Projekat Rastko : Poljska

Dušan Drljača

Marija Dombrovska
o Poljacima u Bosni

Zbornik za slavistiku Matice srpske, 1976, br. 10, str. 133–148.

Široj javnosti je malo poznato, ili sasvim nepoznato da je slavna poljska književnica Marija Dombrovska boravila 1934. godine među poljskim doseljenicima u Bosni i o tom svom kratkom boravku iznela, kako sama na kraju izveštaja kaže, "subjektivne utiske i zaključke". Njen izveštaj pod naslovom Polscy osadnicy w dawnej Bośni na 22 stranice pisane mašinom čuva se u varšavskom Arhivu novih akata pod brojem 10.462, među mnogim dokumentima poljskog Ministarstva spoljnih poslova iz međuratnog perioda.^[1]

Osim opštih napomena, izveštaj Marije Dombrovske sadrži ova poglavlja: privredna situacija poljskih sela u Bosni (s. 2—6), politički položaj poljskih doseljenika u Bosni (s. 7—10), zajednički život sa starosedeocima (s. 10—12), pitanje čuvanja narodnosti (s. 12—14), kulturni razvoj (s. 14—16) i, na kraju, šta je moguće učiniti (s. 16—22).

Prema uvodnom tekstu, stiče se utisak da je Marija Dombrovska putovala u Bosnu s drugim ciljem: da prikupi građu za neko svoje novo književno delo ali je, sticajem okolnosti, pisala o suštinskim pitanjima tamošnjih Poljaka. U svakom slučaju, kao vrsni pisac i publicista koji je širio ideju zadrugarstva, ona je mogla da shvati i oseti suštinu problema poljskih doseljenika u Bosni i da ostavi izveštaj koji se po dubini zahvata i, pre svega, objektivnosti pristupa izdvaja iz grupe sličnih "obaveštenja" iz Bosne toga vremena.

Izveštaji iz toga doba bili su, po svojim informacijama, uglavnom jednostrani, pa i kontradiktorni. Iza mestimično objektivnog prikaza položaja i stava svoje strane, krilo se nerazumevanje, pa čak i mržnja prema postupcima druge strane. Primera radi navodimo da 1934. poljski konzul u Zagrebu Stefan Fidler Alberti piše najpre prilično objektivno o Poljacima i domaćem življu u Bosni i ističe izvestan liberalizam vlasti kad je prosveta u pitanju da bi na kraju napisao i ovo: "Česte zloupotrebe nižih funkcionera državne administracije, naročito žandarmerije, ukazuju na podozriv, neodgovoran pa čak i njihov neprijateljski stav prema stanovništvu (poljskom — D. D.)".^[2] Po njemu, "vlasti su poslušne i postupaju prema smernicama centralističke vlade, pa se trude da pomoću zaista 'istočnih' metoda sve te nacionalne i verske posebnosti izravnaju i naseljenike posrbe."^[3] Prema njegovim rečima, "u ovom slučaju je najpotpunija i najefikasnija politika ljubazne odlučnosti",^[4] jer istovremeno opasnost preti i s druge strane u vidu "antipoljske agitacije lokalnog ukrajinskog klera".^[5] U isto vreme i poslanik Poljske Republike u Beogradu V. Ginter ovako piše Ministarstvu spoljnih poslova: "U suštini, kako pravni tako i socijalni položaj naših kolonista u Bosni ne može se smatrati zadovoljavajućim".^[6] Nešto ranije on je pisao o "brutalnim postupcima jugoslovenskih vlasti, kojima poljske koloniste diskriminišu u odnosu na domaći svet".^[7]

O ekstremnom stavu jugoslovenskih vlasti prema kolonistima nisam, na žalost, našao podatke u sačuvanim dokumentima Banovinskog arhiva u Banjaluci, ali se neki zaključci mogu izvući na osnovu pisanja npr. "Vrbaskih novina". Tako, godine 1933, povodom osnivanja Jugoslovenske radikalne seljačke demokratije (JRSD) u prnjavorskom srezu, te novine pišu: "Verski i plemenski antagonizam, koji je u nekadašnjoj stranačkoj borbi raspirivan, potpuno je sam po sebi nestao…"^[8] Godinu dana kasnije, u prnjavorskom srezu vodi se borba s odmetnikom Konopkom i dopisnik B. Kljajić javlja: "Pohapšen je veliki broj Galicijana (zajedničko ime za Poljake i Ukrajince u Bosni — D. D.), odmetnikovih jataka i preduzete "najenergičnije mere" (navodnice D. D.) da se ovom odmetniku jednom stane na kraj. Ako i ovaj put ne bude ubijen ili uhvaćen, ne preostaje nikakav drugi način, nego nekako evakuirati sve Galicijane iz nekoliko susednih sela".^[9] (podvukao D. D.). Ovih nekoliko navoda dovoljno je da ukažu na prilično tešku situaciju i zaoštrene odnose u bosanskoj Posavini pre 40 godina.

Istina, Marija Dombrovska je 1935. objavila jedan deo svoga izveštaja Polacy w Jugosławii, (Wiadomości Literackie, Nr 16 (596) r. XII, Warszawa 1935), u kome je mnogo rečeno, kao: da Poljska ne bi trebalo, u odnosu na Jugoslaviju, da se poziva na Ugovor o pravima manjina; o bedi koja vlada u selima u Poljskoj i o plenitelju; o nedovoljnom razumevanju poljskog koloniste za situaciju u kojoj je kolonizacija izvršena (austrijska, državna) i za promene koje su ga u novostvorenoj Jugoslaviji stavile u nepovoljniji položaj, o neshvatanju mentaliteta domaćeg stanovništva, posebno Srba, itd. Izostale su, verovatno na intervenciju urednika opaske: o nedovoljnom angažovanju poljske crkve u pitanjima kolonista u Bosni, izostala su, zatim, imena — sveštenika i biskupa u Bosni koje Dombrovska kritikuje zbog prohrvatske delatnosti meću poljskim kolonistima; o pogrešnoj, idealizovanoj slici zavičaja koju kolonista još uvek ima; predlozi o tome šta bi trebalo činiti u jugoslovenskoj školi i štampi; ne pominje se u oštroj formi Savez Poljaka i o njegovoj delatnosti se uopštenije govori; izostale su, najzad, i zamerke koje su Jugosloveni stavljali poljskoj spoljnoj politici — zbog posete Gembeša.

Zbog svega iznetog, smatrao sam da je tekst izveštaja poznate književnice neophodno dati integralno, u prevodu na srpskohrvatski jezik, kratak pogovor i odgovarajuće napomene ispod crte. Evo tog teksta:

Sela koja delimično ili u celini nastanjuju poljski doseljenici razmeštena su polukružno, severno i severoistočno od Banjaluke, u dolini reke Vrbasa i Ukrine, kao i u blizini desne Savine obale. Osim Banjaluke, njihovi trgovinski i administrativni centri su varošice: Prnjavor, Derventa i Bosanska Gradiška.

