Пројекат Растко : Пољска

Душан Дрљача

Марија Домбровска
о Пољацима у Босни

Зборник за славистику Матице српске, 1976, бр. 10, стр. 133–148.

Широј јавности је мало познато, или сасвим непознато да је славна пољска књижевница Марија Домбровска боравила 1934. године међу пољским досељеницима у Босни и o том свом кратком боравку изнела, како сама на крају извештаја каже, "субјективне утиске и закључке". Њен извештај под насловом Polscy osadnicy w dawnej Bośni на 22 странице писане машином чува се у варшавском Архиву нових аката под бројем 10.462, међу многим документима пољског Министарства спољних послова из међуратног периода.^[1]

Осим општих напомена, извештај Марије Домбровске садржи ова поглавља: привредна ситуација пољских села у Босни (с. 2—6), политички положај пољских досељеника у Босни (с. 7—10), заједнички живот са староседеоцима (с. 10—12), питање чувања народности (с. 12—14), културни развој (с. 14—16) и, на крају, шта је могуће учинити (с. 16—22).

Према уводном тексту, стиче се утисак да је Марија Домбровска путовала у Босну с другим циљем: да прикупи грађу за неко своје ново књижевно дело али је, стицајем околности, писала o суштинским питањима тамошњих Пољака. У сваком случају, као врсни писац и публициста који је ширио идеју задругарства, она је могла да схвати и осети суштину проблема пољских досељеника у Босни и да остави извештај који се по дубини захвата и, пре свега, објективности приступа издваја из групе сличних "обавештења" из Босне тога времена.

Извештаји из тога доба били су, по својим информацијама, углавном једнострани, па и контрадикторни. Иза местимично објективног приказа положаја и става своје стране, крило се неразумевање, па чак и мржња према поступцима друге стране. Примера ради наводимо да 1934. пољски конзул у Загребу Стефан Фидлер Алберти пише најпре прилично објективно o Пољацима и домаћем живљу у Босни и истиче известан либерализам власти кад је просвета у питању да би на крају написао и ово: "Честе злоупотребе нижих функционера државне администрације, нарочито жандармерије, указују на подозрив, неодговоран па чак и њихов непријатељски став према становништву (пољском — Д. Д.)".^[2] По њему, "власти су послушне и поступају према смерницама централистичке владе, па се труде да помоћу заиста 'источних' метода све те националне и верске посебности изравнају и насељенике посрбе."^[3] Према његовим речима, "у овом случају је најпотпунија и најефикаснија политика љубазне одлучности",^[4] јер истовремено опасност прети и с друге стране у виду "антипољске агитације локалног украјинског клера".^[5] У исто време и посланик Пољске Републике у Београду В. Гинтер овако пише Министарству спољних послова: "У суштини, како правни тако и социјални положај наших колониста у Босни не може се сматрати задовољавајућим".^[6] Нешто раније он је писао o "бруталним поступцима југословенских власти, којима пољске колонисте дискриминишу у односу на домаћи свет".^[7]

О екстремном ставу југословенских власти према колонистима нисам, на жалост, нашао податке у сачуваним документима Бановинског архива у Бањалуци, али се неки закључци могу извући на основу писања нпр. "Врбаских новина". Тако, године 1933, поводом оснивања Југословенске радикалне сељачке демократије (ЈРСД) у прњаворском срезу, те новине пишу: "Верски и племенски антагонизам, који je у некадашњој страначкој борби распириван, потпуно је сам по себи нестао…"^[8] Годину дана касније, у прњаворском срезу води се борба с одметником Конопком и дописник Б. Кљајић јавља: "Похапшен је велики број Галицијана (заједничко име за Пољаке и Украјинце у Босни — Д. Д.), одметникових јатака и предузете "најенергичније мере" (наводнице Д. Д.) да се овом одметнику једном стане на крај. Ако и овај пут не буде убијен или ухваћен, не преостаје никакав други начин, него некако евакуирати све Галицијане из неколико суседних села".^[9] (подвукао Д. Д.). Ових неколико навода довољно је да укажу на прилично тешку ситуацију и заоштрене односе у босанској Посавини пре 40 година.

Истина, Марија Домбровска је 1935. објавила један део свога извештаја Polacy w Jugosławii, (Wiadomości Literackie, Nr 16 (596) r. XII, Warszawa 1935), у коме je много речено, као: да Пољска не би требало, у односу на Југославију, да се позива на Уговор o правима мањина; o беди која влада у селима у Пољској и o пленитељу; o недовољном разумевању пољског колонисте за ситуацију у којој је колонизација извршена (аустријска, државна) и за промене које су га у новоствореној Југославији ставиле у неповољнији положај, o несхватању менталитета домаћег становништва, посебно Срба, итд. Изостале су, вероватно на интервенцију уредника опаске: o недовољном ангажовању пољске цркве у питањима колониста у Босни, изостала су, затим, имена — свештеника и бискупа у Босни које Домбровска критикује због прохрватске делатности мећу пољским колонистима; o погрешној, идеализованој слици завичаја коју колониста још увек има; предлози o томе шта би требало чинити у југословенској школи и штампи; не помиње се у оштрој форми Савез Пољака и o његовој делатности се уопштеније говори; изостале су, најзад, и замерке које су Југословени стављали пољској спољној политици — због посете Гембеша.

Због свега изнетог, сматрао сам да је текст извештаја познате књижевнице неопходно дати интегрално, у преводу на српскохрватски језик, кратак поговор и одговарајуће напомене испод црте. Ево тог текста:

Села која делимично или у целини настањују пољски досељеници размештена су полукружно, северно и североисточно од Бањалуке, у долини реке Врбаса и Укрине, као и у близини десне Савине обале. Осим Бањалуке, њихови трговински и административни центри су варошице: Прњавор, Дервента и Босанска Градишка.

У те крајеве стигла сам сувише касно (октобар!), кад су путеви били једва проходни због јесењег блата; политички моменат је био сасвим неподесан (појачана будност после краљеве смрти)^[10] и, најзад, удес што ми се догодио у путу (тежа повреда ноге), све ми је то отежало да обиђем већи део територије, што сам у почетку намеравала да учиним. Стога се моја екскурзија ограничила на боравак у селима: Карајзовци, Трошељ (мешовито пољско-српско становништво) и Нови Мартинац (искључиво пољско становништво). Међутим, како су на вест o доласку "госпође из Пољске" у та села дошли многи домаћини из Доњих Бакинаца, Горњих Бакинаца, Чатрње и још неких насеља, често удаљених десетак и више километара, пружила ми се могућност да се на посредан начин упознам са животом, тешкоћама и потребама и тих средина.^[11]

Искрено тронути, пољски насељеници примали су ме веома срдачно. Где год да сам се задржала, кућа се истога часа испунила гомилом људи, од којих се касније нисам могла растати, јер се врло жив разговор o свим могућим питањима продужавао до дубоко у ноћ.

Упркос томе, кад је реч o уметничко-књижевним резултатима, онда свој боравак у Босни могу да сматрам искључиво као увод за дубље студије у том правцу. Увод, после којег би уследио нови одлазак у Босну и дужи боравак у повољније годишње доба (занимљивије с обзиром на ратарске послове), као и у повољнијим политичким условима. Мој је утисак да би ми тај боравак омогућиле овога пута успостављене везе, како са нашим насељеницима тако и са месним меродавним и културним факторима.

Пољаци су насељени на једном од бољих земљишта у Југославији (при томе треба имати на уму да у тој земљи и нема много доброг земљишта). Истина, и нека пољска села налазе се у оним пословично забаченим брдским пределима ("Где је и Бог рекао: Лаку ноћ!"). Међутим, сами насељеници у колонијама које сам посетила хвалили су своје земљиште и наглашавали да у том погледу немају никакве примедбе. У равници, то је тешка и плодна иловача; на узвишењима земља je лакша, али још увек плодна, и пре 40—50 година, непосредно по сечи шуме и крчењу терена, рађала је без ђубрења. Сада је већ неопходно вештачко ђубриво, чији се недостатак делимично осећа нарочито у сиромашнијим домаћинствима.

У првом периоду њиховог боравка насељеницима је било веома добро (разуме се, уз врло велики напор; уз тежак, готово пионирски труд) да су земљу и куповали, па чак и путем прираштаја и преко брачних веза стварали потпуно нова домаћинства на земљишту купљеном од Срба или Турака (претпостављам да села са мешовитим становништвом потичу управо отуда, с обзиром на то што су првобитном Владином колонизацијом људи насељавани на тзв. "нумерама", те су створена чисто пољска села).^[12] У овом тренутку не могу да кажем у којој је мери тај покрет за куповину земље ослабио, с обзиром на кризу (или на друге узроке који га коче). Насељеници o томе говоре као o ствари која је још увек актуелна.

Површина већине имања износи од 20 до 100 дулума па и више (5 до 20 морга). Разбијеност парцела веома је незнатна; међусобно прилично удаљене фарме чине село. Међутим, деобом земље деци или другим члановима породице наши земљаци су успели да своје парцеле уситне.

У периоду пред [први] светски рат, a затим и после великог рата био је из пољских села, наводно, приличан број случајева секундарне емиграције у Америку, у потрази за зарадом.^[13] Одлазили су преко Океана да би се после неколико година вратили у своја босанска насеља. Да ли је ту емиграцију условило сиромаштво или жудња да се стекну знатнија средства за куповину земље, или су пак на смену деловала оба чиниоца, тешко је рећи без подробније анализе те појаве. Домаћини са којима сам o томе разговарала, читаву ствар су уопштено објашњавали: "Свако се o свом животу брине како зна и уме" или, пак, као објашњење наводили жељу за авантуром, и жудњу "да се види свет". И већином су тврдили да им боравак у Сједињеним Америчким Државама није донео очекивану корист.

Било како било, изгледа несумњивим да се садашњи положај насељеника погоршао због: 1. кризе која их погађа као и земљораднике целога света, 2. великог природног прираштаја, за који нема перспективе у другим занимањима, и 3. недостатка било какве привредне организације међу њима.

У том погледу живот пољских насељеника стоји на мртвој тачки. Локални фактори, како државни тако и друштвени, нису посебно заинтересовани за привредни успон овог национално различитог становништва. A наши пак људи не схватају користи од заједничког деловања и с малим изузетком, не осећају потребу стварања земљорадничких удружења и земљорадничких задруга.^[14] У томе су они и индолентни, јер тамо где наиђу на такву већ створену организацију умеју да je цене и те како користе. Тако, на пример, села Карајзовци и Трошељи у близини изванредно организоване, у привредном погледу, немачке колоније Нова Топола, чланови су немачке земљорадничке кооперативе, у којој се снабдевају оруђима, семеном и ђубривом, a њој испоручују и неке своје производе. Јесу ли наши колонисти у другим селима чланови српских односно хрватских кооператива — нисам успела да утврдим. Кад је реч o Новом Мартинцу (а мој је утисак да је то углавном норма), целокупна трговина пољопривредним производима је у рукама трговаца из Бањалуке, Прњавора и Градишке (често домаћих Јевреја — Шпанаца, a у неколико случајева и пољских Јевреја). Од наших колониста велики купац, a делимично и испоручилац је велико и развијено предузеће — ред траписта код Бањалуке. Чак и прилично удаљена села, као Карајзовци, испоручују трапистима млеко, мељу код њих жито, и сл.

Три задруге (ако бројку добро памтим), које је иницирао Генерални конзулат, досад постоје само на папиру a њихово ступање у живот наилази на тешкоће како мећу колонистима (потпуно одсуство жеље, a делимично и немогућност да се у то уложе и најминималнија средства), тако и потпуни недостатак литературе и људи који би се око тога заузели. A затим, наводно, и тешкоће код власти као што су, на пример, оне у вези са њиховим именом, јер власти неће да се сложе да испред назива задруга стоји оно "пољска".^[15]

По мишљењу нашег Генералног конзулата, положај насељеника не само да се погоршао, већ је веома лош. Не желим да негирам то мишљење које се несумњиво ослања на потпуније од мога, теоретско и практично, познавање терена, да што се мене тиче, нисам понела тако трагичан утисак. Шта више, тамо нигде нисам приметила појаве онакве беде каква се данас без труда запажа… (недостаје реч — Д. Д.) u у Пољској, a која наводно влада у многим посебно планинским пределима код домаћег југословенског становништва (подвукао Д. Д.).

Пољске куће су чисте и добро опремљене покућством. Собе су простране и светле, прозори такође велики, једнокрилни и двокрилни, дворишта чиста и добро уређена, без смећа и ђубришта пред улазом. A осим тога… са клозетима. Куће су унутра свеже окречене (мада су врло често без подова), окружене цвећем, вењацима или малим воћњацима. Запазила сам да су им њиве добро обрађене и засејане, озими усеви су свугде добро кренули; коњи су им крупни, a краве ништа мање од њих, мада је сточарство у наших насељеника уопште слабо развијено. Нису ни без перади, a видела сам чак и ћурке у чије гајење треба прилично уложити, a уз то је и доста ризично. Вршај се обавља претежно специјалним долапима са стожером, на принципу преносног точка"киерат", затим парним вршалицама које власници Немци или имућни Срби изнајмљују под ујам од зрна. Показали су ми, међутим, парну вршалицу чији је власник Пољак.

Истина је да се наши насељеници жале на недостатак готовине, али ми се чини да није правило да им новац понестане за оно што је најнеопходније: обућу, шибице, гас, со и дуван, a који се недостатак данас заиста често, u у најдрастичнијем облику испољава код нас (подвукао Д. Д.). Према речима домаћина с којима сам разговарала, без динара остају кад плате порез, затим камате на дугове, a понекад и дугове у целости. C друге стране сазнала сам да има случајева да дугују за порез, али ми се чини да то није општа појава. У сваком случају, нигде нисам наишла на жалосну легенду o пленитељу, o пленидби крава, покућства u сл. — o ономе што не може да мимоиђе ваше ухо кад одете у било које веће село у Пољској (подвукао Д. Д.). Ово помињем стога што знам да је постојала концепција да се колонистима из Југославије олакша повратак у Пољску. Иако је та концепција, можда, и одговарала жељама неких колониста (свих ни у ком случају!) а такође (што је и разумљиво!) жељи ових или оних југословенских фактора, чини ми се да се она, са становишта привредних интереса самих колониста, не може прихватити без критике. Морам, наравно, да нагласим да се мој суд o овом питању ослања на субјективне утиске (подвукао Д. Д.) са ограничене територије и на основу сусрета највероватније с "елитом" тамошњих емиграната. Међутим, чак ни с кола, којима сам путовала по овим крајевима, нигде нисам видела пољску насеобину која не оставља добар утисак, претежно знатно бољи него просечна сеоска кућа у Пољској и често бољи (мада не увек шароликији!) од изгледа српских кућа.

Начелник Одељења за пољопривреду Врбаске бановине г. Марковић, који добро познаје живот пољских колонија, не само по свом положају, већ и стога што се родио и одрастао у селима у којима живе Пољаци, у разговору са мном тврдио је да се пољска имања службено воде као добра и да, на пример, 75% испорука семенске детелине у целој Бановини дају Пољаци. Г. Марковић је такође истицао чврстину, стрпљивост и неуморну вредноћу Пољака, њихову способност за одрицањем, умешност прилагођавања и у најгорим условима, уз истовремену отпорност на утицаје разне врсте који би били у супротности с њиховим националним осећањем. Изнео је затим мишљење да су пољске колоније, саме по себи, a затим и као чинилац у свеопштој привреди земље веома занимљив проблем, који би вредело проучити. Додао је и то, да би можда било добро да неки студент, пољски или југословенски стипендиста, обради то питање, рецимо као тему за дипломски рад. Чини ми се да би ова мисао могла да се повеже с нацртом статистичке анкете пољских колонија, који је изнело наше Посланство у Београду и да би то требало истаћи и подржати.

Према подацима Генералног конзулата у Загребу, 80% наших колониста има југословенско држављанство.^[16] Према истим подацима, пољски колонисти су то држављанство добили на начин који је у извесном смислу полицијски, наиме, пописом пољског становништва и његовог аутоматског убрајања у југословенске држављане. Сагласно са оним што је 17. Х 1934. у свом реферату у Загребу изнео конзуларни чиновник и потпредседник "Пољског огњишта" ("Ognisko polskie") г. P. Ковалик, такав начин решења држављанства колониста треба сматрати насиљем од стране власти. Међутим, ако се том питању приђе са животне a не са "доктринарне" стране, немогуће је пренебрећи да је до тог "царског реза" у условима у којима је за саме пољске колонисте недостатак прецизно утврђеног држављанства био неповољан у највећoj могућој мери (подвукао Д. Д.). Чак и да су примењене најлибералније мере, већина колониста оптирала би у корист Југословенског држављанства, и то не због осећања већ због животне неопходности. Не чини ми се целисходним истицање тог већ "пресуђеног" питања као "камена смутње и спотицања", како са гледишта интереса самих емиграната тако ни са становишта побољшања односа тих досељеника са домаћим властима и становништвом. C једне стране, југословенско држављанство отежава, како ћу то касније објаснити, деловање пољских фактора на подручју колонија и, можда, омогућава лакше одређивање колониста, a с друге стране, ипак обезбеђује и олакшава политички положај насељеника који би могао бити и гори ако се имају у виду специфичне околности у којима је до те колонизације дошло.^[17] Кад се то питање разматра, не би се смело заборавити да то није пољска, већ аустријска владина колонизација (подвукао Д. Д.). То наше емигранте жигоше, у извесном смислу, што је њихов праисконски грех (без стварне кривице!), у очима домаћих власти и становништва. Та околност се овде посебно не истиче и може постепено да падне у заборав, али одређени "жал" због тога још увек постоји, и посматрач који је осетљивији на туђе психичке одбојности може га без тешкоћа открити, a разумљиво је да се то осећање не убраја у чиниоце који олакшавају међусобне односе. A сада — ствар изузетно значајна. Штетни утицај тог аустријско-владиног почетка баш код самих емиграната испољава се знатно снажније (и штетније по њихов положај!) него код Хрвата или Срба. Наиме, целокупно старије поколење наших досељеника одлично памти да су Пољаци у Босну дошли и у њој живели неколико година као повлашћени живаљ, привилегован од стране власти, државотворан — како бисмо то данас рекли (подвукао Д. Д.). Ти људи, на ниском просветном, a нарочито политичком ступњу развитка, нису у стању да схвате узроке вратоломне промене свог положаја, не могу да схвате како је дошло до тога да они, од некад радо виђеног, па чак и фаворизованог елемента уврсте се у ред само толерисаних грађана. То се све приписује искључиво инату и урођеном прогонитељском инстинкту у Срба које, у духу и међу собом сматрају најгорим тупоглавцима на свету. У тој области наишла сам, наравно, и на блаже и помирљивије ставове, али су се и ти одликовали, у најмању руку циничним критизерством. Као резултат тог упрошћеног схватања, наши скоро са сузама у очима спомињу Аустрију и цара Фрању Јосифа и с љубављу причају о аустријском времену, без икаквог разумевања за слободу за коју се Југославија изборила.

Ако се ствари узму објективно, очигледно је да Срби нису ни бољи ни гори од других народа на свету (подвукао Д. Д.). Код њих, као и уосталом код већине европских народа, влада систем полицијског и ауторитативног режима, а у власти се испољава нарастајућа склоност за диктатуром. А то што је народ (посебно његов српски део), без обзира на садашње веома лепе домете цивилизације, који ће у будућности бити још већи, нешто примитивнији и врло импулсиван, што се у пракси манифестује веома брутално, доводи то до логичног и разумљивог противљења друге стране. То противљење треба да се узме у обзир у акцији бриге o колонистима. Не би се никада смело, нарочито када је реч o пољским званичним чиниоцима, непосредно позваним да воде ту бригу — да оду на странпутицу једностране или демагошке интерпретације чињеница, или, пак, упрошћеног згражања над греховима српских власти, јер су то грехови који су данас општи у свакој земљи ^[18] (подвукао Д. Д.)

Српске власти, ни у ком случају, нису благе према сопственим земљацима, али се не сме крити да су по краљевој смрти испољиле велику нервозу која се, у односу на стране колонисте — посебно Мађаре и Талијане a делимично и на Пољаке, граничила с преступима. Непосредно после марсељских догађаја, сеоска жандармерија стављена је у стање строге приправности. Осим тога, по речима наших насељеника, које је потврдио и веома непристрасни почасни конзул г. Бурда, наоружано је чак и српско цивилно становништво, настањено у близини села са колонистима стране народности. C тим у вези, осим службеног шиканирања, као што су: ревизије, тражење оружја, притвори и сл., почели су и лични обрачуни: батинање, напади, преметачине станова итд.

Домаћини из Горњих и Доњих Бакинаца који су дошли к мени жалили су се, поред осталог, да су их одвлачили у жандармеријске станице, тукли до изнемоглости, ломили ребра скачући на људе са стола итд., a да потом оштећени нису добили никакву сатисфакцију, За релативно кратко време, те малверзације су обустављене,^[19] мада ми није познато да ли ће и за један од тих криминалних преступа бити упућена пријава тужиоцу.

До ког су степена односи тамо заоштрени, пуни сумње и напетости (у најмању руку, такви су досад били), може да се види и по сасвим незнатном инциденту, као што је онај да сам и сама на свом првом преноћишту, код домаћина Кумоша у Карајзовцима, у поноћ имала посету… жандарма. Moje домаћине су испитивали због чега су се код њих сакупљали људи, ко је допутовао и сл., a мене — јесам ли донела неке књиге, шта је циљ мога доласка и колико намеравам да останем. Понашали су се, истина, веома уљудно, a довољно је било поменути презиме г. Бурде па да тај догађај остане без последица. Била је то веома симптоматична епизода за односе који тамо владају, мада треба увек имати на уму — да је тако не само тамо већ свугде у свету) (подвукао Д. Д.).

ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ СА СТАРОСЕДЕОЦИМА

Теоријски узевши (уколико се у датом случају уопште може говорити o теорији), пољски колонисти не разликују домаћи живаљ од власти, те свима приписују нерасположење према себи, с тим што су различите побуде које га диктирају. По схватању колониста, оно je код власти услед склоности урођене Србима да увек "прогоне људе", a код становништва — из зависти. Пољски сељак у Босни сматра себе међу Србима чиниоцем напретка и унапређења земљорадничке културе, па то своје преимућство истиче на сваком кораку. Према саопштењу колониста, у време настанка пољских села, "Босанци" су гајили само кукуруз и бавили се сточарством. Тек су их Пољаци научили гајењу житарица и кртоластих биљака, примени плодореда, бољем орању, употреби вештачких ђубрива и сл. Срби су, наводно, због тог преимућства пољских насељеника веома љубоморни^[20] и попреко гледају на ширење пољских поседа које настаје услед купопродаје имања.

"Па они нам земљу сами продају — причао ми је један од наших домаћина — још нас обилазе и нуткају да је купимо, a затим завиде што ће ускоро Пољаци заузети читаву Босну. A кад Србин прода земљу и добије новац, он купи такве коње да не може да их обузда, упаради се и лумпује, пије и пева, јурца док све не проћерда. Они не желе да раде, воле да узимају "све што им живот пружа".

Сасвим је јасно да је овај став прилично површан и заснива се на одсуству разумевања за разлику у националном менталитету. Срби се одликују знатно већом дозом првобитног романтизма, осећања за поезију u естетског сензибилитета од наших окретних "паора" (chłopek). Темперамент им је више јужњачки, лакомисленији су по својој психичкој конституцији (подвукао Д. Д.). Климатско блаженство, неизрецива лепота завичајног пејзажа и вековно ропство нису погодовали развитку приземних домаћинских, тј. ратарских врлина. Па и у том погледу, учињено је у Југославији много и још се чини, те то земљорадничко преимућство наших насељеника може ускоро да падне у засенак ако већ не припада прошлости.

Не можемо се чудити да се Срби — u не само српски сељаци нису нарочито радовали што су се на ретким добрим парцелама, као што сам већ поменула, раскомотили странци, те да u на том тлу може да се ствара не баш повољно мишљење (подвукао Д. Д.).

Па ипак, у свакодневном и практичном животу, односи се усклађују боље него што произлази из напред поменутих ставова. Ти односи нису лишени знакова доброг, a постоје могућности и за усклађенији заједнички живот. И управо те моменте треба истицати и на томе градити будући бољи положај наших колониста.

Што се тиче односа с другим усељеничким колонијама, они су добри с Немцима (претежно католици), не знам какви су са Чесима и Италијанима, веома лоши са Украјинцима, стално распиривани од гркокатоличког свештенства.

Неће бити на одмет ако поменем и однос културних кругова Бањалуке према пољским колонистима. На сасвим уском плану, на којем сам имала могућности да се сретнем с тамошњим тзв. друштвом, приметила сам две врсте тога односа: скоро потпуно незнање o нашим колонијама, или темељито и свесно познавање, добронамерност и занимање за њих. Уосталом, добронамерност је присутна у оба случаја. Наводно, у случају потребе, неки од утицајних представника бањалучке интелигенције интервенишу код власти у случајевима важним за наше колонисте.^[21] Узгред речено, моменат у коме сам се нашла у Бањалуци био је крајње неподесан за испољавање било каквог пољско-југословенског пријатељства. Претензије у односу на Пољску, због њене иностране политике биле су у то време тако снажне да је чак и у селу, где сам посетила породицу имућног српског сељака, иначе срдачан разговор почео од питања o… посети Гембеша Варшави. C тим у вези, у Бањалуци су се трудили да не исказују своја осећања, али се "жал" осећао у дубини душе, и то веома болно питање је заобилажено, из пристојности и с напором. Реда ради наводим да сам се у нашем Генералном конзулату у Загребу срела са ставом no коме су неискрени изливи срдачности које културни u званични кругови Бањалуке испољавају према нашим колонистима; сматрам да та ствар не може да се узме тако једнострано. Људи су свугде људи, и руководе се сложеним побудама" (подвукао Д. Д.).

ПИТАЊЕ ЧУВАЊА НАРОДНОСТИ

Старије поколење наших емиграната су прави Пољаци, чији је језик очуван и скоро нетакнут, као и национално осећање. Само у току вишечасовног разговора, када се распричају "до усијања", понекад убаце неку хрватску реч и израз. И недовољно смела и говорљива младеж, чини то такође добрим пољским језиком. Чак и ситна деца, и то у национално мешовитим селима, говоре пољски. Што се тиче могућности одрођавања, судећи по чињеницама као што су: искључиво српскохрватске школе, свештеници — странци, недостатак пољске интелигенције — до њега ће врло брзо доћи, a тако o томе мисле и многи локални кругови (и хрватски). Међутим, међусобно супротне закључке можемо да извучемо ако се ослонимо на речи самих насељеника. На пример у Карајзовцима су ме убеђивали "да би сваки од колониста пре умро него што би се одрекао или заборавио свој језик, отаџбину или веру, a раскомадали би ону која би се удала за Србина или Хрвата". У том убеђивању и уопште у испољавању патриотизма предњачиле су, у складу са традицијом, жене. У том погледу, песимистичкији став су имали становници Новог Мартинца, који су тврдили (и жене и мушкарци) "да за тридесет година од пољског језика неће бити ни трага, јер се исповедамо на хрватском, a наша деца више не знају пољске, већ певуше српске песме".^[22]

У сваком случају, њихов како оптимистички тако и песимистички став o томе доказ је још увек снажне жеље да се пољски национални идентитет сачува, мада у свим срединама није баш добро у том погледу. C друге стране, знам да постоје мешовити бракови. Знам и то да се неповољно или, у најмању руку, сумњичаво гледа на покушаје да се насељеници увуку у орбиту активнијег испољавања пољског идентитета, јер је то непотребно замлаћивање људи и излагање трошковима с неповољним последицама за њихове локалне интересе (писмо једног полуписменог пољског насељеника Генералном конзулату у Загребу).

Већина емиграната идеализује Пољску и гаји према њој сентиментална осећања, што произлази из вере у могућност да она може да им пружи помоћ чак и у најситнијим конкретним питањима, као што су, на пример, повраћај за време Аустрије датог, a сада ускраћеног права на коришћење шуме, као и повраћај новца, што су га уплатили у оквиру првог (неуспелог) пољског државног зајма (то захтевају они који су у Босну дошли из Америке) итд.^[23] Далека отаџбина изгледа им као рај, без криза, без иједне тешкоће с којом се иначе боре и морали би се свуда борити. Карактеристично је да, без обзира на то што нису упознати са тзв. великом политиком, своја надања да ће им се положај побољшати ови људи везују за однос Пољске према Југославији. — Какав однос наше Пољске буде према Југославији, тако ће н Југославија поступати према нама — упорно су ми понављали, коментаришући то на свој наиван начин речима: "Пољска је велика, тј. велесила, Југославија мора с тим да рачуна".

Може се слободно рећи да је целокупно пољско становништво у Босни или неписмено или полуписмено, без обзира на то да ли зна или не зна читати. "Сви ми овде смо непросвећени, нешколовани", кажу сами o себи. A млађе поколење ако је делимично "школовано", онда је то у српскохрватским школама, по чијем се завршетку такође духовно не развијају, јер ни хрватске књиге ни новине нисам нигде видела. Од пољских часописа, једино што сам могла да видим био је "Витез Безгрешне" (Деве Марије — Д. Д.). Библиотеке, створене понегде трудом Генералног конзулата, дословно су "кап у мору", више се не развијају, па и оно мало људи, који уопште читају, све је те књиге већ прочитало, док их остали и тако не узимају у руке. Једине књиге које су ови људи преко мене тражили јесу збирке црквених и световних песама и литургијске књижице. Г. Бурда ми је причао да су преко њега молили набавку… сановника.

Па ипак, духовне могућности колониста знатно превазилазе ниво интелектуалне "хране" коју узимају и којом желе и даље да се снабдевају, или, боље речено, коју сматрају једино сварљивом и, уопште, постојећом. Овим људима не недостаје окретности, урођене интелигенције, духовне глади и исправног погледа o сваком комплексу појава који допре до њихове свести. Самосазнање исказано речима "Ми у Босни смо непросвећени", као и често истицани "жал" због тога, свакако су добар знак. Међутим, то је сирови "духовни капитал", који се "не обрће" и ни у ком смислу ништа не ствара, a без икаквог је подстицаја да крене с места.

Питање свештеника, боље рећи њиховог недостатка, добро је познато, па се o томе нећу расплињавати.^[24] Напоменућу само да o неким свештеницима — странцима који служе међу колонистима као, на пример, o Немцу из Нове Тополе имају добро мишљење. Исто тако, и међу свештеницима Хрватима има таквих, према мишљењу колониста, који су "добро расположени према нашем народу па чак уче и пољски језик, али, кад се такав нађе онда га бањалучки бискуп одмах премести". У том погледу колонисти се такође са сетом присећају аустријског времена, кад су бар у неким селима имали пољске часне сестре, a у њима и лекара, апотеку, школу и сл.

Такозвано стање морала у насељеника је просечно — што значи средње, a према званичним статистикама, преступништво није веће од оног у домаћег живља. Па ипак, жалиле су ми се жене у Новом Мартинцу да се омладина у селу "више избоде ножевима него што би је пало на бојном пољу".^[25] Међутим, афера Конопке,^[26] кога су среске власти прогласиле "хајдуком" и кога су, као опасног бандита, месецима гониле читаве експедиције жандарма и војске, излажући при том пољски живаљ обавези да им пружа преноћиште и шиканирајући га, мирисала је више на "разбојничко одметништво" и корене јој је требало тражити у најцрњој беди појединих села пре него у разбојништву.^[27]

Питање бриге o нашим емигрантима у Југославији је прилично компликовано и управо ту излазе на видело тешкоће у вези с чињеницом o њиховом југословенском држављанству. У ствари, наша конзуларна представништва немају никакву правну основу да врше било какву делатност на том терену, тако да свака интервенција, посебно у време опште напетости може лако и, из чисто формалних разлога, да буде отклоњена због недозвољеног мешања у унутрашње југословенске ствари. На исти начин, u у сличним околностима, била би отклоњена u у Пољској (подвукао Д. Д.). Ваљда једину правну основу за заузимање око неке неправде, или пак за контролу због непоштовања елементарних права, чинили би уговори o мањинама, a који се односе и на Југославију. Али, изгледа да баш Пољска, из разумљивих разлога, не би требало да се на њих званично позива. (подвукао Д. Д.).

Сваки неопрезан корак, предузет без дозволе или бар претходног обавештења локалних власти, у позитивној културној или просветној делатности, нама наравно неће ништа сметати, али ће га емигранти веома болно осетити на својој кожи. Ту у суштини исправну, али у пракси неостварљиву тезу, подржавао је и напред поменути реферат у "Пољском огњишту". Нaжалост, с тим треба рачунати, на то се не сме заборавити баш тако као што не бисмо дозволили да на то забораве страни елементи у нас (подвукао Д. Д.).

Тек ако те околности, увек и дословно, узмемо у обзир, могуће је нешто урадити. A прилика је да се доста учини, можда и више него што се сада ради, али једино коришћењем пријатељских пољско-југословенских односа које, ако се ствар посматра са становишта интереса емиграције (а то гледиште нас у овом случају занима), треба што потпуније и хитније поправити и одржавати.

Кад је реч o изгледима за дужи период, и ако се стварност тако види, за пољску емиграцију у Југославији чини се најкориснијом концепција нашег Посланства у Београду, које се свим силама труди да на централне меродавне факторе утиче сугеришући тврдњу да је свако запостављање, малтретирање или шиканирање пољског становништва само вода на млин хрватске опозиције која, у таквим условима, може да придобије незадовољено католичко становништво за своја гесла. Лично ми је жао што интересе наших емиграната треба бранити на тај начин, јер сама подржавам Хрвате u разумем њихове претензије због преваге мање културног српског елемента у влади (подвукао Д. Д.). Чак бих волела да наши емигранти покажу спремност да се још стрпе, уколико би за ту цену могли да помогну хрватској ствари. Међутим, ако останемо на (мени страном) терену чисто политичких циљева, онда једино наведени аргумент може, у датом случају, да буде ефикасан, јер је (садашњим) српским владајућим круговима једино схватљив.

Међутим, за ближу будућност, у питањима свакодневне стварности, a према стању како је описано, улога нашег почасног конзула у Бањалуци г. Бурде чини ми се непроцењивом. Конзул Бурда је у тим крајевима човек са везама, вољен и поштован. Он је, осим тога, добре нарави, културан, у животу прекаљен, добро обавештен o локалним односима и положају наше емиграције, a за Пољску и њене проблеме везан је искрено, и све што ради чини без икакве накнаде. Стога, уколико се од њега не буде очекивало нарочито јунаштво или велике жртве, a за претеривање у том погледу мало ко је способан; он је у датим условима незаменљив и још дуго ће то остати.

Међутим, по мом мишљењу, за емиграцију уопште, па према томе и за ону у Југославији, потези у досадашњој политици Организационог савета Пољака у иностранству (независно од стварних заслуга Савета), сумњиве су вредности. Наиме, они се труде да емигранте увуку у политичку игру Пољске, a на линији великих сила. Таква политика нигде на свету не оставља добар утисак, исто онако као што се у очима њених иницијатора не би чинила подесном ако би је водила нека од држава која има своје емигранте у Пољској (подвукао Д. Д.). Идеја формалног Светског савеза Пољака по своме духу је пруска a не пољска, па може не само да умањи морални престиж Пољске већ, у пракси, у нарочито повољним околностима, да доведе да Пољаке почну да избацују из свих земаља, као елемент несигуран у државном погледу, односно непожељан. Ове критичке примедбе износим јер сматрам својом грађанском обавезом да недвосмислено искажем оно што мислим (подвукао Д. Д.).

Што се тиче непосредних практичних задатака, у погледу наше емиграције у Југославији, пред којима се наши државни органи налазе, мислим да нема потребе нашироко разглабати, јер сви заинтересовани добро знају да су "погажена" сва права Пољака на отварање својих државних школа,^[28] на проширење мреже библиотека, школовање бар неколико учитеља^[29] и друштвених радника, стипендије за децу ратара која желе да се посвете занатству или уопште неком неземљорадничком занимању, и сл. У тој области, ограничићу се само на неколико напомена општије природе.

1. Свака конкретна делатност међу емигрантима условљена је издацима, a рад међу југословенском емиграцијом захтева их више од других, јер тамо све треба почињати; нема никаквих локалних пољских резерви, нити пак било каквих видљивих центара друштвеног живота који би, самим својим постојањем, подстицали колонисте на жртве. C обзиром на то што неки сматрају да ова емиграција постепено нестаје, a сви мисле (и то исправно!) да је споља затворена и да нема изгледа за долазак људи из завичаја, може се наметнути питање: нема ли Пољска важнијих брига но што је улагање средстава у очување националног идентитета и доброг живота ове, на пропаст осуђене шачице страних држављана пољског порекла. Међутим, ствар je у томе што емиграција нема осећање да ће нестати и, мада не расте доласцима споља, она се знатно разраста изнутра и испољава, бар засад, упорну жељу да сачува и ојача свој пољски језик. Дакле, та жеља је одлучујућа и она обавезује пољску државу на што је могуће штедрију помоћ. A пошто ће ти људи и тако остати Пољаци, нека онда у свакој области буду онакви као што треба, према слици и прилици оних најбољих, a никако оних најгорих.

2. По мом мишљењу, у просветној делатности врло је важно сазнавање не само о Пољској већ u o Југославији, коју би наши емигранти морали потпуније да познају (и прошлост u садашњост) u праведније да оцењују. Чини ми се, уопште, да је југословенска страна целокупног питања донекле запостављена (подвукао Д. Д.). Можда би било добро да се у југословенској штампи повремено појаве чланци o питањима наше емиграције, или бар "репортаже" и приче у којима би били изнети примери добрих међусобних односа,^[30] па чак и сличице o узајамним пакостима и неспоразумима.

Требало би већу пажњу обратити посебно на Бањалуку, јер од става њених меродавних чинилаца у знатном степену зависи свакодневица наших емиграната. A на те факторе могуће је утицати посредством става тамошње интелигенције, веома осетљиве на то — по мишљењу г. Бурде — кад се неко из Пољске (не мора то увек бити неко из владиних кругова) заинтересује за емигранте. Чини ми се да постоји могућност да се и тамо организује предавање или чак предавања o Пољској, јер су ме o томе и питали у току другарског састанка.

3. Улога цркве на овом терену необично је важна. И тако, Пољска католичка црква, која своје мисионаре шаље чак и међу дивља племена, досад се није заинтересовала пољским делом Босне, бар као мисионарским подручјем. И мада себе у Пољској сматра стожером националних идеала, она се потпуно равнодушно и ниподаштавајуће односи према великој опасности која прети тим идеалима у пољским колонијама некадашње Босне.^[31] Из таквог става нашег клера произлази да је у колонијама могуће и духовну и световну културу стварати без мантије и крстионице. Међутим, стање духова наших емиграната је такво да они не умеју да живе без свештеника. Свештеник је за њих једини ауторитет, засада једини чинилац који је у стању да их мобилише за учешће у друштвеном животу. Разумљиво је да би то морао да буде "божји човек" (сушта супротност од садашњег пароха у Детини), идеалиста, алтруиста, спреман да живи у веома скромним материјалним условима, не толико образован колико мудар. Задатак државе свакако није да води посебну бригу о добрим паросима, али с обзиром на то што се тим нико не бави, a баш је то потребно овим људима, ово питање требало би хитно да се размотри. Можда на тај начин што би се заинтересовали просвећенији кругови католичког друштва. A за сада, док тамо нема пољских свештеника, вредело би поближе испитати политику хрватског клера да се свештеници који похрваћују и украјинизирају замене онима који се боље односе према пољским националним осећањима.

4. Било би веома пожељно да се за питања земљорадничких и земљорадничко-прехрамбених задруга заинтересују пољски задружни савези, који би могли да приме на себе обавезу пропагирања покрета на терену колонија, или, бар, да колонистима пошаљу литературу o томе.

5. Нa крају, мала напомена o ситном, али за мене прилично занимљивом питању. Не штедећи средства, пољски државни чиниоци основали су на терену колонија неколико фудбалских клубова. Нисам против спорта, али ако узмемо у обзир да се пољско становништво у Југославији међусобно сасвим незнатно разликује, и то, како је дубоко, по природи ствари, одано неуморном физичком вежбању на ваздуху, онда се може закључити да се с тим ногометом могло малкице сачекати. Или је, можда, било боље почети од организовања, на пример, певачких дружина. Такав утисак сам стекла, ако ни по чему другом, оно због чињенице да сам o постојању фудбалских клубова дознала тек у Загребу. Колонисти, који су са мном до ситница претресали сва питања свога живота, ногометне дружине нису ниједном поменули. Међутим, врло често су помињали потребу стварања хорова. Али је то, можда, и стога што сам највише разговарала са људима који нису били у цвету младости и који, очито, нису осетили драж шутирања лопте.

Овим завршавам и још једном наглашавам да сам овде изнела утиске u субјективне закључке (подвукао Д. Д.) које сам вољна, пошто детаљније упознам терен, да коригујем или потпуније образложим.

Марија Домбровска

Три године касније, нови пољски конзул у Загребу Виктор Пол обишао је колонисте у Босни, те из његовог општинског извештаја наводимо само следеће: "Пољаци у Деветини су у великој мери осуђени на симилаторске утицаје свештеника Хрвата и југословенске школе коју води учитељ — Србин". И даље, "католички свештеник у Деветини Бандић оставио је на мене утисак задртог Хрвата — асимилатора, a гркокатолички поп Јуриста учинио ми се још гори, јер је готово демонстративно избегавао тему o положају становништва у Деветини".^[32] По њему, карактеристична црта у колонијама је политикантство и све активније учешће у међусобним сукобима појединих партија.^[33] "Наши колонисти подржавају, углавном, хрватску опозицију др Мачека."^[34]

Посланик је колонисте одговорио од намере да из задруге у Прњавору, у којој имају већину, постепено елиминишу хрватско чланство, и да је претворе у чисто пољску задругу, односно да се не одупиру предлогу хрватског дела чланства за укључивање у Хрватски задружни савез.^{[ 35]} Свој извештај В. Пол завршава речима: "Наш колониста у Босни је чврст елеменат, како у националном тако и у привредном погледу и није га лако истиснути с места које је једном одабрао, нити му је могуће из срца искоренити веру и љубав према свом језику, традицији и култури.^[36]

У непотписаном извештају из 1938. истиче се да је претходна година донела, пре свега, пораст националне свести у Босни. Пре тога je, наиме, овај терен у великом степену испољавао инерцију и недостатак интересовања за национална питања, a под утицајем тешкоћа које су чиниле локалне власти.^[37] Два месеца касније, Генерални конзулат извештава Министарство спољних послова у Варшави да је однос локалних власти на подручју пољских колонија, у целини узевши, благонаклон, a што се тиче расположења Врбаске бановине према Пољацима, оно je тако добро да ту нема шта више захтевати.^[38] Досада Конзулат није приметио, пише даље у овом извештају, да локалне власти примењују неке специјалне мере у циљу асимиловања пољског живља. Осим тога, утицај школе и војске на овом терену је релативно мали.^[39] Међутим, на наше претежно религиозне колонисте много је опаснији утицај хрватских свештеника, те су наши колонисти, према садашњој унутрашњеполитичкој коњунктури у Босни, више изложени критизирању него посрбљавању. Домаће српско становништво и нижи државни органи (углавном српска жандармерија), још увек сматрају наше колонисте страним елементом, опасним и непријатним у привредном погледу — због своје радиности и штедљивости, као и због великог наталитета. Зато их у свим привредним, па и заједничким политичким питањима, изразито изостављају. Овакво стање утиче на њихову унутрашњу компактност и чува их од српске асимилације, и гура у загрљај католичког хрваћења, опозиционог према садашњем режиму, с друге стране. Ово се, опет, не допада среским начелницима, Бановини и централним властима, које ову чињеницу, у односу на пољски живаљ, истичу као једини недостатак.^[40]

Благонаклони став власти према организационим потребама домаћих Пољака омогућио је да се (1938) оснује Савез Пољака у Краљевини Југославији, са седиштем у Загребу. Стварање Савеза неизмерно је олакшало рад у читавом низу других области, позитивно утичући на национално осећање и солидарност овдашњих Пољака — пише у извештају Генералног конзулата из 1939. године.^[41] Taj позитивни однос власти у Краљевини Југославији према пољској економској емиграцији нарочито се истиче у извештају из 1939. o делатности Савеза Пољака.^[42]

***

Сагледавши извештај Марије Домбровске у овом светлу, можемо закључити да су га дипломатски службеници пре одласка на дужност у Југославију помно читали, али су нам схватљивији разлози због којих позната списатељица није поново посећивала Босну. Пет година касније, за Пољску a затим убрзо и за нас, почео је други светски рат, који нас је све изложио новим искушењима. Од 1943. партизански одред босанских Пољака активно се борио против заједничког непријатеља, a по победоносном завршетку рата Пољаци из Босне враћају се у завичај и настањују у Доњем Шљонску. Због свега тога, извештај Марије Домбровске још је драгоценији за познавање наше недавне прошлости.

НАПОМЕНЕ

^[1] Archiwum Akt Nowych — Ministerstwo Spraw Zagranicznych, скраћено AAN — MSZ, сигн. 10462, с. 159—181.

У Архиву сам радио у лето 1970. г., али услед краткоће времена нисам био у могућности да прегледам све фондове, већ само онај под именом "Колонизација". За овај извештај и још неке драгоцене списе o Пољацима у Југославији, своју захвалност дугујем доценту Познањског универзитета др Витолду Шулцу.

^[2] Поверљиви извештај Генералног конзулата у Загребу, од 4. јула 1934, с. 31—32, ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 96—128.

^[3] Исто, с. 2.

^[4] Исто, с. 32.

^[5] Исто, с. l—2.

^[6] Поверљиви извештај Посланства Пољске Републике у Београду, од 4. јула 1934, с. l, ААН – МСЗ, сигн. 10462, с. 143—144.

^[7] Тајни извештај Посланства Пољске Републике у Београду, од 25. јула 1934, с. l, ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 83—88.

^[8] Врбаске новине, Бањалука, бр. 139, јула 1933, с. 5.

^[9] Врбаске новине, бр. 334, фебруара 1934, с. 3.

^[10] Из извештаја се може закључити да се М. Домбровска у повратку, a можда и у одласку, задржала у Загребу.

^[11] О политичкој ситуацији у Босни, поменути С. Ф. Алберти пише следеће: "У Босни влада, више него у било којем другом делу Југославије изразито суров, готово полицијски режим, са свим пропратним појавама, као што су доставе и провокације, општа несигурност и међусобно подозрење. Израз "босанска психоза" постао је синоним за атмосферу која тамо царује. Подозрење је порасло и због почетка деловања на том терену свештеника и учитеља који су стигли из Пољске". Поверљиви извештај Генералног конзулата у Загребу, од 4. јула 1934, с. 2, ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 96—128.

^[12] На овом месту Ауторка није у праву: створене су само две чисто пољске колоније, а и ту су се насељеничке "фарме" граничиле са српским и муслиманским кућама.

^[13] Краљевска банска управа Врбаске бановине, скраћено КБУВБ, се позива на распис Министарства социјалне политике који садржи специјалне прописе у погледу исељавања у Бразил — II број 6817/1930. Две године касније, иста управа обавештава o потреби специјалног лекарског уверења (трахом!) за исељенике у Аргентину — број 12356/1932. Такође 1932, Управа Одељења II информише o забрани исељавања у Уругвај, на једну годину — број 15917/1932.

^[14] Године 1933. Врбаске новине често пишу о задругама у овом делу Босне: о оснивању Млекарске задруге у Штрпцима, срез Прњавор — у бр. 125. од јуна 1933, с. 3; затим, о слави Српске земљорадничке задруге в Босанској Градишки, коју је основао поп Васо Шипка, а сада је води његов дугогодишњи сарадник г. А. Хофман — у бр. 251, од новембра 1933, с. 3 — најзад, да су представници двадесет пет задруга среза Босанска Градишка, сакупљени ради оснивања Међузадружног одбора (председник Арнолд Хофман) срдачно поздравили свог првог бана, великог пријатеља и помоћника задругарства и тежака г. в. Т. Милосављевића — у бр. 226, октобра 1933, с. 3.

^[15] Идеја стварања самосталног Пољског задружног савеза, са седиштем у Бањалуци, помиње се у Поверљивом јулском извештају генералног конзула Стефана Фидлера Албертија — ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 96—128.

^[16] Питање држављанства страних колониста често се помиње у архивским извештајима и чланцима из тога доба. Тако КБУВБ извештава Среско начелство у Босанској Градишки да су колонисти у општини Нова Топола, њих 319, добили "посведочење o држављанству". У образложењу се наводи да су босанскохерцеговачку припадност стекли делом пре 1. I 1910. (Списак колониста недостаје!) — II бр. 17215/1930. Године 1931. Већи број колониста разних народности, међу којима и Пољаци, као и руски емигранти тражи продужетак боравка у Југославији, пошто су још увек нпр. пољски држављани с пасошем продуженим у Југославији. Неки од њих саопштавају да су још 1928. поднели молбу за добијање југословенског држављанства, јер не мисле да се врате у Пољску. Тако нпр. Начелство среза прњаворског — No. 8994 од 19. јуна 1931. (доставља списак колониста општине штрбачке који моле сведоџбу o држављанству, јер бораве на територији Краљевине Југославије више од 5 година непрекидно и за југословенско држављанство су молили пре 1. новембра 1928. г. — КБУВБ, бр. 13049 од 16. VI 1931. г. Према наводима В. Кнеблевског, који се вероватно односе на раније стање, од 23.000 Пољака (sic! — Д. Д.) држављанство је било утврђено само за 4.500 лица — Ks. W. Kneblewski, Polacy w Jugosławii. Sprawozdania PNU, Kraków, 1932, с. 72—75. "Све je то трајало до 1930 — пише С. Ф. Алберти — када је банском наредбом већини колониста наметнуто југословенско држављанство. Тада је колективно прешло око 90% пољских насељеника у Босну, док они у Славонији нису мењали држављанство." По његовом мишљењу, a с обзиром да су ови људи имали босанскохерцеговачку завичајност, требало је још 1919. г. да постану југословенски држављани, али како формалности око тога нису обављене, они су у својим општинама у Малопољској задржали наследно право и пољско држављанство — Поверљиви извештај генералног конзулата, ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 96—128. О питањима држављанства пољских колониста писао је недавно и А. Бурда, који наводи да je у почетку било малверзација са таксама, a да је од оснивања Бановине поступак упрошћен. А. Бурда, Пољски насељеници у Босни, Зборник радова крајишких музеја III—IV, Бањалука, 1969, с. 185—189.

^[17] Године 1936. још увек је актуелно регрутовање пољских држављана за војну службу у Пољској. Тако Конзулат Републике Пољске у Бањој Луци… "позива све пољске држављане који су стално или привремено настањени у Бановини врбаској, a у току ове године навршавају 18 и 20 година живота, да се током месеца новембра јаве лично или писмено овом конзулату ради војне регистрације, те по могућности предоче документе које поседују. Исто тако, треба да се јаве сви они пољски држављани у доби од 18 до 50 година, који нису досада испунили ове обавезе и не поседују потврду o регистрацији" Врбаске новине бр. 1120, октобра 1936, с. 2.

^[18] У више наврата помињаном извештају С. Фидлера Албертија има, на једном месту, став сагласан овом, и то кад пише o извесном побољшању односа власти према пољским насељеницима: ... "кривица није увек, ни искључиво, била на страни југословенских фактора, већ врло често на страни наших насељеника" — ААН — МСЗ, сигн. 10462, с. 5.

^[19] После интервенције: "Однос локалних власти према нашим насељеницима радикално се променио набоље; засад су преступи појединаца (жандарма) потпуно престали" (Исто, с. 5).

^[20] Слично пише и опат В. Кнеблевски: "У Босни је пољски домаћин пасиван посматрач живота и његовог преображаја у Југославији. Међутим, са суседима живи у одређеној напетости, јер му они завиде због више интелектуалне и земљорадничке културе, a те односе посебно погоршава русинска агитација, која и овде има своје агентуре" (нав. д. 75).

^[21] Судећи по наводима других аутора и писању штампе тога времена, књижевница Домбровска је и у томе била у праву. Јер, године 1932. поменути В. Кнеблевски пише: "Односи пољских насељеника према централној власти одликују се лојалношћу, a интелигенција се према њима, уопште, односи благонаклоно" (нав. д. 75). Под насловом: Прослава пољског народног празника у Бањалуци Врбаске новине из 1933. пишу: "Сваке године, на дан 3. маја слави ослобођени братски пољски народ свој највећи национални датум — Дан мајске конституције (Устав — прим. Д. Д.), симбол слободе и уједињења свеколиког пољског народа, некад распарчаног у три царевине: Русију, Аустро-Угарску и Немачку. Овдашњи конзул г. Бурда примао је том пригодом у друштву своје поштоване супруге, као и сваке године, честитања бањолучких грађана, почастивши их обилатом закуском. Том примању присуствовао је и бан Врбаске бановине Светислав Т. Милосављевић" (Врбаске новине бр. 107, мај 1933, с. 7). O сличним мањинским прославама нема вести у крајишкој штампи. И следећих година, пољски празник 3. мај свечано се прославља у Бањалуци (Врбаске новине бр. 986, мај 1936, с. 3), a приређује се и сликарска изложба Јадвиге Сперинг-Четић и њеног супруга Милана Четића (Врбаске новине, бр. 1107, октобар 1936, с. 2—3). Такође се бележе и предавања угледних пољских јавних радника, као нпр. оно које је у Загребу одржала Халина Сјеницка, на тему: "Жена у пољској уметности"; X. Сјеницка је, иначе, писац књиге Uroda Jugosławii" (Чар Југославије) — Врбаске новине бр. 1130, новембар 1936, с. 3.

^[22] "Национални осећај и свест наших исељеника — пише С. Ф. Алберти — прилично су јаки, a посебно јачају у току неколико последњих година. Нешто друкчија је ситуација у мешовитим, нарочито пољско-русинским селима где мешање људи путем брачних веза утиче на пољски национални осећај и свест. Мање пољске групе, или појединачне породице, насељене у местима где претежно живе "Босанци" падају под њихов утицај и то у знатној мери, нарочито омладина која се упола одродила кроз школу и војну службу. Па ипак, с обзиром да је већина колонија концентрисана готово у једном округу, процес одрођавања трајаће врло дуго, уколико уопште не буде укочен", ААН — МСЗ. сигн. 10462. с. 13.

^[23] Године 1936, Генерални конзулат Републике Пољске у Загребу саопштава: ... "да су каматни купони облигација 5% конвенцијског зајма Републике Пољске из 1924. већ сви доспели, па ће се за нову 10-годишњу периоду издавати нови арци са каматним купонима" (Врбаске новине, бр. 929, фебруара 1936, с. 3). Иначе, конвенција je промена услова под којима је зајам расписан, као нпр.: измена рока отплате, висине камате и сл. — Encyklopedia PWN, Варшава, 1959, с. 442.

^[24] У извештају С. Ф. Албертија, исте године, каже се: "Међу пољским исељеницима, a и код домаћег живља, појам народности се поистовећује с појмом вере. У таквим условима, улога свештеника социјално-националног радника важнија је од његове улоге пароха". У то време, како се види из даљег текста извештаја, међу римокатоличким свештеницима у овим крајевима био је само један Пољак, a у највећој пољској колонији Раковац парох је био Немац — Штемен; и у Горњим Бакинцима свештеник је био Немац и, мада се прилично трудио, није имао подршку своје пољске пастве (с. 27). Немаца је било укупно четворица, a један је Чех (с. 28). Осим тога, због удаљености од седишта парохије, Пољаци су принуђени да се користе услугама гркокатоличких свештеника који их уписују у своје матичне књиге, те их тако русинизирају. "Девет украјинских парохија, сада има гркокатоличке свештенике из Малопољске — пише конзул Алберти. Сви ти свештеници су непријатељски расположени према пољској држави и међу својим парохијанима сеју мржњу према Пољацима" (с. 30). Поверљиви јулски извештај Генералног конзула С. Ф. Албертија — ААН — МСЗ, сигн. 10462.

^[25] "У прњаворском срезу су у задње време учестала разна убиства — обавештавају Врбаске новине крајем 1933. г. У току овога месеца (новембра — Д. Д.) десила су се четири смртна случаја и то већином између колониста из Галиције" — Врбаске новине бр. 269, новембра 1933, с. 2. Нешто раније, септембра исте године, дописник истог листа из Прњавора јавља o Галицијанима: "Ракија је почела да тријумфује" — Врбаске новине, бр. 217, септембра 1933, с. 3.

^[26] Октобра 1933, под насловом: У срезу прњаворском сељаци хватају одметника, Врбаске новине пишу: "Већ дуже времена како се од власти одметнуо Галицијан из села Раковца по имену Иван Конопка, који је пре неколико година био осуђен на робију. Након издржане казне од 4 године, пошто се показао као безопасан, пуштен је на слободу, a да до истека казне и даље остане под надзором власти. Кад се Конопка дочепао слободе, за неко време јављао се властима, па се онда одметнуо у шуму, a рачуна се да је пре два месеца убио и богатог поседника Јустина Бећина из села Парамија. Пре два месеца њему се придружио и Драгољуб Петковић, двадесетпетогодишњи сељак из села Отпочиваљка, али је он убрзо ухваћен" (Врбаске новине, бр. 222, октобра 1933, с. 3).

^[27] "Борба с одметником у прњаворском срезу" води се и у фебруару следеће године. "Потере се и даље налазе на терену и стижу појачања" (Врбаске новине, бр. 334, фебруара 1934, с. 3).

^[28] "Ипак, не треба сматрати — напомиње С. Ф. Алберти у свом извештају — да је пре потписивања споразума двеју влада (8. IV 1933. и његовог ратификовања од стране југословенских власти (27. V 1933) била забрањена или отежана настава o Пољској." — О школском либерализму југословенских власти говори, према Албертију, чињеница да су постојала 22 сеоска курса, одржана у разним насељима, на основу специјалног одобрења Министарства просвете у Београду (с. 16 Извештаја). — Југословенским законом се предвиђа стварање државних основних мањинских школа у местима у којима је најмање 30 деце исте националности. Услов за учитеље у тим школама је да су завршили овдашњу учитељску школу и да су југословенски држављани (с. 18)) — Поверљиви јулски извештај генералног конзула С. Ф. Албертија — ААН — МСЗ, сигн. 10462.

^[29] Из јулског броја Врбаских новина, које објављују чланак o скупштини учитеља среза прњаворског, види се да нема учитеља пољске народности. У пољским колонијама учитељи су Срби: у Раковцу — Нешковић, у Новом Мартинцу — Радомир Кљајић (бр. 122, јуна 1933, с. 3).

^[30] У Генералном конзулату у Загребу постојала је, у то доба, идеја да се, уз пољску децу, на летњи распуст у Пољску пошаљу украјинска и босанска — староседелачка деца. Није познато да ли је ова идеја оживотворена. — Поверљиви извештај генералног конзула С. Ф. Албертија, ААН—МСЗ, сигн. 10462, с. 22.

^[31] Вероватно с обзиром на нове административне јединице — бановине, у овом случају [има на уму] Врбаску бановину.

^[32] Поверљиви извештај Генералног конзулата, од 14. јула 1937, с. 3 и 4, ААН — МСЗ, сигн. 10463, с. 10—27.

^[33] Нa годишњој скупштини Среског одбора Југословенске радикално-сељачке демократије — ЈРСД за срез прњаворски, поједине одборе су заступали Пољаци (Врбаске новине, бр. 97, април 1933, с. 5).

^[34] Поверљиви извештај Генералног конзулата, од 14. јула 1937, с. 10, AAН — МСЗ, сигн. 10463.

^[35] Исто, с. 12.

^[36] Исто, с. 17.

^[37] ААН—МСЗ, од 23. фебруара 1938, сигн. 10464, с. 2.

^[38] AAН—MC3, сигн. 10463, од 30. априла 1938, с. l.

^[39] Исто, с. 2.

^[40] Исто, с. 3.

^[41] ААН—МСЗ, сигн. 10464, од 23. фебруара 1939, с. l.

^[42] ААН—МСЗ, сигн. 10464, од 4. јуна 1939, с. l.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт