Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност

Живот и књижевно стваралаштво Бруна Шулца

Извор: Бруно Шулц, Продавнице циметове боје - превод с пољског и предговор др Стојан Суботин. [Београд : Нолит, 1961, 264 стр.]

Рат је почео још пре три године, а више од године дана живео је у страшном фашистичком кошмару један болешљиви, тихи преплашени Јеврејин, професор цртања. Новембра 1942. г. још увек је седео у дрохобичком гету. У то време пријатељи су му већ били набавили лажну легитимацију и новац помоћу којих би се могао пребацити из дрохобичког у варшавски пакао. Тамо је, тако је бар наивнима изгледало, било више могућности да се сачува живот. Али тај тихи, болешљиви, повучени и плашљиви Јеврејин био је у исто време и писац, песник, човек можда најбујније маште у пољској књижевности између два страшна рата. Пријатељи и знанци је често спомињу и говоре о њој. Једна жена, на пример, говорећи о његовим писмима, прича како је једном добила писмо које је описивало лет и зујање једне обичне домаће муве. Осам страница ситно исписаног текста само о муви. "Незаборавно писмо..." додаје та жена која је годинама, као млада девојка, била идеал и садржина песникових снова и маштања. Уосталом, зашто да тражимо сведочанства других, довољно је затворити очи и жмурећи, насумце, отворити било коју страницу те необичне прозе и бићете засути, преплављени, притиснути богатством и бујношћу маште која најобичније, на изглед најневиније и најбаналније чињенице, ситуације, догађаје претвара у најузбудљивији мит, у најлепшу поезију. Замислите шта је тек у стању да измисли таква машта после више од године дана кошмарног животарења у великом логору смрти у који су Немци били претворили целу Пољску. Шта је могао да замишља такав човек који већ месецима иде ивицом живота са жутом звездом на себи. У његовој машти, то жељено бекство у Варшаву завршавало се не на некој забаченој железничкој станици млазом изненадног светла управљеног у његово преплашено лице, злобним лупкањем дебелог жандармског прста у прозор воза и позивом: "Komm, du Jude, komm!..." Та слика га је притискивала као мора, није могао да је се ослободи, она га је задржавала да остане у дрохобичком гету јер је тамо постојала једна ситница која је, опет, захваљујући његовој необузданој уобразиљи, нарастала до огромне илузије сигурности и поузданог ослонца. Та ситница је била снобизам једног бечког столара који се издавао за архитекту. Том гестаповцу, звао се Ландау, израдио је песник портрет, на његов захтев зидним сликама је украсио зграду коју је зидао овај самозвани неимар, а за то је понекад добијао мрвицу хране која га је одржавала у животу. Мора да је био задовољан идући дрохобичким улицама са тако тешко зарађеним хлебом. Ко зна о чему је мислио! Можда о томе како шансе за очување живота постају реалније. Тада га је срео један други гестаповац, звао се Гинтер. "Bist du Schulz?" запитао је кратко. Упитани је збуњено и плашљиво потврдио, а одмах затим се срушио погођен са два метка. Гинтер је био лични непријатељ Ландауа и учинивши то са задовољством је изјавио: "Ich habe seinen Juden erschossen." Било је то 18. новембра 1942. г. Тако је завршио свој живот Бруно Шулц, песник и сликар који је морао да погине само зато што је био Јеврејин.

Када је пао погођен у Школској улици забаченог провинцијског градића, Шулц је имао педесет година. Родио се 1892. г. у том истом градићу у коме га је задесила и смрт, као најмлађи син трговца текстилном робом, Јакуба Шулца. Међутим, убрзо после његовог рођења отац му почиње побољевати, услед чега су и трговачки послови пошли нагоре. Очева болест је за малог Бруна значила почетак беде. Болешљив и слабачак од раног детињства, Бруно је до краја живота остао повучен у себе, несхваћен од малограђанске средине у којој је растао. Спољашњи живот му није изгледао богзна како богат. После положене матуре, 1911. г., неко време је студирао архитектуру у Лавову, две године је провео у Бечу на Уметничкој академији, а тридесетих година посетио је и Париз упознавши се тамо нарочито са стваралаштвом Гоје, Ропса и још неких сликара. Касније је постао наставник цртања у гимназији. Право да предаје цртање добио је на основу цртежа које је поднео Академији лепих уметности у Кракову. Објект његових цртежа и слика био је гротескно представљени родни градић са сценама које често имају мазохистички карактер. Уопште, цртање је ваљда била прва животна страст Бруна Шулца и са цртањем је почео много раније него са писањем. А писати је почео за мали број изабраних.

"Писао сам писма познаницима", рекао је Шулц једном свом познанику и пријатељу, песнику Марјану Јахимовичу. "Говорили су да су интересантна и да њихов стил прелази камерне захтеве. Наговарали су ме да га искористим у књижевним делима. Тако су настале "Продавнице циметове боје".

Међутим, жена коју смо већ раније споменули и која је била испунила неколико година песникових снова сигурно није била та која га је навела на пут књижевника.

"Знала сам га као графичара. Па ипак, много година пре појаве његове прве књиге имала сам, чини ми се, безброј доказа његовог књижевног стварања... У годинама 1927-32, па чак и касније, писао ми је по два и три пута недељно. Писма су била дуга, осам страница..." и тај рани сведок његовог стваралаштва наставља:

"Писма су била заносна. Кад бих, враћајући се са путовања, затицала на писаћем столу коверат, осећала бих жарку жељу за усамљеношћу. Не бих ни речи прочитала у присуству најближих. Без даха сам гутала осам страница ситног рукописа. Затим, читаве сате нисам одговарала на питања. Била су то писма – приче. Чудна – до страха, тужна до бола. Мучна, а ипак очекивана. Можда зато што су много говорила о мени. И увек романтична. Остали су дроњци, одломци, речи..."

И као што је све било чудно и необично, несвакидашње у животу и каријери овог тихог, болешљивог, ружног човека, тако је био чудан и почетак његове званичне књижевничке каријере.

"Са рукописом у коферу отпутовао сам у Варшаву. Издавачи су ми признавали: свакако, те ствари су оригиналне, али "ко ће то читати?". Нису хтели да штампају.", причао је Шулц свом пријатељу Јахимовичу.

"Случај ми је помогао. Тамо где сам одсео, нашла се жена чија је сестра водила домаћинство Налковске. Она ми је израдила аудијенцију код књижевнице до које је било тешко доћи. Цедуљица окачена на вратима предвиђала је само пола сата за сваког ко би долазио са посетама те врсте. Кад сам ушао, примила ме је учтиво, али ми је унапред рекла да ми може посветити мало времена. Дакле, да изаберем неки фрагменат. Прочитао сам Птице. Кад сам завршио читање, подигла је телефонску слушалицу и позвала Rój [1] препоручујући им да ми приме Продавнице за штампу. Тако сам кухињским степеницама ушао у књижевност.", завршио је Шулц своју причу. А после изласка те књиге Шулц је био тај који је могао да препоручује друге, а не онај кога је требало препоручити.

Али пре но што је званично ушао у књижевност, постојала је још једна група или боље рећи круг, који је имао то задовољство да упозна његово стваралаштво. Била су то деца – његови ученици којима је предавао цртање у дрохобичким школама. Сви ученици дрохобичке гимназије знали су да треба одржавати апсолутну тишину на часовима цртања, ако би био испуњен тај услов, bajczarz, како су га они интимно звали између себе, почињао би да прича своје чудесне бајке. Препричавао је и причајући мењао туђе бајке, а још чешће их је сам измишљао. Најчешће је понављао један мотив – дете, његови доживљаји, његова често чудесна судбина. За његове чудесно лепе бајке и приче знали су и ученици његове школе и сви су га жељно ишчекивали. А шта су о његовим способностима и о стваралаштву знале његове колеге из гимназије, наставници? "Не разговарам са њима о тим стварима; досађивали би ми и ниподаштавали би ме", рекао је Шулц једном о томе. Најближа средина га није разумевала. Зато је његова библиотека била пуна књига са посветама најчувенијих и највећих пољских писаца тога времена, које су сведочиле о угледу и признању које је скромни bajczarz имао и код њих.

Књижевни опус Бруна Шулца није велик, бар не оно што је остало: Sklepy cynamonowe (Продавнице циметове боје, 1934), Sanatorium pod klepsydrą (1937), Kometa (1938), неколико есеја и приказа и то је све. Међутим, последњих десетак година свога живота Шулц је врло интензивно радио. У ратном хаосу пропали су му роман Mesjasz (Месија) и нова збирка приповедака већ спремљених за штампу. Кад томе додамо стотине писама разним лицима, која су често била праве приче, од његовог дела заиста није остало много по обиму.

Шулц је дебитовао касно, као четрдесетогодишњак и, чудна ствар, оно што су донеле његове прве, па и све касније приче, доживљаји су детињства. Остао је непромењен декор, остао је исти емоционални однос према њима, стварност коју описује јесте стварност виђена и гледана очима детета, употпуњавана и интерпретирана дечјом маштом, стварност у којој снови ничим нису изразито разграничени и одвојени од јаве. Све је ту смешано, све као да се дешава ван стварности, ван реалности времена. Шулц најчешће почиње од описа стварности, неког сасвим ситног, реалног догађаја, који истина није увек локализован у времену и ограничен њиме, али у даљем причању те појаве свакидашњице неприметно и неосетно прелазе у сфере фантастике, писац се труди да нам покаже најудаљеније перспективе догађаја и ствари. Стварност Шулцових прича је сасвим идентична стварности, рецимо, реалистичког романа, само што је стварност коју он описује измешана са огромном количином сна, маште, фантастичних гротескних сцена. И такозвани класични реалистички роман је често оперисао са фантастиком, али је по његовим законима та фантастика захтевала мотивацију, код Шулца, међутим, нема тога баласта. Његова маштања и фантазија подлежу истим захтевима и законима, као и реални догађаји или личности, они у причи живе истим уметничким животом. Отац, радња, град, фантастична вожња фијакером, скупљање палих звезда, тобожње династичке интриге и борбе, очеве промене у кондора, бубашвабу, шкорпиона – све се то управља према једним истим законима. Материја се скупља и шири, време се издужује или скупља, догађаји теку у времену или ван њега, у целој тој јединственој визији стварности не постоје никакви објективни закони реалности. Та стварност виђена оком детета у Шулцовом делу тек бива откривена, спозната и – стављена у оквире мита, мита створеног дечијом маштом. Све то укупно узето дочарава читаоцу једну необичну сугестивну и јединствену визију света.

На замерке да су Продавнице циметове боје и сувише смела проба интерпретације стварности и да се она веома много разликује од дотада уобичајених и санкционисаних Шулц је у интервјуу са Ст. И. Виткјевичем одговорио: "Кад би уметност имала само да потврђује оно што је већ на другој страни утврђено – била би непотребна. Њена улога је да буде сонда спуштена у безимено. Уметник је апарат који региструје процесе у дубини, где се ствара вредност."

А мало даље, упоређујући своје стваралаштво са стваралаштвом Томаса Мана, Шулц изјављује да Продавнице циметове боје по свом тражењу генеалогије појава и догађаја личе на Манове Јакубове историје, само што Шулц у свом делу покушава да у скромнијим размерама нађе "сопствену, приватну митологију, сопствене ‘историје’, сопствену митску генеалогију", јер мотиви не постају једном заувек, они се стварају пред нашим очима и крај нас, треба их само знати видети и дати им спољну форму. Шулц је то несумњиво умео.

Можда, после свега овога што је горе речено, мало парадоксално звучи оно што ћемо сада рећи. Шулц је у уметности био бранилац реализма са којим га је иначе везивала и једна особина његовог стваралаштва – иронија. Само, Шулцово схватање реализма је било сасвим неконвенционално и оригинално. Ево шта је он о томе писао једној својој познаници:

"... Чини ми се да је реализам, као искључива тенденција копирања стварности – фикција. Никада га није било. Реализам је постао мора и страшило за надреалисте, прави средњовековни сотона, кога по свим зидовима сликају дречећим бојама. За дефиницију реализма предложио бих употребу чисто негативног термина: то је метода која се труди да своја средства смести у оквире извесних конвенција, доноси одлуку да не крши извесне конвенције које називамо стварношћу или здравим разумом, или вероватноћом. У оквиру тих граница остаје му врло широка скала средстава, колико широка, доказује управо Ман, који исцрпљује све сфере и адове не ломећи реалистичке конвенције. Ман или Достојевски (прочитајте Двојника или Карамазове) доказују колико је мало важно прекорачење или чување линије реализма, да је то просто ствар геста, позе, стила. Ако под реализмом хоћемо да схватимо извесну тривијалност описиване стварности, онда су ти писци јарка негација такве дефиниције. С друге стране, самим кршењем реалистичке конвенције битка још није добијена. Само кршење реализма није никаква заслуга, све зависи од тога шта је тиме постигнуто. Свесно и намерно гажење реализма створило је извесне нове могућности, али се не треба заваравати да нас поседовање тог трика тобож ослобађа од обавеза давања богатства садржине, давања свог света. Никаква, ма и најгенијалнија метода не може заменити напор извлачења сопствене садржине."

У светлу ових речи постаје нам јаснији и Шулцов уметнички поступак. Он се против свакидашњице бори не бежећи од ње, не негирајући је, него откривајући у њој фантастичне слојеве маште, далеке перспективе које зраче из најобичнијих појава, тражећи скривени, изгубљени и заборављени смисао ствари и догађаја јер – како каже у свом есеју Митизација стварности – "Суштина стварности је смисао. Што нема смисла није за нас стварно. Сваки фрагмент стварности живи захваљујући томе што има удео у неком универзалном смислу." Ето, тај универзални смисао основна је опсесија свих Шулцових написа. Оно што нема имена – говори даље Шулц на истом месту – не постоји, и тек кад добије свој назив, име, укључује се у неки универзални смисао. Изолована реч је каснији продукт, резултат технике и у данашњем, текућем значењу представља само фрагмент, рудимент неке давне, свеобухватне, интегралне митологије. Текуће речи су фрагменти давних и вечних историја, наши трезвени појмови и дефиниције су далеки потомци митова и давних историја. Нема ни мрвице наших идеја која не потиче из митологије, која није измењена, осакаћена, искривљена митологија. Моторна снага људског знања је уверење да ће на крају својих проучавања наћи крајњи смисао света. Поезија је та која открива те изгубљене смислове и враћа речима њихово место, сједињује их према њиховим давним значењима, враћа им њихову интегралност. Зато је свака поезија митологизовање, сва тежи да створи мит о свету.

Реч у Шулцовом књижевном стваралаштву има огроман значај, његов језик је веома оригиналан и сугестиван. Као да је хтео да савлада границе једног језика, Шулц је са пољским речима равномерно употребљавао и мноштво страних речи и израза врло ретких у пољском чак и у научном, стручном језику, а који у његовом тексту звуче као научни термини. Тако, како сам писац каже, имамо "јеретичку" интерпретацију стварности, пренебрегавање устаљених и санкционисаних односа и веза, често изражену језиком и стилом који нам сугерише научну тачност и објективност, стилом са немогућношћу да се све ствари назову одговарајућим именом, са, како би Шулц то рекао, неспособношћу да се открије заборављени смисао речи. При томе песнички акт у тој сензуалистичкој прози добија изглед спознајног процеса, наравно у оном смислу који има спознајна вредност књижевног, а не научног дела. Шулц нам не показује само непознате аспекте ствари него повезује далеке ствари и појаве и на тај начин даје оригиналну интерпретацију свакидашњих појава и предмета.

Његове приче су конкретизација болесних маштарија, али писац нигде не говори да му се нешто приснило или привидело, најчудноватије догађаје и случајеве он описује спокојно и са највећом озбиљношћу, третирајући их као реалност своје врсте, као што дете верује у оно што замишља и, несвесно те чињенице, ствара прве митове свога живота.

Пишући своје приче, Шулц као да се придржавао правила које је у Трактату о манекенима изнео његов отац, тај "велики херезијарх" како га је он у више махова назвао. Уосталом отац се овде изједначује са самим писцем, а тих неколико кратких причица о манекенима садрже Шулцов уметнички кредо. Као ствараоца њега не интересује подражавање природе, не интересује га њено савршенство. Ако му је за улогу коју је наменио свом јунаку довољно да овај има само једну страну лица, једну руку или једну ногу (не узимимо ове речи претерано буквално), он ће само то и имати. И стварно, кад погледамо његове јунаке, кад проанализујемо њихове физичке особине, претресемо њихов изглед, пада у очи колико је мало пажње Шулц код њих посветио ономе што није важно за изражавање њиховог унутрашњег лика, њихове садржине. Његови јунаци често нису активне личности приче, људи који учествују у акцији, којој одређују ток, него исти онакви књижевни мотиви као дућан, кућа или нешто друго.

Све је у његовим причама као у бајци. Све је непоновљиво, све је пуно фантастичне надградње иако су личности и јунаци о којима пише људи узети из средине у којој је пролазило његово детињство. Пре свега отац, затим Адела која је свој прототип имала у дугогодишњој служавки њихове куће Рухли; несрећни идиот Додо је Шулцов брат од тетке Давид Хајмберг итд., итд.

Територијални опсег Шулцових књижевних интересовања био је узак – радно место, забачени провинцијски градић Дрохобич. Истина тај градић је крајем XIX и почетком XX века, захваљујући томе што је постао средиште индустрије нафте, доживео економски полет и у минијатури прошао историју развоја велеграда. Ситни објект његовог књижевног стваралаштва није спутавао његову песничку фантазију, никад му није ускратио тема и мотива, добро познати људи и догађаји отварали су пред њим своје дубине и он је из њих вадио бисер који на другом месту није знао ни могао да пронађе.

Карактеристичан је случај са Варшавом иначе милионским градом. Тада угледни недељни књижевни лист Wiadomości Literackie (Књижевне вести) позвао је Шулца у Варшаву са молбом да им напише причу о варшавским библиотекама. Шулц је допутовао, дане је проводио у разгледању старих библиотека и архива, упознавао се са атмосфером тих институција и – вратио се у Дрохобич не написавши ништа. Само родни град му је пружао литерарну храну и потстицао његову машту.

Једна од најоригиналнијих особина Шулцовог стваралаштва је његова веома раширена метафора. Врло оригинална, смела и фантастична, она је пуна широких слика и ситних, реалистичких, ако се тако може рећи, најреалистичкијих појединости. Та привидна супротност, тај несклад понекад збуњује читаоца навикнутог да свет види само у реалистичким категоријама. Додајмо томе још и сликарске категорије којима Шулц прима и тумачи свет и за неупућеног читаоца забуна постаје још већа.

Мало који писац у пољској књижевности је у толикој мери искористио сликарске елементе у књижевном делу. Узмимо само као пример Санаторијум под клепсидром причу са фантастичном фабулом, причу о времену враћеном унатраг, о другој стварности и о фантастичном, другом животу људи који су већ умрли. Колико је целу ту атмосферу суморности, безнадежности и пакла много сугестивнијом учинило вешто, сликарско баратање бојама. У целој причи је употребио само неколико придева који означавају боју. То су: црн, бео, сребрн и све нијансе сивила, чак и у поређењима и песничким фигурама.

Даља карактеристика Шулцова стваралаштва је антропоморфизација природе. Истина, антропоморфизација природе није оригинална Шулцова идеја, није чак ни плод литерарне делатности човека уопште, јер то су већ учиниле магија, религија и митологија пре но што је написана прва реч, али је код овог писца то толико истакнуто при помену сваке звезде, цвета, дрвета, брда, ветра, птице да то у његовом делу прелази у један квалитет који се у таквом облику ретко сусреће у књижевности. Но и у тој антропоморфизацији Шулц не трпи никаквих норми нити правила. Свака хијерархија је поремећена, измењена, померена, измешана, како хијерархија речи и појмова, тако и функција, особина ствари итд. Из свега овога долазимо до једног закључка који нам много говори о Шулцу као књижевном ствараоцу и о његовом односу према човеку јер, најзад, антропоморфизација природе је само један доказ више да је човек основни и најважнији материјал уметничког књижевног дела. Колико год пута читали Шулца увек ћемо у његовом делу открити читаве комплексе нових проблема који излазе пред нас.

У једној од својих прича (Књига) Шулц пише:

"Јер обичне књиге су као метеори. Свака од њих има један тренутак, такав моменат, кад с криком узлеће као феникс, горећи свим страницама. Ради тог једног тренутка, ради тог једног момента волимо их касније, иако су тада још само пепео. И са горком резигнацијом понекад касно путујемо кроз те охлађене странице, пропуштајући, с дрвеном лупом, као бројанице, њихове мртве формуле."

Шулцова књига свакако не спада у те обичне књиге, она не узлеће само једном, већ увек, кад год је узмете у руке, она вам открива нове лепоте и загонетке.

Шулц врло много пажње посвећује природи, али не зато да би на том пољу показао своје приповедачко мајсторство, богатство језика и сликарско осећање, него да би из ње извукао одређену атмосферу. При томе он иде дотле да поетску сугестију саме рећи уздиже изнад саме визије или слике, она постаје најважнији елеменат његова дела. И у тежњи да извуче и истакне све емоционалне нијансе речи – од сугестивних, конкретних, пустих боја слика и визија до префињених и једва уловљених фантазија, Шулц постиже највеће ефекте.

Рекли смо већ да Шулц уопште и не покушава да створи илузију објективизма. Конструишући своју уметничку визију стварности, он подвлачи њен субјективизам, он напомиње да њен смисао не треба тражити у некој објективној стварности, већ само у његовој пребогатој фантазији. При томе, та је стварност фрагментарна, гротескна и аутономна, тј. управља се према својим сопственим законима које им је прописала логика песникове маште јер не може се порећи да је она без икакве логике као и да та логика није доследно спроведена.

Стварајући свој свет и митизујући стварност, Шулц је био потпуно свестан његове генезе. У једном писму свом пријатељу Анджеју Пљесњевичу (од 4. марта 1936. г.) он пише:

"... чини ми се да је та врста уметности која ми лежи на срцу, заправо регресија, повратно детињство. Кад би било могуће... неким околним путем поново се вратити у детињство, још једном имати његову пуноћу и безмерност – то би било остварење 'генијалне епохе...' Мој идеал је 'сазрети за детињство'. То би била права зрелост."

Тим речима је Шулц изразио и своју тежњу да достигне простоту и пуноћу дечје маште и означио свој уметнички програм који је доследно реализовао у свим својим причама.

У целом свом по обиму не великом опусу Шулц обрађује само неколико основних мотива. Један од њих је материјална пропаст његовог оца, представника старе, солидне трговине који са својим схватањима, начином трговања и моралом не издржава конкуренцију са новим, практичним, безобзирним представницима своје бранше. У многим причама његов отац се јавља или као трговац текстилном робом, што је стварно био, или као фантастични чаробњак, као преступнички експериментатор и херезијарх, тј. као двојник самог писца, који воду борбу против сивила и устајалости живота малограђанске средине. Можда је баш захваљујући верности успомени свога оца Шулц остао бранилац патријархалних навика и схватања трговини и никад није са симпатијом гледао на те нове људе, скоројевиће и афераше, које је презирао, али којима је, што сасвим јасно произлази из његовог дела, често и завидео.

Други мотив који Шулц често покреће је сексуални, однос жене и човека, однос мушког и женског пола. Међутим, антитеза између мушке и женске психике код Шулца добија нове перспективе. Напоменули смо већ раније да у Шулцовом сликарству било много мазохизма. Нема га мање ни у књижевном стваралаштву.

Трећи мотив који се често јавља у Шулцовом стваралаштву је мотив манекена, тј. према пишчевом схватању, духа огрезлог у телесност, човека који од подмета постаје предмет. Ти његови манекени су не само симболи бездушне путености него и савременог комерцијализма.

У групу мотива честих у Шулцовом стваралаштву треба уврстити и мотив уметничког стваралаштва које он третира као ствар грешну и преступничку. Довољно је само проанализовати његов већ помињани Трактат о манекенима да би се добила потпуно јасна слика о томе.

Додајмо тим набројаним проблемима још два-три и њихова листа ће бити исцрпена.

Тематика и проблематика Шулцовог стваралаштва нису нове, али та сецесијна проблематика добија код њега нови смисао и вредност. Док је у доба свог процвата она узимала на себе форму метафизичке трагедије, овде се јавља као метафизичка комедија. Исмејавајући је, Шулц је крчио пут савремености.

Шулцове књиге су настајале у периоду "када је" – како каже савремени пољски књижевни критичар, есејиста и приповедач Артур Сандауер – "у блату и беди пољских градића догоревало најближе му друштво", у чијем су се свакидашњем животу најтешње преплитали садашњи пад са минулим сјајем, комерцијални карактер са библијским. Тек на том тлу постаје разумљива ова реалистичко-митолошка гротеска, у којој текстилни трговац осуђује синове Израела због хвалисавости. Ипак није тешко запазити да по Шулцовом схватању тај – пропали и лишен разумевања за очеве бриге – прости народ такође има своје право, слично као што га има Адела, кад с времена на време компромитује оца, као што га има свака приземност, кад се тврдоглаво бори за своје право на обично, простачко постојање. Признаје то јунак, клањајући се кришом Адели, којој нејасно приписује нему мисију и послаништво вишег реда. Шулцов мазохизам се ту пред нама јавља у новом, неочекиваном облику: као здрав разум."

Дрохобич у коме је живео, та средина, тај градић изгубљен у далеким пространствима Пољске, ти практични људи нису схватали свог највећег песника, били су му туђи, често непријатељски расположени, иронични према њему. Усамљени писац је чезнуо за пријатељем коме би се могао поверити, са којим би се могао посаветовати, у кога би могао наћи потпоре и охрабрења за свој даљи рад.

"Потребан ми је друг" – пише Шулц 21. јуна 1934. г. у писму Тадеушу Брези – "потребна ми је блискост сродног човека. Желим неку гаранцију унутрашњег света, чије постојање постулирам. Држати га стално само на својој вери, носити га упркос свему снагом свога пркоса – напор је и мука Атласа. Понекад ми се чини да тим напетим гестом ношења држим ништа на својим плећима. Хтео бих да могу за тренутак да ставим тај терет на нечија рамена, исправим врат и погледам то што сам носио. Потребан ми је саучесник за нова открића. Оно што је за једног човека ризик, немогућност, каприс постављен на главу – кад се огледа у четири ока постаје стварност. Свет као да чека на тај савез: затворен досада, тесан, без даљих планова – почиње сазревати бојама даљине, пуцати и отварати се у дубину. Шарени проспекти се продубљују и отварају у стварне перспективе, зидови ће нас пропустити у дотада недостижне димензије, фреске насликане на јесењем небеском своду оживљавају као у пантомими."

Пишући те речи, овај велики творац и кодификатор митова можда није ни слутио да ће и умрети са том жељом. Тај велики херезијарх и борац против досаде, сивила и тривијалности малограђанских навика, схватања и животарења остао је до краја живота усамљен и жељан каквог пријатеља. Као његов творац и његово дело остало је и до данас јединствено и једино у пољској књижевности као сведок борбе за откривање нових и неслућених лепота света и живота у њему.[2]

НАПОМЕНЕ

[1] Познато пољско предратно издавачко предузеће.

[2] Приликом писања овог предговора служио сам се, између осталих, и подацима из чланака А. Сандауера, Ј. Фицовског, М. Промињског, Е. Красовске, С. И. Виткјевича, Х. Фоглера, Ј. Сјерадзког, И. Чесљика и низа других аутора.