремене политике или у којима он пише о својим доживљајима и запажањима код Јужних Словена доносе низ свежих Јежевих мисли и схватања. У тим чланцима Јеж је, између осталог, позивао Словене да се уједињују на политичком и културном пољу, супротстављао се руском утицају, борио се против негативног утицаја руског панславизма итд. итд.[125] Како тема овога рада не обухвата и Јежеву публицистику, о њој смо говорили само у општим цртама и толико колико је довољно за боље разумевање његових српскохрватских романа. На неке чланке ћемо се, говорећи касније о Јежевим романима, још вратити, уколико то буде потребно, и том приликом ћемо нешто више рећи о њима. V. Први сусрети и прва дела Јужни Словени су рано ушли у стваралаштво Т. Т. Јежа. Међутим, док је каснија група романа о Јужим Словенима била много већа и писана са више система, добија се утисак да су прва његова дела, писана до устанка 1863-1864. године, настала више случајно и не као резултат Јежевог већег интересовања за Србе. Нашла се интересантна тема, уз то врло погодна да се пишући о њој популаришу одређене идеје, и Јеж је то искористио. Прво од тих дела је роман Шандор Ковач (Szandor Kowacz), посвећен мађарско-српским односима за време догађаја 1848-49. године и непосредно пре њих, написан и објављен 1859. године.[126] Друго дело које никада није доживело да буде издато у посебној ауторовој књизи или збирци и које је остало закопано у старим годиштима једног алманаха и новина, је прича из времена прве владе Милоша Обреновића Орао проводаџија (Orzel swatem)[127] написана такође 1859. године. Како је постао роман или, како га наш писац назива, скица Шандор Ковач, прича Јеж у својим мемоарима. Крајем 1848. године јединица у којој се налазио и он као добровољац била је - послата у Арад. Војска је била размештена по кућама тамошњих становника. "...Мени је био одређен - прича Јеж - стан у кући Србина из Војводине, адвоката Саве Симића, ватреног непријатеља Мађара. Примио ме је тако, како човек прима госте које мора примити: учтиво, али хладно. Говорио је са мном немачки. После ручка пришао сам полици са књигама и, узевши једну, почео сам је прегледати, заустављајући се и читајући у себи неке одломке. Била је то Рајићева Историја разних Словенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов. Србин ме је посматрао искоса и најзад рече: - Изгледа као да ви умете то да читате... Прочитао сам гласно један одломак. - О ... - рече - И разумете? - Разумем... Био је то почетак зближења између њега и мене, које је убрзо прешло у срдачност. Све време кад нисам био на служби проводио сам у разговорима са Симићем, који ми је подробно причао о историјским правима српског народа, која је знао у прсте. Историја се мешала са књижевношћу, историјске чињенице са песмама. Србин ми је читао и преводио песме из збирке Вука Караџића. Често смо говорили о политици и савременим догађајима. Из тих разговора, вођених на фантастичном тлу, исконструисао сам касније причу под насловом Шандор Ковач. У оно време ни сањао нисам нешто слично. Само сам пажљиво и помно слушао, чак сам и бележио разне ствари, учио сам..."[128] На тај свој боравак у кући Саве Симића вратиће се Јеж још једном пишући свој роман о 1848. години у Мађарској Ови и они. То исто што је написао у својим успоменама написаће и у овом роману. Ратни доживљаји главног јунака Анджеја од дана његовог ступања у пољску легију уствари су доживљаји самога Т. Т. Јежа, пренети из његових мемоара.[129] Ево шта у том роману Јеж каже о свом боравку код Саве Симића: "Када је изашао из болнице[130] дат му је налог за стан, у коме га је дочекао пријем какав још не беше доживео, хладан и укочен. Лед је ипак пукао, чим је у домаћиновом присуству прочитао наслов Историје разних словенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов Архимандрита Ј. Рајића[131]. Знање словенског језика освојило је срце Србина, адвоката опуномоћеника конзисторије источног обреда. Он је као Србин био огорчени непријатељ Мађара. Спријатељивши се са њим Анджеј је провео у његовом друштву многе часове претресајући политичке догађаје. Сваки други дан је могао остајати у стану. Користио се тим. Адвокат, чији је дед дошао из Старе Србије, причао му је о судбини и неправдама учињеним његовом народу и слушао његова причања...[132] У дому Саве Симића Јеж је провео скоро месец дана. Тај месец, како он сам каже, био је неке врсте увод у студије о Јужним Словенима којима се он касније предавао. "Из тога увода је најпре изашао непосредно Шандор Ковач, затим посредно: Ускоци, Харамбашина вереница, Дахије, Ротуловићи. На ту страну се окренула моја пажња; Јужни Словени су постали за њу магнет."[133] Роман је Јеж замислио у Пандерми на обали Мраморног Мора, а написао га у Паризу.[134] То је један од малобројних романа о чијем постанку нам је Јеж оставио нешто више података.[135] Његови каснији критичари су га високо оценили. В. Коротињски га је у свом већ поменутом чланку оценио као једно од најлепших Јежевих дела.[136] Његову велику вредност истакла је и Ожешкова[137], а В. Холевињски је неколико година касније отишао још даље написавши да је Шандор Ковач "без поговора један од најбољих пољских романа, и један од бољих у европској литератури. Као да је једним дахом написан, ватрен и тужан, узвишен и реалан". И поред извесне умерености у цртању, колориту и перспективи, и поред извесних недоречености, изазваних приликама, ефекат његових сцена а општи ефекат били су огромни. Композиција тога романа послужила је Јежу да изрази своје осећање историјске праведности, тако карактеристично за њега. Холевињски једино замера аутору што радњу романа није пренео у средину у којој национална осећања нису долазила у сукобе. Па ипак су све личности, било да су из једног било другог табора, симпатичне и чисте. Једина негативна личност романа је Мемлауер.[138] Објављујући нешто касније своју књигу о савременим пољским романописцима и Пјотр Хмјељовски ће за Шандора Ковача рећи да је то "једно од највећих ремек-дела Т. Т. Јежа". У њему је аутор описао истину буђења народне свести у души простог човека, васпитаног у приликама које су пре могле довести до тога да се та свест сасвим успава. Даље Хмељовски додаје да историја Шандора Ковача није уметност ради уметности, причање ради самог причања, већ да је Јеж искористио своје властито искуство ради поуке свога народа и да би у њему подржао, а делимично и пробудио националну самосвест помућену или оштећену из разних узрока[139]. Као о једном од најбољих Јежевих романа говориће о Шандору Ковачу и М. Зђеховски[140] а и Островска га назива прекрасним. Она даље говори о утицају Валтера Скота на Јежа[141] а у лику Циганина свирца види отеловљење снаге народне песме[142]. По Бомбали, Шандор Ковач је најближи типу дела лепе литературе јер је скоро сасвим лишен ауторових излагања и објашњавања историје, али је зато далеко од пуноће слике описиване историјске епохе за којом су тежили остали Јежеви словенски романи. Тај недостатак проузроковао је донекле и извесно искривљавање историјске слике. Бомбала замера Јежу што, на пример, у роману није ништа говорио о Карловачкој Мајској скупштини из 1848. године што би, по његовим речима, објаснило читаоцима о чему се радило у мађарско-српском сукобу тих година.[143] И последњи Јежев критичар, Станислав Папјерковски назива Шандора Ковача једним од најбољих његових романа.[144] Како видимо у погледу естетичке оцене овога романа слажу се сви критичари који су писали о њему. И заиста, поред оних особина које је већ истакао Бомбала, овај роман спада по својој композицији међу најбоље Јежеве романе, заплет је спроведен вешто, личности су, истина, углавном остале скициране, али су и поред тога убедљиве, а нарочито Шандор и Леополд Мемлауер. Истина је да роман нема ону пуноћу којој је Јеж тежио у представљању историјских догађаја у својим осталим романима, али пре свега то и није био циљ његова романа, што је он и нагласио ставивши поднаслов романа "Скица". Основна тема романа била је историја развоја и буђења националне свести у првом реду код Шандора Ковача а затим и Саве и Луке Симића, односно код Мађара и Срба у тим годинама, што је Јеж у оквирима упрошћене психологије својих јунака углавном успешно и добро решио, Уосталом, на једном месту свога романа Јеж о томе и изричито пише: "Описујући судбину појединачног човека, који се са својом малом индивидуалношћу губи у вртлогу тадашњих догађаја, нисам сматрао за потребно или, боље речено, згодно да њима подшивам (podszywać) јунаке романа, зато што бих, покрећући их, или удавио у њима свога јунака, тако да не би било могуће пронаћи га, или бих био неправедан према догађајима прилагођавајући их њему." По својој тематици роман је више мађарски него српски, јер је главни јунак романа Шандор Ковач, Мађар, а малобројни елементи народног живота у роману, иако Јеж говори о српској породици, пре су мађарски него српски. Тако, на пример, Јеж између осталог прича како је Сава по тадашњем обичају био припремио велики број пфла сланине коју је Маријка требало да добије у мираз (стр. 27) а у својим мемоарима пише да је то био мађарски обичај.[145] Зато се нећемо ни задржавати дуже на питању колико је Јеж у овом роману дао тачну и богату слику живота Срба у Мађарској у 1847-49. години. Основни проблем који нас овде интересује јесте однос Срба и Мађара и њихове борбе тих година. Прототип колара Саве Симића је Јежев арадски познаник, адвокат Сава Симић, коме је овај променио занимање и пренео га у Сегедин. Кроз његов живот и однос са суседима Мађарима Јеж представља читаоцима српско-мађарске односе пре 1848. године. Иако је био Србин и некада чак гајио извесне антипатије према Мађарима, Сава је после дугог живота међу њима и после службе у хусарима променио свој однос. Она искра националног осећања и свести која је постојала код њега сада је угашена. Догађај из 1848. године поново је разбуктавају. Анализирајући почетак романа долазимо до закључка да Јеж није познавао српско-мађарске односе на основу њиховог озбиљнијег проучавања и студирања. Руковођен својим схватањем књижевности, Јеж у причање уноси своје примедбе и размишља о прошлости Срба у Мађарској, њиховом доласку у Војводину, борбама итд. Многе од ових мисли он је касније унео и у своје мемоаре и, упоређујући оно што он говори о својим разговорима са Србима у кући Саве Симића са оним што је написао четврт века раније у свом роману, можемо са сигурношћу тврдити да је извор многих података и мишљења Т. Т. Јежа о Србима у 1848. години био дом адвоката Саве Симића у Араду. У личности Саве Симића Јеж је упознао конзервативног представника српског грађанства, које је оправдање за свој став тражило "у историјском праву, тј. у преживелим и никад не оствареним царским привилегијама датим Србима још у XVII и XVIII веку",[146] и који је у бурним догађајима тих година стајао одлучно на страни патријарха Јосифа Рајачића и његове политике. Међутим како је Јеж у књижевност ушао као човек са већ одређеним назором на свет и са одређеним и пречишћеним појмовима о многим политичким и друштвеним проблемима, пишући о горе поменутим он има потпуно јасан и одређен став. Претварајући свог арадског пријатеља, адвоката Саву Симића у малог човека, обичног колара, он ће тиме дати израза својим демократским назорима, по којима највећу улогу у историјским догађајима и збивањима имају народне масе. Борбу између Срба и Мађара Јеж представља не као израз и логичну последицу жеља и потреба широких слојева народа, него као последицу аустријске хушкачке политике према једнима и другима. Дух и методе те политике представља Јеж у личности и делатности Леополда Мемлауера. Недовољно познавање догађаја не допушта Јежу да дубље уђе у ту проблематику и открије прави смисао те борбе, као и услове који су је омогућили. И код Срба и код Мађара су постојале групе које су омогућавале такву политику. Улогу тих група племства, грађанства и црквеног клера Јеж није видео и није показао у своме делу, што је и разумљиво када се сетимо да он све догађаје ипак није знао из властитог посматрања и дубљег проучавања. Зато и утолико његова слика тих борби не одговара историјским чињеницама. Пре свега, Јеж посматра борбу између Срба и Мађара као борбу српских народних маса против српске и мађарске феудално-бирократске аристократије, борбу која је у себи имала и врло изразите и јасне црте аграрне револуције. Његово представљање почетка револуционарног гибања међу Србима не одговара историјским чињеницама. Устанак војвођанских Срба не само да у прво време није био уперен против Мађара, него се у то време исто желело и мислило са првим мађарским револуционарима, са тзв. мартовском омладином.[147] С друге стране, почетак мађарског покрета приказан је као покушај да се путем уговора и концесија извојују за себе извесна права и привилегије од Бечког двора, што је одговарало чињеницама. Узрок том Јежевом погрешном ставу у питању почетка српског устанка треба вероватно тражити и у томе што је Јеж на поприште тих борби стигао онда када су се националне супротности толико заоштриле и када су се под утиском последњих догађаја и распламсале мржње људи у тумачењу и објашњавању догађаја препуштали више осећањима него разуму. Јеж је у Мађарску стигао негде септембра - октобра 1848. године[148] а у Арад, у коме је упознао Саву Симића и његове пријатеље, тек пред крај исте године. Вероватно је да је Јеж према обавештењима и под утицајем разговора са Савом Симићем и његовим пријатељима као одлучујући фактор у устанак Војвођанских Срба до јесени 1848. године унео национални моменат, што историјски није тачно.[149] Економски моменат уопште није ни дотакнут. Међутим, анализирајући развој ситуације по роману у Сегедину, све до јесени 1848. године, у мађарско-српским односима национални момент не игра никакву важнију улогу. Тако с једне стране, говорећи о догађајима ван Сегедина, у Банату, Јеж истиче национални моменат у тим борбама, док се по развоју радње романа у Сегедину не види да је то тако. Иако у Сегедину постоји група Срба, о чијој снази и бројности нам Јеж не говори ни речи, догађају у њему више личе на далеки одјек збивања у Банату. Закључак који се из романа извлачи јесте да су ти догађаји периферијски и сасвим безначајни, јер изузев Луке Симића, неколицине Срба који су отишли у Банат да се боре против Мађара и Јанка Симића, који повремено, ради организовања борбе, свраћа у Сегедин, у граду као да се нико више од Срба и не интересује за догађаје. Сава Симић и његова породица као да су усамљени. Задржавши се на почетку устанка само са неколико реченица, Јеж је у свом роману показао само фазу националног покрета и реакције третирајући их само као националну револуцију, односно задржавајући се на проблему који је тада највише интересовао и Јежа и велики део пољског друштва. Фаза реакције приказана је само у личности и кроз делатност Јанка Симића, чији је друштвени положај чиновника у аудиторијату румунско-банатског војног гарнизона врло карактеристичан и потпуно оправдава његово држање у догађајима 1848-1849. године. Кондензујући догађаје Јеж у односу Мемлауера и Јанка Симића представља званичан однос Аустрије према устанку војвођанских Срба. Мемлауер објашњава Јанку став Аустрије и напомиње да је она на страни Срба а против Мађара. Само из виших државничких разлога не иступа отворено против Мађара, а на страни Срба. Јер ту реално одражава аустријску политику искоришћавања супротности између појединих антагонистичких група, односно овде Срба и Мађара, и хушкања једног побуњеног народа против другог у 1848-1849. години, која је, распирујући национални шовинизам, употребљавала један народ за угушивање побуне другог. Народи који су се у својој ужој отаџбини борили за своју слободу, ван тих граница су били употребљавани за угушивање те слободе, и то је у великој мери помогло да сви ти устанци буду угушени.[150] Мемлауер носи у себи и у свом поступању све те особине аустријске политике према разним народностима Царевине. И цело његово поступање према Србима и Мађарима, односно према породици Саве Симића и према Шандору Ковачу, у ствари је тачна слика те званичне аустријске политике. Јеж је покушао да дв објективну слику српско-мађарских односа и устанка 1848-1849. године. Свој роман је писао растрзан између симпатија и према Мађарима, у чијим се редовима борио за њихову слободу а тиме и слободу поробљене Пољске, и према Србима, чију је трагедију осећао а јасно схватао. Став Т. Т. Јежа није био усамљен. Пољаци су у Мађарима гледали природног савезника у својој будућој борби за ослобођење, али била им је симпатична и борба Срба за ослобођење, јер су рачунали на могућност да им и Срби буду савезници у њиховој ослободилачкој борби. Већ много раније, поводом ступања генерала Дембињског у египатску службу 1833. године, емигрантски часопис Нова Пољска писао је: "Права Пољска и наша револуционарна политика треба да буде: делати тамо где ћемо добити признање независности Пољске, где ће наша војска развити своје заставе, где ће бити представник признате, постојеће отаџбине",[151] и то ће бити основна мисао водиља пољске демократске политике, коју ће и Јеж као њен присталица кроз цео живот пропагирати. А да Јеж није био усамљен у то време сведоче и речи тадашњег напредног публицисте и књижевника, демократе, сарадника Мицкјевичеве Tribune des Peuples и Прудоновог Voix de Peuple Едмунда Хојецког написане 1849. године: у спору Јужних Словена са Мађарима, наши земљаци се већим делом заузимају за последње, ми напротив - иако први ратују данас на страни контрареволуције, у принципу ипак смо увек на њиховој страни...[152] Нема сумње да је Јеж својим романом и ставовима у њему одразио извесне ставове Пољског демократског друштва формулисане у чланку Пољаци и остали Словени, објављеном у Пољском демократи од 19. децембра 1848. године. "Пољска демократија"- каже се у том чланку - "у Бечу и на другим местима не помаже Мађарима против Словена, али њена је обавеза да се супротставља апсолутизму и у Бечу и у Пешти, и не у име племенских разлика него у име божанских и људских права. Словени су рђаво схватили свој положај ако су мислили да ће се, служећи цесарском деспотизму, ослободити мађарског угњетавања. Спор између њих и мађарске аристократије треба да се реши на други начин. Није потребно у име илирског краља иступати против мађарског, него је требало рећи своју истину Мађарима, обуставити за време борбе са Аустријом непријатељске кораке, потпомоћи чак обарање аустријског деспотизма, па тек после тога захтевати своја права и у случају одбијања оружјем се обрачунати. Тада Хрвати не би остали сами, тада би њихову а не мађарску ствар помагали пољски демократи, они исти који им данас говоре: - ми смо пре свега Пољаци - то јест: природни савезници народа који обарају деспотизам, која не саучествују у кабинетским ујдурмама, који не праве подозриве савезе чак ни са рођеном браћом..." Међутим, ти Јежеви ставови и уколико су изражени у роману, ни у ком случају нису речени тако отворено и одлучно као у овом чланку. Томе је вероватно сметала већ пробуђена љубав према Србима, а и чињеница да су Јежу по свој прилици били познати напори Пољака да дође до измирења између Мађара и Срба и Хрвата. Сем тога Мађари су увек, и поред Јежевог учешћа у револуцији 1848-1849. године, остали страни за њега.[153] Политика пољске емиграције, како десног крила на челу са Адамом Чарториским тако и левог које је представљало Пољско демократско друштво, вођена је у правцу реализације принципа равноправности међу народима и принципа уједињења неуједињених делова појединих народности (у овом случају Срба и Хрвата) у један већи државни и национални организам.[154] Из те политике потекао је и покушај представника Адама Чарториског да помире Јужне Словени и Мађаре 1848-49. године, покушај које се разбио о упорност Кошута и групе којој је он био на челу.[155] Сем тога, познато је да су Пољаци, а нарочито кнез Чарториски, ослонац за своју политику до 1848. године, која је ишла за рушењем аустријске монархије и изазивањем европског рата, и симпатизере те политике налазили само међу аустријским Словенима, који су се једини усуђивали да маштају о рату против Аустрије.[156] Питање односа пољских легионара и Срба и поред познате Русијанове студије, још ни до данас није исцрпно испитано. Преговарајући маја месеца 1848. године са Мађарима, Потоцки им предлаже да се оснују пољске легије у мађарској војсци, али као услов поставља да не смеју бити употребљени у борби против Јужних Словена,[157] а учешће Мјечислава Вороњецког у борби против Срба у пролеће 1848. године дочекано је са негодовањем од многих Пољака који су се тада налазили у Пешти.[158] Поводом догађаја 1848-1849. године издало је Пољско демократско друштво две брошуре у којима се истицало да Пољаци не желе да се у Подунављу угњетавају Словени, али исто тако ни Млечани, Ломбарђани и Мађари. У тим брошурама Пољско демократско друштво истовремено иступа и против реакционарног славенофилства галицијских магната Потоцког и Љубомирског.[159] Историјског материјала, који је Јеж могао знати из читања или проучавања наше прошлости и унети га у роман, има врло мало. У то би, на пример, спадало Јежево обавештење о јуначком чину Зрињскога у Сегедину, који је нас писац вероватно из незнања помешао и идентификовао са Сигетом. На основу свега овога што смо до сада рекли морамо, на жалост, констатовати да се већ у свом првом роману у коме пише и о Србима Јеж није показао као бог зна како добар познавалац српских проблема, чак ни оних у чијем је решавању он непосредно учествовао. Но, како смо већ рекли, њему то није ни био главни циљ. У Пољском демократи од 31. децембра 1858. године формулисана је у уводнику пољска политика како је схвата Пољско демократско друштво. Између осталог тамо пише: "Пољска политика је јасна и изразита (wyraźna). Она се изражава кратко: од свега направити устаничко оружје, или: све случајеве и околности, које се дешавају било изнутра - у отаџбини, било споља - у иностранству, употребити за припремање устанка." "Прековати, претопити све на оружје - то је наш једини циљ, који се издиже изнад свих циљева наше текуће политике. Пољској - народу, потребна је независност; то је политички аксиом; - Пољска која је изгубила своју независност, да би је поново стекла, мора је изборити: то је неопходност, коју не можемо избећи нити је отклонити..." Писан неколико месеци после тога Шандор Ковач у потпуности одговара тим захтевима. Он је пољском читаоцу донео догађаје мађарске револуције прековане на устаничко оружје. Јеж је свој роман писао неколико месеци после изласка тога чланка, у пролеће 1859. године, када је, после иступања из Централизације Пољског демократског друштва, напустио Лондон и настанио се у Паризу. То је време када и у самој Пољској почиње плима снажног револуционарног покрета, који ће довести до устанка 1863. године, и време пред избијање Аустријско-италијанског рата вођеног за ослобођење и уједињење Италије. Кратко време после тога Јеж ће написати и своја два чувена чланка о потреби и могућности устанка у Пољској, које ће тадашња универзитетска омладина у Петрограду и Кијеву преписивати и слати у Пољску.[160] У тим чланцима Јеж, између осталог, пише да је устанак "најразумнији политички корак, који Пољска може да направи" и "најпрактичнији пут којим ће доћи до независности, и на коме се може споразумети и ступити у савез са непријатељима својих непријатеља". Сваки други пут значи "потцењивање пољске ствари и поткопавање народног морала".[161] Чланак се завршавао отвореним позивом на устанак. У другом чланку Јеж истиче тешкоће које доноси устанак и додаје да, "ни један пораз устанка није и пораз ствари (sprawy) и не може то ни бити; напротив, свака самостална делатност приближава нас независности, и сваки пољски напор (rzut) даје за право тој истини: да Пољска живи, да мора бити и да ће бити, али под условом да се сама постара за свој живот."[162] Шандор Ковач је био илустрација свих тих идеја. Јеж је у њему покренуо проблем буђења националних осећања, проблем федеративног уређења многонационалних држава, проблем равноправности народа и проблем патриотских дужности и стављања општих интереса изнад личних у борби за националну независност. Овај последњи, мотив патриотизма који ствара чуда и доводи до одрицања самога себе, као црвена нит провлачиће се кроз већину Јежевих дела посвећених Србима и Хрватима.[163] Један од изузетака у томе низу дела чини прича Орао проводаџија написана исте (1859.) године кад и Шандор Ковач, а објављена тек 1961. О овој Јежевој причи писано је мање него о његовим осталим делима. Пишући свој чланак, Коротињски ју је високо оценио. По њему, прича има толико лепота "да би то развијено, било довољно за пет пута обимније дело".[164] После њега она се дуго неће такорећи ни спомињати. М. Берсано-Беџеј је у својој књизи рекла за њу да не буди веће интересовање, јер се по њој види да ју је писала још невешта рука. Акцију прекида дужа дигресија о Србији и њеним становницима, али прича већ носи извесне карактеристичне особине Јежевог стваралаштва, наиме тежњу за сликовитошћу и тражење крвавих и окрутних сцена, без којих није ни један његов балкански роман.[165] Островска истиче да је Јеж у овој причи потпуно елиминисао политички мотив и једино насликао историјску и друштвену ситуацију првих година владавине Милоша Обреновића. Она чак налази у томе и известан утицај наше народне поезије и види га у сликању патријархалног односа Милоша према својим поданицима.[166] Њен суд понавља у својој књизи и В. Смоховска-Петрова.[167] И то би било углавном све. Све што је речено о овој причи може се примити изузев похвала Коротињског и тврдње Островске да је Јеж представио стање у Србији у духу и под утицајем наше народне песме. Јеж га је несумњиво представио на основу прича и разговора вођених у Мајданпеку, где је 1854. године провео више од два месеца, а чињеница је да је такав однос у Србији заиста постојао и да је још био свеж у памћењима људи. Уколико се и може говорити о утицају народне песме, тај утицај пре можемо тражити у мотиву пријатељства човека и сокола кога је Јеж овде заменио орлом, али се бојимо да је и та претпоставка можда мало претерана. Јеж је, наравно, и у овој причи, као што ће то бити случај и у многим његовим каснијим романима из српскохрватске историје, посветио неколико реченица нашој народној поезији, па је чак и цитирао шест првих стихова једне песме о Краљевићу Марку, али то још не говори о утицају на саму причу. Прича је више интересантна по томе што се њена радња догађа у Милошево доба и непосредно пре Јежевог боравка у Мајданпеку. Она доноси релативно можда највише Јежевог опсервационог материјала, у који спада опис Мајданпека, подаци о угледу који у Србији уживају свињарски трговци, и уопште трговци, о губљењу времена по кафанама у пићу и игрању карата, о наклоности Влахиња да се улепшавају свим могућим средствима не би ли привукле младиће, о хајдучији у Србији за време Милоша и начину на који се он борио против ње и о тзв. бећарима у Србији. Сви ти подаци стрче у причи, то је сиров, непрерађен материјал, али јој зато даје печат аутентичности и документарности. Поред ових већ поменутих ствари, Јеж је успео да исприча и предање о томе зашто је Црна Гора тако каменита[168], као и да каже неколико речи о прошлости Мајданпека и старој рударској традицији у њему, што је такође могао чути или од мештана или од свог пријатеља Алфонса Лучињског код кога је тада као гост боравио. Пишући много касније своје успомене, Јеж ће тих неколико података искоришћених у причи унети и у њих.[169] Оно што је описивао како је сам видео, а тога је у овој причи највише, тачно је, али чим се мало удаљио, искористивши туђа обавештења, погрешио је. Тако је његово место Гладово које више пута помиње у причи вероватно град Кладово чије име он није добро запамтио. Сама прича нема неке уметничке вредности. Јеж ју је вероватно писао из материјалних разлога искористивши један романтичан и егзотичан мотив који је могао заинтересовати тадашњег пољског читаоца. Написавши ова два дела, Шандора Ковача и Орао проводаџија Јеж скоро десет година неће написати више ни један роман или причу из живота Срба и Хрвата. Значајни догађаји у његовој земљи одвојили су га били за извесно време од пера, а када се после десетак година опет вратио српскохрватској тематици, као прво написаће једно од својих најпопуларнијих и најбољих дела, роман Ускоци.   VI. Роман о ускоцима Како смо већ рекли први роман посвећен Јужним Словенима, после дуже паузе, и после значајних догађаја у којима је Јежево перо ћутало, (припреме за устанак, јануарски устанак 1863-64, дипломатске акције после устанка) било је његово најпопуларније и најбоље дело о Србима и Хрватима, роман у два дела Ускоци објављен је први пут 1870. године.[170] У њему је Јеж описао један период борбе нашега народа против Турака и Млечића. Да је овај роман несумњиво најпопуларније Јежево дело из области лепе књижевности, сведочи и највећи број издања, и број језика на који је преведен, одзиви критике и, најзад, пријем на који је наишао код публике.[171] Први се њиме озбиљније позабавио М. К. аутор рецензије објављене у часопису Класје (Kłosy) 1882. године[172]. Те године се у пољској књижевности била дигла прилична прашина око Ускока. Енглески литерат Луис Окслеј (Louis Oxley) био је добио од Јежа право да преведе Ускоке на свој језик. Он је то и учинио, али је роман издао под насловом Анунцијата Гримани као своје оригинално дело, о чему је тадашња пољска штампа писала као о књижевном скандалу. Што се тиче првих Јежевих критичара Ожешкова се на Ускоцима тако рећи није ни задржавала, док је Холевињски написао неколико тачних судова.[173] Године 1883. ће и аутор Пољске књижевне кронике за 1882. годину у часопису Варшавска библиотека поновити већ устаљени суд о Ускоцима. "И кроз тај роман"- пише он - "провејава напредан дух љубави и праведности према ближњем. Артизам има све особине реализма, а карактеристика романа је уживање у јарким бојама и истицање у први план тенденције дела..."[174] На Ускоцима се није дуже задржао ни Хмељовски. Сви ти први Јежеви критичари слагали су се у томе да су Ускоци најбоље или бар једно од најбољих Јежевих дела. Ту чињеницу су сви прихватили и пишући о Јежу, прелазили су на друге његове романе око којих су се често ломила копља. Са тим судом се углавном сложио касније и Маријан Зђеховски у свом предавању. Карактеристично је да су сва та мишљења и судови пуни ентузијазма и неподељеног признања документарним и уметничким вредностима Ускока. Прва ће о њима, иако ће их и она похвалити као најбољи Јежев роман са јужнословенском тематиком, са нешто критицизма писати Марина Берсано-Беџеј. Међутим њен критички став ће бити изазван жељом да остане верна Минучијевим[175] судовима о ускоцима без обзира на његову тенденциозност, нетачност и тежњу да се ускоци прикажу као дивља банда разбојника. Кад је реч о животу и обичајима ускока, Јеж се, каже Беџејева служи подацима из Минучија, али се у оцени својих јунака веома много разликује од њега. Извесне примедбе у роману скоро су дословно пренете из Минучија као оно поређење ускока са запорошким козацима или податак о обавези ускока да се жене удовицама погинулог друга. Међутим код Јежа се стално осећа тежња да се "јадрански разбојници представе у корисном светлу, при чему га његов ентузијазам за њихову ствар (dla sprawy) стално тера да често обилази истину"... тј. Минучија. У таква "обилажења историјске истине" спада, по Беџејевој, Јежево идеалисање личности Ципријана Гвида, који је код нашег писца позитиван, док је код Минучија негативан тип. Беџејева замера Јежу и што је од Ђузепа Рабате, по Минучију умног, непристрасног и великодушног човека, направио потпуно негативан тип. Сем тих замерки и неколико похвала уметничкој вредности Ускока, Беџејева није написала о том роману ништа више што би заслуживало пажњу.[176] У својој великој монографији о Јежу Марија Островска је изнела многе тачне тврдње о Ускоцима, али је рекла и неколико нетачних. Пишући о овом роману, Островска истиче утицај Валтера Скота на Јежа и анализира мотиве који се јављају у њему. У Џорџијевој женидби Анунцијатом Гримани и сцени у којој га његова мајка и Анунцијата траже по разбојишту она види утицај српске народне песме. Тај утицај се по њој огледа и у стварању лика Љубе Видулић, чији је лик Јеж створио по узору на мајку Југовића. Сцена Рабатине погибије инспирисана је неким сценама из Бењовског Јулиуша Словацког, а Џорџијев растанак са женом пред одлазак у рат подсећа је на растанак Хектора а Андромахе. У Ципријану Гвиду види сличност са Мицкјевичевим Робаком из Пана Тадеуша итд.[177] У Бертучију Островска види синтезу личности М. Чајковског, Кучињског и Мјерославског,[178] Милош Видулић и Осман Беј Соколич су представници две идеје, први иступа у име национално-хришћанске идеје покореног народа, а други у име државне идеје, и сваки од њих има право. Међутим због своје друштвене снаге, свести о оправданости и важности ствари ради које се жртвује и коју непоколебљиво заступа и поред тога што зна какве ће страшне последице то имати за њега, Милош израста у хероја.[179] Говорећи о уметничким квалитетима романа, Островска признаје Јежу да уме да развије и води акцију у појединим поглављима, али да нема снаге за то кад је у питању цело дело. И она му као и Хмељовски, или можда тачније речено, понављајући његов суд, замера да на крају нагло прекида акцију, да губи дах баш онда када му догађаји пружају могућност да да неколико лепих и снажних завршних сцена, пуних широког размаха.[180] Сем тога дуге политичке дебате слабе пажњу читалаца због своје расплинутости.[181] И поред живог темпа романа, дуги историозофски трактати и дипломатска саветовања успоравају ток акције. Међутим и поред свега, уметничка вредност овог романа је огромна. Роман је најзначајније дело првог периода Јежеве књижевне делатности.[182] Мишљење Островске употпунио је нешто касније Бомбала у својој расправи. Он је између осталог утврдио да се Јеж, пишући Ускоке, сем Минучијевом књигом служио и неким другим изворима. Те изворе Јеж је искористио за своје описе Далмације, као и за одломке који су говорили о почецима историје Србије, затим о историји Хрватске и најзад о историји Босне. Кад се говорило о догађајима који су и за Минучија били историја, Јеж их је прихватао. Међутим догађаји у којима је учествовао сам Минучи, као и оцена ускока, сасвим су оригинални, Јежеви. Минучи је у ускоцима видео само гусаре док је Јеж у њима гледао борце за народно ослобођење. Први је у ускоцима видео морално искварене људе, који су се могли употребљавати у корист цркве, а други људе блиске себи. Цео подухват око заузимања Клиса Јеж приписује сталним антитурским тенденцијама папске политике, док се Минучи труди да се представи као присталица мира. Узрок рата Јеж види у закулисним интригама папске политике, док Минучи оптужује ускоке да су својим гусарским нападима довели до рата. Док је Минучи битку на Купи и напад на Клис описао само у најкраћим цртама, код Јежа они представљају централне догађаје. Немајући довољно материјала о томе код Минучија Јеж је морао да прибегне својој машти. Сем тога, битку на Купи померио је скоро десетак година касније. Исти је случај и са браћом Алберти, Бертучијем и Ленковићем, о којима Минучи говори врло мало и површно. По Бомбалином мишљењу Џорџи Милошевић је створен према Ђури Даничићу и Јуриши о којима је Минучи забележио неколико реченица. Лик Бертучија преузет је из Минучија, само је по Бомбали претерано карикиран. Међутим односи Бертучија и Минучија, као и барона Норада представљени су друкчије него код Минучија, док су све епизоде са Рабатом и њим Јежева фикција. Измишљотина је и Бертучијево учешће у опсади и освајању Клиса. Ципријан Гвидо је у роману близак сарадник Минучија. Сем тих већ поменутих особа, из Минучија је узет и Франћишек Алегрето, или тачније речено, оданде је узето његово име, а такође и барон Норад и Ђузепе Рабата. У оцени и представљању њихове делатности Јеж се такође много разликује од Минучија. Поред наведених случајева Јеж се још више пута ослањао на Минучија, али је укупно узевши често веома одступао од свога извора. Турски и босански мотиви као и епизоде у којима су представљене кулисе дипломатије не потичу из Минучија.[183] У Ускоцима Јеж је први пут у посебном поглављу представио историјске догађаје који су претходили догађајима описаним у роману. Упуштајући се у далеку прошлост, Јеж је читаоцу пружио много више обавештења из прошлости но што му је то било потребно за боље разумевање догађаја у роману. Поред већ наведених нетачности и одступања од историјске истине, Јеж је историјски нетачно представио и заузимање Клиса, улогу ускока и Ивана Албертија у тој акцији, став Рудолфа II према тим догађајима, а низ особа који су у њима учествовале и играле значајну улогу није ни споменуо. Историја не помиње ништа ни о Бертучијевој улози у заузимању Клиса, ни о акцији барона Норада у Клису. Прецењена је такође и улога ускока у битки на Купи. Даље, Јеж је битку на Купи, која се одиграла јуна 1593. године, пребацио у време после Рабатине смрти. Док је, по историји, Рабата боравио у Сењу око годину дана код Јежа он је у граду од пада Клиса па све до битке на Купи.[184] Напоменувши само да су Ускоци најбољи Јежев словенски роман, и да су му јунаци и овде као и у другим романима сасвим једноставни, сликани црно-бело, да им је психологија упрошћена и да се цео њихов душевни живот исцрпљује у патриотским осећањима, Бомбала се није дуже задржавао на уметничкој страни овога романа. Од послератних Јежевих критичара о Ускоцима су писали само Папјерковски, Смоховска-Петрова и Зђислав Најдер. Др Папјерковски види у Ускоцима мноштво сензационалистичко-детективских мотива, као и мотива из наше народне поезије. Личности романа имају у себи особина Бајронових јунака.[185] Милош Видулић представља једну од најлепших Јежевих личности.[186] Карактеристика и слика ускока у роману се не разликује од слике и светла у коме су представљени у историји. Историју босанских ускока Јеж је добро простудирао, али их је у свом роману представио у најлепшем светлу. Он их често посматра кроз призму српске народне песме. Позадину на којој се одиграва акција романа представио је Јеж са педантеријом научника, каже Папјерковски.[187] У свом даљем излагању др Папјерковски је дао опширне анализе појединих личности као и терена на коме се одиграва акција романа. Ванда Смоховска-Петрова само је поновила већ раније изречене судове о овом роману истичући нарочито аналогије са пољском емиграцијом и алузије на тадашњу ситуацију Пољске.[188] Зђислав Најдер, који је последњи после рата писао о Ускоцима, дао је кратак, али по нашем мишљењу врло тачан суд о њима: "...У роману о судбини Босанаца на прелому XVI i XVII века живе пољски проблеми (sprawy) из године 1870. Јунаштво ускока и њихова пожртвована служба отаџбини могу послужити као идеал за Пољаке - емигранте. Спорови међу ратницима морали су тадашње читаоце непобитно подсећати на сукобе међу појединим политичким групацијама за време устанка". А мало даље он додаје: "Била би ипак очита грешка тумачити цео роман као алегоризацију пољских проблема, сварљиву за цензуру и лако разумљиву за читаоце. Босна и ускоци само делимично и посредно врше симболичну улогу. Главни јунаци романа су уствари само Словени на Јадрану и њихови непријатељи."[189] Много елемената за овакво тумачење Ускока дао је у својој расправи већ раније и Ј. Бомбала. То би углавном било све важније што је до данас објављено о Ускоцима. Јеж је истина у овај свој роман унео низ историјских личности, али су оне историјске само по своме имену, а много мање по својим делима и поступцима. Јеж их је све преузео из Минучијева дела. То су Бертучи, Гвидо, Рабата, Норад, Хасан-паша и још неколико мање значајних. Другу групу, плод његове маште, сачињавају Џорџи Милошевић, Анджеј Космач, Франческа, Љуба и Милош Видулић, Осман-беј Соколић и други. Међутим иако је број личности које учествују у догађајима прилично велик, треба одмах у почетку рећи да само неколико од њих заслужују пажњу, и то не зато што представљају велике уметничке креације и не због своје улоге у роману колико због задатака пред читаоцима које им је наменио Јеж. Као и све касније личности његових српскохрватских историјских романа и већина ових је рађена у црно-белој боји, готово без икаквог сенчења. Готово све оне живе само једном мишљу, једном идејом, идејом љубави према отаџбини, увек спремне да се без остатка и без размишљања жртвују за њу, како је већ тачно приметио Бомбала у својој расправи. На овом месту треба истаћи још једну чињеницу. Као и у свим каснијим романима о којима ћемо овде говорити, основни извор Јежу био је српски текст. У другом поглављу првог дела свог романа Историјска скица Јеж изреком спомиње дело Historia degli Uskochi, scritta da Minucio Minuci archiveskoro di Zara. Међутим како Јеж није знао талијански све до недавна се није тачно знало како је он могао читати Мучијево дело. Данас знамо да га је пољски писац упознао у српском преводу Чедомиља Мијатовића,[190] објављеном 1866. године у часопису Матица у бр. 10 до 17.[191] Но ни одавде као ни из каснијих својих извора Јеж није много узео. Сем неколико историјских личности, неколико ситуација, догађаја и података које је забележио Минучи, све остало је плод ауторове маште. Мислим да не подлеже сумњи тврдња да је кратак увод Чедомиља Мијатовића непосредно подстакао Јежа да ускоке и њихову борбу узме као тему свог романа. Мислим пре свега на следеће речи: "Пре свега шеснаести је век у то време у коме се можда најочитије показала у народа српског воља да живи, и ова је дошла до јаке способности народне да као самосталан народ живи. Српска је држава пропала била; нестало је мудрих глава, какав је био стари деспот Ђурађ Бранковић и нестало је дивних јунака какав је био Ђурађ Кастриотић, нестало је вођа око којих би се народ сакупити могао, нестало је средине из које би забрујао глас да загреје срца и да народ у целини његовој поведе славној борби с непријатељем цивилизације и слободе. И опет овај народ прими да и без вођа води рат, па ма и вечити рат с непријатељем српске слободе и хришћанске цивилизације. Уређени рат с масама војника на левоме и десноме крилу и изабраном средином као срцем војске престао је, - такве су ратове с Турцима водили цареви, краљеви и други кнезови српски а њих више није било; али се отпочео други један рат, без крила и без средине, али у коме су Турци вазда надкриљени били и вазда опкољени."[192] Таква оцена и тумачење ускочке борбе у потпуности је одговарала Јежевим схватањима о борби пољског народа против његових окупатора, и он је узео да обради тај период наше историје утолико пре што је постојала могућност многобројних поређења и закључака који су се могли применити на пољске прилике и борбу. Пишући поменуто поглавље (Историјска скица) Јеж се поред Минучија, односно Мијатовића, служио још неким изворима за српску и хрватску историју, али до сада још нисмо могли утврдити који су то; сем тога искористио је и своје познавање практичне аустријске политике јер речи написане у овом поглављу: "Мађаре и Чехе је употребљавао (аустријски двор - С. С) да би уништио слободу и независност Хрватске, Чехе и Хрвате да би уништио слободу и независност Мађара, Хрвате и Мађаре да би уништио слободу и независност Чешке" (Ускоци, I, 91) очито изражавају искуство стечено пре свега 1848-49. године у борбама у којима је и наш писац активно учествовао и које је дошло до изражаја и у роману Шандор Ковач. Но вратимо се историји. – Изузев Бомбале ниједан Јежев критичар није сумњао у веродостојност његових података о историјским личностима.[193] Али како се и Бомбала углавном ослањао на тенденциозну Минучијеву књигу замерке, или, тачније, исправке Јежевих тврдњи, не могу се прихватити онако како их је изнео Бомбала. Почећемо од личности којима је дата најзначајнија улога. Основне црте Бартучијева карактера заиста се могу наћи код Минучија, али не и тачна оцена његове делатности. Минучијев и Јежев Бертучи је познати радник на ослобођењу Клиса од Турака, млетачки прогнаник и витез Малтешког реда, - Хваранин Фран Бртучевић. И од њега и од Ивана, или како га он зове Јана Албертија, Јеж је направио ускоке. По њему њихов рад на ослобођењу Клиса од Турака почео је у Риму. Међутим док је то тачно за Бертучија Алберти пре свега ни је -био ускок већ сплитски племић, а сем тога он је био један од првих Бртучевићевих сарадника у Далмацији који је за ту ствар придобио и пољичког кнеза Павића[194] и касније одиграо најзначајнију улогу у целом подухвату. У време тих припрема Алберти се налазио у Сплиту. Од целе Бртучевићеве озбиљне акције Јеж је, не знајући како су догађаји текли, направио неозбиљан посао унапред осуђен на неуспех и пропаст, а сем тога је Бертучија приказао као разметљивца и шарлатана, човека претерано амбициозног, уображеног и бескарактерног. Нема сумње да Јеж није могао добро познавати Бртучевићеву улогу у освајању Клиса јер му је била позната само из Минучијеве књиге, који је, како се зна, био млетачки човек и који је у млетачком интересу сузбијао његов рад.[195] Испитивање и тражење историјске истине о Бетручију одузело би нам много простора и мислимо да то у овом случају није толико ни важно. Интересантније је што се Јежеви подаци о Бертучију не слажу ни са његовим извором, Минучијем, иако се он најчешће труди да се држи својих извора. Откуда то? Већ раније смо споменули да су неки Јежеви критичари у Бертучију видели лик једног познатог генерала, Јежевог савременика,[196] а Островска синтезу чак три личности. Нема сумње да је основне црте Бертучијева карактера и поступака Јеж преузео од познатог пољског револуционара, генерала Лудвика Мјерославског. Врло је могуће да је за Бертучијеву карактеристику Јеж нешто узео и од Чајковског и Кучињског, како је тврдила Островска. Када се упореде Јежеви мемоари, писани нешто касније, и његова позната брошура о Мјерославском, објављена само годину дана раније,[197] са Ускоцима, долази се до непобитног закључка да је Бертучи Мјерославски и то не увек у великој мери карикиран. И Бертучи као и Мјерославски шаље писма у којима захтева да само њега слушају, и он је као и Мјерославски присталица власти чврсте руке, тј. диктатуре, и Бертучи као и Мјерославски зна вредност лепе речи и помоћу ње стиче себи присталице. Да би припремио духове, како сам каже, Бертучи је умножио своје портрете и писма.[198] И Бертучи је као Мјерославски[199] измишљао неке корпе које треба да послуже борцима као заштита.[200] И један и други су били уображени, самоуверени и велики сплеткароши. На основу свега тога намеће се закључак да је Бертучијев лик био пројекција личности Мјерославског у далеку прошлост, да основни Јежев циљ у овом случају није био историјски верно приказати једну личност него обрачун са једним идејним и политичким противником - Мјерославским. Зато је Бертучију у роману и дато толико места. Непосредно пре тога, или можда чак у исто време кад су писани Ускоци Јеж се јавно путем штампе и једне брошуре обрачунава са Мјерославским. Ускоци су послужили само да још једном покрене то питање и још једном, у форми доступнијој ширем кругу читалаца, изврши свој обрачун са генералом. Низ историјских личности у роману само су учесници историјских догађаја и на основу неколико малобројних сцена у којима се они јављају не може се говорити о њима као неким уметничким остварењима. Јеж је о њима писао и изводио их на сцену као историчар кога интересују чињенице, а не и људски карактери. Зато ћемо их као такве и анализирати. Једна од таквих личности је задарски архиепископ Минучио Минучи, који је и сам учествовао у догађајима тих година. Јеж је знао да је Минучи био секретар папске канцеларије у доба када су вршене припреме за освајање Клиса, а знао је и то да је папа Клемент VIII потпомагао ту акцију па је вероватно одатле извукао закључак да је Минучи био један од организатора ослобођења Клиса и човек који је први предложио ту акцију папи, што није тачно. И не само то. И поред тога што их је називао гусарима разбојницима, он је у неку руку кумовао ускоцима, "он их је увео у историјски фермент елемената развоја човечанства" (II, 131). Међутим, већ сама чињеница да је Минучи био млетачки човек, да је цео његов рад био усмерен против ускока и њихових интереса, а у интересу Млетака обара целу Јежеву концепцију. Сем тога Минучијева улога у роману завршава се ослобођењем Клиса, док из историје знамо да Минучијева улога у ускочком питању тиме није била завршена. Узгред да напоменемо и то да историја не зна да је Минучи присуствовао ослобођењу Клиса. Сличан Минучију је и лик папе Клемента VIII, о коме можемо дознати само онолико колико нам Јеж сам каже. Иначе из његових поступака и његових речи не можемо извући никакав закључак. Из историје знамо да је највећи помагач Аустрије у рату са Турском који је почео 1592. године и трајао све до 1606, био баш папа Клемент[201], док по Јежу изгледа да овај освајањем Клиса жели да изазове рат између Аустрије и Турске а Аустрија се труди да га избегне. Барона Норада Јеж је такође нашао код Минучија, али се његова делатност у роману много разликује од оне коју му приписује задарски архиепископ. Између осталог Јеж је довео Норада и у Сплит, а одатле и у Клис који ће он предати натраг Турцима. Нити је то тачно, нити је тачно да је Сплит у то време био аустријски посед. Значајну улогу генерала Ленковића Јеж је свео на његов самосталан покушај да помогне ослободиоцима Клиса. По нашем писцу Ленковић је, чувши да је Клис ослобођен, скупио шачицу добровољаца у околини Сплита и пробио се до опсађених у град да би га убрзо са последњим остацима ускока напустио. Неку значајнију улогу у роману не игра ни млетачки главни провидур против ускока на мору Алморо Тиеполо. По Јежу, био је то брат Андреа Тиепола кога је у двобоју убио Џорџи Милошевић и за кога историја ништа не зна. Његова мржња у роману према ускоцима изазвана је жељом за осветом. Улога коју му даје Јеж у роману није у складу са чињеницом да је то био омрзнут не само од ускока већ и од ћесареваца који су му од 1593. до 1597. године радили о глави и чак били расписали уцену за њега.[202] Ништа боље није прошао у роману ни Ђузепе Рабата. Ни његова улога није у складу са историјском истином. Јеж се ни овде није строго држао свога извора, а и да се држао не би могао рећи истину о њему јер је Минучи, пошто су обојица била присталице Млечића, лажно приказао његову делатност. Пре свега, Јеж је измислио његов одлазак у Рим, Млетке и Сплит као и његову мисију којој је био циљ да уговори свадбу између Анунцијате Гримани и једног аустријског кнеза. Потпуно нетачно је представљен и његов однос према Млецима, па према томе и његов рад у Сењу. Револуционар и борац за слободу, Теодор Томаш Јеж, повео се у овом случају за својим инстинктом и тачно оценио Рабатин рад у Сењу, иако је Минучи покушао да га представи у другом светлу. Међутим, Јеж је ту акцију веома сузио заобишавши читав низ проблема и личности које су учествовале у њој. Уколико се у приказивању историјских личности које смо већ споменули Јеж држао као историчар који само бележи чињенице и податке, у Рабати је покушао да дв један заокругљен лик. Он је у роману представљен као превејани политичар, кукавица у борби, човек који мрзи ускоке из личних разлога, али чим из Сења одлази Сињоријин чиновник који, по Јежу, контролише његове поступке према ускоцима, он одмах мења своје држање и постаје блажи. На тај начин Рабатин лик у роману постаје и контрадикторан. Мада је Јеж прешао границе историјских података и покушао да дв уметнички пунију личност, ни овде није успео да се ослободи једностраности. Треба одмах на почетку рећи да Јеж у својим српскохрватским романима није створио ни једну једину комплекснију личност и да сликајући их, није знао уметнички да уобличи ни онај материјал који му је пружила тада сиромашна српска историографија. У његовим романима он је у најчешће случајева сиров, непрерађен па чак и сиромашан. Као доказ за ову тврдњу може да послужи и то како је Јеж представио Рабатину смрт у Сењу. Од историјских личности које играју неку значајнију улогу у роману остаје нам да поменемо још босанског везира Хасан-пашу и оца Ципријана Гвида. Податке за обојицу Јеж је узео из Минучија, и то само њихове биографске податке, ако се тако може рећи. Без обзира на то какву је улогу Јеж хтео да дв Хасан-паши он је у роману, по ономе што чини, остао епизодна личност. Гвидо је дат у симпатичном светлу као искрени бранилац и пријатељ ускока, али изузев те чињенице, његови путеви у роману не одговарају историјским, а још мање чињеница да је био блиски Минучијев сарадник. Напротив, када се Гвидо појавио у Риму, Минучијеви једномишљеници успели су да га баце у тамницу. Изашавши из ње, он је постао још огорченији непријатељ Млетака[203] па према томе није могао били ни Минучијев сарадник који је, како знамо, био млетачки човек. Не бисмо се могли сложити ни са тим да у лику Ципријана Гвида има сличности са Мицкјевичевим Робаком. Истина, извесне сличности има, у томе што се обојица боре за сличне циљеве, али када би се тако механички правила поређења онда би у књижевности било уопште врло много сличности. И најзад, може ли се у свакој сличности тражити и утицај? Што се тиче неисторијских личности, иако пате од једностраности и сиромаштва психологије, иако им је круг делатности врло узак и усмерен само у једном правцу оне су ипак приказане боље, пластичније, истинитије чак и од оних за које налазимо помена у историји. Мислим да се из те чињенице може извући закључак да је историја више спутавала Јежеве и онако не велике уметничке способности него што им је давала подстицај за шири размах, јер и поред тога, што се често ослобађао утицаја историјских чињеница, и поред тога што их је и свесно и несвесно мењао и прилагођавао својим потребама, у жељи да буде колико-толико документаран, он је те чињенице често и прихватао и износио како у осталим својим делима тако и овде. Међу фиктивним ликовима најуспелији су: Џорџи Милошевић, његови родитељи Милош и Љуба Видулић и Анджеј Космач. Милоша Видулића сусрећемо у прологу романа. Његов животни задатак је усредсређен на чување српства, чување народне свести, његов син мора остати Србин ма и по цену његовог живота. Дат у неколико изразитих црта и неколико кратких сцена, Милош израста у симбол једне борбе и легенде. Он као да живи само за ту борбу коју ће после његове смрти наставити прво његова жена Љуба, а затим и син Џорџи. Они су до краја акције присутни у роману. Љуба се претвара у чувара аманета свога мужа. Њен је задатак да сачува сина и да му не дозволи да заборави оца набијеног на колац тј. да му усади жељу за осветом не оца него и целог свог народа. Као мајка она жели срећу и мир своме сину и понекад дозвољава да те жеље надвладају. У тренутку када треба жртвовати све и предати се борби, она сама, свесно, иако јој то тешко пада, одвлачи сина од те борбе којој он треба да се стави на чело. У тренутку неочекиване и велике среће, коју му доноси љубав млетачке властелинке, Џорџи заборавља на цео свет, а мајка ништа не чини да га подсети на његове дужности. Напротив, она му помаже да их се не сети, да их заборави, мајчино срце мисли само на синовљеву срећу. Већ само тим актом лик Љубе Видулића постаје много ближи животу, разумљивији. Јежеви јунаци, носиоци основне идеје у роману, имају највише две страсти, љубав према отаџбини и према жени, али увек љубав према домовини долази на прво место, увек је она друга подређена првој пред којом све пада. Џорџи Милошевић је једини од њих који ће због љубави према жени да заборави на љубав према отаџбини, али и то ће потрајати само кратко време. Осећање дужности ће ипак победити. Тај тренутак људске себичности није једино што га издваја од осталих Јежевих јунака тога типа. Његов лик је врло симпатичан, а судбина тужна. Израстао је из заостале средине, а када се отиснуо у далеки свет, он је жељно заронио у њега тражећи знања. И на том путу доживео је испит свога поштења и савести. Иако је цео његов живот посвећен отаџбини и народу, Јеж нам га показује и у ситуацијама у којима он поступа независно од тога, као човек који има и својих слабости. Можда се заиста може прихватити Бомбалина теза, да је извесне елементе за Џорџијев лик Јеж нашао у ускочком војводи Ђури Даничићу, али је он углавном његова властита креација, као и Анджеј Космач, који нас по својој судбини и делатности много подсећа на емисаре Пољског демократског друштва. Његов животни циљ је јасно одређен, тешкоће које му се испречавају на путу и судбина су му познати, али све то га не спречава да врши своју дужност. Исклесан од једне стене, као и Милош Видулић, и лик Космача прераста у симбол. Мислим да у Јежевим јунацима треба често гледати не толико живе људе колико симболе. Он сам је склон да у нашој народној поезији, како ћемо то још видети, често тражи симболе и тамо где је мало вероватно да они постоје, па је могуће да је и у свом књижевном стваралаштву створио не један симбол. Утолико пре смо склони да то верујемо кад анализирамо Ускоке. У једном свом чланку о Босни, објављеном неколико година касније, Јеж пише "да стање у коме се друштво налази у датом тренутку увек ствара личности које су највиши израз тога стања."[204] Многе личности Ускока, чак и оне историјске не одговарају толико стању српског и хрватског друштва под крај XVI века колико стању пољског, или тачније пољске емиграције XIX века. Али како ситуација у јужнословенским земљама крајем XVI века није била иста као и она у XIX веку, већ је само пружала могућности за многобројне аналогије, Јеж је у складу са својим идеолошким схватањима ради одређених циљева и да би поузданије деловао на своје читаоце стварао симболе. Зато је баш у његовим романима из српскохрватске историје тако мало реалних личности и ликова. Анунцијата Гримани, Пепита, Франческа, Андреа Тиеполо и низ других мањих, епизодних личности не заслужују да им се посвети више пажње. Ни једна од њих не подиже уметнички ниво самога романа и не представља значајну уметничку креацију. Нема сумње да историјски роман никада не може да замени историјску науку. Он у најчешће случајева може да нам пружи само ограничени и субјективан појам о историјској истини. Исти је случај и са Ускоцима. Уколико је историчар спутан чињеницама и документима, утолико романописац има предност над њим што може себи дозволити слободније закључке и што слободније може стварати визију живота о коме пише. Колико ће та визија бит тачна зависи у највећој мени од познавања историјских чињеница и епохе о којој се пише. На жалост, Јеж није био од тих ерудита па се не може рећи ни да је визија живота нашег народа и ускока крајем XVI века истинита и реална. Она је једнострана, убога и врло често далека од историјске истине. Нарочито много примедби изазива претерано наивна психологија људи тога времена. Како изгледа укупно узета и целовита слика историјског стања тих времена код Јежа? Нема сумње да Јеж многе ствари није могао знати јер их није знала ни тадашња историјска наука. Многе су чињенице још лежале у тами и неоткривене, а многе су биле разасуте по изворима који нису били познати нашем писцу. За основну идеју и намену његовог романа то није било ни битно, али ми морамо констатовати чињеницу да пишчево познавање тога времена није било велико. Та констатација није толико замерка Јежу колико његовим критичарима који су проширили супротне тврдње. Ј. Бомбала је већ раније у својој расправи тврдио да су Јежеви романи добрим делом настали и због тога што је егзотична тематика из живота балканских Словена привлачила и Јежеву књижевничку машту и што је представљала захвалан материјал за писање. Не можемо а да се не сложимо са том констатацијом. Ту тврдњу нарочито поткрепљују каснији Јежеви романи са српскохрватском тематиком писани после 1875. године у којима је све мање пољских догађаја, иако они никада неће сићи са страница његових романа, а све више сензационалистичко-забавних елемената. То што је Јеж своје романе о Југословенима писао не само као револуционар-агитатор него и као књижевник, што је уосталом и сам касније признавао, а понекад и као занатлија коме су поручили посао и који га ради зато да би од њега живео, - даје нам право да захтевамо од њега да тај посао буде солидно израђен, тј. да слика нашег живота и прошлости, имају извесну количину истинитости и реалности, или, како би Јеж рекао, "истине и сведочанства". Код Јежа те "истине и сведочанства" нема много чак ни у његовим најбољим јужнословенским романима, чак ни у Ускоцима. Поред већ наведеног низа замерки, које за основну мисао романа могу бити и мање важне и небитне, Јежу се могу ставити још многе друге. Ево их: Јежево географско и топографско знање је непоуздано. Тако се у Босни могло наћи Скопље, а Диоклецијанова палата, од које су остале само рушевине и коју народ заобилази у страху, ван Сплита, негде у Солину. Јеж је, што се може закључити из географских описа у његовом роману могао проучити географију тих крајева где се одиграва радња његових романа, али како су то највероватније били страни извори и називи су углавном страни - талијански или немачки.[205] Када се пажљивије погледа опис спољњег изгледа града Клиса добија се утисак да је ту пре реч о некој утврђеној шумадијској паланци с краја XVIII или почетка XIX века него о моћној тврђави око које су се дуго ломила хришћанска и турска копља. Ту су и дрвени домови, и одбрамбени земљани насипи, и трг окружен тополама и јаворовима. У крају где је све камен - нема само - камена! Не знамо да ли се Бертучијево објашњење како би и куда водио своју ослободилачку војску после пада Клиса може примити као још једна карактеристика његовог шарлатанства или можда пре као резултат Јежевог недовољног познавања географије. Бертучи би, како он прича (II, 189) најпре повео своје људе, или прецизније речено, шачицу људи на Цетиње, затим би заузео Бели Брег и ту би примио главну битку, угрозио би Мостар на десно, а Травник на лево и изненада напао на Сарајево. Склони смо да Бертучијево излагање да ће операције које захтевају велике трупе и савремено (то јест из 1870. године) наоружање и начин ратовања, извести са шачицом ускока - примимо као израз његове разметљивости и неозбиљности, али не и географско незнање. Пре смо склони да ту видимо Јежево незнање као и о целој епизоди заузимања Клиса, која је и са војничке тачке гледишта врло, врло наивна и нереална. А разлог што је та епизода тако испала, по нашем мишљењу опет лежи у Јежевом недовољним познавању топографије Клиса, као и шкртим обавештењима Минучија којим се Јеж служио. Јежу није било познато ни наоружање и одевање ускока. Подаци које он о томе даје у своме роману сасвим су нетачни. Сем тога, из свих догађаја Јеж је сасвим елиминисао целу једну многобројну групу људи који су често врло тесно сарађивали са ускоцима тзв. вентурине иако их иначе у другом поглављу првог дела свог романа (Историјска скица) помиње као авантуристе (awanturniki). Роман врви од психолошких наивности и неубедљивости. Алберти, који нема поверења у Бертучија ни као човека ни као војника, добровољно се ставља под његову команду и извршује његова глупа и бесмислена наређења, ако зна да она само штете. Целокупна Бертучијева популарност заснива се на његовом псу Хасан-паши, а када он наређује да ускоци обесе једног од својих најпопуларнијих и најистакнутијих људи – Космача, они су спремни да то одмах и учине. Тај пас је толико популаран и толико га се сви боје да је у стању да разјури целу немачку и сплитску посаду. Истина, том псу се приписује нека натприродна, тајанствена снага, али слика сујеверности ускока тога времена, која се добија на основу тога, претерано је наивна и нереална. Много више је у ускоцима била здравог разума и мудрости. Веровање ускока да Млечићи могу и хоће да им помогну у борби против Турака историјски је нетачно, а произилази из горе споменуте Јежеве оцене ускока. С друге стране ти ускоци, људи XVI века, говоре отприлике исто онако као и шумадијски устаници око 1804. године. О друштвеном и јавном животу ускока Јеж није могао имати много података па зато Космачеве агитације у крчми пре личе на механичко преношење пољских обичаја XIX века у ускочку средину с краја XVI века. Ускочки редови попуњују се према Јежу избеглицама са турске, млетачке па чак и немачке територије. Слика ускочке емиграције у Риму прављена је према слици и стању пољске емиграције у Западној Европи тога времена. Свађе међу ускоцима слика су пољских емигрантских свађа, а слање емисара у Далмацију и Босну одговара делатности емисара Пољског демократског друштва. Можда у свему томе није била пресудна чињеница да је Јеж хтео да актуализира поједине догађаје колико и то што Јеж, не знајући добро ускоке и њихов живот, није имао другог извора. А све то опет потпуно је одговарало његовим интенцијама. Само тако се, по нашем мишљењу може објаснити и чињеница да однос извесних ускока према Бертучију одговара односу појединих пољских ситних племића према магнатима, или да избор Бертучија за ускочког војводу веома, веома много подсећа на многе пољске сејмике итд. Може се приметити као тачна тврдња Јежа у овом роману да ни папској столици ни аустријском цару никада није било толико стало до ускока колико да самог Клиса (II, 78-79), али се не може прихватити и свест о припадности великој словенској заједници коју наш писац приписује ускоцима тога времена. Може бити да је она и постојала, али није била и толико развијена и толико истицана код сваког и најпростијег ускока. Ситнијих грешака у Јежа би било још много. Тако, на пример, Сарајево није у то време седиште босанског везира; Хекторовић, Гучетић, Златарић и Чубрановић не живе сви у исто време, негде око 1600. године и у Дубровнику итд. Али то све не мења ништа општи суд о историјској веродостојности и документарној вредности овога романа који смо већ изрекли. Зато се на томе нећемо више задржавати. Остаје нам још да се мало позабавимо питањем утицаја српске народне поезије на овај роман. О утицају у оном смислу како је то писала Островска не може се говорити. Циклус ускочких народних песама није ничим утицао на стварање визије ускочког живота и борби код Јежа. Тај утицај није се манифестовао ни на неки други начин сем у једном случају о коме ћемо рећи неколико речи. Уопште, позивање на српску народну песму и реминисценције на њу су у овом роману релативно малобројне. Описујући спољни изглед или лепоту Милоша Видулића, Јеж каже да је својом приликом и спољашношћу подсећао на јунаке које су волели да описују народни рапсоди (I, 47). Исто тако и Џорџи својим изгледом подсећа на јунаке које су славиле народне песме (I, 65). Сем тога на једном месту Јеж препричава почетак песме Смрт мајке Југовића (II, 12) и спомиње Краљевића Марка (II, 84). Наравно није заборављен ни слепи гуслар који присуствује ускочким припремама за поход на Клис и који их прати на том походу. Једини видљиви утицај народне песме у роману огледа се у опису поласка ускока на Клис. Уосталом Јеж и сам то изричито каже. Он жали што нема дара словенских тј. српских гуслара који тако дивно умеју да описују полазак војске. Одајући високо признање њиховој песничкој, уметничкој способности, он даље пише да би се они вероватно, угледавши ускочку поворку која је из Сења силазила к мору, запитали јесу ли то лабудови или соколови и одговорили да нису ни лабудови ни соколови већ ускоци налик и на једне и на друге. Тај пример словенске антитезе за који се изричито каже да је направљен према нашој народној поезији је све што је она дала овом роману. Завршавајући ово поглавље треба да кажемо неколико речи и о уметничком квалитету овог романа. Иако је од свих досадашњих критичара он оцењен као најбољи, са чим се и ја слажем, то још не значи и да је добар, јер је његова вредност само нешто мало већа од вредности осталих романа. Оно по чему се он издваја од других, то су само поједине сцене, њихова уверљивост и реализам, али не и целина романа. То што у овом роману има више реалистичких сцена него у другим Јежевим романима последица је уношења и преношења сцена из живота тадашње пољске емиграције у ускочку средину. Јеж је имао дар запажања, знао је такву средину јер ју је сам посматрао и био чак њен члан, у њој је живео. Зато у тим сценама има више реализма, али то нису сцене из живота ускока и то се не сме заборављати. Композиција романа је слаба, психологија јунака наивна, говор појединих личности је неиздиференциран па ипак роман је био и популаран и читао се, и данас се много чита. Разлог за то лежи у основној идеји романа, глорификацији ослободилачке борбе, јунаштва, самопрегора, љубави према отаџбини, служења идејама, племенитости - укратко свега онога што је у тешким временима било тако потребно пољском народу. Сем тога Јеж је са прилично вештине овде искористио валтерскотовску технику писања историјских романа, прављења заплета, искоришћавања тајанствених личности и сцена и сл. Не малу улогу у стварању популарности тога романа одиграла је и егзотична тематика, живост и занимљивост акције и оптимизам којим одише цео роман. Потиштеном пољском друштву недостајало је животне радости, светле перспективе и оно их је нашло у овом роману. Зато га је и пригрлио јер је, иако је по својим уметничким квалитетима заостајао за другим савременим делима, био израз њихових тежњи и снова. У томе је његова највећа историјска вредност. Јеж је то желео и то је постигао из тог угла треба и посматрати Ускоке. Зато, понављам, неке наше замерке нису толико ни важне за Јежа, нити се толико односе на њега колико на његове критичаре и испитиваче.   VII. Роман о Кочиној крајини и буђењу Србије Следећи роман са тематиком из историје Јужних Словена, односно Срба, написао је Јеж 1872. године. Био је то роман Харамбашина вереница (Narzeczona harambaszy) објављен исте године у часопису Tygodnik Ilustrowany.[206] Позадина на којој се одигравају догађаји описани у овом роману јесте аустријско-турски рат (1788-1791). Истина, Јеж прве сцене ставља у 1787. годину а последње у 1792, али је тежиште бачено баш на сам период рата. Поред историјских догађаја и чињеница о којима Јеж говори на више места у роману се помињу и неке историјске личности, али су главне личности и носиоци радње измишљени. Изузев једног општег помена у групи са другим јужнословенским романима,[207] Јеж није ни о постанку овог романа рекао ништа више. Ни његови први критичари Коротињски, Ожешкова, Хмјељовски и Холевињски, изузев општих судова, нису се подробно и посебно задржавали на овом роману. Холевињски је само на једном месту изричито рекао да је материјал за овај роман Јеж прикупио за време свога боравка у Београду.[208] Највишу оцену Харамбашине веренице даће Броњислав Грабовски. Говорећи о Јежевим јужнословенским романима он ће рећи: "Најбоље од тих дела, поврх тога чисто српско, јесте по нашем мишљењу Харамбашина вереница, раскошна слика националне агитације крајем XVIII века. Јеж познаје Србију из аутопсије, много је читао, много радио, а сем тога, овакве теме сјајно одговарају таленту овог писца, који је често прожет горком сатиром. Не знамо чему више да се дивимо у Харамбашиној вереници: да ли величанственим сценама из живота народа који машта о слободи, или сликовитом тлу обичаја, или чистој поезији и осећањима, или најзад раблеовској сатири у представљању владавине победничке државе, која не води рачуна ни о разуму, па чак ни о простом поштењу. Српски су по тематици такође и Дахије и Ротуловићи, али ипак уступају Харамбашиној вереници, они пате мало од развучености, као и недостатка уметничке обраде, па чак и од недостатка завршетка који би умирио читаоце, иако те мане с времена на време надокнађују мајсторски престављене појединости."[209] Зђеховски ће у својој брошури само овлаш прећи преко овог романа. Дуже ће се на њему задржати М. Берсано-Беџеј у својој расправи. По њој неке од личности тога романа дају да се предвиде касније Јежеве креације у којима ће наћи пунији израз. Тако стара Милева претходи личности Радивоја Рајића из Дахија а тип Кир-Косте до савршенства ће бити развијен у Панајоту Јордакију из Ротуловића. "Роман тече глатко, без дигресија и дужина, па се чита са интересовањем. Овде онде наилазимо на тон испуњен лирском симпатијом према судбини српског народа."[210] Више места, иако не довољно, посветиће овом роману у својој расправи и Марија Островска истичући га као једно од "вреднијих Јежевих дела".[211] Међутим, говорећи о њему Островска ће се углавном задржати на Јежевом искоришћавању традиционалних мотива из књижевности, реминисценцијама из Бајрона и Валтера Скота и мотиву племенитости супарника који своје личне интересе подређује интересима свога народа, толико карактеристичном за Јежа.[212] Највише пажње посветио је Харамбашиној вереници Јежи Бомбала у својој студији. Он је први тачно утврдио Јежеву зависност од Ранкеове књиге и изнео тврдњу да Јеж о фрајкорима зна да каже само онолико колико је нашао у Ранкеа. Карактеристично је при томе, пише Бомбала, што Јеж подробније описује тле догађаја него саму акцију фрајкора; као и у Ранкеа она се помиње само с неколико општих реченица. Наравно, Јеж је, сходно својини надзорима, друкчије него Ранке објашњавао историјске догађаје гледајући на прелажење Срба под аустријску власт као на нужно зло и раскринкавајући непоштену политику према њиховим српским савезницима.[213] Измишљена фабула у овом роману је самородна и у односу на историјски материјал много већа него у друга два Јежева романа, Ускоцима и Дахијама. Док су ова два романа пуна историјских личности у Харамбашиној вереници не сусрећемо ни једну такву особу. Бомбала допушта могућност да је таква особа могао бити капетан Марко, евентуално као трансформација Коче Анђелковића или можда као конкретизација чињенице коју је историја забележила, чињенице да је Аустрија спремајући се за рат са Турском слала у Србију своје агенте и официре да буне народ и спремају га за рат. Због свега тога Бомбала је склон да тај роман пре назове патриотским него историјским.[214] Слика догађаја у роману, претрпана великим бројем измишљених мотива (подробна илустрација турског угњетавања и грчког искоришћавања као и мотив љубави), није пластична, историјски подаци су давани више узгредно, а спровођење основне идеје, оружане борбе за слободу народа, није захтевало од аутора историјску тачност. Зато је карактер свесног патриотизма Срба у роману несумњиво израз потреба ауторове тенденције, а не жеља за тачним представљањем стања ствари.[215] Говорећи у својој расправи о Харамбашиној вереници др Папјерковски је на рачун овог романа рекао неколико великих похвала: Материјал о обичајима, сјајне слике које често не уступају најбољим из Ускока, верно дате (skreślone) силуете обичних људи, које само извесне прилике дижу изнад нивоа свакидашњих, обичних послова - то су ваљда највише особине Харамбашине веренице.[216] Идући за Јежом, Папјерковски даје интерпретацију појединих личности и догађаја усвајајући у потпуности Јежеве тврдње и судове и оцењујући их као сасвим тачне.[217] Између осталог, Папјерковски категорички, без икаквих доказа изјављује: "Капетан Марко је књижевна пројекција капетана Коче"[218], чиме изриче и један други суд сасвим различит од Бомбалина[219], наиме да се у Харамбашиној вереници јављају и историјске личности. Најзад, последња која је више говорила о овом роману била је Ванда Смоховска-Петрова. Њено мишљење о Јежу, па и о свим његовим романима са јужнословенском тематиком врло је високо и као и о осталим романима тога циклуса она је и о овом написала неколико непроверених и неоправданих тврдњи. "И овај роман као и други "словенски романи" Милковског богат је описима живота, народним легендарна, песмама (о Ђурином зидању цркве, о цару Стефану и друго), које предсказују блиско ослобођење Србије, и описима битака. Ту је представљен и живот словенске задруге, начин грађења словенских домова с тајним скровиштима, толико неопходним за време турског ропства. У овом роману се први пут јавља и тип Грка-шпијуна и издајника (Кир-Коста) - турског сарадника у месном становништву, који ћемо још срести и у другим романима Милковског о Јужним Словенима".[220] Тиме бисмо дали кратак преглед углавном свих судова о овом роману. Да видимо сада колико су они тачни. Бомбалина тврдња да се у роману не јављају историјске личности, тачна је само утолико што историјске личности заиста нису главни носиоци радње; иначе се њихово учешће у догађајима осећа и Јеж се у више махова позива на њих. Пре свега, ту је пуковник Михаљевић. Његово учешће у догађајима који чине окосницу романа није активно, о њему се у роману у вези са основном темом, - супарништво два младића и љубав према истој девојци - говори само узгред, он се креће ван позорнице догађаја и о његовој улози се зна само на основу причања јунака романа или самог аутора. Зато, за цео ток романа, за развој догађаја у њему, није битно што га је Јеж већ у лето 1787. године произвео за пуковника, иако је у то време Михаљевић још био капетан[221]. Исти је случај и са осталим личностима које се помињу у роману. То су хајдук Вељко и Коча Анђелковић. Првога је Јеж поменуо као војводу Кључа и Крајине и хајдука чувеног већ 1787. године. Будући хајдук Вељко имао је у то време тек 7-8 година.[222] Да ли је Јеж помињући хајдук Вељка имао на уму заиста будућег Вељка Петровића, чувеног борца из Првог српског устанка, не може се поуздано рећи, јер је сва његова улога у роману пасивна и завршава се са том једном једином реченицом која нас обавештава само да он постоји и хајдукује по Кључу и Крајини. Исто толико колико прва претпоставка може бити тачна и друга да је Јеж у жељи да свом "историјском" роману да више аутентичности и ради вернијег колорита узео име Хајдук-Вељка и дао га некој измишљеној личности. Трећа историјска личност јесте капетан Коча Анђелковић. Иако је његово учешће у аустријско-турском рату било веома значајно, Јеж је и њега само споменуо на једном месту. Говорећи о војевању пуковника Михаљевића он уз њега помиње и Кочу. Јеж каже: "Друго слично име било је: Кочи. - Шта је с њим?... "Подигао је Крајину ... иде на Турчина као облак с муњама.... и бије... бије!" (стр. 173). Из цитираног одломка види се да Јеж није знао ни Кочину улогу у том рату нити је разумео израз "Кочина крајина". Иако је Коча врло брзо постао средишна личност народног покрета у Србији[223], иако је његова заслуга за ширење покрета у Србији била велика[224], иако је најжешће и најупорније борбе Коча водио баш око Јагодине где се одиграва радња Јежева романа, његова улога у том рату код Јежа сведена је на свега оних неколико цитираних реченица из којих можемо извући два закључка. Први, да Јежево познавање српске историје, које су критичари књижевности истицали није било не само велико него чак ни довољно, други, да се не може примити као тачна теза Ст. Папјерковског да је у лику капетана Марка дат Коча Анђелковић јер их Јеж у роману говорећи о борбама против Турака помиње као две личности. Тим самим отпада и Бомбалина претпоставка да је лик капетана Марка могао бити рађен према Кочи Анђелковићу, против чега иначе говори и животни пут и једног и другог. Помињање Коче Анђелковића у роману може нам с друге стране послужити као још једна индиција да је Јеж читао Мемоаре проте Матеје и да је онде могао наћи само кратку белешку о Анђелковићу коју је касније и искористио, а како је то вероватно радио по сећању, заборавио је да је Прота написао да је Коча дејствовао око Мораве. У његовој свести је био остао само израз "Кочина крајина" који је он погрешно протумачио. Како стоји са другим личностима романа? Капетан Марко је био могућ као личност уопште, али капетан Марко као аустријски официр овакав, поготово у оно време није довољно аутентичан. Капетан Марко дошао је да се бори за Србију. Иако је послат овамо, јер као аустријски, граничарски официр, то није могао својевољно учинити, његова љубав према Србији и мржња према Турцима разумљива је и природна, али како схватити његово немачко капетанство кад он у разговору признаје да су Немци за Србе ван Србије оно што су Турци за ове у Србији. Већ сама та чињеница довољна је да нам дв право да овај лик означимо као промашен, нереалан, неубедљив и папирнат, утолико пре што у њему нема ни трунке "Валенродовских" особина, да се тако изразимо. У његовом лику Јеж је вероватно дао израза својој идеји да Србе треба одвојити и од Аустрије јер ни у њој, као ни у Русији, они не могу имати искреног пријатеља. То је још један пример уношења савремене проблематике у историјски роман. С друге стране, капетан Марко, као и све остале раније и касније централне личности Јежевих романа, личности које су главни носиоци и протагонисти основне идеје - љубави према свом народу и отаџбини и вршењу дужности које одатле произлазе пре свега и упркос свему, - има низ заједничких особина. Могуће је да је било и таквих људи и таквих случајева, али у историји та чињеница ни до данас није потврђена, а у књижевности до 1870. године није било чак ни неке алузије у том смислу. Не верујемо да је тако нешто могло постојати и у усменој традицији коју је Јеж могао упознати за време својих боравака у Србији. Јеж је од Марка направио неког романтичног јунака и овако га окарактерисао: "Марко је био из породице оних витезова луталица које је створило турско господство над Јужним Словенима, који су у току неколико векова, као Данте на капији роднога града, куцали на врата отаџбине. Та делатност прелазила је с оца на сина. Он је, дакле, био представник те делатности, која је у развоју догађаја дошла до извесних резултата имајући одређени (ujętą i określoną) политички значај... (стр. 75). Пожртвовање, ватрени патриотизам и висока свест о дужности карактеристична је и за хајдука Миленка чији је лик прављен према нашој народној песми, Вуковим белешкама о хајдуцима и по свој прилици још живој традицији коју је била усвојила и наша тадашња романтична историографија и са којом је Јеж за време свога боравка у Београду 1864-1866. године, вероватно не једном, дошао у додир. И Марко и Миленко су носиоци исте идеје и само зато што је Миленко хајдук, на чију судбину је утицао турски зулум, и што је независан у својој борби, чини овога другога убедљивијим и реалнијим од првог. У низу веома простих и духовно сиромашних личности овога романа, ове две се издвајају својим богатијим унутрашњим душевним животом, иначе још увек сиромашним у односу на онај који карактерише човека. Остале личности, иако су много простије, ипак су реалније од ове две. То је случај са Хаџи-Петром и Кир-Костом. Мање су успели из тога круга ликови старе Милеве која, остарела већ, живи као у неком полусну и дели-Вука чијом личношћу Јеж изражава романтично схватање наше историје. То схватање Јеж је усвојио вероватно под утицајем својих београдских пријатеља, с којима се састајао и вероватно често разговарао о тим проблемима, под утицајем лектире и, опет, под утицајем српске народне поезије. Укратко речено атмосфера и схватања српског романтичарског покрета утицали су на Јежа и он је извесна схватања одразио и у овом роману, као што ће то касније учинити и у Дахијама. То и такво схватање потпуно је одговарало Јежевим ставовима и идеолошким погледима које је он проповедао у својим делима. Утолико му је лакше било да их усвоји. Харамбашина вереница Анка понекад нам више личи на размажену, сентименталну госпођицу племићких салона или сентименталних романа XVIII и XIX века, спремну да при сваком јачем узбуђењу падне у несвест него на примитивну србијанску девојку. Та српска сељанка с краја XVIII века и воли као сентиментална племкиња, а, с друге стране, чини подвиге који пре одговарају суровој природи жене навикнуте на жртве и одрицања. Посебну групу ликова сачињавају Турци који су сви налик један на другог као јаје јајету и по својим спољним и по својим унутрашњим особинама, или која, тачније речено, и немају својих изражених индивидуалности. Већ је Бомбала у својој расправи на више места истакао Јежево слабо познавање Срба и њиховог живота као и његов манир да своје незнање и непознавање српског живота, и у вези са тим недостатак материјала за роман, надокнађује причањем нашироко и надугачко о Турцима, њиховим обичајима и животу, њиховој инертности, заосталости, схватањима итд.[225] То је био случај и раније у Ускоцима и у Шандору Ковачу (о Мађарима). У овом и у следећим романима где је реч о Србима и Турцима тај манир још више пада у очи. Сем тога, говорећи о Турцима Јеж не говори о Турцима с краја XVIII века, већ о Турцима са којима је он долазио у додир, потенцирајући, с обзиром на разлику од 70-80 година, њихове мане. Сходно томе, како однос Срба и Турака Јеж није проучавао и студирао према документима и научној литератури, и слика тих односа у његовим романима је и врло сиромашна и више исконструисана него реална. Да видимо сада како стоји с осталим чињеницама, које нам могу дати известан појам о обиму Јежевог познавања српског народа и његовог живота крајем XVIII века, као и покрету чији је он носилац био у то време. Аустрија је пред рат са Турском у неколико махова слала своје људе да уходе Србију, припремају мапе и праве топографске снимке потребне за будуће успешно вођење рата. Познато је сем тога да су те уходе најчешће кроз Србију водили трговци или духовна лица. Узевши у обзир те чињенице сам долазак капетана Марка је историјски потпуно реалан. Истина последње аустријске уходе обилазиле су Србију још 1784. године[226], а Јеж је свога капетана Марка послао у Србију 1787. године, али то није важно. Међутим, из Јежева романа не види се јасно зашто капетан Марко долази у Србију. По њему испада само зато, да би после неколико дана примио писмо, да су почела непријатељства и да би отишао (куда?) да се стави на чело српског покрета. Истина, Јеж је, говорећи пре тога о Марковој мисији (стр. 75-6), његов долазак у Србију означио као пут са одређеним војним задацима, али све је то некако мутно и нејасно. Те чињенице нагоне нас на веровање да Јеж ни о овом проблему није много знао. Његов капетан Марко носи са собом географску карту Србије која је по Јежеву причању савршена и изазива право дивљење Срба. Међутим, тадашње географско знање о Србији било је на веома ниском нивоу и "поред свега обиља материјала аустријских војних власти још није било ни изблиза довољно сигурне научне основе за једну добру географску карту Србије. Одлична нова географска града за Србију ушла је баш тих година, за Кочине крајине, у архиве аустријске."[227] Према томе та чињеница представља анахронизам у Јежеву роману. Истина, за то не можемо кривити Јежа, јер чак и уколико је долазио у додир са тадашњим нашим научницима-историчарима, од њих то није могао сазнати. Анахронизам у Харамбашиној вереници представља и грађански сталеж који у то време код Срба постоји само у Аустрији. У свом додиру са Србима Јеж је само кратко време, за време свога боравка у Мајданпеку 1854. године нешто око два месеца, могао долазити у близи додир са сељацима и њиховом средином, иначе највећи део његовог познавања Србије и Срба потиче из београдске средине у којој га је пре свега и највише, привлачила интелигенција. То значи да је у пишчевој свести као најизразитији представник Срба и Србије остао грађанин источњачке, турско-српске паланке какав је 1864-1866. године био Београд.[228] Јежев критичар Холевињски, који се са Јежем дописивао, на основу Јежевих обавештења истиче велико поштовање и углед који код Срба имају трговци[229] а и сам Јеж то исто понавља у својим мемоарима. Пишући о српском друштву 1864-1866. године Јеж говори о тадашњој српској интелигенцији да ју је сачињавала група цивилних и војних чиновника који су играли улогу аристократије у српском друштву, и додаје: "Њој се приближава свештенство и трговачка класа, идеализирана у Србији захваљујући улози коју је одиграла у току борбе за независност. Карађорђе је био "трговац". Милош Обреновић био је "трговац"- и један и други су трговали свињама. Мало који од војвода, који су се истакли у борби, није припадао тој класи. Отуда потиче опште поштовање према њој, због тога је постала предмет снова и тежњи свакога Србина, који је одгајивао свиње, и у великој мери је допринела с једне стране хлађењу првобитног одушевљења за просвету, с друге развијању наклоности ка ленствовању". То ленствовање постало је идеал Срба а "за турско време су постојала два пута која су водила ка томе идеалу: један врло ризичан - хајдуковање у горама и шумама, други полуризичан - трговање рогатом и ситном стоком."[230] Мислим да ових неколико цитата дају одговор и на то зашто је Јеж радњу романа сместио у варош и за главне јунаке узео хајдука, трговца и занатлију. Говорећи о Србима од пре 80-90 година Јеж је пренео своје недавно стечено искуство у прошлост, у њега су они главни представници српског друштва и духа који почиње да се буди у њему. Према подацима аустријских ухода из 1783. године, Јагодина је у то време имала 150 турских, 15 хришћанских и исто толико циганских кућа[231], а код Јежа то је варош у којој постоји неколико трговаца и низ занатлија Срба, за време борбе Јагодинци чак формирају целу једну чету фрајкора. Па не само то. Јеж на једном месту Харамбашине веренице говори о односу Турака према градском становништву: "Турске власти ипак воде рачуна о извесним разликама. Друкчије поступају са сељацима, друкчије са грађанима. Према овим последњим имају извесних обзира, над њима се распростире нека врста бриге и то зато што се по градовима и градићима концентришу занати корисни и за војску. Турци су толико разумни да не убијају кокошку која носи јаја ..." Ни ова тврдња није резултат Јежевог проучавања српског народа, већ преношење његовог искуства из Кримског рата у XVIII век. Јеж је био човек мале инвенције и његови описи кретања војски, борби и сукоба просто су препричавање његових успомена из Кримског рата и непосредног посматрања турске војске у то време. Али вратимо се на Јагодину. По Јежеву причању у роману о Јагодини постоји српска чаршија. Он говори о низу дућана и занатлија. Поред Јевте бакалина постоји и Гица бакалин и продавац мириса Јерменин. Међутим то се не чини вероватно. Пре свега и сам Јежев извор Ранке каже изреком: "По варошима већим и мањим, по градовима и паланкама живели су Турци, а по селима Срби".[232] Одатле произилази да у Јагодини, која је у то време била варош и седиште нахије, није могло бити много Срба трговаца. С друге стране, познато је да је србијанска чаршија у то време била национално веома разноврсна и да јој основно обележје нису давали Срби, него Грци и Цинцари.[233] Из Јежева романа, напротив, излази да је јагодинска чаршија и поред своје етничке разноликости имала српско обележје. Очито да је то слика наше чаршије негде с почетка друге половине XIX века. На тај закључак нас наводи и податак о српском патриотизму Цинцарина Јевте бакалина, податак који Јеж није могао наћи у историји, а који је могао запазити за свога боравка у Београду, јер је та чињеница резултат једног каснијег процеса.[234] Сем тога, описујући Хаџи-Петрову задругу, Јеж прича како су њени мушки чланови радили или у трговини или у занатству. Код Ранкеа је међу занатима којима су се у то време бавили Срби изреком споменут само ћурчијски, и Јеж је, говорећи о њима у роману споменуо само "кожухара" преузимајући тај термин из Новаковићевог превода. Сакупивши све Јежеве податке о Србима трговцима и занатлијама, становницима Јагодине, може се стећи убеђење да је на крају XVIII века у Србији, постојало грађанство мада га у то време није било[235], иако је ипак већ постојао један слој таквих људи (али претежно по селима) из којих су се регрутовале вође и Кочине крајине и касније првог устанка.[236] Како се Јеж у свом описивању тадашњег српског друштва углавном придржавао Ранкеа, он је и Хаџи-Петрову задругу, карактеристичну за тадашње српско село, пренео у град а задржао по Ранкеу њену структуру и поделу рада. У својој књизи Ранке каже да задругари обично сами себи граде кућу, праве плуг, кола итд.[237] Јеж је од тога направио занате изоставивши, пошто је била реч о задрузи у граду, сеоске послове (стр. 114-115). Цела слика те породице, уосталом, пре личи на многобројну грађанску породицу из половине XIX века, по својим схватањима још увек патријархалну, али изашлу из мрака турске окупације и угњетавања, него на српску задругу из XVIII века.[238] Из те основне грешке, стављања централне акције покрета из 1787-91. године у градску средину, потекао је и низ других мањих грешака, које се односе на начин живота, обичаје и схватања тадашњих Срба. Тако, историјској истини и утврђеним чињеницама не одговара ни релативна имућност и прилично удобан живот Срба, па ни сама њихова психологија. Рекли смо већ раније, да је Јеж био писац слабе инвенције и да је често своја богата искуства преносио у прошлост. Ничим другим се, на пример, не може објаснити Јежево причање да су десетари у фрајкорима бирани између самих бораца који су тек ступили у чету. То је очито његово искуство из стварања пољских легија које су имале да се боре за слободу Пољске и у које је долазио сасвим друкчији кадар. Па и сам живот и борба те фрајкорске чете више личи на живот и борбу пољске легије из устанака и борби Пољака у XIX веку. У тим описима живота фрајкорске чете имамо још једну индицију да је Јеж већ тада заиста читао Протине Мемоаре, јер у тадашњој литератури о томе покрету само у Мемоарима[339] можемо наћи податак да су фрајкори у Јагодини вршили егзерцир о чему у роману пише и Јеж. Карактеристична је за мало пре споменути поступак и сцена Миленкове туче с Турцима, у ствари модифицирана и мало измењена туча која се одиграла 1862. године код Чукур-чесме у Београду, и о којој је Јеж две године касније зацело не једном и не од једног човека слушао. Поред основног извора (Ранкеа) који је извршио пресудан утицај на конструкцију и атмосферу романа, на сликање амбијента у њему и избор реалија и догађаја, известан утицај су одиграле и српске народне песме. Тај утицај се огледа у томе што је Јеж за главног јунака изабрао хајдука, што је поетизовао и идеализовао његову улогу, самоодрицање, борбу и идеале. И Јежево схватање наше историје изражено у личности дели-Вука формирано је добрим делом и под утицајем народне поезије, једине културне тековине српске која је оставила дубљи и трајнији траг у Јежа. Иначе, Јежеви описи хајдучког живота, њихових обичаја, начина ратовања и њихов однос према народу као и народа према њима, прилично шкрти и сиромашни, показују да је и у овој области Јежево знање било мало, уско и сасвим површно. И о њима као и историјским личностима и догађајима Јеж не зна да каже ништа више но што је прочитао у Ранкеа или проте Матије. Изражавајући народно веровање да се пред велике догађаје у природи могу видети чудне појаве, веровање по свој прилици узето из Почетка буне на дахије, а знано му и блиско и из веровања пољског народа. Јеж каже да је у Србији тражио трагове тих феномена по хроникама и историјама, да је покушао да улови нека предања, али да није имао успеха у томе. Ова изјава је очито представљала његов књижевни манир и била намењена читаоцима, који о српској историји нису знали ништа јер Јеж 1864-1866. године није могао проучавати никакве српске хронике или историје о аустријско-турском рату 1788-1791. године и времену које му је претходило, а анализа његовог романа непобитно нас доводи до закључка да и оно мало извора и расправа који су постојали у то време наш писац није знао. Као и у другим његовим српскохрватским романима и у овом има низ реминисценција из српских народних песама. Тако трговци у разговорима често помињу Краљевића Марка и његова Шарца, виле, које Јеж зна углавном из народних песама, Милоша Обилића итд. И писмо које фрајкори тобоже пишу султану стилизовано је помало по узору на писма која често сусрећемо у нашим народним песмама (стр. 168). Јеж је на сцену извео чак и слепца-гуслара који уз гусле казује песму Зидање Манасије од које Јеж наводи два прва стиха, а остале препричава. Та песма је била објављена у Новаковићевој Вили за 1865. годину (стр. 468-469) одакле ју је Јеж узео, а не, како Бамбала каже, из Вука, јер VI књига Вукових народних песама у којој је објављено Зидање Манасије (бр. 28, стр. 149-151) још није била штампана у то време, а сем тога, код Вука је забележена друга варијанта. Интересантан је ту Јежев коментар који он износи на уста Хаџи-Петра и капетана Марка. Хаџи-Петар објашњава Марку како Ђуро неимар представља српски народ који су Турци, оличени у цару Стефану, ослепили, а овај му одговара да ће Срби и овако слепи подићи много лепше цркве. Доказ за то види у томе што је Хаџи-Петар, човек прост и много заосталији од њега, видео у песми алегорију коју он није. Да се вратимо још једном на оно што Јеж дугује Ранкеу и историји. Оно што Јеж дугује Ранкеу у овом роману мало је и по свом обиму и по значају за сам роман, за историјски колорит у њему и, најзад, за право да се роман може назвати историјским. Сем података узетих од Ранкеа, у Јежеву роману има и неколико података и сцена прилично блиских историјској истини. То је једини резултат у овом роману тих толико истицаних Јежевих проучавања српске историје у Београду 1864-1866. године. Уосталом творац те легенде био је сам Јеж који је у више махова истицао ту чињеницу. Међутим, како се Јежево проучавање српске прошлости пре састојало у несистематском читању дела и разговорима с пријатељима, а не у систематском студирању, скупљању материјала, бележењу и преписивању извора, и то мало знања почело је да се губи и бледи у његовој свести и памћењу. У време када је писао Харамбашину вереницу Јеж је већ био поборавио многе појединости и чињенице и задржао у свести само општу, иако често нетачну и врло сиромашну слику тадашњег стања нашега народа под Турцима и покрета од 1788-1791. године. То знање и та слика, освежена донекле Ранкеом кога је Јеж судећи по цитатима у овом роману[240] и касније у Дахијама имао под руком приликом писања, одражени су у потпуности у Харамбашиној вереници. Све своје знање Јеж је, не можемо рећи сажео, већ пре, расуо у танком слоју по овом роману. Већ су и Марина Берсано-Беџеј и Јежи Бомбала констатовали да је Јеж недостатак свога познавања српског живота попуњавао причањем о Турцима и њиховим обичајима у животу. То је само једна црта Јежева манира и књижевног поступка којим је покривао ту своју ману. Његова огромна плодност (само отприлике преко сто томова романа и прича, не рачунајући публицистику) не велики књижевна таленат и не богата инвенција узрок су и других мана његовог стваралаштва, које су и у овом роману дошле до изражаја. Јеж је често у својим романима на сцену изводио исте или врло сличне личности и обично су оне у првим романима биле сиромашније, несавршеније да би у каснијем добиле неку нову карактерну црту или душевну особину. Тако је и у овом роману. Дели-Вук и стара Милева имају низ црта које ће у следећем роману, Дахијама, бити дате Радивоју Рајићу. Исти је случај и са кир-Костом, типом Грка паразита који ће Јеж касније варирати и усавршавати у низу романа. Хајдук Миленко својим животом и судбином много подсећа на судбину Шандора Ковача. Као и тамо и овде имамо два побратима од којих један умире остављајући сина односно унука у аманет другоме у готово идентичним сценама. И Шандору и Миленку је још у детињству обећана кћер односно унука његовог старатеља за жену. Тек касније њихови животни путеви изгледају друкчије. Као и у осталим његовим романима, и у овом има врло много сасвим непотребних ћаскања која роман чине развученим и разводњеним, као да је Јеж и сам слабо веровао у своју уметничку снагу па се често упуштао у објашњавање поступака својих јунака, поступака и дела које често нису говорили сами за себе. Без устезања се може, с извесном корекцијом, прихватити Бомбалина теза да је роман Харамбашина вереница пре патриотски него историјски. Бомбала је тврдио да је карактер свесног патриотизма Срба у роману несумњиво израз потреба ауторове тенденције а не жеље за тачним представљањем стања ствари. Мислим да би проблем требало друкчије поставити и да би тачније било рећи да је Јеж овај период и догађаје које описује у роману зато изабрао што их карактерише снажно буђење патриотске свести у српским масама. Дух отпора и тежње за независношћу био је још пре рата заиста подстакнут аустријским агитацијама које су у народу буди наду на ослобођење,[241] и Јеж је то донекле, иако са не великом уметничком снагом, показао у лаку капетана Марка и његовој акцији. Једном пробуђен, тај дух је бивао све снажнији и од тада се више није гасио, манифестујући се снажно и у учешћу Срба у фрајкорима. Према томе, свесни патриотизам у Срба није потреба Јежеве тенденције него историјска чињеница коју је писац у складу са својим схватањима и намерама и искористио. И поред слабог познавања тадашње историје Српског народа, он је тачно показао и схватио ослободилачки дух тога времена. Што тај процес буђења патриотске свести у Срба није приказан историјски верно, криво је Јежево слабо познавање историјских чињеница, а не потреба његове тенденције. Историјске чињенице и Јежева тенденција овде нису долазиле у сукоб, а да је Јеж знао боље цео тај период, укључујући и главну личност тога времена Кочу Анђелковића и његову делатност, верујемо да би тај свесни патриотизам био показан пластичније и сугестивније, а све то у тежњи да се пружи пример поробљеном и малаксалом народу. Харамбашина вереница је, као уосталом и остали Јежеви романи, уметнички веома неуједначено дело. Сирова, непрерађена историјска грађа смењује се са материјалом који је Јеж ипак донекле уметнички обрадио, одломци сувопарне публицистике смењују се са уметничком[242] прозом. Такав један одломак ће, мислим, у потпуности потврдити наш суд изречен унапред. Ево како Јеж оправдава оно што је писао о историјским приликама у Србији пре 1788. године: "Сматрали смо да је потребно да кажемо ових неколико реченица горе да бисмо читаоцу олакшали схватање побуда које управљају корацима особа које се јављају у овом роману. Не желимо да држимо читаоца у загонетној сфери. Нека одмах зна шта је по среди". (стр. 35). Значи да Јеж побуде које руководе његовим јунацима недвосмислено условљава историјским приликама, или, друкчије речено, свесни патриотизам Срба условљен је историјским приликама а догађајима, а не потребама пишчеве тенденције, како је то тврдио Бомбала. Јежева мотивација је овде изразито реалистичка. Можда је баш тај дух свесног патриотизма, тежње за слободом и борбе за независност којим одише цео роман и време о коме он говори подстакао Јежа да покуша да роман преради за сцену. Међутим драма, објављена 1883. године у часопису Класје[243] никада није била изнета на позорницу,[244] али, како је већ Островска рекла, пољска драмска књижевност није ништа изгубила не убрајајући Јежа и у драмске писце. Овај књижевни род у Јежа није много привлачио пажњу његових испитивача, па су о овој драми била изречена само два суда која се битно разликују у оцени њене уметничке вредности. Први од њих дат је у Лавовском куриру. Он је био негативан. У поређењу са романом драма и је изгубила од своје уметничке вредности.[245] То исто рекао је и Грабовски у свом већ поменутом чланку "...изврсни роман је у преради за сцену изгубио (postradał) своје главне уметничке особине...[246] С њима се у својој монографији о Јежу сложила и Марија Островска.[247] По њој у драми нема никакве акције, ништа се не догађа, већ се све само говори. Аутор се са Шекспировском слободом пребацује с места на место не бринући се за развој догађаја и крпећи рупе између појединих сцена дугим монолозима. У погледу садржине Јеж се држао романа и понеке дијалоге је просто преносио у драму, али ти дијалози на сцени губе живост, непосредност и убедљивост. За најважније догађаје сазнајемо из причања личности драме, а не из акције. Чак и оне сцене од којих би се нешто могло направити, у драми су испале бледе, готово комичне, захваљујући незграпном, конвенционалном дијалогу. Други суд који је у својој расправи дао Ј. Бомбала[248] сасвим је супротан ономе који су дали рецензент Лавовског курира, Грабовски и Островска. По Бомбали драма је добила у уметничком погледу јер је аутор у њој продубио психолошке елементе и, немајући пред очима тенденцију, направио избор мотива према захтевима позоришта. Од ова два суда без резерве се може примити мишљење рецензента Лавовског курира, Грабовског и Островске. Јеж је изменио донекле психологију својих јунака, покушао да их спусти ниже, на земљу, извесне личности (Хаџи-Петар на пример) по својим схватањима битно се разликују од оних у роману, али психолошка мотивација њихових поступака је веома, веома слаба, слика живота идилично-романтична а основна идеја романа је разводњена. Јежи Бомбала, који је у својим судовима о Јежу обично много поузданији и тачнији, овога пута, по нашем мишљењу, није имао право. Уосталом он се на драми задржао врло мало. Због њене вредности мислимо да нема потребе ни задржавати се дуже. Вратимо се роману. Мислим да се после онога што је овде о њему речено може извести закључак да Харамбашина вереница није пољском читаоцу дала пуну слику историјског живота српског народа у доба аустријско-турског рата 1788-1791. године и Кочине крајине, да није показала динамику развоја тих догађаја и улогу Срба у њима. Но и поред тих основних мана, у роману је доследно спроведена идеја патриотизма и самоодрицања пренетог на жртву своме народу - а то је био основни пишчев циљ. Све оно што се о овом роману писало о богатој и тачној слици живота српског народа под Турцима, о одличном познавању српске историје, обичаја и схватања, о познавању оновремене Србије, непроверене су тврдње, иако је Јеж можда био уверен у супротно, као и његови критичари и поштоваоци. Томе мишљењу је допринело и то што је Јеж, кад је почео да пише, био први који је тој тематици посветио више пажње, што је, и поред свог не великог знања о Србима, у то време ипак знао највише и што је његове романе пратио ауторитет доброга познаваоца. Каснији његови критичари су мало и слабо проверавали то знање, углавном понављајући или модификујући раније судове. Као и у ранијим његовим романима, а доследно пишчевој тенденцији, и за овај роман је карактеристичан завршетак. Иако се рат завршио трагично за Србе, иако су њихови снови били уништени, иако су Срби били разочарани, а једина корист коју су из рата извукли било буђење и даље јачање патриотске свести, Јеж је роману дао једну оптимистичку ноту - последње сцене причају о будућој срећи Марка и Анке, а последње реченице говоре "... да је тринаест година касније Србија властитом снагом стала на ноге, дигнута од ученика оних који су јој по узору на Марка служили..." У тих неколико речи, упућених пољском читаоцу, истакнут му је пример и дата поука.   VIII. Роман о Првом српском устанку Следећи Јежев српски роман био је Дахије (Dachijszczyzna) објављен 1873. године у листу Gazeta Warszawska.[249] Писан убрзо после Харамбашине веренице, готово у једном даху,[250] он са овим другим романом чини једну целину, не по особама и јунацима и не по тематици него по основној идеји - борби за слободу, буђењу свести о сопственој вредности и праву на слободан живот, патриотизму итд. - и времену о коме говори. Акција романа Дахије почиње тамо где је у Харамбашиној вереници прекинута; почетак јој је означен Свиштовским миром 1791. године, а завршетак покољем Турака у ослобођеном Београду 23. фебруара 1807. године. Роман почиње разговором о последњим догађајима и стању у Србији после њих између турског спахије Мехмед-беја и трговца Петра Бугарина. После тога писац нас води кроз Србију којом тада управља Мустафа-паша ("Српска мајка"), упознаје са Милошем Стојићевићем, Кондом Арнаутином, Стојаном Чупићем, Пазван-Оглуом, Гушанцем Алијом, Мула-Јусуфом и осталим дахијама. Описује тадашње стање у Србији, улогу Срба у борбама против Пазван-Оглуа и јаничара, долазак Кулин-капетана у Трстницу ради лепотице Милице Рајић, повратак јаничара у Београдски пашалук, борбу Хаџи-Мустафе против њих, романтичну љубав између Хаџи-Мустафина сина Дервиш-беја и лепе Мула-Јусуфове жене Леиле, припреме дахија да преузму власт у Београдском пашалуку, убиство Хаџи-Мустафе, покушаје Срба да се султановом помоћу ослободе јаничарског угњетавања и дипломатску мисију Петра Бугарина у Цариграду, затим сечу кнезова и почетак устанка, прве борбе у Посавини, освајање Београда, и најзад покољ Турака у Београду почетком 1807. године. Јеж је иначе врло слабо компоновао овај роман. Мишљења ранијих Јежевих критичара о њему су подељена. Први се на њему више задржао Маријан Зђеховски у свом предавању.[251] Он у Дахијама види глорификацију колективне душе народа. Од свих Јежевих словенских романа њему даје највише место. Од почетка до краја у овом делу одјекује неки ратнички, јуначки позив у борбу. Јеж се у њему осећа у свом елементу представљајући ону слепу веру која је српски народ из прошлости водила у будућност. [252] Пишући двадесетак година касније о Јежу Марина Берсано-Беџеј ће за овај роман рећи да је аутор у њему са несравњивом хармонијом и равнотежом дао слику својих сопствених искустава из српског живота служећи се истовремено историјским материјалом сакупљеним у озбиљним студијама. Захваљујући томе, роман је веома шаролик и свеж. Из њега избија ватрена љубав човека који је упознао народ те земље и одушевио се њеним пејсажом тако да се чини као да је сваки лист прожет душом описиване земље. Хаџи-Мустафа је једна од незаборавних личности књиге, одјекује у њему дубоки тон човечности.[253] Ништа уздржанија у похвалама није ни Островска, која овај роман, по његовој лепоти и слободном току акције, ставља као најбољи поред Ускока и Љубави у невољи. Островска, даље, истиче утицај српске народне песме и тај утицај види пре свега у легенди о Кулиновом мачу. Тај мотив узет, по угледу на романтичаре, из извора народне поезије као црвена нит провлачи се кроз цео роман и даје му чар легенде. Поред мотива узетих из српске народне књижевности Островска налази и мотиве узете из источних бајки, Гетеовог Фауста и историјских романа Валтера Скота, а у тројици јунака романа, Петру Буганину, Узун-Мирку и Конди-Арнаутину види неку врсту српска "три мускетира" да би истовремено одмах изнела и претпоставку да су прототип Узун Мирка и Конде-Мићка II Персћен из Кнеза Сребрног Ал. Толстоја.[254] Главна замерка коју Островска ставља овом роману односи се на непотребне и предугачке разговоре између Турака.[255] Озбиљна мана му је и то што се Јеж, држећи се строго историјских чињеница, не користи правом писца да се не руководи слепо историјском истином и што због тога прекида поједине сцене и на тај начин разбија пажњу читалаца.[256] Говорећи о Дахијама Бомбала истиче да је представљање историје борбе Срба за слободу лежало на линији тенденције Јежевих словенских романа. У Дахијама има много више историјских мотива него у Харамбашиној вереници. [257] Без Ранкеове књиге не би било Дахија. Из Ранкеа је Јеж узео позадину на којој се одигравају догађаји, и саму акцију. Линију поделе између података узетих из Ранкеове књиге и онога што је Јеж измислио не може одредити неко ко није читао Ранкеа, јер Јеж историјским чињеницама додаје измишљене подробности. Као ни у једном другом делу, Јеж је овде дао велики број цитата а, с друге стране, често се није држао историје. Бомбала је, даље, тачно утврдио шта је Јеж узео од Ранкеа, задржавши се само на кратким констатацијама. Што се тиче личности, једино Радивој и Милица нису узети из Ранкеа. Говорећи о томе колико поједине личности романа дугују Ранкеу Бомбала узгред напомиње да су све те личности испале бледе, безизразне и сиромашне психологије. Јеж није успео да пластично представи њихово јунаштво и непосредност.[258] Даље Бомбала истиче да дело ствара утисак да је пре реч о турском а не српском роману јер су углавном Турци активни историјски елеменат, а Срби или сарађују или теже ка сарадњи са њима. Етнографски елементи у роману су малобројни, иако их Дахије садрже највише од свих Јежевих словенских романа; између осталог у овом се роману по количини и вредности најснажније одразило Јежево интересовање за српску народну поезију. Набрајајући даље етнографске елементе дате у роману, Бомбала само покушава да пронађе извор одакле их је Јеж црпео, не доводећи уопште у питање њихову аутентичност. Тако он прихвата као аутентичну песму "Иде момак јако тужан", скаску о несрећној мајци и злој ташти и баби, као и легенду о мачу Кулин-капетана за коју каже да је "познато предање о чаробној сабљи наслеђиваној у ренегатском роду Соколића, а у датом тренутку власништву Кулин-капетана" и додаје: "Одакле је наш писац узео садржину те легенде - није познато". Међутим, Јежеве коментаре уз народне приче и песме у алегоријско-патриотском духу Бомбала сасвим исправно оцењује као пишчеву фантазију и потребе његове тенденције. Набрајајући даље етнографске елементе у роману Бомбала их прима као тачне[259], али о свим тим питањима биће говора мало ниже. Др Папјерковски је као и увек и у вези са овим романом био штедар у похвалама. И он као Зђеховски сматра да су Дахије најживљи роман који и најјаче одушевљава читаоце. Слика догађаја у њему је до ситница верна.[260] Радивој Рајић представља једног од најлепших Јежевих типова Срба с којим се само донекле, по лепоти може мерити Милош Видулић из Ускока.[261] Врхунац српско-турских борби др Папјерковски види у симболичкој сцени двобоја Кулин-капетана и Радивоја Рајића чији је прототип Јеж нашао у капетану Радичу Петровићу, јунаку из Првог српског устанка.[262] Прототип слепца Михаја види др Папјерковски у Филипу Вишњићу о коме је Јеж нашао податке код Вука Караџића.[263] Вуком се у првом реду служи Јеж сликајући и Карађорђев лик.[264] Пишући о догађајима које Јеж описује у овом роману, о сценама из народног живота, о природи Србије, обичајима народа итд. ни Папјерковски нигде не поставља питање историјске вредности и истинитости тих података него их а приори прима као тачне.[265] Ни најновија књига о Јежу чији је аутор Ванда Смоховска-Петрова, не доноси много новога у вези са Дахијама. Смоховска за својим претходницима понавља да је то један од најбољих Јежевих романа, да су у њему најпуније дошла до изражаја пишчева схватања и да је Милковски успео овде да реализује свој књижевнички идеал: главним јунаком је начинио отаџбину. По њој роман Дахије богат је описима народног живота, обичаја, веровања итд. Народна песма игра велику улогу у догађајима и животу народа. Једино што је Смоховска-Петрова рекла ново о овом роману јесте то да је Јеж у Радивојевим речима дао критику пољских прилика и схватања у извесним пољским круговима насталих после устанка 1863-64. године.[266] Та чињеница је толико очита да јој нису потребни чак никакви докази - довољно је само сетити се Јежевих политичких погледа и историјских прилика у тадашњој Пољској. Тиме бисмо углавном завршили преглед онога што је досада речено о роману Дахије. Да видимо сада колико се од тога, по нашем мишљењу, може прихватити. Заиста, насупрот Харамбашиној вереници у овом роману, као и раније у Ускоцима, па чак и много више, опет све врви од историјских личности. Изузев Радивоја Рајића и Милице, од главних, и неколико споредних, све остале су познате историји. По тој особини овај роман је највише "историјски" од свих Јежевих романа из историје Срба и Хрвата. Прототип Радивоја Рајића не може бити капетан Радич Петровић, јер у животним путевима једног и другога нема баш ни мрвице заједничког, а то што су и један и други били тешки рањеници не може бити доказ да је Радич Петровић у свему послужио Јежу као узор за његова јунака. У Радивоју Рајићу се пре може видети лик мученика за отаџбину, апостола љубави према њој, и човека коме ништа није у стању да сломи ту љубав. По извесним својим цртама (мистицизам, сновиђења која доживљује, љубав према своме народу) то је развијенији тип Дели-Вука из Харамбашине веренице и даља еволуција Шандорова оца из Шандора Ковача. Дели-Вук је означавао прву етапу у еволуцији тога типа, а Радивој другу. Радивој у себи садржи и извесне унутрашње особине старе Милеве из Харамбашине веренице. Милица као и њена претходница Анка из Харамбашине веренице нимало не личи на просту српску девојку. Из целог романа о њој дознајемо само неколико података о њеној прво несвесној, а затим свесној, љубави према Милошу, о њеној необичној лепоти за коју се чуло и преко границе Србије и о њеној смрти за коју нам је писац дао могућност да слутимо да је била јуначка. Чак и Смоховска-Петрова која обично даје ентузијастичне оцене Јежевих јужнословенских романа признаје да је лик Милице јако идеализиран.[267] Није много реалнији ни Радивој Рајић кога је Јеж направио рођаком познатог писца "Историје разних народов ...", архимандрита Јована Рајића. Тај тип леп је као алегорија, али не личи много на човека од крви и меса. Јеж га је радио с љубављу и у њему можда дао део оног дубоког поштовања према људима који своју дужност и љубав према отаџбини стављају изнад свега. Направио је од њега симбол. Уосталом многи Јежеви романи врве од људи тога типа и од таквих симбола. Изузев тајанственог дервиша, у коме се огледа несумњиви утицај Валтер Скота, и лепе Леиле при чему, о првоме из романа дознајемо само за његову мржњу против дахија као и то да нимало није личио на фанатичног муслиманског дервиша већ да је био чак напредан човек, слободан од предрасуда и сујеверја (стр. 193), а о другој за њену страсну љубав према Хаџи Мустафином сину Дервиш-беју и мржњи према своме мужу дахији Мула Јусуфу, - у роману нема више ни једне иоле важније личности за коју не зна историја. Да напоменемо још у вези са Леилом да Островска у сликању ове види известан утицај Поганке Нарцизе Жмиховске.[268] И Леила као и Фатима-ханума из Харамбашине веренице завршава полудивши, и она, отприлике као Фатима-ханума кир Кости, на исти начин заказује састанке Дервиш-беју. Слепи гуслар Михај, кога често срећемо на страницама Дахија није историјска личност, и тешко да је Јежу као прототип за њега послужио Филип Вишњић. Нисмо склони да верујемо да је Јеж могао знати Белешке покојног владике Мушицког о Филипу Вишњићу које је саопштио др Никола Крстић у II књизи Гласника Српског ученог друштва (Београд 1866, страна 236-243), јер нисмо наишли на траг иједног податка узетог одатле. Сем тога мало је вероватно да је Јеж имао у рукама ту књигу, јер је изашла после његовог одласка из Београда. На стварање лика старца Михаја по нашем мишљењу утицао је, поред онога што је Јеж сам у Србији дознао и видео о слепцима-гусларима, опет - Ранке. На страни 117. своје књиге, говорећи о Чупићу и боју на Салашу Ранке пише: "кад му је за ручком певао певач песму о тој победи, он нешто и нешто поправи и поклони певачу турског коња". Све то Јеж је унео у свој роман и подробно разрадио (страна 367-368). Иначе описујући старца Михаја он се углавном задржава на његовим спољашњим карактеристикама и на истицању општег значаја српских гуслара за одржавање и развој патриотске свести и историјских традиција у народу. По свему томе стараћ Михај могао би личити на сваког слепог гуслара а по тобож његовим песмама, које Јеж наводи, најмање је могао личити на великог рапсода Филипа Вишњића. Међутим, и поред свега тога, дух устаничких времена нашао је у њему свој најбољи и најпотпунији, иако још недовољан, израз. Пређимо сада на историјске личности. Ни о једној од тих личности Јеж није знао нити је могао знати много, и зато су све оне у роману друкчије него што их зна историја, често неубедљиве, папирнате и сиромашне. Да је Јеж боље знао дух времена о коме је писао у Дахијама, да је више знао о људима тога доба и да је био већи уметник, он би могао да дв и велике креације. Свега неких десетак година касније на основу једне стуре, кратке белешке о оршанском стегоноши Самуелу Кмићицу створиће Хенрик Сјенкјевич можда своју најпластичнију историјску личност - Анджеја Кмићица.[269] Јеж није ни приближно био способан за тако нешто. Први од историјских личности на страницама Дахија јављају се Мехмед-беј са својих пет синова и Петар Бугарин. И једног и другог Јеж је нашао у Ранкеа. Међутим, даља судбина ових људи у роману је плод маште самога Јежа. О Мехмед-беју постоји код Ранкеа само кратка белешка, да је са својих пет синова свм дошао Србима и понудио им се да ратује против Турака и да су српске старешине уз његову помоћ истерале субаше и читлук-сахибије из Јąдра и Рађевине.[270] Јеж је од њега направио старог Турчина, спахију који захтева од раје послушност, али је и праведан према њој. У борби између јаничара и султанових присталица он је лојално уз султана, иако га боли то што мора да ратује против правоверних јаничара и то, да би несрећа била још већа, уз нежељену помоћ раје. У оном времену и у онаквој средини тип таквог Турчина је био и реалан и постојао је.[271] Јеж је тај тип могао упознати више из причања старих људи него из књига и историјских извора. Нажалост Јеж није знао да искористи борбу између осећања грађанске дужности и осећања припадности турском народу и турској империји која све време траје у души старога Мехмеда-беја. Његов лик остао је само скициран у најгрубљим цртама и недовршен. Ни о Петру Ичку, кога је Јеж за Ранкеом прогласио Бугарином, Јеж није ништа више знао него што је нашао у Ранкеа, а то је да је био турски тумач у Берлину, да је касније радио у Београду као трговац и да је одржавао везе и са Хаџи-Мустафом и са Карађорђем.[272] Основна особина Петра Ичка одређена је његовом националном припадношћу. Јеж је на више места у својим мемоарима, па и у романима из бугарског живота, представио Бугаре, као људе усредсређене углавном на стицање новца и богатства, па је то основна црта карактера и Петра-Бугарина. Он, истина, иде у Цариград да носи српско писмо султану, учествује у припремама за устанак и саветује да се нешто предузима, али истовремено је у добрим односима и са Пазван-Оглуом, и са Кулин-капетаном и са многим Турцима. И док по Србији бесни огорчена борба за слободу, он свршава своје трговачке послове, и на све догађаје гледа кроз "трговачку призму" (страна 342). То што се он, и поред тога што је сав у трговачким пословима, ангажује у српској ствари, Јеж приписује његовој пробуђеној патриотској свести. Петар у Србији гледа будућег савезника у борби за слободу Бугарске, а да би својој отаџбини уштедео многе невоље, он, претпоставља Јеж, зато одржава везе и са Пазван-Оглуом. Међутим, ми данас знамо да је Петар Ичко био Грк[273] што уједно говори и против овакве Јежеве концепције иначе пуне противуречности и нереалне. Јежев покушај да у Ичку дв један комплексан уметнички лик није успео и остаје само у границама покушаја. Не може се рећи да је Јеж у сликању карактера Петра Бугарина био неправедан према овоме. Тачно је ако кажемо да је Јеж врло мало знао о њему, да би уз помоћ својих скромних приповедачких способности био кадар да створи једну велику креацију. Но нису ту у питању само карактерне особине Петра Ичка, или, како га Јеж зове, Петра Бугарина. Јеж исто тако није ништа озбиљније и више знао ни о његовим заслугама и учешћу у Првом српском устанку као ни о његовом пријатељству и сарадњи са Мустафа-пашом пре и за време устанка.[274] Он га, не знајући историјске чињенице, шаље час у Видин, час у срце побуњене Србије, час опет у Сарајево. Међутим, по историјским подацима Ичко је све од 1802. па до 1806. године стално живео у Земуну.[275] Ни његов одлазак у Цариград по Јежу (јануара 1804. године) с једном делегацијом не пада у време пре првог устанка. Та делегација је носила султану у Цариград писмо у коме се Срби жале на јаничарске зулуме из кога Јеж, по Ранкеу, цитира на српском језику његов завршетак.[276] То је оно писмо, помиње га и Вук[277], написано на састанку дванаест кнезова у једном манастиру 1803. године.[278] Јеж је од тог састанка, на који је довео и Петра Бугарина и начинио га скоро централном личношћу, направио састанак у Трстничкој механи и довео мноштво народа на њега. Пут делегације којој је на челу Петар Бугарин такође је Јежева фикција. После те мисије Петар Бугарин ће преузети на себе још једну - покушаће да по молби Кулин-капетана наговори Радивоја Рајића да дв Милицу Кулину за жену и на томе ће се завршити његова улога у роману. О његовој мисији 1806. године о којој говори и Ранке, - ни речи. После Мехмеда капетана и Петра Ичка, на страницама Дахија појављују се Пазван-Оглу, Ебу-Бекир и Дели-Ахмет, али још не као активни учесници у акцији. Јеж прича о самовољи и насиљима Дели-Ахмета и о делатности Ебу-Бекира и Пазван-Оглуа. Од ове тројице само ће Пазван-Оглу касније иступити у роману као активна личност око које се уједно одиграва добар део догађаја описаних у овом роману. Као учесници акције, после већ поменутих, јављају се најпре Конда Арнаутин и Милош Стојићевић. И једног и другог Јеж је такође нашао у Ранкеа и све што је у њима тачно, узето је од њега, а како је Милош у роману једна од централних личности, разуме се да тамо мора бити много измишљенога. Пратећи пажљиво његов животни пут и судбину у роману не може се рећи да је Јеж знао оно што је Вук писао о њему у својим Житијима знатних Србаља у Србији нашега времена. Јеж је од њега направио сентименталног неожењеног младића (иако по Вуку знамо да је био ожењен) који у часовима потиштености и туге тражи самоћу и чита књиге. Тај богати јединац, кога је Јеж обдарио високим стасом, био је провео неколико година на учењу ван свога села и има малу библиотеку у кући, коју сачињава Рајићева Историја и неколико дела Доситеја Обрадовића као и неких других познатих и непознатих аутора. Он постаје велики јунак тек после несреће која ће га задесити од Турака, после тога како су му они заробили мајку и одвели Милицу. Као тип он је расплинут, нејасан и - што је заједничка мана скоро свих Јежевих јунака - недовршен. Од Конде Арнаутина, за кога је Ранке рекао да је био православне вере, Јеж је направио муслимана, измислио његово побратимство са Узун-Мирком и створио од њих смешну двојицу од којих је Конда представљао разум, спретност и лукавство, а Узун-Мирко сирову снагу. Податак о њиховим телесним разликама нашао је Јеж у Ранкеа (страна 125) док је све остало сам исконструисао. За време свог боравка у Београду 1864-1866. год. Јеж је приликом прославе педесетогодишњице другог српског устанка имао прилике да види Узун-Мирка[279] а вероватно и да чује нешто о његовим јуначким делима. Њихове личности и побратимство Јеж је толико упростио да то пре личи на гротеску; многим њиховим делима је одузета свака племенита побуда и смисао. У целом њиховом пријатељству можда се заиста може наслутити литерарни утицај како каже Островска, али то никако не може бити утицај Толстоја и његовог Мићке и Ивана Кољца (Пјерсћена)[280] јер је однос те двојице и друкчији него ове двојице, а и по карактерима, побудама и делима се битно разликују. Лик самога Конде представља изразити пример Јежеве недоследности. Он је час члан крџалијских банди, час се неометано креће по Србији када се крџалије гоне у њој, за време Хаџи-Мустафе паше. За време устанка налази се у Београду у служби Гушанца Алије и дахија и истовремено се сасвим слободно креће по Србији и неометан ни од кога, долази у српски табор у Црној Бари. А све то догађа се у земљи захваћеној огњем устанка, подељеној на два крвно завађена табора чије се присталице међусобно уништавају где год се сретну. А ако је то тако, онда је све и оно што чини Конда нереално и невешто исконструисано у тим приликама. Од те болести пате и Кулин-капетан и Гушанац-Алија. Ни један од њих није жива личност. Кулин-капетан је у роману млад, неожењен човек и потомак чувених Соколовића или Соколића како Јеж каже, док из историје знамо да је његово право име било Мехмед-бег Куленовић, да је био Островички капетан, и да је још 1792 г. као капетан забележен у једном документу.[281] Код Јежа је у то време он био још дечко. Легенду о чудотворној сабљи нигде нисмо могли пронаћи забележену и највероватније ће бити да ју је Јеж исконструисао на основу Вуковог податка по коме је Милош Стојичевић у Китогу, а не у непосредном двобоју како каже Јеж, задобио Кулинову сабљу на којој су били исписани берати Кулинове фамилије. Његова родбина му је за њу давала онолико злата колико она претегне.[282] У конструкцији те легенде вероватно је не малу улогу одиграла и наша народна песма или приче у којима је Јеж могао наћи више сличних мотива. Цео лик Кулин-капетан, заљубљеног витеза, чије поступке, судбоносне за његову земљу, Турско Царство, одређује пожељан односно непожељан развој његових женидбених намера и планова, нимало не одговара духу времена и људима који су тада били носиоци историјских догађаја. Островска у њему сасвим оправдано, види бајроновски тип,[283] а историјски Кулин-капетан такав није био. И Гушанац-Алија је у Јежевом роману изгубио много од онога по чему га знамо из историје. Иако се из историје зна да је Гушанац-Алија у то време био негде у Македонији и да је, тек пошто је чуо за немире у Србији, пошао тамо са својим људима не би ли што уловио у тим мутним временима,[284] он се овде у роману помиње као дахијски плаћеник много пре но што је уствари то постао. Даље, ни трага од оне улоге и значаја који је Гушанац одиграо у свим догађајима тога времена. Он је до краја у роману остао послушан слуга дахије Мула-Јусуфа кога овај, из својих личних рачуна, штити од осталих. Сем тога Јеж му у роману даје низ података, који овај за свој рачун или за рачун својих господара успешно извршује. При свему томе Јеж заборавља да се то дешава у побуњеној Србији и, на пример, шаље овога негде 1806. године са шест другова у срце те Србије, заборављајући чак да га бар преруши или учини нешто слично, што би његов поход и успех учинило вероватнијим. С друге стране, тај верни слуга, који зазире од дахија а који их слепо слуша, држи у својим рукама београдску тврђаву. Таквих противречности, не само историјских него и уметничких, пун је овај роман. Ни судбине дахија Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа, Фочић Мехмед-аге и старога Фочића не одговарају увек и у свему подацима које нам је о њима сачувала историја. Пре свега, у Јежа се они у роману појављују много пре у акцији него у историји. Из историје нам је познато да су Мула Јусуф, Кучук Алија и Фочић Мехмед-ага у лето 1799. године били харачлије у разним варошима Београдског пашалука и да су октобра исте године постали муселими у истим местима.[285] Међутим они су, по Јежу, одмах по повратку у Београдски пашалук дошли у Београд и ту остали. Сем тога у историјским документима они се помињу тек од 1899. године, док се у Јежа јављају раније и то одмах као вође јаничара, изузев Муле Јусуфа који је, по Јежу, био хоџа-баша и који никада није био ни напустио Београд. Он је, по Јежу, много допринео и повратку дахија у Београдски пашалук. Иста је судбина и Аганлијина кога историјски документи први пут помињу 1801. године у вези са мисијом турнаџи-баше, који је имао да извиди односе између Хаџи Мустафа-паше и јаничара.[286] Сем тога, ни један од тих дахија, изузев, само донекле, Муле Јусуфа нема своје одређене физиономије и изражене индивидуалности. Сви они говоре истим језиком, реагују на исти начин и поступају сложно, иако је историја забележила и разлике у њихову карактеру, поступању и сталне свађе. Ни остали Турци нису прошли боље у роману. Изостављајући Бега Новљанина, који у Јежевом роману игра тачно онолику улогу и заузима онолико места колико му је посветио Ранке у својој књизи,[287] остаје нам да говоримо о Хаџи-Мустафи, његовом сину Дервиш-беју и Пазван-Оглуу. Ни о једном од њих Јеж није могао наћи много података у Ранкеа, а даље од њега се није мицао, па су и њихове личности испале друкчије од оних које нам је оставила историја. Од Хаџи-Мустафе о каквом говори историја, остала је само његова правичност. Иначе Јеж је од њега направио неодлучног, сиромашног[288] старца у коме стално траје борба између његове личне доброте и верности султановим жељама и обавезама правоверног према својој вери и старим традицијама. Па и то није свугде доследно спроведено. Хаџи-Мустафа час зна, час не зна шта хоће. Час је одлучан, час неодлучан као да су у питању два човека. По Јежеву роману Мустафа-паша од свог доласка па све до смрти није напуштао Београд. Међутим он је јуна 1797. године отишао на положај румелијског беглербега[289] и остао на тој дужности све до октобра 1798. године, када се опет вратио у Београд.[290] За његовог сина Дервиш-беја Островска каже да изгледа као да га је Јеж узео из неке источњачке поеме.[291] Историјски тачно код њега је то да је био син Хаџи-Мустафе, да је учествовао у борбама које је његов отац водио против јаничара, иако та улога није представљена историјски верно, и да је после смрти свога оца предузимао извесне мере да је освети, опет не историјски верно. Иначе, његова судбина је заиста у извесној мери конструисана према источњачким бајкама. Тајанствена и страсна љубав, тајанствени доживљаји, источњачки амбијент, лутање по свету да би се задовољила освета и пронашла изгубљена љубав, - имају у себи и источњачких мотива и утицаја, и понекад још живих романтичарских утицаја, али није наше да то испитујемо и одређујемо његове границе. Из галерије Турака остаје нам на крају још Пазван-Оглу. Цело једно поглавље романа (VIII, првог дела) носи наслов Пазван Оглу. Једини извор за податке о њему био је и овога пута Ранке, и све што је о њему знао, Јеж је испричао на неколико првих страна тога поглавља. Иначе Јеж га је представио као типичног источњачког деспота и турског побуњеника без свих оних лепих особина које је он ипак поседовао, јер историјски узори говоре о њему да је био неустрашиво храбар, да су и Турци и хришћани од ушћа Саве до Рушчука притиснути мучењима и наметима гледали у њему ослободиоца. "Својом праведношћу и строгошћу уливао је Турцима страх и покорност, а својом наклоношћу према хришћанима стекао је њихову неисказану љубав и поштовање".[292] Представљајући га, као и његову околину, Јеж се обилно користио својим искуством, доживљајима и знањем стеченим у Турској. Несумњиво је да је он својим живим интересовањем и за Турску и њену најближу прошлост могао штошта провереног и непровереног чути и о Пазван-Оглуу као и многим другим бунтовницима турског царства за време док је боравио у Европској Турској и крстарио кроз њу. Са успоменом на Пазван-Оглуа могао се сусрести већ 1849. године, приликом свог првог боравка у Видину па је зато његова личност испала можда најпотпунија и најближа историјској истини од свих Турака у роману, иако је још увек далеко од историјске тачности. Само са том претпоставком може се схватити како је Јежу који није знао добро судбину и животни пут Пазван-Оглуа ипак пошло за руком да му да извесне реалне црте и податке које је забележила и историја. У ту врсту спада, на пример, податак да је Пазван-Оглу имао у Цариграду многобројне пријатеље који су га увек и на време обавештавали шта се спрема против њега и шта се дешава.[293] У крајевима у којима је он водио своје борбе и на које се ширила његова власт, а којима је неколико пута полазио и Јеж, педесетак година после његове смрти могао се наћи не један сведок тих догађаја, али уколико Јеж и није долазио у додир са њима традиција о њему могла је бити још веома јака, утолико пре што је тадашња Турска стално преживљавала такве и сличне догађаје. Све ово ипак, у недостатку јачих доказа, сем анализе самог текста, износимо за сада као врло вероватну претпоставку. Наравно, као ни у ранијим случајевима, кад су биле у питању друге личности, ни улога Пазван-Оглуа ни његов однос према јаничарима, крџалијама и дахијама није приказан историјски верно. И ту роман врви од нетачности, Јежевих измишљања, вештачких конструкција итд. Иако је њему у роману дато много места, та улога је завршена некако мимо, одједном, просто га је нестало са страница романа јер писцу више није био потребан. Тиме бисмо завршили са историјским личностима Турака у роману.[294] Када се упореде странице посвећене Турцима и Србима, испада да су Дахије готово пре турски него српски роман по својој тематици. Турци су много активнији у роману, има их више, више се осећају, иако по броју, Срба историјских личности има више. После Милоша Стојићевића, о коме је већ било говора, прва следећа историјска личност Србина са којом се срећемо у роману јесте Стојан Чупић. Како је Јеж уопште мало знао о својим јунацима, он им је измишљао живот и доживљаје. Тако је било и са Стојаном Чупићем. Ни о њему Јеж не зна ништа више од онога што је нашао у Ранкеа. Подаци нађени у Ранкеа чине костур око кога је Јеж исконструисао његову судбину. Јеж је још пре устанка направио од њега угледну личност, тако да се он када је почела сеча кнезова 1804. године, крије од Турака у Трстници куда је побегао из Ноћаја. У Ранкеа је нашао податак о његовом пријатељству са Ћурчијом као и то да је Стојан Чупић волео да се хвалише, упада гуслару у реч када овај пева и да је био врло храбар човек. Иако се о извесним Чупићевим особинама говори и у нашим народним песмама, не можемо, рећи поуздано да се Јеж користио њима приликом стварања његовог лика. Сем података, уосталом врло малобројних, које је Јеж знао из историје, Јежева је измишљотина да је Чупић учествовао заједно са Ћурчијом, и то као један од пет вођа у борби против јаничара и Пазван-Оглуовог напада на Београдски пашалук (страна 148). Чупићев избор за четовођу побуњених Трстничана (страна 331) Јеж објашњава оним истим разлозима којима објашњава и избор Карађорђа за вођу устанка, па чак и ток тога избора је углавном исти као у случају Карађорђевог, само што га овде Јеж не описује подробно и са дијалозима већ само са неколико реченица. Међутим, тешко је рећи да ли је ту у питању била ауторова сиромашна инвенција или жеља да се истакне и читаоцу јасније покаже један демократски принцип. Ђорђу Ћурчији, кога Јеж стално назива Ђуртом, такође је дата значајна улога у роману, иако она не утиче непосредно на судбину главног јунака. Судећи по називу, иако мало измењеном, који Ћурчија носи у роману, чини се да је Јеж могао читати Вукову Прву годину српскога војевања на дахије, али како је то било вероватно у Србији за његова боравка 1864-1866. године и како Јеж, судећи по целом роману, то дело није имао код себе за време писања Дахија вероватно је то још само далеки одјек онога што је Јеж од тога читања запамтио. Иначе и Ђурта је Јеж, очито под утицајем народне песме, идеализирао као хајдука приписавши му дела која он није учинио. Тако је по Јежу Ђурт био херој на Чокешини, а не браћа Недићи. Очито је да је Јеж податак о боју на Чокешини узео од Ранкеа, што нам доказује и израз[295] узет из њега, али како Ранке даље није ништа поменуо о браћи Недићима а Јеж, чини се, није добро схватио српски текст, дошло је до те грешке. Постоји могућност да је Јеж и знао да су хероји боја на Чокешини били браћа Недићи и то у првом реду из народне песме Бој на Чокешини али с обзиром да тај бој нама баш никаква значаја за ток романа, његов развој и акцију, та претпоставка је мало вероватна. Више вероватноће има претпоставка да Јеж у складу са својим жељама да примером утиче на Пољаке, није хтео да умањује лик и заслуге борца за народну слободу, па му је приписао ту заслугу, али ни то не можемо поуздано тврдити. По Јежу је узрок Ћурчијине смрти био пре трагични неспоразум него његова стварна кривица.[296] У време кад су, тако знамо из историје, Карађорђе и Јаков Ненадовић тежили да се Јадар и Рађевина смире,[297] Ђурт је, у намери да изазове Кулина-капетана у бој и да му отме његов чудотворни мач, без ичијег знања прешао са својом четом Дрину и допринео прекиду разговора на Дрини, због чега га је Јаков Ненадовић убио. На тај начин је Јеж оправдао Ћурчијин поступак, али како је Јаков Ненадовић играо једну од водећих улога у устанку, и како ни он из истих разлога као ни Ђурт није могао бити оптужен за злочинство, Јеж је извео на сцену слепца Михаја који га је на врло невешт начин оправдао. Михај је истина истакао Ђуртово јунаштво и заслуге али је то што је Јаков Ненадовић први у Србији пукао из топа, и што је набавио тај топ који вреди хиљаду таквих јунака као што је био Ђурт, довољно да га оправда. Такво оправдање је, нема сумње, врло наивно. Од значајнијих и угледнијих српских вођа у роману се јављају и Јаков Ненадовић и Карађорђе. Ниједан од њих се не јавља у некој значајнијој улози. Њихово учешће у акцији романа је споредно и епизодно, ни један од њих није чак ни скициран као тип нити им је уопште у догађајима призната улога коју су они заиста играли. Смешно наивно изгледа и описивање Ненадовићеве бриге за топове. Ево шта Јеж каже о топовима и Јакову: "наређивао је да се преко ноћи ставе један поред другог, да им се вежу точкови и лафети и да се покрију једним покровцем да се не би смрзли, а сам је легао између њих, да их не би неко украо" (страна 353). Ту је Јеж у свом великом "познавању" Срба и њихове историје мало претерао. Јаков Ненадовић је личност о коме Јеж више сам прича него што му дозвољава да његови поступци и дела говоре сами за себе. То је уосталом мана огромне већине Јежевих јунака, о којима он много више прича но што они сами говоре за себе и о себи. У томе лежи узрок њихове сличности, једноличности, слабе или готово неизражене индивидуалности, неприродности, нереалности и свих оних особина које карактеришу чак и осредње креације у књижевности. Исти је случај и с Карађорђем. О њему се у роману говори још ређе него о Јакову Ненадовићу, а као активни учесник он се јавља само у сценама избора за вођу устанка, и непосредно пре и после битке на Мишару, врло кратко, тако да из њих читалац не може стећи никакав одређени утисак о њему. Али Јеж ипак није пропустио да са неколико речи упозна своје читаоце и са Карађорђевим делима и заслугама. Нажалост, пишући тада, Јеж о њима није знао ништа више сем онога што је нашао у Ранкеа. Прослава педесетогодишњице Другог српског устанка 1865. године којој је присуствовао и Јеж, пригодан карактер написа о заслугама разних људи, цела атмосфера која је пратила те прославе, нашла је одјека и израза и у Дахијама. Под утицајем свега тога Јеж је покушао да умањи Карађорђеве заслуге за развој устанка и као доказ цитирао је на једном месту (страна 316) одломак из једне брошуре објављене 1865. године, у коме се говорило да је устанак избио истовремено у целој Србији и да су за њега исто толико заслужни и Јаков Ненадовић, и Лука Лазаревић, и Миленко Стојковић, и Петар Добрњац, и хајдуци Главаш, Вељко и Ћурчија, и Јанко Катић, и Васа Чарапић и многи други, колико и Карађорђе. При том је Јеж прећутао и име аутора те брошуре, и њен назив, и место издања. Пишући о историјским изворима Дахија у својој књизи Јежи Бомбала је изнео претпоставку да је Јеж податке о поклоњењу које Срби упућују вођи спахија за време прве борбе против Пазван-Оглуа као и о изразима захвалности које им од Хаџи-Мустафе доноси Петар Бугарин могао наћи у тој непознатој брошури.[298] Међутим, ствар је врло проста и врло карактеристична за Јежа. Аутор брошуре је сам Т. Т. Јеж, а цитат је дослован препис из ње.[299] Да би био убедљивији, Јеж није могао признати да једну своју тврдњу доказује другом и тако је несумњиво преварио све своје читаоце, утолико пре што се то десило и свим досадашњим испитивачима његовог дела. Чудно је мало што је то поверовао и Бомбала, најсавеснији и најозбиљнији зналац и испитивач његових српскохрватских романа. Недовољно и несолидно проучавање Јежева књижевног стваралаштва посвећеног Србима и Хрватима, априористичко прихватање његових тврдњи, допринело је у највећој мери стварању легенде о Јежу као великом познаваоцу Срба и Хрвата, њихове историје, живота, обичаја итд. Тој легенди платио је дуг и Бомбала. Но да се вратимо на Карађорђа. Јежева брошура из које је он навео одломак (на страни 316) не доноси ниједан податак више него Дахије ни о Првом устанку ни о Карађорђу. Анализа и романа и брошуре писане неких шест година раније показује да је Јежево познавање Карађорђа и његове улоге у устанку било врло мало и да се у оба случаја заснивало на Ранкеу. Међутим, објављујући касније своју познату брошуру о Карађорђу[300] коју су новине Przyjaciel Ludu препоручивале народним читаоницама[301] Јеж ће проширити своје познавање извора за Карађорђев живот. Цео први део Карађорђеве биографије рађен је према записима Јанићија Ђурића.[302] Међутим, ни овом приликом Јеж није био богзнакако солидан и савестан у послу. Иако је код Ђурића могао наћи да је Карађорђе рођен 1752. године он каже да је овај 1787. године имао двадесет и пет година. Даље, Ђурић изреком каже да се Карађорђев отац звао Петар, док се код Јежа он зове Петроније, 1806. године Београд је под опсадом већ четврту годину итд. Податке у којима се разликује од Ђурића Јеж је највероватније узео од Ранкеа. Код њега је могао наћи да се Карађорђе родио негде између 1760. и 1770. године па је према томе узео отприлике да је 1787 године имао око двадесет и пет година; у Ранкеа је могао наћи да му се отац звао Петроније[303] итд. али не и да је Београд 1806. г. био већ четврту годину под опсадом. И цео други део Карађорђеве биографије рађен је по Ранкеу. У време када је Јеж писао ту биографију већ се и о Карађорђу и о Првом српском устанку знало много више него око 1865. или 1872-73. г., а пажљива анализа брошуре није нас навела ни на какав траг којим би могли доћи до неког поузданог податка о дубљем и ширем Јежевом познавању догађаја о којима је писао као и солиднијем познавању историјске литературе. Међутим, све то је мање важно и интересантно. Најинтересантнији је у овој брошури Јежев став и суд о Карађорђу и његовим заслугама, сасвим супротан ономе у роману Дахије. На стр. 31. своје брошуре Јеж изричито каже да је први устанак почео Карађорђе и да су за његовим примером пошли и остали. Ова Јежева тврдња даје нам још више за право да верујемо како су у Дахијама дошла до изражаја прообреновићевска расположења за којима се Јеж, услед недовољног познавања наше историје, повео, а којих се, касније, упознавши ипак колико-толико боље догађаје из првог устанка, ослободио. Јеж се наиме није ограничио само на тврдњу коју смо малочас споменули, он је отишао чак и даље, па је упоредио Карађорђа и Милоша Обреновића констатујући да је Милош био способнији државник од Карађорђа, али кудикамо мањи као војсковођа и да је укупно узевши Карађорђе по својим заслугама ипак био виши од Милоша.[304] Покушамо ли да дамо општи суд и закључак о историјским личностима овога романа, можемо рећи да оне сасвим равноправно учествују и у историјским и у измишљеним догађајима и акцији. Јеж је врло мало знао о својим јунацима, па им је често морао приписивати доживљаје и дела за које историја не зна. Међутим, и кад говори о њиховим делима за које зна историја, он није увек тачан. Један део кривице за то пада на терет историје у којој је Јеж нашао нетачне податке. Други део грешака сачињавају подаци које је Јеж свесно мењао у складу са својим идејама, тенденцијом и улогом коју је придавао својим романима. Треба додати да те промене нису тако бројне као и то да је Јеж, да је заиста солидно и озбиљно студирао српску прошлост, могао знати много више о својим јунацима. Но и поред свега тога, Јеж је тежио да Дахијама дв печат аутентичности и историјске верности, па на једном месту после једног подужег навода из Ранкеа, изреком каже: "Оно што причамо даље, то је увек историја, само не под знаком навода." (страна 314). Али, да ли је то заиста тако? Да ли је Јеж заиста дао верну слику тадашње Србије, њених напора, живота, духа? Колико та његова визија Србије која уз велике напоре осваја себи право на независан живот одговара историјској истини? Да видимо прво како је код Јежа приказан ток и обим те борбе и време које јој је претходио. Рекли смо већ да акција романа Дахије почиње тамо где се завршава акција Харамбашине веренице. Стање у Србији настало после Свиштовског мира (1791. године) Јеж илуструје пре свега препричавајући Ранкеа, а затим дајући неколико сцена кроз које се виде односи раје и спахија, односи међу Србима у српској средини и међу Турцима у Београду и Видину. Нашавши у Ранкеа податке о побољшаним приликама и олакшицама за Србе у Београдском пашалуку Јеж је отишао у крајност и претерано идеализирао те прилике. Центар акције у српској средини Јеж је ставио у Трстницу на јужним падинама Цера, близу Лознице. Да ли је то Тршић, коме Јеж није знао тачно ни име ни географски положај или можда измишљена варошица, - нисмо могли поуздано утврдити. Од Трстнице је Јеж направио малтене земаљски рај. Турци у њу врло ретко завирују, народ живи срећно и задовољно у обиљу, куће су у њој лепе и богате, клима таква да расте чак и јужно воће, Анка Стојићевић се бави гајењем свилене бубе навелико, поља су пуна жита, ливаде стоке, околина је покривена виноградима итд. итд. Јеж је знао за чињеницу да је у то време српско становништво живело само по селима, а турско по градовима. Он чак то и изричито напомиње у свом роману (страна 25) па ипак је Трстницу представио као напредну српску варошицу без иједног Турчина.[305] Давши према Ранкеу општу слику стања у Србији после Свиштовског мира Јеж је прескочио целих десетак година, јер Петар Бугарин, Милош Стојићевић и Конда Арнаутин одмах у почетку долазе у Трстницу која већ десетак година ужива плодове благе турске управе у Србији. Ту почиње акција. Касније, у даљем току романа, сва тројица ће учествовати у догађајима који су се одиграли много пре 1800-1801. године, а који се у роману одигравају после њихова доласка у Трстницу.[306] Таквих и сличних грешака пуни су сви Јежеви романи из српске историје. То је и разумљиво. У својој брошури о Ј. И. Крашевском Јеж пише како је један роман писао просечно за отприлике месец дана.[307] Наравно да онда овакве грешке не изазивају велико чуђење, иако још више умањују вредност романа. Кад смо већ код времена, карактеристично је за Јежа да у овом роману скоро нема ни речи о томе у коме се делу године дешавају поједини догађаји. Изузев помена да је зима 1804. године била веома оштра (страна 310) што, како знамо из историје, није тачно, и мало раније (страна 308) да је Ђурт зимовао са својом дружином у Трстничкој механи, и још два три случаја ниједан догађај није одређен у времену. Све као да се догађа по лепом летњем времену. Између осталог и зато је тешко одредити хронологију догађаја у роману, која је код Јежа иначе врло непоуздана и сасвим непрецизна. Познато је да су јаничари и Пазван-Оглу неколико пута нападали на Београдски пашалук и да је између Хаџи-Мустафе и њега било више мањих и већих сукоба. Јеж, међутим, пише само о једном нападу. Више није знао Ранке, па није знао ни Јеж. Међутим, иако Ранке пише да се Хаџи-Мустафа уопште није устезао да том приликом позове српску народну војску у помоћ (страна 81) Јеж цео тај догађај представља друкчије. По њему Хаџи-Мустафа је хтео-не хтео морао да прими српску помоћ и нимало није био одушевљен тиме. Он чак помишља и на то како да разоружа рају (страна 158). Даље, у роману Срби на своју руку воде борбу, а Турци-спахије под командом Мехмед-беја и Дервиш-беја на своју и само срећним стицајем околности долази ипак до заједничке пресудне борбе. Описи битака и сукоба понекад су пре школски примери из тактике него песничке визије или објективни описи и скоро увек кад год говори о њима, Јеж се расприча о стратегији, тактици и сличним проблемима који су га интересовали а за које је он, очито, хтео да заинтересује и своје читаоце. Мислим да се може рећи да је такав поступак Јеж примењивао свесно с намером да читаоцима пружи лекцију из те области, а не у жељи да дв уметнички опис једне битке. Нетачно је представљен и смисао борбе Срба. Кроз уста Радивоја Рајића Јеж је оцењује као борбу за султана, Хаџи-Мустафу, спахије, и очување турског господства над Србима (страна 167-168). О томе да су Срби бранили своје тековине, самоуправу, мирнији живот и рад - ни најмање алузије. Ни сам повратак јаничара у Београдски пашалук није представљен историјски верно. Сам повод за устанак 1804. године Јеж је објаснио просто наводом из Ранкеа о сечи кнезова, али већ даљи његов развој плод је Јежеве маште. Не знајући чињенице Јеж је једноставно замислио како би то требало логично да изгледа; тако га је описао и - дао нетачну слику тога почетка. Главни обавештач и помоћник Ранкеа у писању његове историје био је Вук. По речима Стојана Новаковића Вук се више кретао међу људима са запада Србије, борбу у том крају познавао је много боље и није запазио да су се главне и по својим последицама пресудне борбе, нарочито у току прве три године водиле на истоку Србије и у долини Мораве.[308] Од те мане пати и главни Јежев извор - Ранкеова Историја српске револуције па ју је овај пишући свој роман поновио у њему представљајући Јадар, Рађевину и Мачву као центар најважнијих догађаја устанка. Наравно да за то не можемо кривити Јежа, али тај податак је још један доказ више да Јеж није озбиљно и студиозно проучавао историју првог устанка, јер он не само што је центар акције ставио у Јадар, Рађевину и Мачву, него остале много значајније догађаје уопште и не помиње, а што ће пишући касније своју већ поменуту брошуру о Карађорђу, учинити. Тај недостатак учинио је да слика борбе српског народа, његових напора и тешкоћа буде много сиромашнија, визија Србије у огњу скучена, дух времена несхваћен и непогођен, количина историјске истине у њој мала. Живот Срба је испуњен углавном забавама, зборисањем и ратовањем. О свему другом се врло мало може дознати. Писац историјских романа има права да пусти својој машти на вољу, да јој дозволи да се слободније размахне, али у том случају не сме, као што је то Јеж учинио, за своје главне јунаке изабрати изразито историјске личности који су се налазили у средишту најважнијих догађаја. Јежева Србија личи на неко острво на које са стране долазе само Турци. Ни једне једине речи о великим сеобама и метанастазичким кретањима Срба из неослобођених у ослобођене крајеве и то баш у време када су та кретања била врло интензивна. Што се тиче Турака и њихове средине ни они нису прошли боље. У роману је показан Хаџи-Мустафа и његов двор, Пазван-Оглу и његов двор, неколико јаничара, крџалија и спахије, - и то је скоро све. Улога турског становништва у устанку на страни Срба сасвим је заобиђена, улога Пазван-Оглуа је далеко од историјске истине, улога крџалија и Гушанца Алије до доласка јаничара у Београдски пашалук, после њихова доласка а за време устанка приказана је и нетачно, поред тога што је и умањена итд. итд. Боравак Дервиш-беја у српској устаничкој војсци не представља пример сарадње царских Турака са устаницима, него усамљени случај човека који тражи освету уз свакога ко му у томе може помоћи. Подробно набрајање и описивање Јежевих грешака, истицање примера његовог непознавања чињеница и наивних измишљања, - далеко би нас одвело. Задовољићемо се само тиме што ћемо поменути неке од њих, што ће бити довољно да нам дв потпуну слику. Тако, на пример, за Јежа су Албанци и Арнаути два народа (страна 13), одред крџалија су формирали Турци за време аустријско-турског рата 1788-1791. године да би их супротставили фрајкорима (страна 25), читлук-сахибије су дахијски чиновници, "нека врста комесара који су за дахије од раје сакупљали харач и разне друге дажбине" (страна 36), у српској војсци око 1800. године постоје пуковници (страна 155), ни један јунак онога времена није толико интересовао гусларе као Кулин-капетан, Срби толико зборишу (страна 301) да више личе на пољско племство него на српске сељаке, на двору Пазван-Оглуа налазе се неке врсте дипломатских посланика Француске, Енглеске и Немачке. Кулинова свита личи на неку свиту из 1001 ноћи, као и његови двори које је Јеж сместио у Сарајево итд. Дијалози који воде Срби између себе често су толико наивни да нико не може поверовати у то. Као илустрација нека нам послужи оно што су, према Јежу, Срби тражили да уђе у писмо султану у коме се они жале на дахијска насиља. Ето ти људи, који ће кроз пет-шест година ни из чега стварати државу, водити једну ширу политику и рушити моћ царевине, захтевају да се у ту жалбу султану унесе и то како им је град потукао пшеницу, кобила ударила ждребе, сусед разградио плот, помоћ уништио овце и сличне наивности. Заиста треба бити без много смисла за реалистично и са велике висине гледати тај народ да би се могло тако нешто написати. Такав је и онај већ поменути случај са топовима Јакова Ненадовића. Таквих наивности, смешних сцена и разговора далеких од сваке истине има још у Дахијама. У сликању карактера и држања раје такође има много нетачности. Рајетин је час понизан, заплашен и сав је срећан када добије макар један осмех од Турчина, а одмах после тога из турског причања дознајемо да ствар стоји сасвим друкчије. Подела између турског и српског становништва врло је оштро истакнута, иако су и Срби и Турци живели измешани, иако су скоро сви Турци говорили српски, иако су многи Срби служили или учили занате у Турака, па чак се и борили заједно против Дахија.[309] Од Доситејеве Пјесни на взјатије Белграда Јеж је направио две од којих једна носи горе поменути наслов, а друга Пјесна о избавленију Србије (страна 172) итд. итд. Етнографски елементи у роману су и малобројни и непоуздани. По свом обичају Јеж је своје искуство и знање стечено у лутањима по Балкану и боравку у Србији, која је већ у то време била знатно отишла напред, преносило на 50-60 година унатраг. Ништа у овом роману није речено што би могло остати као докуменат и сведочанство о једном времену и животу у њему. Понекад, истина, пробије нешто, али је то оно што је Јеж нашао у Ранкеа или што је видео у Србији и што је понекад већ рекао у другом неком свом делу, али све је то мало да би овом роману могли признати да представља верну слику живота наших предака неколико година пре устанка и првих година самога устанка од 1804. године. Што се тиче наших народних песама и њихова утицаја на овај роман он је приличан и огледа се у спољним описима хајдука, њихове одеће и оружја, у речнику и изнесеним схватањима наше историје. Суд Ј. Бомбале не може се сасвим примити, јер Јеж, кад је реч о мотивима из нашег народног стваралаштва, није само обавештач (sprawozdawca) - етнограф него ипак помало и стилизатор. Тако, на пример, кад описује хајдуке и њихову одећу, одећу осталих јунака првог устанка, њихова јуначка дела, он их често пута стилизује према народној песми па чак то чини и са муслиманима словенског порекла. Такав је пре свега Стојан Чупић, такав је Ћурчија, такав је Кулин-капетан, иако у мањој мери, таквих црта има и Мехмед-Беј са својих пет синова, Стојан Чупић и Ђурт имају највише елемената преузетих из народних песама. То је и разумљиво када се зна да је поред Ранкеа и евентуално Вука наша народна песма била једини извор из кога је Јеж, сем прва два, црпео податке и материјал за свој роман. У мањој мери тих елемената има у Милоша Стојићевића и Алексе Ненадовића. Опис Карађорђеве седељке са војводама у Тополи уз "ладно винце" и разговор о Хафис-паши очито је стилизован према народној песми. Под утицајем народних песама и веровања унесена је у роман и вила, али њено супротстављање ђаволу већ говори, о томе да Јеж није баш најбоље познавао дух наше народне поезије.[310] Као обавештач-етнограф Јеж није увек поуздан. Он је имао прилике за време свога боравка у Београду да слуша српске гусларе, о томе уосталом пише у својим мемоарима,[311] и оно што он пише о начину певања наших народних песама слаже се са описима многих других етнографа и сведока, али његово тумачење и опис како настаје народна песма сувише су поједностављени и прости. Тако, на пример, кад Срби виде да слепац Михај седи замишљен и држи гусле на коленима, знају да ће ускоро чути нову народну песму (страна 365). Међутим кад говори о старијим песмама (страна 214), Јеж њихов настанак посматра као дуг процес и његов опис тога процеса потпуно одговара чињеницама, које је о томе изнео још Вук у свом предговору IV књизи народних песама. Песме о Ђурту и Стојану Чупићу које после тога Јеж наводи у одломцима (страна 366-368) испеване су истина по угледу на нашу народну песму, али представљају само врло неуспело Јежево подражавање. Стихови о њима наведени на страни 159-160 такође су вероватно Јежеви, а не народни. Самој народној песми Јеж је приписивао, и с правом, велики морални значај; по њему она је подизала дух међу устаницима. Сем тога Јеж јој приписује и неке врсте видовитост, управо, и можда више, слепоме гуслару. Сведочи о томе и разговор између Радивоја Рајића и слепца Михаја (страна 213-214) и касније између Стојана Ћупића и слепца Михаја. Када Чупић жали што Михај неће моћи видети како он туче Турке овај му одговара: - Не брини се ти за то, Стојане Чупићу – [...] - Мени није потребно да видим... песма види... Она види шта је било, шта ће бити, а како би могла да не види шта се збива!... Она се улива у мене, готова и свесна тога... - Кад је тако - прекиде га Стојан - хвала Богу, што си се баш кад треба нашао у Трстници... - Зар мислиш да бих се нашао, да није тога што се као песма улива у мене?... (страна 326). Поред "народних песама", неуспелих Јежевих подражавања, Јеж је дао и неколико цитата. Тако на страни 73 наводи у оригиналу прва четири стиха познате песме Бановић Страхиња (Вук II, 43) и укратко препричава њену садржину. На страни 159. цитира у нетачном преводу 119-126 стих Косовке Девојке (Вук II, 50)[312] и најзад (на страни 215) мало слободнији превод првих осам стихова песме Краљ Симеун[313] дајући даље и њену кратку садржину и приписујући јој отприлике ону исту алегорију коју је приписао и причи коју је пре тога причао Михај. Што се тиче кратке лирске песме Иде момак јако тужан (стр. 57), склони смо да верујемо да ју је Јеж репродуковао или по сећању или да ју је сам саставио, прилично успешно, у духу те врсте српских народних песама. Сем тих песама Јеж помиње и неколико народних прича. И све те приче Јеж је нашао у Вили за 1867. годину у којој је објављен и превод његове Ханђе Захорњицке и који је зацело имао код себе приликом писања Дахија.[314] Основу приче објављене у поглављу Kazka i pieśń (стр. 205-211) чини контаминација две приче (бр. 10 и 11), о злој свекрви објављене у додатку Вукове збирке,[315] али је Јеж направио низ ситнијих и крупнијих измена задржавши основну идеју и мотив прича и уневши низ споредних. Цела прича стилизована је према нашим народним причама и мотиви које Јеж није нашао у две поменуте приче узети су из других. Али Јеж те мотиве није директно преносио него их је само стилизовао и тиме у великој мери осиромашио причање и њихову поетску лепоту. Сем тога направио је и неколико грешака. Тако наша стара народна прича не зна за пушку коју је Јеж унео у своју причу, а дечко и девојчица скоро преко ноћи постају младић и девојка. Временска перспектива је уопште једна од најслабијих Јежевих тачака. Говорили смо већ да Јеж у делима народног ствараоца често тражи алегорију и да их алегоријски тумачи. Тако је и овде. У причи је дата судбина Србије и њеног народа. Завршивши причу Јеж пише даље: - Знате ли, ко је то, та мајка?... - питао је гуслар равнодушно. - Е?... - слушаоци ће на то. - Наша Србија!... за коју турска злоба говори да рађа штенад, док њена рођена деца пролазе кроз искушења: глади у брдима, отимања златног сахана из чељусти чудовишта, појављивања крилатог коња, извођења лепе девојке из уклетог замка... Тешко ономе ко та искушења не издржи! Одређује му их непријатељ, мислећи да уништи српску децу а пут му показује онај, који их пред божјим лицем заступа..." (страна 211). Нема сумње да је и то био један начин Јежевог обраћања пољском народу. Кад се сетимо како је тадашња цензура примала Јежева дела и како је поступала са њима можемо у потпуности прихватити ову тезу. Мислимо да се и многе речи које Радивој Рајић упућује својим сународницима могу примити као критика савременог стања у Пољској. Такве су, на пример, оне речи којима се Радивој оштро супротставља онима који су задовољни стањем у Србији после Свиштовског мира (страна 70), или оне о турској праведности (страна 167). Звучи то као осуда Пољака који се мире са тадашњим стањем у Пољској, утолико пре што Радивој Рајић у многоме, својим ставом према устанку и ослобођењу Србије, оличава Јежеве идеје о устанку. И Радивој Рајић као и Јеж сматра да у том тренутку (у Србији борбе против јаничара и Пазван-Оглуа у Пољској време после устанка 1863-64. године) није време за борбу и да она неће донети никакве користи, али се ни Радивој Рајић ни Јеж не одричу устанка, него га само одгађају за касније, погодније прилике. Вероватно је то био најважнији разлог што је Јеж мењао историјске чињенице у овом случају. То му је било потребно да би устима Радивоја Рајића изнео тај свој став толико пута поновљен у многи публицистичким списима које је објављивао у исто време. Као актуализација прошлости може се примити и Јежева примедба о поласку Трстничана у борбу. Причајући како је Чупић своју чету, што је нормално, повео јединим путем који је постојао, није пропустио да се позове на свој ранији роман Ускоци и истакне како би каваљер Бертучи тј. Мјерославски као "велики вођ" вероватно измислио нешто друго, компликовано. Иако немамо много оваквих очитих примера у роману, знајући Јежева схватања и задатке које је сам себи постављао, многе сцене, многе речи и ситуације могу се применити на тадашњу Пољску. Ту чињеницу запазили су већ многи ранији Јежеви критичари почевши од оних најстаријих. Остаје нам да кажемо још нешто о овом роману. Поред онога што смо већ рекли о народним песмама у њему треба напоменути и то да је роман пун реминисценција, сећања и позивања на српску прошлост. Некад су у питању реминисценције из народне поезије и некад просто из историје. И једне и друге су израз постојеће историјске традиције у тадашњој Србији која се почела нарочито интензивно неговати у устаничкој Србији, која је трајала све до седамдесетих година XIX века и са којом се Јеж сусрео за време свог боравка у Србији и Београду.[316] То је био израз утицаја српске средине на Јежево схватање наше историје и прошлости, утицај идеологије Омладинског покрета који је у време Јежевог боравка био у свом зениту. Међутим уколико за то немамо неких поузданијих доказа мислим да се са сигурношћу може тврдити да је велико Јежево интересовање за нашу народну поезију и нарочито значај који јој он приписује у овом роману па и раније у Харамбашиној вереници, резултат утицаја нашег романтичарског Омладинског покрета, односно омладинских схватања и оне атмосфере којој се Јеж предао, утолико пре што је у њој нашао много блиских и додирних тачака.[317] Јеж је за време свог боравка у Београду осетио ту атмосферу и упознао та схватања и дао им израз касније у свом делу. Значај који Јеж у своме роману придаје гусларима и уопште српској народној поезији у потпуности одговара схватањима наших тадашњих омладинаца[318] (из периода око 1864-1866. године) међу којима је Јеж имао и неколико пријатеља. Не можемо замерити Јежу што није дао до ситница тачну слику живота предустаничке и устаничке Србије, њених тежњи и идеала, обичаја, односа, људи и средине, што није дубоко продро у душу тога народа и дух тога времена јер су извори којима се он служио били врло сиромашни, чак и када би претпоставили да их је Јеж све знао. Још ни до данас нису проучени сви проблеми тога времена, и данас има много нејасних питања и нерасветљених догађаја, а у време када је Јеж писао свој роман било их је још више. Међутим та чињеница, на коју подсећамо, није нам потребна да оправдамо Јежа, колико да осудимо непроверене судове његових истраживача и критичара који су, поводећи се један за другим, лагано створили глас о великој документарној вредности и овог као и осталих његових романа. Као историчар Јеж је остао дилетант, иако је претендовао на назив солидног стручњака, а такав је често био и у књижевности. За основну тенденцију, којој је он подредио и своје књижевно стваралаштво, онолико знање колико га је Јеж имао, било је довољно. С тиме што је знао, Јеж је могао да истакне и вредност патриотизма и слободног живота у слободној земљи, да покаже пут ка тој слободи и да то примени на пољске прилике, да каже неколико својих критичких судова о савременој Пољској, њеном друштву и њеним људима и да саопшти читаоцима нешто свога знања. Приликом писања Дахија Јеж се, као и у осталим својим романима, онда када није могао да се послужи чињеницама, служио или измишљањем на основу здравог разума и прилично сиромашне маште или се служио аналогијом. Знао је, видео је или доживео нешто после 1850. године у Србији, Турској и уопште на Балкану, па је према томе конструисао ситуацију, поступке људи, њихову психологију, начин реаговања итд. итд. Међутим, често се десило да је то што је он приписивао људима који су живели пре седамдесет-осамдесет година била особина његових савременика, како кад су у питању њихове духовне особине тако и спољне манифестације и слично. Ако бацимо поглед на оба романа (Харамбашину вереницу и Дахије), који чине једну идејно-пропагандну целину, основни процес који се развио у српском народу за тих двадесет година обухваћених њима, а то је буђење свести о својој вредности и жеља да за себе извојују човечанска права, иако често прилично невешто, недоследно, средствима не велике уметничке вредности, с много неуједначености и падова, био је ипак како тако приказан и дат пољском читаоцу као пример за углед. Тај основни задатак који је Јеж себи поставио био је у ова два романа испуњен. Можда у томе лежи разлог и онако ентузијастичких оцена Јежевих критичара, и још ентузијастичкији пријем тих романа од пољских читалаца. На завршетку хоћемо да истакнемо још једну ствар. Шаљући један од својих дописа из Београда у коме пише о прослави педесетогодишњице Другог српског устанка Јеж каже: "Као посматрач налазио сам се у истом расположењу као и један Србин из Аустрије, који је, кад му је речено да нема шта да посматра, одговорио: "кад не бих ништа видео, сем српске народне заставе и народне српске војске, био бих исувише задовољан; доста сам се нагледао швапских застава и швапских војника". Други Србин, такође из Аустрије гушио се у сузама (zalewał się rzewnymi łzami) када је угледао у ваздуху народне заставе које су се лепршале. Ја, иако нисам Србин, али сам се као први, нагледао доста непријатељских напада, као други, у тим развијеним заставама, у тој народној војсци, у том скупљеном народу, видео сам пољске заставе, пољску војску и пољски народ - видео сам наше јуначке и несрећне борбе и наше обмануте наде - видео сам и нашу будућност."[319] Последња реченица, мислим, довољан је доказ да је Јеж заиста у прошлости Срба а њиховој борби видео пољску будућност и да је то, поред осталих о којима смо већ раније говорили, био основни разлог што се латио писања ових романа из недавне српске прошлости.   IX. Роман о херцегу Стефану Вукчићу Косачи Отприлике нешто више од две године по објављивању Дахија сео је Јеж да пише свој следећи роман из прошлости Јужних Словена. Био је то Словенски херцег (Słowiański hercog) посвећен прошлости Босне и околних земаља.[320] У односу на Дахије овај роман несумњиво означава назадак и пад и у уметничкој и у историјско-документарној вредности. Док су ранији Јежеви романи из историје Јужних Словена још имали бар понеки проблесак историје, док су доносили бар понеку тачну историјску чињеницу и понеку бољу страницу или сцену, у овом роману, мислимо да то можемо рећи сасвим мирне душе, свега тога има много мање. Карактеристично је, међутим, да су у пољској књижевној критици и историји чак и овај, па и каснији Јежеви романи са српскохрватском тематиком, који су још слабији, високо оцењени. Словенском херцегу први је посветио неколико речи више Вацлав Холевињски. Он га оцењује као успео роман како због мисли водиље тако и због уметничке обраде.[321] Холевињски нам је у својој расправи први забележио и један врло интересантан податак. Говорећи о целој групи романа, у којима је Јеж на тлу давних догађаја приказивао актуелне проблеме тадашњег пољског друштва, он каже да је наш писац од свих тих романа највише ценио Словенског херцега и Ускоке. Јеж је у овом роману изнео многобројне чињенице које су му послужиле да скицира пољско-литванске односе за време Владислава Јагјела, дв слику двора ћесара Зигмунта, тачну слику патаренског покрета и политичких и друштвених коњуктура које су владале на источној обали Јадранског мора. Слика Дубровачке републике, којом су разумно и поштено владали паметни и поштени грађани, каже даље Холевињски, представља величанствени контраст слици бледе и распуштености која је владала у државама глупих владара подложних туђим утицајима и који се међусобно свађају, не схватајући интересе своје земље, и жртвујући будућност свога народа ради властитих каприца.[322] Говорећи непосредно после Јежеве смрти о његовим историјским, српскохрватским романима Марјан Зђеховски такође понавља да је од личности блиских нашем писцу чуо да је овај од свих својих историјских романа највише ценио Словенског херцега и даље додаје: "Зашто? Ваљда зато што ни у једном свом другом делу није обухватио тако простран видокруг. Босна му је послужила као полазна тачка да нацрта слику Европе пред крај средњег века..."[323] На средњи век је Јеж гледао исто као што је један од тадашњих представника варшавског позитивизма, Фелицијан Крупињски гледао на средњевековну филозофију. За средњевековно друштвено уређење карактеристична је била окрутност, а то уређење било је плод германског духа, израз његове грабљивости. Као супротност том поретку истакао је Јеж друштвено уређење мале Дубровачке републике подвлачећи нарочито њен народно-демократски и патријархални карактер. Сем тога, Зђеховски нарочито истиче Јежеву визију патаренства, опис живота његових присталица, њихову моралну вредност и значај њихова учења за историјски развој босанског народа упоређујући уједно патаренско учење са учењем Лава Толстоја.[324] Чешки критичар Вацлав Дреслер види у Словенском херцегу најјасније спроведену свесловенску идеју код Јежа, додајући да по тој особини овај роман заузима изузетно место у историји словенских књижевности.[325] Берсано-Беџејева није писала у својој расправи о овом роману јер га није читала. Она се ограничила само на једну кратку примедбу на крају своје књиге у којој је шкрта карактеристика романа дата према Зђеховском.[326] У својој већ толико пута помињаној расправи Островска је као и у осталим Јежевим српскохрватским романима и о овом изнела многобројне мисли и судове. Пре свега она и у овом роману истиче Јежеву верност историјским чињеницама. Доказ за то су јој искључиво ауторове изјаве расуте по роману[327] којима, како смо се већ раније уверили, не можемо увек веровати. Островска замера Јежу што је овај свој роман претрпао многобројним основама и мотивима који један другом сметају. Да није те мане, тог хаоса у конструкцији, Словенски херцег био би један од најинтересантнијих романа своје епохе. Основу романа, чине борбе цркве и државе, на позадини те борбе Јеж показује низ мањих конфликта између балканских државица. Островска сматра да роман заправо нема једног главног јунака већ више њих и налази у њему низ валтерскотовских мотива. У историји породице Степковића Островска види драгуљ тадашње прозне књижевности.[328] Сем утицаја Валтера Скота Островска помиње још низ споредних утицаја на овај роман као утицај Рембранта[329], пејсажа Рајнских острваца[330] затим разне анахронизме и мотиве које је Јеж обрадио у овом роману[331] задржавајући се углавном на томе да их региструје и не покушавајући да их дубље оцени. Издвајајући поједине карактере романа Островска се углавном ограничава на неколико речи похвале не покушавајући да јунаке романа упореди са историјом и на основу тога поређења утврди колико се Јеж држао историјских чињеница односно колико је, како је он сам говорио, свој роман прилагођавао и подређивао историји.[332] У целој оцени овога романа код Островске се осећа известан утицај оцене Зђеховског коју је овај дао у својој поменутој брошури. Јежи Бомбала је у својој расправи о овом роману у поређењу са његовим обимом посветио врло мало страница и, као и обично, био најтачнији и најближи истини. Он је одмах на почетку рекао да овај роман, заједно са каснијим Јежевим српскохрватским романима спада у његове најслабије романе те врсте. Скоро сигурно је, каже даље Бомбала, да је овај роман настао на наваљивање уредника новина Век (Wiek) који се два пута обраћао Јежу са молбом да му се напише такав роман. Неколико месеци касније Словенски херцег је почео да излази у тим новинама. Бомбала даље претпоставља да се за словенски део овога романа Јеж служио неким опширним делом о историји Босне.[333] Словенски херцег, што се тиче фабуле, нема свог индивидуалног лика. Цела поглавља могу се пренети у сваки други роман. На основу историјских чињеница Јеж развија акцију која се одиграва на врло великом пространству, што је постигнуто слањем Стефана Вукчића на пут. Ту чињеницу Бомбала није могао да провери. Мотива из босанског живота има врло мало, а они су неаутентични. По аналогији на савременост Јеж је унео задругу, свадбене обичаје које веома подсећају на пољске сеоске обичаје итд.[334] Др Ст. Папјерковски се само кратко задржао на карактеристици овог романа слажући се углавном са оценом професора Зђеховског[335], а Смоховска-Петрова је рекла о Словенском херцегу само неколико реченица, које су понављале суд Островске.[336] Рекли смо већ да историјских чињеница у овом роману има врло мало. Као једини извор за Словенског херцега послужило је Јежу једно слабо дело - Историја српског народа А. Мајкова, које је Јеж упознао у Београду и које је несумњиво имао код себе и приликом писања своје романа.[337] Све историјске нетачности и мане Мајковљеве књиге унете су и у роман. Да се Јеж служио и већ тада постојећим и познатим изворима вероватно би неке биле избегнуте. Но он не само да се није служио њима него је и извесне податке нађене код Мајкова мењао или пренебрегавао што је још више снизило историјску веродостојност његовог ионако, ако се тако може рећи. неистинитог романа. Нешто раније од овог романа написао је Јеж и објавио једну расправу о Босни.[338] У тој расправи Јеж је дао кратак увод, затим преглед босанске историје и најзад савремено стање (то јест око 1875. године) у Босни и Херцеговини у најопштијим цртама. Анализа чланка показује да се Јеж пишући га служио само и једино Мајковљевом књигом, јер је дао само онај део босанске историје који је нашао у књизи и, прескочивши око четири стотине година босанске историје под турском управом, рекао неколико речи о тадашњој Босни послуживши се још описом Босне географа Елизе Рекли. Све што је о Босни, њеној историји и тадашњем стању (око 1875. године) речено у чланку поновљено је и у роману. И у роману и у поменутом чланку излагање се креће истим током само што је у роману веома проширено, у њему се Јеж много задржавао на измишљеним подробностима којих у чланку, који је претендовао да буде озбиљни преглед босанске историје, није могло бити. Сем тога између чланка и романа има још неколико разлика. У чланку је, на пример, карактеристика Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче директно преузете од Мајкова док су у роману њихове карактеристике сасвим друкчије, што ћемо у каснијем излагању видети. Јеж је из Мајкова пренео у свој роман податке о Стефановој женидби са Јеленом Балшић, податак о тестаменту Сандаља Хранића, изменивши га утолико што је као наследнике одредио Стефана Косачу и Петра Степковића коме је измислио име задржавши уз то имена кнезова Радивоја и Радослава, податак о рођачким везама Сандаља Хранића са Гојславићима, Остојићима и Обрадовићима, податке о Стефановом сукобу са сином и отмици његове жене, сукобима разних цркава у Босни и Херцеговини, борбама око босанског престола, везама Босне са цељским грофовима, угарским магнатима, двором цара Зигмунта, о верским прогонима, патаренској секти, податак да је титулу херцега Стефан добио 1444. године итд. Међутим све те податке Јеж је коментарисао и објашњавао независно од Мајкова. У његовом осветљењу те чињенице често добијају сасвим друкчији значај, мотивација поступка појединих јунака је помало чудна и прилагођена унапред припремљеној схеми романа. Јеж је учинио грешку што је за главне јунаке овог романа узео најважније личности тога доба у коме и оно мало историјских података за које се тада знало, често говори супротно од онога што је он написао. Босанска историја је још и данас замршена и нејасна. Многа места су неразјашњена и тамна а у Јежево време, око 1870. године или тачније, још раније, за време Маковљевог писања историје, ситуација је била још гора. А како се Јеж служио само једним, и то већ тада застарелим, делом то још више смањује историјску вредност његовог романа. Историја Босне и Захумља, о којој је Јеж по свом омиљеном обичају причао у роману, јако је сиромашна, слика друштвеног, политичког и религиозног, живота такође. Јеж, на пример, не зна ништа подробније да каже ни о патаренима. Иако је у то време већ могао читати и Петрановићеву расправу о богомилима као и расправу Ф. Рачког он за њих није знао. О патаренима он зна само да им је "Оче наш" основна молитва, да живе скромно и често аскетски, да нису похлепни на материјална добра и да су називани "крстјанима" и добрим људима и углавном још неколико података о њиховом учењу и развоју њихове јереси. Толико колико је знао Мајков. Неправедно би било тражити од Јежа да зна оно што се још ни данас не зна поуздано у нашој историји али, понављамо, он није знао ни оно што се тада знало, а његови критичари и хвалиоци знали су још мање па су га вероватно зато хвалили као доброг зналца. Сем Босне и Захумља извесна поглавља су посвећена и Дубровнику. И ту је Јежев главни обавештач био Мајков, само изгледа да Јеж ту неке ствари није добро разумео. Пре свега чини нам се, иако у то нисмо сасвим сигурни, да је Јеж изразе "дубровачки грађанин" схватио као да тамо уопште није било племства па стално о дубровачком кнезу, већницима и чиновницима говори као о грађанима - неплемићима. Јеж није могао наћи много података код Мајкова о друштвеном уређењу Дубровника, али ни оно што је нашао није знао да искористи. Слика тих односа и тога живота је идилично-мутна. Ни речи о друштвеној и економској неједнакости која је владала и у Дубровнику. По Јежу ту сви живе у слози и љубави, из његова причања се може закључити да се кнез бира на дужи низ година, а исто тако и већници, он прецењује талијански утицај у јавном животу Дубровника док је Мајков о свему томе друкчије писао. Не видимо разлог зашто је Јеж тако поступао јер немамо никаквих конкретних доказа да је Јежу то било потребно ради неких идејно-политичких циљева. Истина, Јеж је пишући овај роман узгред рекао и своје мишљење о тадашњој историји средње Европе и насупрот хаосу који је владао у њој, у политичком, јавном и верском животу истакао идиличан живот мале јужнословенске републике, али да ли је то учинио намерно или је у питању било незнање? Може бити да је Јеж то учинио да би истакао више моралне вредности Словена у поређењу са Немцима и средњеевропским витештвом, али зашто је онда свуда истицао историјску верност свога романа? Зато смо пре склони да верујемо у незнање него у неку свесну и одређену тенденцију. Склони смо такође да верујемо да овај роман спада не у онај круг у који су спадали Харамбашина вереница, Дахије и Ускоци који су изражавали једну националну - бунтовничку идеју, већ и онај круг романа који су писани ради хлеба насушног и у којима је Јеж, да би им обезбедио популарност, тежио за занимљивим пустоловинама и што већим обимом. Баш у то време Јеж се налазио са породицом у врло тешкој материјалној ситуацији. Требало је живети и том основном нагону Јеж је подредио, своје перо и занемарио је своје идеје. Зато је у свом роману тако мало оне национално-ослободилачке тенденције која је толико карактеристична за Јежа и његова основна дела из историје не само Југословена него и Бугара. Мислимо да су само материјалне неприлике нагнале Јежа да у овај роман унесе низ доживљаја Стефана Вукчића Косаче о којима историчари нису ни сањали. Тако је до последње подробности измишљен Стефанов пут у Цеље, Будим и Пољску, учешће у борби против хусита у Чешкој, дипломатска мисија коју Зигмунт поверава Стефану, његов боравак у Нирнбергу, на двору краљице Барбаре и низ других ситнијих појединости. Као и у својим ранијим романима о Југословенима Јеж се и овде служио истом методом. Налазио је неки податак у историји па је око њега сам стварао и измишљао појединости, дијалоге а ситуације. Уосталом тако, колико ми је познато, ради највећи број писаца историјских романа само Јеж је за разлику од добрих писаца имао један велики минус. Он није подробно проучавао, а није ни могао кад се то тицало наше историје, догађаје, дух и живот времена о коме је писао, па његови дијалози, сцене и ситуације немају баш ни мало историјске вероватноће, реализма и колорита. С друге стране, као човек који није нарочито добро знао психологију, он није био кадар ни да дв колико толико реалну психологију својих јунака и прихватљиву мотивацију њихових поступака. Тако је од свог главног јунака Стефана Вукчића Косача направио тупавог, неразвијеног особењака и скоро дивљака, кога на дела гурају и наговарају енергична жена и брижни стриц Сандаљ. У младости га је Јеж држао у неком измишљеном дворцу Крупац на острвцету усред Крупачког језера. Јеж сам није знао Босну и вероватно се у својом описима тадашње Босне и Захумља држао већ поменутог Реклија. Из Крупца је Стефана једног дана изненада позвао стриц Сандаљ и без знања његовог сулудог оца и мајке одвео у Скадар где га је оженио ћерком Ђурђа Балшића. Чекајући на свадбу у Скадру Стефан добија жељу да побегне и чини све да се свадба што пре обави да би се брже могао вратити у Крупац само зато што га брине шта ће се десити са мамцима које је на језеру поставио дивљим паткама. Надимак Косача, објашњава Јеж, Стефан је добио зато што је после једне посете рођаку, патарену Петру Степковићу, косио са овим траву после чега је заволео тај посао и после чега је код њега остала љубав према кошењу. Читаве дане он је проводио у кошењу. Стефан живи под папучом своје енергичне жене. Она многе послове свршава за њега, она је духовни покретач његових дела и поступака, њој, најзад, првој пада на памет да изјави да из католичанства прелазе у православље кад од њих траже да признају власт босанског краља Стевана Томаша. Кад уз њега нема жене онда је ту Дубровчанин Васа Томић или неко трећи ко ће га научити шта ће и како ће радити. Ако нема никога он прави глупости. Даље, цео пут Стефана Вукчића у Босну краљу Твртку, затим Херману Цељском и даље, у Средњу Европу треба, како смо већ рекли, да пробуди код овога жељу да се докопа босанске круне. Лукави, спретни и способни, историјски Стефан Вукчић Косача баш такав није био. Сличан је случај и са Сандаљом Хранићем који је представљен тако да у читаоца буди симпатична осећања иако је његова карактеристика коју је Јеж преузео из Мајкова у већ поменутом чланку о Босни сасвим друкчија, негативна. Из чињеница, на пример, да су Сандаљ и Стефан били дубровачки грађани и да је Сандаљ имао свој двор у Дубровнику, што је све нашао код Мајкова, Јеж је донео закључак да су они стално живели у Дубровнику и да им је он био као нека врста престонице. Даље, тај Сандаљев двор изгледа као нека оаза мира, спокојства и патријархалног реда насупрот немирном, бучним и пуним интрига дворовима Хермана Цељског или цара Зигмунта. Истина, Сандаљ је маштао о босанској круни, али само зато што је већ стар и жељан мира не упушта се у такву авантуру. Сем Сандаљевог и Стефановог двора Јеж нас је одвео и на дворове краља Твртка и Ђурђа Балшића који такође изгледају сасвим друкчији. Јежева представа о њима је искључиво резултат његове маште. Животне судбине Стевана Томаша и краља Твртка конструисане су на основу историјских чињеница при чему је Јеж код Стевана Томаша много више пуштао на вољу машти него кад се радило о Твртку. Наравно и у ова два случаја Јеж је не једном пренебрегао податке које је могао наћи код Мајкова. Постоји читав низ података који је Јеж изостављао, замењивао другима, који су му боље одговарала, или их је прерађивао и разрађивао. Тако је, на пример, Јеж нашао код Мајкова податак да су се Балшићи посвађали са Которанима око трговине сољу, а Јеж је на основу тог податка измислио читаву причу о томе како је то текло и на основу те своје измишљене приче приписао Ђурђу извесне карактерне црте. Јеж је пронашао код Мајкова, да су патарени у Босни били прогањани и на основу тога је измислио неки инквизиторски суд, мучење патарена у тамници и уморство Степковића. Судбина Петра Степковића и његове породице конструисана је на основу података које је Јеж нашао у Мајкова и које је разрадио и конкретизовао. У томе је Јеж ишао толико далеко да је инсистирањем на неким појединостима и ситницама још више снизио уметничку вредност свог романа. Нема сумње да је то случај и са сценама са двора Хермана Цељског, цара Зигмунта или оних из Пољске и Европе. Међутим, на свим тим проблемима ми се не можемо задржавати јер нас то ни не интересује. Констатовали смо да Стефан Вукчић никада није путовао у земље Средње Европе и на томе ћемо се задржати. Подробно набрајање свих Јежевих нетачности захтевало би још врло много речи и места, а не би баш ништа изменило суд који смо већ раније, на почетку овог поглавља, формулисали. Мало који Јежев роман врви од толиких историјских личности и толиких историјских нетачности као овај. Подробно анализирање свих тих личности, упоређивање њихових животних путева и поступака у роману са историјским чињеницама не би говорило у прилог Јежа ни као уметника ни као историчара а материјала би ту било за једну повећу студију. Јежев коментар, његова размишљања о босанској историји, она која се могу мирне душе избацити из романа без икакве штете по њега, и од којих би се могао монтирати новинарски чланак, у свом основном ставу разликују се од Мајкова, што је и разумљиво с обзиром на њихове идеолошке погледе. Само, остаје чињеница да их је Јеж писао на основу знања стеченог из Мајковљеве књиге. Како изгледа општи живот Босне, Хума и Дубровника као и њихових становника и поданика у то време? Он је, као и увек код Јежа у овим романима, прилично сиромашан. Пре свега акција романа се одиграва или у Дубровнику или на дворовима. Сељаштво је по страни. Неколико узгредних напомена самога Јежа о сељацима и њиховом односу према великашима и властели и неколико сцена изгубљених у мноштву неважних и сувишних подробности скоро се и не примећују. Не можемо оптуживати Јежа да уопште није дотакао тај проблем, напротив он у роману постоји али то су капље воде у мору. У роману су скоро невидљиве чак и слуге по властелинским дворовима. Јежева властела у својој простоти скоро све сама свршава и обавља. Сам Стефан Вукчић Косача обавља у својој радионици читав низ браварских, столарских, качарских и ужарских послова. Истина он то чини као аматер, али све су то Јежеве произвољности. Сви ти племићи пре личе на патријархалне, лукаве али добре домаћине који ето, имају својих мана и греха, воле туђе жене, мио им је новац и богатство али све се свршава на релативно пристојним обрачунима. Једина дисонанца је убиство Петра Степковића и његових синова, али ту је своје прсте умешала инквизиција. Чудно идилично и мимо изгледа то, можда најнемарније и најкрвавије, време босанске историје. Међутим роман нам о томе ништа не говори. Истина Јеж ће нам неколико пута причати да је то немирно и крваво време, да се у Босни води борба за престо и грађански рат, али то све се догађа негде ван основне акције и тока романа и далеко од позорница на којој живе Сандаљ, Стефан и најближи им круг људи. Најближи историјској истини, најближи духу времена био је Јеж у оценама и поглављима у којима представља борбу католичке цркве за утицај и превласт у Босни, за власт над њеним владарима, али то није типично и искључиво проблем Босне. Он је Јежу био познат и из пољске и из европске историје и он га је само без великих напора локализовао у Босни. У тој чињеници треба тражити и оправдање што је Јеж иначе врло мало страница посветио патаренској цркви чија му организација није била позната, као ни православној, о чијој је улози у Босни тога времена знао још мање. Што се тиче верске припадности његових јунака Јеж или је распоређивао како је кад хтео и како му је кад било потребно. Као пример Јежевог некритичког и произвољног тумачења верске припадности појединих владара може послужити објашњење Сандаљеве наклоности према патаренима. Он је дуго очекивао наследника, молио се богу да га добије и давао велике поклоне и православној и католичкој цркви не би ли његове молитве биле услишене и кад најзад није дочекао тог наследника он закључује да је патаренска вера вероватно најбоља јер су га прве две обмануле, а последња још не. Ђурађ Балшић се не слаже са Сандаљем и сматра да је патаренска вера рђава јер нема ни цркава, ни свештенства, нити кога ко ће крстити, венчавати и сахрањивати. Мухамеданска вера би, међутим, била добра само кад би дозвољавала да се једе свињетина и пије вино. Поред већ наведених мана романа општу слику тога времена чини сиромашнијом и потпуно незнање односа босанских великаша и Отоманске империје који је врло често био пресудан за њихове поступке и политику. Јеж те односе помиње и приказује само са неколико краћих реченица или примедаба несвестан њиховог правог значења. Као и у свим ранијим Јежевим романима ни у овом му хронологија није јака страна. Јеж често премешта догађаје, а још чешће читалац кога то интересује треба сам да утврђује и комбинује кад се шта могло десити, колико је отприлике година могао имати овај или онај његов јунак итд. Може бити да је Јеж сликајући босанску властелу и спомињући погдегде његове несугласице хтео да каже понеку горку реч на рачун пољске шљахте, али то овде није ни битно нити имамо неких озбиљнијих доказа за то. Напротив, поређујући босанску властелу и пољску шљахту Јеж изреком каже да је босанска властела била много гора од пољске шљахте, да је њихова самовоља и независност од централне власти била много већа. Добија се утисак као да Јеж почиње да занемарује лепу књижевност као средство пропаганде, националноослободилачке агитације и друштвене критике што ни мало није немогуће. У пољској књижевности у то време већ постоји низ писаца који пишу и објављују уметнички далеко боља дела од оних која пише Јеж. Они почињу да га стижу и престижу и у популарности и наш писац се све више окреће активној политици и публицистици у којој још може да иде у корак са својим савременицима. Међутим Јеж се у догађајима о којима пише креће се необичним самопоуздањем. Он се ни једног тренутка не двоуми да нешто каже. Код њега има врло мало нејасних проблема и када говори о неком проблему да је још нерасветљен и непроучен добија се утисак као да он о њему зна много елемената само још није начисто са коначним судом. А после свега тога он мирно пише: "Ограђујемо се против замерке да историју подешавамо према роману. Поступамо сасвим супротно: подешавамо роман према историји држећи се ропски у оквирима ове последње (II, 394). За обарање ове тврдње довољан је само Косачин пут по Европи да и не говоримо о безброј других ситница. Ни у најбољим историјским романима нису све ситнице и појединости историјски потврђене или тачне, али делују као реалне. О степену њихове вероватноће и реалности одлучује то колико оне одговарају историјски тачно и верно одраженом у духу и колориту времена о коме се пише, колико су оне реалан одраз тога духа и живота, колико из целог контекста и од целе ауторове уметничке визије не одскачу као невероватне, као немогуће и као супротне свему ономе што треба да потврде. Тако, на пример, ако Јеж с једне стране тврди да Сандаљ као дубровачки грађанин није имао никаква већа права од осталих грађана, нереално и неистинито делује сцена у којој дубровачки кнез који је по свом положају виши од њега долази да му полаже рачуна о извесним својим поступцима. Или узмимо други, још бољи пример. Дубровачки кнез и већа су знали ко је Томаш Остојић, годинама су крили ту тајну и од њега самога и када је дошло време они су му је саопштили. Рачунајући на то да ће он покушати да се домогне својих легитимних права и желећи то послали су га са Стефаном Косачом у свет. Зашто су онда увређени када он то учини, зашто сматрају да су преварени када је он кренуо тим путем? Таквих случајева и ситуација у овом роману има још. Сем тих постоји једна друга врста грешака, каквих је било и у ранијим Јежевим романима. То су смешно-наивне сцене. Када је крупачки свештеник тобоже "видео" ђавола на језеру у Крупац долази зедан суд састављен од црквених великодостојника који треба да испитује ту ствар. И ето пред тим судом која треба да реши то питање стаје свим судијама добро познати Стефан Косача који редом одговара на њихова питања, како се зове, где се родио, колико је стар, које је вере и сличне наивности после чега нам је више смешан сам писац него суд и Косача. И у овом, као и у ранијим Јежевим романима има низ сцена пренетих из пољске историје или просто тадашње пољске стварности. Пишући, на пример, о битки између војске Томаша Остојића и Хермана Цељског, којој, узгред буди речено, присуствује и Јанко Хуњади и описујући стање у Томашевој војсци Јеж као да пише о пољској заманичкој војсци XVII века. Не знамо како је изгледала та босанска војска а то поуздано није знао ни Јеж, али њена истоветност, односно њеног племићког дела са пољском заменицом несумњива је. Узмимо други пример. Дошавши у Тврткову престоницу Јелена покушава да стекне пријатеље и присталице помоћу гозби и пијанки. Уосталом Јеж и сам ту признаје "на исти начин" као и у Пољској. А да ли је заиста тако било у Босни XV века? И уопште босанска властела је често врло налик на пољску шљахту. Јеж у роману често започиње неки мотив који не доврши и не обради до краја. Тако, на пример, он пише да међу властелом ври од незадовољства што су Степковићи бачени у тамницу а кад су ови тамо побијени као да се ништа није ни десило. О реакцији властеле на то ни речи. Словенски херцег има све мане које имају и остали Јежеви романи са тематиком из историје Срба и Хрвата. Он има још једну ману више, нема ни једну од оних тако малобројних добрих особина које се понекад срећу у ранијим романима. Зато смо мишљења да на овом роману не треба више да се задржавамо. Ново о њему не можемо рећи ништа више, а оно што бисмо рекли било би само понављање замерки из ранијих па и из овог поглавља. Треба рећи још једну ствар. Као ни у ранијим романима нашега писца ни овде није изостало неколико реминисценција из српске народне поезије. Ту је и слепи гуслар који пева уз гусле, Балшићев син лако поиграва коња, баца топуз у облаке и дочекује га у своје руке а јунаци пију ладно винце. Народна песма је и у XV веку на истој оној цени на којој је била и у устаничкој Србији у првој половини XIX века. Најзад у овом роману су наведена и три стиха али - из песме Лука Лазаревић и Пејзо. Као додатак Мајковљевој историји одштампане су из Вукове збирке песме о српском устанку и Јеж је једну од њих узгред искористио.[339] Резимирајући на крају закључке о манама и добрим странама овог романа без устезања можемо рећи да су досадашњи проучаваоци Јежа веома површно и недовољно анализирали и нетачно оценили овај роман. Једино је тачна Бомбалина општа оцена, који је без двоумљења роман оценио као веома слаб али га наје подробније анализирао. Од Островске остају само констатације да је роман веома невешто компонован, да је у њему видљив велики утицај Валтера Скота и неких сликара и то је све. Све остале тврдње и похвале ранијих Јежевих испитивача, изузев неких ситнијих и за општу оцену сасвим неважних, нису одрживе. Словенски херцег, како смо већ рекли, значи осетно опадање у Јежевом стваралаштву за које је своју тематику црпео из југословенске историје и живота. Напред смо изнели Бомбалину претпоставку како је Јеж дошао на идеју да напише овај роман. Остаје још једно питање да се реши, што мислимо да није тешко. Зашто је Јеж изабрао баш босанску историју и зашто је у њој тражио тему за свој роман? Зашто је главни јунак романа био баш Стефан Вукчић Косача, оснивач будуће Херцеговине? Мислимо да је објашњење врло просто. Неколико месеци пре но што ће се латити писања романа Јеж је написао за часопис Њиву чланак о Босни. Чланак је био написан поводом последњих догађаја који су се одигравали у Херцеговим, поводом Херцеговачког устанка. Како се о Херцеговини у то време доста писало, а уз то је издавач Века упорно тражио роман из прошлости Јужних Словена Јеж је искористио коњунктуру и написао роман о давној прошлости те Херцеговине, која је у његово време узбуђивала свет. У тешким материјалним приликама у којима се тада налазио то је био једини извор зараде и ту, мислимо, треба тражити и разлог за његову обимност и његову мању вредност. Све остало је било споредно и узгредно. Словенски херцег није имао ону намену коју су имали Ускоци, Харамбашина вереница и Дахије, али је Јеж и у њему остао веран својим идеалима иако није онако доследно инсистирао на њима као у својим ранијим романима из српске и хрватске прошлости, јер му они нису били основни задатак и циљ.   X. Роман о Србима потурчењацима Последњи Јежев роман из српске прошлости који нас овде интересује Ротуловићи (Rotułowicze) написан 1878. године[340] такође као и Словенски херцег, припада типу романа у којима је основно занимљива фабула, сензационални догађаји и егзотичне земље, док је тенденција више потиснута у позадину. У Јежевој одлуци да напише овај роман основно је било оно прво, док је тенденција дошла узгред и зато је тако мало и има. До овога закључка дошли смо на основу анализе романа. Сем тога, њему у прилог говори и чињеница да је Јеж у то време живео у врло тешким материјалним условима, па је због тога тражио теме које ће што више заинтересовати читаоце и које ће му донети што већи хонорар. Међутим ти његови уступци кретали су се само у границама обима његове тенденције али не и њене суштине. Ротуловићи су роман о сукобу и мржњи два потурчена српска рода Ротуловића и Бушатлија и о уништењу овог првог од стране другог. О Ротуловићима је релативно мало писано. Извесни Јежеви критичари га, пишући о српскохрватским романима, чак нису ни споменули. Берсано-Беџеј као да уопште не зна за њега. С друге стране, иако носе поднаслов Роман из српске историје Ротуловићи врло мало говоре о Србима и њиховој историји. Од ранијих критичара Холевињски се задржао на њему само кратком напоменом да је у овом роману Јеж пустио на вољу својој машти и увео у њега натприродни свет представљен према народном веровању.[341] Више речи му није посветио ни М. Зђеховски у свом предавању.[342] Тек новији његови испитивачи су му посветили нешто више пажње. Островска му је у својој монографији посветила неколико страница. Између осталог она истиче да је Јеж у овом роману потиснуо у позадину историзам, да се у роману о Србима говори врло мало и набраја валтерскотовске мотиве и местимичан утицај наше народне поезије.[343] За лик Курем, жене Рустем-паше каже да код читалаца буди најживље психолошко интересовање.[344] Сем тога даје још неколико кратких и узгредних примедаба о целом роману и појединим мотивима и личностима у њему. Највише простора посветио је Ротуловићима Ј. Бомбала али их ни он није темељније проучио иако за то није био потребан чак ни велики напор. И Бомбала истиче да у овом роману има много више турских него српских мотива и извор за роман види у некој непознатој књизи која као да личи на неку хронику рода Ротуловића или на опис фрагмента историје Старе Србије. Одмах затим Бомбала спомиње Срећковићеву књижицу о Синан-паши не знајући и не претпостављајући уопште да је она била извор, и то једини, овога романа.[345] Ротуловићи су били последњи Јежев српски роман. Бомбала напомиње да постоје тешкоће са устаљењем времена акције романа и судећи по две Јежеве напомене на почетку и на крају романа сматра да се она одиграва крајем XVIII и почетком XIX века и да траје око двадесетак година. Историјски подаци у роману су веома малобројни. Етнографских мотива има више турских него српских, а у целом роману има много више сцена из турског него из српског живота.[346] После другог светског рата о овом роману су писали само Смоховска-Петрова и др Папјерковски али нико од њих није рекао ништа битније или ново о њему. Смоховска-Петрова је свој суд углавном засновала на Островској[347] а др Папјерковски овај роман по његовој вредности ставља у исти ред са Дахијама и додаје да је историја овде потиснута у позадину.[348] У односу Илије Брањевића према Пеку др Папјерковски види непријатељски став Срба према хајдуцима[349] а у свом даљем излагању напомиње да у овом роману има врло мало Јежевих историозофских размишљања.[350] Досадашњи судови о овом Јежевом роману, уз неколико изузетака, углавном се могу примити као тачни. Међутим ни један од њих није потпун. Пре свега ниједан од досадашњих Јежевих испитивача није утврдио извор овог романа. Најближи томе је био Бомбала, али како је он о Срећковићевој расправи о Синан-паши говорио само на основу онога што је о њој рекао сам Јеж и како је сам није имао у рукама није могао ништа ни да каже о томе. Као и за остале Јежеве српскохрватске романе и за овај му је као главни извор послужила једна једина књига, већ поменута расправа Панте Срећковића о Синан-паши[351], коју је Јеж упознао још за време свог боравка у Београду и коју је вероватно имао у себе и за време писања овог романа, или је бар имао опширније исписе из ње. Међутим за свој роман Јеж није могао искористити много података из Срећковићеве књиге. У њој је нашао имена Рустем-паше, Мехмед-паше, Махмуд-паше, Амзе-паше, податке о Рустем-пашином грађењу новог града, о сукобу Бушатлија, о суровости Махмуд-паше Ротуловића, насилном помуслимљавању Срба, прогонима православне цркве, о пореклу Бушатлија од Мрњавчевића, о отмици Дукађина од стране скопског Амзе-паше, о погибији 600 Призренаца, о сеобама српског народа тога краја у Аустрију, о животној судбини и историји Синан-паше, о чувању српских религиозних обичаја и навика код потурченог становништва, као и о кћери Махмуд-паше Ротуловића која се удала за новог, седамдесетогодишњег царског пашу само зато да "сједи у харему свога оца". Све остало је Јежева фантазија почев од наименовања Мехмед-бега Бушатлије за скадарског и Рустем-бега Ротуловића за призренског пашу. Плод његове фантазије су и даље животне судбине обојице паша, историја њихова пашовања, њихове породице, легенда о вили која је одгајила првог и последњег Ротуловића, улога Панајота Јордакија у сукобу два рода, стамбулски доживљаји Ротуловића итд. Из Срећковићеве расправе Јеж је узео и топографију Призрена и околине. Одатле су и називи Синан-пашине махале, Стари базар, Попова чаршија, Црни поток и др. Највише података из Срећковићеве расправе унето је у прво поглавље романа које носи наслов Стара Србија и у коме се, према Срећковићу, препричава животни пут Синан-паше као и сеобе Срба под пећким патријарсима које наш писац, ослањајући се опет на Срећковића, оштро осуђује због тога. Нешто мало Јежевих сопствених размишљања о српском народу под Турцима и неколико његових примедаба о догађајима тих времена сасвим су безначајни. То је одјек његовог општег знања о српској историји које, како знамо, није ни било нити је могло бити велико. Баш због тога не великог знања Јежу се могло догодити да непослушног и немирног историјског Махмуд-пашу Бушатлију (код Јежа Мехмед-пашу) прогласи за верног и послушног слугу Порте. Из Срећковићеве књижице узео је Јеж и име села Ласковјец које ће вероватно бити Срећковићев Лесковац, село у коме су, као и код Јежа живели Срби турске вере. Иначе географски подаци које можемо наћи у роману врло су оскудни и сиромашни. Срећковић је набрајао разна села, градове и планине али без опширнијег описа и локализације тако да се Јеж није могао много користити њима. Ту можда треба тражити разлог што је Јеж помешао Дрину са Дримом и ставио ову прву крај Призрена, што Жабљак ставља на пут између Призрена и Скадра и што је уопште у географији, и овде као и у скоро свим осталим својим српскохрватским романима, врло непоуздан. Иначе у роману је тај део Срећковићеве књижице можда најмање искоришћен. Срећковићевој књижици роман дугује и време у које се дешава акција. По Срећковићевој расправи Мехмед-паша Бушатлија напао је и опленио Призрен 1780. године а Махмуд-паша Ротуловић је удављен тек после 1831. године.[352] Код Јежа међутим, као и у осталим његовим романима, није све у реду са временом. Радња романа почиње негде после смрти Пазван-Оглуа видинског, јер говорећи о подели једног пашалука, скадарског, на два, скадарски и призренски, Јеж каже да је то учињено зато да би се ослабила моћ паша и да не би дошло до онаквих случајева као са Али-пашом Јањинским и Пазван-Оглуом чија су дела била у свежем памћењу (страна 74). То значи да се то догодило после 1807. године, године Пазван-Оглуове смрти. Панајот Јордаки пре свог доласка у Скадар лута по Балкану. То се догађа после Париског мира 1856. године (страна 90) а после тога лутања Јордаки долази у Скадар у време Мехмед-беговог постављења за пашу то јест око 1807-8. године. Рустем-бег је постао паша у исто време кад и Мехмед-бег Бушатлија, син му се родио годину две дана пре тога, кад се оженио имао је седамнаест година а у време првог устанка већ има одраслу кћер која ће се убрзо заљубити у скоро вршњака свога оца Пека Брањевића (у почетку он се зове Обрен, страна 530). Тако нам је Јеж испричао преко тридесет година живота Махмуд-паше Ротуловића и све то на крају стрпао у скоро исте године. Иако је Јеж ово своје дело назвао романом "из српске историје" изузев онога што је нашао о Србима у Срећковићевој расправи, а што је искористио у роману, о њима нема ништа више. Он нам ништа није рекао ни о њиховом породичном животу, ни о бригама и невољама који су их мучили, ни о њиховом односу према Турцима, ни о њиховим обичајима, а и оно мало што је рекао, а што није нашао у Срећковићевој књижици, подаци су и чињенице које је у разним варијантама, често скоро без икаквих измена понављао у свим својим ранијим романима из српске прошлости. То су приче о лењости Срба, о њиховој љубави према трговачком позиву итд. итд. Највише страница Јеж је посветио Ротуловићима и уопште потурченим Србима и можда је зато што су они били пореклом Срби и написао да је роман из српске историје. Уосталом и Срби села Ласковца већ су помуслимањени. Међутим док се Ласковчани осећају као Срби и боре се да сачувају то своје српство Ротуловићи, Бушатлије и сви остали из њиховог круга давно су престали да осећају и мисле као Срби. Уосталом и сам Јеж их тако третира. Напомињући да су то све пореклом Срби он о њима пише као о правим Турцима. Они имају све особине правоверних Турака, њихову грамзивост, лењост, инертност, суровост, затуцаност, подмуклост итд. итд., све оно што им Јеж приписује и како их карактерише у својим мемоарима и што је понављао у свим својим романима у којима су се јављали Турци. Несумњиво да прави Турци нису имали потпуно исте особине и мане као и потурчењаци. Исто тако ни сви Турци, на пример они који су живели у Цариграду, Босни, Београду или Призрену такође нису могли имати сви исте особине, али Јеж ту није правио разлике, пре свега зато што их није добро познавао, даље, зато што није био писац богате инвенције и уметничке снаге да створи већи број разних уметнички убедљивих и изразитих ликова и, најзад, ни његов начин писања и врло кратко време које је посвећивао једном роману нису му пружали могућности за то. Све што је о Турцима и правим потурчењацима Јеж знао, знао је из властитог посматрања које му није могло пружити много знања с обзиром да он није често долазио у приснији додир са њима и што је често обавештења о њима добијао из друге руке, од пријатеља, познаника, кроз анегдоте итд. Проблем Јежева познавања Турака, његовог знања о њима, њиховог живота, обичаја, психологије, прошлости итд. могао би бити предмет целе једне обимне расправе а резултати би, судећи по ономе што сам о томе, на основу свог недовољног знања могу да мислим, био сличан као и кад је у питању Јежево познавање Срба и Хрвата. Роман Ротуловићи није донео ниједан нови лик или тип, који већ пре нисмо упознали, у нешто сиромашнијем руху, у његовим ранијим српскохрватским романима. Ти типови су понекад пластичнији, имају понеку нову особину која чини јаснијим њихове поступке, но сви они још увек су рађени црно-бело, сви су једнострани, убоги, непотпуни, често без живота, папирнати. Скоро по правилу као и у ранијим романима позитивни јунаци, или бар они који су мање зли, имају и лепшу спољашњост од негативних, рђавих. И у овом роману много је недоследности и аљкавости које још више обарају литерарну вредност дела, и које му одузимају и оно мало елемената који стварају илузију бар неке документарности. Тако, на пример, у време када се и поп једва знао потписати и послужити са две три богослужбене књиге, сељак Пеко Брањевић држи сулудој Курем читава предавања из веронауке, прича о књизи постања и разним догмама православне цркве, а одакле он то зна где је све то могао научити и од кога, Јеж нам није рекао, а и да је покушавао не би могао ништа прихватљиво измислити. Турци се у својим разговорима и заклетвама много више позивају на православног бога него на свог алаха. Туркиња Соса на једном месту у разговору са Махмудом Ротуловићем говори "Не знам бога ми ..." да одмах у следећој реченици каже да Алах зна где он може дознати нешто што га интересује. Своју престоницу Турци час називају Стамболом час Цариградом, кад како Јежу падне на памет. У крају где проста муслиманка ни данас, што педесет година касније не иде у сукњи Јеж јој је обукао сукњу. Велики везир у Стамболу не зна где је Призрен и мисли да се он налази негде на Црвеном мору итд. итд. Можда је најинтересантнији у овом роману утицај народне поезије. Као и у ранијим Јежевим српским романима и овде има неколико реминисценција о Краљевићу Марку или извесних утицаја, на пример, у опису одела хајдука Пека Брањевића, али најинтересантнији је утицај који се огледа у легендама о вилама које је Јеж унео у роман и посветио им читав низ страница. Рекли смо напред да је главни извор за овај роман Јежу била Срећковићева расправа о Синан-паши. Судећи по ономе што је Јеж у Ротуловиће унео о народном веровању о вили, о њиховом обичају и легендама да оне одгајају јунаке, да их њишу у своме крилу, судећи по препричаној песми о Марку Краљевићу и вили баждарици (страна 121) изгледа да је Јеж знао III књигу народних песама Б. Петрановића[353] јер се отприлике све оно што је Јеж рекао о вили у свом роману налази у песмама ове збирке. У Петрановићевој збирци се налазе песме о томе како виле одгајају јунаке, како их негују, касније штите и помажу им, о томе да живе у планинама и језерима итд. Врло је вероватно да је Јеж могао знати нешто више о вилама и из Вуковог Српског рјечника нарочито оно што је овај писао под речима вила и баждарица односно баждарина јер препричавајући народну песму о Краљевићу Марку и вили баждарици (на страни 12) он наводи у пољском преводу народне стихове које је Вук објавио у објашњењу речи баждарина Од јунака оба црна ока А од коња ноге све четири Код Јежа су ти стихови тачно преведени "od junaka oba czarne oczy, od kojia wszystkie cztery nogi". Треба напоменути још и то да је песма коју је Јеж препричао на страни 121 свога романа најближа песми Марко Краљевић и вила Бардарица из Петрановићеве збирке, али да у потпуности, колико смо могли проверити, не одговара ни једној тада познатој. У њој као да је Јеж скупио све што је о томе знао, искористивши више народних песама као што је раније у причи о злој маћехи у Дахијама у једну причу стегао две народне. Место сокола вила казује Марку где се може воде напити и Шарца напојити. Крај песме Јеж је сасвим својевољно завршио. Марко је замутио језерску воду и на вилин захтев да плати казну он ју је позвао да дође по њу. Кад му се вила приближила Марко ју је тако ударио мачугом да се одмах преврнула. И док је вила јаукала, Марко се удаљио певајући. Остала обавештења која Јеж даје о вили да је то богиња, нимфа, да је заштитница целог словенског племена и да је у народном веровању остала иста онаква каква је била и у прехришћанско време пре личи на Јежево измишљање или претпоставке него на податке које је он могао наћи негде на другим местима сем Вука и Петрановића, иако би се можда и ту могао наслутити утицај Мицкјевичевих предавања о нашој народној поезији. Треба истаћи још једно Јежево одступање од наше народне песме. Иако се у нашим народним песмама вила јавља пре свега као заштитница Срба-јунака, Јеж је овде од ње направио заштитницу једног потурченог рода. Тако му је било потребно у роману. Јеж чак наводи и једну песму коју је тобоже спевала Рустем-бегова сестра Соса и која говори о томе како је вила одгојила једног Ротуловића (страна 32). Песму је свакако испевао сам Јеж, али сем десетераца и мотива одгајања детета у њој нема ништа више народног. На крају можемо резимирати и још једном поновити оно што смо већ рекли о овом роману. У њему је много више страница посвећено Турцима и потурчењацима него Србима. Главни носиоци улога су потурчењаци. Све што је о Србима речено у овом роману може се свести на њихов верски живот под Турцима, неколико историјских података о њиховој прошлости, што је све преузето из Срећковићеве студије о Синан-паши и најзад о два-три обичаја и веровању у виле. Ротуловићи несумњиво спадају у онај низ романа који је Јеж писао пре свега ради хонорара, ради хлеба и у којима се није трудио да до краја доследно спроведе неку своју политичку идеју. Истина, хајдук Пеко Брањевић се бори у Првом српском устанку и како сам изјављује оставио је рођену мајку саму да би вратио дуг мајци која се зове отаџбина (стр. 558) али то није мисао која је доминантна у целој књизи. Основно је у њој животна судбина последњих Ротуловића и валтерскотовски мотив сукоба два рода, Бушатлија и Ротуловића. У поређењу са ранијим Јежевим романима из српске историје и овај означава пад, и показује да је наш писац исцрпео резерву свога не великог знања и о Србима и о Турцима, јер ништа ново ни у уметничком ни у документарном погледу овај роман није донео. После овога Јеж више неће писати ни један роман о Србима. Посветиће им још прилично страница у свом великом роману о Скендербегу написаном десетак година касније (Rycerz chrześcijański), поново издатом 1903. године али под насловом За живот (O byt) али то ће бити више узгред и о томе ћемо говорити у следећем поглављу.   XI. Последњи романи о Србима и Хрватима Последње романе са тематиком из историје Југословена написао је Јеж 1885. и 1886. године. То су Љубав у невољи (Miłość w opałach) и Пре две стотине година (Lat temu dwieście). Неколико година касније 1889, објавиће Јеж још један свој роман Хришћански витез (Rycerz chrześcijański) чији је главни јунак, истина Скендер-бег али у коме су многе странице посвећене и Србима и њиховој историји. У својој расправи о Јежу М. Островска је као годину настанка Љубави у невољи означила годину 1886. а за Пре две стотине година 1887.[354] Међутим на почетку овог другог романа Јеж изричито каже да га је писао 1885. године. Он га почиње речима: "Пре више од двеста година, рачунајући од ове у којој живимо (1885) крај, данас познат под називом Хрватска[355]..." Прво издање романа Љубав у невољи изашло је 1886. године.[356] Међутим како нам Јеж није оставио никакав податак о настанку овога дела учинићемо као и сви досадашњи Јежеви проучаваоци стављајући Љубав у невољи[357] на прво, а Пре две стотине година на друго место зато што догађаји о којима се пише у првом хронолошки долазе пре оних којима је Јеж посветио свој други роман. О ова последња три романа је у пољској књижевној историји најмање писано. Мишљења критичара о њима су врло различита. Аутор месечне хронике у Химери рекао је да је роман Љубав у невољи "Верни али не и најпохвалнији одраз стваралачке индивидуалности аутора", замерајући му између осталог и врло лошу композицију и оспоравајући му право на назив историјски роман.[358] Островска га међутим назива дивним романом који по својој уметничкој вредности стоји из Ускоке замерајући Јежу само аљкавост са којом завршава роман.[359] Јежи Бомбала га цени много мање. Наводећи низ историјских нетачности и замерајући му да доноси више немачких елемената него словенских он каже да овај роман не даје дубљи лик браће Зрињских као ни одговарајућу представу о најважнијим чињеницама и значају завере Зрињског и Франкопана, која је центар акције овог романа.[360] Последњи критичар Јежев, Ванда Смоховска-Петрова само је поновила оно што је већ раније рекла Островска, давши чак и погрешну интерпретацију њених речи.[361] Најтачнија је, несумњиво оцена Ј. Бомбале, која се у потпуности може прихватити. Историјски подаци који се односе на Зрињске и Франкопана и на њихову заверу у роману прилично су малобројни и нетачни. На основу њих нисмо могли утврдити које је дело Јежу могло послужити као извор за овај роман, утолико пре што је број чланака и расправа и на нашем и на страним језицима које је Јеж могао читати био прилично обиман. Као извор могла му је послужити и нека историја и нека посебна расправа или чак мањи чланак. Знајући метод Јежевог рада склони смо да верујемо да је тај извор био само једна књига или чланак и то, судећи по цитату на крају књиге, вероватно неки страни. Но све то остаје само претпоставка. Ликови историјских јунака, а пре свега главних актера углавном су само недовољно скицирани. Изузев неколико официра и војника чија је имена Јеж такође могао наћи у историји, али чија је улога сасвим безначајна, сви остали су хрватски и угарски великаши код којих су националне особине и карактеристике толико мале и чије су навике, живот и схватања толико космополитски да се скоро не може ни говорити о роману који даје слику хрватског живота у XVII веку. Хрватска су у њему само имена. Како нисмо могли да утврдимо извор овог романа не можемо рећи ни да ли су извесне Јежеве тврдње у њему резултат Јежевог непознавања или његово свесно мењање историјских чињеница. У време када је Јеж писао свој роман историја је била начисто с тим да је Никола Зрињски погинуо у лову од разјареног вепра, у Јежа су га међутим убили Леополдови плаћеници. Сем тога, роман доноси још низ нетачности. Угарски и хрватски великаши незадовољни Варшавским миром требало је да се сакупе у Бечу и то на позив двора, а не у Чаковцу код Николе Зрињског.[362] Историјски је нетачно и то да се Никола Зрињски спремао да буде изабран за пољског краља. То је уствари био план његових пољских пријатеља.[363] Иначе везе Зрињских са Пољском биле су врло живе што Јеж није у свом роману у већој мери искористио, као што није искористио ни везе браће Зрињских са тадашњим француским двором. Слика завере Зрињског и Франкопана испала је сасвим бледа, нетачна и веома сиромашна. Њен вођа је код Јежа Никола Зрињски, а после његове смрти ту улогу преузима Петар. Међутим о њој после Николине смрти из романа не дознајемо скоро ништа. Тешко је утврдити да ли је овде у питању било Јежево непознавање тих догађаја или свесно пренебрегавање чињеница. Можда су га материјалне невоље нагнале да што пре заврши роман и можда му журба није дозволила да дуже размисли о овом роману пре но што је сео да га пише. Ни у овом роману не недостају валтерскотовски мотиви. Ту је пре свега сукоб два рода Зрињских и Ердедија који је Јеж свео на сукоб поникао као последица судара амбиција и борби за бански положај. Однос Николе Зрињског према Турцима Јеж такорећи није ни показао. Никола је истина велики противник Турака, али у лов позива и суседног турског пашу иако је рат са њима тек недавно завршен. Сем племства и нешто мало војника, по Јежу као да никог више нема у тадашњој Хрватској. Ништа се више не догађа, никаквих проблема нема више. У роману нема живота. Највише места посвећено је Леополдовим покушајима да освоји Јулију Франкопан, што све има врло мало везе са историјским чињеницама. На грешкама и нетачностима у роману које се односе на књижевни рад последњих Зрињских нећемо се задржавати јер их је Бомбала већ раније изнео у својој расправи.[364] На основу свега тога што смо рекли има мало права да се назове романом "из хрватске историје". Хрватске историје и Хрвата је у њему најмање. Ситуацију не спасава ни неколико безначајних реминисценција из наше народне поезије које говоре о веровању у виле. Разуме се да ни овај роман није сасвим без тенденције, али овога пута та мисао водиља није бунтовничко-ослободилачка идеја. Јеж је како је, мислим, тачно запазила Островска, искористио роман да би у њему осудио и исмејао кратковиду и глупу политику пољских магната у прошлости[365], али актуелности у овом роману нисмо могли открити изузев чињенице да је роман одраз Јежевог тренутног интересовања за тадашње мађарско-хрватске односе као и израз његовог схватања тих односа о којима је уосталом написао и неколико публицистичких чланака. Роман Пре две стотине година наставља се на ранији. И о њему је мало писано. Островска га назива "врло лепим", истиче утицај Валтер Скота и Пана Тадеуша А. Мицкјевича и издваја мотиве развијене у њему.[366] Бомбала се на њему задржао још мање. По њему у овом роману измишљена акција има превагу над историјом[367], а пошто у роману има врло мало историјских чињеница мало има и грешака од којих је једна Ердедијево освајање Осека, што није тачно.[368] Тематика романа је истина узета из живота ситног, сеоског племства, али тако механичко тумачење утицаја као што је то учинила Островска са утицајем Пана Тадеуша довело би нас до тога да не би било такорећи ниједне књиге без неких утицаја. Истина је да је Јеж ценио Мицкјевича као уметника, можда су га његова дела у не једном роману инспирисала али не на овај начин како је то протумачила Островска. Историјских података у роману такорећи и нема, оно што се у њему догађа могло се догађати и век раније или касније уз минималне измене извесних реалија. Догађаји су сасвим обични, свакидашњи, не одређује их време. Сукоб два рода и тајна љубав припадника та два рода већ у то време били су мотиви стари у историјском роману. Добар део догађаја одиграва се у Загребу или у турској средини у коју је Јеж увек бежао кад је већ рекао све о Србима или Хрватима што је могао знати. А за то да је Јеж о Хрватима знао много мање него о Србима постоји низ доказа у овом роману. Још раније смо истакли да је Јеж сматрао да су Срби и Хрвати један народ који се разликује само вером и именом. Само се тако могло десити да и код Хрвата католика на пр. постоји крсна слава као и код Срба. На два-три места Јеж спомиње граничаре али о њиховој улози у одбрани земље од Турака, односу према аустријском двору и хрватском и угарском племству, о њиховом месту у свим тим односима и догађајима Јеж не зна ништа да нам каже. Хрватско и угарско племство, које се по Јежу налази измешано по Хрватској па чак и на њеној граници према Турцима веома много личи на пољску шљахту. На једном месту Јеж чак изреком каже: "Хрватско племство, кост кости и крв крви пољске шљахте, чинило је, као и ова последња политички народ и поседовало исте особине и мане."(стр. 165). То свакако није чињеница коју је Јеж знао из историје, а Јеж је узимајући то као неоспорну чињеницу и сликајући хрватско племство сликао уствари пољско. Да је то хрватско племство говоре само хрватска имена. Једино што би се могло прихватити као карактеристична особина Јужних Словена у овом роману су нарикаче које плачу за умрлим, али те нарикаче наричу за умрлим угарским племићем Ердедијем. Иначе Јеж ни овде није дао ниједан изразити лик или карактер. Разлике између појединих јунака су мале, сликање црно-бело, а ако се неко и истиче изнад осталих онда по својој глупости као Степан Јелзић и Гргур Таки, који се у роману јављају епизодно само да би изнели своје предлоге како да се победе и униште Турци. Првоме би за то послужили некакви сламени војници а другоме цеви са кучином, прашином, чекињама итд. из којих би се дувало на Турчина па када би га то ошамутило требало би га сећи. Трећи је опет предлагао да сваки војник буде снабдевен великом трубом и да идући у бој труби у њу да би заглушио непријатеља. По оној изреци "глув као пањ" сваки Турчин би се кад оглуви претворио у пањ и био би посечен. Могла се затуцаност тадашњег племства манифестовати у некој другој области и на неки други начин ако је Јеж то хтео да покаже, али не у области која је такорећи била њен свакидашњи занат у то време. С друге стране мислимо да се не може претпоставити да је Јеж овде хтео да исмеје неке пољске "стратеге" или "ратнике" као што је то раније био учинио у Ускоцима са Мјерославским. Да додамо још неколико речи и о практичној улози коју је Јеж наменио овом свом роману. Она се изражава у тврдњама на почетку да су се мењали цареви и краљеви, добро и зло а народ је остао вечит, и на крају, да је у то време почело свитати ослобођење Хрватске, људи су сумњали у њу али она сама није сумњала и зато је дочекала слободу. Био је то један од идеала за који се наш писац целог свог живота борио - вера у народ, његове снаге и слободу. Две године после објављивања овог романа, 1889. написаће Јеж и свој велики роман о Скендербегу. Пошто цензура није дозволила да носи наслов који му је писац првобитно дао и под којим ће се јављати у каснијим издањима роман је изашао под насловом Хришћански витез (Rycerz chrześcijański).[369] Тема овог романа је турско покоравање Албаније, прелажење Албанаца у турску веру и историја Ђурђа Кастриотића-Скендербега до његовог бекства од Турака 1443. године. Овај роман је интересантан за нас што је у њему много страница посвећено Србима. О Скендербегу, његовом оцу Ивану, браћи и сестрама[370] Јеж говори као и о Албанцима а само за Скендербегову мајку Војиславу каже да је била Српкиња. Међутим низ осталих личности које се у њему јављају по народности су Срби. Тако већ у почетку романа наш писац говори о једном Балши као Ивановом вазалу. Касније једну од најважнијих улога у роману преузима Српкиња баба Раса. Она је пореклом из Крушевца, рођена сестра Милоша Обилића која је у пратњи књегињице Милеве после Косовске битке отишла на двор султана Бајазита (III, 349). Као извор за овај роман Јежу је највероватније послужила позната и у своје време чувена биографија Скендербега од Марина Барлеција која је 1569. године била издата и у Пољској у преводу Ципријана Базиљика.[371] Међутим по мишљењу М. Островске тешко да је Јеж могао знати пољски превод Барлеција. Она претпоставља да је пре могао знати латински оригинал и још неку хронику. Догађаји које је Јеж обрадио описани су у првој глави Барлецијеве књиге.[372] Међутим све оно што Јеж у роману пише о Србима не потиче од Барлеција. То знање је вероватно резултат Јежевог бављења српском историјом, али колико је оно тачно одмах ћемо видети. Идимо оним редом којим се подаци о Србима јављају у роману.[373] Пре свега Иван Кастриотић није био тако моћан да су чак и Балшићи били као у неком вазалном односу према њему, иако је моћ ових последњих већ била почела опадати. А и карактеристика тога Балше, који се јавља у роману, свеједно да ли је то нека одређена историјска личност или измишљена, којој је Јеж само дао име Балша и сместио је у Скадар, сувише је наивна и претерано карикирана. Кад изгуби битку Балша се расплаче, а умири се чим му се покаже печено прасе. Основна његова особина, којом га је обдарио наш писац јесте сладокуство. Нисмо могли утврдити који је то српски кнез заједно са Скендербегом, који је још дете, био као таоц на султановом двору. Као и у ранијим својим романима Јеж ни овде не посвећује много пажње времену. Зато не можемо да утврдимо тачно када се одиграва сцена ослепљивања Ђурђевих синова на султанову двору, али у сваком случају то је много пре 1443. године што, наравно, није тачно, јер су ови ослепљени тек 1441. године. Мара Бранковић долази на султанов двор као малолетна девојчица и судећи по каснијим описима њеног живота у Ђузел-Хисару опет много раније но што је то забележено у историји, тј. много пре 1435. године. Сем тога њу је већ 1443. године баба Раса одвела у Кроју где је требало да чека свога вереника Скендербега. Она га је тамо дочекала, венчала се са њим и одмах прве ноћи била отрована, а како знамо из историје све то није било тачно. Не само да царица Мара није имала никакве везе са Скендербегом него га је још и надживела и то читавих двадесетак година. Једна од најважнијих личности романа, тајанствена баба-Раса о чијем пореклу од Кобилића (Обилића) дознајемо тек пред крај романа очито је Јежева фантазија и лик створен по угледу на тајанствене личности из романа Валтера Скота. На једном месту баба-Раса разговарајући у Будиму са Гжегожем од Санока прича како је из Крушевца отишла на Бајазитов двор са књегињицом Милевом, док је њено име било Оливера.[374] Но највећу историјску нетачност о Србима у овом роману представља улога деспота Ђурђа Бранковића од кога је Јеж направио најобичнију издајицу у рату 1443. године. Наиме по Јежу деспот Ђурађ се састао са Скендербегом у Будиму непосредно пред поход и тада му је сам, без његове тражње издао све војничке тајне хришћанске војске и понудио се да му касније пошаље извештај о кретању те војске. Имена војсковођа и правци кретања имали су да буду измишљени, Бањалука је требало да значи Београд, Оршава Смедерево, краљ Владислав је требало да се у том извештају зове Хуњади а Хуњади деспот Ђурђе итд. А све то деспот ради зато што је султанов таст. Скендербег је тобож пристао, али кад је примио извештај није објаснио прави значај имена места и вођа чиме је обмануо и довео у забуну Турке и допринео победи Хуњадија код Ниша. У једном свом каснијем чланку изашлом 1890. године[375] Јеж, очевидно ослањајући се на Мајкова, пише како деспот Ђурађ Бранковић није 1444. године дозволио Скендербегу да пређе преко његове територије и да се сједини са војском краља Владислава.[376] Врло је вероватно да је Јеж карактеристику деспота Ђурђа преузео из Мајковљеве историје који га на једном месту (стр. 140) карактерише овако "бесавестан, немиран, претварица и оклевало"[377]. На стварање његова лика могла је утицати и позната легенда о издаји Вука Бранковића на Косову, али то је само претпоставка. Но у сваком случају наш писац је био врло неправедан према деспоту Ђурђу који је био баш један он најватренијих поборника рата 1443. године.[378] Тиме бисмо углавном исцрпли све историјске личности српске о којима је Јеж говорио у овом свом роману. Остаје нам да кажемо још неколико речи о неисторијским од којих је несумњиво најважнија баба-Раса. Рецензент овог романа у Слободној пољској речи писао је ускоро после његовог изласка. "У овом роману аутор спроводи народној души урођену идеју права на националну слободу и ту идеју отеловљава у личности старе жене, изашле из народа.[379] То исто рекао је и сам аутор у новинама Nowa Reforma 1890. године поводом рецензије овог романа од стране А. Кшижановског. Жене као баба-Раса имале су да буду отеловљење патриотизма и борбе за државни живот.[380] О томе проблему писао је Јеж и у својим мемоарима. У једном разговору са Изидором Коперњицким, вођеном у Београду, овај је саветовао Јежу да у свом стваралаштву пред себе постави генија пољске, а тај геније би могао бити само жена. "Жена је у животу сарадница мушкарца, бди над домаћим огњиштем, она је његов дух чувар. Постављена у такав положај према отаџбини како богату основу за стотине, за хиљаде романа може дати таквом писцу као ти!" "Колико се сећам, - пише Јеж даље, - ништа му нисам одговорио, али мисао коју је он бацио дубоко ми се увукла у срце. Ништа му нисам одговорио можда зато, што је даље говорио о централном значају жене, који би могао бити тако искоришћаван у пољској књижевности да се Москаљи не би ни сетили о чему се ради, док ће Пољаци међу редовима читати утолико лакше и утолико јасније, уколико идеја водиља, која обасјава генија, буде одевена у лепшу форму. Успешан, чист и правилан језик привлаче читаоце и истичу главну мисао ма и најдубље сакривену.[381] Нема сумње да баба-Раса представља једног од тих генија Пољске, да је у њој Јеж дао најпотпунији израз идеје коју му је некад, у Београду, открио један други пријатељ српског народа, Изидор Коперњицки. У тој чињеници лежи и разлог што се у Јежевим јужнословенским романима јавља читава галерија женских ликова, младих и старих, које су увек носиоци идеје патриотизма, жртвовања за своју отаџбину и народ. Иако са много романтичних и валенродовских црта, јер утицај Мицкјевичева Конрада Валенрода овде је несумњив, иако понекад наивна и недовршена личност баба-Расе остаје једна од најуспелијих креација жена Јежевих јужнословенских романа. Међутим Јеж није искористио све могућности које му је пружао један такав комплексни лик којих иначе код Јежа такорећи и нема. У овом роману опет је као и у Ускоцима, Харамбашиној вереници и Дахијама на свакој страници, некад видљивије а некад прикривеније, присутна идеја водиља старога борца за слободу своје отаџбине. Сва средства која воде тој слободи дозвољена су и не смеју се пренебрегнути, а њени главни протагонисти су пре свега једна Српкиња а затим Албанац, Скендербег. После овог романа Срби и Хрвати, њихова прошлост, историја или савремени живот неће више бити тема Јежевог стваралаштва, иако ће он после њега објавити још преко двадесетак других дела. На крају да споменемо још једну цртицу коју је Јеж посветио нама. То је цртица Црногорка. На једном месту у њој Јеж изричито каже да је написана негде после 1875. године, али у постојећим библиографијама његових дела нигде нисмо могли наћи где је и када је објављена, нити смо је могли наћи у часописима које смо прегледали, а прегледали смо углавном најважније часописе друге половине XIX века у Пољској. У рукама смо имали само превод Томислава Гвоздановића објављен 1896. године.[382] Тема причице је романтично познанство и женидба једног младог ваљевског трговца једном Црногорком. После годину дана живота са мужем у Ваљеву Црногорка Анка добивши сина бежи са њим натраг у свој завичај, кога никако није могла да заборави. Није хтела да постане Србијанка и да јој син постане Србијанац. Побеђен њеном упорношћу и одлучношћу муж јој је продао све у Ваљеву и дошао у Црну Гору да живи са њом и сином. Причица, или како ју је Јеж тачније назвао, цртица је занимљива само као пример Јежева интересовања и за Црногорце и вероватно је настала као резултат неке приче коју је Јеж могао чути или од неког Србина или од Црногорца, већ у Швајцарској, са којима је Јеж повремено долазио у додир. На једном месту цртице Јеж пише да је јунакињу приче, Црногорку Анку упознао после 1875. године, а пошто после 1866. године он уопште није долазио ни у Србију ни у Црну Гору биће да је то просто гола тврдња јер ни његова јунакиња није ишла даље од Котора и Ваљева. Чињеница је међутим да је Јежев обавештач добро знао положај жена код Црногораца као и чаркања која су се водила на граници између Црногораца и Турака, јер је то, онолико колико је рекао било тачно иако недовољно. Међутим иако смо овде говорили о овој цртици као о Јежевом делу, веома смо скептични према њој. Да ли је то заиста било дело нашега писца или само успела мистификација? То још треба утврдити. Мени до сада то још није пошло за руком. Са тиме бисмо завршили преглед Јежевих белетристичких дела посвећену животу и прошлости Југословена – Срба, Хрвата и Црногораца. Остаје нам да кажемо још неколико општих ствари и извучемо закључке из свега овога што смо до сада написали.   XII. Уметничка вредност Јежевих дела из српске и хрватске историје Пишући своју расправу о Милковском Вацлав Холевињски нам је дао и неколико података о његовом методу рада. Јеж никада није правио никакве белешке за романе које ће писати. Општи план романа смишљао је за време својих ретких шетњи или касно увече пред одлазак на починак. Појединости су се рађале за време самог писања романа.[383] Један његов каснији критичар, Антоњи Потоцки, као његову главну особину истиче то што Јеж - није књижевник, што му омогућује да у свом делу изрази извесну непосредност и наивност. Његов начин писања је старински.[384] Иначе већина осталих Јежевих критичара као и историчара књижевности углавном високо оцењује његово стваралаштво.[385] Међутим све те судове треба подврћи темељној ревизији. Нема сумње да је Јеж обогатио пољску књижевност дотада непознатим мотивима, ликовима и проблемима, нема сумње да је проширио тематику пољске књижевности, да је у њу унео нове садржине, али што се тиче форме, не само да није донео ништа ново него је понекад чак био иза својих савременика. Александар Брикнер и поред свих признања које одаје Јежу, изричито каже за овога, упоређујући га са Крашевским "несравњиво нижи као уметник."[386] Већина критичара и књижевних историчара, признајући нашем писцу не мали таленат, истовремено му замера да је слабо компоновао своја дела, пребацује му што се у току причања често враћао унатраг, што је своје романе претрпао многобројним непотребним сценама и што је недовољно обрадио многе своје ликове. Та мана је потпуно разумљива кад се узме у обзир како је Јеж писао и смишљао своје романе. Сем тога не треба заборавити ни то да је Јеж многе своје романе, па и оне са тематиком из историје Југословена, писао ради хлеба насушног, да је морао да рачуна са цензуром и, најзад, да су они за њега прво били средство пропаганде и поуке па тек онда уметничко дело. За Јежев књижевни поступак карактеристичне су две особине, које се често преплићу и равномерно живе у њему. Јеж је био ближи реализму него иједном другом књижевном методу, али је тај реализам код њега, ако се тако може рећи био старински, прилично упрошћен, једноставан, елементаран, то је био реализам отприлике онаквог типа како га је окарактерисао стари Јан Хризостом Пасек још у XVII веку. "Реалиста неки - истину мајку им у очи креше".[387] Његов књижевни материјал је често врло сиров, непрерађен и непречишћен, често је то била публицистика, често су његови романи доносили податке и обавештења репортерски.[388] Јежева размишљања при томе, дигресије, упуштања у објашњавање појединих појава, потпуно игнорисање потребе да уметнички оправда њихово место у роману, чини да извесне одломке тих дела посматрамо само као новинарско-публицистичке чланке, који се могу чак избацити из тих романа без икакве видљиве штете по њихову целину и конструкцију. Пишући своја дела Јеж често није умео да из мора чињеница и животних манифестација изабере оно што је најбитније и уметнички највредније нити да оно што је изабрао реалистички мотивише. С друге стране и поред очите тежње ка реализму Јеж још није раскрстио са многим схватањима романтизма. Романтично је пре свега његово схватање и третирање национално-ослободилачке борбе српског народа, његова идеализација хајдука и уопште Срба бораца за слободу, третирање српске народне песме, романтични су његови описи природе, третирање љубави и најзад, наслеђе великих пољских романтичара, изједначавање проблема пољске слободе са угњетавањем целог човечанства. Прелаз из реалистичких сцена на изразито идеалистичке код Јежа је и сасвим обична и врло честа ствар. Све то чини његово дело неједнаким и неравним, нејединственим у погледу форме, али зато својственим само њему. Јеж има обичај да често унесе неки мотив у свој роман, да нешто почне па да не доврши. У једном тренутку то му ју потребно, али како он не прави унапред план романа у појединостима и дијалоге, већ их ствара у току писања, врло често се дешава, да заборави оно што је писао неколико дана и неколико десетака страна раније, и да то остави недовршено. То је узрок недовршености његових романа. Јежеви јунаци су скоро искључиво рађени у црно-белој техници, ако би се тако могло рећи, то су фотографије и то врло често неуспеле. Његови јунаци се често више памте по својој спољашности него по својим душевним, људским особинама. Код њих је са малим изузецима унапред све јасно, колебања су ретка, сви су поступци одређени њиховом дужношћу, обавезама или тенденцијом чији су они живи пример и израз. Зато се дешава да често нема склада између пишчевих уверавања и тврдњи и стварности романа, зато се дешава да Јеж тврди једно а његов јунак поступа супротно томе, пишчева убеђивања су једно, а њихова реализација говори друго. Како је већ раније приметио Хмјељовски, нема равнотеже између чињеница и речи.[389] Мотивација је једна од најслабијих Јежевих страна. Иначе, постоји читава галерија Јежевих јунака и типова који се јављају из романа у роман са минималним изменама и варијацијама као што постоји и низ сцена које Јеж са малим изменама, према захтевима теме романа и ситуације описује и по неколико пута. Код Јежа такорећи нема комплексних личности, све су оне врло једноставне, просте, као од једног комада и зато често без живота. Њихова психологија је врло једноставна, убога, душевни живот сведен на неколико подстицаја и нагона, којима је подређено и одређено цело њихово биће и сами поступци. Изузетак су ту само Џорџи Милошевић, његова мајка, баба Раса (из романа За живот) и можда још по нека особа, али ни све три које смо споменули нису уметнички завршене, целовите. Оне су само богатије од осталих. Уопште треба напоменути да су ликови жена у Јежа често успелији него ликови мушкараца. То је зато што је Јеж, посебну пажњу и љубав поклањао баш тим ликовима. Већ негде на крају своје књижевне делатности, пишући о свом путу по Америци, Јеж ће и сам истаћи ту чињеницу. "Жена грађанка много значи и много може. У мојим књижевним радовима (Ускоци, Дахије, У освит, За живот - роман, чији је наслов цензура променила на Хришћански витез и у другим) то уверење ће читалац наћи не једном убедљиво изражено и на делу показано. Жене су, како историја сведочи, играле важну улогу у генетичким и преломним тренуцима народа."[390] Личности које Јежа мање интересују, иако често служе да се јасније истакне његова теза, често су још простије и занемареније од главних и остале су само нејасне скице. Мислимо да са пуном одговорношћу можемо тврдити да је за низ својих јунака носиоца основних идеја, Јеж налазио узор у емисарима Пољског демократског друштва који су прогањани, мучени, затварани и вешани, гладни и жедни, често напуштени од свих носили у поробљену Пољску речи охрабрења и наде, подизали малаксале духове, наговештавали слободу и позивали у борбу. Нису то били људи од папира, то су били живи мученици и борци, опседнути једном идејом којој су све жртвовали. Јеж их је просто преносио у југословенску средину, модификовао, одузимао им све оно ситно, свакидашње људско и остављао само оно најважније, идеализам са којим су се борили и гинули и претварао их у симболе. То је било најглавније, а све остало за Јежа, који, како рече Потоцки, није био књижевник није ни било важно. Рекли смо већ за Јежа да није био човек који се дуго припремао, који је много размишљао о својим будућим делима. Није вршио никаква обимна испитивања и проучавања нити унапред правио планове ни за своја дела из наше прошлости. Знамо и то, да се много ослањао на своје богато животно искуство, на оно што је сам лично доживео и видео, знамо његова идеолошка и уметничка схватања, знамо колико је било његово познавање југословенских проблема о којима је писао и баш зато верујемо да многи јунаци његових романа о нама носе у себи не једну црту емисара ПДД или чак и целе њихове судбине. Ова чињеница је нарочито видљива у Ускоцима. Иако је писао о Србима и Хрватима, о њиховим типовима, не познајући их довољно и тражећи одговарајући израз и узрок за њих, Јеж га је налазио у емисарима ПДД, онима којима је и сам припадао, који су му били идеал и узор и који су потпуно одговарали улогама које им је намењивао. Међутим, и поред свега тога јунаке Јежевих српскохрватских романа треба третирати као наше људе, израз наше средине и историје и као такве их анализирати, јер их је и Јеж тако третирао и описивао. Нејугословенске личности Јежевих југословенских романа не заслужују већу пажњу. На пример, скоро све турске паше су мање-више једнаке и сасвим слободно их можемо премештати из једног романа у други без страха да ће тиме бити нарушена конструкција и општа концепција романа. То је донекле и разумљиво. Они нису били носиоци основне идеје, па Јежа нису много ни интересовали нити им је поклањао много пажње. Иако код Јежа има много дијалога они су врло сиромашни. Јеж има неколико модела разговора и то је све. То су дијалог турског достојанственика и неког Турчина нижег од њега, дијалог Турчина и рајетина, дијалог између племића, дијалог између сељака и још понеки. И у свим романима они се воде на исти начин, форма је сасвим иста само су речи друге, а понекад чак скоро исте. Често су многи дијалози унапред одређени тенденцијом коју им је дао писац, и не одговарају лику јунака, што умањује њихову уметничку уверљивост, али Јеж се на то није много освртао. Основна особина Јежа, писца романа из српске и хрватске историје, није ерудиција већ лично искуство. У њима је највредније и најтачније оно што је Јеж сам видео у Србији, а не оно што је покупио из књига, и зато су му из тога циклуса најбољи баш они романи у којима је највише тога материјала, у којима је најјаче дошло до израза његово искуство, а то су, идемо хронолошким редом, Шандор Ковач, Харамбашина вереница и Дахије. Каснија дела су све слабија и слабија. У ред бољих дела несумњиво спадају и Ускоци иако је у њима најмање Јежевог опсервационог материјала који се односи на нас. Међутим Ускоке треба посматрати и као алузију, као велику метафору, као актуализацију давних догађаја. У судбини сењских ускока живи судбина пољске емиграције XIX века, ускоци често мисле у њеним категоријама и кад се као такви посматрају у томе је њихова реалност и највећа вредност. Међутим и поред свега што смо напред рекли о Јежу и властито посматрање га је често изневеравало. Он веома воли опис природе, али колико му у томе можемо поклонити вере? Од онога што описује он је видео врло мало, све остало је плод лектире и његове маште. У најчешће случајева он је остајао на површини ствари и проблема које је описивао. Понекад се упуштао у размишљање и умовања, али на основу здравог разума. У Јежевим романима врло је осетна једна ведра нота хумора који понекад има тенденцију да пређе у гротеску, али и ту, као и у многим другим случајевима, наш писац се заустављао на средини, није имао снаге или времена да дође до краја. Но и поред свих побројаних мана његови романи имају несумњиво и добрих страна. Оно о чему наш писац пише често је речено духовито, живо, занимљиво. Јеж је поседовао дар лаког причања, ћаскања, у своје романе је уносио све своје знање, искуство и ватрени темперамент и читаоци су то радо примали. Своја дела је писао у емиграцији, а штампао их у Пољској и у односу на писце у земљи био је нов, свеж и оригиналан. У епохи када је он писао своје романе из српске и хрватске историје и велики део критичара и многи читаоци више су гледали на оно шта аутор каже него на то како каже, зато је већина критичара много више пажње поклањала садржини његових романа него спољној, уметничкој страни[391], уметничком изразу и занатској вештини и савршенству. Интересантно и речито сведочанство оставила нам је о томе и велика пољска књижевница Елиза Ожешкова. У свом писму од 20. III 1884. године упућеном Јану Карловичу, она га обавештава како је прочитала Огњем и мачем Х. Сјенкјевича и колика је популарност тога романа, колико има поклоника, па додаје: "Утолико више се стидим што, осећајући целу његову лепоту, не могу да делим то обожавање. Неки Јежеви историјски романи, и поред мана у композицији, узбуђивали су ме дубље и трајније".[392] Једна од особености српских романа Т. Т. Јежа је употреба и мешање српских речи па и целих реченица у тексту, што је Јеж чинио ради дочаравања атмосфере и егзотике у тим делима. О том проблему је писано прилично мало. Бомбала му је у својој расправи посветио око две странице. Констатујући да је форма тих речи само изузетно правилна он каже да Јеж погрешно транскрибује српске речи, да их често даје у пољској граматичкој форми и да их искреће.[393] У својој великој расправи "Језик Т. Т. Јежа" проф. Дорошевски се задржао само на неколико посебних случајева утицаја српског језика на Јежа.[394] Највише интересантних и тачних примедаба о томе проблему дао је проф. Хенрик Батовски у свом поговору роману Ускоци, у делу посвећеном језику.[395] Истичући честу Јежеву нетачну транскрипцију српских речи, неправилну форму српских назива и имена код Јежа, пољске наставке у српским речима итд. проф. Батовски тачно констатује и чињеницу да су сви Јежеви јунаци и из XVI и из XIX века, и у Далмацији, и у Хрватској, и у Србији говорили једним истим језиком што није тачно. Већ у првом свом роману у коме говори и о Србима у Шандору Ковачу Јеж је на два места унео по неколико српских речи и већ тада је направио једну грешку коју ће понављати свуда где год ту реч употреби. На стр. 123 Јеж пише Źiwio serbska kraina. То źiwio остаће код њега непромењено у свим случајевима, родовима и бројевима до краја његовог писања. У најчешће, управо у огромном броју случајева, Јеж уноси у свој текст обично по једну реч и врло често је употребљава равномерно са пољским речима у тексту. Обично у сваком роману постоје по две-три речи које се провлаче кроз целу књигу. То су најобичније речи као diewojka liepa (поред lepa), mladicz, momak, junak, majka, kukać, jaukać, boga mi, fala bogu, kuku, lele, top и још неколико. Њихова транскрипција је врло често нетачна, а приликом промене тих речи оне добијају пољске наставке. Превод краћег текста из Ранкеове историје који је Јеж дао у Дахијама (стр. 273-4) показује да је Јеж доста добро знао наш језик, али му је, судећи по речима и кратким реченицама у његовим романима, од тога знања ускоро остало само пасивно знање, јер кад треба написати ма и најкраћу реченицу Јеж греши, па имамо случајева као Dobro došol; Boh by ją pobio; Dobra put, oro, Poludił się итд. Многе су речи погрешно дате као pobuniacy, czajki (шајке), mrkowac (мрков), skupczina (скупштина), czetowoża поред czetowodzów, husary (гусари), oda (одаја), apsowników (апсеника), krwiopijo итд. Ево још неколико примера Јежеве транскрипције наших речи: otiemo, cziuti, kutia, poriez, wiecz, dodi wamo, prosiak (просјак), siromasznia итд. Понегде Јеж упоредо употребљава и српске и пољске облике као bosanski и bośniacki, Turczyn и Turek, Becz и Wiedeń итд. а дешава се да према српском глаголу на пр. полудити прави połudzony derwisz. Такорећи нема романа у коме се не јавља псовка која увек има форму majka niegova, па чак и majkaź niegowa, док је једна друга, otca mu, много ређа. Понекад се деси да Јеж не разуме право значење речи. Тако на пример у Ускоцима реч безобразан преводи са szarlatan или случај са речју мејдан (мегдан) која код Јежа има увек форму majdan. Можда је нашег писца ту преварила сличност тако да пољској речи мајдан (двориште, искрчено место у шуми) придаје исто значење које и речи мејдан. Јежеви јунаци стално позивају један другог на мајдан иако на пример у Словенском херцегу употребљава реч мајдан и у значењу рудник. Јеж није знао да сачува меру приликом употребе српскохрватских речи тако да је понекад промашивао ефекат који је хтео да постигне. Српским речима су нарочито претрпани романи Харамбашина вереница, Дахије, Пре двеста година, а у мањој мери Ускоци, Словенски херцег и Ротуловићи. Када се томе додају још и турске речи које је Јеж највероватније примио преко српског језика та мана постаје још изразитија. Мислимо да је, уз оно што смо написали раније, оволико довољно да се добије слика уметничке вредности Јежевих југословенских романа.   XIII. Популарност Т. Т. Јежа На основу свега онога што смо досада рекли о Јежу и његовом књижевном стваралаштву посвећеном југословенској тематици можемо схватити зашто је Јеж био толико популаран међу пољском читалачком публиком, па и међу онима који су од књижевника тражили нешто више од занимљивог садржаја, вештог заплета који држи у напетости њихову пажњу, егзотике далеких и непознатих земаља и народа, јер морамо признати да су за просечног пољског читаоца XIX века, па и новијих времена, оног који је највише читао и волео Теодора Томаша Јежа, Балкан и његови народи био далека и егзотична земља. Томаш Јеж је, због својих политичких идеала, бескомпромисног става кад је у питању била слобода и независност Пољске, због свога бунтовног духа, пре свега био идеал омладине. Мало који пољски писац је за живота био толико вољен и популаран као Јеж. Пред крај његова живота та популарност је била много мања али у време када је он писао своје романе из југословенске прошлости она је била на врхунцу. За то имамо многобројне доказе. Ми ћемо се задржати само на некима. Највидљивији доказ те популарности била је прослава двадесет петогодишњице књижевног стваралаштва нашег писца. Пре свега на иницијативу писаца - демократа млађег поколења издата је књига посвећена Т. Т. Јежу која је била распродата већ пре но што је одштампана.[396] Када су новине Павда издале позив на претплату те књиге у коме је било објављено да ће цео приход од ње бити намењен као хонорар за једну Јежеву причу одзив је био такав да је Јеж за своју причу објављену у тој књизи добио хонорар какав вероватно није био добио ни један писац пре њега. Јежу је тада стигло безброј телеграма и честитки на које је он одговорио преко неколико листова. Тако петроградски Крај од 8. (20) августа 1882. доноси Јежево дирљиво писмо у коме се захваљује на послатим честиткама. Један други Јежев одговор, објављен у листу Nowa Reforma, а касније и посебно одштампан, доноси у почетку списак омладинских удружења којима наш писац захваљује на поздравима: "Слушаоцима Краковског универзитета, ученицима Школе за лепу уметност, слушаоцима Рударске академије у Леобену, слушаоцима Берлинског универзитета, члановима Научног друштва Пољака политехничара у Дрездену, студентима Пољацима у Халеу, члановима Научног друштва пољских студената у Лајпцигу, члановима Пољског омладинског друштва у Цириху, пољским уметницима у Риму и другима. "Ученицима Индустријско-техничке академије у Кракову и другима."[397] Пољска омладина расута по целом свету слала је поздраве своме љубимцу, а он јој је одговарао објашњавајући јој свој став и борбу и подносећи јој извештај о свом раду. Карактеристичне при томе речи које говоре о томе да је та омладина схватила писца онако како је то Јеж желео. "... Аутора ништа не може учинити задовољнијим, него кад се увери да га читаоци разумеју. У нашем положају окруженом цензуром и подврнутом надзору, а зависном од разних обзира, то није лака ствар. Па ипак... био сам схваћен. Одатле проистиче даљи закључак: мој рад од неколико десетина година није био узалудан, принципи, које сам исповедао и пропагирао не само да су нашли одјека, него су послужили и за окупљање радника спремних да их остваре".[398] Шаљући допис петроградском часопису Крај Јан Карлович набраја места земље одакле је све Јеж добио честитке и телеграме поводом прославе двадесет петогодишњице свога рада. Поред оних које је Јеж већ споменуо у свом Одговору ту су: Вроцлав, Лавов, Петроград, Москва, Рига, Харков, Кијев, Јенисејск, Казањ, Лондон, Женева, Грац, Нанси, Лион, Минхен, Фиренца, Брисел, Београд, Варшава, Болоња, Румунија итд. итд. Наш писац је заиста могао бити поносан на своју популарност. Међу његове несумњиво најпопуларније романе спадало је и једно дело из наше прошлости. Јежева дугогодишња кореспонденткиња Елиза Ожешкова пише овоме у писму од 7. III 1879. године. "А пропо ваших романа, наиме Ускока и Левентала. Не знам да ли знате, да су први темељи успеха скоро као из бајке издавача Класја положени важним рукама. Данашње богатство Левентала (прошле године је званично пријавио 500.000 рубаља иметка) избило је први пут испод вашег пера. Јер била сам, а и сада сам, део јавности - па морам то да знам и знам сигурно. Када су објављивани Ускоци а затим Писма са ратне позорнице, Класје је први пут постало популарно, почели су да их разграбљују и да се претплаћују en masse. Тада се њихова превага над Илустрованим недељним листом по броју претплатника одлучно усталила и отада је Левентал почео да се богати."[399] Касније опет, у писму од 17. XII 1881. године обавештавајући Јежа да још није прегледала француски превод Ускока, Ожешкова пише о њима "... све што чита пољски, већ је читало Ускоке, а најмлађе поколење које их још није читало, сигурно ће их читати... "[400] Јежева популарност као писца датира још од почетка његовог стваралаштва. Већ његови први дописи из Цариграда објављивани под псеудонимом Т. Ј. у Варшавским новинама читани су са огромним интересовањем, "бројеви новина су бивали разграбљени, дописи преписивани и слати поштом."[401] О великој популарности и омиљености Јежа нарочито међу омладином говори и Марјан Зђеховски у својој познатој брошури.[402] У својим успоменама из 1885. године И. Туљишковски пише како су тада, за време његовог боравка у гимназији у Риги, омладинци Пољаци били организовали Кружок будућих устаника (Kółko przyszłych powstańców) који је имао и своју малу тајну библиотеку забрањених дела. Теодор Томаш Јеж је био један од оних који су заузимали главно место у тај библиотеци.[403] Дирљиво сведочанство о тој популарности и љубави младих представља случај два студента који су на почетку Првог светског рата дошли старом пуковнику да замоле од њега благослов пред одлазак у борбу за слободу Пољске.[404] Иако већ давно превазиђен у уметничком погледу Јеж је био много читан и између два светска рата, када је био издат један избор његових дела, већи од свих дотадашњих.[405] Податак о томе даје нам и Вацлав Дреслер који, у свом већ поменутом чланку, пише како је читаве недеље морао чекати у неколико највећих варшавских библиотека да би добио у руке неке Јежеве оригинале.[406] Но од свих који су нам оставили неко сведочанство о популарности старога писца и пуковника несумњиво је велики пољски писац Стефан Жеромски то одразио најпотпуније. У својим дневницима писаним од 1882. до 1891. године, он је дао такорећи целу историју те популарности код једног поколења.[407] У својим белешкама од 12.V 1885. године Жеромски пише "... Читао сам у Ognisku Јежеву биографију. Та биографија је кадра да запали најлепшу душу. Животно гесло тога великог човека је дужност..."[408] Исте године (26.VII) он бележи "Читам историјски роман Јежа под насловом За краља Олбрахта (Za Króla Olbrachta). Није узалуд томе Јежу дато недавно Ognisko." [409] Да нешто касније (8.VII), завршивши читање тога романа, напише: "Читаћу Јежа. Читаћу много његових романа".[410] Нешто више од месец дана касније (10. IX) он ће написати: "Читао сам до једног сата Харамбашину вереницу. Том роману нису потребне речи хвале. Довољан јој је наслов. Од раније ме је мало интересовала историја и, да тако кажем, судбина подунавских Словена; пошто сам прочитао неколико Јежевих романа као Зарњица, Харамхашина вереница друкчије гледам на њих."[411] Касније у дневницима Жеромског наилазимо на све више бележака о Јежу. Године 1887. он пише поводом смрти Крашевског (20. III) "... један од наших највећих писаца издахнуо је на рукама једног од наших највећих људи... на рукама Јежа... "[412], а 19.VI исте године он бележи следеће речи: "Када би ме неко запитао, кога обожавам у мом народу - одговорио бих да обожавам Јежа..."[413] Иначе цела група омладине око Жеромског дирљиво се бринула да олакша тежак материјални живот старом ветерану.[414] Иако касније разочаран у Јежеве идеале, које су време и догађаји давно прерасли, Жеромски је до краја остао пун дивљења и поштовања према томе последњем романтичару у политици и једном од првих, иако несавршених, реалиста у пољској књижевности и написао једно од најлепших сећања на њега после његове смрти.[415] Сећање једног другог пољског књижевника, песника сеоске беде и патње Владислава Оркана сведочи о популарности седог писца у редовима једног каснијег поколења. И за његову генерацију, као и за генерацију Стефана Жеромског и многе друге генерације, дела Теодора Томаша Јежа а нарочито његова Ствар о активној одбрани имали су велики значај а поменута брошура, пише Оркан, била је "једини смео глас, који је отворено говорио о оружаном устанку."[416] Заиста, није чудо што је апостол борбе за слободу и у време када је био један од најстаријих пољских књижевника био толико вољен и поштован баш међу младима. Његову популарност треба пре свега тражити у његовом политичком и национално ослободилачком раду чији је један део био и његово књижевно стваралаштво. Та актуелност, понирање у горућа питања пољског народа и друштва, изгарање у борби за свеопшти идеал поробљене Пољске, то је било оно што није дозволило да буде заборављен ни као борац ни као писац, чак ни онда када су у пољској књижевности млађа и већа имена била потисла она чија су дела као Јежева носила епитет "старинска". Због тих својих особина и поред своје старости остала су вечно млада. И нека нам буде дозвољено да још једном цитирамо Жеромског и да тиме уједно и завршимо ово поглавље. Бележећи у свом дневнику 19. XI 1888. године како чита Јежеву Историју о пра-пра деду и пра-пра унуку он пише о њој: "...Она у себи већ носи све мане и све особине писања нашег старог пријатеља. Понекад је тако досадан, да све стењеш, јер он брбља и брбља опште, теби познате ствари, а као да се упиње да буде оригиналан. Понавља се и опет враћа, и још нешто додаје, и све незграпније. Језик као секиром сечен, чак неуглачан, понекад простачки, претрпан огромним бројем провинцијализма, најразличитијих израза загонетног значења чудних неологизама, ђаво би га знао зашто, позабијаних у ту зграду као дрвени кочеви. Почне понекад да прича о некој крчми и толико наприча, набрбља, налупета, да немаш ни најмање појма шта описује. Па ипак тај језик има једрину живог тела пуног крви, поседује снагу гвожђа. Он је као гвоздени јако зарђали палаш. Кад га гледаш груди ти се надимају, срце удара као звоно, руке се хватају за тај балчак и, заборављајући на цео свет са уживањем би слушао, како кроз ваздух фијуче његово дуго сечиво. Онај заставник је диван. Често ти сузе навиру на очи, док читаш како васпитава сина, често ти се нешто кида у грудима као врисак: "не дозвољавам!"- шири над тобом руке та измучена, изгажена ногама Пољска, коју нико тако паклено, тако страсно не воли као Јежево срце. Ту често желиш да приближиш усне тим листовима и да допустиш да на њих капљу искрене сузе. Опрашташ му све грешке - јер те подиже, јер те опија, као загробни ехо Мицкјевича. Од Јежа силази велики дах муза прекаљеног у челик - на свако срце. Ако уједе некога, уједе га под срце и засмеје се као презир. На тој тачки, на тој степеници је тај миљеник народа, та титанска статуа са натписом: никад није променио мишљење. И тако је велик, тако величанствен, да додаје: "испуњавање обавезе није заслуга, а неиспуњавање је злочин". Орао, велики орао. Он те не убеђује, него те бије, не шиба, него удара песницом међу очи, не презире него јавно пљује у очи. Идеалиста... слика људе, људе створене у машти, ни не слутећи какви постоје у стварности. Ни не претпоставља како смо без изласка, како смо без спаса подли..."[417] То што је Жеромски рекао о свом роману може се применити и на све остале. И то је, мислимо, сасвим доста да се објасни и схвати велика Јежева популарност.   XIV. Т. Т. Јеж код Срба и Хрвата После свега што смо досада рекли о Јежу, његовом стваралаштву и популарности у Пољској биће занимљиво размотрити питање Јежеве популарности код Срба и Хрвата, односно колико је он код њих превођен као и шта је превођено од њега и писано о њему. О томе проблему је писано врло мало а често и нетачно. Један од највећих и најзначајнијих историчара пољске књижевности Александар Брикнер написао је у својој Историји пољске књижевности следеће речи: "... Данас, када код Бугара И. Вазов (превођен и на пољски) а у Хрвата А. Шеноа описују времена турског ропства и сељачких покрета, заборављамо, да се нас Подољанин први међу Словенима бавио там интересантним, шароликим и поучним темама, да је он Бугарима и Србима давао прве добре пробе њиховог народног (rodzimego) историјског романа." [418] Не мање уздржљив био је и З. Л. Залески који је у предговору једне своје књиге написао да су Јежевих "неколико лепих и трезвених романа као Ускоци или Шандор Ковач имали доста бриљантног успеха у балканским земљама".[419] Велику улогу у тадашњем културном животу Србије придаје Јежу и М. Островска која сматра да је овај постао члан Српског ученог друштва због својих великих заслуга за српску културу.[420] М. Берсано-Беџеј је била много опрезнија и проверивши те тврдње дошла је до закључка да су неодрживе, иако и она прецењује лични политички утицај нашег писца.[421] Са њеним мишљењем о популарности Јежевих српскохрватских романа међу Јужним Словенима сложио се и Ј. Бомбала.[422] У својој популарној монографији о Јежу К. Кожњевски се опет вратио на ентузијастични суд Брикнера и Островске и чак однекуд пронашао да су Срби Јежа скоро признали за народног ствараоца[423] што је за њим поновила и Смоховска-Петрова.[424] Питање Јежеве популарности најтачније је приказао Ђ. Живановић у својој књизи Срби и пољска књижевност (1800-1871), али само за један кратак период. Прелазећи на даље разматрање овог питања морамо одмах на почетку рећи да су општеприхваћене тврдње о Јежевој популарности у Србији (од Брикнера до Смоховске) неодрживе. О његовом боравку у Србији знамо само оно што нам је он сам оставио у својим мемоарима.[425] Раперсвилски архив не постоји а у Београдским нисмо могли наћи ни трага о његовом боравку у Србији,[426] тако да смо упућени само на оно што нам он сам каже и на извођење закључака из његовог стваралаштва. Кад се Јеж упролеће 1864. г. појавио у Србији српској читалачкој публици већ је био познат превод његовог романа Асан који је Ђорђе Поповић био објавио у Даници за 1863 годину.[427] Његово име за Србе није било ново и та чињеница му је вероватно олакшала ближе упознавање са тадашњим српским књижевним и научним радницима. Први који га је увео у круг српских интелектуалаца тога доба био је један Чех, учитељ музике у Београду. Он га је како каже Јеж упознао са Јанком Шафариком, Стојаном Новаковићем, Љубом Ненадовићем, Пантом Срећковићем, Миланом Кујунџићем, неким Јокићем и др.[428] Судећи по Јежевом чланку О духовном животу међу подунавским Словенима писаном у Београду и објављеном 1866. године,[429] круг тих Јежевих осталих познаника вероватно није био много велики. Пишући о тадашњој српској књижевности и науци сем поменутих његових познаника Јеж помиње релативно још врло мали број људи, а међу њима нема тада угледних и значајних књижевника као Лазе Костића, Ђуре Јакшића па и самог Новаковића и многих других каснијих угледних књижевника који су тада већ били врло активни и познати, иако тек почетници.[430] Ванда Смоховска-Петрова износи у својој расправи сасвим нетачну тврдњу да је Јеж овај свој чланак писао на основу Новаковићевог рада Библиотека српска (ваљда Библиографија!)[431] што се судећи по врло сиромашном материјалу и малобројним подацима не може прихватити, утолико пре што Новаковићева Библиографија тада још није била ни изашла а такође ни његова Историја српске књижевности. Даље, судећи по ономе што је и како је Јеж писао о тадашњем стању у нашој књижевности (само кратко набрајање аутора и дела) можемо са сигурношћу тврдити да Јеж у време писања тога чланка (крај 1865. или почетак 1866. г.) или још није познавао Стојана Новаковића или је њихово познанство тек било почело и још није постало присније. Јер да су се Новаковић и Јеж ближе знали и да је Новаковић давао Јежу извесне податке за чланак у њему би се нашли и Ђура Јакшић, и Лаза Костић, и Милорад Шапчанин и низ других имена окупљених око Виле. Сем тога верујемо да би Јеж у том случају и друкчије а и о другим људима писао и да би се тамо нашао, на пример, и Бранко Радичевић кога иначе у том чланку нема.[432] На основу свега тога можемо смело тврдити да је познанство Јежа са Новаковићем дошло касније, највероватније почетком 1866. године и да је њихово пријатељство тек тада започело. Новаковићево интересовање за пољску књижевност, превођење са пољског и рад на књижевности су га зближили са Јежом, који је изгледа са њим и после одласка из Србије најдуже одржавао везе, а можда и једино с њим.[433] На свом пријатељству са Новаковићем Јеж се најдуже задржао у својим мемоарима. Између осталог он прича како га је Новаковић једном запитао шта би желео да види преведено од својих дела. Јеж му је препоручио Асана а кад му је Новаковић на то извукао већ преведеног Асана овај је препоручио или Шандора Ковача или Ханђу Захорњицку.[434] Новаковић је тада дао Ханђу Захорњицку Мити Ракићу који ју је превео за Вилу.[435] Врло је вероватно да су Јеж и малобројна пољска колонија у Београду са којом се Новаковић сусретао у Јежевом стану допринели бољем познавању пољског језика код Новаковића. Мало даље у својим мемоарима Јеж пише како је обратио пажњу Новаковићу на дубровачку књижевност коју је овај био мимоишао у својој Библиографији. Када је Новаковић почео да јадикује како му је његов вишегодишњи рад без вредности због тога, Јеж му је препоручио да напише историју српске књижевности и да у њу унесе и дубровачку. Новаковић га је послушао и неколико година касније изашла је његова историја српске књижевности коју је послао и Јежу у Брисел.[436] Нема сумње да Јежеву тврдњу да је његова заслуга што је Новаковић у своју историју унео и дубровачку књижевност коју су извесни пољски историчари прихватили без ограда треба примати са великом дозом критицизма. Иако је дубровачка књижевност била мало популарна у редовима омладинског покрета,[437] коме је у то време припадао и Стојан Новаковић, овај је баш био од оних који су ту књижевност добро познавали. Сведочи о томе и његова Историја српске књижевности чије је прво издање изашло 1867. године, дакле две године пре Библиографије која обухвата само период од 1741. године па до 1867. Зашто би онда било потребно да се у њу уносе дела писаца дубровачке књижевности из XVI или XVII века то Јеж није објаснио а његови критичари су примили све то без икаквог проверавања. Јежево познанство са Миланом Кујунџићем или је из истог времена кад и са Новаковићем, или је чак и касније. То судимо по томе што ни њега нема у чланку О духовном животу међу подунавским Словенима, Кујунџићева сестра Јелена била је жена Стојана Новаковића[438] па се Јеж са овим вероватно упознао код Новаковића и тамо чешће и састајао. Из Новаковићеве куће је вероватно и познанство са Љубомиром Ненадовићем, али судећи по свему, њихово познанство није било присније. Од београдских познаника које Јеж помиње у својим мемоарима, судећи по чланку О духовном животу... Јеж се прво упознао са научницима Шафариком и Срећковићем јер у чланку о њима говори са посебном симпатијом. Резултат Јежевог пријатељевања са српским научницима и књижевницима био је његов избор за дописног члана Српског ученог друштва. Заједно са пољским историчаром књижевности Антоњијем Малецким и сликаром Јаном Матејком и Јеж је био предложен за дописног члана на седници одсека за филолошке и филозофске науке од 15. јануара 1869. године. Предлог је био потврђен, и на скупу од 6. фебруара 1869. сва тројица предложених била су изабрана и обавештена о томе. Јеж мисли да га је предложио Новаковић и то баш због савета који му је дао у вези са дубровачком књижевношћу.[439] Највероватније је да је предлагач заиста био Новаковић и ту судећи по образложењу које је дао за његов предлог "књижевник који је, чувен и иначе у свом народу писао неколике чланке о српској историји и књижевности, рад упознати своје земљаке са нама".[440] Ова формулација сведочи о томе да је предлагач био мало боље упознат са Јежевим радом а сем тога и да се њим интересовао а то је најпре и највероватније могао бити Новаковић. Јеж је одговорио 26. VI. исте године писмом упућеном и тадашњем председнику СУД Јанку Шафарику. У писму он пише да тај избор представља велику част и охрабрење за њега на путу који је изабрао. Његов рад има задатак да упознаје и зближује два братска нарада Србе и Пољаке. Он није сигуран да ли ће тај циљ и постићи али је један већ постигао, што га нарочито охрабрује. Српско учено друштво признало му је да има добру вољу да ради на томе што он види у додељивању му дипломе његовог члана.[441] У ранијим поглављима говорили смо о томе па сада и овде понављамо. Верујемо да су извесна Јежева схватања наше историје, његова идеализација хајдука, историјска традиција која је дошла до израза нарочито у Дахијама као и схватање о нашој народној поезији плод његова дружења са нашим људима у Београду, или друкчије речено плод утицаја идеја Омладинског покрета чију је атмосферу Јеж морао осетити у Београду и од које је врло лако могао штошта да усвоји јер је и иначе по својим демократским схватањима био близак тој Омладини. Рекли смо напред да је Јеж већ био познат у Србији кад је у њу дошао. Године 1863. објавио је био Ђорђе Поповић свој превод Јежевог романа из бугарске историје Асан. Роман је излазио у Даници у бројевима од 17-27, а касније је био прештампан и у посебној књижици у "Народној библиотеци" Браће Јовановића. Превод Ђорђа Поповића не спада у најбоље. У њему има и приличан број грешака. Поповић врло често није разумео пољски текст. Већ прва реченица превода показује то. Јеж свој роман почиње речима: Śp. J. Niemcewicz што значи Świętej pamęci J. N.... тј. "покојни Њемцевич..." Поповић је кратицу Śp протумачио као Szanowny pan и тако и превео "поштовани господин" (стр. 5-3).[442] Таквих грешака има на претек и то скоро на свакој страници. Навешћемо још неколико: zyżyte laski okazywały (истрошене палице су показивале) Поповић преводи са "тешке палице" (стр. 6-3); potoki, strumienie i nawet spore rzeczułki (потоци, поточићи па чак и веће речице) Поповић преводи "потоци, пак и саме веће реке" (стр. 6-3); Tu górska ściana wyrastała raptem (изненада се био испречио горски зид) Поповић преводи "Ту је пукла стена као самораст" (стр. 6-3); bo niech kto jak najwięcej mieści w sercu miłości (јер нека неко гаји и највише љубави у срцу) Поповић преводи "Јер нека ко усади љубав макако жарко у свом срцу" (стр. 9-5), i pogrążyli się w kontemplacje (и утонуше у размишљање) преведено је са "и дадоше се у посматрање" (стр. 11-17); przykładamy ucha do jego serca, kładziemy ręce na jego pulsach... i cóż (ослушкујемо његово срце, опипавамо му пулс... па шта) преведено је са "испитујемо му срце... пак шта је" (стр. 15-8); byle się nie umuniejszyły (само да се не смање) преведено је са "ни пре се нису смањили" (стр. 16-9); podejrzewałby zgóry podstęp (унапред би сумњао у подвалу) преведено је са "подозрева би неке замке од власти" (стр. 18-11); poważny (достојанствен) преведено је као "поштовања вредан" (стр. 26-15); i śmieliśmy się w duchu (и у себи смо се смејали) преведено је са "ми се осмелисмо" (стр. 32-19); i niektóre nawet kobiety (па чак и неке жене) преведено је са "па и некоје мушкобане" (стр. 33-19); porywać się (дизати се /на устанак/) преведено је са "протерати их" (стр. 35-20), strącili Grecy religię (збацили су Грци религију) преведено "изгубише Грци закон" (стр. 43-25); brzmiało im w uszach nieustannie (стално им је брујало у ушима, стално су слушали) преведено је са "било им је у устима" (стр. 46/47-27); umiarkowani (умерени) свуда се преводи са "забележени" (стр. 53-31, 54-32); nie było nic a nic do zarzucenia (није се имало шта пребацити) преведено је "није вредило много" (стр. 54-32); Bluźnisz (Ти хулиш) преведено је са "ти, бунцаш!" (стр. 60-35); wyruszyć w pole (кренути у бој, у рат) преведено је са "латити се посла" (стр. 62-37); Wybałusz ślipie (Избечи очи! Гледај добро!) преведено је са "Дери се, слепче!" (стр. 74-44); wojna (рат) са "војска" (стр. 91-54); orzeł (орао) је на неколико места преведен као "лав" што не мора да буде грешка, јер је преводилац тиме можда хтео да исправи Јежа итд. итд. На шездесетак прегледаних страна превода од око 120 укупно, нашли смо око 140 таквих и сличних грешака не рачунајући ту изразе који би се могли заменити бољим, прецизнијим и сл. Кад се томе дода још да је Поповић на више места изоставио по коју реч или чак и једну па и више реченица онда нам то све даје за право да овај превод пре оценимо као слаб или једва просечан. Иначе право има проф. Живановић који тврди "пуно је у његову преводу врло лепих српских народних речи, које необично освежавају превод. Да би пак добио бољу српску реченицу, Поповић је морао мењати конструкцију пољску и то му је најбоља ствар у преводу".[443] Међутим то је само питање коректности и лепоте српског језика, али не и питање тачности и верности превода. Интересантно је овде напоменути и то да су и први бугарски превод Aсан од 1864. г. и други од 1898. преведени са Поповићевог српског превода и да и један и други имају оне исте грешке које има и српски превод, а од којих смо ми један део овде навели.[444] Прве белешке о Јежу јављају се тек у првој половини 1866. године, после његовог скоро већ двогодишњег боравка у Београду. У првој од њих се читаоци само кратко обавештавају да је у Лавову изашла на пољском језику књижица Jubileusz Serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pięciudziesięciu, Przez T. T. J.[445] Писац белешке је највероватније био сам Новаковић који је у то време морао знати Јежа и који је вероватно и добио ту брошуру од њега.[446] А неколико бројева касније Вила исто тако обавештава читаоце о две Јежеве расправе посвећене Србима које штампају дрезденски Општи преглед (Przegląd Powszechny) и лавовски Књижевни дневник (Dziennik Literacki).[447] Аутор ове белешке је по свој прилици опет био Новаковић и врло је вероватно да га је на обе расправе упозорио Јеж. Новаковић при том истиче да ти чланци нарочито треба да радују Србе јер увелико крче "пут узајамном познанству међу Србима и Пољацима". Следеће, 1867. године, Вила ће донети превод романа Ханђа Захорњицка (Handzia Zachornicka).[448] Како је дошло до овог превода и ко је био преводилац рекли смо напред. Ракићев превод овог романа, који је излазио под насловом Анђа Загорничанка куд и камо је бољи од Поповићевог иако у њему има грешака услед недовољног познавања пољског језика. Тако на пример реченицу "czy jął się cepa to kopę duchem zmłocił" (лати ли се млатилице за трен ока гомилу намлати) Ракић преводи "ако се купи сјено, он је док тренеш оком напластио пласт" (стр. 15-18 );[449] szlusuj (примакни се, зби се) преведено је са "слушај" (стр. 35-119); dumny lokaj (охоли лакеј) преведено је са "одлични локај" (стр. 77-319); na Szpakowym szlaku (на Шпаковом друму) преведено је са "на Шпаковој обали" (стр. 85-354) итд. Сем тога Ракић је гдешто и изоставио или је погрешио не знајући пољску историју. Тако на пример był bowiem zrazu z Sawą w konfederacji Ракић је превео "јер бијаше с почетка у конфедерацији на Сави" (стр. 34-118). Ракић вероватно није знао ко је био тај Сава и његову улогу у Барској конфедерацији па је израз z Sawą превео "на Сави" вероватно мислећи на реку Саву. Исто тако Ракићу није било познато име центра те конфедерације по којој је она добила и своје име па је w Barze што значи "у Бару" превео "у Баржу" (стр. 37-120) преневши у наш језик гласовне промене из пољског. Понекад је превод био сасвим супротан оном што је Јеж у оригиналу рекао као на пример ani widać było po nim, aby brał to jako zaszczyt wielki што је Ракић превео "а на лицу му се могаше видјети да се веома поноси тијем". Међутим писац је хтео да каже нешто сасвим супротно томе, горња реченица тачно преведена гласи "по њему се није могло ни видети, да то сматра као неку велику част" (стр. 37-120). Узмимо још један пример i tak ugładził i ulożył deski, że chociaż bez siennika i materaca, jak wszyscy chłopi, ale pewno żaden, a przynajmniej żaden z Zachornickiej gromady, nie sypiał na deskach gładszych Ракић је превео са "а даске је тако углачао и саставио, да би могао, као сељак спавати на њима и без сламњаче и без душека, али ни један сељак, а најмање у Загорничкој општини, не спава на голим даскама" (стр. 29-86) што говори сасвим супротно од онога што је рекао писац, "а даске је тако углачао и саставио, да иако је, као и сви сељаци спавао без сламарице и душека, сигурно ниједан, бар ниједан из Загорничке општине, није спавао на глаткијим даскама". Таквих и сличних грешака има још. Неке је од њих навео проф. Живановић у својој расправи. Но и поред свега тога превод је доста добар и суд који је о њему дао проф. Живановић остаје тачан.[450] Наиме замерке не мењају ништа у њему. Српска публика се и даље интересовала Јежом и његовом делатношћу и то нарочито оном која се односила на нас. Тако 1869. године опет налазимо једну белешку о његовој историјској студији Немања - Свети Сава која је била изашла у лавовском листу Mrówka (Мрав). Уредништво при томе обећава да ће се другом приликом вратити на ту расправу "јер је - каже се у тој белешци - врло занимљив поглед Пољака и католика на српство и на православље".[451] Међутим, прву белешку о Јежу код Хрвата налазимо тек много касније, 1876. године.[452] У белешци се читаоци обавештавају да је "znameniti novelista Teodor Jež (Milkovski)" почео издавати "sve svoje pripoviedke" и даље "Jež je osobit vještak u novelistici, neke pripoviedke tiču se i naših krajeva. Mi ćemo ih priobćiti u Viencu".[453] Али уредништво то своје обећање није одржало ни те ни каснијих година. Јеж је заиста код Хрвата био много мање популаран и познат у то време него код Срба. Један други пријатељ наших народа, Јежев савременик, Броњислав Грабовски у писму од 7 априла 1880. г. упућеном Фрањи Марковићу препоручује овоме да преведе Јежева дела посвећена Јужним Словенима и жали се како је Јеж и његов рад мало познат код Југословена. Међутим ни он сам се ту није показао као веома добар Јежев познавалац, јер је међу његове "Jugoslovenske pripoviedke" ставио и Крваву историју (Krwawe dzieje) која са нама нема баш никакве везе, а сем тога у писму тврди да је Јеж између осталог дуго времена боравио и у Босни и Херцеговини што није тачно.[454] Белешке о Јежу код Срба много су чешће у то време. Године 1881. у Српским илустрованим новинама налазимо две белешке о њему односно о његовом роману Из тешких дана.[455] Нешто касније Vienac, који се код Хрвата, највише интересовао за Јежа донеће белешку о прослави двадесет петогодишњице Јежевог књижевног рада у Пољској. У овећој белешци поред осталог дат је садржај књиге Оgnisko, кратка биографија Јежа на основу чланка П. Хмјељовског о њему, објављеног у књизи, и најзад неколико речи о причи Доленга (Dolęga) која је објављена на крају књиге.[456] По белешци се види да је њен писац пратио и добро познавао тадашње пољске књижевне прилике јер је у вези са књигом Ognisko посвећеном Јежу дато неколико обавештења која су узета из разних часописа. Белешку о истој књизи донео је годину дана касније и новосадски Јавор.[457] Белешка је вероватно рађена према некој рецензији или чланку о тој књизи јер не изгледа да је писац белешке знао саму књигу. Следеће године опет налазимо две краће белешке у Viencu. У првој се читаоци обавештавају да Јеж припрема велико дело о Историји Словена. "Nijedan pisac poljski - пише у белешци - ne poznaje tako temeljito život, književnost i umjetnost Slovjena, osobito južnih, kao što Jež, koji je, kako je poznato, mnogim svojim djelom uzeo građu iz našega života narodnoga."[458] У другој се само кратко бележи да је Јеж издао један нови роман.[459] Белешка после ове опет је објављена код Срба. Налазимо је у Јавору. У њој се бележи да је Јеж објавио нов роман о Бугарској, као и то да је његов ранији роман Асан посвећен Бугарима већ преведен код нас.[460] После Асана и Ханде Захорњицке код Срба више није изашао ниједан Јежев роман иако је интерес за њих постојао, па је један чак био и преведен. Вредни преводилац са пољског језика Никола Манојловић-Рајко превео је био почетком 1888. год. Харамбашину вереницу. У писму од 16. V. 1888. г. упућеном Јовану Грчићу он моли овога да препоручи књижару Ђоки Поповићу да откупи Харамбашину вереницу, "роман из српске историје, а написао га је пољски Теодор Томаш Јеж (Милковски). Материјал је црпљен из времена српских фрајкораца".[461] Међутим као ни касније са Ускоцима, Рајко ни овога пута није имао среће јер није успео да га штампа. Година 1889. опет је донела неколико бележака о Јежу. Те године издао је Изидор Коперњицки збирку својих превода наших народних песама косовског циклуса којој је Јеж написао предговор.[462] Белешку о тој књижици донела је Босанска вила[463] док ју је Отаџбина забележила само у библиографији.[464] Исте године је и Јавор опет донео белешку о броју петроградског Краја у коме је изашао и Јежев чланак посвећен нашој народној поезији.[465] Последњи преводи из Јежа појавили су се код нас 1896. и 1897. године. То је већ поменута цртица Црногорка и Ускоци. Како нисмо могли да набавимо оригинал прве и да утврдимо где и када ју је Јеж написао не можемо ништа подробније рећи ни о преводу. На основу читања самог превода добија се утисак да је преводилац добро знао пољски језик а исто тако и српскохрватски јер нема пољских конструкција или грешака које би одмах пале у очи и без упоређивања превода са оригиналом. Превод Ускока нажалост није био довршен. Свега је изашло око четрдесетак наставака у којима је преведено нешто више од половине првог тома.[466] Њихов преводилац, Никола Манојловић-Рајко, умро је 11. јула 1897. године не стигавши да га заврши. Несумњиво да је његов недовршени превод Ускока најбољи превод Јежа који смо имали. Када се Рајко латио да преводи Ускоке имао је за собом већ дугогодишње искуство преводиоца са пољског језика, његово познавање тога језика било је одлично, а исто тако и познавање српскохрватског. Неколико грешака које смо нашли пре су грешке настале због журбе у раду или приликом слагања текста него услед незнања преводиоца. На неколико места смо нашли изостављену понеку реч што је свакако грешка направљена при слагању текста. Кад Рајко израз do Grecji (у Грчку) преведе са "у Грузију" или i Widulicz o nim wiedział (и Видулић је за њу знао) са "и Видулић ништа не знађаше о њој" то је свакако грешка направљена у брзини, а не услед неразумевања текста. Случајева кад Рајко није разумео текст има врло мало. Таква је на пример она где је Рајко реченицу Naprzód szedł oddział lekkiej jazdy, poprzedzanej szpicą превео "Напријед иђаше одио лахке коњице с вођама на челу" место "пред којим је ишла претходница" или кад изразе że wszystkim razem i każdemu z osobna rozpowiadał Рајко преведе "што су сваки пут и свакоме у своје име причали" док Јеж каже "што је свима заједно и сваком посебно причао" итд. То су изузев још неколико мањих и безначајних грешака које смо нашли у отприлике половини преведеног текста све замерке које можемо ставити овоме преводу а то заиста сведочи о високој вредности Рајковог текста. Никола Манојловић-Рајко је годинама живео на селу, знао народни језик и као у ретко ком савременом преводу у његовом има много лепих народних речи, израза и обрта тако да се поред тога што се у њему осећа извесна патина времена и данас чита са уживањем. Како видимо по ономе што се код нас преводило од Јежа његово књижевно стваралаштво није било ни много познато нашој старој читалачкој публици ни много популарно. Истина Јанко Веселиновић ће у својим Писмима са села објављеним 1904. год. писати да је читао Тому Јежа кад је дошао за учитеља у Свилеуву[467] тј. 1880. г. али то је могао бити само Асан или Анђа Загорничанка што ни у ком случају не може бити доказ за напред поменуту тврдњу З. Л. Заљеског. Како није имао среће међу читаоцима наш писац није је имао ни са онима који су о њему морали мало више знати. Године 1898. на свечаном скупу Српске краљевске академије наука одржаном 22. фебруара прочитан је некролог поводом смрти дописног члана те Академије Зигмунта Милковског. После кратке биографије и карактеристике његовог политичког и револуционарног рада у некрологу се даље говори о његовом боравку у Србији, интересовању за нашу прошлост и његовим заслугама за наш народ. "... У вековној борби српској за веру и слободу, - речено је у некрологу, - родољубиво срце његово нашло је и наде и утехе; њему је импоновао прост народ српски који је прихватио заставу државне самосталности коју је сатрвено или одрођено племство из руку испустило. - Милковски је написао неколико романа из живота нашег, - у њима будио веру и наду у своме народу и задобијао симпатије племену нашем. И што данас сви образовани Пољаци поштују и цене народ наш, то је заслуга преводилаца српских народних песама: Заљевског,[468] Зморског и Коперницког, великог тумача њихова: Адама Мицкјевича и славног писца Ускока и Хајдукове невесте - Зигмунда Милковског."[469] Нема сумње да је Милковском стављајући га у исти ред са Мицкјевичем одато врло високо признање али је сахрањен читавих седамнаест година раније. Да би иронија била још већа тај некролог је највећи чланак о Јежу код Срба до првог светског рата. Да није било његове "смрти" вероватно ни њега не би имао. С друге стране то сведочи о томе да се и сам Јеж већ био престао интересовати за Србију, да ни са ким није одржавао никакве везе иако је још 1897. г. био издао своју популарну брошуру о Карађорђу. Пишући је Јеж се користио само старијом литературом. До првог светског рата објављен је један чланак о Јежу и код Хрвата, 1910. г.[470] Веће интересовање за Јежа и код Срба и код Хрвата јавило се тек после рата али се оно изразило само чланцима и белешкама о њему а не и превођењем његових дела. Први су га се сетили Хрвати. Познати популаризатор пољске културе и књижевности код Хрвата др. Иван Есих објавио је 1924. г. у Осјечком Хрватском листу краћи чланак под насловом Tri područja u ropstvu poljskog naroda. Teodor Tomaš Jež i njegovi ideali али је у чланку о Јежу најмање. У првом делу се говори о подељености поробљене Пољске и њеном стању у XIX веку да се тек у последњим редовима каже да је Јеж одиграо огромну улогу у спремању младе генерације за ослобођење отаџбине и да је тих дана цела Пољска прославила стогодишњицу његовог рођења.[471] Скоро у исто време објавио је свој чланак о Јежу и Словенац др. Фран Илешић који је иначе на Загребачком свеучилишту дуго година предавао пољску књижевност. У свом чланку који носи наслов Jedan poljski junak slavenske slobode i demokracije (o stogodišnjici T. T. Ježa-Milkovskog)[472] др. Илешић се углавном задржао на Јежевој биографији и његовом политичком раду. Мало више пажње посветио је Јежевој сарадњи на издавању књиге Na Vidov-dan (1389-1889) и на његовом предговору на основу кога каже да се Милковски "добро упутио у историју средовечне Србије", што не одговара истини, јер предговор врви од нетачности.[473] Затим се задржао на његовом предавању Le congrès de Berlin et les Slaves du Sud, одржаном у Женеви у име "Интернационалне Лиге за мир и слободу" и споменуо неколико Јежевих романа. Илешић који је много и брзо писао често не проверавајући податке вероватно је и овде због тога направио низ грешака. Између осталог ни за један роман о нама он није навео тачну годину његовог постанка. Тако је Шандор Ковач написан 1861. г. Ускоци 1881. Харамбашина вереница 1887. а Дахије 1883. Служећи се његовим чланком исте године објавио је и Светозар Матић белешке о Јежу у Новом животу[474] па је и он поновио неке грешке које је направио Илешић, наиме да је Јеж у Србији био 1853. г. и 1864, пред педесетогодишњицу другог устанка, као и да је умро 1914. године. Матић је донео и неколико нових података али то није било много више од онога што је рекао Илешић.[475] После тих чланака чији је повод био прослава стогодишњице Јежева рођења следећи повод за једну белешку и један чланак посвећене његовом књижевном стваралаштву био је Арцтово издање Јежевих изабраних дела. Од свега што је код нас дотада писано о Јежу ова белешка и овај чланак највише говоре о Јежу као писцу и то писцу романа из наше прошлости. У својој белешци Константин Перић пише како је Јеж за време свога боравка у Србији "добро упознао српски народ, његову прошлост и његове тадашње политичке, друштвене и друге прилике". Набрајајући неке романе из српске прошлости Перић додаје да је Јеж написао и доста романа и приповедака из хрватског и бугарског живота али не спомиње ниједан од њих. Оцењујући уметничке вредности Јежевих романа Перић каже да овај као артиста можда уступа Крашевском али га надмашује способношћу да види стварност, снагом убеђења и живошћу темперамента. По својим демократским погледима и мотивима које је унео у романе из пољског живота Јеж је и тада био савремен. "Ненатегнут, прост, и ипак жив и често колорисан (?) стил; - пише даље Перић - занимљив сиже; реализам у претстављању разних средина, егзотичност тла нарочито у југословенским романима; снажне личности; хумор зачињен благом иронијом, најзад морална личност ауторова која зрачи из тих романа и приповедака - дају увек једну складну целину, која, и поред местимичне наивности и недотераности, и данас има драж свежине и особености." На крају белешке Перић пише да би требало превести неко његово значајније дело на наш језик јер оно што је раније превођено није доступно, а сем тога због својих романа и публицистичких радова о нама Јеж заслужује једну исцрпну студију с наше стране. "... Оно што је писао о нама у својим чланцима и расправама доста је темељно, продубљено и интересантно. Није то писано површно, лако и по једностраним информацијама, као што се често чак и данас чини. Примера ради треба прочитати само његов историјски оглед Српски јубилеј (Лавов, 1865. год.) где је бацио поглед на историју српску у току педесет година после другог српског устанка. Фрапирају вас његови јасни погледи, познавање европске политичке конјунктуре и дубина мисли."[476] Колико Перић има право може се видети из свега онога што смо напред рекли о Јежу па се нећемо поново враћати на све те проблеме. Карактеристично је само да је међу онима који су нешто више о Јежу писали код нас Перић био први који је о њему писао пре свега као о књижевнику иако није заборавио да помене и његова идеолошка схватања. Највећи чланак о Јежу као књижевнику написао је Жарко Калинић.[477] И овај чланак дошао је, како смо већ рекли, као последица издања Јежевих изабраних дела од 1931. године. Одмах у почетку треба рећи да је чланак Ж. Калинића рађен са највише претензија од свих који су дотада написани, да је Калинић од свих који су писали о Јежу код нас прочитао највише његових дела и најбоље их разумео и да га је Јеж интересовао пре свега као књижевник. Калинић у овом чланку тврди да се Јеж улазећи у српско село упознао са патријархалним животом српске породице и видео снагу задружне организације. Како смо досада на више места говорили Јеж је прилично слабо познавао баш наше село. Он је углавном познавао град, уколико га је уопште познавао, или тачније речено Београд. За време свога боравка у Србији 1864-1866 Јеж такорећи није изашао из Београда. Село је могао упознати мало на свечаностима у Топчидеру и једном путу који је предузео ван Београда, приликом излета на Авалу. Не верујемо ни да је његов боравак 1854. год. у Мајданпеку значио много у том погледу. Даље Калинић изриче овакав суд: "Уопште што је у романима Јежа најлепше, то су слике из српског сеоског живота. Ове су слике често много боље, него код наших доцнијих писаца сеоских приповедака. Јеж ту много подсећа на Јанка Веселиновића, али га својом дубином натркиљује." Иако се не можемо похвалити нарочито добром сеоском приповетком наших доцнијих писаца ипак је похвала дата Јежу претерана. Не бисмо се чак сложили ни са тврдњом да Јеж дубином наткриљује Јанка Веселиновића, за кога сматрамо и да је боље знао српско село од Јежа и да, ако није бољи, није био ни гори писац од овога. Завршавајући свој чланак Калинић ће бити још штедрији у похвалама: "Иако је садржина ових романа романтична и наивна, ипак они имају велику вредност као фолклорне слике, необично тачне, поетичне, много боље него у свих наших доцнијих сеоских приповедача, док његово разумевање наше историје остаје и данас сасвим модерно..." Исувише је претерано ставити Јежа изнад свих наших приповедача који су писали о селу. Говорећи о Јежевом познавању наше историје Калинић констатује да то познавање није увек тачно и додаје да се у време кад је он био код нас "на историју гледало очима романтике и народне традиције" па је та схватања усвојио и Јеж што можемо примити без икаквих ограда. Исто тако можемо примити и тврдњу да је Јеж помало улепшавао нашу историју. Међутим да ли се Јеж, како каже Калинић служио само материјалом какав је нашао код нас? То је тачно у највише случајева, јер је Јеж, служећи се и страним ауторима и књигама, као што су Ранке, Минучи или Мајков, знао ове преко српских превода али је врло вероватно да је употребио понеки извор који је у оригиналу и упознао ван Србије. Говорећи о Јежевим романима из наше прошлости Калинић је мало више говорио о романима Хајдукова вереница, Дахије, Ротуловићи, Љубав у невољи и Пре двеста година, али се није задржао на појединостима. Поред похвале које смо већ навели Калинић каже и да Јеж није идеалисао своје јунаке, да одмах дода да се није могао ослободити романтичарске деобе на црне и светле карактере иако то чини финије и оправданије. Констатујући Јежеву непрекривену тенденциозност Калинић истиче да она често иде на штету уметничке концепције његових радова. У нама је Јеж гледао пример народа који је остварио сан слободе па га је зато износио својим сународницима као пример. На крају Калинић пише како је и поред свих његових заслуга за нас Јеж код нас заборављен. Нема потребе да овде полемишемо са Калинићем јер се из онога што смо напред писали о Јежу види колико се слажемо или не слажемо са њим. На његовом чланку смо се више задржали зато што он то и поред извесних својих грешака заслужује као највредније што је о Јежу као књижевнику код нас написано.[478] Нешто мало пажње посветио је Јежу и Крешимир Георгијевић у својој књизи о српскохрватској народној поезији у пољској књижевности али ни он није свестраније и дубље проучио његов рад.[479] Три каснија чланка о Јежу биће изазвана издавањем Јежевих мемоара Од колевке кроз живот, у три књиге. Аутор једнога од њих је опет Фран Илешић. То је уствари рецензија тих мемоара, управо само оног њиховог дела који се односи на Јежев боравак у Србији и на Јежеве контакте са Србима и Хрватима.[480] Овде је вредно напоменути само то да је и Илешић прихватио као веродостојну причу Јежа да је Новаковић на његов савет унео у историју српске књижевности и дубровачку књижевност која је, како Илешић каже, изашла неколико година после Библиографије, а што, како знамо, није тачно (стр. 490). Исте године кад и Илешић штампао је два чланка о Јежу у Обзору и др Иван Есих.[481] У првом од њих он говори о прва два тома Јежевих мемоара, даје неколико библиографских података о њему и помиње монографије М. Островске и Берсано-Беџејеве. Између осталога др Есих каже да је Јеж живео међу Хрватима што како знамо, није тачно. У другом чланку говори се углавном о Јежевим сусретима са Штросмајером. Помињући његове романе Ускоке и Пре двеста година др Есих каже за овај други да је "Из епохе Зрињских и Франкопана" што опет није тачно. О Зрињском и Франкопану у Хрватској је тада живела још само успомена. Иначе и ова два чланка су рађена на основу Јежевих мемоара. Најзад, последњи пред рат писао је о Јежу код Срба проф. Ђорђе Живановић у својој већ помињаној књизи Срби и пољска књижевност (1800-1870), али како је она изашла непосредно пред почетак рата 1941. год. остала је непримећена. Аутора је интересовала Јежева делатност као и његови контакти са Србима само до 1871. г. Живановић је у својој књизи дао низ интересантних и важних појединости, сакупио је скоро све што се могло наћи у штампаним изворима и књигама, али нажалост није посегао и за архивским изворима. Колико смо због тога изгубили осећамо тек сада после тешких уништавања последњег рата. Када резимирамо све ово што смо овде изнели долазимо до закључка који није много похвалан ни за нас ни за Јежа. Пре свега Јежева популарност код нас је била прилично мала. Он је био више познат и читан само у седмој и осмој деценији XIX века. Белешке о њему у то време су прилично штуре и малобројне. У последњој деценији прошлог века Томислав Гвозденовић својим преводима Црногорке и Никола Манојловић-Рајко недовршеним преводом Ускока даће израза углавном свом личном интересовању за Јежа. Некролог Српске академије наука је израз куртоазије, а не неког нарочитог интересовања. После рата чланци д-ра Илешића, Матића и д-ра Есиха означавају буђење поновног интересовања за Јежа појачаног касније новим издавањем његових изабраних дела у Пољској. Израз тога интересовања биће чланци К. Перића и Ж. Калинића. Док се 1924. године интересовало углавном за Јежа политичког радника и популаризатора наших народних песама чланци Перића и Калинића су одраз интересовања за Јежево књижевно стваралаштво и то пре свега оно посвећено нама. Последњи чланци посвећени Јежевим успоменама одраз су интересовања за Јежеве мемоаре као и за мање познат извор и сведочанство о нашој прошлости. Што интерес за Јежа код нас није био већи, и поред његових не малих и не безначајних заслуга за зближавање пољског и наших народа, за буђење узајамних симпатија мислимо да је у првом реду криво то што Јеж није био велики писац. Код наших народа се увек много преводило са пољског језика, али Јеж је и поред своје популарности међу пољском читалачком публиком, брзо био потиснут у позадину. У развоју пољске књижевности његово стваралаштво није ишло главним током, оно се касније кретало негде неким споредним рукавцем и нови преводиоци и популаризатори пољске књижевности код нас, који га нису лично знали нису га ни примећивали. Тек кад би га се неко сетио у његовој отаџбини у Пољској, сетили би га се и код нас, а он је свакако био више заслужио.   XV. Закључак Завршавајући овај рад о Јежевом стваралаштву посвећеном животу и прошлости Југословена можемо укратко рећи следеће: У досадашњој историји пољске књижевности и критичкој литератури није постојао тачан суд о вредности Јежевих романа посвећених Југословенима. Мишљења која су постојала углавном су, са малобројним изузецима, одушевљена и врло висока како кад се тиче уметничке тако и документарне вредности тих дела. Међутим ствар изгледа друкчије. У својим првим делима посвећеним Србима, у роману Шандор Ковач и причи Орао проводаџија које је Јеж писао углавном на основу личног посматрања и података стечених у непосредном додиру са нашим људима он се показао као писац који уме да посматра и запажа ствари. Међутим како је са Србима у то време још релативно мало био у додиру и како је његово искуство било још доста сиромашно и слика живота Срба, њихових обичаја и навика прилично је сиромашна, скучена. Тај недостатак Јеж је надокнађивао описима мађарских обичаја и средине (Шандор Ковач). Каснији Јежеви романи, настали после његовог боравка у Београду 1864-1866. године, имају већ више елемената народног живота, али како је Јеж углавном упознао Београд и његов живот, а описивао село и овде има доста нетачности. Сем тога ови романи имају још једну особину. Док су Шандор Ковач и Орао проводаџија били посвећени углавном савременом животу и догађајима, ови романи су посвећени прошлости Срба и Хрвата. Изворе за њих Јеж је нашао пре свега у Београду. Чак и кад су у питању били страни аутори као Ранке, Минучи или Мајков Јеж их је знао преко српских превода који су били изашли до 1866. године. При писању романа из прошлости Срба и Хрвата као основа Јежу је обично служила једна књига из које би узео основне податке и на основу којих би градио своју фабулу. Познавање живота наших народа стечено приликом боравка у Србији и Европској Турској давало му је материјал за доградњу фабуле, за поједине сцене, дијалоге, описе навика и карактера људи итд. Како српска историјска наука у то време још није била развијена, а извори којима се Јеж служио често нису били на научној висини, у његовим романима има много историјских нетачности. Поред тих нетачности за које не можемо кривити нашег писца у његовим романима постоје нетачности за које он сноси одговорност. Има их две врсте - нетачности проистекле из Јежева недовољна познавања наше историје и прошлости, иако тадашња наша историјска наука није грешила у тим случајевима и нетачности настале услед тога што је Јеж свесно и у складу са својим интенцијама и тенденцијом, које је изражавао својим романима, мењао поједине чињенице. Главни задатак Јежевих романа посвећених прошлости Југословена био је подизање бунтовничког духа у разочараном и потиштеном пољском народу, после пораза устанка од 1863-64. године, пружање примера како се треба борити за своју слободу, буђење вере у заспале снаге народа, позивање на самоодрицање и вршење своје дужности према отаџбини и народу, а све у циљу остварења сна о слободи. Међутим, нису сви Јежеви романи из југословенске прошлости били у истој мери засићени том тенденцијом. Најпунији израз она је нашла у Харамбашиној вереници, Дахијама и Ускоцима док је у Шандору Ковачу, Љубави у невољи и Пре двеста година мање интензивна. Најмање је те тенденције у Орлу проводаџији, Словенском херцегу и Ротуловићима о којима се има утисак да су писани само ради интересантне и егзотичне тематике. Пишући о Србима Јеж није показао велико познавање нашег народног живота и обичаја и пошто му то што је знао није било довољно да дв пуну слику он је нашим људима приписивао особине украјинских и пољских сељака или пољске шљахте тако да његова визија није одговарала реалној стварности. Али ни то није било довољно и Јеж је често у својим романима посвећеним Југословенима описивао турску, аустријску или неку трећу средину што је за сам ток радње у роману често било непотребно. Сем тога низ карактера, личности, сцена и разговора пренет је у нашу средину из пољске емиграције. За низ таквих случајева могу се наћи примери у тадашњој пољској емиграцији међу којом је Јеж живео и коју је врло добро познавао. У својим романима Јеж је добрим делом одразио стање српске историјске науке до 1866. године, а такође и схватања тадашњих припадника Омладинског покрета. Та схватања су нарочито дошла до изражаја у Јежевом тумачењу српске народне поезије и историјске традиције настале у почетку Првог српског устанка. Многе романтичарске црте својих романа из прошлости Југословена дугује Јеж баш своме боравку у Србији. Уметничка вредност Јежевих романа није велика. Писани брзо, без дубљих студија и дужих припрема они носе на себи печат недовршености, слабости у композицији, упрошћене црно-беле поделе карактера и сиромашне психологије. Наш писац на све то није ни обраћао велику пажњу. Главно је било постићи одређени циљ, а као пример за то служили су поступци и судбине појединих јунака. Јеж у врло много случајева није ни покушавао да психолошки оправда њихове поступке. Требало је да читаоци верују да тако мора и треба да буде и они су свему веровали. Веровали су у оправданост борбе за слободу, стицали су погрешне представе о свакидашњем животу и обичајима српског народа, али тачне о његовом патриотизму, одушевљењу за борбу, храбрости, пожртвовању и због тога су заволели и нас и писца која им је то причао не као велики уметник већ као занимљив козер који је на страницама својих књига доносио дах далеке, непознате земље и опојни мирис слободе. У просечном пољском читаоцу он је пробудио интересовање и љубав према нашем народу а то је више него да им је дао неколико тачних историјских података и сцена из народног живота. Његов морални ауторитет био је најбоља препорука за нас и добар део наше популарности у Пољској у другој половини XIX века искључиво је његова заслуга. У нашем интелектуалном и културном животу његова улога је била врло мала. Иако је био дописни члан Српског ученог друштва био је мало познат и мало превођен. Чак је и пре времена сахрањен код нас. Између два рата се нешто писало о њему али углавном онда када су га се сетили у његовој отаџбини сетили су га се и код нас. Једна улица у Београду која носи његово име сувише је мало за оно што му дугујемо. И то је био један од разлога што смо се латили овога посла. Овим радом хтели бисмо да вратимо један део тога дуга.   Додатак Писмо Зигмунта Милковског упућено председнику СУД др Јанку Шафарику поводом избора са дописног члана СУД.   26/6 69 Bruxelles 136 rue des Palais Dostojny Panie Prezesie, Otrzymałem dyplom, mianujący mnie członkiem Towarzystwa Naukowego Serbskiego. Wysoko cenię sobie zaszczyt, jaki mi Towarzystwo Naukowe wyświadczyło, i proszę Was, Dostojny Panie, ażebyście w obec Towarzystwa być raczyli tłómaczem głębokiej wdzięczności, jaką dla niego przejęty jestem. Zaszczyt ten jest dla mnie zachętą na drozde pracy, którą obrałem, którą, w miarę sił i możności, staram się rozwijać i dalej posuwać. Praca moja ma na celu wzajemne zaznajomienie i zbliżenie dwóch bratnich narodów: Serbów i Polaków - zaznajomienie i zbliżenie, wedle mego przekonania, potrzebne pod wszelakiemi względami, tak dla jednych; jak dla drugich. Nie wiem, czy celu dopnę: czy starczą mi siły na usunięcie zapór, jaki czas, okoliczności i zła wola nagromadziły i gromadzą pomiędzy Serbią a moją biedną Ojczyzną. Lecz dopiąłem już jednej wielce dla mnie ważnej rzeczy, i to mi otuchy dodaje. Towarzystwo Naukowe Serbskie uznało moje dobre chęci. W tem znaczeniu, przyjąłem dyplom na członka tego Towarzystwa, w tem znaczeniu przyjąłem zaszczyt, który - powtarzam - wysoko sobie cenię. Raczcie, Dostojny Panie Prezesie, przyjąć wyznanie głębokiej czci, jaką dla was przejętym jest powolny sługa Z. Miłkowski [1] Juliana Bartoszewicza Historia literatury polskiej potocznym sposobem opowiedziana. Warszawa. 1861, 539. [2] То је роман Szandor Kowacz написан 1859. г. Његова слаба прича Orzeł swatem штампана у зборнику Po ziarnie 1861. г. вероватно за време писања Историје још није била позната Бартошевичу. [3] W. Korotyński, Teodor Tomasz Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II. [4] Иако није најбољи израз "српскохрватски романи" употребљавам у значењу романи с тематиком из живота Срба и Хрвата. [5] Zygzak, Sylwetki literackie – Teodor Tomasz Jeż, Echo, 1877, бр. 235. Чланак је иначе објављен у бројевима 233-235. [6] О powieściach T. T. Jeża, z rzutem oka na powieść wogóle, Studium Elizy Orzeszkowej. Niwa, 1879. Tом XV, стр. 48-66, 111-127, 259-275 и 340-357. [7] Део те преписке објављен је у књизи Eliza Orzeszkowa, Listy. Tom I, Dwuglosy. Warszawa – Grodno, 1937, стр. 25-220. [8] У писму од 7. априла 1881. г. Ожешкова пише Јежу: "... Дахије нигде нисам могла да нађем и ту ствар нисам чекала, о њој сам слушала јединствено мишљење, да су дивне". Listy, I, 153. Сем тога она не спомиње ни причу Orzeł swatem ни роман Rotułowicze. [9] Марија Островска назива ту расправу једним "од најзначајнијих тадашњих радова о роману уопште". Т. Т. Јеż (Zigmunt Miłkowski). Życie i twórczość. Написала M. Ostrowska, Krakуw, 1936, 590. [10] Ова последња тврдња није тачна. Колико је Јеж био научник у својим српскохрватским романима видећемо касније из анализе тих романа. [11] Najnowsi powieściopisarze polscy i ich kierunek. Napisał Felicyan Suryn, Tygodnik Ilustrowany, 1881. [12] Teodor Tomasz Jeż, предговор роману Uskoki, I-II, Warszawa, 1881, стр. V-XXVI. [13] Kłosy 1882, tom XXXIV, стр. 215-218, 237-238, 255-256 и Ognisko. Książka zbiorowa wydana dla uczczenia 25-letniej pracy T. T. Jeża, 1882, Warszawa, 1882, стр. 1-47. [14] Ognisko, стр. 45-46. [15] У целом овом поглављу говорим само о оним чланцима који додирују Јежеве романе о Србима и Хрватима. Остали ме овде не интересују. [16] M. K. Przegląd Literacki: Uskoki, powieść z dziejów Słowian Południowych T. T. Jeża, Warszawa, 1882, Kłosy. 1882, XXXIV. [17] Kronika literacka polska za rok 1882, Biblioteka Warszawska, 1883, I, str. 189. [18] Teodor Tomasz Jeż (Zygmunt Miłkowski) у књизи Nasi powieściopisarze, Tom I, Kraków, 1887, str. 481-553. [19] Џорџи је свакако Ђорђе али како га Јеж тако назива оставићемо га и ми под тим именом. [20] Nasi powieściopisarze, I, 548. [21] Wł. Prokesz, Nasi powieściopisarze, Przegląd literacki "Kraju" nr. 3-6, 1887, str. 7. [22] То су чланци "Teodor Tomasz Jeż", Nowa Reforma, 1897, бр. 266 (чланак је прештампан у емигрантском часопису Wolne Polskie Słowo, 1898, nr. 248); Zygmunt Miłkowski (Teodor Tomasz Jeż), Krytyka 1903, стр. 187-196 и T. T. Jeż jako podróżopisarz, Dodatek literacki do nr. 84 Nowej Reformy z 1903 r. До извесних чланака Хмјељовског о Јежу и његовим делима и поред упорних покушаја у току неколико година нисам могао доћи. Тако нисам успео да прегледам његове рецензије објављене у часописима Przegląd Tygodniowy и Opiekun Domowy, даље рецензије Б. Лимановског објављене раније у часопису Przegląd Tygodniowy као и рецензије још неких аутора објављене по разним часописима. До данас не постоји потпуна и тачна библиографија Јежевих дела и чланака о њему па ми у приликама у којима сам радио није било могуће да утврдим чак ни наслове тих рецензија и да ли оне шта говоре о Јежевим српскохрватским романима. [23] Holewiński Wacław z Warszawy. Życie i działalność T. T. Jeżа. Dodatek miesięczny do czasopisma Przegląd Tygodniowy, 1882. [24] Наведено дело, 704-705. [25] Teodor Jeske-Choiński. Typy i ideały pozytywnej beletrystyki polskiej. Warszawa, 1888, стр. 79. Јежу је посвећено III поглавље, стр. 46-79. [26] Serbia w literaturze polskiej, przez Bronisława Grabowskiego, Przegląd Literacki, dodatek do Kraju, rok VIII, tom XLV, 1889. [27] Życie i czyny pułkownika Zygmunta Miłkowskiego (T. T. Jeża), opisał J. L. Popławski, Lwów, 1902, str. 65. [28] K. Grądzielski, Dzieje literatury polskiej, Kraków, 1910, str. 329. [29] Wilchelm Feldman, Współczesna literatura polska 1864-1923, Wydanie siódme. Przygotował do druku i uzupełnił okresem 1918-1923 Stanisław Lam, Warszawa, b.g, str. 75. [30] Marian Zdziechowski. Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż) a idea słowiańska w Polsce. Piotrogród, 1915, str. 39. То је пригодно предавање одржано после Јежеве смрти и касније објављено. Брошуру Б. Каптура, Wspomnienie o Miłkowskim, Piotrków, 1916 нисам могао да набавим и да прегледам, а из каснијих расправа о Јежу нисам могао ни приближно да утврдим њен садржај и вредност. [31] Нав. дело, стр. 39. [32] Václav Dresler, Slovenské látky v polském románe. Slovanský přehled. XIX, 1927, str. 304-341. [33] Marina Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż) Contributo alla storia dei rapporti polono-slavi nel secolo XIX. Roma, 1935, str. 147. Други део књиге посвећен Милковском писцу са јужнословенском тематиком издат је исте године са најминималнијим изменама у Кракову под насловом Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża. [34] Jerzy Bąbala: Marina Bersano-Begey, "Zygmunt Miłkowski...", Slavia, časopis pro stovenskou filologii. Ročnik XIV, Sešit 1-2, Praha 1935-1936, str. 213-217. [35] Интересантно је што Бомбала помиње да су у исто време поред њега на проучавању Јежа и његовог књижевног дела радили још један Србин и један Бугарин (Нав. дело, 213). Међутим те радове ниједан од њих, како изгледа, није довршио јер нигде више нисмо могли наћи никакав траг о њима. [36] T. T. Jeż (Zygmunt Miłkowski). Życie i twórczość. Napisała Maria Ostrowska. Kraków, 1936, str. 625. Нажалост њене чланке Misja polityczna T. T. Jeża na Słowiańszczyźnie Południowej, Ideologia południowosłowiańska powieści Jeża и T. T. Jeż a Słowiańszczyzna Południowa, Tydzień Kulturalno-Literacki 1936. нисам могао да добијам и прегледам, али пошто су писани непосредно после ове њихове монографије не верујем да доносе нешто ново. [37] Островска је слабије од Јежа познавала односе и културу на територији Србије и зато је могла да каже овако нешто. Уосталом када говори о Јежевом односима са Србима и Хрватима она прави низ грешака, али ћемо о томе говорити касније. [38] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 114. [39] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 144. [40] Jerzy Bąbała, Zygmunt Miłkowski a Słowiańszczyzna, Warszawa, 1939, str. 204. [41] Бомбала је из тог циклуса изоставио велики роман O byt чији је главни јунак истина Скендербег, али у коме је велики број страница посвећен Србима. [42] О великој студији W. Doroszewskog, Język T. T. Jeża (Zygmunta Miłkowskiego). Studium s dziejów języka polskiego XIX wieku. Warszawa, 1949. Nakładem Towarzystwa Naukowego Warszawskiego, str. 417, овде нећу говорити. [43] Kazimierz Koźniewski, T. T. Jeż, Siewacz, Warszawa, 1949, Państwowy Institut Wydawniczy, str. 179. [44] Она је објављена тек недавно. Lud Serbski w powieściach T. T. Jeża, Lublin, 1962, str. 131. Ја сам захваљујући љубазности д-ра Папјерковског добио књигу у рукопису тако да сам је могао прочитати пре њеног изласка, на чему му овде срдачно захваљујем. [45] Чудновато је да д-р Папјерковски није при томе навео и мишљење Ј. Бомбале, до данас најозбиљније и најтачније. Он га чак нигде ни не помиње. [46] На резултате ове расправе вратићемо се још неколико пута па ћемо том приликом дати и своје мишљење о њима и њиховој вредности. [47] Долази примедба на руском језику. [48] Књига Stan. Strumph Wojtkiewicza, Burzliwe dzieje T. T. Jeża, Warszawa, 1961, s. 466 (1), не доноси ништа ново о проблемима који нас овде интересују, па се не задржавам на њој. Утолико пре што сам ја своју расправу завршио почетком 1957. г. а књига С. С. Војткјевича је изашла много касније. [49] Приликом писања Јежеве биографије углавном смо се служили његовим мемоарима Od kolebki przez życie, Wspomnienia, Kraków, PAU, Tom I-II, 1936, Tom III, 1937. Уколико смо се служили и другим материјалом то смо наводили у примедбама. [50] Био је то одраз идеје "валенродизма" која је тада била популарна у редовима завереника. Милковски пише о томе у свом напису Wspomnienia z wojny węgierskiej w latach 1848 и 1849. објављеном у часопису Przegląd Rzeczy Polskich од 17.1. 1863 г. стр. 5-6. [51] О тадашњим политичким приликама у Украјини опширно пише А. С. Нифонтов у својој књизи Poccия в 1848 году, Москва, 1949, нарочито у првом делу књиге Poccия и революция 1848. г. Упоређујући тајне извештаје руских власти са мемоарима Т. Т. Јежа можемо констатовати велику документарну вредност и важност тих мемоара. [52] По сасвим непотпуним подацима полиције из Русије је само у 1848 г. преко границе пребегло неколико хиљада Пољака са намером да ступе у устаничке редове (Нифонтов, нав. дело, 74). [53] Милковски је тада чак нешто и бележио али је те белешке после пораза под Темишваром негде изгубио. [54] Od kolebki, I, 289. [55] Др Драгослав Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842-1853, Унутрашња и спољашња политика, Београд, 1932, стр. 128-129. [56] Adam Lewak, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878). Warszawa, 1935, str. 62. Атанасије Николић у својим мемоарима нетачно представља прелаз Пољака код Текије тврдећи да су они прешли силом што се не слаже ни са Јежом ни са Леваком. (Биографија А. Николића, Архива САН, бр. 7380, лист 32). [57] Od kolebki, II, 126. [58] Od kolebki, II, 134. [59] A. Lewak, нав. дело, 113-114. [60] Od kolebki, II, 136. [61] Udział Polaków w wojnie wschodniej издату у Паризу 1858 г. [62] Tadeusz Mikulski, Spotkania wrocławskie, Wrocław-Warszawa, 1950, str. 267. [63] W Galicji i na wschodzie, Przyczynek do dziejów powstania 1863. Skreślił Z. Miłkowski, pułkownik, Poznań, 1880, str. 51. [64] Cherubin Šegvić, Drugo progonstvo Eugena Kvaternika, Godine 1861-1865, u Zagrebu 1907, str. 65-66. О својим везама са Милковским писао је Кватерник на више места у својим мемоарима. [65] Јеж је имао да у Београду подржава савез Србије са Словенима и Власима у Аустрији, да обезбеди мирне односе између Срба и Порте, да убеђује Србију да решење својих размирица са Мађарима треба да одгоди док се не победи Аустрија и, најзад, да докаже Србији да се Пољаци према Словенима у њиховим размирицама и неслагањима са Аустријанцима држе не као судије већ као савезници. (M. Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski, 71-72). [66] Јеж је између осталог имао и да одржава везу са Окшом-Ожеховским и да га обавештава о политичким и војним организацијама у Србији као и о разговорима са Гарашанином, који је у тој преписци имао да фигурира под псеудонимом Wujaszek (M. Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski, 74-75). [67] Овај последњи дошао је у Београд по наговору самог Милковског и Коперњицког. Ово обавештење добио сам од г-ђе Јелене Величковић унуке д-ра Лонткјевича. [68] Јеж је вероватно већ почетком 1865 г. молио своје претпостављене да га преместе из Београда, а касније је ту молбу поновио. Из писама упућених му те године, и касније, види се да му боравак у Београду није био богзнакако пријатан и да је одлазак из овог града значио велико олакшање за њега. (Ј. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 26-27). [69] Овде, на 1873 г., завршавају се Јежеви мемоари. Како у његовом даљем животу није било битнијих и значајнијих догађаја који би на било који начин утицали на његов став и интересовање за Југословене а сем тога како је Раперсвилски архив у коме се налазио основни фонд материјала на основу кога се могао проучавати Јеж и његово дело изгорео, задржаћемо се овде само на овлашном и кратком прегледу његовог живота до смрти, 1915 г. [70] Tadeusz Makowiecki, Dwie autobigrafije Teodora Tomasza Jeża, Ruch Literacki, IV, 1929, str. 81. [71] K. Koźniewski, нав. дело, 156. [72] Ustawa Ligi Polskiej, Oddział I, Cel, Zasady i Organizacja Ligi, Niepodległość, czasopismo poświęcone dziejom polskich walk wyzwoleńczych w dobie popowstaniowej, Warszawa, I, 1929-1930, str. 147. [73] T. Makowiecki, нав. чланак, 80. [74] Adam Czartkowski, Kłopoty polskiego powieściopisarza. Kurjer Warszawski od 23 grudnia 1931, nr. 351, str. 5. [75] Оригинали писама З. Милковске Максимилијану Хертлу налазе се у Пољској библиотеци у Паризу (Сигн. 1077). [76] Dr Adam Lewak, Zygmunt Milkowski (Teodor Tomasz Jeż), Niepodległość, I, 1929-1930, str. 218. [77] A. Lewak, Prace i idee polityczne pułk. Zygmunta Miłkowskiego na tle jego wspomień, у књизи T. T. Jeż, Od kolebki, I, str. XXII. [78] J. N. Janowski. Notatki autobiograficzne 1803-1853, Wrocław, 1950, str. 519-520. [79] Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż). Sylwety emigracyjne. Lwów, 1904, str. 296. [80] Nasz program. Wolne Polskie Słowo, 1887, nr. 1, str. 1. [81] Uwagi w kwestyi włościańskiej, i żydowskiej z powodu obecnych wypadków, przez Władysława Dzwonkowskiego, Paryż, 1862, str. 24. [82] P. Chmielowski, Nasi powieściopisarze, II, 533. [83] Цитирам према Бомбали, Zygmunt Miłkowski a Słowiańszczyzna, 66. [84] Zygmunt Miłkowski, Skarb Narodowy Polski. Nieco o Lidze Narodowej. Rozdział jeden z pamiętnika Od kolebki przez życie, Lwów, 1905, 202. [85] Цитат из Мицкјевича према St. Pigonju Do podstaw wychowania narodowego, Lwów, 1921, str. 143. [86] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 308. [87] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 555. [88] T. T. Jeż, Listy, Tygodnik Ilustrowany, 1891, IV, 151. Цитирано према Островској, T. T. Jeż, 561. [89] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 562-563. [90] T. T. Jeż, W sprawie powieści (Lalka Prusa), Świat, 1891, str. 126. [91] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 127. [92] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 157. [93] Z. Miłkowsiki (T. T. Jeż), Zadania powieści polskiej. Tydzień, Dodatek literacki Kurjera Lwowskiego, 1894, nr. 41-46. [94] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 566-567. [95] Долази руски текст [96] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 126. [97] Јосип Видмар, Књижевне критике, Београд, 1955, стр. 155. [98] Henryk Sienkiewicz, O powieści historycznej, Dzieła XLV, Warszawa, 1951, str. 120. [99] Исто дело, стр. 122. [100] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 284. [101] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 199. [102] Исто, 195. [103] Wolne Polskie Słowo, nr. 44, 1 lipca 1889. [104] Z. F. Miłkowski, Rzecz o obronie czynnej i o Skarbie Narodowym. Wydanie nowe, rezczerzone i do stosunków obecnych zastosowane. Kraków, 1910, str. 90-91. [105] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 41. [106] Израз "словенска публицистика" употребљавамо овде у значењу чланци о Јужним Словенима са територије данашње Југославије, т. ј. без Бугара. [107] Цитирам према Бомбали, Z. Miłkowski a Słow., 33. [108] Niepodległość, nr. 46, 1867, str. 3. [109] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 31. [110] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 34. [111] Сачуваном до рата, када је пропао. [112] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 34. [113] Zarys Kasy im. Mianowskiego, opracował Zygmunt Szweykowski, Nauka Polska, XV, Warszawa, 1932. [114] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 40. [115] Słowiańszczyzna południowa, pogląd społeczny, skreślił T. T. Jeż, Ateneum, pismo naukowe i literackie, 1877, II, str. 60. [116] W. Nehring, Na Vidov-dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża, Kraków, 1889, Kwartalnik Historyczny, IV, 1890, str. 112-116. [117] Jubileusz serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pieciudziesięciu, przez T. T. J. Lwów, 1865. Чланак је прво био објављен у часопису Dziennik Literacki за исту годину. [118] Rola. Warszawa, 1885, бр. 47-49, 51, 52 и 1886 бр. 1-10. [119] Jerzy Czarny, życie i czyny jego. Lwów, 1897. [120] Наравно Јеж не сноси одговорност за погледе и схватања историјске науке свога времена на које се он као нестручњак ослањао и који су извор многих нетачности већ давно оборених у историјској науци. [121] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 41. [122] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 61. [123] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża, 8. [124] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 62-69. [125] M. Bersano-Begey, Нав. дело, 8. [126] Приликом анализе и цитирања увек ћу се служити издањем Czytelnika из 1948. год. [127] Прича Orzeł swatem први пут је објављен у зборнику Po ziarnie pismo zbiorowe, Wilno, 1861, стр. 65-110, а касније је прештампана у новинама Dziennik Polski за 1876 г. Ја сам имао у рукама само издање у зборнику Po ziarnie. [128] Т. Т. Јеж, Od kolebki, I, 283. [129] Део својих успомена у којима није описан и његов боравак у Мађарској Т. Т. Јеж је написао 1884-1885 године, а роман Ови и они 1899. године. [130] Т. Т. Јеж је стварно из болнице дошао Сави Симићу. Od kolebki, I, 283. [131] Јеж пише И. Раића. [132] T. T. Jeż, Ci i tamci, Powieść z czasów kampanii węgierskiej..., Warszawa, 1948, str. 256. [133] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 284. [134] Z dawnych wspomnień przez T. T. Jeża, Kraj, nr 44, 1883, str. 8. [135] О томе када и како је писао Шандора Ковача забележио је Јеж поред већ цитираних места и у II тому својих мемоара Od kolebki, стр. 261 и 266. Међутим на страни 344 истог тома Јеж пише да је Шандора Ковача писао у Лондону и Паризу. [136] W. Korotyński, T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 22. [137] E. Orzeszkowa, O powieściach T. T. Jeża, Niwa, 1879, XV, 114. [138] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, Przegląd Tygodniowy, 1882, 687-689. [139] P. Chmielowski, Nasi powieściopisarze, I, 529-530. [140] M. Zdziechowski, Z. Miłkowski a idea słowiańska, 14. [141] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 134-135. [142] M. Ostrowska, Нав. дело, 196. [143] J. Bąbała, Нав. дело, 110-111. [144] St. K. Papierkowski, Lud serbski, 20. [145] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 290. [146] Р. Перовић, О српском покрету у Војводини 1848-49, стр. XXX у књизи Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848-1849 г. Серија I, књ. I, Београд, 1952 (ћир.). [147] В. Богданов, Национални и социјални сукоби Војвођана и Мађара 1848-49, Загреб, с. а. 58-59. [148] Od kolebki, I, 273. [149] Рад. Перовић, Наведени предговор, XXVII. [150] Amošt Klima, Rok 1848 v. Čechach, Praha, 1948, 101. [151] Цитирано према књизи J. St. Bystronia, Polacy na Ziemi Świętej, Syrii i Egipcie 1147-1914, Kraków, 1930, 123. [152] Rewolucjoniści i stronnictwa wsteczne w 1848 roku, przez Edmunda Chojeckiego, Wydanie powtórne, przejrzane, z dodaniem wstępu o wypadkach obecnych przez Leona Zienkowicza, Lipsk, 1865, str. 265-267. [153] А. Lewak, Prace i idee polityczne pułk. Zygmunta Miłkowskiego na tle jego wspomnień. Od kolebki, I, str. XXVII. [154] M. Handelsman, Adam Czartoryski, Warszawa, 1949, II, str. 154. [155] A. Lewak, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878), Warszawa, 1935, 58-59. [156] Józef Feldman, Sprawa polska w roku 1848, Kraków, PAU 1933, 275. [157] Lucjan Russjan, Polacy i sprawa polska na Węgrzech w roku 1848-1849, Warszawa, 1934, 96. [158] L. Russjan, Нав. дело, 96. [159] Václav Dresler, Polska politika a Slovanstvi, Slovanský přehled, XIX, 1927, 679. [160] То су чланци O powstaniu polskiem објављен у часопису Przegląd Rzeczy Polskich од 16.VII 1859. и Możliwość powstania у истом часопису од 24.VIII 1859. г. [161] O powstaniu polskiem, Przegląd Rzeczy Polskich од 16.VII 1859. страна 7. [162] Możliwość powstania, Przegląd Rzeczy Polskich од 24.VIII 1858, str. 12. [163] Вредно је напоменути још и то да је 1949. г. у Пољској издата драматизација овог романа T. T. Jeż - Zygmunt Miłkowski, Szandor Kowacz. Na podstawie powieści udramatyzował Mieczysław Gurowski. Wstępem opatrzyła Zofia Karpińska, Warszawa, 1949, str. 69. Аутор драматизације оставио је врло мало од романа. Место њега добијена је безбојна драма у којој је сотало свега неколико имена Јежевих јунака. Све остало, почевши од основне идеје до особина јунака, из основа је измењено. По својим књижевним вредностима драма је далеко испод Јежевог дела. Врхунац погрешног тумачења Јежевог текста и интенција представљају Uwagi inscenizacyjne (стр. 61-69). [164] W. Korotyński, T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 22. [165] M. Bersano-Begey, Powieści Słowiano-południowe T. T. Jeża, 9. [166] M. Ostrowska, Нав. дело, 134. [167] V. Smohovska-Petrova, Нав. дело, 63-64. [168] Легенду о томе зашто је Црна Гора тако каменита Јеж jе вероватно прочитао код А. Мицкјевича који ју је испричао у свом XVIII предавању одржаном 2. марта 1841. гoд. на Француском колежу и које је Јеж могао упознати или у пољском преводу Вротновског или у француском издању. А може бити да ју је чуо од неког у Србији за време свога боравка. [169] T. T. Jeż, Od kolebki, II, 132-137. [170] Роман је први пут објављен у часопису Kłosy 1870 г. (бр. 240-287). У књизи је први пут објављен 1882. г. а после тога је још неколико пута прештампаван. Ја ћу се свуда служити издањем Czytelnika, Warszawa, 1949, I-II. [171] У писму Ожешковој од 11. маја 1881. г. Јеж пише како је роман имао велики успех и код француских читалаца. "Честити Ускоци!... Нису могли да ослободе Босну испод турског јарма али су спасли књижевникову породицу". Дневнику Le monde роман је донео две хиљаде претплатника више него што је обично имао и скренуо пажњу на свог аутора. (E. Orzeszkowa. Listy. Tom. I. Dwugłosy. Warszawa - Grodno, 1937, s. 159. [172] Przegląd Literacki. Uskoki, powieść z dziejów Słowian Południowych T. T. Jeża. Warszawa, 1882, Kłosy, 1882, XXXIV. [173] О њему сам говорио у првом поглављу ове расправе. [174] Kronika literacka polska za rok 1882. Biblioteka Warszawska, 1883, I. s. 189. [175] Historia degli Uscochi scritta da Minucio Minuci archivescoro di Zara. MDCII. Касније је то дело прештампавано још неколико пута. [176] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe, Kraków, 1935, s. 36-39. [177] T. T. Jeż (Zygmunt Miłkowski. Życie i twórczość, Napisała Maria Ostrowska. Kraków, 1936, s. 117-121. [178] Исто, 186. [179] Исто, 315-316. [180] Исто, 298. [181] Исто, 300. [182] Исто, 267. [183] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, Warszawa, 1939, str. 73-79. [184] Исто, 114-115. [185] Dr S. Papierkowski, Lud serbski w powieściach T. T. Jeża, s. 15-16. [186] Исто, 25. [187] Исто, 44-45. [188] Нав. дело, с. 54-55. [189] Uskoki, Warszawa, 1956, Wstęp Z. Najdera, с. 13-14. [190] К. Георгијевић, Један извор Јежевих Ускока. Прилози за књижевност, историју, језик и фолклор XXIV, 1958, св. 1-2, с. 149-151 (ћир.). [191] К. Георгијевић пише да су Ускоци објављени у бројевима од 1-17 и од 20-29 што је тачно. Само у бројевима од 20-29 објављен је превод Сарпијевог продужетка Минуцијеве расправе о ускоцима који нас овде не интересује јер се Јеж њиме није служио, нити је ишта из њега искористио за свој роман (ћир.). [192] Матица, лист за књижевност и забаву, I, 1866, 217-218 (ћир.). [193] То је учинио, али само делимично и проф. Хенрик Батовски у свом поговору издању Ускока, Warszawa, Czytelnik, 1956, s. 467-471. [194] Јов. Н. Томић, Град Клис у 1596. години, Београд, 1908, с. 48-49 (ћир.). [195] Ј. Н. Томић, Град Клис, 55 (ћир.). [196] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża. Dodatek miesięczny do czasopisma Przegląd Tygodniowy, 1882, s. 702. [197] Z. Miłkowski. Ludwik Mierosławski oszkicowany. Paryż, 1869. [198] Z. Miłkowski. Od kolebki, II, s. 355. [199] Исто, 241. [200] Неке од тих пројеката Мјерославског исмејао је Јеж раније и у свом роману Drugie boże przykazanie. Z powstania r. 1831 na Litwie објављеном 1866. г. у часопису Dziennik Literacki. У овом роману њихов покретач и поборник је капетан Норберт Клуска. [201] Ј. Н. Томић, Град Клис, 37 (ћир.). [202] Ј. Н. Томић, Град Клис, 41 (ћир.). [203] Ј. Н. Томић, Град Клис, 42-43 (ћир.). [204] T. T. Jeż, Bośnia, Niwa, 1875, II, 466. [205] Уосталом и Мијатовић се у свом преводу Минучија најчешће придржава талијанских имена. [206] Посебно издање у књизи изашло је у Варшави 1882. г. а последње 1948. г. у издању Czytelnika. Ја ћу се свуда позивати на последње издање. [207] Od kolebki, I, 284. [208] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, s. 79. [209] Serbia w literaturze polskiej, przez Bronisława Grabowskiego. Przegląd Literacki, dodatek do Kraju, rok VIII, tom XLV, 1889, s. 18. [210] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe, 9-10. [211] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 127. [212] Узгред треба исправити и једну грешку код Островске. Она је од Грка Кир-Косте и продавца мириса Јерменина направила једну личност и као о таквој је и говорила. [213] Овај Јежев став је вероватно одјек читања Мемоара проте Матије Ненадовића. Јеж их је могао читати или у Шумадинци за 1856. г. где је Љ. Ненадовић објавио баш тај део у коме се говори о аустријско-турском рату или у издању од 1867. г. [214] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 80-82. [215] Исто, 102. [216] St. Papierkowski, Lud serbski, 17. [217] Исто, 17, 30-32, 59-62, 65-68. [218] Исто, 66. [219] Др Папјерковски, као да не зна за Бомбалину расправу. [220] В. Смоховска-Петрова, нав. дело, 58. [221] Михаљевић је постављен за команданта српског фрајкора тек 10. децембра 1787. г. (Драг. Павловић, Србија за време последњег аустријско-турског рата, Београд, 1910, стр. 63, ћир.), а прама Јежевом опису пејзажа акција романа почиње још док је гора зелена, значи најраније у пролеће па негде до почетка јесени. [222] Хајдук Вељко се родио 1780. г. Даница, 1826, 70. [223] Др Душан Пантелић, Кочина Крајина, Београд, 1930, с. 14 (ћир.). [224] Исто, 19. [225] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 68. [226] Др Душан Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину Крајину, Глас САН, CLIII, Други разред, 77, Београд, 1933, с. 156 (ћир.). [227] Др Никола Радојчић, Географско знање о Србији почетком XIX века, Београд, 1927, с. 27 (ћир.). [228] Кратак боравак код арадског адвоката Саве Симића ту није одиграо неку већу и битнију улогу. [229] Нав. дело, 77. [230] Od kolebki, Tom III, 305. [231] Др. Д. Пантелић, Ухођење Србије, 131 (ћир.). [232] Историја српске револуције, написао Леополд Ранке, превео Стојан Новаковић. Део први, Београд, 1864, с. 39 (ћир). Истина не може се рећи да Срба у варошима уопште није било, али оно што је о тим људима рекао Вук ни мало им не даје право на онакву улогу какву им је у свом роману дао Јеж. "Народ српски нема други људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци је готово саме дућанџије и мајстори (понајвише ћурчије, терзије, јекмежџије, туфекџије, кујунџије) зову се варошани и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове или с новцима бјеже у Њемачку и зато они не само што се не броје међу народ српски, него је још народ и презире". (Географическо-статистическое описаније Србије, Даница, 1827, с. 101-102 (ћир.). [233] Др Душан Поповић, О цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд, 1937, с. 159-180 (ћир.). [234] Исто, 275-285. [235] Историја. српске револуције, 39. [236] Др Д. Пантелић, Београдски пашалук пред први српски устанак (1794-1804). Посебна издања САН, књ. CXLVI, Београд, 1949, с. 273. (ћир.). [237] Историја српске револуције, 41 (ћир.). [238] У већ поменутом Географическо-статистическом описанију Србије у одељку "Домаћи живот" Вук је писао више и о задрузи и о Србима сељацима што је Јеж могао прочитати и са чим се могао упознати али трагове познавања тога дела у овом роману нисам могао наћи. [239] Мемоари проте Матије Ненадовића. У Београду, 1867, с. 13 (ћир.). [240] На стр. 188 Јеж, на пример цитира речи једног турског комесара који је примио град од Аустријанаца. "Sąsiedzi – rzekł do Niemców jeden z nich – i co to wy z naszej zrobili rai?" Код Ранкеа та реченица гласи: "Комшије – рећи ће један од њих – шта ви то начинисте од наше раје?" (с. 69). [241] Др Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд, 1930, с. 119 (ћир.). [242] Употребљавам овде израз "уметрички" само условно, тј. да би њиме означио оне делове романа који су Јежева фикција и који дају овом роману право на то име. [243] Narzeczona harambaszy, dramat (aktów cztery z prologiem) przerobiony z powieści pod tymże tytułem przez T. T. Jeża, Kłosy, 1883. [244] Serbia w literaturze polskiej, 18. [245] Kurier Lwowski, nr. 42, 1883. [246] Serbia w literaturze polskiej, 18. [247] M. Ostrowska. T. T. Jeż, 127-128. [248] Нав. дело, 122. [249] Посебно издање у књизи, изашло је 1883. г. а последње 1949. у Варшави у издању Czytelnika. Ја ћу се свуда позивати на издање из 1949. године. [250] Јеж нам није оставио никакав податак о томе па не знамо није ли можда, овај роман написан одмах непосредно после Харамбашине веренице, као њен наставак. Захваљујући Коротињском (Tygodnik Ilustrowany, II, 1876, II, 2) знамо само да је писан у Лозани. [251] Пре њега само се Коротињски кратко задржао на Дахијама истичући лепоту сцена двобоја између Радивоја Рајића и Кулин-капетана (T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 2). [252] M. Zdziechowski, Zygmunt Miłkowski a idea słowiańska w Polsce, 33-34. [253] Powieści słowiano-południowe, 14-15. [254] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 127-132. [255] Исто, 300. [256] Исто, 313-314. [257] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 79-80. [258] Исто, 82-86. [259] Исто, 104-108. [260] Dr St. Papierkowski, Lud serbski, 17-18. [261] Исто, 25. [262] Исто, 28. [263] Исто, 32-33. [264] Исто, 64. [265] Узгред да напоменем да др Папјерковски почетак устанка ставља у 1803 г. (Нав. дело, 103). [266] В. Смоховска-Петрова, нав. дело, 56-62. [267] Нав. дело, 60. [268] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 235. [269] Код Сјенкјевича, а и код многих других писаца историјских романа има још таквих личности. [270] Ранке га назива Мехмед-капетаном, нав. дело, 103-104. [271] Вук Винавер, Турско становништво у Србији за време Првог српског устанка. Историјски гласник, 1955, 2, 46 (ћир.). [272] Ранке, нав. дело, 122-124. [273] Др Д. Пантелић, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791-1794, Београд, 1927. Посебна издања САН, књ. LXIV, с. 128 (ћир.). [274] Петар Ичко од јуна 1795 г. па до јула 1800 није био ни у Београду ни у Србији. (Београдски пашалук пред Први српски устанак, 217 ћир). [275] Стојан Новаковић, Ичков мир, Глас САН, LXVI, Београд, 1903, с. 37-38 (ћир.). [276] Ранке, Наведено дело, 86. [277] Даница, 1828, с. 151-152 (ћир.). [278] Београдски пашалук пред Први српски устанак, с. 393 (ћир.). [279] У својој брошури Jerzy Czarny, życie i czyny jego. Lwów, 1897, стр. 52, Јеж прича о томе. Сем тога на том месту он говори и како у народним песмама има много помена о њему. Не знам одакле је Јеж узео податак забележен у истој брошури да се Конда попео на бедем преко леђа Узун-Мирка јер га ни у једном писаном извору нисам могао наћи. Вероватно је и то нека прича коју је Јеж могао чути од неког у Србији или ју је сам измислио. [280] Островска Кољца погрешно назива Васјом (с. 132). [281] Хамдија Крешављаковић, Капетаније у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1954, с. 190. [282] Даница, 1829, стр. 28-29 (ћир.). [283] Нав. дело, 196. [284] Даница, 1828, с. 166 (ћир.). [285] Београдски пашалук пред Први српски устанак, 198 (ћир.). Мула-Јусуф се помиње као један од вођа Пазван-Оглуове војске приликом напада на Београдски пашалук још 1797. г (Исто, 147). [286] Београдски пашалук пред Први српски устанак, 255 (ћир.). [287] Историја српске револуције, 82 (ћир.). [288] Мустафа-паша је баш у Београду стекао огромно богатство. О томе Београдски пашалук пред Први српски устанак, 135 (ћир.). [289] Исто, 133. [290] Исто, 189. [291] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 207. [292] Београдски пашалук пред Први српски устанак, 17-18 (ћир.). [293] Исто, 18. [294] Цео низ осталих Турака као што су Хафис паша, Сулејман-паша, Бећир-паша, Ибрахим-паша, и други јављају се у роману епизодично и често само као пасивни учесници акција па зато овде нећу ни говорити о њима. [295] Код Ранкеа "То су Термопиле српских хајдука" (с. 96), код Јежą "dwustu Serbów pod dowództwem Dżurta, bijąc się przeciwko nieprzyjacieliowi pięćkroć liczniejszemu, wznowili podanie termopilskie" (с. 34) и "dwa lata temu termopilską okrył się sławą (с. 364). [296] Ја овде нећу да улазим у оцену поступака Ћурчије и Јакова Ненадовића већ их само региструјем онако као што их је Јеж описао. [297] Др Васа Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, Београд, 1939, с. 31 (ћир.). [298] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 83. [299] То је позната Јежева брошура Jubileusz serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pieciudziesięciu przez T. T. J. (Przedruk z Dziennika Polskiego) Lwów, 1865, s. 21. [300] Jerzy Czarny, życie i czyny jego, Lwów, 1897. [301] Krzysztof Dunin-Wąsowicz, Czasopiśmiennictwo ludowe w Galicji, Studia Historyczno-Literackie. Tom XV, Wrocław, 1952, s. 156. [302] Јанић. Ђурићева Повестница Карађорђевог времена, Гласник СУД, IV, Београд, 1852, 75-150 (ћир.). [303] Историја српске револуције, 144 (ћир.). Неке грешке опет потичу из Јежева неразумевања текста којим се служио. Тако је, на пример, говорећи о састанку у Орашцу (с. 22-23) и учешћу проте Атанасија на њему име села Буковик протумачио као Буковина и написао за њега да је био "Издалека, из Буковине" што је очито бесмислица. [304] Не задржавам се овде дуже на утврђивању Јежевих грешака, нетачност итд. у овој брошури јер то није битно за овај рад и ни у ком случају неће моћи утицати на промену суда који је до сада дат о Јежу. [305] Истина како је показао Вук Винавер у својој расправи Турско становништво у Србији за време Првог српског устанка (Историјски гласник, 1955, 2, 44, ћир.) српски живаљ по мањим варошицама био је прилично јак али историјски није познат ни један овакав случај какав описује Јеж. [306] Још неколико сцена и дијалога упућује нас на то да је Јеж почетак акције ставио негде у време око 1800 г. [307] T. T. Jeż, J. I. Kraszewski. Wspomnienie pośmiertne. Warszawa, 1888, s. 3. [308] Стојан Новаковић, Устанак на дахије, 1804. Оцена извора. Карактер устанка. Војевање 1804. Београд, 1954, с. 50 (ћир.). [309] Турско становништво, Историјски гласник, 1955, 2, 47 (ћир.). [310] Вредно је напоменути још једну ствар. Оволики утицај наше народне поезије на овај роман последица је чињенице да је Јеж пишући га вероватно имао при руци народне песме о Првом устанку али не у Вуковој збирци већ у једном другом издању. Вероватно је Јеж већ тада у својој или бар у некој доступној библиотеци имао књигу А. Мајкова, Историја српског нарада, Београд, 1858. (ћир.) у којој су као додатак на с. 363-454 биле одштампане народне песме о Првом српском устанку из Вукове збирке. [311] Od kolebki, III, 315-318. [312] Бомбала је тај превод оценио као "тачан" (dokładny), Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 106. [313] Вила, 1866, с. 284 (ћир.). [314] То су приче Златно дрво (с. 286-289), Мајстор и шегрт (с. 320-323) и Како је постала воденица (с. 763-764). [315] Зла свекрва и Опет зла свекрва. Српске народне приповјетке. Скупио их и на свијет издао Вук. Стеф. Караџић. Друго умножено издање, Беч. 1870, с. 229-236 (ћир.). [316] О томе Вук Винавер, Историјска традиција у Првом српском устанку, Историјски гласник, 1954, 4, 103-118 (ћир.). [317] Јежу су наши омладинци могли бити блиски, између осталог и по својим демократским идејама, патриотизму, везама са Мацинијем и са Лигом мира и слободе у којој ће касније Јеж, по одласку из Београда, заменити дотадашњег представника Пољске генерала Хауке-Босака и најзад, по својим, иако не великим симпатијама према поробљеној Пољској. [318] О утицају народне поезије на Омладину и њен покрет: Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1804-1871). Изучавање о националном и књижевном романтизму код Срба. Београд, с. 242-257 (ћир.). [319] Ojczyzna, 1865. Korespondencja z 6 czerwca 1865 r. s. 3. [320] Роман је прво излазио у новинама Wiek за 1876 г. од броја 16 до 219, а исте године је објављен и у посебном издању. Ја се служим издањем Czytelnika, Warszawa, 1950. [321] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 464. [322] Исто, 705. [323] M. Zdziechowski, Z. Miłkowski a idea słowiańska, 27. [324] M. Zdziechowski, нав. дело, 28-32. [325] V. Dresler, Slovanské látky v polskem románe. Slovanský přehled, XIX, 1927, s. 314. [326] M. Bersano-Begey, Z. Miłkowski (T. T. Jeż). Centributo alla storia dei rapporti polono-slavi nel secolo XIX, Roma, 1935, s. 144. У пољској верзији ове расправе та белешка не постоји. [327] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 566-567. [328] Нав. дело, 121-122. [329] Исто, 324. [330] Исто, 347. [331] Исто, 147, 148, 149, 150, 160, 306-307, 313, итд. [332] Исто, 169-170, 177, 206-207, 213, 234-235, 421. [333] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 90. [334] Исто, 115-117. [335] Нав. дело, с. 8. [336] Нав. дело, с. 55-56. [337] Историја сербского народа, написао А. Мајков. У Београду, 1858, с. 517 (ћир.). [338] Teodor Tomasz Jeż, Bośnia, Niwa, 1875, II, s. 459-474. [339] Историја сербского народа, с. 442. Јеж цитира стихове у којима Пејзо каже да неће да се ожени Туркињом већ Влаињом Из Поцерја главитом дјевојком Којано је бела и румена Која пије вино и ракију [340] Роман је први пут објављен у књизи 1884 г. Ја се служим издањем Czytelnika, Warszawa, 1950. [341] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 705. [342] Нав. дело, 16. [343] Ostrowska, T. T. Jeż, 132-134. Препричавајући садржину романа Островска прави неколико мањих грешака што јој се иначе врло често дешава. [344] Ostrowska, T. T. Jeż, 197. [345] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 93. [346] Исто, 108-110. [347] Нав. дело, 63. [348] Нав. дело, 15. [349] Нав. дело, 63. [350] Нав. дело, 105. [351] Синан-паша. Написао Панта Срећковић, Београд, 1865 (ћир.). [352] Нав. дело, 101-103. [353] Б. Петрановић. Српске народне пјесме, III. Београд, 1870 (ћир.). То су пре свега песме бр. 15 (Марко Краљевић и вила бардарица), бр. 25 (Како је вила Милоша задојила), бр. 26 (Милош Обилић тражи своју мајку) и бр. 37 (Како је вила Бановић Секулу задојила). [354] Нав. дело, 123. [355] Lat temu dwieście, opowieść na tle dziejów Kroacji T. T. Jeża, Kraków, 1887, str. 1. Овим, првим издањем, служићемо се и у даљем излагању. [356] Ateneum, 1886, tom III, zeszyt 3-4, tom IV, zeszyt 1, 2 i 3. [357] У овом раду служимо се издањем Czytelnika из 1948 г. Teodor Tomasz Jeż, Miłość w opałach. Powieść z dziejów Kroacji. [358] Chimera 1902, IV, zeszyt 18, grudzień, str. 459. [359] Нав. дело, 268-270. [360] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 111-113. [361] Нав. дело, 56. Оно што Смоховска-Петрова говори о овом роману Островска је рекла на. стр. 123-124 своје расправе. Речи Островске "katoliccy zaś Kroaci wyraźnie kokietują kraje korony św. Szczepana nie myśląc na razie o ambycjach ogolnosłowiańskich" Смоховска-Петрова је схватила овако "xърватите обаче, като католици, в разрез с общославянските стремежи, продължават да клонят към Австрия". [362] Povijest hrvatska. Po vrelih napisao Tade Smičiklas. Dio drugi od godine 1526-1848. U Zagrebu 1879, str. 166. Служимо се овде овом историјом зато што је она у потпуности била на нивоу тадашње историјске науке и одражавала тадашње знање о завери Зринских и Франкопана. Јеж је, највероватније, није знао. [363] Исто, стр. 166. [364] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 112. [365] Нав. дело, 311. [366] Нав. дело, 124-125. [367] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 111. [368] Исто, 113. [369] Ми ћемо се служити издањем Czytelnika, T. T. Jeż, O byt. Powieść historyczna na tle dziejów Albanii XV w. Tom I-III, 1951. [370] Сва имена код Јежа имају пољску форму: Иван је Јан, Ђурађ Јежи итд. [371] Historya o żywocie y zacnych sprawach Jerzego Kastryota, którego pospolicie Skanderbegiem zowią, książecia Epireńskiego, na trzynaście ksiąg rozdzielona, napisana od Maryna Barlecyusa. [372] M. Ostrowska, Нав. дело, 138-139. [373] О многобројним нетачностима о Скендербегу и његовој породици нећемо говорити јер је то проблем који нас овде не интересује. [374] Име Милеве Јеж је вероватно узео из Мајкова, стр. 97. [375] То је уводни чланак Wskazania polityczne - Polska a Słowiańszczyzna, Wolne Polskie Słowo, nr. 63 od 15 kwietnia 1890. [376] Мајков, Нав. дело, 117 (ћир.). [377] Опширнију карактеристику деспотову дао је Мајков на стр. 118-119 свога дела. [378] Може бити да је у стварању деспотова лика извесну улогу одиграо и неки западни извор у којем се Ђурађ и његова политика оштро осуђују. О тим изворима исцрпно је писао Гавро Шкриванић у својој расправи Два фалсификата из XVII столећа скопског надбискупа Петра Богданија, Историјски часопис, III, 1952, 107-128 (ћир.). [379] Wolne Polskie Słowo, nr. 56, 1, stycznia 1890. [380] M. Ostrowska, Нав. дело, 213. [381] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 279. [382] Црногорка. Цртица. Пољски написао С. Милковски (Т. Т. Јеж.). Превео Томислав Гвоздановић, Просвјета, 1896, бр. 10-11. [383] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 464. [384] Antoni Potocki, Polska literatura współczesna, Warszawa, 1911, Cz. I, str. 66-67. [385] Сва та мишљења и судове скупила је Островска у последњем поглављу своје велике монографије, стр. 587-611. [386] A. Brückner, Dzieje literatury polskiej w zarysie, Warszawa, Institut Wydawniczy "Biblioteka Polska", tom II, str. 361. [387] А. Потоцки, нав. дело, I, 67. [388] Све што овде говоримо о уметничкој вредности Јежевих романа односи се само на његове југословенске романе. [389] P. Ch. T. T. Jeż, предговор роману Uskoki, Warszawa, 1881, str. XXII. [390] Zygmunt Miłkowski, Opowiadanie z wędrówki po koloniach polskich w Ameryce Północnej, Wydanie II, Paryż, 1903, str. 147. [391] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 587. [392] Eliza Orzeszkowa, Listy, tom III, Wrocław, 1956, str. 58. [393] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 118-120. [394] Witold Doroszewski, Język Teodora Tomasza Jeża (Zygmunta Miłkowskiego). Studium z dziejów języka polskiego XIX wieku. Warszawa, 1949. [395] Henryk Batowski, Posłowie, стр. 471-474 у књизи T. T. Jeż, Uskoki, Warszawa, 1956. [396] Ognisko, książka zbiorowa wydana dla uczczenia 25-letniej pracy T. T. Jeża, 1882. Warszawa - рецензија у часопису Ateneum, pismo naukowe i literackie 1883, tom I, str. 551. [397] Odpowiedź Zygmunta Miłkowskiego na adresy młodzieży polskiej. Odbytka z Nowej Reformy, W Krakowie, 1883, str. 3. [398] Исто, 5-6. [399] Eliza Orzeskowa, Listy. Tom I. Dwugłosy. Warszawa - Grodno, 1937, str. 103. [400] Исто, 189. [401] Piotr Chmielowski, T. T. Jeż jako podróżopisarz. Dodatek literacki do nr. 84 Nowej Reformy z 12 kwietnia 1903 r. [402] M. Zdziechowski, нав. дело, 6-7. [403] I. Tuliszkowski, Wspomnienia o pracy konspiracyjnej. Niepodległość, IX, styczeń-czerwiec, 1934, str. 124. [404] K. Koźniewski, T. T. Jeż, 177-178. [405] То је издање М. Аrcta од 1930 г. [406] Нав. чланак, 322. [407] Dzienniki St. Żeromskiego, 1953, t. II, 1954, t. III, Warszawa. [408] Dzienniki, I, 260. [409] Dzienniki, I, 302. [410] Dzienniki, I, 309. [411] Dzienniki, I, 325. [412] Dzienniki, II, 176. [413] Dzienniki, II, 279. [414] Dzienniki, II, 450-451. [415] Нажалост та сећања нисмо имали цела у рукама. Знамо их само по одломцима. [416] Władysław Orkan, Pułkownik Miłkowski, Wspomnienie у књизи Czantorja i pozostałe pisma literackie. Kraków, 1936, str. 137-142. [417] Dzienniki, III, 230-231. [418] A. Brückner, Dzieje literatury polskiej w zarysie. Warszawa, II, 362. [419] Z. L. Zaleski, Attitudes et destinées. Faces et profils d’écrivains polonais, Paris, 1932, 11. [420] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 111-112. [421] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża, 7. [422] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 194. [423] K. Koźniewski, Нав. дело, 148-149. [424] В. Смоховска-Петрова, Нав. дело, 65. [425] T. T. Jeż, Od kolebki, III. 235-318. У овом поглављу говори се само о Јежевом боравку у Србији 1864-1866 г. Ранији његови боравци у Србији нису толико значајни за Јежево књижевно стваралаштво. [426] У тим архивама исто тако нисмо могли наћи ниједан докуменат о Пољацима који су у то време живели и радили или у Београду или у Србији. У регистрима Државног архива Србије забележен је низ докумената који се односе на Јежеве познанике Павла Слотвињског, Изидора Коперњицког, Алфонса Лучињског, Леонарда Лонткјевича, д-ра Гонсјоровског и низа других али ниједан није сачуван, или је изгубљен или уништен. [427] Роман је изашао у броју 17-27 под насловом Асен. Касније је Поповић, издајући роман у посебној књизи, узео наслов Јежевог оригинала Асан. [428] Od kolebki, III, 261, Јежеве политичке везе нас у овом поглављу не интересују. [429] T. T. Jeż, O umysłowym życiu w Słowiańszczyźnie zadunajskiej, Dziennik Literacki, 1866, nr. 17-18. [430] Јеж истина помиње Новаковићеву "Вилу" у свом чланку али самог Новаковића не, што би вероватно учинио да су се у то време већ познавали. [431] Нав. дело, 73. [432] Јеж наводи само да се служио књигом А. Н. Пипина и В. Д. Спасовича Обзор истории славянских литератур, СПБ, 1816. Међутим податке о књижевности (сасвим неважне) или је сам прикупљао или је добио од неког другог али никако од Новаковића. [433] Али ни ове везе нису биле бог зна како трајне и завршиле су се вероватно врло брзо после Јежева избора за дописног члана СУД 1869. г. У Јежевој заоставштини (изгорелој 1939 г. у Варшави) било је сачувано само два писма Стојана Новаковића. (J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 143). [434] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 294. [435] Ђорђе Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд, 1941, стр. 225 (ћир.) [436] Od kolebki, III, 301-303. [437] Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), 248 (ћир.) [438] Стојан Новаковић и његов рад на лепој књижевности у књизи П. Поповића, Из књижевности, III, Београд, 1926, 159 (ћир.). [439] Od kolebki, III, 303. [440] Гласник СУД, 25, 350 (ћир.). [441] Писмо З. Милковског чији се оригинал налази у Архиви САН, бр. 67, доносимо у прилогу. [442] Прва цифра означава увек страницу оригинала Т. T. Jeż, Asan, Ustęp z dziejów Słowian Bałkańskich powieść historyczna, 1869, Библиотека Mrуwki, nr. 7 а друга превода (Асан. Приповетка из бугарске повеснице. Написао Т. Т. Јеж. Панчево, ћир.). [443] Нав. дело, 213. [444] В. В. Смоховска-Петрова, Нав. дело, 152-153, 157. [445] Вила, II, 268 (ћир.). [446] У Централној библиотеци САН се и данас налази та брошура коју је Српском ученом друштву био поклонио Новаковић са кратком посветом. По печату на њој Administracja Dziennika Literackiego може се претпоставити да је Новаковић ту брошуру сам добио из Лавова али је вероватније да је тај примерак био послат Јежу па га је овај поклонио Новаковићу. Иначе један примерак те брошуре Јеж је са својим исправкама и посветом послао и Народној библиотеци у Београду (Ђ. Живановић, Нав. дело, 201). [447] Вила, II, 1866, бр. 22, стр. 364. [448] Вила, III, 1867, бр. 1-38. [449] Прва бројка означава страну оригинала у издању Dzieła Teod. Tom. Jeża w pierwszem zbiorowem wydaniu, Tom I, Lwów, 1876 а друга страну Виле за 1867. [450] Ђ. Живановић, Нав. дело, 236-238. [451] Даница, 1869, бр. 17, 270 (ћир.). [452] Цело ово поглавље третирамо као скицу и не претендујемо на то да смо прикупили и исцрпли све што се код Срба и Хрвата писало о Јежу. Низ појединих бројева, па и целих годишта, часописа као и календара нисмо могли прегледати јер нам нису били доступни а врло је вероватно да је, нарочито ситнијих бележака о Јежу могло бити и у њима. Тај посао захтева дугогодишњи рад и чепркања за шта ми нисмо имали ни могућности ни времена. [453] Vienac, 1876, br. 40, 664. [454] Zdenka Marković, Iz korespondencije Bronisława Grabowskog s Franjom Markovićem. Građa za povijest književnosti hrvatske, knj. XIV, Zagreb, 1939, str. 162. [455] Српске илустроване новине, I, 1881, стр. 63 и 127 (ћир.). [456] Vienac, 1883, бр. 29, 475-476. [457] Јавор. XI, 1884, бр. 4, стр. 127 (ћир.). [458] Vienac, 1885, бр. 1, 16. [459] Vienac, 1885, бр. 15, 240. [460] Јавор, XIV, 1887, бр. 6, 96 (ћир.). [461] Јован Грчић, Портрети с писама, III, Загреб, 1925, стр. 184-185 (ћир.). [462] Na Vidov-dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża, Kraków, 1889. [463] Босанска вила, IV, 1889, стр. 192 (ћир.). [464] Отаџбина, 1889, св. 23, стр. 636 (ћир.). [465] Јавор, XVI, 1889, стр. 447 (ћир.). [466] Народне новине, 1897, бр. 115, 121, 23-154 (ћир.). [467] Јанко Веселиновић, Целокупна дела, IX, Народна просвета, Београд, стр. 370 (ћир.). [468] Вероватно Заљеског. [469] Годишњак. СКА, XI, 1897, Београд, 1899, стр. 85-87 (ћир). [470] Чланак је објављен у Обзору 1910 г. бр. 282. [471] Hrvatski list, Osijek, 1924, бр. 100. Чланак дра Есиха је рађен према чланку F. Rawite-Gawrońskog, T. T. Jeż i jego ideały. Przypomnienie w stuletnią rocznicę urodzin. Rzeczpospolita, V, 1924. [472] Jugoslovenska njiva, VIII, 1924, стр. 361-363. [473] Интересантно је овде напоменути једну ствар. У Борби од 6. јуна 1955. године, у рубрици Занимљива питања изашло је једно питање и одговор који су се односили на књигу Na Vidov-dan, Коперњицког и Јежа. Анонимни писац одговора очито се служи Илешићевим чланком јер је у њега пренео све грешке које је направио и Илешић. Те грешке су: Јеж је био на Балкану 1849, 1853 до 1855 и 1864 а у Београду само 1864. г., даље Илешић је, вероватно непажњом, место антрополог написао археолог а писац одговора је то поновио, Илешић који је тачно означио годину Јежева рођења 1824, написао је да је овај умро 10. јануара дочекавши почетак Светског рата (тј. 1915. г.) и непажњом је додао "у високој старости од 70 година". У Борби је преписано да је умро у седам десетој години и то 10. јануара 1914. г. иако је Светски рат почео касније и иако је Илешић у истом чланку цитирао Јежево писмо од 4. XII 1914. г. и најзад, Илешићеве речи којима је он парафразирао један Јежев закључак "властела су имала части, богатство и славу, сељачка класа пак само теретe" аутор одговора је донео као Јежев текст избацивши само "су" и заменивши "пак" са "а". [474] С. М. Стогодишњица једног Пољака, српског пријатеља, Нови Живот XVIII, 1924, стр. 159-160 (ћир.). [475] Романе Ускоци и Харамбашина вереница Матић назива приповеткама Ускок и Харамбашина заручница. Даље није тачно да је брошура Jubileusz serbski Јеж поклонио Српском ученом друштву. То је учинио Стојан Новаковић. На брошури која се налази у Централној библиотеци САН стоји његова посвета "Српском ученом друштву од Стојана Новаковића". [476] Конст. Поводом пољског издања "Избора приповедачких дела" Т. Т. Јежа, Мисао, 1931, књ. 35, стр. 511-512 (ћир.). [477] Ж. С. Калинић, Томаш Јеж, Летопис МС, 1934, књ. 340, стр. 235-240 (ћир.). [478] Да напоменемо да је Калинић направио још неколико грешака иако Јежев роман Pamiętniki starającego się (Мемоари просиоца или човека који се стара) он преводи са Успомена човека који стари а Јежеве мемоаре Од колевке кроз живот назива романом. Остале грешке су ситније природе. [479] Крешимир Георгијевић, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности, Београд, 1936, с. 306 (ћир.). [480] Рецензија је изашла у Југословенском историјском часопису, III, 1937, стр. 485-489. [481] Novi izvor za hrvatsku povijest. Zapamćenja autora Uskoka Poljaka T. T. Ježa, Obzor, 1937, br. 9 и Biskup Strossmayer u svijetlu zapamćenja poljskog književnika, Obzor, 1937, br. 80. Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт