Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност

Јовица Аћин

Омађијани Бруно Шулц

[Реч #38, Београд, октобар 1997]

Притајивши се, посматра нечију прилику како је, с векном хлеба у руци, на тренутак предахнула над тек ископаном земљом.

Док свуда другде влада мрак, ноћ на гробљу је, под месечином, кад се загледамо, јесењи дан испуњен сенкама, широким и лелујавим. Све дневне сени са улица, кућних улаза, из башта и дворишта, долазе да ту преспавају. Није то миран починак, него је обузет немирима покупљеним из људских послова и кретања. Али, само такав одмор прија сенкама у њиховој гробној спаваоници. Ту се оне крепе до јутра, ослобађају се светлости која онда магличасто обасјава територију мртвих. Из једне од удаљених сенки, Бруно гледа у прилику, могло би бити да је она Влад или Емил или, ипак, Павел, гледа је како хлеб премешта из руке у руку. Чини му се да је ископана јама некако плитка и мала, као да је за дете.

Приљубивши стомак уз тло, прикрада се ближе. Црне очи су му ужутеле и светле. Ни мачјим очима није лако са игром сенки, иако су им сенке природна средина. Бруно је застао иза стабла ариша, и даље четвороношке. Покушава да се усправи, хвата се за дрво, али на крају одустаје, само благо почешавши стегно о кору. Лице му је бледо, брада мала и шиљаста, на наусницама тек неколико длака. Око врата му је огрлица. Голе и ситне прси су му без маља. Заклон је недовољан да би сакрио стражњи део његовог тела, моћне слабине, пар шапа и дебели, дуги реп, све с попречним пругама. Као да је преображај прекинут на пола. Као у случају сирена, тритона, кентаура. Кад би се пробудио, накратко помисли из средине свог успаваног мозга, да ли би остао такав, пола човек, пола тигар. Да ли само ноћу у њему врви жеља да је звер, да се умиљава, да кида? Једног јутра се Бруно Шулц пробудио претворен у чудног створа, не у бубу, неког опнокрилца, или испуњеног кондора на полици у салону, већ баш у тигра кога распиње пожуда. Ништа ново у животу. Но, у Бруновом случају, сам би рекао, десило се да се он пробудио сувише рано, и преображај је морао бити прекинут. Тако може бити и са стварањем. Рачунамо да ће оно потрајати низ година, да је пред њим вечност, али после шестог дана Бог, пренеражен, престаје и уклања се с видика недовршеног света.

Прилика се још тренутак премишља, онда ипак, пошто је брзо принела хлеб устима, чучнувши, спушта векну налик сивом камену у раку. Бруно је довољно близу да уочи да рака није празна. Осети глад, и пожали што и сам није појео макар залогај хлеба. Да се благовремено усудио, могао је то да учини. Нечије згрчено тело с хлебом жустро је затрпано. Хумка је донекле поравнана лопатом. Готово се и не подигавши из чучња, или је Бруну то само изгледало, згурена прилика измиче сенкама и напушта гробље.

Бруно Шулц, професор цртања у дрохобичкој гимназији "Владислав Јагел", пробудио се веома рано. Тако рано, ни свануло није, да се више не сећа ни да ли је ноћас спавао. Пробудио се као Бруно Шулц, мада још није сигуран у то. Боји се да ће га неизвесност коју осећа пратити целог дана. Прати га она већ целу годину, или чак две, три. Губи и појам о годишњим добима. На прозору, иза стакла ваљда је навејао снег. Шта год да је, сасвим је покрило површину окна. Ко би још у зору прао прозоре млеком, пита се, и то млеком залеђеним, искристалисаним од досуте воде. "Бело блато", каже у браду да не би узнемиравао остале у другим собама, иако чује пригушено шљапкање у ходнику и однекуда, с друге стране, дечји плач. "Галиција, какав црни снег!" - рече, дохватајући књигу с пода у којој је заденут лист жућкастог папира. У полумраку се осврте за оловком. Узе је из чаше на сточићу. Сипну у чашу мало воде из лименог бокала, нагну је и виде како се у води као у огледалу нагну цела соба. Отпи, повуче покривач испод пазуха, ослони о узглавље кревета, а књигу положи на колена. Под њим сламарица јако зашушта. Погледа у слова на корици, Ferdy/; остатак је прекрио папир. Изравна га.

Поче да црта тигра, од репа, и када је стигао до слабина престаде, па облизнувши танке усне крете да пише.

Новембар 19, 1942.

Може бити да је тај датум, а не мора бити. Свеједно, али ме мучи да ли сам код куће. Која је моја кућа? Улица Флоријанска 10, Дрохобич, Галиција, Пољска, или Хондурас, Никарагва, Абракадабра, или као у сну кад глас каже над жртвом, немаш ти друге територије, није твоја земља овде него је у подземљу, врати се тамо? Откако сам пресељен овде, у Столарску, изгледа да је гето мој једини дом, последњи дом, и који сутра никада неће изгледати као данас. Биће срушен и спаљен. Хтео бих драгој Госпођи да кажем како ми је мило што сам је срео, и како ми је жао што се најбоље ствари у животу не дешавају раније док нам још календар није ишчилео из мозга и још знамо где станујемо, која нам је отаџбина.

.

Ваш Бруно Шулц

.

Још не зна коме ће послати ово писамце, срочено некако безвољно, и да ли ће га икоме послати. Пошта је строго контролисана. Нити свако може да шаље, нити свако може да прима писма. Чини му се да су сви, свакако све жене којима је писао већ мртве или ће бити мртве, можда и не стигавши да прочитају његово писмо, или ће их погубити сутрадан пошто га добију и прочитају. Намести јастук под леђима. Гомбровичев роман Ferdydurke који му је служио као подметач склизну на под. Одустао је од идеје да се послужи Чаробним брегом или Јосифом Томаса Мана, претешки су. Био је гладан и једва дохвати књигу, одложивши је опет на крило. Да ли сам код куће? Онда му испошћено и искривљено лице готово сину. Чак развуче стиснута уста. Као да му је у посету дошао неки мили дух и уз узглавље му спустио јабуку. Поче да пише испод потписа.

Czy Adela jest w domu? - тако ме је на капији запитала госпођа коју сам тада први пут видео. Адела, код куће!? И не сачекавши мој одговор, ушла је са осмехом, очешавши ми лакат својим широким куком. У том куку нисам осетио никакву топлину. Хајде, дете, додала је, ступајући у кућу, пре него што ће викнути, има ли овде неке Аделе, хајде, дете, иди нешто цртај, и мој Карл, млађи од тебе, већ уме да боји као велики молер.

Наша служавка Адела се појави из кухиње. Овлашно звирну госпођи у лице и врати се у кухињу. Тамо је шмирглом чистила рингле на шпорету. Отац је био на тавану. Мора да је чуо да неко тражи Аделу, и могао сам одоздо да видим његово лице на кровном прозорчету. Било је обливено знојем и тресло се. Цела кућа је подрхтавала од његове изненадне грознице. Готово би се срушила да у њеном темељу, у кухињи, није стајала Адела и, леђима окренута придошлици, без икаквог знака слушала шта јој је ова говорила. Речи су првих пет минута биле неповезане, само замршено клупко гласова. Госпођа је била узбуђена што је нашла Аделу. Морала је да се распитује на све стране. Обишла је многе адресе које су се показале лажним. Сумануто је лутала градом и околином. После тог увода, прибра се колико је то било могућно у њеном стању и запита.

Знате ли ко сам ја?

Адела престаде с трљањем, лагано се обрте целим телом, суочивши се лицем у лице с том брижљиво и помодно одевеном женом, и значајно трепну. Онда једва приметно скрете поглед. Гледајући преко госпођиних рамена, осмехивала се с блаженством. Кроз отворени кухињски прозор вирили су очеви помоћници и давали јој знакове.

Е, па онда, знате и да ће Вам код мене бити боље него игде. Држаћу Вас као мало воде на длану.

Нема сумње, госпођо Гинтер, да би тако било, мазним гласом рече Адела, и даље гледајући у помоћнике који почеше да скачу, праве свакојаке смешне гримасе, истовремено с похлепним изразом. Показивали су шта би све радили са Аделом. Без очеве дозволе су напустили дућан, препуштајући муштеријама да се саме сналазе с балама памука, намотаним текстилом и шареним тканинама. Аделине црне очи су блистале. Задиже хаљину изнад колена и почеша се по бутини. На тренутак јој се назре подвезица. Помоћницима скочи температура, разлетеше се по тамним кутковима дворишта. Потом поново, гуркајући се и пењући се један другом на леђа, нагрнуше на прозорски оквир.

Прихватате? - полетно запита госпођа Гинтер.

Адела седе на столицу уз шпорет, прекрсти ноге у полупровидним чарапама.

Госпођа је, док је у њој несавладиво расла напетост, чекала одговор. Не издржавши, молећиво је додала да јој је муж ленштина, ћерке су се угледале на оца, а дечак је диваљ и тупоглав. Једноставно, немоћна је да све сама постигне.

Не. Не могу. Аделин одговор је био пун самилости, али звучао је неопозиво.

Узмакавши неколико корака, погледао сам горе на таванско прозорче. Очево лице, орошено знојем, видно је попримило спокојнији изглед. Неколико лептирова из његове колекције правили су шестице и осмице изнад његовог чела. Наша служавка Адела није волела те летеће шаролике листиће чије ларве је отац набављао по високим ценама из најегзотичнијих крајева света. Отуда ће их једном, док је отац имао свој редовни напад градског скитања, махањем марамом све истерати из куће да се више никада не врате.

Док је госпођа Гинтер падала у очај, позивајући се на неко тобожње Аделино обећање, на своју беспомоћност, те да служавкин одговор лако може да је отера и у смрт, Адела је бивала све мрзовољнија. Шта ће она код ових пропалих трговаца текстилним материјалом, понављала је госпођа. И хоће ли Адела да сместа клекнем пред њом, и већ се спуштала на под који је Адела увек држала веома чистим. Госпођа се упусти и у објашњавање како наводно Адели нуди да буде господарица, а не тек обична и проста служавка. Адела је слегала раменима, ширила руке, дланове окретала на горе, али није одступала. У један мах Адела се, на госпођине речи да је спремна и да јој лиже стопе, закикота и од тог неконтролисаног кикота суза јој навре на очи. Но, одмах се суспрегну и зналачки нашминкано лице јој се стврдну. Госпођа је из минута у минут схватала да је њена мисија пропала.

Прелети погледом писмо и, занемаривши оно што је дописао, запе на гласу из сна; дакле, вероватно је спавао. Оно чега није могао да се сети, може бити да му се отело док је писао. Ако је то било и само на трен, ипак је сањао. Бог је одступио, а Велики фалсификатор је у то умешао прсте, творац, злочинац и јеретик. Држи се за ногавице тог јеретичког творца, јер га само он својим лажима може пронети до краја овог света и, затворивши круг, вратити га на почетак кад још никакве историје није било, кад је Месија, зајахавши хоризонт, прекорачио облачне границе и ступио у беспомоћни и отворени свет.

Почетак сна испружи руку из заборава и напросто га ошамари. Снови нас кажњавају ако их заборављамо. Одмотава му се тај сан попут ноћи у снегу. Сахрана на пустом гробљу. Жртва је гурнута под земљу, јер то може бити једино жртва. Само је њено право на подземну територију, чак и када остаје насред улице, или заједно с другим жртвама трули у јарковима.

Нема обреда, нема молитви, нема бдења. Какав је то леш, чији, пита се Бруно, јер не може да назре наставак сна. Овај сан, закључује, почиње од репа. Или је то само привид мртве материје која би да оживи? А он у овом часу не сања ли будан нешто пуно претње, надокнађујући тако ноћашњу несаницу? Коначно диже руке, па их спушта и устаје из постеље. И време је, полицијски час је истекао, може напоље. Може, мрмља, из гета, али ће у њему вечно остати. Књига је опет на поду. Е, мој Гомбро, рече Бруно. С њом је и писмо с постскриптом одлепршало. Ту ће их и оставити, хитајући са облачењем. Не успева, међутим, да устане. Одиже ћебе. Чаршав му је обавио ногу, а притиснуо га је петом друге. Слободном ногом одвија чаршав с друге. Но, чаршав не попушта, опире се и на крају је сав згужван. Ноздрве му голицају дашци од прашњаве сламе. После тог малог рвања ногу и чаршава, Бруно остаје да лежи још неки минут, хватајући дах.

Рите, мисли на искрзане рукаве и крагну. Узима свој последњи цртеж и с две шпенадлице га причвршћује испод кошуље, уз груди. На цртежу је тужни мушки лик у часу док се претвара у похотну звер која се умиљава пару девојака само у блузама од тила, с француским чарапама, и голим од подвезица до пупка: загрљене, једна прекрштених ногу седи другој у крило. Боље му је. Цртеж греје, и делује против урока. Гомбро је отпловио, окрутни, заједљиви пан Витолд, кренуо је за љубављу и није се вратио. Бруно покушава да се сети још нечега. Но, не вреди, није се ни обријао. Још ће ми никнути брада као правовернима. Везује кравату. Приметио је да га снови током ове године умирују. Једино га снови умирују, утолико више што је помиренији да из Дрохобича неће кренути за Варшаву. Жури, јер мора до Дома стараца, мора до Јахачке школе, затим код Ландауових. Мора успут да смисли и неког витеза из бајке, и неку принцезу. При свему томе, осећа све јачу глад за коју, ипак, верује да ће минути кад изиђе на улицу, а можда ће и сасвим проћи кад пређе границу гета, мада би се, да није постављен контролни пункт за проверу градских дозвола, сваки пут питао где је та граница.

Кревет је остао незастрт, претрпан уваљаном постељином. Његов злослутни изглед одвраћао је од тога да ико више у њега легне. Тако је, иначе, било недељама, и Бруно за то није марио.

Да ли би му помогло да гута ветар? Као млађи се, током лета, упуштао у дуге шетње долином Тисмјењице. Повремено би се дао у трк, разјапивши што више може уста. Осетио би лахор чак до дна плућа. То је пробао и у рану јесен. Ваздух је био хладан и покаткад с димљивом маглом. Касније, међутим, кад би провејао снег, није морао да трчи. Бржи ход и донекле забачена глава, и снег му је натапао језик, од даха му се мрешкајући у грлу попут простране водене површине. Ако не би дисао, на памет му пада лења мисао, овај влажни ветар који дува с појезерја, где су широко разливене мочваре и рибњаци, измешан с ветром од подгорја, могао би да му продре до самог желуца, хладећи га и заваравајући.

Кад не виде да му ико иде у сусрет, отвори уста, али га после неколико часака запахну танка нит нечег туђег. Мирис нафте, чак довде од Рафинерије. Закашља се са одвратношћу. Повратио би да је могао на гладно срце.

Служио се очевим док није сачинио сопствени план града. Свој план је сматрао делотворнијим и, свакако, једноставнијим. Више је одговарао скровитијим слојевима градске збиље. И једино је он умео да га чита. А данас је био уверен да су само на његовом тачно уписани тргови, уцртане улице и знаменитости Дрохобича. Дрохобич је постао један од невидљивих градова, лажно место у коме се странац, служећи се купљеним туристичким водичем, никада не може снаћи, него је осуђен да лута до бесвести, све унезверенији, све обузетији паником да је погубио и циљеве и полазишта. Планови у продаји по књижарама, који су били раније изузетно прецизни и које су картографи с поносом истицали као мајсторски рад међу делима у тој врсти, наједном су изгубили сваку веродостојност. Не зато што се град тобоже изграђивао и ширио, што су нека здања рушена а друга подизана, већ напросто што је неки злодух умешао прсте. Бог је одвратио очи од Дрохобича. Устоличена лажност града учинила је у један мах све донедавна тачне планове ништавним, вишеструко и опасно лажним. Ко би у њих поверовао и кренуо улицама, пратећи на плану правце и размере, називе и координате, најпосле би се затекао у безизгледном положају, чак био ухапшен као сумњива скитница или непријатељски уљез. Тражили бисте Гимназију у којој је некад предавао сликарство, не коракнувши ниједном а да прст нисте промишљено померили по плану, и излетели бисте чаролијом на другу страну, на тесни и лавиринтски Подвалем. И план који је отац чувао у доњој фиоци свог писаћег стола, ремек-дело с којим сте могли лутати до миле воље, а да ипак никада не залутате, претрпео је описани пораз. Његови пергаментски листови, дивно израђени у барокном стилу илустрованих проспеката, заувек су изгубили битку. Нису је изгубили против заплетеног и разноликог хаоса улица и ћорсокака. Изгубили су је од нестварности која је запосела Дрохобич. Сада су спојени пергаментски листови били пука слика, ни лепа ни ружна, слика нечега чега више нема.

Ако ништа није тамо где би по плану требало да буде, Бруно је на лаж одговарао једнаком лажи, али обрнутом по смеру. План који је саздао за себе, био је у његовој глави. Био му је неопходан, јер његов град, његов откад се родио, више није био његов. Зинуо је да опет ухвати мало ветра. Његов план је био једноставан. Сва своја искуства и знања испретурао је у глави. Идући улицама поуздавао се у случајност. Фаталан план. Да би доспео до Дома стараца, ретко када би се погодило да донде иде истом путањом. Занемаривао је искуство и знање и предавао се инстинкту. План којим се служио био је фаталан, јер је било само питање дана када ће изневерити. И тада Бруно неће стићи тамо куда је наумио. Но, мора му се одати признање. Током протекле две године, од часа када је зараза лажности неповратно освојила Дрохобич, ваљано га је служио, онако како мртва материја исхрањује живу.

Поранили сте, господине Шулц, рече му на капији Дома стараца Ања која се трудила да кућу одржи чистом и у реду.

Никако, пре ће бити да је дан спорији него иначе.

Мислите на време? Питајући, Ања поче да мете на улазу, низ ветар.

Време, не, њега никада довољно, само ми о времену не причајте. Знате, Ањешка, време више као да и не постоји за мене, све је испретурано. Изгубљена је поступност, ни догађаји се више не натискују, стајући један другоме на пете и прсте. Између две чињенице је огромна празнина, пространа и пуста попут мојих педесет година. Зато више ни причања нема, додаде на крају Бруно и уђе. А шта има и да се прича, већ за себе рече Ањешка.

Дом стараца је дупке пун књига и докумената оних којих више нема. То су конфисковани романи и лични документи, отете песме, магловите теорије намењене ломачи. Но, пре сваке катастрофе, мрмља Бруно, елементи морају бити доведени у ред да би најпосле лакше били срушени, смрвљени у прах. Прашина у Дому мирише на пропаст. Тај задах, колико год чистила и брисала, прала и испирала, Ањешка је немоћна да уклони. После гутања ветра, данас му се учини да катастрофа има и загушљиви петролејски воњ.

И какве везе има Бог с катастрофама света? настави Бруно неми разговор са собом за оштећеним писаћим столом. После овог дана могу да говорим нека ми Бог сутра буде у помоћи. Осећам да се нешто збива, али не успевам да то преведем у мисао и одговарајући увид праћен тачном и брзом одлуком. Кад се у хипу нађем у невољи, сав утрнем. Само се блесаво осмехујем, осврћем молећиво, а помоћи ниоткуда, и нисам сигуран хоће ли сутра ма који Бог бити уз мене.

Свака катастрофа би могла бити само упозорење. Али, за шта? Неки знаци могу бити упозорење за предстојећу катастрофу, али за шта је сама катастрофа упозорење? За неку још већу катастрофу? Добро, увек постоје мање и веће катастрофе. Но, истинска катастрофа је она последња, после које више нема света.

Ако су наше свакодневне катастрофе упозорење, онда ме свакако подсећају да истичу последњи часи, те да без оклевања прекинем и изнова почнем, јер је живот већ на измаку. Не мислити на оно после, не планирати, него испунити неки наговештени смисао, а који при томе никада неће бити испуњен. Свеједно, без лудила о коме свакодневно сањам, и на које ме свака катастрофа упозорава, да су му шансе све мање, све тање, живот пролази улудо. То ћу знати када се суочим с последњом катастрофом, и када више ни тренутка неће бити за ма какву авантуру живота. Бојим се, а катастрофе ме свакодневно храбре. Немам више шта да изгубим, кажу. Узећемо ти све ионако, стога се одлучи, не допусти да ти свакодневно подсецамо ноге. Скочи, вичу ми на ухо. Скочи!

Дакле, да скочим!?

Још од јесени 1939. године очекивао је да ће се појавити. Веровао је, ипак, да ће се то догодити у сну, а не овако, на јави, и то док преврће и пописује књиге којих је сваким даном све више, које као скакавци у најезди налећу преко ноћи на капију Дома стараца.

Имао је маску, сву обојену у бело, с црвено исцртаним обрвама. "Јеси ли ти, Сташ?" тихо запита Бруно посетиоца. Овај не одговори, али скиде маску и искревељи се, надува образе и исплази језик. "Дуго ти је требало", рече му Бруно. "Ово је, наравно, за тебе други свет. Да ли је требало да пођем за тобом? Одлучио си да не одеш сам, него у љубави и с љубављу. Познајеш позориште боље од икога." Виткијевичева утвара је ћутала, непрестано се кревељећи. Разјапи уста прстима.

"Извршио си право филозофско самоубиство. Узорно самоуништење, за пример. Немам аргумента против тога. Ако те памћење није напустило, сетићеш се већ: ако умрете, нећете знати каква вас сутрадан катастрофа тек чека. Но, зашто да знамо? Када је има, таштина живота је безмерна, па је само свакодневне катастрофе могу доводити у нормалу.

Мене нема више ко да прати у смрт. Јосефа? Изгубљена је за мене. Ни ја више немам кога да пратим. У свему ме катастрофе предухитрују. Можда катастрофе доприносе твојој генијалности, али признајем да се ја уопште не осећам генијално. Осећам се, напротив, као мртва материја.

Дакле, не из страха него филозофски си као први човек, спознавши обману, повео своју Еву у свет, у смрт, из нашег Раја. Тебе је јабука отровала, а она је, Чеслава, знаш ли, отров преболела."

Утвара тада престаде с кревељењем и брзо намести маску на лице.

"Видиш", Бруно продужи равним гласом, "ја верујем да се провалија може прећи милиметар по милиметар, поступно, без скока. И да је сваки пут прелазим шта год да чиним док мислим да време истиче, да сам већ почео изнова. Уклет сам, та тактика малих корака упропашћава моје снаге. Изгледа да постоји једино слепи скок..."

Појави се Ања. "Господине Шулц..." Он се трже и устаде од стола. "Јавили су да данас не идете у Reitschule. Тамо ће бити свечани обилазак, официри... Боље да Вас не виде."

"Волео бих мало чаја", рече он, подигавши поглед према стропу куда је одлебдео његов маскирани посетилац.

Изишао је из Дома. Његов умор се удвостручио, и његова глад се појачала. Још му је остало времена, скоро цео сат, до Ландауових. Herr Феликс Ландау се кући из гестаповске Централе враћао око четири часа поподне, уколико се не би задржао на специјалним пословима или ванредним задацима. Прође поред затворене библиотеке "Алфа". Из ње је давно позајмио Рилкеовог Малтеа. Тај измишљени Малте Лауридс Бриге, који је требало да опонаша свога творца, сада је био само сабласт, без даха, у раскораку са својим већ мртвим читаоцима. Судбина дела је одређена бројем мртвих читалаца а не оних који се још нису родили. Зар си дошао нешто да ми кажеш или да ме позовеш? Питање је у себи упутио Виткацију, покушавајући да оживи прошлу сеансу с пријатељском утваром усред гомиле књига мртвих читалаца. Али се Станислав Виткијевич више није дао призвати, или је сматрао да је на питање већ одговорио. Бруна обузе тиха горчина с помишљу да је он можда попут Виткацијеве пријатељице преживео, да је за њега уобичајена доза отрова недовољна. Виткаци је сишао у подземље по њу. Не из малодушности. Не, Сташ је био генијални видовњак. И поновио је Орфејев силазак у Хад по Еуридику. Погрешна доза отрова оставила ју је на цедилу, у животу. Или се, запита се још једном Бруно, самоубица намерно осврнуо, тај заступник јеретичких и преступничких метода. Није одмерио погрешно, него је дозу, њој и себи иза леђа, хотимично ублажио. Она је остала, а он је отишао. Несрећа се не губи својим понављањем, не постаје елегија, већ бива само трајнија и несхватљивија. Док цртам бајке за малог Ландауа, и ја остајем. Заправо разблажујем дозу, одлажем одлазак. Хтео бих млаку воду у коју ћу склизнути полако, а не хладну, не нагли грч. То је моја спиритистичка сеанса са смрћу, лекција из безболне смрти.

Без неке веће одлучности, да не би негде заставши био сумњив, крете пут Стријске улице. Одавно није био у њој. Ионако она није више оно што је некада била, није више његова Крокодилска улица, пуна варки и препродаваца жеља. Тек што је ушао у њу, срете ониског и дебељушкастог господина Шеста. Тако су га звали. Име је добио по томе што је рођен са шест прстију на левој руци. Тек одскора је дошао у гето и уселио се у кућу која је била и Бруново боравиште. Причало се да је златом плаћао да га не населе у гето, и потпуно је осиромашио. Када више није могао да плаћа, разумљиво је да се нашао тамо где и остали. Шесто стаде испред њега. "Мој наклон, господине Професоре, мој наклон." Кад му Бруно невољно узврати поздрав, овај одмах, не допуштајући му да прође, готово кликну: "Господине Професоре, молио бих Вас за један савет. Потпуно сам слуђен, а немам никога ко би ми у овој ствари могао помоћи. Сви ми окрећу леђа. Јесте ли видели наше јутрошње новине?" Кад му Бруно рече, једва га некако обишавши, да није видео дрохобички Тигодњик и да се боји да му ни он никако не би могао бити од помоћи, Шесто затапка за њим, чак га ухвати под руку, и поче да објашњава. "Најпре да чујете шта се десило, а и Ви нисте без везе с тим нечувеним случајем, и знаћете боље, та још ономад сте сарађивали с тим новинама, и некада сам с највећом пажњом, са истинским уважењем такорећи проучавао Ваше цртеже које сте у њима објављивали. Једноставно, да Вам кажем, ја сам п-о-к-р-а-д-е-н!" Није било радозналости код Бруна, али га из неке махиналне пристојности погледа. "Још пре две недеље, када још нисам био комшија цењеном господину Професору, написао сам чланак и као слободан грађанин однео га у редакцију. Прво нису хтели уопште да ме приме, али имам и ја веза и везица, и на крају сам доспео у канцеларију помоћника главног уредника. Знате ли о чему сам написао чланак?" Бруно је ћутао и реши да се за минут-два свакако опрости од Шеста. "Не бисте погодили о чему."

Претпостављам о нечем важном, јер све је у нашем животу постало важно - промрмља Бруно, с муком помисливши да је у њиховом животу заправо све постало неважно. Осим, да он жали што се већ једном не претвори у неку дивљу мачку и почне нормално да живи на дрвећу, негде у прашуми, правековној прашуми, када је време још било детињарија, месијанско доба.

"Апсолутно сте у праву", каза Шесто, и чвршће стеже Бруна за руку, као да је предосетио спремност господина Професора да се с њим убрзо опрости. "Апсолутно сте, кажем, у праву. Реч је, укратко, била шта с Јеврејима. То је питање које нас све боли. Предложио сам да нестанемо с лица земље, и да се тако коначно установи да смо ми со ове планете. Заложио сам се да се питање већ једном и коначно реши. Јевреји несумњиво заслужују посебан третман. Наравно да се слажем да се из нашег народа морају уклонити оне Јеврејчине, они Чивутини, оне брадоње које можемо да препознамо и по носу. Но, ми други, истина малобројни, били бисмо захвални за специјалан поступак. Изнео сам, на пример, могућност да се настанимо на комети. Нека се припреме транспортни авиони; ево ја бих први приложио све што имам за њихову изградњу. И када поново у нашу близину наиђе Халејева комета, а то би требало да буде ускоро, да будемо пребачени на њу, и мирна земља, и сви бисмо били срећни и радосни. Идеја ми је синула када сам, ту, скоро, прочитао изјаву угледног немачког научника, једног од врховних академика, да је Халејева комета накрцана свим елементима и супстанцама, који су и у саставу Земље, и да је, дакле, изузетно плодно место, не само настањиво и подобно за живот, него прави, небески рај."

Значи, доста с Јеврејима - први пут Бруно рече гласније.

"Него шта, доста, својим питањем само оптерећују Земљу, лишавају људе благодети, доста, доста, и срећан им пут. А вратићемо се с Комете тек када нас буду позвали покајнички, извињавајући се за све што смо морали да плаћамо. Али, није у томе проблем."

Да, Ваш чланак, господине Шесто...

"Помоћник главног уредника ме је примио намргођено и намргођено ме је испратио. Наводно, чланак ће бити прочитан, и ако је тако револуционаран како кажем, свакако ће бити објављен. Ево, колико сам дана већ нестрпљиво ишчекивао појаву мога чланка. Ноћима нисам тренуо од узбуђења. И данас сам још пре зоре био на ногама, и молио се да полицијски час већ једном прође и ја видим свој чланак, лепо украшен, с великим насловом, с мојим именом, објављен на челном месту у новинама."

Бруно се сети шљапкања у ходнику.

"Међутим, покраден сам, и зато тражим Ваш савет. Шта да радим? Чланак је објављен, погледајте." Шесто разви новине и надланицом благо лупи по насловној страници. "Истина, наслов му је измењен. Мој је био Халејева комета - Обећана земља. Имам ја стила. А они су ставили нешто трт-мрт о Мадагаскару. Све су моје тезе ту. Делови чланка су нешто испремештани, понешто је и изостављено, али све је ту моје. Сада схватам зашто нису чланак могли одмах да објаве. Требало им је времена да га испреписују, да промене ту и тамо покоју реч, као и да ја заборавим на оно што сам написао, па тек онда да га мирне душе објаве, и то под туђим именом, као да се ја тобоже стидим свога. Чланак сам чак потписао надимком, да би сви знали ко је његов писац. Ето, видите да сам опљачкан. Мој чланак је објављен као да није мој. Моје идеје су плагиране, само што су извршене незнатне замене, уместо Комете - Мадагаскар, иначе ту је и посебан третман, и коначно решење, ма у целости је мој ауторски рад преписан. Узмите, прочитајте, уверите се и сами."

Бруно слеже раменима, рекавши тихо: "Заиста журим, већ ми је време. Па ипак, ако верујете да сам упућен у те ствари, у плагијате, крађе ауторства и слично, мој савет је да једноставно дигнете руке. Будите напросто задовољни што Ваше идеје пролазе, што хватају корена, и постају такорећи опште добро. Шта бисте иначе учинили? Не примајте то срцу. Једном ће истина бити откривена и бићете неизбежно удостојени пажње. Ваше идеје су оригиналне. Ако сте данас маргинализовани, сутра ћете бити у центру, нећете моћи да се одбраните од славе, а она је ко куга, ни ватра је није кадра зауздати."

"Да, да, тако сам и ја сам на моменат помислио. Апсолутно сте у праву. Поступићу како кажете. Извините, још тренутак: како сте оно рекли - да не марим, да будем поносан, јер моје идеје су опште или јавно добро?"

Бруно одмахну руком Шесту, што је за овога значило и једно и друго, и опште и јавно добро, као и дискретну, али солидну подршку господина Професора да настави са својим оригиналним идејама, пожртвовано, ма и по цену да његов геније остане непризнат, да, ваља бити доследан и одважан, урадити највише шта се може, по сваку цену, нема ватре без пепела, да, и ту му се оте гласно, доста више с тим тлачитељима Јеврејчинама. Случајни пролазник погледа Шеста са одобравањем.

За разлику од фресака које Бруно ради, по налогу градске команде, на зидовима Јахачке школе, Reitschule, за бившег столара Ландауа, данашњег гестаповског часника, прави породичне портрете, родослове, осликава дечју собу. Бивши столар је за себе обезбедио личног уметника, "свог Јеврејина". Докле год је "његов", поклоњена му је извесна заштита, мимоилазе га погроми и транспорти, а понекад добије тањирић чорбе или остатак од ручка. "Ја сам домаћа мачка", понавља у себи док се пријављује, "пијем млеко из зделе."

Данас само један, један и по сат, кажу му, па ни толико. Вечерас домаћину долазе гости на договор. Бруно се двоуми коју од Гримових бајки да изабере. Дали су му оловке у боји и табак цртаћег папира. Он зна како је то тешко наћи у продавницама Дрохобича. Дете није ту, изишло је да се игра. Као да се преслишава, полугласно препричава Ивицу и Марицу, а онда започиње лагано да црта један од призора из Снежане и седам патуљака. Да ли да за Снежану скине црте с Јозефининог лица? Она је ионако католкиња. Одустаје. Није способан да дозове Јосефин лик. Снежана, успавана, испада некако безлично. Тек наговештена сличност са Ањешком из Дома. Но, принц у потпуности личи на Шеста, али веома витког и подмлађеног. Нос је апсолутно његов. У ћошак убацује и једног патуљка. То је, онако, његов искарикирани аутопортрет. На патуљковом малтене безизражајном лицу искрсава, једва приметно, тек из позадине, животињско лице. Бруно с неколико потеза појачава и сада је то, мада и даље тешко видљиво, али несумњиво присутно, жалостиво псетанце чије оклембешене уши висе преко патуљкових образа. Да би обрис прерушио, доцртава капуљачу са спуштеним ушанкама. Нисам више за детињарије, прошапута, моја генијална епоха је ишчезла, детињство, моји месијански тренуци.

Бруно се загледао у рад. Оклева. Да ли да нацрта други, а овај понесе? Не, не би више стигао. Нема времена. На крају бих га још и уништио, помисли, када се сетим оних папира у Дому стараца, те опоруке према којој нико више ништа не баштини.

Бруно облачи танки капут на излазу. Само да стигне пре полицијског часа да оде још по хлеб. Напољу дува. "Видим да се слабо храниш, Шулц", каже одсечно Феликс Ландау, појавивши се у предсобљу, и у униформи. "Не штеди на себи и немој да ми се разболиш. Очекујем много од тебе. Наша нација цени уметност, и лично сам је добро упознао док сам радио столарију." "Да, herr Ландау." "Закачио сам се с Гинтером. Тај је осветољубив." То је тако рекао као да је рекао "гад". "Не могу да бринем о свему, а послова, с вама, Јеврејима, увек има. Јасно ми је да сте заслужили, али увек говорим да они који умеју - могу грех да одраде. Значи, не излажи се, држи се реда. А сада иди до кухиње. Нека ти нешто дају."

Пребирајући у глави свој "једноставни план" града, уобличен на инстинктима и чистој интуицији, планирајући како да најбрже стигне до хлеба, поново помисли на Јосефу. Зар је могућно да се не може сетити њеног лика? Добро, ове године су за њега ионако године амнезије. Најстреловитије нам из маште ветре они који су нам блиски или су нам некада били веома блиски. Посветио јој је своју другу и последњу објављену књигу прича. Тако је постала његова заручница не само у животу него и у духу. Санаторијум под знаком Пешчаника Јозефини Шелинској. Спојио је лаж и истину живота и духа. Не, не само да није кадар да је себи опише, него је немоћан да ишта каже о њој а да му то самоме зазвучи веродостојно. Пре пет-шест година могао је с њом да проведе најмање месец дана у Лешњој поткови, у најбољим санаторијумским условима, када се болесна чула опорављају у додиру с природом и исцељују кроз љубав, а ипак није. Читава вечност је отада прошла. Могао би да каже да се целог живота није мицао одавде. Париз, давно, Варшава понекад, увек прекратко. У Дому стараца, у пећини књишких колекција, на дну тог исписаног бездана, у последњој књизи, сакривену чува фалсификовану исправу с којом би могао да се пресели у Варшаву. Била је зрно песка после чијег пада морамо да окренемо пешчани часовник. Та Kennkarte могла би бити избављење. Но, шта неки Статистички завод зна о његовом спасу! Одмахну руком и огледа се у стрепњи да га не вребају. Шта је онако мрко говорио Ландау? Да га не ухапсе? Гутљајем супе заварана глад вратила се још жешће. У ћуди јој да бива све нестрпљивија што је веће очекивање да ће бити утољена, што је ближе хлебу. То је глад црног четвртка.

Јозефина је изгубљени чаробни брег. Од заједничког нам остаје једино Кафкин Процес у преводу. А и он је попут исправе за Варшаву фалсификован или нам је, док је преводила и поуздање јој падало, сав песак исцурио из пешчаника. На крају сам једино ја потписао превод, њен превод, моје име. Ваљда је тако морало бити. Посвета није довољно искупљење. Месију не дирам, од када и не памтим. Један роман за други, писани за преведени, недовршени за недовршени. Мој рукопис у комадима, мој Месија који неће објахати хоризонт и, нагињући се над свет, коначно пасти на ову земљу која више није ни беспомоћна ни отворена ни бела - за Процес коме такође није много недостајало да сконча у Дому стараца, разврстан, пописан, спаљен. Да би неко дело било сачувано, друго ће морати да остане нестворено, за све који се никада родили нису нити ће икада бити рођени. Ето правде коју фантазија уводи у стварност.

С Месијом оде и Јосефа. Зато се више не сећам њеног лика. Она је лик из Месије, и остаће тамо као у ковчежићу који сам, желећи да бирам између многих, промашио... Као у сну, као да сам ходао у сну и, у неверици, промашио кваку. Тако сам промашио и с Лешњом потковом, и с Јосефом, у Месији или у животу. Пипнувши џеп у коме му је била дозвола за кретање, пресече улицу. Загризавши усницу, директно се обрати лику из романа. "Изгледа да ја то само сањам, је ли?"

Све време сам то знала. Али, како бих могла да ти то кажем!

Да, не, ниси могла. Нисам ти давао прилику. И преводила си под мојим притиском. Све што си могла, било је као судбински предодређено. Захтевао сам да говориш једино о себи. О мени си морала да ћутиш. Требало је да те пустим. Више знаш него што хоћу да признам. Заправо једино што знаш - то сам ја. Ни о коме другом. Понајмање о себи. Ти си мој сан, мој, ничији више, и никоме важан осим мени.

Да. Не постојим друкчије. То је твоја мука, а сада и моја. То је чаролија од које никоме неће бити лакше, али барем знамо да смо проживели неколико тренутака у нади да ће нам бити лакше, у нади да из свега може нешто испасти.

Па? Да ли је испало?

Сањаш ме, и ништа више. Сањаш ме, и ништа више. Сањаш ме, и ништа више. Ништа више. Баш ништа, ништа.

И то нимало - већ ми је у сваком погледу много. Још када би се некако ослободила мене, када бих био отпуштен с понижавајућег, чиновничког места твог чувара, било би више од свега, права ствар.

Онда бих ја тебе могла да сањам. Шанса да нешто испадне.

Да. То.

Требало је, изгледа, да прође дан и да га тек први сумрак непобитно увери да је прошле ноћи ипак уснуо, и да више не умишља. И да је сву своју фантазију оставио у дечјој соби, предао је бајкама, заменио за шољицу супе. Сада му се свест разбистрила и знао је да је спавао, и сети се наставка призора из сна. Тигровским скоком се нашао на зиду који је опасивао гробље, тај светли џеп усред велике, таласаве јесење ноћи, још веће услед сенки, раширене ветровима. Препознао је и гробље, Јеврејско. Погледом је пратио далеку прилику на мрачној улици. Залаја неко штене, а прилика пожури, гурајући колица на два точка. Кад год би двоточкуља мало зашкрипала, из капија би се огласио лавеж. На колицима је било беживотно тело, тек делимично прекривено. Све му се то приближавало, лавеж, шкрипутање, тамна прилика на чије је лице усредсређено чекао да га јасно види и распозна. И то му не би необично.

Док је хитао, пошто је набавио хлеб, плативши га прехрамбеном картом и цртежом, од јутрос скривеним под кошуљом, придружи му се Павел. Њих двојица се, коначно, запутише Улицом Мицкијевича. Под капутом је миловао умотани хлеб, одолевајући да не одломи комадић и прогута га наочиглед уличних пролазника. Пред очима му наједном поново и живо искрсну сан. Био је то управо Павел у сну; препознао је и улицу, то је била ова улица, ено тамо на окрету у Улицу Чацког, препознао је и место, до кога им је остала још неких десетак корака. На том месту Павел, усред ноћи, из џепова убијеног грчевитом брзином вади документа и папире, а онда га товари на колица. Окрете се пријатељу и хтеде да му исприча свој сан. "Сањао сам те...", али чу како га преко улице неко позива, пискавим гласом. Истовремено, у Улици Чацког виде да је рација. Десетак људи стајало је у гомили. Глас у коме се осећала зачуђеност и радост, као када неког блиског сретнете неочекивано, глас истовремено ношен упитношћу и неразумљивим, славодобитним бесом због упитног тона. "Јеси ли ти, Бруно?" Бруно махинално убрза, па стаде и погледа ко га зове, са стрепњом већ због чињенице да је на домаку полиције која је заповедним повицима сатеривала нему групу на педесетак метара одатле. Опази да се Павел узмакнуо у сенку апотеке, и удаљавао корачајући унатраг. Пискави глас је потицао од... Бруно је с неверицом зурио у дечака, одевеног у црну униформу и с лакованим чизмама чије су пете одзвањале по плочнику. Дечак наједном порасте. Није могао да се присети да ли га познаје. "Шулц", рече му овај, још пискавије. "Не познајеш ме, је ли? Ја сам онај кога одавно тражиш, и за тебе сам Месија." Извадио је из футроле већ откочени пиштољ. "Клекни!" Док се спуштао на колена, Бруна као да прострели сан који није стигао никоме да повери. Виде да је тело сахрањивано у његовом сну, тело које је на колицима ношено ноћу по Дрохобичу пут Јеврејског гробља, тело чији необележени гроб никада више неће бити препознат, његово сопствено тело. Виде да је, у пољупцу с плочником, бескрвно лице мртвог који ће бити однесен с пусте улице, његово лице. Инстинктивно, штитећи се, векницом хлеба покри врат, осети чак и њен тврди, неочекивано хладни додир на затиљку. Први пут да га је болесна глад током тог дана прошла. Изнад главе је чуо шиштави смех. Ја нисам мртав, помисли, само сам зачаран, и у том трену му је гестаповац Карл Гинтер први пут пуцао у главу. Онда је, поново у главу, опалио још једном.

Све је у том четвртку било уобичајено у животу Бруна Шулца, све је било као и месецима уназад, осим да је овога пута Бруно Шулц био заувек зачаран. И разумљиво је тада што његов гроб, после ослобођења, када је Дрохобич припао Украјини, никада није могао ни бити пронађен. Чак су, путем новинског огласа, тражени његови наследници или даљи сродници да би им била предата Шулцова оставштина. Али, ни они се нису јављали, нити су икада нађени. Рукописна оставштина у питању, неуручена, у којој је могао бити и роман Месија, такође је нестала без трага.

Бруно Шулц је, у сумрак, остао на улици извесно време. Потом се пишчев пријатељ кришом вратио по њега. И по хлеб, који је зачудо остао на месту, нетакнут, попрскан крвљу. У том хлебу, у који није загризао упркос огромној глади, стекла се сва детињаста благост Шулцовог живота, хранећи нас који не желимо да га заборавимо. У нашој зачараности траје његова зачараност. Све остало што се може рећи, већ припада машти.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт