|
          |
Сребрица КнежевићПољске вићинанкеГласник Етнографског музеја у Београду, књ. XXVI, 1963.Коректори електронског издања: Агњешка Ласек (Agnieszka Łasek) и Бранислава Стојановић.Srebrica KneževićSummaryPOLISH "WYCINANKI"The most characteristic products of the popular art of Polish women are "wycinanki", so far known as decorations, little pictures, stars, snowflakes, flowers or dolls, made of white or colored glazed paper. They are related to Easter and adorn the Easter eggs; they are also put on the walls of rooms. Since 1901, date from which their appearance and development can be followed, they have been considered exclusively as a decoration by the literature available to the author. In addition to general characteristics and the evolution of forms, the author of the present article sets forth also some of her own views trying to find out the original meaning and purpose of "wycinanki", pointing out the trends and ways, based on popular traditions and popular interpretations (which in the Polish literature do not occupy, unfortunately, a prominent place when it is a question of the problem of "wycinanki"), of the research work to be done, hoping that it would be possible, by means of comparative materials, to make a complete reconstruction of their appearance and of the conditions of their forming. The author considers "wycinanki" as a decorative element, which has preserved, up to the present day, the ancient relations between the Polish man and the nature and at the same time contains those general ideas characteristic of the evolution of the human thought and of man's activity through the customs. The seasons in which the "wycinanki" are made and pasted on the walls as well as the symbolism of motifs indicate that the belief in the magic power of "wycinanki" is not unlounded. Vegetal motifs of "wycinanki" point out the old customs whose purpose was to transmit the vital force of plants to the man and the animal. This aim was achieved by trimming the latter with plans, which have been, to a certain degree, replaced by "wycinanki". Consequently, we cannot connect the genesis of "wycinanki" exclusively with the time of the invention of the paper, but it has to be followed also through previous forms and materials that preceded the paper. А comparative analysis of Polish and other Slav peoples' beliefs allow the hypothesis that "wycinanki", in the same way as ritual breads and small iron figures which are built into the foundation, are a faded vestige of old-time offerings. In all of them, and in "wycinanki" too, old ideas and beliefs are concealed to such a degree that they are hardly recognizable. At the same time, the comparative symbolism of the motives of "wycinanki" shows that they could have been used originally also as an apotropaion. Consequently, "wycinanki" could have been a kind of magic-decorative formula, which, analogously to medical amulets, ought to offer security and protect the health of the members of the family. The above mentioned detail that poor people put "wycinanki" on the walls instead of holy pictures allows to presume, with a great courage and taking into account the evolution of universal religious ideas, that "wycinanki" represent the realization not only of the demon of vegetation in the popular art, but also of theriomorphic and anthropomorphic powers. Први писац који се бавио овим питањима Јежи Вахарловски (Jerzy Wacharłowski), сматрао је вићинанке "слободном манифестацијом уметничког темперамента пољског народа".[1] По мишљењу једног од најбољих познавалаца овога проблема "у пољској народној уметности нема дела који би био карактеристичнији и интересантнији, искључиво пољски, који нема угледа ни узора са стране"[2] а који се са правом може сматрати аутохтоним изражајем пољске жене. Тај облик народне уметности представљају вићинанке које неки третирају само као декорације,[3] сличице, пахуљице или звездице израђене од белог папира или глатке и сјајне "колачарске хартије" у боји. Са њима се човек срета на сваком кораку у Пољској мада је пре петнаест година изгледало да је ова традиционална народна уметност скоро сасвим запуштена. Захваљујући настојању музеалаца-етнолога који су на време сигнализирали постепени нестанак вићинанки и настојању да се на вештачки начин, у интересу неговања народне уметности организују конкурси[4] за израду, изложбе и откупи радова, као и захваљујући повезивању сеоске уметнице, жене-произвођача, са продавцима, трговинама домаће радиности и народне уметности, вићинанка још увек живи и развија се. Настала у сеоској кући као декорација дома, разумљиво да је у пољским музејима, где се и иначе поклања специјална пажња материјалној култури, нарочито и са љубављу приказана у ентеријерима. Било да се ради о етнографском музеју у Варшави, Кракову, Лођу, Познању, Торуњу, или регионалним музејима у Ловичу или Рапки, сваки од ових музеја које смо посетили[5] поседује веће или мање збирке вићинанки. Некад њих излажу појединачно или у колекцијама, а има случајева да су пренете оригиналне собе са комплетним украсима, најчешће плодовима богате фантазије једне жене, њеног ранијег власника, изразитог сеоског уметника; као што је то случај у музејима у Кракову[6] и Ловичу. * Име овим предметима народне уметности дошло је по самој техници израде. Од пољског wycinać = изрезивати, настало је име и самим сличицама wycinanki. У слободном преводу на наш језик то би било, буквално преведено, изрезотине, али ми ћемо задржати оригиналан термин пољског порекла. Ипак морамо нагласити да су у народу поред њега у употреби и други. Тако оне, које су у зимско доба, пред божићне празнике стављале на зидове да би што свечаније украсиле дом, називале су сеоске жене "колендами". Оне, које би пред ускршње празнике резале и лепиле беланцетом од јаја на зидове називале су цветићима, звездицама, играчкицама, драгуљима. У извесним регионима посебну шару, па и вићинанку називале су "lalka" (луткица). Такође се наилази и на народни термин "cacko", што би значило слатку, нежну стварчицу.[7] Народно име је у зависности и од облика. Тако је један појам "leluја" са Курпја, има их сличних појасевима па их називају "tasiomkami" а оне које личе на штапиће називају "rozgami". У околини Кракова су називане "fajerkami", док је најопштији назив био "strojami",[8] а то би у преводу значило одећица, управо шара, одећа за зид. * О старости вићинанки мање се зна из разлога што су рађене од материјала који није трајан а век вићинанки је сам по себи, у зависности од обичаја, ограничен. И док су ћилими, везови и предмети друге врсте народне уметности далеко трајнији, век вићинанке је кратак. Она живи једно лето, да би наново, у пролеће, била замењена новим, другим. На најстарије вићинанке скренуо је пажњу сликар Леонард Стојновски (Leonard Stojnovski), који је сликајући цркву у близини Ловича 1901. године прикупио дивну збирку, донео је у Краков и за њу побудио интерес Друштва пољске уметности. Тако је организована и прва изложба. Но већи интерес за проучавање ова изложба није изазвала, али је учинила да поједини музеји или појединци почну да стварају своје колекције. Према испитивањима која су предузета много касније, већина испитивача време настанка вићинанки везује за појаву бојеног папира. То је половина прошлога века која се сматра "златним веком пољске уметности". Како испитивачи наглашавају, вићинанке су се јавиле у периоду буђења свести сеоске класе, у време многих промена, и оне су се развиле искључиво као део сеоске уметности.[9] Пољска вићинанка има своје регионалне карактеристике, доживела је еволуцију облика и начина израде а за ове разлоге узрок се може тражити и у појединим историјским догађајима. Тако су оба светска рата директно утицала на стварање или губљење вићинанки. Године 1914. смањио се интерес за њихову израду али је период по завршетку рата, као период стагнације и општег економског напретка учинио да се вићинанка сама од себе поврати. Међутим, после овога светскога рата дошло се у ситуацију да се на вештачки начин, уз сарадњу стручњака, министарства за културу и помоћ просветних власти ова народна уметност оживи. Данас традиционалне вићинанке украшавају зидове школа, домове култура, државне уреде и канцеларије, јавне зграде и институције. фабрике, луксузне продавнице, холове хотела и ресторане.[10] У најновије време мотиви вићинанки примењени су у графици као и у штампању текстила. У њима налазе инспирацију и остали уметници. Њу раде са особитим задовољством болесни и на тај начин она се користи као средство рехабилитације и рекреације. Она је нашла своје место као један од најјевтинијих туристичких сувенира и може се слободно рећи да је изишла из затвореног круга музеја, збирки и интересовања специјалиста, те је данас сретамо на сваком кораку. Интересовање за вићинанку порасло је и у иностранству,[11] и оно је резултат њене уметничке вредности и колористичке композиције. * Генеза пољских вићинанки иде од простих и једноставних облика до врло сложених и компликованих за израду. Могу се груписати на неколико начина. Посебне групе чине оне од белог папира. Друге су у боји од глатког и сјајног папира али у једној боји. Трећу групу чине урађене од папира из више боја. Ако једна боја има више тонова, онда је то сигуран знак да је вићинанка из Ловича. Према техници израде можемо их сврстати у групу симетричних или пак асиметричних, као што су ловичке, саничке и само неке најновије подваршавске групе. Можда најједноставнији облик за израду су квадратне вићинанке често једноставних, геометријских мотива. Њих су жене добијале на тај начин што би папир пресавијен на неколико квадрата на крају пресавиле по дијагонали и добивши троугао, секле, да би, кад га развију имале квадрат чије се шаре стичу, "секу" у његовом центру. На тај начин прављене су и вићинанке у којима као да је у квадрату уписан круг. Но нису само једноставни геометријски мотиви били погодни за резање вићинанки у квадрату. Руке вештих уметница изводиле су веома компликоване шаре, као што је то "мазур" често прављен и у три боје. На сличан начин на који се праве квадратне вићинанке, режу се и звездасте вићинанке, оне зване "cacko", или коло, било да су геометријских или флоралних орнамената. Међу њима има и таквих које су рађене у проломљеној или ажур техници и представљају виртуозни резултат мајсторски употребљених скромних средстава, грубих маказа за стрижење вуне и меког материјала за обраду, бојеног сјајног папира. У групу симетричних спадају и на далеко чувене "лелује" са Курпја. Њих раде тако што папир пресавију по дужини и изрезују једновремено и једну и другу половину. Било да ради звезду са геометријским мотивима, лелују, лутку, било да у вићинанка техници слика пахуљицу, сунце, давни извор живота, стабло, цвет и његову сложеност, птицу, пса или јелена Пољкиња изражава скромним средствима своја осећања, мисли, расположења. Вићинанка одражава женина најинтимнија осећања, њену љубав изражену симболима двојних птица, голубова, петла и кокошке, пара патака. Њена жеља за децом, благословом и симболима брака, њено настојање да кроз декоративно магичне формуле прошлости уз помоћ вићинанке заштити свој дом и породицу као и здравље укућана, несвесно се намеће као стално присутна мисао. Племенита чедност вићинанке, лелујави цветови, звездице, пахуљице, кругови или квадрати са зидова просторија у којима породица проводи највећи део времена, нарочито за време дугих зима, дају посебну атмосферу домаћој интимности. * Несумњиво да је вићинанка од својих првих облика до наших дана претрпела знатну еволуцију, али је ипак у оквиру појединих региона сачувала своју специфичност. Њена обележја су техника израде, колористика и облик. Према тим општим обележјима могу се закључити путеви и утицаји који су од суседне групе примани или одбијани. Према њима могу се издвојити области у којима се јављају специјални типови вићинанки. * Централна велика област шире околине Варшаве, подваршавска област има специфичан орнаменат lalku, лутку. То је шематизована женска представа фронтално приказана са уздигнутим рукама у којима често држи певца, уз обавезно присутан "виланова орнамент". За вићинанке ове области врло су карактеристични и мотиви стабла али у средини његових листова такође је присутан "виланова орнамент". Стабло је комбиновано и са луткама што је једино случај у овој области. Исти орнаменат искоришћен је и у репу пауна где представља његова окца. Све вићинанке ове области рађене су из једног комада папира н увек су једнобојне. Поред највећег броја које су све симетричне има у најновије време асиметричних, али за разлику од ловичких оне су такође једнобојне и из једног комада. У овом региону где преовлађује фигурална вићинанка изгледа да су се сачували најстарији облици који би могли бити у вези са најархаичнијом обредско-магичном функцијом што ју је вићинанка некада могла имати. * Посебну групу чине вићинанке равско-опочињске (rawsko-opoczyńskie) обухватајући југозападна села од подваршавске групе. То је регион у коме се осећају веома јаки подваршавски утицаји. Најочигледнији су утицаји[12] у мотиву стабла и птица. У подваршавској групи присутан је виланова орнаменат као и обавезни петлићи. Код равских "дрваца" обрада је специфичнија, стабло је масивно а у круни се налази по пар птица кљуновима прислоњене једна на другу.[13] Специфичност овога региона је у стално присутном "тројка" орнаменту. Такође је заступљен исти орнаменат, израђен у облику арапског броја три, управо положено постављен, шематски приказ очију. У овој групи карактеристичан је тип "pasowе" вићинанке или како би се могло назвати тракасте или врпчасте вићинанке. У њима је обично шематизован људски лик који делује врло ритмично. Такође се и он приближава подваршавској групи. Према положају руку који имају људске фигуре, могу се запазити још неке уже, регионалне подгрупе. * Сјерацке (sieradzkie) вићинанке су квадратне, звездасте или "kolo", по правилу у једној боји. Неки сматрају ове вићинанке суровим и линеарним а стоји чињеница да су то најразноврснији геометријски мотиви који у развојној форми, у последњим фазама долазе и до биљних орнамената. * На територији између Висле и Буга израђују се најсиромашније вићинанке по колоризму, док техника изрезивања у овом региону иде до најситнијег ажурног рада и достиже виртуозност. * Сасвим на југу у околини Кракова традиција изрезивања је доста јака. Оне су сличне сликарском шаблону, рађене су у техници ромбичног изрезивања. Углавном су на белом папиру мада их има и у боји. Познате су под називом "fajerki", а најчешћи су мотиви цветови и саксије са цвећем која је заменила стабло. * На северу Пољске, најсеверније од подваршавске групе је једна од најчувенијих области по својим типичним вићинанкама које се не сретају ни у једном другом региону. То је област Курпје са својим специјалним обликом "лелуја". Једночлане су, рађене у облику дрвета које се грана а са побочних грана уместо лишћа знају да се смењују са дна до врха, по два наспрамна петла. Да би ритмичност била потенциранија на доњим гранама су већи, у средини мањи, а у врху најмањи петлићи. Једна од таквих вићинанки која би била најтипичнија је ова коју је изрезала Бакута Маријана из села Вах (Wach).[14] Код двочланих лелуја доње поље личи на основу, захвата једну трећину вићинанке, даје сигурност и као да поставља идеју коју горњи, два пута дужи део, развија, обогаћује и доводи до већег техничког мајсторства. Поред једночланих и двочланих, израђују се и трочлане лелује али оне су сасвим ретке. Такође је типично да је свака лелуја појединачна док има, али знатно мање примера и двојних. Лелује могу бити нормалне величине (од 20-30 сантиметара) али је просто невероватно са каквом брзином и прецизношћу поједине уметнице, неписмене сељанке, грубим маказама којима стрижу вуну са овце израђују по три пута мање вићинанке. Те минијатуре у папиру,[15] ко први пут види не може се отети утиску да је видео нешто ново и оригинално. Оне се са првом могу назвати сонетима у папиру резаним маказама. На крају да се осврнемо на групу ловичких вићинанки јер она представља посебан тип који се одликује сложеношћу, колористиком и реализмом мотива. По речима Вахарловског "она је колористичка, богата, раскошна, бујна, весела и забавна". Најбољи њихов познавалац, проф. др Е. Франковски их сматра делом народног сликарства специјалне врсте, сликарства рађеног уз помоћ бојеног папира. Тим карактеристикама Грабовски додаје и треће, да ова вићинанка није апстрактна декорација већ увек на реалистичким основама. Жене из Ловича су показале да је могуће вићинанку развити декоративно али и полихромо.[16] Широка палета разноврсних тонова и ефекти које они производе дају ловичким вићинанкама израз и ефекат слике. Њих раде тако што делиће папира изрезаног у бојама слажу и лепе један на други, тако да се добија цвет чији се прашници, круница, стабљика, лишће и други делови преливају у више боја и неколико разних нијанси. По мишљењу Хенрика Свјатковског[17] њих би могли назвати "наклејанками" = налепљеницама за разлику од вићинанки које би у слободном преводу на наш језик биле "изрезотине". Према облицима најпознатија је ловичка звезда испуњена најразноврснијим флоралним мотивима, али, тај облик звезде односно круга, познат је и у другим регионима. Међутим, kodra је сасвим специфично везана само за ову област. То су вићинанке које могу да буду дуге и до један метар, правоугаоног су облика и постављају се хоризонтално. Старије су биле симетричне и подложне закону ритмике. После другог светског рата јављају се асиметричне, вићинанке. Жене сада траже инспирације и у свакодневним темама и не остају само на ступњу декорације дома већ прелазе и на компликованије композиције. На тај начин вићинанка, првобитно декоративног карактера, добија другу вредност. Она постаје слика, доживљај њеног творца, врста документа једног времена израженог језиком специфичне уметности. Мотиви најновијих вићинанки јесу сцене свакодневног живота:[18] орање плугом или трактором, гајење живине, жетва, обарање, сеча и транспорт дрвета, полазак у лов. Кодра реалистички приказује пословање плетара почевши од сировина које користи, преко алата и фаза рада, до готових производа. У кодри Школа одраслих приказује једна сеоска уметница сама себе и остале жене које на аналфабетским течајевима уз помоћ учитеља сазнају за вештину писања. * Под непосредним утицајем Ловича је суседна саницка вићинанка. За ову област[19] су карактеристични "клапоки" облика круга са чије задње стране су причвршћене две широке траке тако да цела вићинанка изгледа као неки шеширић са тракама. По бојама и претежно флоралним орнаментима као и по техници израде саницке вићинанке су веома сличне ловичким. Међутим, када се ради о људским фигурама, које као и у Ловичу представљају у народним ношњама, треба истаћи специфичност саничке, обавезну фронталност ликова за разлику од ловичких полупрофила.[20] * Пољска жена је, као и остале словенске жене, заузела достојно место у народној уметности. Она се са правом сматра творцем уметности у папиру. И није случајно да је то тако кад знамо да је вићинанка осећајни израз нежне и племените пољске жене. У вићинанкама лежи смисао и љубав према породици, према дому који украшава, према радости коју том приликом осећа. Поред тога, кроз вићинанку долази и личност жене до свог специфичног израза и жена се поставља као вредан партнер мужу, вештаку при обради тврђег материјала, дуборезу. Истовремено, вешта жена, сеоски уметник стиче глас и ужива посебан углед у друштву. Она негује свој стил а има и таквих које су изразити индивидуалисти. Неке од њих су се чувале свих могућих утицаја негујући сопствене шаре. Једна од њих није ни на изложбу хтела да оде образлажући то тиме "јер би јој се могло, оно што има у глави помешати са оним што тамо види".[21] Мада су некад и на скуповима настајале, каткад и колективно стваране (једне би их изрезивале, друге бирале која боја којој лепше пристаје а треће би лепиле беланцетом од јаја једну за другу на папир), творци ове уметности у новије време, откад се поклања пажња овоме проблему су поједине, изразито талентоване жене. Оне су својом јаком уметничком личношћу утицале и на околину па су на тај начин кроз своју вештину пренеле традицију и на остало женско становништво. Чињеница је да је улога појединих изразитих вештакиња у стварању ове уметности прилично велика. Да поменемо само Станиславу Стаскјевич (Stanisławа Staśkiewicz) и Розалију Скордзку (Rozaliа Skrodzka) са Курпја[22] које су у сопственој, врло интересантној интерпретацији дале изванредне типове птица које су касније прихваћене од стране жена читаве области. Област Курпја дала је већи број запажених уметница. Неке су обучавале и своје ћерке и унуке, тако да се може рећи да је кроз генерације у извесним породицама женска линија не само чувала вештину изрезивања вићинанки већ и место првенства у техничком погледу. Област Ловича такође је дала неколико чувених жена. Једна од најстаријих покојна Урсула Жачек (Urszula Żaczek) до последњег дана свога живота сваки слободан час посветила је маказама и папиру. И мада су јој се у почетку сви смејали што се бави овим "глупостима", она је временом и на селу стекла славу чувене вештакиње. Њене вићинанке су тражене и заузимају достојно место у пољским музејима. Нешто млађа од ње, још увек жива је Франћишка Бужињска (Franciszka Burzyńska), рођена 1880. године такође у једном селу исте области. Већ као седмогодишња девојчица скренула је својим вићинанкама на себе пажњу и до наших дана постала једна од најбољих уметница сопственог стила. Инвенције јој никад није недостајало а сарадња са етнографским музејом учинила је да су стручњаци проучавали њено дело па и поставили посебну изложбу посвећену њеној 75-годишњој творачкој делатности.[23] Под утицајем инспирација Ањела Хмјелињска (Aniela Chmielińska), негде око 1923. године почела је да ради ажурном техником. Ту "нову моду" за Лович од ње су одмах прихватиле Јузефа Стрихарска (Jуzefa Strycharska) са ћерком Јанином, Елжбјета Жачек (Elżbieta Żaczek) и Јадвига Климкјевич (Jadwiga Klimkiewicz) па и остале жене.[24] Сличан случај је био и са настајањем мотива асиметричних кодри у најновије време. Женско становништво разног узраста у изрезивању у папиру налазило је задовољства. Девојчице би се играле, и кроз игру училе, младе у кући мужа су се трудиле да покажу којом вештином оне владају, средовечне жене су, по нагону, сваке године правиле нове, и њима украшавале зидове. Старице су у изрезивању такође налазиле забаве и радости. Са једне стране да би поучиле и обрадовале сасвим мале унуке, а са друге, да саме себи докажу да су још увек способне за израду лепих стварчица. Најбољи је пример Розалија Полакувна (Rozalia Polakуwna) која је и као осамдесетогодишња старица у дому за сиромашне жене изрезавала до последњег дана, све док је у рукама могла држати маказе.[25] Уживање у раду, стваралачка радост је овој уметности основни покретачки мотив. Он је и иначе тако карактеристичан за праве уметнике и уопште ствараоце. Било да је Урсула Жачек (Urszula Żaczek) кришом давала кромпир, брашно или живину из куће трговцу да би у замену од њега добила сјајног бојеног папира, било да је Ањела Хмјелињска (Aniela Chmielińska), крадом, да је не виде газде, док чува говеда, или док јој зададу други посао, вадила скривене маказе и изрезивала, свака је осећала задовољство. "Тако ми је мило да их изрезујем и да ми под рукама ничу цветићи или птице, мали, такви цветови и птице, каквих нема нигде на другој страни већ само у мојој глави." Друга је говорила да ноћу, кад не би могла да спава, пред очи би јој излазили мотиви, и, тада је осећала такву жељу да их изреже. Но како мајка није дозвољавала да пали светло, она би једва чекала свануће и хитро, то што је ноћу замислила, некад и оне орнаменте које је сањала, остваривала би ујутру у папиру. Ако су се тим послом бавиле жене оних дана кад су пролећни или зимски празници, околина им није замерала. Међутим, преко године, стални нагон за стварањем многи нису разумевали. Често би изрезивање обичним данима сматрали губљењем времена. "Околина ме није разумела, викали су на мене да се занимам глупостима" каже, како наводи Грабовски, једна одлична вештакиња у овоме послу која је век провела као најамна радница.[26] Било да су творци вићинанки неуке, неписмене сеоске жене, или оне које су се служиле литературом, оне које су биле чувене ткаље или играчице, све оне су под осећајним импулсом исецале папир и стварале разноврсне сличице пуне фантазије. Мек и погодан за изрезивање, папир им је давао широке могућности и оне су до крајности користиле слободу имагинације. Дела њихових руку, вићинанке, плод су комбинаторске вештине и праве конструктивности. Јер из неколико основних детаља, квадрата, круга, цвета и људске фигуре настало је тако раскошно мноштво вићинанки. Све оне речит су доказ естетског осећања и нагона уметничког стварања у оквирима традиционалне уметности изрезивања, познатог под називом пољска вићинанка. То је позната и изразито женска уметност.
Завршна разматрања Вићинанка је у литератури коју смо користили посматрана искључиво као део народне уметности коме је давано једино декоративно значење. На жалост, поред рада у библиотекама у Варшави, Торуњу, Познању и Кракову[27] како због краткоће времена тако исто и због обраћања пажње и другим темама, нисам била у могућности да се детаљно упознам са радовима професора др Е. Франковског, где бих можда, на широком етнолошком пољу нашла одговор на нека од питања, која нису била обухваћена коришћеном литературом. Једно од таквих питања ми је, од првог додира са вићинанком која ми је у Југославији донела новогодишње поздраве из Пољске, стално на уму. То исто питање било ми је утолико наметљивије и присутније за време боравка у Пољској, у сваком новом сусрету са вићинанком. Било да сам улазила у сеоске домове, изложбене просторије или збирке музеја, станове професора или колега етнолога, универзитете или библиотеке, било да сам видела вићинанку употребљену као декорацију излога, ресторана, било да сам мислила или читала о њој, свакога пута сам се питала: сме ли се у њима тражити само естетски доживљај, виртуозност технике, еволуција облика, декорација? Етнологе на првом месту мора интересовати које је било првобитно значење и намена вићинанки? Можда на то питање тренутно нећу наћи најбољи одговор вероватно и из разлога што сам тек имала прилике да се упознам само са Пољском, док су сличне израђевине од папира код Јевреја, у Португалији и Шпанији, па чак и у далекој Кини овога пута мени остале неприступачне. И поред тога, са жељом да југословенском читаоцу приближим пољске вићинанке, изнела сам њене најважније карактеристике. Истовремено изнећу и неке аспекте по којима би, према мом уверењу, требало водити рачуна јер упућује једном од путева ка добијању одговора на горње, сасвим оправдано постављено питање. Сем тога, они указују на смернице и правце којима не би било касно започети истраживања. Можда би се у народу могао добити још који одговор, још неко тумачење, а изгледа да они који су проучавали вићинанке народним тумачењима нису обраћали пажњу. Грабовски у својој врло богато илустрованој књизи вићинанку посматра искључиво као декорацију а одриче јој сваки култни карактер.[28] Међутим, утврђивање типолошких разлика и еволуције облика нису довољни да буду главни и једини предмет једног овако интересантног проблема. То утолико пре јер је вићинанка део народне уметности, па према томе и народне културе, у којој су присутни слојеви старих епоха и схватања. Да би поткрепили ово тврђење подсетићемо на неке од чињеница. Међу њима првенство даћемо времену када се оне израђују. Јер у прошлости је било одређено да се оне искључиво праве на Ускрс, а било је случајева да су се правиле и о Божићу. Чињеница да су везане за ове, највеће празнике који падају у пролеће и зиму у већини религија,[29] иде у прилог мишљењу да су вићинанке детаљи из култа природи. Свечаности бујања природе човек је пратио мађијским радњама верујући да ће на тај начин успети да савлада духове природе, да их умилостиви и придобије за себе. Њима је човек сматрао да може да побољша и осигура оно од чега зависи његов опстанак и економија као и сопствено здравље и напредак породице. А како је све то постизао? На сличан начин и по сличном принципу коме су прибегавали и далеки наши преци, преисторијски људи или како то чине и данас групе на нижим ступњевима културе. Да би постигли оно што су желели служили су се цртежима животиња, изрезивали су фигуре, приносили жртве. Прављење обредних хлебова, кићење биљем и кађење саставни су делови појединих обичаја. На овој основи могла је настати представа о мађијској снази вићинанке, на сличан начин на који се слика, цртеж или рељеф, или орнаменат изводио и био саставни део неког дела обреда или церемонијала. Чини се оправданим да је у основи настанка вићинанке дубока магијска сврха. Низом примера може се документовати тврђење да се "преношење" орнамената или мотива па чак и потпуног облика неког предмета са једног уобичајеног материјала на неки други може пратити захваљујући археолошким као и етнолошким истраживањима.[30] Често се исти орнаменти налазе и у дрвету као и камену, и глини као и на текстилу. Према томе век вићинанки, односно најстарији облици, никако се не могу везивати за настанак бојеног папира, већ се генеза вићинанки може пратити и раније, кроз оне облике који су претходили овоме украсу од хартије. Бројни вегетабилни облици вићинанки, па и само народно име "цветићи", "дрвце", упућују на везу са вегетацијом тако употребљаваном у пролетњим обичајима. Уместо правога биља јављају се у новом материјалу, хартији, вићинанке и на тај начин активно учествују у пролетњем церемонијалу. "Човек немоћан да се бори против разних природних појава, не познајући узроке настанка увлачио их је у круг својих посматрања и размишљања" а могли бисмо додати и својих обичаја. "Многе животиње, разно цвеће, нека небеска тела и друго, услед њихових специфичних особина, добили су у човековој машти, управо у религиозним претставама различиту симболику".[31] Посматрајући мотиве вићинанки покушаћемо да одгонетнемо ту симболику. На првом месту да подсетимо како у богатству биљне орнаментике и мотива можемо са правом тражити остатке трагова поштовања старих стабала и гајева, тако општег и познатог код свих Словена. Зар мотив стабла са представама петла на њему не подсећа на Święty Dąb у Ченстохову код Пољака о коме је још Нидерле писао? Или, зар немамо право да их упоредимо са сведочанством Константина Порфирогенита да су се пагански Словени пре похода на Цариград скупљали под једно старо дрво жртвујући петлове, кокоши, месо. Мотив животног стабла са птицама могао је према томе остати из оних давних времена када су поштовани и обожавани поједини изразити примерци дрвећа, којима су, према казивању из XV века стари Пољаци приносили и жртве и постављали посуде са јелом. Чињеница је да је култ стабала код свих Индоевропљана па и Словена био нарочито развијен. Поједино дрвеће и биље били су објекти поштовања, па је стога у многим обичајима биље или дрвеће неопходно присутно. Из давне старине вуче своје корене обичај да се бере биље, режу гранчице или читава стабла, да би се пред пролетње празнике њима украсио дом. Сасвим то може бити остатак старог обожавања које једно писмо вратиславске бискупије узима на нишан говорећи о веровањима старих Пољака: "Тако исто оне које изазивају демоне, или верују и штују у више од једног бога... или који би се клањали птицама или дрвећу"[32] треба у име хришћанске религије спречити. Међутим, као што је познато, и са култом стабла и са култом животиња хришћанство није извојевало победу у своју корист. Многи, па и ови стари елементи били су јачи и у оквиру хришћанских обичаја преживели су епохе, изгубили право значење, али остали упорно чувани од стране народа, преношени кроз генерације можда само са једним уверењем "тако су радили моји стари". Не знајући прави узрок, али не напуштајући, дубоко укорењену традицију, Пољаци су можда и кроз овај декоративни елеменат до наших дана сачували детаљ својих давних односа према природи. Животно стабло са птицама, било да су то петлови, голуби или патке, један су од најстаријих представа оплодње. Познат на широком пространству старих култура и традиција код готово свих народа, мотив животног стабла са птицама оставио је трагова у народној уметности. Његове главне карактеристике, а нарочито његове бројне варијације, биле су често предмет разних тумачења.[33] Веома чест мотив вићинанки су птице. Познајући симболички речник можемо са правом закључити да су птице код многих народа и разних култура биле симбол, дубоко укорењен у психу људи. Птице а нарочито голубови симбол су љубави. Изгледа да су баш из тих разлога бројне вићинанке тако радо приказивале пар голубова, кљуновима приљубљене један о други. Петао, симбол сунца је и атрибут многих класичних божанстава (Персефонин на пример)[34] хтонске природе. Истовремено је оличење здравља и живота. Зато се петао жртвује Ескулапу, том чувару здравља и исцелитељу болесних. Но како је то птица код које је народ запазио јаке еротске нагоне, његова плодност дала му је како код Пољака тако и код осталих народа цењено место у низу обичаја. Млади, у околини Кракова, на дан свадбе давали су петла или колач у облику петла украшен црвеном вуницом, желећи на тај начин да осигурају потомство брачном пару. Код наших народа окићен петао се носи испред поворке која прати младину спрему младожењиној кући. Такође и у вегетационим обичајима присутност петла је неизбежна. У жетелачким обичајима петао се сматра једним од главних териоморфних демона плодности. Зато на крају жетве село носи петла са венцем на глави да би га на крају ове свечаности жртвовали. На тај начин наилазимо на идентичне обичаје какви се срећу у земљорадњи као и у брачним обичајима. Тај паралелизам измећу биолошких задатака жене и аналогних функција земље тако је видљив. Петао као птица плодности и у једним и у другим обичајима несумњиво да је присутан баш из разлога те симболике. Птице су често замењене својим атрибутима, јајетом. Јајету је дата специјална улога у магији[35] и култу, па према томе оно своје место има у низу народних обичаја. Отуда није ни чудо да се вићинанка техником шарају ускршња јаја, или, од њих праве кондире, које везујући за дршке нижу на конац, и таквим низовима украшавају таваницу. Јаје се пробацује кроз кошуљу породиљи јер се верује да јој се на тај начин осигурава брз порођај. Дрен и јаје по мађијском принципу осигуравају здравље новорођенчету, али исто тако јаје поред тога што је симбол живота одражава и традиције о загробном животу људи. Птица је такође један од облика душе па се у неким случајевима поставља на гробу. Код овога детаља да подсетимо да се код словенских народа, по мишљењу Чајкановића, квоцањем о божићу позивају душе предака, покојника и замишљају као кокоши.[36] Према томе, узмемо ли у обзир време прављења вићинанки, Ускрс, или како неки то чине на Божић, онда можемо, тражећи везу између пролетњих и зимских светковина, и у вићинанки наћи траг култа природе. Овоме у прилог иде још један од мотива вићинанки: јелен. И јелен је у религији европског становништва имао одређену улогу. Сматран је вегетационим демоном и демоном плодности уопште као и симболом сунца. Археолошка испитивања[37] констатовала су континуитет обожавања јелена као свете животиње која је у келтској религији имала изразито хтонско аграрни карактер. Ширење хришћанства није нанело штете старом веровању у бога, чија је животиња био јелен. То веровање је било тако снажно да иако се хришћанска црква борила против култног маскирања, оно се на многим местима задржало, везано за новогодишње празнике. А познато је да су они у вези са празницима мртвих, хтонским демонима. Да је јелен код Пољака био поштована и можда света животиња може се претпоставити и на основу чињенице да су прављена обредна пецива у облику јелена.[38] На тај начин, свим овим примерима покушали смо да укажемо на улогу вићинанке. Она је била саставни део пролетњег церемонијала из култа природи, а представљала је у новом материјалу супституцију раније жртве. Мислимо да имамо права да улогу вићинанке тумачимо на овај начин, утолико пре што се и за обредна пецива у облику јелена, краве или друге животиње и поред тога што се народно тумачење заборавило, дало етнолошко, научно тумачење. Мислим да је некадашњи обред, који је имао одређено време вршења, свој празник, своје атрибуте и жртве, доживео временом измене и у облику који се прилагодио новим приликама данас се сачувао само као обичај украшавања кућа. Стара схватања оличена у облику вићинанки скривена су до тога степена да се тек са трудом могу препознати. Отуда није ни чудо да су вићинанке посматране само једнострано, као декоративни мотиви. Говорећи о делу старога култа природи и о вићинанкама које су у изворном, првобитном облику биле врста жртве, интересује нас и питање због чега се праве и постављају на зидове кућа? Познато је и утврђено да се у извесним обичајима код словенских народа[39] у време очекивања епифаније божанства жртве приносе у кући па чак и на крову. Можда се може ићи тако далеко и зид украшен вићинанкама сматрати врстом старога олтара на коме су представљени животно стабло, петао, паун, јелен или и људска фигура. Ово мишљење износим уз један податак из литературе[40] који говори да су сиромашне породице које нису имале слике хришћанских светаца на своје зидове постављале вићинанке. Међутим изгледа да је вићинанка могла имати још једно значење. Управо из веровања да се на куће постављао лик црвеног петла да би кућу заштитио од пожара да се закључити његова апотропејска функција. И ветрокази који се најчешће праве у облику петла и постављају на кровове кућа тумачени су као будни чувари куће. У немачком се фигуративно пожар зове der rote Hahn, црвени петао и, како др Стојковић објашњава, по чару аналогије и симпатије зато се и поставља петао на кућу да би је заштитио од злих духова, зла и пожара.[41] У селу Дубини (Dubiny) близу Хајнувке, у Пољској, на неколико кућа видели смо представе петла на чеоним странама дрвених кућа а петао, сам или у комбинацији са другим мотивима, често је израђен као вићинанка. Он се постављао на зид и из разлога што су се кроз овај симбол укућани штитили од свих злих утицаја. То је било потребно и због веровања да ноћу, пре него што запевају први петли, тумарају зла бића. Чим петао пропева, та бића нестају а петао односи победу... Наша испитивања била би некомплетна када се не бисмо осврнули и на пауна чије је перје одавна служило као украс а чији је лик или стилизовани мотив окца на репу присутан као вићинанка. Паун је имао велику улогу у разним религијама, умотворинама и народној уметности, па је био и врста хамајлије и апотропајона.[42] Још један мотив вићинанки, lalka, лутка, иде у прилог овоме и мало раније изнетом објашњењу. Познато је и утврђено да су у далеким својим периодима жртве биле људске, животињске, да су се приносиле у облику биља, обредних хлебова, кађења. Временом, супституција је уместо највреднијих бирала мање вредне. Тако и вићинанке крију можда у себи неки сасвим бледи остатак некадашње веома старе појаве. Животно стабло као композиција која обухвата људску фигуру такође се може сматрати остатком старих веровања у замишљена бића, заштитнице вегетације. Код Пољака то су Lesny Panny или Dziwony[43] које је народна имагинација замишљала као лепе младе девојке, са златним косама (боја лишћа у јесен) и венцем шумскога цвећа на глави. Но поред ове, антропоморфне представе, имале су и другу улогу у народним поступцима. Лутка је код многих народа једно од јаких средстава које се употребљава у магији плодности. Отада је настао обичај да жена која жели дете носи до тела луткицу, са надом да ће постати мајком. И вотиви у облику бебе, које нероткиње прилажу црквама, са надом да ће родити, у ствари су молбена жртва. Но поред овог значења лутка је имала и друго. Она је у Европи често давана болесном детету са жељом "да болест пређе са детета на лутку".[44] Да би се заштитило ткање од урока као и црепуље при изради као апотропајон употребљаване су лутке.[45] Према томе и вићинанка у облику лутке могла је имати улогу апотропајона. На ову мисао наводи нас још један детаљ, констатован такође код најстаријих облика у региону који је и иначе познат по очувању традиција. То је мотив "тројке" или стилизоване представе људских очију, тако радо примењиван на вићинанкама. Познато је магично својство броја три које је присутно у обичајима многих народа. Код вићинанки прави се саксија са цвећем од три струка праве се и "тројке", вићинанке са три појаса (в. сл. 6) Њихов значај такође је могао бити апотропејски. Број три приказан у положеном положају арапског броја многи сматрају стилизованом представом очију. А такође је код многих народа око[46] један од најјачих апотропајона. Зато је невестинска капа и имала "окца" из пауновог репа, а слични мотиви су стављани и на накит као и на покриваче мале деце, за коју се тобож сматрало да нису кадра да се одупру погледу злих очију.[47] Врло интересантан, мада територијално и етнички далек, је обичај који су упражњавали Huichol Индијанци у Мексику. Они би, молећи се за здравље, од бамбуса правили "божије очи" и стављали их на домаћи олтар.[48] Према томе завојница, стилизован облик очију, исто као и петао, јелен или паун или као цвет[49] у основи су стари апотропајони који су прешли на зидове кућа и у облику вићинанки, кроз магично декоративну формулу пружали заштиту и сигурност укућанима. На крају, ако покушамо једним погледом да обухватимо значења и намену вићинанки, видећемо да су оне један детаљ из култа природи. Оне у себи крију дубоку магијску снагу и сврха постављања сличних предмета била је жеља да се њихова витална снага пренесе на укућане, животиње и економију домаћинства уопште. Кроз вићинанке као декоративни елеменат сачуван до наших дана, као и кроз обредне хлебове у облику јабуке, животиња или антропоморфне представе сачувани су давни детаљи човечијег односа према природи. И вићинанке у крајњој линији, као и обредна пецива, могу представљати бледи траг некадашњих жртви. Оне се праве у кући, центру култова седилачког становништва, са истим циљем и наменом са којим су при подизању грађевина узиђиване животиње или и људи. Но не само при зидању него и у току живота дому и укућанима се осигуравала благонаклоност виших сила. То се по народном веровању у Корушкој постизало на тај начин што су се закопавале мале железне фигуре – "очито сјећање на обичај жртвовања у прошлости".[50] Истовремено симболиком мотива упоређеном са примерима код осталих народа видели смо да су и вићинанке могле имати и улогу апотропајона и заштитника. Оне су стављане на зидове кућа да би као магично средство спречиле долазак болестима а заштитиле здравље, исто као што се у прошлости у темеље кућа узиђивала хамајлија са медицинском формулом.[51] Из наведеног детаља да је вићинанка у кућама сиромашнијих стављана на зидове уместо слика светаца, са великом смелошћу а уз вођење рачуна о развоју у општељудских религиозних представа вићинанка би се могла сматрати и народном уметничком реализацијом некадашњег демона вегетације али и териоморфних и антропоморфних природних сила прошлости.
НАПОМЕНЕ[1] Wacharłowski J., Wycinanki, Przegląd Warszawski, 1924. [2] Grabowski J., Wycinanka ludowa, Warszawa 1955, 5. [3] L'art et L'homme I, Paris, 112. [4] Wojciechowski, Wycinanka sannicka, Polska sztuka ludowa, Warszawa 1953 nr 3, 142; Blachowski A., Wystawa pokonkursowa wycinanki kurpiowskiej w Muszyńcu, Polska sztuka ludowa 1954, nr 1, 55; Świątkowski H., Łowickie wycinanki na przestrzeni wieku, Łowisz 1960, 6. [5] Јула месеца 1963 године захваљујући позиву проф. др. Dynowskog учествовала сам на етнолошким истраживањима која је организовао Zakład Etnografii Варшавског универзитета и том приликом посетила неке етнолошке катедре и веће музеје у Пољској где сам сабирала грађу за овај рад. [6] Sewerin T., Izby wiejskie i warsztaty przemysłu ludowego, Kraków 1952, 5. [7] Ha овом месту се захваљујемо на љубазности и помоћи на разумевању неких термина Угљеши Радновићу и Душану Дрљачи. [8] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 6. [9] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 66, 68. [10] Przeździecka M., Wystawa sztuki i rękodzieła ludowego województwa łódzkiego, Polska sztuka ludowa 1953 nr 3, 183, даље Wystawa. [11] Ronssel De Fontanes M., Une exposition des decoupes populaires polonais, Museum National D'Historie Naturelle-Objets et Mondes, La revue du musée de L'Homme II, ta x 3 - Automne 1963. 183-197. [12] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 44-60, 88-100. [13] Przeździecka M., Wystawa, fot 6 i 10. [14] Захваљујући љубазности Халине Оледзки, етнолога из Warszawe. [15] Овом приликом се захваљујемо колегиници Halini Antonowicz, асистенту музеја у Торуњу на љубазности и минијатурним вићинанкама. [16] Grabowski, Wycinanka ludowa, 75, 83, 84. [17] Świątkowski H., Łowickie wycinanki, 7. [18] Przeździecka M., Wystawa, 183-4. [19] Wojciechowski, Wycinanka Sannicka, 142. [20] Grabowski J., 35, 40. [21] Świątkowskа A., Wycinanki. Łowicz 1963, 3. [22] Blachowski A., Wystawa, 60. [23] 75-lecie twórczości Franciszki Burzyńskiej, Łowicz 1963, 2. [24] Świątkowski H., Łowickie wycinanki, 5; Świątkowskа A., Wycinanki, 8. [25] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 38. [26] Исти, 36, 33. [27] Ha овоме месту се захваљујемо на љубазности и гостопримству као и интересу за мој рад професору др. Anni Frankowskoj из Познања и професору dr. Jadwigi Klimszewskoj из Кракова. [28] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 8. [29] Фрезер Џ., Златна грана, Београд 1937. Мандић O. – Коломан Рукавина M., Свијет и живот у легендама, Загреб 1961, 185. [30] Birket-Smith, Putovi kulture, Zagreb 1960, 384. [31] Влаховић П. и Ацић П., Паун у народној религији, умотворинама и уметности, Гласник Етнографског музеја XVI, Београд 1953, 228. [32] Булат П., Поглед у стару словенску ботаничку митологију, Загреб, 1932, 5-6, даље Поглед. [33] Кус-Николајев M., Мотив животног стабла на обровачком копорану, Загреб 1932, 6. [34] Чајкановић B., О српском врховном богу, Београд 1941, 82. [35] Томић. П., Бојење и шарање jaja, Гласник Етнографског музеја XX, Београд 1957, 9. [36] Чајкановић, Неколике опште појаве у старој српској религији, Годишњица Николе Чупића књ. XLI, Београд 1932, 173. [37] Срејовић Д., Јелен у народним обичајима, Гласник Етнографског музеја XVIII, Београд 1955, 232-236. [38] Oledzki J., Doroczne pieczywo obrzedowe północno-wschodniej Polski, Polska sztuka ludowa 1961, nr l. [39] Чајкановић, О српском врховном богу, 150. [40] Grabowski J., Wycinanka ludowa. [41] Стојковић M., Чудо од кокота, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена књ. XXVIII св. 1, Загреб 1931, 88. [42] Влаховић – Ацић, Паун, 331, 236.
[44] The standard dictionary of folklore, mythology and legend, New York 320, даље Dictionary. [45] Филиповић M., Ћилимарство у Средачкој жупи, Зборник радова Етнографског музеја у Београду 1901-1951, Веоград 1953, 99-100. [46] Ђорђевић T., Зле очи у веровању муслимана у Охриду, Гласник Етнографског музеја, Београд 1934, tom IX, l-30. [47] Петровић П., Мотив људских очију код балканских Словена, Гласник Етнографског музеја 22-23, Београд 1960, 35. [48] Dictionary, 457. [49] Код Јапанаца се цвеће уноси на одређена места у собе и служи као апотропајон код болести, Dictionary, 51. [50] Birket-Smith, Putovi kulture, 217. [51] Трухелка Ч., Лијечништво по народној предаји босанској и по једном старом рукопису, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини IV, Сарајево 1889, 95. |