|
          |
Srebrica KneževićPoljske vićinankeGlasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. XXVI, 1963.Korektori elektronskog izdanja: Agnješka Lasek (Agnieszka Łasek) i Branislava Stojanović.Srebrica Knežević Summary POLISH "WYCINANKI" The most characteristic products of the popular art of Polish women are "wycinanki", so far known as decorations, little pictures, stars, snowflakes, flowers or dolls, made of white or colored glazed paper. They are related to Easter and adorn the Easter eggs; they are also put on the walls of rooms. Since 1901, date from which their appearance and development can be followed, they have been considered exclusively as a decoration by the literature available to the author. In addition to general characteristics and the evolution of forms, the author of the present article sets forth also some of her own views trying to find out the original meaning and purpose of "wycinanki", pointing out the trends and ways, based on popular traditions and popular interpretations (which in the Polish literature do not occupy, unfortunately, a prominent place when it is a question of the problem of "wycinanki"), of the research work to be done, hoping that it would be possible, by means of comparative materials, to make a complete reconstruction of their appearance and of the conditions of their forming. The author considers "wycinanki" as a decorative element, which has preserved, up to the present day, the ancient relations between the Polish man and the nature and at the same time contains those general ideas characteristic of the evolution of the human thought and of man's activity through the customs. The seasons in which the "wycinanki" are made and pasted on the walls as well as the symbolism of motifs indicate that the belief in the magic power of "wycinanki" is not unlounded. Vegetal motifs of "wycinanki" point out the old customs whose purpose was to transmit the vital force of plants to the man and the animal. This aim was achieved by trimming the latter with plans, which have been, to a certain degree, replaced by "wycinanki". Consequently, we cannot connect the genesis of "wycinanki" exclusively with the time of the invention of the paper, but it has to be followed also through previous forms and materials that preceded the paper. A comparative analysis of Polish and other Slav peoples' beliefs allow the hypothesis that "wycinanki", in the same way as ritual breads and small iron figures which are built into the foundation, are a faded vestige of old-time offerings. In all of them, and in "wycinanki" too, old ideas and beliefs are concealed to such a degree that they are hardly recognizable. At the same time, the comparative symbolism of the motives of "wycinanki" shows that they could have been used originally also as an apotropaion. Consequently, "wycinanki" could have been a kind of magic-decorative formula, which, analogously to medical amulets, ought to offer security and protect the health of the members of the family. The above mentioned detail that poor people put "wycinanki" on the walls instead of holy pictures allows to presume, with a great courage and taking into account the evolution of universal religious ideas, that "wycinanki" represent the realization not only of the demon of vegetation in the popular art, but also of theriomorphic and anthropomorphic powers.Prvi pisac koji se bavio ovim pitanjima Ježi Vaharlovski (Jerzy Wacharłowski), smatrao je vićinanke "slobodnom manifestacijom umetničkog temperamenta poljskog naroda".[1] Po mišljenju jednog od najboljih poznavalaca ovoga problema "u poljskoj narodnoj umetnosti nema dela koji bi bio karakterističniji i interesantniji, isključivo poljski, koji nema ugleda ni uzora sa strane"[2] a koji se sa pravom može smatrati autohtonim izražajem poljske žene. Taj oblik narodne umetnosti predstavljaju vićinanke koje neki tretiraju samo kao dekoracije,[3] sličice, pahuljice ili zvezdice izrađene od belog papira ili glatke i sjajne "kolačarske hartije" u boji. Sa njima se čovek sreta na svakom koraku u Poljskoj mada je pre petnaest godina izgledalo da je ova tradicionalna narodna umetnost skoro sasvim zapuštena. Zahvaljujući nastojanju muzealaca-etnologa koji su na vreme signalizirali postepeni nestanak vićinanki i nastojanju da se na veštački način, u interesu negovanja narodne umetnosti organizuju konkursi[4] za izradu, izložbe i otkupi radova, kao i zahvaljujući povezivanju seoske umetnice, žene-proizvođača, sa prodavcima, trgovinama domaće radinosti i narodne umetnosti, vićinanka još uvek živi i razvija se. Nastala u seoskoj kući kao dekoracija doma, razumljivo da je u poljskim muzejima, gde se i inače poklanja specijalna pažnja materijalnoj kulturi, naročito i sa ljubavlju prikazana u enterijerima. Bilo da se radi o etnografskom muzeju u Varšavi, Krakovu, Lođu, Poznanju, Torunju, ili regionalnim muzejima u Loviču ili Rapki, svaki od ovih muzeja koje smo posetili[5] poseduje veće ili manje zbirke vićinanki. Nekad njih izlažu pojedinačno ili u kolekcijama, a ima slučajeva da su prenete originalne sobe sa kompletnim ukrasima, najčešće plodovima bogate fantazije jedne žene, njenog ranijeg vlasnika, izrazitog seoskog umetnika; kao što je to slučaj u muzejima u Krakovu[6] i Loviču. * Ime ovim predmetima narodne umetnosti došlo je po samoj tehnici izrade. Od poljskog wycinać = izrezivati, nastalo je ime i samim sličicama wycinanki. U slobodnom prevodu na naš jezik to bi bilo, bukvalno prevedeno, izrezotine, ali mi ćemo zadržati originalan termin poljskog porekla. Ipak moramo naglasiti da su u narodu pored njega u upotrebi i drugi. Tako one, koje su u zimsko doba, pred božićne praznike stavljale na zidove da bi što svečanije ukrasile dom, nazivale su seoske žene "kolendami". One, koje bi pred uskršnje praznike rezale i lepile belancetom od jaja na zidove nazivale su cvetićima, zvezdicama, igračkicama, draguljima. U izvesnim regionima posebnu šaru, pa i vićinanku nazivale su "lalka" (lutkica). Takođe se nailazi i na narodni termin "cacko", što bi značilo slatku, nežnu stvarčicu.[7] Narodno ime je u zavisnosti i od oblika. Tako je jedan pojam "leluja" sa Kurpja, ima ih sličnih pojasevima pa ih nazivaju "tasiomkami" a one koje liče na štapiće nazivaju "rozgami". U okolini Krakova su nazivane "fajerkami", dok je najopštiji naziv bio "strojami",[8] a to bi u prevodu značilo odećica, upravo šara, odeća za zid. * O starosti vićinanki manje se zna iz razloga što su rađene od materijala koji nije trajan a vek vićinanki je sam po sebi, u zavisnosti od običaja, ograničen. I dok su ćilimi, vezovi i predmeti druge vrste narodne umetnosti daleko trajniji, vek vićinanke je kratak. Ona živi jedno leto, da bi nanovo, u proleće, bila zamenjena novim, drugim. Na najstarije vićinanke skrenuo je pažnju slikar Leonard Stojnovski, koji je slikajući crkvu u blizini Loviča 1901. godine prikupio divnu zbirku, doneo je u Krakov i za nju pobudio interes Društva poljske umetnosti. Tako je organizovana i prva izložba. No veći interes za proučavanje ova izložba nije izazvala, ali je učinila da pojedini muzeji ili pojedinci počnu da stvaraju svoje kolekcije. Prema ispitivanjima koja su preduzeta mnogo kasnije, većina ispitivača vreme nastanka vićinanki vezuje za pojavu bojenog papira. To je polovina prošloga veka koja se smatra "zlatnim vekom poljske umetnosti". Kako ispitivači naglašavaju, vićinanke su se javile u periodu buđenja svesti seoske klase, u vreme mnogih promena, i one su se razvile isključivo kao deo seoske umetnosti.[9] Poljska vićinanka ima svoje regionalne karakteristike, doživela je evoluciju oblika i načina izrade a za ove razloge uzrok se može tražiti i u pojedinim istorijskim događajima. Tako su oba svetska rata direktno uticala na stvaranje ili gubljenje vićinanki. Godine 1914. smanjio se interes za njihovu izradu ali je period po završetku rata, kao period stagnacije i opšteg ekonomskog napretka učinio da se vićinanka sama od sebe povrati. Međutim, posle ovoga svetskoga rata došlo se u situaciju da se na veštački način, uz saradnju stručnjaka, ministarstva za kulturu i pomoć prosvetnih vlasti ova narodna umetnost oživi. Danas tradicionalne vićinanke ukrašavaju zidove škola, domove kultura, državne urede i kancelarije, javne zgrade i institucije. fabrike, luksuzne prodavnice, holove hotela i restorane.[10] U najnovije vreme motivi vićinanki primenjeni su u grafici kao i u štampanju tekstila. U njima nalaze inspiraciju i ostali umetnici. Nju rade sa osobitim zadovoljstvom bolesni i na taj način ona se koristi kao sredstvo rehabilitacije i rekreacije. Ona je našla svoje mesto kao jedan od najjevtinijih turističkih suvenira i može se slobodno reći da je izišla iz zatvorenog kruga muzeja, zbirki i interesovanja specijalista, te je danas sretamo na svakom koraku. Interesovanje za vićinanku poraslo je i u inostranstvu,[11] i ono je rezultat njene umetničke vrednosti i kolorističke kompozicije. * Geneza poljskih vićinanki ide od prostih i jednostavnih oblika do vrlo složenih i komplikovanih za izradu. Mogu se grupisati na nekoliko načina. Posebne grupe čine one od belog papira. Druge su u boji od glatkog i sjajnog papira ali u jednoj boji. Treću grupu čine urađene od papira iz više boja. Ako jedna boja ima više tonova, onda je to siguran znak da je vićinanka iz Loviča. Prema tehnici izrade možemo ih svrstati u grupu simetričnih ili pak asimetričnih, kao što su lovičke, saničke i samo neke najnovije podvaršavske grupe. Možda najjednostavniji oblik za izradu su kvadratne vićinanke često jednostavnih, geometrijskih motiva. Njih su žene dobijale na taj način što bi papir presavijen na nekoliko kvadrata na kraju presavile po dijagonali i dobivši trougao, sekle, da bi, kad ga razviju imale kvadrat čije se šare stiču, "seku" u njegovom centru. Na taj način pravljene su i vićinanke u kojima kao da je u kvadratu upisan krug. No nisu samo jednostavni geometrijski motivi bili pogodni za rezanje vićinanki u kvadratu. Ruke veštih umetnica izvodile su veoma komplikovane šare, kao što je to "mazur" često pravljen i u tri boje. Na sličan način na koji se prave kvadratne vićinanke, režu se i zvezdaste vićinanke, one zvane "cacko", ili kolo, bilo da su geometrijskih ili floralnih ornamenata. Među njima ima i takvih koje su rađene u prolomljenoj ili ažur tehnici i predstavljaju virtuozni rezultat majstorski upotrebljenih skromnih sredstava, grubih makaza za striženje vune i mekog materijala za obradu, bojenog sjajnog papira. U grupu simetričnih spadaju i na daleko čuvene "leluje" sa Kurpja. Njih rade tako što papir presaviju po dužini i izrezuju jednovremeno i jednu i drugu polovinu. Bilo da radi zvezdu sa geometrijskim motivima, leluju, lutku, bilo da u vićinanka tehnici slika pahuljicu, sunce, davni izvor života, stablo, cvet i njegovu složenost, pticu, psa ili jelena Poljkinja izražava skromnim sredstvima svoja osećanja, misli, raspoloženja. Vićinanka odražava ženina najintimnija osećanja, njenu ljubav izraženu simbolima dvojnih ptica, golubova, petla i kokoške, para pataka. Njena želja za decom, blagoslovom i simbolima braka, njeno nastojanje da kroz dekorativno magične formule prošlosti uz pomoć vićinanke zaštiti svoj dom i porodicu kao i zdravlje ukućana, nesvesno se nameće kao stalno prisutna misao. Plemenita čednost vićinanke, lelujavi cvetovi, zvezdice, pahuljice, krugovi ili kvadrati sa zidova prostorija u kojima porodica provodi najveći deo vremena, naročito za vreme dugih zima, daju posebnu atmosferu domaćoj intimnosti. * Nesumnjivo da je vićinanka od svojih prvih oblika do naših dana pretrpela znatnu evoluciju, ali je ipak u okviru pojedinih regiona sačuvala svoju specifičnost. Njena obeležja su tehnika izrade, koloristika i oblik. Prema tim opštim obeležjima mogu se zaključiti putevi i uticaji koji su od susedne grupe primani ili odbijani. Prema njima mogu se izdvojiti oblasti u kojima se javljaju specijalni tipovi vićinanki. * Centralna velika oblast šire okoline Varšave, podvaršavska oblast ima specifičan ornamenat lalku, lutku. To je šematizovana ženska predstava frontalno prikazana sa uzdignutim rukama u kojima često drži pevca, uz obavezno prisutan "vilanova ornament". Za vićinanke ove oblasti vrlo su karakteristični i motivi stabla ali u sredini njegovih listova takođe je prisutan "vilanova ornament". Stablo je kombinovano i sa lutkama što je jedino slučaj u ovoj oblasti. Isti ornamenat iskorišćen je i u repu pauna gde predstavlja njegova okca. Sve vićinanke ove oblasti rađene su iz jednog komada papira n uvek su jednobojne. Pored najvećeg broja koje su sve simetrične ima u najnovije vreme asimetričnih, ali za razliku od lovičkih one su takođe jednobojne i iz jednog komada. U ovom regionu gde preovlađuje figuralna vićinanka izgleda da su se sačuvali najstariji oblici koji bi mogli biti u vezi sa najarhaičnijom obredsko-magičnom funkcijom što ju je vićinanka nekada mogla imati. * Posebnu grupu čine vićinanke ravsko-opočinjske (rawsko-opoczyńskie) obuhvatajući jugozapadna sela od podvaršavske grupe. To je region u kome se osećaju veoma jaki podvaršavski uticaji. Najočigledniji su uticaji[12] u motivu stabla i ptica. U podvaršavskoj grupi prisutan je vilanova ornamenat kao i obavezni petlići. Kod ravskih "drvaca" obrada je specifičnija, stablo je masivno a u kruni se nalazi po par ptica kljunovima prislonjene jedna na drugu.[13] Specifičnost ovoga regiona je u stalno prisutnom "trojka" ornamentu. Takođe je zastupljen isti ornamenat, izrađen u obliku arapskog broja tri, upravo položeno postavljen, šematski prikaz očiju. U ovoj grupi karakterističan je tip "pasowe" vićinanke ili kako bi se moglo nazvati trakaste ili vrpčaste vićinanke. U njima je obično šematizovan ljudski lik koji deluje vrlo ritmično. Takođe se i on približava podvaršavskoj grupi. Prema položaju ruku koji imaju ljudske figure, mogu se zapaziti još neke uže, regionalne podgrupe. * Sjeracke (sieradzkie) vićinanke su kvadratne, zvezdaste ili "kolo", po pravilu u jednoj boji. Neki smatraju ove vićinanke surovim i linearnim a stoji činjenica da su to najraznovrsniji geometrijski motivi koji u razvojnoj formi, u poslednjim fazama dolaze i do biljnih ornamenata. * Na teritoriji između Visle i Buga izrađuju se najsiromašnije vićinanke po kolorizmu, dok tehnika izrezivanja u ovom regionu ide do najsitnijeg ažurnog rada i dostiže virtuoznost. * Sasvim na jugu u okolini Krakova tradicija izrezivanja je dosta jaka. One su slične slikarskom šablonu, rađene su u tehnici rombičnog izrezivanja. Uglavnom su na belom papiru mada ih ima i u boji. Poznate su pod nazivom "fajerki", a najčešći su motivi cvetovi i saksije sa cvećem koja je zamenila stablo. * Na severu Poljske, najsevernije od podvaršavske grupe je jedna od najčuvenijih oblasti po svojim tipičnim vićinankama koje se ne sretaju ni u jednom drugom regionu. To je oblast Kurpje sa svojim specijalnim oblikom "leluja". Jednočlane su, rađene u obliku drveta koje se grana a sa pobočnih grana umesto lišća znaju da se smenjuju sa dna do vrha, po dva naspramna petla. Da bi ritmičnost bila potenciranija na donjim granama su veći, u sredini manji, a u vrhu najmanji petlići. Jedna od takvih vićinanki koja bi bila najtipičnija je ova koju je izrezala Bakuta Marijana iz sela Vah (Wach).[14] Kod dvočlanih leluja donje polje liči na osnovu, zahvata jednu trećinu vićinanke, daje sigurnost i kao da postavlja ideju koju gornji, dva puta duži deo, razvija, obogaćuje i dovodi do većeg tehničkog majstorstva. Pored jednočlanih i dvočlanih, izrađuju se i tročlane leluje ali one su sasvim retke. Takođe je tipično da je svaka leluja pojedinačna dok ima, ali znatno manje primera i dvojnih. Leluje mogu biti normalne veličine (od 20-30 santimetara) ali je prosto neverovatno sa kakvom brzinom i preciznošću pojedine umetnice, nepismene seljanke, grubim makazama kojima strižu vunu sa ovce izrađuju po tri puta manje vićinanke. Te minijature u papiru,[15] ko prvi put vidi ne može se oteti utisku da je video nešto novo i originalno. One se sa prvom mogu nazvati sonetima u papiru rezanim makazama. Na kraju da se osvrnemo na grupu lovičkih vićinanki jer ona predstavlja poseban tip koji se odlikuje složenošću, koloristikom i realizmom motiva. Po rečima Vaharlovskog "ona je koloristička, bogata, raskošna, bujna, vesela i zabavna". Najbolji njihov poznavalac, prof. dr E. Frankovski ih smatra delom narodnog slikarstva specijalne vrste, slikarstva rađenog uz pomoć bojenog papira. Tim karakteristikama Grabovski dodaje i treće, da ova vićinanka nije apstraktna dekoracija već uvek na realističkim osnovama. Žene iz Loviča su pokazale da je moguće vićinanku razviti dekorativno ali i polihromo.[16] Široka paleta raznovrsnih tonova i efekti koje oni proizvode daju lovičkim vićinankama izraz i efekat slike. Njih rade tako što deliće papira izrezanog u bojama slažu i lepe jedan na drugi, tako da se dobija cvet čiji se prašnici, krunica, stabljika, lišće i drugi delovi prelivaju u više boja i nekoliko raznih nijansi. Po mišljenju Henrika Svjatkovskog[17] njih bi mogli nazvati "naklejankami" = nalepljenicama za razliku od vićinanki koje bi u slobodnom prevodu na naš jezik bile "izrezotine". Prema oblicima najpoznatija je lovička zvezda ispunjena najraznovrsnijim floralnim motivima, ali, taj oblik zvezde odnosno kruga, poznat je i u drugim regionima. Međutim, kodra je sasvim specifično vezana samo za ovu oblast. To su vićinanke koje mogu da budu duge i do jedan metar, pravougaonog su oblika i postavljaju se horizontalno. Starije su bile simetrične i podložne zakonu ritmike. Posle drugog svetskog rata javljaju se asimetrične, vićinanke. Žene sada traže inspiracije i u svakodnevnim temama i ne ostaju samo na stupnju dekoracije doma već prelaze i na komplikovanije kompozicije. Na taj način vićinanka, prvobitno dekorativnog karaktera, dobija drugu vrednost. Ona postaje slika, doživljaj njenog tvorca, vrsta dokumenta jednog vremena izraženog jezikom specifične umetnosti. Motivi najnovijih vićinanki jesu scene svakodnevnog života:[18] oranje plugom ili traktorom, gajenje živine, žetva, obaranje, seča i transport drveta, polazak u lov. Kodra realistički prikazuje poslovanje pletara počevši od sirovina koje koristi, preko alata i faza rada, do gotovih proizvoda. U kodri Škola odraslih prikazuje jedna seoska umetnica sama sebe i ostale žene koje na analfabetskim tečajevima uz pomoć učitelja saznaju za veštinu pisanja. * Pod neposrednim uticajem Loviča je susedna sanicka vićinanka. Za ovu oblast[19] su karakteristični "klapoki" oblika kruga sa čije zadnje strane su pričvršćene dve široke trake tako da cela vićinanka izgleda kao neki šeširić sa trakama. Po bojama i pretežno floralnim ornamentima kao i po tehnici izrade sanicke vićinanke su veoma slične lovičkim. Međutim, kada se radi o ljudskim figurama, koje kao i u Loviču predstavljaju u narodnim nošnjama, treba istaći specifičnost saničke, obaveznu frontalnost likova za razliku od lovičkih poluprofila.[20] * Poljska žena je, kao i ostale slovenske žene, zauzela dostojno mesto u narodnoj umetnosti. Ona se sa pravom smatra tvorcem umetnosti u papiru. I nije slučajno da je to tako kad znamo da je vićinanka osećajni izraz nežne i plemenite poljske žene. U vićinankama leži smisao i ljubav prema porodici, prema domu koji ukrašava, prema radosti koju tom prilikom oseća. Pored toga, kroz vićinanku dolazi i ličnost žene do svog specifičnog izraza i žena se postavlja kao vredan partner mužu, veštaku pri obradi tvrđeg materijala, duborezu. Istovremeno, vešta žena, seoski umetnik stiče glas i uživa poseban ugled u društvu. Ona neguje svoj stil a ima i takvih koje su izraziti individualisti. Neke od njih su se čuvale svih mogućih uticaja negujući sopstvene šare. Jedna od njih nije ni na izložbu htela da ode obrazlažući to time "jer bi joj se moglo, ono što ima u glavi pomešati sa onim što tamo vidi".[21] Mada su nekad i na skupovima nastajale, katkad i kolektivno stvarane (jedne bi ih izrezivale, druge birale koja boja kojoj lepše pristaje a treće bi lepile belancetom od jaja jednu za drugu na papir), tvorci ove umetnosti u novije vreme, otkad se poklanja pažnja ovome problemu su pojedine, izrazito talentovane žene. One su svojom jakom umetničkom ličnošću uticale i na okolinu pa su na taj način kroz svoju veštinu prenele tradiciju i na ostalo žensko stanovništvo. Činjenica je da je uloga pojedinih izrazitih veštakinja u stvaranju ove umetnosti prilično velika. Da pomenemo samo Stanislavu Staskjevič (Stanisława Staśkiewicz) i Rozaliju Skordzku (Rozalia Skrodzka) sa Kurpja[22] koje su u sopstvenoj, vrlo interesantnoj interpretaciji dale izvanredne tipove ptica koje su kasnije prihvaćene od strane žena čitave oblasti. Oblast Kurpja dala je veći broj zapaženih umetnica. Neke su obučavale i svoje ćerke i unuke, tako da se može reći da je kroz generacije u izvesnim porodicama ženska linija ne samo čuvala veštinu izrezivanja vićinanki već i mesto prvenstva u tehničkom pogledu. Oblast Loviča takođe je dala nekoliko čuvenih žena. Jedna od najstarijih pokojna Ursula Žaček (Urszula Żaczek) do poslednjeg dana svoga života svaki slobodan čas posvetila je makazama i papiru. I mada su joj se u početku svi smejali što se bavi ovim "glupostima", ona je vremenom i na selu stekla slavu čuvene veštakinje. Njene vićinanke su tražene i zauzimaju dostojno mesto u poljskim muzejima. Nešto mlađa od nje, još uvek živa je Franćiška Bužinjska (Franciszka Burzyńska), rođena 1880. godine takođe u jednom selu iste oblasti. Već kao sedmogodišnja devojčica skrenula je svojim vićinankama na sebe pažnju i do naših dana postala jedna od najboljih umetnica sopstvenog stila. Invencije joj nikad nije nedostajalo a saradnja sa etnografskim muzejom učinila je da su stručnjaci proučavali njeno delo pa i postavili posebnu izložbu posvećenu njenoj 75-godišnjoj tvoračkoj delatnosti.[23] Pod uticajem inspiracija Anjela Hmjelinjska (Aniela Chmielińska), negde oko 1923. godine počela je da radi ažurnom tehnikom. Tu "novu modu" za Lovič od nje su odmah prihvatile Juzefa Striharska (Juzefa Strycharska) sa ćerkom Janinom, Elžbjeta Žaček (Elżbieta Żaczek) i Jadviga Klimkjevič (Jadwiga Klimkiewicz) pa i ostale žene.[24] Sličan slučaj je bio i sa nastajanjem motiva asimetričnih kodri u najnovije vreme. Žensko stanovništvo raznog uzrasta u izrezivanju u papiru nalazilo je zadovoljstva. Devojčice bi se igrale, i kroz igru učile, mlade u kući muža su se trudile da pokažu kojom veštinom one vladaju, sredovečne žene su, po nagonu, svake godine pravile nove, i njima ukrašavale zidove. Starice su u izrezivanju takođe nalazile zabave i radosti. Sa jedne strane da bi poučile i obradovale sasvim male unuke, a sa druge, da same sebi dokažu da su još uvek sposobne za izradu lepih stvarčica. Najbolji je primer Rozalija Polakuvna (Rozalia Polakuwna) koja je i kao osamdesetogodišnja starica u domu za siromašne žene izrezavala do poslednjeg dana, sve dok je u rukama mogla držati makaze.[25] Uživanje u radu, stvaralačka radost je ovoj umetnosti osnovni pokretački motiv. On je i inače tako karakterističan za prave umetnike i uopšte stvaraoce. Bilo da je Ursula Žaček (Urszula Żaczek) krišom davala krompir, brašno ili živinu iz kuće trgovcu da bi u zamenu od njega dobila sjajnog bojenog papira, bilo da je Anjela Hmjelinjska (Aniela Chmielińska), kradom, da je ne vide gazde, dok čuva goveda, ili dok joj zadadu drugi posao, vadila skrivene makaze i izrezivala, svaka je osećala zadovoljstvo. "Tako mi je milo da ih izrezujem i da mi pod rukama niču cvetići ili ptice, mali, takvi cvetovi i ptice, kakvih nema nigde na drugoj strani već samo u mojoj glavi." Druga je govorila da noću, kad ne bi mogla da spava, pred oči bi joj izlazili motivi, i, tada je osećala takvu želju da ih izreže. No kako majka nije dozvoljavala da pali svetlo, ona bi jedva čekala svanuće i hitro, to što je noću zamislila, nekad i one ornamente koje je sanjala, ostvarivala bi ujutru u papiru. Ako su se tim poslom bavile žene onih dana kad su prolećni ili zimski praznici, okolina im nije zamerala. Međutim, preko godine, stalni nagon za stvaranjem mnogi nisu razumevali. Često bi izrezivanje običnim danima smatrali gubljenjem vremena. "Okolina me nije razumela, vikali su na mene da se zanimam glupostima" kaže, kako navodi Grabovski, jedna odlična veštakinja u ovome poslu koja je vek provela kao najamna radnica.[26] Bilo da su tvorci vićinanki neuke, nepismene seoske žene, ili one koje su se služile literaturom, one koje su bile čuvene tkalje ili igračice, sve one su pod osećajnim impulsom isecale papir i stvarale raznovrsne sličice pune fantazije. Mek i pogodan za izrezivanje, papir im je davao široke mogućnosti i one su do krajnosti koristile slobodu imaginacije. Dela njihovih ruku, vićinanke, plod su kombinatorske veštine i prave konstruktivnosti. Jer iz nekoliko osnovnih detalja, kvadrata, kruga, cveta i ljudske figure nastalo je tako raskošno mnoštvo vićinanki. Sve one rečit su dokaz estetskog osećanja i nagona umetničkog stvaranja u okvirima tradicionalne umetnosti izrezivanja, poznatog pod nazivom poljska vićinanka. To je poznata i izrazito ženska umetnost.
Završna razmatranja Vićinanka je u literaturi koju smo koristili posmatrana isključivo kao deo narodne umetnosti kome je davano jedino dekorativno značenje. Na žalost, pored rada u bibliotekama u Varšavi, Torunju, Poznanju i Krakovu[27] kako zbog kratkoće vremena tako isto i zbog obraćanja pažnje i drugim temama, nisam bila u mogućnosti da se detaljno upoznam sa radovima profesora dr E. Frankovskog, gde bih možda, na širokom etnološkom polju našla odgovor na neka od pitanja, koja nisu bila obuhvaćena korišćenom literaturom. Jedno od takvih pitanja mi je, od prvog dodira sa vićinankom koja mi je u Jugoslaviji donela novogodišnje pozdrave iz Poljske, stalno na umu. To isto pitanje bilo mi je utoliko nametljivije i prisutnije za vreme boravka u Poljskoj, u svakom novom susretu sa vićinankom. Bilo da sam ulazila u seoske domove, izložbene prostorije ili zbirke muzeja, stanove profesora ili kolega etnologa, univerzitete ili biblioteke, bilo da sam videla vićinanku upotrebljenu kao dekoraciju izloga, restorana, bilo da sam mislila ili čitala o njoj, svakoga puta sam se pitala: sme li se u njima tražiti samo estetski doživljaj, virtuoznost tehnike, evolucija oblika, dekoracija? Etnologe na prvom mestu mora interesovati koje je bilo prvobitno značenje i namena vićinanki? Možda na to pitanje trenutno neću naći najbolji odgovor verovatno i iz razloga što sam tek imala prilike da se upoznam samo sa Poljskom, dok su slične izrađevine od papira kod Jevreja, u Portugaliji i Španiji, pa čak i u dalekoj Kini ovoga puta meni ostale nepristupačne. I pored toga, sa željom da jugoslovenskom čitaocu približim poljske vićinanke, iznela sam njene najvažnije karakteristike. Istovremeno izneću i neke aspekte po kojima bi, prema mom uverenju, trebalo voditi računa jer upućuje jednom od puteva ka dobijanju odgovora na gornje, sasvim opravdano postavljeno pitanje. Sem toga, oni ukazuju na smernice i pravce kojima ne bi bilo kasno započeti istraživanja. Možda bi se u narodu mogao dobiti još koji odgovor, još neko tumačenje, a izgleda da oni koji su proučavali vićinanke narodnim tumačenjima nisu obraćali pažnju. Grabovski u svojoj vrlo bogato ilustrovanoj knjizi vićinanku posmatra isključivo kao dekoraciju a odriče joj svaki kultni karakter.[28] Međutim, utvrđivanje tipoloških razlika i evolucije oblika nisu dovoljni da budu glavni i jedini predmet jednog ovako interesantnog problema. To utoliko pre jer je vićinanka deo narodne umetnosti, pa prema tome i narodne kulture, u kojoj su prisutni slojevi starih epoha i shvatanja. Da bi potkrepili ovo tvrđenje podsetićemo na neke od činjenica. Među njima prvenstvo daćemo vremenu kada se one izrađuju. Jer u prošlosti je bilo određeno da se one isključivo prave na Uskrs, a bilo je slučajeva da su se pravile i o Božiću. Činjenica da su vezane za ove, najveće praznike koji padaju u proleće i zimu u većini religija,[29] ide u prilog mišljenju da su vićinanke detalji iz kulta prirodi. Svečanosti bujanja prirode čovek je pratio mađijskim radnjama verujući da će na taj način uspeti da savlada duhove prirode, da ih umilostivi i pridobije za sebe. Njima je čovek smatrao da može da poboljša i osigura ono od čega zavisi njegov opstanak i ekonomija kao i sopstveno zdravlje i napredak porodice. A kako je sve to postizao? Na sličan način i po sličnom principu kome su pribegavali i daleki naši preci, preistorijski ljudi ili kako to čine i danas grupe na nižim stupnjevima kulture. Da bi postigli ono što su želeli služili su se crtežima životinja, izrezivali su figure, prinosili žrtve. Pravljenje obrednih hlebova, kićenje biljem i kađenje sastavni su delovi pojedinih običaja. Na ovoj osnovi mogla je nastati predstava o mađijskoj snazi vićinanke, na sličan način na koji se slika, crtež ili reljef, ili ornamenat izvodio i bio sastavni deo nekog dela obreda ili ceremonijala. Čini se opravdanim da je u osnovi nastanka vićinanke duboka magijska svrha. Nizom primera može se dokumentovati tvrđenje da se "prenošenje" ornamenata ili motiva pa čak i potpunog oblika nekog predmeta sa jednog uobičajenog materijala na neki drugi može pratiti zahvaljujući arheološkim kao i etnološkim istraživanjima.[30] Često se isti ornamenti nalaze i u drvetu kao i kamenu, i glini kao i na tekstilu. Prema tome vek vićinanki, odnosno najstariji oblici, nikako se ne mogu vezivati za nastanak bojenog papira, već se geneza vićinanki može pratiti i ranije, kroz one oblike koji su prethodili ovome ukrasu od hartije. Brojni vegetabilni oblici vićinanki, pa i samo narodno ime "cvetići", "drvce", upućuju na vezu sa vegetacijom tako upotrebljavanom u proletnjim običajima. Umesto pravoga bilja javljaju se u novom materijalu, hartiji, vićinanke i na taj način aktivno učestvuju u proletnjem ceremonijalu. "Čovek nemoćan da se bori protiv raznih prirodnih pojava, ne poznajući uzroke nastanka uvlačio ih je u krug svojih posmatranja i razmišljanja" a mogli bismo dodati i svojih običaja. "Mnoge životinje, razno cveće, neka nebeska tela i drugo, usled njihovih specifičnih osobina, dobili su u čovekovoj mašti, upravo u religioznim pretstavama različitu simboliku".[31] Posmatrajući motive vićinanki pokušaćemo da odgonetnemo tu simboliku. Na prvom mestu da podsetimo kako u bogatstvu biljne ornamentike i motiva možemo sa pravom tražiti ostatke tragova poštovanja starih stabala i gajeva, tako opšteg i poznatog kod svih Slovena. Zar motiv stabla sa predstavama petla na njemu ne podseća na Święty Dąb u Čenstohovu kod Poljaka o kome je još Niderle pisao? Ili, zar nemamo pravo da ih uporedimo sa svedočanstvom Konstantina Porfirogenita da su se paganski Sloveni pre pohoda na Carigrad skupljali pod jedno staro drvo žrtvujući petlove, kokoši, meso. Motiv životnog stabla sa pticama mogao je prema tome ostati iz onih davnih vremena kada su poštovani i obožavani pojedini izraziti primerci drveća, kojima su, prema kazivanju iz XV veka stari Poljaci prinosili i žrtve i postavljali posude sa jelom. Činjenica je da je kult stabala kod svih Indoevropljana pa i Slovena bio naročito razvijen. Pojedino drveće i bilje bili su objekti poštovanja, pa je stoga u mnogim običajima bilje ili drveće neophodno prisutno. Iz davne starine vuče svoje korene običaj da se bere bilje, režu grančice ili čitava stabla, da bi se pred proletnje praznike njima ukrasio dom. Sasvim to može biti ostatak starog obožavanja koje jedno pismo vratislavske biskupije uzima na nišan govoreći o verovanjima starih Poljaka: "Tako isto one koje izazivaju demone, ili veruju i štuju u više od jednog boga... ili koji bi se klanjali pticama ili drveću"[32] treba u ime hrišćanske religije sprečiti. Međutim, kao što je poznato, i sa kultom stabla i sa kultom životinja hrišćanstvo nije izvojevalo pobedu u svoju korist. Mnogi, pa i ovi stari elementi bili su jači i u okviru hrišćanskih običaja preživeli su epohe, izgubili pravo značenje, ali ostali uporno čuvani od strane naroda, prenošeni kroz generacije možda samo sa jednim uverenjem "tako su radili moji stari". Ne znajući pravi uzrok, ali ne napuštajući, duboko ukorenjenu tradiciju, Poljaci su možda i kroz ovaj dekorativni elemenat do naših dana sačuvali detalj svojih davnih odnosa prema prirodi. Životno stablo sa pticama, bilo da su to petlovi, golubi ili patke, jedan su od najstarijih predstava oplodnje. Poznat na širokom prostranstvu starih kultura i tradicija kod gotovo svih naroda, motiv životnog stabla sa pticama ostavio je tragova u narodnoj umetnosti. Njegove glavne karakteristike, a naročito njegove brojne varijacije, bile su često predmet raznih tumačenja.[33] Veoma čest motiv vićinanki su ptice. Poznajući simbolički rečnik možemo sa pravom zaključiti da su ptice kod mnogih naroda i raznih kultura bile simbol, duboko ukorenjen u psihu ljudi. Ptice a naročito golubovi simbol su ljubavi. Izgleda da su baš iz tih razloga brojne vićinanke tako rado prikazivale par golubova, kljunovima priljubljene jedan o drugi. Petao, simbol sunca je i atribut mnogih klasičnih božanstava (Persefonin na primer)[34] htonske prirode. Istovremeno je oličenje zdravlja i života. Zato se petao žrtvuje Eskulapu, tom čuvaru zdravlja i iscelitelju bolesnih. No kako je to ptica kod koje je narod zapazio jake erotske nagone, njegova plodnost dala mu je kako kod Poljaka tako i kod ostalih naroda cenjeno mesto u nizu običaja. Mladi, u okolini Krakova, na dan svadbe davali su petla ili kolač u obliku petla ukrašen crvenom vunicom, želeći na taj način da osiguraju potomstvo bračnom paru. Kod naših naroda okićen petao se nosi ispred povorke koja prati mladinu spremu mladoženjinoj kući. Takođe i u vegetacionim običajima prisutnost petla je neizbežna. U žetelačkim običajima petao se smatra jednim od glavnih teriomorfnih demona plodnosti. Zato na kraju žetve selo nosi petla sa vencem na glavi da bi ga na kraju ove svečanosti žrtvovali. Na taj način nailazimo na identične običaje kakvi se sreću u zemljoradnji kao i u bračnim običajima. Taj paralelizam izmeću bioloških zadataka žene i analognih funkcija zemlje tako je vidljiv. Petao kao ptica plodnosti i u jednim i u drugim običajima nesumnjivo da je prisutan baš iz razloga te simbolike. Ptice su često zamenjene svojim atributima, jajetom. Jajetu je data specijalna uloga u magiji[35] i kultu, pa prema tome ono svoje mesto ima u nizu narodnih običaja. Otuda nije ni čudo da se vićinanka tehnikom šaraju uskršnja jaja, ili, od njih prave kondire, koje vezujući za drške nižu na konac, i takvim nizovima ukrašavaju tavanicu. Jaje se probacuje kroz košulju porodilji jer se veruje da joj se na taj način osigurava brz porođaj. Dren i jaje po mađijskom principu osiguravaju zdravlje novorođenčetu, ali isto tako jaje pored toga što je simbol života odražava i tradicije o zagrobnom životu ljudi. Ptica je takođe jedan od oblika duše pa se u nekim slučajevima postavlja na grobu. Kod ovoga detalja da podsetimo da se kod slovenskih naroda, po mišljenju Čajkanovića, kvocanjem o božiću pozivaju duše predaka, pokojnika i zamišljaju kao kokoši.[36] Prema tome, uzmemo li u obzir vreme pravljenja vićinanki, Uskrs, ili kako neki to čine na Božić, onda možemo, tražeći vezu između proletnjih i zimskih svetkovina, i u vićinanki naći trag kulta prirode. Ovome u prilog ide još jedan od motiva vićinanki: jelen. I jelen je u religiji evropskog stanovništva imao određenu ulogu. Smatran je vegetacionim demonom i demonom plodnosti uopšte kao i simbolom sunca. Arheološka ispitivanja[37] konstatovala su kontinuitet obožavanja jelena kao svete životinje koja je u keltskoj religiji imala izrazito htonsko agrarni karakter. Širenje hrišćanstva nije nanelo štete starom verovanju u boga, čija je životinja bio jelen. To verovanje je bilo tako snažno da iako se hrišćanska crkva borila protiv kultnog maskiranja, ono se na mnogim mestima zadržalo, vezano za novogodišnje praznike. A poznato je da su oni u vezi sa praznicima mrtvih, htonskim demonima. Da je jelen kod Poljaka bio poštovana i možda sveta životinja može se pretpostaviti i na osnovu činjenice da su pravljena obredna peciva u obliku jelena.[38] Na taj način, svim ovim primerima pokušali smo da ukažemo na ulogu vićinanke. Ona je bila sastavni deo proletnjeg ceremonijala iz kulta prirodi, a predstavljala je u novom materijalu supstituciju ranije žrtve. Mislimo da imamo prava da ulogu vićinanke tumačimo na ovaj način, utoliko pre što se i za obredna peciva u obliku jelena, krave ili druge životinje i pored toga što se narodno tumačenje zaboravilo, dalo etnološko, naučno tumačenje. Mislim da je nekadašnji obred, koji je imao određeno vreme vršenja, svoj praznik, svoje atribute i žrtve, doživeo vremenom izmene i u obliku koji se prilagodio novim prilikama danas se sačuvao samo kao običaj ukrašavanja kuća. Stara shvatanja oličena u obliku vićinanki skrivena su do toga stepena da se tek sa trudom mogu prepoznati. Otuda nije ni čudo da su vićinanke posmatrane samo jednostrano, kao dekorativni motivi. Govoreći o delu staroga kulta prirodi i o vićinankama koje su u izvornom, prvobitnom obliku bile vrsta žrtve, interesuje nas i pitanje zbog čega se prave i postavljaju na zidove kuća? Poznato je i utvrđeno da se u izvesnim običajima kod slovenskih naroda[39] u vreme očekivanja epifanije božanstva žrtve prinose u kući pa čak i na krovu. Možda se može ići tako daleko i zid ukrašen vićinankama smatrati vrstom staroga oltara na kome su predstavljeni životno stablo, petao, paun, jelen ili i ljudska figura. Ovo mišljenje iznosim uz jedan podatak iz literature[40] koji govori da su siromašne porodice koje nisu imale slike hrišćanskih svetaca na svoje zidove postavljale vićinanke. Međutim izgleda da je vićinanka mogla imati još jedno značenje. Upravo iz verovanja da se na kuće postavljao lik crvenog petla da bi kuću zaštitio od požara da se zaključiti njegova apotropejska funkcija. I vetrokazi koji se najčešće prave u obliku petla i postavljaju na krovove kuća tumačeni su kao budni čuvari kuće. U nemačkom se figurativno požar zove der rote Hahn, crveni petao i, kako dr Stojković objašnjava, po čaru analogije i simpatije zato se i postavlja petao na kuću da bi je zaštitio od zlih duhova, zla i požara.[41] U selu Dubini (Dubiny) blizu Hajnuvke, u Poljskoj, na nekoliko kuća videli smo predstave petla na čeonim stranama drvenih kuća a petao, sam ili u kombinaciji sa drugim motivima, često je izrađen kao vićinanka. On se postavljao na zid i iz razloga što su se kroz ovaj simbol ukućani štitili od svih zlih uticaja. To je bilo potrebno i zbog verovanja da noću, pre nego što zapevaju prvi petli, tumaraju zla bića. Čim petao propeva, ta bića nestaju a petao odnosi pobedu... Naša ispitivanja bila bi nekompletna kada se ne bismo osvrnuli i na pauna čije je perje odavna služilo kao ukras a čiji je lik ili stilizovani motiv okca na repu prisutan kao vićinanka. Paun je imao veliku ulogu u raznim religijama, umotvorinama i narodnoj umetnosti, pa je bio i vrsta hamajlije i apotropajona.[42] Još jedan motiv vićinanki, lalka, lutka, ide u prilog ovome i malo ranije iznetom objašnjenju. Poznato je i utvrđeno da su u dalekim svojim periodima žrtve bile ljudske, životinjske, da su se prinosile u obliku bilja, obrednih hlebova, kađenja. Vremenom, supstitucija je umesto najvrednijih birala manje vredne. Tako i vićinanke kriju možda u sebi neki sasvim bledi ostatak nekadašnje veoma stare pojave. Životno stablo kao kompozicija koja obuhvata ljudsku figuru takođe se može smatrati ostatkom starih verovanja u zamišljena bića, zaštitnice vegetacije. Kod Poljaka to su Lesny Panny ili Dziwony[43] koje je narodna imaginacija zamišljala kao lepe mlade devojke, sa zlatnim kosama (boja lišća u jesen) i vencem šumskoga cveća na glavi. No pored ove, antropomorfne predstave, imale su i drugu ulogu u narodnim postupcima. Lutka je kod mnogih naroda jedno od jakih sredstava koje se upotrebljava u magiji plodnosti. Otada je nastao običaj da žena koja želi dete nosi do tela lutkicu, sa nadom da će postati majkom. I votivi u obliku bebe, koje nerotkinje prilažu crkvama, sa nadom da će roditi, u stvari su molbena žrtva. No pored ovog značenja lutka je imala i drugo. Ona je u Evropi često davana bolesnom detetu sa željom "da bolest pređe sa deteta na lutku".[44] Da bi se zaštitilo tkanje od uroka kao i crepulje pri izradi kao apotropajon upotrebljavane su lutke.[45] Prema tome i vićinanka u obliku lutke mogla je imati ulogu apotropajona. Na ovu misao navodi nas još jedan detalj, konstatovan takođe kod najstarijih oblika u regionu koji je i inače poznat po očuvanju tradicija. To je motiv "trojke" ili stilizovane predstave ljudskih očiju, tako rado primenjivan na vićinankama. Poznato je magično svojstvo broja tri koje je prisutno u običajima mnogih naroda. Kod vićinanki pravi se saksija sa cvećem od tri struka prave se i "trojke", vićinanke sa tri pojasa (v. sl. 6) Njihov značaj takođe je mogao biti apotropejski. Broj tri prikazan u položenom položaju arapskog broja mnogi smatraju stilizovanom predstavom očiju. A takođe je kod mnogih naroda oko[46] jedan od najjačih apotropajona. Zato je nevestinska kapa i imala "okca" iz paunovog repa, a slični motivi su stavljani i na nakit kao i na pokrivače male dece, za koju se tobož smatralo da nisu kadra da se odupru pogledu zlih očiju.[47] Vrlo interesantan, mada teritorijalno i etnički dalek, je običaj koji su upražnjavali Huichol Indijanci u Meksiku. Oni bi, moleći se za zdravlje, od bambusa pravili "božije oči" i stavljali ih na domaći oltar.[48] Prema tome zavojnica, stilizovan oblik očiju, isto kao i petao, jelen ili paun ili kao cvet[49] u osnovi su stari apotropajoni koji su prešli na zidove kuća i u obliku vićinanki, kroz magično dekorativnu formulu pružali zaštitu i sigurnost ukućanima. Na kraju, ako pokušamo jednim pogledom da obuhvatimo značenja i namenu vićinanki, videćemo da su one jedan detalj iz kulta prirodi. One u sebi kriju duboku magijsku snagu i svrha postavljanja sličnih predmeta bila je želja da se njihova vitalna snaga prenese na ukućane, životinje i ekonomiju domaćinstva uopšte. Kroz vićinanke kao dekorativni elemenat sačuvan do naših dana, kao i kroz obredne hlebove u obliku jabuke, životinja ili antropomorfne predstave sačuvani su davni detalji čovečijeg odnosa prema prirodi. I vićinanke u krajnjoj liniji, kao i obredna peciva, mogu predstavljati bledi trag nekadašnjih žrtvi. One se prave u kući, centru kultova sedilačkog stanovništva, sa istim ciljem i namenom sa kojim su pri podizanju građevina uziđivane životinje ili i ljudi. No ne samo pri zidanju nego i u toku života domu i ukućanima se osiguravala blagonaklonost viših sila. To se po narodnom verovanju u Koruškoj postizalo na taj način što su se zakopavale male železne figure – "očito sjećanje na običaj žrtvovanja u prošlosti".[50] Istovremeno simbolikom motiva upoređenom sa primerima kod ostalih naroda videli smo da su i vićinanke mogle imati i ulogu apotropajona i zaštitnika. One su stavljane na zidove kuća da bi kao magično sredstvo sprečile dolazak bolestima a zaštitile zdravlje, isto kao što se u prošlosti u temelje kuća uziđivala hamajlija sa medicinskom formulom.[51] Iz navedenog detalja da je vićinanka u kućama siromašnijih stavljana na zidove umesto slika svetaca, sa velikom smelošću a uz vođenje računa o razvoju u opšteljudskih religioznih predstava vićinanka bi se mogla smatrati i narodnom umetničkom realizacijom nekadašnjeg demona vegetacije ali i teriomorfnih i antropomorfnih prirodnih sila prošlosti.
NAPOMENE[1] Wacharłowski J., Wycinanki, Przegląd Warszawski, 1924. [2] Grabowski J., Wycinanka ludowa, Warszawa 1955, 5. [3] L'art et L'homme I, Paris, 112. [4] Wojciechowski, Wycinanka sannicka, Polska sztuka ludowa, Warszawa 1953 nr 3, 142; Blachowski A., Wystawa pokonkursowa wycinanki kurpiowskiej w Muszyńcu, Polska sztuka ludowa 1954, nr 1, 55; Świątkowski H., Łowickie wycinanki na przestrzeni wieku, Łowisz 1960, 6. [5] Jula meseca 1963 godine zahvaljujući pozivu prof. dr. Dynowskog učestvovala sam na etnološkim istraživanjima koja je organizovao Zakład Etnografii Varšavskog univerziteta i tom prilikom posetila neke etnološke katedre i veće muzeje u Poljskoj gde sam sabirala građu za ovaj rad. [6] Sewerin T., Izby wiejskie i warsztaty przemysłu ludowego, Kraków 1952, 5. [7] Ha ovom mestu se zahvaljujemo na ljubaznosti i pomoći na razumevanju nekih termina Uglješi Radnoviću i Dušanu Drljači. [8] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 6. [9] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 66, 68. [10] Przeździecka M., Wystawa sztuki i rękodzieła ludowego województwa łódzkiego, Polska sztuka ludowa 1953 nr 3, 183, dalje Wystawa. [11] Ronssel De Fontanes M., Une exposition des decoupes populaires polonais, Museum National D'Historie Naturelle-Objets et Mondes, La revue du musée de L'Homme II, ta x 3 - Automne 1963. 183-197. [12] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 44-60, 88-100. [13] Przeździecka M., Wystawa, fot 6 i 10. [14] Zahvaljujući ljubaznosti Haline Oledzki, etnologa iz Warszawe. [15] Ovom prilikom se zahvaljujemo koleginici Halini Antonowicz, asistentu muzeja u Torunju na ljubaznosti i minijaturnim vićinankama. [16] Grabowski, Wycinanka ludowa, 75, 83, 84. [17] Świątkowski H., Łowickie wycinanki, 7. [18] Przeździecka M., Wystawa, 183-4. [19] Wojciechowski, Wycinanka Sannicka, 142.
[21] Świątkowska A., Wycinanki. Łowicz 1963, 3. [22] Blachowski A., Wystawa, 60. [23] 75-lecie twórczości Franciszki Burzyńskiej, Łowicz 1963, 2. [24] Świątkowski H., Łowickie wycinanki, 5; Świątkowska A., Wycinanki, 8. [25] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 38. [26] Isti, 36, 33. [27] Ha ovome mestu se zahvaljujemo na ljubaznosti i gostoprimstvu kao i interesu za moj rad profesoru dr. Anni Frankowskoj iz Poznanja i profesoru dr. Jadwigi Klimszewskoj iz Krakova. [28] Grabowski J., Wycinanka ludowa, 8. [29] Frezer Dž., Zlatna grana, Beograd 1937. Mandić O. – Koloman Rukavina M., Svijet i život u legendama, Zagreb 1961, 185. [30] Birket-Smith, Putovi kulture, Zagreb 1960, 384. [31] Vlahović P. i Acić P., Paun u narodnoj religiji, umotvorinama i umetnosti, Glasnik Etnografskog muzeja XVI, Beograd 1953, 228. [32] Bulat P., Pogled u staru slovensku botaničku mitologiju, Zagreb, 1932, 5-6, dalje Pogled. [33] Kus-Nikolajev M., Motiv životnog stabla na obrovačkom koporanu, Zagreb 1932, 6. [34] Čajkanović B., O srpskom vrhovnom bogu, Beograd 1941, 82. [35] Tomić. P., Bojenje i šaranje jaja, Glasnik Etnografskog muzeja XX, Beograd 1957, 9. [36] Čajkanović, Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji, Godišnjica Nikole Čupića knj. XLI, Beograd 1932, 173. [37] Srejović D., Jelen u narodnim običajima, Glasnik Etnografskog muzeja XVIII, Beograd 1955, 232-236. [38] Oledzki J., Doroczne pieczywo obrzedowe północno-wschodniej Polski, Polska sztuka ludowa 1961, nr l. [39] Čajkanović, O srpskom vrhovnom bogu, 150. [40] Grabowski J., Wycinanka ludowa. [41] Stojković M., Čudo od kokota, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena knj. XXVIII sv. 1, Zagreb 1931, 88. [42] Vlahović – Acić, Paun, 331, 236.
[44] The standard dictionary of folklore, mythology and legend, New York 320, dalje Dictionary. [45] Filipović M., Ćilimarstvo u Sredačkoj župi, Zbornik radova Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-1951, Veograd 1953, 99-100. [46] Đorđević T., Zle oči u verovanju muslimana u Ohridu, Glasnik Etnografskog muzeja, Beograd 1934, tom IX, l-30. [47] Petrović P., Motiv ljudskih očiju kod balkanskih Slovena, Glasnik Etnografskog muzeja 22-23, Beograd 1960, 35. [48] Dictionary, 457. [49] Kod Japanaca se cveće unosi na određena mesta u sobe i služi kao apotropajon kod bolesti, Dictionary, 51. [50] Birket-Smith, Putovi kulture, 217. [51] Truhelka Č., Liječništvo po narodnoj predaji bosanskoj i po jednom starom rukopisu, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini IV, Sarajevo 1889, 95. |