U te krajeve stigla sam suviše kasno (oktobar!), kad su putevi bili jedva prohodni zbog jesenjeg blata; politički momenat je bio sasvim nepodesan (pojačana budnost posle kraljeve smrti)^[10] i, najzad, udes što mi se dogodio u putu (teža povreda noge), sve mi je to otežalo da obiđem veći deo teritorije, što sam u početku nameravala da učinim. Stoga se moja ekskurzija ograničila na boravak u selima: Karajzovci, Trošelj (mešovito poljsko-srpsko stanovništvo) i Novi Martinac (isključivo poljsko stanovništvo). Međutim, kako su na vest o dolasku "gospođe iz Poljske" u ta sela došli mnogi domaćini iz Donjih Bakinaca, Gornjih Bakinaca, Čatrnje i još nekih naselja, često udaljenih desetak i više kilometara, pružila mi se mogućnost da se na posredan način upoznam sa životom, teškoćama i potrebama i tih sredina.^[11]

Iskreno tronuti, poljski naseljenici primali su me veoma srdačno. Gde god da sam se zadržala, kuća se istoga časa ispunila gomilom ljudi, od kojih se kasnije nisam mogla rastati, jer se vrlo živ razgovor o svim mogućim pitanjima produžavao do duboko u noć.

Uprkos tome, kad je reč o umetničko-književnim rezultatima, onda svoj boravak u Bosni mogu da smatram isključivo kao uvod za dublje studije u tom pravcu. Uvod, posle kojeg bi usledio novi odlazak u Bosnu i duži boravak u povoljnije godišnje doba (zanimljivije s obzirom na ratarske poslove), kao i u povoljnijim političkim uslovima. Moj je utisak da bi mi taj boravak omogućile ovoga puta uspostavljene veze, kako sa našim naseljenicima tako i sa mesnim merodavnim i kulturnim faktorima.

Poljaci su naseljeni na jednom od boljih zemljišta u Jugoslaviji (pri tome treba imati na umu da u toj zemlji i nema mnogo dobrog zemljišta). Istina, i neka poljska sela nalaze se u onim poslovično zabačenim brdskim predelima ("Gde je i Bog rekao: Laku noć!"). Međutim, sami naseljenici u kolonijama koje sam posetila hvalili su svoje zemljište i naglašavali da u tom pogledu nemaju nikakve primedbe. U ravnici, to je teška i plodna ilovača; na uzvišenjima zemlja je lakša, ali još uvek plodna, i pre 40—50 godina, neposredno po seči šume i krčenju terena, rađala je bez đubrenja. Sada je već neophodno veštačko đubrivo, čiji se nedostatak delimično oseća naročito u siromašnijim domaćinstvima.

U prvom periodu njihovog boravka naseljenicima je bilo veoma dobro (razume se, uz vrlo veliki napor; uz težak, gotovo pionirski trud) da su zemlju i kupovali, pa čak i putem priraštaja i preko bračnih veza stvarali potpuno nova domaćinstva na zemljištu kupljenom od Srba ili Turaka (pretpostavljam da sela sa mešovitim stanovništvom potiču upravo otuda, s obzirom na to što su prvobitnom Vladinom kolonizacijom ljudi naseljavani na tzv. "numerama", te su stvorena čisto poljska sela).^[12] U ovom trenutku ne mogu da kažem u kojoj je meri taj pokret za kupovinu zemlje oslabio, s obzirom na krizu (ili na druge uzroke koji ga koče). Naseljenici o tome govore kao o stvari koja je još uvek aktuelna.

Površina većine imanja iznosi od 20 do 100 duluma pa i više (5 do 20 morga). Razbijenost parcela veoma je neznatna; međusobno prilično udaljene farme čine selo. Međutim, deobom zemlje deci ili drugim članovima porodice naši zemljaci su uspeli da svoje parcele usitne.

U periodu pred [prvi] svetski rat, a zatim i posle velikog rata bio je iz poljskih sela, navodno, priličan broj slučajeva sekundarne emigracije u Ameriku, u potrazi za zaradom.^[13] Odlazili su preko Okeana da bi se posle nekoliko godina vratili u svoja bosanska naselja. Da li je tu emigraciju uslovilo siromaštvo ili žudnja da se steknu znatnija sredstva za kupovinu zemlje, ili su pak na smenu delovala oba činioca, teško je reći bez podrobnije analize te pojave. Domaćini sa kojima sam o tome razgovarala, čitavu stvar su uopšteno objašnjavali: "Svako se o svom životu brine kako zna i ume" ili, pak, kao objašnjenje navodili želju za avanturom, i žudnju "da se vidi svet". I većinom su tvrdili da im boravak u Sjedinjenim Američkim Državama nije doneo očekivanu korist.

Bilo kako bilo, izgleda nesumnjivim da se sadašnji položaj naseljenika pogoršao zbog: 1. krize koja ih pogađa kao i zemljoradnike celoga sveta, 2. velikog prirodnog priraštaja, za koji nema perspektive u drugim zanimanjima, i 3. nedostatka bilo kakve privredne organizacije među njima.

U tom pogledu život poljskih naseljenika stoji na mrtvoj tački. Lokalni faktori, kako državni tako i društveni, nisu posebno zainteresovani za privredni uspon ovog nacionalno različitog stanovništva. A naši pak ljudi ne shvataju koristi od zajedničkog delovanja i s malim izuzetkom, ne osećaju potrebu stvaranja zemljoradničkih udruženja i zemljoradničkih zadruga.^[14] U tome su oni i indolentni, jer tamo gde naiđu na takvu već stvorenu organizaciju umeju da je cene i te kako koriste. Tako, na primer, sela Karajzovci i Trošelji u blizini izvanredno organizovane, u privrednom pogledu, nemačke kolonije Nova Topola, članovi su nemačke zemljoradničke kooperative, u kojoj se snabdevaju oruđima, semenom i đubrivom, a njoj isporučuju i neke svoje proizvode. Jesu li naši kolonisti u drugim selima članovi srpskih odnosno hrvatskih kooperativa — nisam uspela da utvrdim. Kad je reč o Novom Martincu (a moj je utisak da je to uglavnom norma), celokupna trgovina poljoprivrednim proizvodima je u rukama trgovaca iz Banjaluke, Prnjavora i Gradiške (često domaćih Jevreja — Španaca, a u nekoliko slučajeva i poljskih Jevreja). Od naših kolonista veliki kupac, a delimično i isporučilac je veliko i razvijeno preduzeće — red trapista kod Banjaluke. Čak i prilično udaljena sela, kao Karajzovci, isporučuju trapistima mleko, melju kod njih žito, i sl.

Tri zadruge (ako brojku dobro pamtim), koje je inicirao Generalni konzulat, dosad postoje samo na papiru a njihovo stupanje u život nailazi na teškoće kako meću kolonistima (potpuno odsustvo želje, a delimično i nemogućnost da se u to ulože i najminimalnija sredstva), tako i potpuni nedostatak literature i ljudi koji bi se oko toga zauzeli. A zatim, navodno, i teškoće kod vlasti kao što su, na primer, one u vezi sa njihovim imenom, jer vlasti neće da se slože da ispred naziva zadruga stoji ono "poljska".^[15]

Po mišljenju našeg Generalnog konzulata, položaj naseljenika ne samo da se pogoršao, već je veoma loš. Ne želim da negiram to mišljenje koje se nesumnjivo oslanja na potpunije od moga, teoretsko i praktično, poznavanje terena, da što se mene tiče, nisam ponela tako tragičan utisak. Šta više, tamo nigde nisam primetila pojave onakve bede kakva se danas bez truda zapaža… (nedostaje reč — D. D.) u u Poljskoj, a koja navodno vlada u mnogim posebno planinskim predelima kod domaćeg jugoslovenskog stanovništva (podvukao D. D.).

Poljske kuće su čiste i dobro opremljene pokućstvom. Sobe su prostrane i svetle, prozori takođe veliki, jednokrilni i dvokrilni, dvorišta čista i dobro uređena, bez smeća i đubrišta pred ulazom. A osim toga… sa klozetima. Kuće su unutra sveže okrečene (mada su vrlo često bez podova), okružene cvećem, venjacima ili malim voćnjacima. Zapazila sam da su im njive dobro obrađene i zasejane, ozimi usevi su svugde dobro krenuli; konji su im krupni, a krave ništa manje od njih, mada je stočarstvo u naših naseljenika uopšte slabo razvijeno. Nisu ni bez peradi, a videla sam čak i ćurke u čije gajenje treba prilično uložiti, a uz to je i dosta rizično. Vršaj se obavlja pretežno specijalnim dolapima sa stožerom, na principu prenosnog točka"kierat", zatim parnim vršalicama koje vlasnici Nemci ili imućni Srbi iznajmljuju pod ujam od zrna. Pokazali su mi, međutim, parnu vršalicu čiji je vlasnik Poljak.

Istina je da se naši naseljenici žale na nedostatak gotovine, ali mi se čini da nije pravilo da im novac ponestane za ono što je najneophodnije: obuću, šibice, gas, so i duvan, a koji se nedostatak danas zaista često, u u najdrastičnijem obliku ispoljava kod nas (podvukao D. D.). Prema rečima domaćina s kojima sam razgovarala, bez dinara ostaju kad plate porez, zatim kamate na dugove, a ponekad i dugove u celosti. C druge strane saznala sam da ima slučajeva da duguju za porez, ali mi se čini da to nije opšta pojava. U svakom slučaju, nigde nisam naišla na žalosnu legendu o plenitelju, o plenidbi krava, pokućstva u sl. — o onome što ne može da mimoiđe vaše uho kad odete u bilo koje veće selo u Poljskoj (podvukao D. D.). Ovo pominjem stoga što znam da je postojala koncepcija da se kolonistima iz Jugoslavije olakša povratak u Poljsku. Iako je ta koncepcija, možda, i odgovarala željama nekih kolonista (svih ni u kom slučaju!) a takođe (što je i razumljivo!) želji ovih ili onih jugoslovenskih faktora, čini mi se da se ona, sa stanovišta privrednih interesa samih kolonista, ne može prihvatiti bez kritike. Moram, naravno, da naglasim da se moj sud o ovom pitanju oslanja na subjektivne utiske (podvukao D. D.) sa ograničene teritorije i na osnovu susreta najverovatnije s "elitom" tamošnjih emigranata. Međutim, čak ni s kola, kojima sam putovala po ovim krajevima, nigde nisam videla poljsku naseobinu koja ne ostavlja dobar utisak, pretežno znatno bolji nego prosečna seoska kuća u Poljskoj i često bolji (mada ne uvek šarolikiji!) od izgleda srpskih kuća.

Načelnik Odeljenja za poljoprivredu Vrbaske banovine g. Marković, koji dobro poznaje život poljskih kolonija, ne samo po svom položaju, već i stoga što se rodio i odrastao u selima u kojima žive Poljaci, u razgovoru sa mnom tvrdio je da se poljska imanja službeno vode kao dobra i da, na primer, 75% isporuka semenske deteline u celoj Banovini daju Poljaci. G. Marković je takođe isticao čvrstinu, strpljivost i neumornu vrednoću Poljaka, njihovu sposobnost za odricanjem, umešnost prilagođavanja i u najgorim uslovima, uz istovremenu otpornost na uticaje razne vrste koji bi bili u suprotnosti s njihovim nacionalnim osećanjem. Izneo je zatim mišljenje da su poljske kolonije, same po sebi, a zatim i kao činilac u sveopštoj privredi zemlje veoma zanimljiv problem, koji bi vredelo proučiti. Dodao je i to, da bi možda bilo dobro da neki student, poljski ili jugoslovenski stipendista, obradi to pitanje, recimo kao temu za diplomski rad. Čini mi se da bi ova misao mogla da se poveže s nacrtom statističke ankete poljskih kolonija, koji je iznelo naše Poslanstvo u Beogradu i da bi to trebalo istaći i podržati.

Prema podacima Generalnog konzulata u Zagrebu, 80% naših kolonista ima jugoslovensko državljanstvo.^[16] Prema istim podacima, poljski kolonisti su to državljanstvo dobili na način koji je u izvesnom smislu policijski, naime, popisom poljskog stanovništva i njegovog automatskog ubrajanja u jugoslovenske državljane. Saglasno sa onim što je 17. H 1934. u svom referatu u Zagrebu izneo konzularni činovnik i potpredsednik "Poljskog ognjišta" ("Ognisko polskie") g. P. Kovalik, takav način rešenja državljanstva kolonista treba smatrati nasiljem od strane vlasti. Međutim, ako se tom pitanju priđe sa životne a ne sa "doktrinarne" strane, nemoguće je prenebreći da je do tog "carskog reza" u uslovima u kojima je za same poljske koloniste nedostatak precizno utvrđenog državljanstva bio nepovoljan u najvećoj mogućoj meri (podvukao D. D.). Čak i da su primenjene najliberalnije mere, većina kolonista optirala bi u korist Jugoslovenskog državljanstva, i to ne zbog osećanja već zbog životne neophodnosti. Ne čini mi se celishodnim isticanje tog već "presuđenog" pitanja kao "kamena smutnje i spoticanja", kako sa gledišta interesa samih emigranata tako ni sa stanovišta poboljšanja odnosa tih doseljenika sa domaćim vlastima i stanovništvom. C jedne strane, jugoslovensko državljanstvo otežava, kako ću to kasnije objasniti, delovanje poljskih faktora na području kolonija i, možda, omogućava lakše određivanje kolonista, a s druge strane, ipak obezbeđuje i olakšava politički položaj naseljenika koji bi mogao biti i gori ako se imaju u vidu specifične okolnosti u kojima je do te kolonizacije došlo.^[17] Kad se to pitanje razmatra, ne bi se smelo zaboraviti da to nije poljska, već austrijska vladina kolonizacija (podvukao D. D.). To naše emigrante žigoše, u izvesnom smislu, što je njihov praiskonski greh (bez stvarne krivice!), u očima domaćih vlasti i stanovništva. Ta okolnost se ovde posebno ne ističe i može postepeno da padne u zaborav, ali određeni "žal" zbog toga još uvek postoji, i posmatrač koji je osetljiviji na tuđe psihičke odbojnosti može ga bez teškoća otkriti, a razumljivo je da se to osećanje ne ubraja u činioce koji olakšavaju međusobne odnose. A sada — stvar izuzetno značajna. Štetni uticaj tog austrijsko-vladinog početka baš kod samih emigranata ispoljava se znatno snažnije (i štetnije po njihov položaj!) nego kod Hrvata ili Srba. Naime, celokupno starije pokolenje naših doseljenika odlično pamti da su Poljaci u Bosnu došli i u njoj živeli nekoliko godina kao povlašćeni živalj, privilegovan od strane vlasti, državotvoran — kako bismo to danas rekli (podvukao D. D.). Ti ljudi, na niskom prosvetnom, a naročito političkom stupnju razvitka, nisu u stanju da shvate uzroke vratolomne promene svog položaja, ne mogu da shvate kako je došlo do toga da oni, od nekad rado viđenog, pa čak i favorizovanog elementa uvrste se u red samo tolerisanih građana. To se sve pripisuje isključivo inatu i urođenom progoniteljskom instinktu u Srba koje, u duhu i među sobom smatraju najgorim tupoglavcima na svetu. U toj oblasti naišla sam, naravno, i na blaže i pomirljivije stavove, ali su se i ti odlikovali, u najmanju ruku ciničnim kritizerstvom. Kao rezultat tog uprošćenog shvatanja, naši skoro sa suzama u očima spominju Austriju i cara Franju Josifa i s ljubavlju pričaju o austrijskom vremenu, bez ikakvog razumevanja za slobodu za koju se Jugoslavija izborila.

Ako se stvari uzmu objektivno, očigledno je da Srbi nisu ni bolji ni gori od drugih naroda na svetu (podvukao D. D.). Kod njih, kao i uostalom kod većine evropskih naroda, vlada sistem policijskog i autoritativnog režima, a u vlasti se ispoljava narastajuća sklonost za diktaturom. A to što je narod (posebno njegov srpski deo), bez obzira na sadašnje veoma lepe domete civilizacije, koji će u budućnosti biti još veći, nešto primitivniji i vrlo impulsivan, što se u praksi manifestuje veoma brutalno, dovodi to do logičnog i razumljivog protivljenja druge strane. To protivljenje treba da se uzme u obzir u akciji brige o kolonistima. Ne bi se nikada smelo, naročito kada je reč o poljskim zvaničnim činiocima, neposredno pozvanim da vode tu brigu — da odu na stranputicu jednostrane ili demagoške interpretacije činjenica, ili, pak, uprošćenog zgražanja nad grehovima srpskih vlasti, jer su to grehovi koji su danas opšti u svakoj zemlji ^[18] (podvukao D. D.)

Srpske vlasti, ni u kom slučaju, nisu blage prema sopstvenim zemljacima, ali se ne sme kriti da su po kraljevoj smrti ispoljile veliku nervozu koja se, u odnosu na strane koloniste — posebno Mađare i Talijane a delimično i na Poljake, graničila s prestupima. Neposredno posle marseljskih događaja, seoska žandarmerija stavljena je u stanje stroge pripravnosti. Osim toga, po rečima naših naseljenika, koje je potvrdio i veoma nepristrasni počasni konzul g. Burda, naoružano je čak i srpsko civilno stanovništvo, nastanjeno u blizini sela sa kolonistima strane narodnosti. C tim u vezi, osim službenog šikaniranja, kao što su: revizije, traženje oružja, pritvori i sl., počeli su i lični obračuni: batinanje, napadi, premetačine stanova itd.

Domaćini iz Gornjih i Donjih Bakinaca koji su došli k meni žalili su se, pored ostalog, da su ih odvlačili u žandarmerijske stanice, tukli do iznemoglosti, lomili rebra skačući na ljude sa stola itd., a da potom oštećeni nisu dobili nikakvu satisfakciju, Za relativno kratko vreme, te malverzacije su obustavljene,^[19] mada mi nije poznato da li će i za jedan od tih kriminalnih prestupa biti upućena prijava tužiocu.

Do kog su stepena odnosi tamo zaoštreni, puni sumnje i napetosti (u najmanju ruku, takvi su dosad bili), može da se vidi i po sasvim neznatnom incidentu, kao što je onaj da sam i sama na svom prvom prenoćištu, kod domaćina Kumoša u Karajzovcima, u ponoć imala posetu… žandarma. Moje domaćine su ispitivali zbog čega su se kod njih sakupljali ljudi, ko je doputovao i sl., a mene — jesam li donela neke knjige, šta je cilj moga dolaska i koliko nameravam da ostanem. Ponašali su se, istina, veoma uljudno, a dovoljno je bilo pomenuti prezime g. Burde pa da taj događaj ostane bez posledica. Bila je to veoma simptomatična epizoda za odnose koji tamo vladaju, mada treba uvek imati na umu — da je tako ne samo tamo već svugde u svetu) (podvukao D. D.).

Teorijski uzevši (ukoliko se u datom slučaju uopšte može govoriti o teoriji), poljski kolonisti ne razlikuju domaći živalj od vlasti, te svima pripisuju neraspoloženje prema sebi, s tim što su različite pobude koje ga diktiraju. Po shvatanju kolonista, ono je kod vlasti usled sklonosti urođene Srbima da uvek "progone ljude", a kod stanovništva — iz zavisti. Poljski seljak u Bosni smatra sebe među Srbima činiocem napretka i unapređenja zemljoradničke kulture, pa to svoje preimućstvo ističe na svakom koraku. Prema saopštenju kolonista, u vreme nastanka poljskih sela, "Bosanci" su gajili samo kukuruz i bavili se stočarstvom. Tek su ih Poljaci naučili gajenju žitarica i krtolastih biljaka, primeni plodoreda, boljem oranju, upotrebi veštačkih đubriva i sl. Srbi su, navodno, zbog tog preimućstva poljskih naseljenika veoma ljubomorni^[20] i popreko gledaju na širenje poljskih poseda koje nastaje usled kupoprodaje imanja.

"Pa oni nam zemlju sami prodaju — pričao mi je jedan od naših domaćina — još nas obilaze i nutkaju da je kupimo, a zatim zavide što će uskoro Poljaci zauzeti čitavu Bosnu. A kad Srbin proda zemlju i dobije novac, on kupi takve konje da ne može da ih obuzda, uparadi se i lumpuje, pije i peva, jurca dok sve ne proćerda. Oni ne žele da rade, vole da uzimaju "sve što im život pruža".

Sasvim je jasno da je ovaj stav prilično površan i zasniva se na odsustvu razumevanja za razliku u nacionalnom mentalitetu. Srbi se odlikuju znatno većom dozom prvobitnog romantizma, osećanja za poeziju u estetskog senzibiliteta od naših okretnih "paora" (chłopek). Temperament im je više južnjački, lakomisleniji su po svojoj psihičkoj konstituciji (podvukao D. D.). Klimatsko blaženstvo, neizreciva lepota zavičajnog pejzaža i vekovno ropstvo nisu pogodovali razvitku prizemnih domaćinskih, tj. ratarskih vrlina. Pa i u tom pogledu, učinjeno je u Jugoslaviji mnogo i još se čini, te to zemljoradničko preimućstvo naših naseljenika može uskoro da padne u zasenak ako već ne pripada prošlosti.

Ne možemo se čuditi da se Srbi — u ne samo srpski seljaci nisu naročito radovali što su se na retkim dobrim parcelama, kao što sam već pomenula, raskomotili stranci, te da u na tom tlu može da se stvara ne baš povoljno mišljenje (podvukao D. D.).

Pa ipak, u svakodnevnom i praktičnom životu, odnosi se usklađuju bolje nego što proizlazi iz napred pomenutih stavova. Ti odnosi nisu lišeni znakova dobrog, a postoje mogućnosti i za usklađeniji zajednički život. I upravo te momente treba isticati i na tome graditi budući bolji položaj naših kolonista.

Što se tiče odnosa s drugim useljeničkim kolonijama, oni su dobri s Nemcima (pretežno katolici), ne znam kakvi su sa Česima i Italijanima, veoma loši sa Ukrajincima, stalno raspirivani od grkokatoličkog sveštenstva.

Neće biti na odmet ako pomenem i odnos kulturnih krugova Banjaluke prema poljskim kolonistima. Na sasvim uskom planu, na kojem sam imala mogućnosti da se sretnem s tamošnjim tzv. društvom, primetila sam dve vrste toga odnosa: skoro potpuno neznanje o našim kolonijama, ili temeljito i svesno poznavanje, dobronamernost i zanimanje za njih. Uostalom, dobronamernost je prisutna u oba slučaja. Navodno, u slučaju potrebe, neki od uticajnih predstavnika banjalučke inteligencije intervenišu kod vlasti u slučajevima važnim za naše koloniste.^[21] Uzgred rečeno, momenat u kome sam se našla u Banjaluci bio je krajnje nepodesan za ispoljavanje bilo kakvog poljsko-jugoslovenskog prijateljstva. Pretenzije u odnosu na Poljsku, zbog njene inostrane politike bile su u to vreme tako snažne da je čak i u selu, gde sam posetila porodicu imućnog srpskog seljaka, inače srdačan razgovor počeo od pitanja o… poseti Gembeša Varšavi. C tim u vezi, u Banjaluci su se trudili da ne iskazuju svoja osećanja, ali se "žal" osećao u dubini duše, i to veoma bolno pitanje je zaobilaženo, iz pristojnosti i s naporom. Reda radi navodim da sam se u našem Generalnom konzulatu u Zagrebu srela sa stavom no kome su neiskreni izlivi srdačnosti koje kulturni u zvanični krugovi Banjaluke ispoljavaju prema našim kolonistima; smatram da ta stvar ne može da se uzme tako jednostrano. Ljudi su svugde ljudi, i rukovode se složenim pobudama" (podvukao D. D.).

Starije pokolenje naših emigranata su pravi Poljaci, čiji je jezik očuvan i skoro netaknut, kao i nacionalno osećanje. Samo u toku višečasovnog razgovora, kada se raspričaju "do usijanja", ponekad ubace neku hrvatsku reč i izraz. I nedovoljno smela i govorljiva mladež, čini to takođe dobrim poljskim jezikom. Čak i sitna deca, i to u nacionalno mešovitim selima, govore poljski. Što se tiče mogućnosti odrođavanja, sudeći po činjenicama kao što su: isključivo srpskohrvatske škole, sveštenici — stranci, nedostatak poljske inteligencije — do njega će vrlo brzo doći, a tako o tome misle i mnogi lokalni krugovi (i hrvatski). Međutim, međusobno suprotne zaključke možemo da izvučemo ako se oslonimo na reči samih naseljenika. Na primer u Karajzovcima su me ubeđivali "da bi svaki od kolonista pre umro nego što bi se odrekao ili zaboravio svoj jezik, otadžbinu ili veru, a raskomadali bi onu koja bi se udala za Srbina ili Hrvata". U tom ubeđivanju i uopšte u ispoljavanju patriotizma prednjačile su, u skladu sa tradicijom, žene. U tom pogledu, pesimističkiji stav su imali stanovnici Novog Martinca, koji su tvrdili (i žene i muškarci) "da za trideset godina od poljskog jezika neće biti ni traga, jer se ispovedamo na hrvatskom, a naša deca više ne znaju poljske, već pevuše srpske pesme".^[22]

U svakom slučaju, njihov kako optimistički tako i pesimistički stav o tome dokaz je još uvek snažne želje da se poljski nacionalni identitet sačuva, mada u svim sredinama nije baš dobro u tom pogledu. C druge strane, znam da postoje mešoviti brakovi. Znam i to da se nepovoljno ili, u najmanju ruku, sumnjičavo gleda na pokušaje da se naseljenici uvuku u orbitu aktivnijeg ispoljavanja poljskog identiteta, jer je to nepotrebno zamlaćivanje ljudi i izlaganje troškovima s nepovoljnim posledicama za njihove lokalne interese (pismo jednog polupismenog poljskog naseljenika Generalnom konzulatu u Zagrebu).

Većina emigranata idealizuje Poljsku i gaji prema njoj sentimentalna osećanja, što proizlazi iz vere u mogućnost da ona može da im pruži pomoć čak i u najsitnijim konkretnim pitanjima, kao što su, na primer, povraćaj za vreme Austrije datog, a sada uskraćenog prava na korišćenje šume, kao i povraćaj novca, što su ga uplatili u okviru prvog (neuspelog) poljskog državnog zajma (to zahtevaju oni koji su u Bosnu došli iz Amerike) itd.^[23] Daleka otadžbina izgleda im kao raj, bez kriza, bez ijedne teškoće s kojom se inače bore i morali bi se svuda boriti. Karakteristično je da, bez obzira na to što nisu upoznati sa tzv. velikom politikom, svoja nadanja da će im se položaj poboljšati ovi ljudi vezuju za odnos Poljske prema Jugoslaviji. — Kakav odnos naše Poljske bude prema Jugoslaviji, tako će n Jugoslavija postupati prema nama — uporno su mi ponavljali, komentarišući to na svoj naivan način rečima: "Poljska je velika, tj. velesila, Jugoslavija mora s tim da računa".

Može se slobodno reći da je celokupno poljsko stanovništvo u Bosni ili nepismeno ili polupismeno, bez obzira na to da li zna ili ne zna čitati. "Svi mi ovde smo neprosvećeni, neškolovani", kažu sami o sebi. A mlađe pokolenje ako je delimično "školovano", onda je to u srpskohrvatskim školama, po čijem se završetku takođe duhovno ne razvijaju, jer ni hrvatske knjige ni novine nisam nigde videla. Od poljskih časopisa, jedino što sam mogla da vidim bio je "Vitez Bezgrešne" (Deve Marije — D. D.). Biblioteke, stvorene ponegde trudom Generalnog konzulata, doslovno su "kap u moru", više se ne razvijaju, pa i ono malo ljudi, koji uopšte čitaju, sve je te knjige već pročitalo, dok ih ostali i tako ne uzimaju u ruke. Jedine knjige koje su ovi ljudi preko mene tražili jesu zbirke crkvenih i svetovnih pesama i liturgijske knjižice. G. Burda mi je pričao da su preko njega molili nabavku… sanovnika.

Pa ipak, duhovne mogućnosti kolonista znatno prevazilaze nivo intelektualne "hrane" koju uzimaju i kojom žele i dalje da se snabdevaju, ili, bolje rečeno, koju smatraju jedino svarljivom i, uopšte, postojećom. Ovim ljudima ne nedostaje okretnosti, urođene inteligencije, duhovne gladi i ispravnog pogleda o svakom kompleksu pojava koji dopre do njihove svesti. Samosaznanje iskazano rečima "Mi u Bosni smo neprosvećeni", kao i često isticani "žal" zbog toga, svakako su dobar znak. Međutim, to je sirovi "duhovni kapital", koji se "ne obrće" i ni u kom smislu ništa ne stvara, a bez ikakvog je podsticaja da krene s mesta.

Pitanje sveštenika, bolje reći njihovog nedostatka, dobro je poznato, pa se o tome neću rasplinjavati.^[24] Napomenuću samo da o nekim sveštenicima — strancima koji služe među kolonistima kao, na primer, o Nemcu iz Nove Topole imaju dobro mišljenje. Isto tako, i među sveštenicima Hrvatima ima takvih, prema mišljenju kolonista, koji su "dobro raspoloženi prema našem narodu pa čak uče i poljski jezik, ali, kad se takav nađe onda ga banjalučki biskup odmah premesti". U tom pogledu kolonisti se takođe sa setom prisećaju austrijskog vremena, kad su bar u nekim selima imali poljske časne sestre, a u njima i lekara, apoteku, školu i sl.

Takozvano stanje morala u naseljenika je prosečno — što znači srednje, a prema zvaničnim statistikama, prestupništvo nije veće od onog u domaćeg življa. Pa ipak, žalile su mi se žene u Novom Martincu da se omladina u selu "više izbode noževima nego što bi je palo na bojnom polju".^[25] Međutim, afera Konopke,^[26] koga su sreske vlasti proglasile "hajdukom" i koga su, kao opasnog bandita, mesecima gonile čitave ekspedicije žandarma i vojske, izlažući pri tom poljski živalj obavezi da im pruža prenoćište i šikanirajući ga, mirisala je više na "razbojničko odmetništvo" i korene joj je trebalo tražiti u najcrnjoj bedi pojedinih sela pre nego u razbojništvu.^[27]

Pitanje brige o našim emigrantima u Jugoslaviji je prilično komplikovano i upravo tu izlaze na videlo teškoće u vezi s činjenicom o njihovom jugoslovenskom državljanstvu. U stvari, naša konzularna predstavništva nemaju nikakvu pravnu osnovu da vrše bilo kakvu delatnost na tom terenu, tako da svaka intervencija, posebno u vreme opšte napetosti može lako i, iz čisto formalnih razloga, da bude otklonjena zbog nedozvoljenog mešanja u unutrašnje jugoslovenske stvari. Na isti način, u u sličnim okolnostima, bila bi otklonjena u u Poljskoj (podvukao D. D.). Valjda jedinu pravnu osnovu za zauzimanje oko neke nepravde, ili pak za kontrolu zbog nepoštovanja elementarnih prava, činili bi ugovori o manjinama, a koji se odnose i na Jugoslaviju. Ali, izgleda da baš Poljska, iz razumljivih razloga, ne bi trebalo da se na njih zvanično poziva. (podvukao D. D.).

Svaki neoprezan korak, preduzet bez dozvole ili bar prethodnog obaveštenja lokalnih vlasti, u pozitivnoj kulturnoj ili prosvetnoj delatnosti, nama naravno neće ništa smetati, ali će ga emigranti veoma bolno osetiti na svojoj koži. Tu u suštini ispravnu, ali u praksi neostvarljivu tezu, podržavao je i napred pomenuti referat u "Poljskom ognjištu". Nažalost, s tim treba računati, na to se ne sme zaboraviti baš tako kao što ne bismo dozvolili da na to zaborave strani elementi u nas (podvukao D. D.).

Tek ako te okolnosti, uvek i doslovno, uzmemo u obzir, moguće je nešto uraditi. A prilika je da se dosta učini, možda i više nego što se sada radi, ali jedino korišćenjem prijateljskih poljsko-jugoslovenskih odnosa koje, ako se stvar posmatra sa stanovišta interesa emigracije (a to gledište nas u ovom slučaju zanima), treba što potpunije i hitnije popraviti i održavati.

Kad je reč o izgledima za duži period, i ako se stvarnost tako vidi, za poljsku emigraciju u Jugoslaviji čini se najkorisnijom koncepcija našeg Poslanstva u Beogradu, koje se svim silama trudi da na centralne merodavne faktore utiče sugerišući tvrdnju da je svako zapostavljanje, maltretiranje ili šikaniranje poljskog stanovništva samo voda na mlin hrvatske opozicije koja, u takvim uslovima, može da pridobije nezadovoljeno katoličko stanovništvo za svoja gesla. Lično mi je žao što interese naših emigranata treba braniti na taj način, jer sama podržavam Hrvate u razumem njihove pretenzije zbog prevage manje kulturnog srpskog elementa u vladi (podvukao D. D.). Čak bih volela da naši emigranti pokažu spremnost da se još strpe, ukoliko bi za tu cenu mogli da pomognu hrvatskoj stvari. Međutim, ako ostanemo na (meni stranom) terenu čisto političkih ciljeva, onda jedino navedeni argument može, u datom slučaju, da bude efikasan, jer je (sadašnjim) srpskim vladajućim krugovima jedino shvatljiv.

Međutim, za bližu budućnost, u pitanjima svakodnevne stvarnosti, a prema stanju kako je opisano, uloga našeg počasnog konzula u Banjaluci g. Burde čini mi se neprocenjivom. Konzul Burda je u tim krajevima čovek sa vezama, voljen i poštovan. On je, osim toga, dobre naravi, kulturan, u životu prekaljen, dobro obavešten o lokalnim odnosima i položaju naše emigracije, a za Poljsku i njene probleme vezan je iskreno, i sve što radi čini bez ikakve naknade. Stoga, ukoliko se od njega ne bude očekivalo naročito junaštvo ili velike žrtve, a za preterivanje u tom pogledu malo ko je sposoban; on je u datim uslovima nezamenljiv i još dugo će to ostati.

Međutim, po mom mišljenju, za emigraciju uopšte, pa prema tome i za onu u Jugoslaviji, potezi u dosadašnjoj politici Organizacionog saveta Poljaka u inostranstvu (nezavisno od stvarnih zasluga Saveta), sumnjive su vrednosti. Naime, oni se trude da emigrante uvuku u političku igru Poljske, a na liniji velikih sila. Takva politika nigde na svetu ne ostavlja dobar utisak, isto onako kao što se u očima njenih inicijatora ne bi činila podesnom ako bi je vodila neka od država koja ima svoje emigrante u Poljskoj (podvukao D. D.). Ideja formalnog Svetskog saveza Poljaka po svome duhu je pruska a ne poljska, pa može ne samo da umanji moralni prestiž Poljske već, u praksi, u naročito povoljnim okolnostima, da dovede da Poljake počnu da izbacuju iz svih zemalja, kao element nesiguran u državnom pogledu, odnosno nepoželjan. Ove kritičke primedbe iznosim jer smatram svojom građanskom obavezom da nedvosmisleno iskažem ono što mislim (podvukao D. D.).

Što se tiče neposrednih praktičnih zadataka, u pogledu naše emigracije u Jugoslaviji, pred kojima se naši državni organi nalaze, mislim da nema potrebe naširoko razglabati, jer svi zainteresovani dobro znaju da su "pogažena" sva prava Poljaka na otvaranje svojih državnih škola,^[28] na proširenje mreže biblioteka, školovanje bar nekoliko učitelja^[29] i društvenih radnika, stipendije za decu ratara koja žele da se posvete zanatstvu ili uopšte nekom nezemljoradničkom zanimanju, i sl. U toj oblasti, ograničiću se samo na nekoliko napomena opštije prirode.

1. Svaka konkretna delatnost među emigrantima uslovljena je izdacima, a rad među jugoslovenskom emigracijom zahteva ih više od drugih, jer tamo sve treba počinjati; nema nikakvih lokalnih poljskih rezervi, niti pak bilo kakvih vidljivih centara društvenog života koji bi, samim svojim postojanjem, podsticali koloniste na žrtve. C obzirom na to što neki smatraju da ova emigracija postepeno nestaje, a svi misle (i to ispravno!) da je spolja zatvorena i da nema izgleda za dolazak ljudi iz zavičaja, može se nametnuti pitanje: nema li Poljska važnijih briga no što je ulaganje sredstava u očuvanje nacionalnog identiteta i dobrog života ove, na propast osuđene šačice stranih državljana poljskog porekla. Međutim, stvar je u tome što emigracija nema osećanje da će nestati i, mada ne raste dolascima spolja, ona se znatno razrasta iznutra i ispoljava, bar zasad, upornu želju da sačuva i ojača svoj poljski jezik. Dakle, ta želja je odlučujuća i ona obavezuje poljsku državu na što je moguće štedriju pomoć. A pošto će ti ljudi i tako ostati Poljaci, neka onda u svakoj oblasti budu onakvi kao što treba, prema slici i prilici onih najboljih, a nikako onih najgorih.

2. Po mom mišljenju, u prosvetnoj delatnosti vrlo je važno saznavanje ne samo o Poljskoj već u o Jugoslaviji, koju bi naši emigranti morali potpunije da poznaju (i prošlost u sadašnjost) u pravednije da ocenjuju. Čini mi se, uopšte, da je jugoslovenska strana celokupnog pitanja donekle zapostavljena (podvukao D. D.). Možda bi bilo dobro da se u jugoslovenskoj štampi povremeno pojave članci o pitanjima naše emigracije, ili bar "reportaže" i priče u kojima bi bili izneti primeri dobrih međusobnih odnosa,^[30] pa čak i sličice o uzajamnim pakostima i nesporazumima.

Trebalo bi veću pažnju obratiti posebno na Banjaluku, jer od stava njenih merodavnih činilaca u znatnom stepenu zavisi svakodnevica naših emigranata. A na te faktore moguće je uticati posredstvom stava tamošnje inteligencije, veoma osetljive na to — po mišljenju g. Burde — kad se neko iz Poljske (ne mora to uvek biti neko iz vladinih krugova) zainteresuje za emigrante. Čini mi se da postoji mogućnost da se i tamo organizuje predavanje ili čak predavanja o Poljskoj, jer su me o tome i pitali u toku drugarskog sastanka.

3. Uloga crkve na ovom terenu neobično je važna. I tako, Poljska katolička crkva, koja svoje misionare šalje čak i među divlja plemena, dosad se nije zainteresovala poljskim delom Bosne, bar kao misionarskim područjem. I mada sebe u Poljskoj smatra stožerom nacionalnih ideala, ona se potpuno ravnodušno i nipodaštavajuće odnosi prema velikoj opasnosti koja preti tim idealima u poljskim kolonijama nekadašnje Bosne.^[31] Iz takvog stava našeg klera proizlazi da je u kolonijama moguće i duhovnu i svetovnu kulturu stvarati bez mantije i krstionice. Međutim, stanje duhova naših emigranata je takvo da oni ne umeju da žive bez sveštenika. Sveštenik je za njih jedini autoritet, zasada jedini činilac koji je u stanju da ih mobiliše za učešće u društvenom životu. Razumljivo je da bi to morao da bude "božji čovek" (sušta suprotnost od sadašnjeg paroha u Detini), idealista, altruista, spreman da živi u veoma skromnim materijalnim uslovima, ne toliko obrazovan koliko mudar. Zadatak države svakako nije da vodi posebnu brigu o dobrim parosima, ali s obzirom na to što se tim niko ne bavi, a baš je to potrebno ovim ljudima, ovo pitanje trebalo bi hitno da se razmotri. Možda na taj način što bi se zainteresovali prosvećeniji krugovi katoličkog društva. A za sada, dok tamo nema poljskih sveštenika, vredelo bi pobliže ispitati politiku hrvatskog klera da se sveštenici koji pohrvaćuju i ukrajiniziraju zamene onima koji se bolje odnose prema poljskim nacionalnim osećanjima.

4. Bilo bi veoma poželjno da se za pitanja zemljoradničkih i zemljoradničko-prehrambenih zadruga zainteresuju poljski zadružni savezi, koji bi mogli da prime na sebe obavezu propagiranja pokreta na terenu kolonija, ili, bar, da kolonistima pošalju literaturu o tome.

5. Na kraju, mala napomena o sitnom, ali za mene prilično zanimljivom pitanju. Ne štedeći sredstva, poljski državni činioci osnovali su na terenu kolonija nekoliko fudbalskih klubova. Nisam protiv sporta, ali ako uzmemo u obzir da se poljsko stanovništvo u Jugoslaviji međusobno sasvim neznatno razlikuje, i to, kako je duboko, po prirodi stvari, odano neumornom fizičkom vežbanju na vazduhu, onda se može zaključiti da se s tim nogometom moglo malkice sačekati. Ili je, možda, bilo bolje početi od organizovanja, na primer, pevačkih družina. Takav utisak sam stekla, ako ni po čemu drugom, ono zbog činjenice da sam o postojanju fudbalskih klubova doznala tek u Zagrebu. Kolonisti, koji su sa mnom do sitnica pretresali sva pitanja svoga života, nogometne družine nisu nijednom pomenuli. Međutim, vrlo često su pominjali potrebu stvaranja horova. Ali je to, možda, i stoga što sam najviše razgovarala sa ljudima koji nisu bili u cvetu mladosti i koji, očito, nisu osetili draž šutiranja lopte.

Ovim završavam i još jednom naglašavam da sam ovde iznela utiske u subjektivne zaključke (podvukao D. D.) koje sam voljna, pošto detaljnije upoznam teren, da korigujem ili potpunije obrazložim.

Marija Dombrovska

Tri godine kasnije, novi poljski konzul u Zagrebu Viktor Pol obišao je koloniste u Bosni, te iz njegovog opštinskog izveštaja navodimo samo sledeće: "Poljaci u Devetini su u velikoj meri osuđeni na similatorske uticaje sveštenika Hrvata i jugoslovenske škole koju vodi učitelj — Srbin". I dalje, "katolički sveštenik u Devetini Bandić ostavio je na mene utisak zadrtog Hrvata — asimilatora, a grkokatolički pop Jurista učinio mi se još gori, jer je gotovo demonstrativno izbegavao temu o položaju stanovništva u Devetini".^[32] Po njemu, karakteristična crta u kolonijama je politikantstvo i sve aktivnije učešće u međusobnim sukobima pojedinih partija.^[33] "Naši kolonisti podržavaju, uglavnom, hrvatsku opoziciju dr Mačeka."^[34]

Poslanik je koloniste odgovorio od namere da iz zadruge u Prnjavoru, u kojoj imaju većinu, postepeno eliminišu hrvatsko članstvo, i da je pretvore u čisto poljsku zadrugu, odnosno da se ne odupiru predlogu hrvatskog dela članstva za uključivanje u Hrvatski zadružni savez.^{[ 35]} Svoj izveštaj V. Pol završava rečima: "Naš kolonista u Bosni je čvrst elemenat, kako u nacionalnom tako i u privrednom pogledu i nije ga lako istisnuti s mesta koje je jednom odabrao, niti mu je moguće iz srca iskoreniti veru i ljubav prema svom jeziku, tradiciji i kulturi.^[36]

U nepotpisanom izveštaju iz 1938. ističe se da je prethodna godina donela, pre svega, porast nacionalne svesti u Bosni. Pre toga je, naime, ovaj teren u velikom stepenu ispoljavao inerciju i nedostatak interesovanja za nacionalna pitanja, a pod uticajem teškoća koje su činile lokalne vlasti.^[37] Dva meseca kasnije, Generalni konzulat izveštava Ministarstvo spoljnih poslova u Varšavi da je odnos lokalnih vlasti na području poljskih kolonija, u celini uzevši, blagonaklon, a što se tiče raspoloženja Vrbaske banovine prema Poljacima, ono je tako dobro da tu nema šta više zahtevati.^[38] Dosada Konzulat nije primetio, piše dalje u ovom izveštaju, da lokalne vlasti primenjuju neke specijalne mere u cilju asimilovanja poljskog življa. Osim toga, uticaj škole i vojske na ovom terenu je relativno mali.^[39] Međutim, na naše pretežno religiozne koloniste mnogo je opasniji uticaj hrvatskih sveštenika, te su naši kolonisti, prema sadašnjoj unutrašnjepolitičkoj konjunkturi u Bosni, više izloženi kritiziranju nego posrbljavanju. Domaće srpsko stanovništvo i niži državni organi (uglavnom srpska žandarmerija), još uvek smatraju naše koloniste stranim elementom, opasnim i neprijatnim u privrednom pogledu — zbog svoje radinosti i štedljivosti, kao i zbog velikog nataliteta. Zato ih u svim privrednim, pa i zajedničkim političkim pitanjima, izrazito izostavljaju. Ovakvo stanje utiče na njihovu unutrašnju kompaktnost i čuva ih od srpske asimilacije, i gura u zagrljaj katoličkog hrvaćenja, opozicionog prema sadašnjem režimu, s druge strane. Ovo se, opet, ne dopada sreskim načelnicima, Banovini i centralnim vlastima, koje ovu činjenicu, u odnosu na poljski živalj, ističu kao jedini nedostatak.^[40]

Blagonakloni stav vlasti prema organizacionim potrebama domaćih Poljaka omogućio je da se (1938) osnuje Savez Poljaka u Kraljevini Jugoslaviji, sa sedištem u Zagrebu. Stvaranje Saveza neizmerno je olakšalo rad u čitavom nizu drugih oblasti, pozitivno utičući na nacionalno osećanje i solidarnost ovdašnjih Poljaka — piše u izveštaju Generalnog konzulata iz 1939. godine.^[41] Taj pozitivni odnos vlasti u Kraljevini Jugoslaviji prema poljskoj ekonomskoj emigraciji naročito se ističe u izveštaju iz 1939. o delatnosti Saveza Poljaka.^[42]

***

Sagledavši izveštaj Marije Dombrovske u ovom svetlu, možemo zaključiti da su ga diplomatski službenici pre odlaska na dužnost u Jugoslaviju pomno čitali, ali su nam shvatljiviji razlozi zbog kojih poznata spisateljica nije ponovo posećivala Bosnu. Pet godina kasnije, za Poljsku a zatim ubrzo i za nas, počeo je drugi svetski rat, koji nas je sve izložio novim iskušenjima. Od 1943. partizanski odred bosanskih Poljaka aktivno se borio protiv zajedničkog neprijatelja, a po pobedonosnom završetku rata Poljaci iz Bosne vraćaju se u zavičaj i nastanjuju u Donjem Šljonsku. Zbog svega toga, izveštaj Marije Dombrovske još je dragoceniji za poznavanje naše nedavne prošlosti.