Projekat Rastko Poljska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Poljskoj
Prevodi
Bibliografija
  

Пројекат Растко : Пољска

Ђорђе Живановић

Пољска емиграција и поновни избор Александра Карађорђевића за кнеза 1843. године

Годишњак града Београда, књ. XXXVIII - 1991.

Познато је како су уставобранитељи изагнали 1842. године кнеза Михаила из земље и како су за кнеза изабрали Александра Карађорђевића. Овај избор није хтела да призна Русија. Сматрала је да ће услед ове промене потпуно ослабити њен утицај у Србији. И не само то, него је извршила снажан притисак на Турску, а исто тако и на Француску и Енглеску па су се и ове државе сложиле са захтевом Русије да се избор поништи. Осим тога, Русија је захтевала: да се вође уставобранитеља и новоизабрани кнез Александар удаље из земље, да се у земљу врате прогнани кнез Михаило и његове присталице и да се онда изврши поновни избор кнеза. Ради контроле правилног извршења овога захтева Русија шаље, поред већ постојећег конзуларног представника, и специјалног изасланика барона Ливена. Са свим овим захтевима сагласиле су се најзад Турска, Француска и Енглеска.

За уставобранитеље и новоизабранога кнеза била је то неминовна пропаст.

Па ипак, приликом новог избора потврђен је за кнеза Александар Карађорђевић. Избор је извршен сасвим друкчије него што је Русија првобитно захтевала. Прилике су се биле потпуно измениле од првог до другог избора, односно од тренутка када је први избор поништен до тренутка када је дошло до поновног избора. Како се могло десити да уставобранитељи преко сваког очекивања и противно руским захтевима много одуговлаче с поновним избором, што им је помогло да у Србији припреме терен за свој нови успех, агитујући веома смишљено по читавој земљи, окупљајући и организујући своје присталице? Како су успели да прикупе толико присталица кад се знало како је Русија оштро иступала против њих? Како се десило да је поновни избор обављен ипак уз присуство уставобранитељских вођа, а кнез Александар се само за тај један дан повукао из Београда у манастир Раковицу? И да се у Србију не врате ни кнез Михаило ни његове присталице, иако су спремно чекали у Земуну само знак па да похрле у Београд? Најзад, како се могло десити да тек после обављеног поновног избора кнеза, у Цариград одлазе само Вучић и Петронијевић, да се свега после неколико месеци врате у земљу и не питајући Русију за сагласност? А познато је да је Русија чак била покренула на југ доста велику војску да би тиме уплашила уставобранитеље, претећи војном интервенцијом у Србији. Ни барон Ливен ништа није успео да учини у Србији. Избегавао је чак да даје изјаве о својој мисији. А у Београду се све одигравало на његове очи, и онако како није одговарало захтевима Русије.

Све се ово није могло десити случајно и неочекивано, неприпремљено. То је значио огроман преокрет у српској политици. Србија је нагло ушла у центар интересовања Француске и Енглеске, а тиме је добила много шире гаранције за своју самосталност.

До свих ових промена дошло је свакако и као последица једне веома добро смишљене дипломатске закулисне игре у Паризу, особито Лондону. Неке појединости из те игре разјасниће нам многе досада непознате ствари, а везане су за акцију представника пољске емиграције у поменутим двема европским престоницама.

 

О везама пољске емиграције са српским уставобранитељима током четрдесетих година прошлога века већ се поодавна код нас доста зна. Па ипак је остало пуно непознатих појединости. Оне су каткад веома значајне. Пољски политички агенти у Београду морали су да раде тајно, да се крију под туђим именима и са пасошима најчешће француским и енглеским. За њима је трагала врло пажљиво аустријска и руска обавештајна служба. Како су пак својим радом у Београду били веома корисни и потребни, јер су Србију повезивали са Западом, српске власти су их брижљиво скривале и обично нису допуштале да за њима остају било какви трагови. Онда се тако морало поступати из опрезности, а данас то веома отежава трагање за њиховом делатношћу у српској средини. Зато морамо каткад да сазнајемо и врло важне ствари посредним путем. Јасно је пак и добро познато да су се српски политичари обилато користили помоћу коју су им пружали пољски емигрантски представници, односно представници кнеза Адама Чарториског, вође деснога крила пољске емиграције. Ништа се четрдесетих година није дешавало у Паризу и Лондону случајно, како би понекад могло изгледати, о свакој ситници се расправљало и убеђивало, само да би се променио став француске и енглеске владе према Србији.

 

Зближавање уставобранитеља и пољске емиграције дошло је као последица развоја политичких прилика и односа и на једној и на другој страни.

Трзавице које су настале у Србији доношењем Турскога устава 1838. године претиле су да је увуку у жестоке унутрашње борбе. До борби је и дошло. Кнез Милош, човек снажне руке али и самовољан, није могао да се сложи с одредбама Устава који је давао велику власт Савету. У таквим приликама кнезу Милошу није преостајало ништа друго него да се одрекне престола у корист свога болесног сина Милана. Како пак овај није могао да влада, јер је био тешко болестан, земљом је владало Намесништво. То је била и прва борба да се Србијом влада без кнеза. Живот је показао да су овога сувише брзо постали свесни намесници Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Ускоро су Вучић и Петронијевић особито почели себе сматрати браниоцима правног поретка у земљи. Тако се врло рано створила група „уставобранитеља”, која је себи ставила у задатак да се бори за поштовање устава, а у самој ствари да се бори против кнежеве самовоље. Особито је то било потребно кад Милан умре, а на његово место постаде кнез седамнаестогодишњи Михаило, млађи Милошев син. Он је одмах потражио подршку Русије и добио је. Руски конзул у Београду води од тога времена главну реч у политици Србије. Вучић и Петронијевић, као и остале њихове присталице којих је бивало све више, да би одржали власт у земљи у некаквој равнотежи, а и да би сачували уважење које су дотад имали у земљи као намесници, обрате се за помоћ Турској. Тако се унутрашња борба у Србији од тога времена претвара у борбу Русије и Турске за превагу на српскоме терену.[1]

Уставобранитељи су се старали да осигурају себи слободне руке за даље вођење борбе против Кнеза. Чак су на Порти тумачили да Михаило није могао као брат да наследи Милана. Михаило је постајао све осионији, а чланови породице су почели ковати планове да се поново доведе Милош за кнеза. Најзад, после једне буне, вође уставобранитеља биле су приморане да се склоне у Београдску тврђаву и затраже заштиту од паше. Портини покушаји да ублажи сукоб нису уродили плодом. Њен специјални емисар Муса-ефендија морао је да се врати у Цариград не обавивши посао за који је био послат у Београд. Чак је морао да поведе са собом у Цариград уставобранитељске вође да би им спасао животе. Ситуација је у Србији била веома заоштрена.

Уставобранитељи покушавају у Цариграду да се повежу некако и са Западом. То нису успели непосредно преко Турака него преко Пољака, односно преко пољског емигрантског агента, који је тада а и доста касније био познати књижевник и вешт политичар Михал Чајковски, којег је у Цариград послао Адам Чарториски. То је значило и успостављање сталне везе између вођа пољске емиграције и Турске. Ранији покушаји нису успели. Чарториски је, наиме, још од тридесетих година покушавао да начини у Турској неки мањи центар. Чак је покушавао да се повеже и с турским одметником, египатским пашом Мехмед-Алијем. Али тај покушај је пропао. Са енглеском препоруком Чарториски шаље у Цариград генерала Хшановског (Chrzanowski) једног од команданата устаничке војске из устанка 1830/31. и начелника главног штаба. Он је био написао више радова о Блиском истоку и Чарториски га је водио са собом у Лондон да би му овај помагао у разговорима с лордом Палмерстоном. Хшановски је оставио одличан утисак.[2] Палмерстон је тада изјавио да би овај генерал добро послужио у Турској Решид-паши као војни стручњак. Решид-паша је раније био посланик у Паризу и бивао често виђени гост у седишту пољске емиграције, а када је постао министар спољних послова, није заборављао своје пољске пријатеље. Владу у Цариграду је уверио да се у земљи морају извршити административне и војне реформе. Тако се генерал Хшановски нашао у Турској са групом млађих пољских војних стручњака. Примљен је у турску службу уз велике почасти, уживао је највеће поверење и великог везира Хозрев-паше. Многе промене у војној организацији и начину утврђивања граничних тачака извршене су одмах према плановима Хшановског. Осим овог посла, који је обављао под заштитом енглеског представника Понсомбија, Хшановски је правио план и о организовању пољских легија, које би имале, за случај рата с Русијом, да продру у Пољску и буду основа нове пољске армије. У Турској је тада било доста Пољака. Само око Синопе било их је неколико стотина, а било их је доста и у кавкаском крају. Ваљало их је прикупити из осталих земаља. Боравак Хшановског у Турској значио је много, његове услуге су веома високо оцењене. Тада је Русија затражила да јој пољски генерал буде предат као њен емигрант. Хшановски није имао другог избора него да напусти Турску и врати се у Енглеску, где је опет главни владин обавештач о источним земљама. Годину дана касније одлази поново у Турску, и то сада као „енглески генерал придодат амбасади Велике Британије при Порти”[3]. Он има велика енглеска овлашћења, а с турске стране ужива и даље велико уважење у свима владиним круговима. Султан је лично с њим имао значајне комбинације, желео је да га постави за великог везира ако прими турско име у турску војну одећу. С тим се нису сложили Енглези, а ни Хшановски није никако желео да се одрекне свога имена и своје земље.

Следеће године донеле су још веће могућности.

Када је Решид-паша путовао по западним земљама, сретао се у Паризу са Чарториским, а у Лондону са Владиславом Замојским, сестрићем Чарториског и пољским представником у Лондону. Замојски је био ванредно обавештен о политичкој ситуацији, веома предузимљив а и угледан представник пољске емиграције. Познавао је све нити тајне западне дипломатске игре, па је у сваком тренутку могао добро да употреби то своје познавање прилика у корист пољске емиграције. У Лондону је имао и одличне друштвене везе. Тада су углавном начињени планови за сарадњу пољске емиграције и Турске. У корист обеју страна.

У то време су се искристалисали облици реформи у Турској, а исто тако и њен однос према Русији као и према потчињеним земљама и народима. Чарториском је нарочито било стало да Турска промени свој однос према Влашкој, Молдавији и Србији, како би те земље могле помоћи општем новом противруском курсу са Запада. Турска би, по плану Чарториског, дајући већа права и слободе потчињеним народима, могла јаче да их веже за себе и да их тако отргне од утицаја Русије. У другој етапи Чарториски је помишљао и на обнављање Пољске. Он је сматрао, сасвим оправдано, да би у случају каквог великог сукоба читава Пољска устала, прекинула везе између Русије и Аустрије, а тиме и руске комуникације на југу. О томе би ваљало мислити у случају великог сукоба између Русије и Турске. Са своје стране Чарториски обећава Решид-паши помоћ савремено образованих официра Пољака, који су по спреми били познати у целој Европи и свуда били тражени као инструктори. Они би послужили Турској за организовање и осавремењивање војске. Осим тога, ради усклађивања и правилног спровођења у живот тога споразума, Чарториски обећава да пошаље добро обавештеног представника у Цариград.

Ово је било уговорено септембра месеца 1839. године.

 

Чарториски је покушао да делује непосредно и у Србији. Али овом приликом успеха није било. Послао је у Београд свог агента 1840. године. Био је то доктор Лишчињски. Овај се радо прихватио ове дужности, ако је судити по ономе што о њему каже Замојски на једноме месту.[4] Могло се веровати да ће његова мисија успети. Међутим, није било тако.

Лишчињски је иначе године емиграције провео у Единбургу. По једном сведочанству, званично датом, он је био „поштен човек и добар лекар”. После тога је две године био лекар на бродовима источно-индијске прекоморске компаније. Изгледа да га је за посао политичког агента заинтересовао Замојски, јер ће он написати Чарториском и ово: „Чека (тј. Лишчињски) наређење да крене у Париз по упутства. Свиђа му се мисао да се насели у Србији као Енглез dr Leech [5]. То је важан успех, јер је он човек од срца, патриота, ваљане крви, практичан, разуман. Мисао је прихватио радо и ревносно, и то не због зараде, јер је већ има, него једино из жеље да служи нашој ствари. Нада се да ће се у Београду задржати и да ће се бавити својом струком. Од одласка пуковника Хоџеса (тј. у Египат) онде (тј. у Београду) нема конзула (тј. енглеског), па ће Лишчињски самим тим бити и енглески тајни агент.”[6] Из даљег текста Замојског сазнајемо да је Лишчињски одиста обављао ову дужност у Београду неколико месеци, а онда се заувек настанио у Шкотској.[7]

У могућности смо да кажемо и више о боравку Лишчињског у Србији. Имамо његове објављене извештаје.[8] Али када се ти извештаји прочитају, види се да он у Србији није успео ништа да учини од задатака које је добио при поласку из Париза. Изгледа да му није никако клима одговарала, па се скоро стално жали на неке болести. Најзад је био присиљен да напусти Србију не учинивши ништа, или бар скоро ништа.

 

Преокрет у политици пољске емиграције на Балкану, особито у Србији, наступио је тек онда када су у Србији настала врења и када је у Цариград дошао Михал Чајковски као представник Чарториског. Он је стигао у турску престоницу тобоже као члан француског географског друштва, а дужност му је била да стално буде у вези са француским посланством и да ради по упутствима Чарториског, што се само по себи разуме. Разумљиво је да је посао овог агента био више авантура него миран посао каквог званичног представника. Његов посао морао је да буде обављан у строгој тајности. А то је веома одговарало карактеру и природи овога Пољака. Осим тога, Чајковски се већ раније приказао као доста добар, за оно време, познавалац српских прилика. Рођен у Украјини у околини Бердичова (1804-1886), он је још за школских дана у овој вароши имао прилике да среће избегле српске устанике, особито на познатим бердичовским вашарима, о чему пише у својим успоменама штампаним а можда и написаним касније. Учествује у пољском устанку 1830. године, а по угушењу устанка, заједно с већином Пољака устаника прелази у Француску. Ускоро његове приче о козачком животу почињу да занимају слушаоце и он помишља да то ставља на папир. Тако је постао књижевник. Почиње ипак са два мања историјска рада. Један је штампан 1835, а други, који нас особито занима, 1837. и тицао се нас. Наслов му је La Servie et le prince Milosch (sic!). Овај доскора потпуно непознат рад Чајковског представили смо недавно, па се на то позивамо.[9] У томе раду Чајковски је веома величао као правог народног оца српског кнеза Милоша сматрајући да је он велики вођ српскога народа. Још једном се Чајковски подуже задржао на неким појединостима из владавине кнеза Милоша, јер је и радњу свог романа Крџалија (Kiryali) пренео у Милошеву престоницу Рудник. То је роман, по његову мишљењу историјски, али је за нас у овом тренутку важно да се кнез Милош сваки час спомиње и хвали. То би значило да је и Чарториски сматрао да шаље познаваоца живота Србије када шаље на Балкан баш Чајковског.

Чајковски је стигао у Цариград почетком септембра 1841. Већ 7. септембра пише прво писмо Чарториском из турске престонице о првим сусретима. Он је врло брзо створио одличне везе. Свуда је стизао и скоро свуда био добро приман: од чиновника француског посланства, с којима је морао многе послове заједнички да свршава, па до истакнутих турских политичара и самих министара. Нешто касније ће доспети и на султанов двор као учитељ језика, па ће у Цариграду бити веома уважавана личност. Не сметнимо с ума да ће 1850. руски цар лично тражити од султана да Чајковски буде издан руским властима. Султан, опет лично, препоручује Чајковском да прими ислам и онда ће бити заштићен. Овај то и чини и постаје Садик-паша. По томе имену се и код нас врло често среће у штампи током педесетих и шездесетих година. Нарочито када је за кримскога рата организовао такозване „турске козаке”, међу којима је било и наших људи.[10]

Чајковски је добио задатак да ради на терену читаве Турске и околних земаља, па је и Србија улазила у круг његове делатности. Зато су му прогнани уставобранитељи, који су се баш тада налазили у Цариграду, дошли као поручени да их повеже преко Чарториског са Француском и Енглеском, а онда покушају борбу против кнеза Михаила. Та веза је дело Чајковског, а донела је веома значајне резултате. У једном каснијем писму турском војном министру Риза-паши о свом раду у Турској, Чајковски ће споменути и овај сусрет с уставобранитељима, сматрајући да је тиме српску политику окренуо више ка Турској него што је дотад било. Између осталог ту ће рећи и ово: „Године 1841. и 1842. срео сам се у Цариграду са српским изгнаницима. Познајући њихов језик, саветовао сам им да не траже помоћ и старање Русије него да затраже заштиту Турске.”[11]

Уставобранитељи су у Чајковском нашли одличног заступника и заштитника. Преко њега су се повезали с водећим политичким личностима у Турској, а добили су сигурну подршку у Паризу и Лондону. То је био значајан потез у њиховој политичкој борби, а значило је и осигурање шире и дубље гаранције за Кнежевину. Они су морали довољно знати о Чајковском и његовим могућностима у Цариграду чим су му се потпуно поверили. У то нема никакве сумње.

Веза је успостављена преко тадашњег секретара српског конзулата у Цариграду Вукашина Радишића.[12] Чајковски је могао од Радишића добити најбоља и најпотпунија обавештења о стању у Србији. Зато је и Чајковском био олакшан посао. Он је одмах видео да се мора свим својим снагама и везама посветити овој сарадњи. Учинило му се да је то био нови пут и за акцију пољске емиграције.

Већ 27. септембра 1841. године Чајковски обавештава Чарториског о главним личностима које би биле важне за будућу политику пољске емиграције, и на прво место ставља кнеза Милоша. Истиче његове велике политичке планове: „Вукашин вели – пише ту Чајковски – да је његова (тј. Милошева) намера да уједини у једно Србију, Босну, Бугарску, Херцеговину, Ускокију (тако!), Банат, Словаке (свакако је мислио Словенце), Илирију, Далмацију, Црну Гору и албанске планине и да створи југословенско царство, за то је скупљао новац”.[13] Чим је упознао вође уставобранитеља, могао је и о њима да да своје мишљење. Понесен је особинама Вучићевим и упоређује га с пољским вођом устанка Хлопицким. По свему се види ла га веома цени: „Вучић је човек ваљана срца и храбар војник, ужива највећи углед у Србији, први је после Милоша”.[14] Ценио је исто тако дипломатске способности Петронијевића. Њих је сматрао за праве вође српскога народа, а Србији је већ тада наменио значајну улогу у политичком животу Балкана. За Србе ће рећи да је то „једини народ у јужном Словенству који има у себи све оно што је потребно да се стави на чело словенског народа и да га окупља око себе”. Ту свакако мисли на балканске Словене. И онда даље: „Она (тј. Србија) има аристократију разума и чина, што други народи уопште немају, у њима (тј. Србима) има живота и политичке енергије”.[15] Он одмах прави и план деловања у Србији помоћу уставобранитеља. Сматра да би већина српских емиграната морала да се врати у Србију. Можда би само мали број најугроженијих могао да остане још у Турској. Јер борбу треба водити у земљи, не ван ње. Помишљао је чак да би уставобранитељи морали ступити у везу с Милошем и покушали њега да врате на српски кнежевски престо, иако се сматрало да је он аустријски човек. Све ове своје мисли Чајковски је истовремено преносио француском и енглеском посланику у Цариграду, и тако је већ и њих почео да припрема за друкчију помоћ Србији, за помоћ другој Србији, оној која би тек требало да настане. Јер се с кнезом Михаилом у том смислу, није могло сарађивати. Није било тешко убедити француског и енглеског посланика да би Србија могла одиграти значајну улогу на Балкану, а и њима је било стало да такву Србију привуку на своју страну.

 

Догађаји су ускоро показали да је Чајковски добро предвиђао. Тиме је уверио и турске политичке кругове у своју далековидост, а исто тако и Чарториског као и западне представнике у Цариграду.

Уставобранитељи су морали најпре да обаве све у Србији. Они су учинили много више но што се и очекивало. Вратили су се у Србију, брзо организовали побуну против кнеза Михаила, прогнали га из земље и 2/14. октобра 1842. године изабрали за новог кнеза Александра Карађорђевића. То је изгледа било донекле изненађење и за Чајковског и друге политичаре у Цариграду, али је за њих важно било да је свргнут кнез Михаило, а нови кнез ће морати да поштује оне који су га изабрали и довели на кнежевски престо.

Чајковски је био добро обавештен о свему што се збива у Србији. И то из прве руке. Разумљиво, није могао сасвим да се ослони само на оно о чему су га обавештавали уставобранитељи. Зато је још половином 1842. године послао преко Букурешта у Београд нарочитог агента, који је имао да га обавештава о свему што се дешава у Србији. Тај агент је био непосредно потчињен Чајковском, али је могао своје извештаје да шаље и непосредно централи у Париз. За овог агента је Чарториски, свакако на предлог Чајковског, изабрао такође ваљаног и вештог човека, Лудвика Звјерковског, боље познатог по лажном имену са француског пасоша доктора Леноара. Његово се име често спомиње у извештајима разних аустријских и руских обавештача, што значи да је његова делатност била и те како запажена и да је многима сметала.

Чајковски је веровао Звјерковском. Знао га је као веома интелигентног, начитаног, умешног. Зато ће за њега рећи у писму Чарториском да је „частан човек, катон речи”.[16] То је морао да истиче зато што су у Паризу многи у Звјерковског сумњали, јер је раније припадао крајњем левом крилу пољске емиграције, у којем је његов брат Валенти и тада имао истакнуту улогу.

Звјерковски се у Београду добро снашао.

Почетак је био тежак. Морао је водити рачуна да се не открије за кога ради. Зато је на почетку морао да се држи резервисано, односно да буде скоро с присталицама кнеза Михаила, док нису уставобранитељи победили. Свакако је такво упутство био добио. Али се одмах по доласку уставобранитеља могао свим жаром предати своме правоме послу, ономе за шта је и био послат у Београд. Он је то чинио с ватром и неоспорним одушевљењем. Јер је убрзо осетио и љубав према српскоме народу. То се види по многим његовим писмима.

Најпре се скоро наљутио кад је сазнао да новоизабрани кнез не мора бити признат од великих сила, јер се тврдило да је изабран после револуције. А та се реч није волела у дипломатским круговима ових времена. Зато ће Звјерковски написати и ове речи пуне признања и дивљења према ономе што су Срби успели да учине: „Сваки Србин, наоружан од главе до пете, хватајући се за нож или пиштољ, одговара: et vous, messieurs de Paris, avez vous demandй la permission de faire la vфtre (révolution), vous êtes vous bien souciés qu’on la reconnût".[17]

Изгледа да се Звјерковски потпуно укључио у рад српских уставобранитељских власти. Они су га морали прихватити срдачно. И тражили су од њега свакојаке помоћи. То се може закључити из неких његових писама у којима тражи помоћ из Париза. Да би он могао помоћи Србима. Кад је видео да је Мицкјевичево име међу Србима често спомињано, он нарочито наваљује да што више Мицкјевичевих ствари добије. Тако ће 14. октобра 1842. тражити да Мицкјевич нешто каже о Србији, свакако да напише. А сматрао је да и у предавањима у Соllege de France треба још нешто да се чује о догађајима у Србији, јер је то била веома популарна јавна трибина. Дeцембра месеца је много одређенији: „Данас треба многе ствари да се ураде и раде се. Замољен сам да Мицкјевич напише план народног образовања и шта он каже то ће се слушати и применити према потребама и према могућностима у пракси.” Па онда мало даље: „Пошаљите брзо како год можете све почетне књиге за француске школе, које ће се преводити, тумачити и штампати.” Кад је пак видео да у Београду не познају ни Мицкјевичев курс словенских књижевности, где је било доста места посвећено Србима и њиховој народној поезији нарочито, он у новом писму преклиње: „За бога милога, шаљи ми што пре можеш Мицкјевичев курс, јер је то за Србију и за нас овде.” Онда тражи за себе опуномоћење, као и писма од Чарториског за „наше”, тј. свакако за уставобранитеље, као и за „поштенога” кнеза Александра. И поново се враћа на план образовања: „План образовања за Србију, обрађен од било кога, али потписан: Мицкјевич”.[18] Писмо је од 24. децембра. Као што се из ових речи види, Звјерковском чак није било много стало да баш Мицкјевич начини тај план образовања, али је било врло важно да он то потпише, јер би онда предлог имао велико уважење.

После овако плодног рада у Београду, Звјерковски је ипак био приморан да напусти српску престоницу. Који су прави разлози били тешко је рећи. Неки се могу наслућивати. Вероватно није умео довољно да прикрије своју присутност. Некако се много често спомиње у писмима, нарочито аустријских званичних и незваничних агената. Биће да је због тога Чарториски био присиљен да почетком 1843. године замени представника у Београду. А имамо много потврда да се Звјерковски одлично снашао међу Србима, да је успео да створи велики круг људи с којима је слободно могао да разговара и преговара. Вероватно је највише доприносио да српска штампа пише о европским политичким догађајима онако како је одговарало политици коју је он заступао. А знамо да је Звјерковски био врло чест гост и у редакцији Србских новина.

 

Тек после обављеног избора новога кнеза за уставобранитеље настају тешка искушења. Показало се да је лакше било доћи на власт него одржати је и сачувати. Па Западу су се о уставобранитељима и њиховој владавини шириле веома неповољне вести. Нарочито је београдски енглески конзул задавао много јада уставобранитељима својим извештајима, у којима је стално подвлачио како су уставобранитељи дошли на власт насилнички и како својим жестоким поступцима и страховитим терором не заслужују да буду подржавани, а да су у земљи завели владавину ужаснога страха.

Ситуација је постајала врло озбиљна и тешка. Русија је упорно захтевала да се избор кнеза Александра поништи. Нове властодршце у Србији скоро у целој Европи огласише за насилнике.

Русији је било јасно да победа уставобранитеља у Србији значи њен потез. Порта је одмах потврдила избор новога кнеза, да би предухитрила одлуке осталих великих сила. Русија прва није хтела да га одобри. Њен утицај почео се лагано ширити и на остале државе. Аустрија је одмах стала на страну Русије. Ни Енглеској није било лако да брани уставобранитеље и нову власт у Србији кад је са свих страна, а највише од свог београдског конзула, добијала све неповољније извештаје о новој владавини у Србији и о суровом разрачунавању уставобранитеља с противницима. Русија је одлучно захтевала да се избор поништи, да се Вучић, Петронијевић и још неки други виђенији уставобранитељи удаље из земље, као и кнез Александар, да се све избеглице, присталице кнеза Михаила, врате у земљу, па тек онда да се сазову народни представници који би извршили поновни избор. Осим тога, сав поступак око избора имао је да контролише, и у ствари води специјални руски делегат барон Ливен, који је ради тога упућен у Србију.

Тешко је било опирати се овом захтеву Русије. Марта месеца 1843. године стране силе затражише од Турске да се овако поступи у Србији. И Турска је морала да се покори овим захтевима. Морала је чак да промени команданта Београдске тврђаве Ћамил-пашу, зато што се тврдило да је био наклоњен уставобранитељима, да је имао с њима везе и да им је чак помогао.

За уставобранитеље је настало скоро безнадежно стање. Ако би нови избор био обављен у присуству свих Михаилових присталица, а да уставобранитељи не буду за то време у земљи, исход би био јасан. Могао се унапред наслутити. И то још под контролом руског нарочитог изасланика, који је сваким својим сусретом и разговором показивао отворено да је дошао у Србију да казни уставобранитеље. Чак и Турска, која је потпомогла промену у Србији, бар донекле, морала је да се држи резервисано, јер за њом није било западних сила да је подрже. Обраћати се Русији за било какву подршку било је немогуће, то су уставобранитељи добро знали. Руски посланик у Цариграду рекао је представнику уставобранитеља Алекси Симићу то сасвим отворено и оштро. Пребацио му је што су се Срби тако одвојили од Русије и направили „сојуз са бунтовницима њихове Пољске” – како о томе саопштава Симић – што показује њихова веза с Пољаком Звјерковским (Леноаром), и што траже помоћ од Француске и Енглеске. Ипак је руски посланик убеђивао Симића да Русија није ни против уставобранитеља ни за кнеза Михаила, него жели да кнез буде онај за којег се народ изјасни при слободном избору.[19]

 

У таквом скоро безизлазном положају уставобранитељи су поново помислили на Чарториског, да он нешто покуша у Паризу и Лондону, не би ли се мишљење и став двеју западних влада према уставобранитељима бар донекле променили. Њима се говорило још од првих сусрета с Пољацима да Чарториски може много, али они вероватно томе нису сасвим могли веровати. Јер су тада код свих влада наилазили на отпор и ненаклоност.

Чарториски је са своје стране проценио да би на овом питању требало да одмери своје моћи у Паризу и Лондону. Зато ставља у покрет све своје силе и могућности не би ли овде променио став влада према уставобранитељима. И то онда када је изгледало да је све пропало.

Да би охрабрио уставобранитеље и да би им ставио до знања да ће се за њих заузимати до крајњих могућности, Чарториски шаље усмену поруку и поздраве Симићу преко Црнобарца [20], којег су свакако уставобранитељи овластили да поразговара с пољским кнезом и да му представи њихов тежак положај. То је било негде првих дана фебруара 1843. А још током јануара Чарториски размишља о српском питању и пише повећи спис са планом каква би требало да изгледа политика Србије. Тај свој план назвао је Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie [21], и он показује колико је озбиљно Чарториски схватио тадашње српско питање и како је добро процењивао прилике у Европи.

Представићемо само неке главне мисли из тога плана.

Садашње стање је такво да се Србија мора придржавати извесних правила и праваца почиње – пољски кнез.

У спољњој политици Србија мора водити рачуна о односима других сила, не допуштајући им да се наноси штета правима српскога народа и да се било ко са стране меша у унутрашње послове земље.

У унутрашњој политици ваља употребити енергију и мудрост ради организације и утврђивања снага народа, треба радити праведно и благо, требало би стварати јединство међу политичким странкама и брисати трагове прошлости, захтевајући поштовање тадашње владе и оданост њој.

Турска је сизеренска земља, зато јој треба указивати поштовање, добру вољу и покорност, лојалну али достојанствену. Врло је важно да се Србија сама организује и да помаже словенским народима под Турском. Остале заинтересоване силе покушаваће отворено да спутавају овај рад, све док Србија не постане независна. Сада постојање Порте представља заштиту Србије у сваком погледу. Кад се потпуно организује и у односу на остале Словене, Србија ће моћи да се понесе са свима збивањима око ње. То показује колико је Србима корисно да остану добро с Портом, а то треба тако да буде све до времена када Србија буде имала да наследи Отоманску империју. Српском народу ће лакша бити ова покорност него да се покорава деспотској владавини каква је руска. Турска је свесна своје слабости, зато не жели да има неприлике са својим потчињенима, па ће их зато штитити боље од осталих све док су они верни њој. Русија може само завадити претпостављене и потчињене, или може изазвати нереде, па да се појави као посредник и умиритељ. Тако је поступила у Пољској и Ђурђијанској, тако у Влашкој, а тако је било досад а било би и касније и у Србији. Зато би основна ствар била за Србију да „избегава утицај Русије и да се користи сизеренством Турске”. Али Србија зато ништа не сме да изгуби. Она мора тражити од Турске да добије више него што има. Србија треба да тражи од Порте: наследно право за кнеза, и то без помоћи Русије и других сила; да се Србији присаједине планинска племена око Карадага (Karadah), онда Пипери (Pipei), Васојевићи (Wasovitschi), Бјелопавлићи (Bielopouliki) и Кучи (Kutchif), племена која су досад независна и врло често непријатељски расположена према Турској. А кад се то добије, Србија може да тражи од Порте уступање извесне територије или бар слободан пут за трговину. После може тражити да Турци напусте Београд. Све ово требало би радити лагано и мудро, не треба никако пренаглити нити напуштати везу с Турском. Реч „никако” је подвучена.

Према Русији, протекторској сили, требало би бити опрезан. Протекторски двор има право да се меша само ако сизеренски двор не испуњава обавезе према васалу и жели да врши на њега притисак или када је слаб па не може да помогне кад запрети опасност споља. Помоћ од Русије треба тражити само ако би Турска хтела да нападне Србију. Али мудрост налаже да не треба позивати у помоћ протектора који лако може постати господар. Србија не сме да се боји Русије. Треба одбијати и руске тврдње да се она на тај начин стара о једноверној браћи. Треба се мудро и благо опирати руским дворским интригама, али тиме никако не вређати Русе, који су по раси браћа и који ће једнога дана моћи постати савезници осталим Словенима, и који ће се борити и против деспотизма код себе.

Према Аустрији би требало имати много обазривости и препредености, у чему она сама даје најбољи пример. Она не жели добро Србији. С њом се могу одржавати једино трговачке и никакве друге везе.

Француска сада не може званично радити за Србију, али може полузванично преко Пољака. Она ће помагати Србији пред Портом, само Срби морају показати да су за ред и стабилност у опирању интригама из Русије. Срби би морали слати младиће на школовање на Запад. Србија треба да ступи у трговачке везе са Француском. Срби морају бити уверени да је политички интерес Француске да види како се сви Словени еманципују и да помогне напредак њихове цивилизације. Француска тежи да на место Отоманске царевине, када њен час буде откуцао, види државу која може бити француски савезник, а више од свега жели да то буде словенска држава. Зато Србија мора да покаже да је достојна такве пажње. Било би добро да се у Србији створи и нека католичка организација, што би омогућило Француској да буде заштитница католика у турској царевини. То би могла да буде нека црква у Београду под управом каквог француског мисионара. Тога се не би требало плашити, јер би све било у границама допуштеним од српске владе. То би било мотивисано боравком француског конзула у Београду. Из Београда би ови мисионари могли бити послати у Босну и тамо би заменили аустријске католичке свештенике. Они би у Босни радили па зближењу католика са њиховом браћом грчкога закона. А сада аустријски свештеници изазивају неслагања.

Енглеска је увек сувише заузета својим пословима, али и она жели добра Србији. Ако би Србија успела да створи пут до Јадрана и једну тачку на томе мору, онда би близина Јонских острва и Малте постала важна за Енглеску, и осигурала би јој политичке и финансијске могућности у Србији.

У спољној политици Србије важно је и деловање код суседних Словена. Србија мора да начини план за будућност. Она мора тежити да се повећа, ако не жели да изгуби у догађајима који прете турској царевини. Србија мора утицати на остале словенске народе да се уједине. Неки од тих народа су под Турском, други под Аустријом. На прве треба да утиче цивилизацијом и просвећеношћу, на друге снагом и промишљеношћу, а особито осећањем заједничке националности и родитељским старањем. Србија се мора спремити да дочека промене које провиђење спрема. Требало би нарочито утицати на племена око Карадага и на Црногорце. Тежак ће бити и рад у Мађарској и Аустрији.

Срби морају имати пријатељске везе и са осталим Словенима: Илирима, Далматинцима, Хрватима и са седамнаест граничарских пукова, да би у случају потребе могла на њих рачунати. Срби се морају приближити чак и Мађарима, да би истргли Аустрији тај огроман ослонац. Можда ће то бити немогуће, али је веома пожељно. Ако не, требало би се навикавати на мисао да су Мађари најопаснији непријатељи, с којима се раније или касније мора ступити у борбу. Али треба што више настојати да се одржавају добри односи, скривајући се за заједничким непријатељством Аустрије и Русије. „Бугари, Босанци и Херцеговци морају бити предмет сталне и веома предане бриге од стране Србије”.

За унутрашњу политику важно је најпре добити наследно право за владара. Изборна монархија је најгора од свега. Најбољи пример за то је некадашња Пољска.

Требало би потпомагати Књижевно друштво (мисли се на Друштво српске словесности), које је скоро основано да пропагира буђење словенске свести и да ради на интелектуалном централизовању свих Срба, свих оних који се налазе под било чијом власти. Земљу би требало организовати н војнички. И одметници би могли бити привољени да сарађују са властима, то би било корисно и потребно. У земљи треба да се створе фабрике барута и оружја. Оне би водили Пољаци, који би били обучени у Француској и Белгији и долазили би у Србију са француским пасошима и под француском заштитом. „Употребљавање појединаца других народности могло би бити опасно и не би било ефикасно”. Пољацима је стало да подржавају покрет у Србији. Пољаци који се налазе ван земље а то је елита пољске нације, радили би савесно и привржено у корист Србије. Они би то чинили овоме као да служе својој рођеној земљи. Против тога ништа не могу учинити Аустрија и Русија. Треба у Србији основати војну академију, и то пре у Крагујевцу него у Београду, и назвати је политичком школом, да се не би изазвала сумња Аустрије или Русије. И ту Пољаци могу бити професори. Осим свега осталога, ваља створити народну банку, а и образовању свештеника посветити већу пажњу.

Све ово требало би радити лагано и смишљено.

 

Представили смо основне мисли из плана Чарториског, јер је он веома значајан и показује да је Чарториски био добро обавештен о приликама у Србији и да је читаво питање плана српске политике, које ће добити своју круну у Гарашаниновом Начертанију, потекло у ствари од Чарториског а не од Фрање Заха, како нам је представљено у досадашњој литератури о овоме предмету. Наиме, познато је да је Гарашанин своје Начертаније сачинио непосредно према Захову плану, али је и Зах свој план урадио према овом плану Чарториског, додајући свега неколике ситније појединости. Основа је била план Чарториског. А то никако не може бити свеједно: Чарториски је водио пољску политику, па кад је нешто он ставио у свој план, значи да се старао да то приведе и у живот, а да је план дело само Захово, онда то никако не би морало значити да је било основа општа пољске политике, него би било дело једнога од многих представника Чарториског.

Зах се и за каснијег дугогодишњег боравка у Србији, када више није био агент Чарториског, придржавао овога плана. Јер када се после револуције у Европи од 1848. и 1849. вратио у Београд, али сада приватно и када је примљен у српску војску, у којој је остао до краја живота и дотерао до чина генерала српске војске, једно време чак министра војног, начелника генералштаба и краљевог ађутанта, он је сматрао да је доиста Србији било потребно да постигне све оно што је било назначено у плану Чарториског. Познато је наиме да је на његову иницијативу основана у Београду Војна академија, да је он, може се рећи, био оснивач фабрике оружја у Крагујевцу, а и неке друге његове делатности биле су у складу с тим планом.

Уставобранитељима је морало бити јасно да им у приликама у којима су се нашли почетком 1843. године могу помоћи можда једино Пољаци. У њих су још једино полагали наде. Мислили су да ће њихов рад и заузимања у Паризу и Лондону можда успети да промене став двеју западних влада према новоме поретку у Србији. О томе су мислили и иначе, још пре но што је званично поништен избор кнеза Александра. О томе би сведочило и Црнобарчево писмо Симићу у којем је преносио поздраве Чарториског. После поништења избора за кнеза, уставобранитељима су Пољаци били она сламка за коју су још могли да се ухвате. Убрзо се показало, бар по оном што ћемо приказати, да је то било оно што их је извукло из вртлога.

Уставобранитељи се писмом од 6/18. фебруара 1843. године обраћају кнезу Чарториском и овлашћују га званично да заступа српски народ, боље рећи уставобранитеље, пред француском и енглеском владом.[22] Као што ће се видети, то је био веома мудар потез.

Чарториски је са задовољством прихватио ово овлашћење, јер је и без њега већ био предузео све кораке да се помогне новим властодршцима у Београду, и у одговору им је обећао да ће се заузети колико год буде могао за њих и за њихову ствар. Писмо је датирано 27. марта 1843. године.[23]

Српско питање је постало главно у раду пољске емиграције, а приступило се његову решавању са свих могућих страна. У Србији се није више могло много учинити, али је требало појачати самопоуздање и стабилност српских властодржаца да не попуштају пред притиском и да буду уверени да ће помоћ доћи са западне стране. То је морала бити основа да би се могло радити за њих на Западу. У Паризу и Лондону поведена је жестока акција да се помогне уставобранитељима и да се прихвате као прави представници народне воље.

Ипак се у Београду нешто морало учинити.

Чарториски се одлучио да промени свога агента у Београду. Можда не зато што Звјерковски не би био добар, него бисмо пре рекли да је његов рад лако откривен од стране аустријских и руских агената, па се о томе стално и свуда говорило и истицало у дипломатским расправама око српског питања. А можда је Чарториски желео да за извесно бар време у Београду има два агента. Јер ни Звјерковски није одмах после доласка новог представника пољске емиграције напустио Београд. Само је ипак као званични а у ствари тајни агент Чарториског дошла друга личност. Био је то Фрања Зах (1807-1892).

Зашто баш Зах?

Зах је био Чех из Моравске, из Брна. За време пољског устанка 1830. прикључује се пољским устаницима, и то баш јединици генерала Карола Ружицког, иначе ожењеног сестром Михала Чајковског. Тако је Зах за пољског устанка био заједно са Чајковским. При повлачењу Пољака ка Западу после угушеног устанка и Зах је отишао у Француску. Као велики и одушевљени поборник словенскога братства Зах је у пољској емигрантској групи био веома активан. И Чарториски је њега изабрао да буде агент у Београду. Можда је при томе избору донекле могло одлучити и то што Зах није био Пољак. Тиме се могла кадкад отклонити од њега понека сумња. Он је и душом и срцем био одан ствари пољске емиграције и кнеза Чарториског, али се при дипломатским дискусијама и поменима његова имена баш његовим пореклом могла побијати веза између уставобранитеља и пољске емиграције тврдњом да у Београду нема пољског агента. Осим тога, свакако је Зах успевао и зато што је имао више смисла за скривен и неопажен рад. Захваљујући његовом таквом држању, а и помоћи српских власти, веома је тешко похватати све његове везе у Београду. Нема довољно трагова. Све је рађено пажљиво и без бележених података. А Захова делатност у Београду била је разноврсна и богата. Он је стизао у све политичке кругове и до свих познатијих личности. Познавао се са свима министрима, сви су га радо и лако примали, и то врло често, кад год је било потребно, и добијао и најстроже поверљива државна акта да их преписује и шаље своме шефу у Париз. Значи да му је у Београду било омогућено да тако ради. Шта онда више рећи о његовој делатности у Београду? Просто је несхватљиво до чега је све долазио и шта је све могао да добије. И што је најважније, сви тајни и јавни агенти страни, а највише аустријски, који су били познати по својој обавештености, нису успевали да га ухвате на делу, јер нема њихових извештаја о његову деловању у Београду. А њега је било свуда. Његови прсти се могу наслутити скоро у свим дипломатским акцијама у српској престоници. Није онда никакво чудо што су често француска и енглеска влада више веровале његовим извештајима него извештајима својих званичних представника у Београду. Сматрамо да је делатност Захова у Београду четрдесетих година за нашу историју још увек највећа тајна XIX века. Тек када будемо добили – а добићемо је ваљда једном штампану, налази се у архиву Чарториских у Кракову – сву Захову преписку, све његове извештаје из Београда, разјасниће нам се многе ствари из београдског политичког живота четрдесетих година. Бар оне извештаје који још постоје сачувани. То је скоро невероватан авантуристички роман. Оставимо то зато на тренутак по страни.

 

Пре но што ће кренути у Београд, Зах је морао кнезу Чарториском да поднесе свој план будуће политике Србије и њене улоге на Балкану. Тај Захов план рађен је углавном на основу раније споменутог плана самог Чарториског, али је Зах свакако морао да прегледа и осталу приступачну литературу о српском питању и да на основу свега тога уради свој план. Тиме је имао да полаже испит пред Чарториским. Додуше, Зах ће у пропратном писму Чарториском рећи да свој план пише одмах пошто му је Чајковски саопштио да је на њега пао избор да путује у Београду: „Пишем га истога дана, не консултујући никакво дело о томе, не тражећи савета ни од кога.” Ипак се морао већ раније упознати с оним што му је било под руком.

У своме плану Зах ће говорити о односу Србије и Пољске, односно Пољака, који ће увек радити искрено да би помогли Србији. Споменути су остали Словени под Аустријом, као што је и код Чарториског. Онда је дат однос Русије и Енглеске према Србији. Односи са Турском представљени су углавном онако као код Чарториског. То је свакако било опште мишљење у седишту пољске емиграције. Зато се и у овом плану говори о слабљењу Турске и о Србији која би имала лагано да је замењује на Балкану. Али не треба бунити словенске народе против Турске, јер би то ишло у корист Русије. Обале Дунава Турска већ не може сама да брани. Потребна јој је помоћ народа настањених на обалама реке. Они се морају ујединити и тако ће моћи да штите националну самосталност. Почетак би имао да буде у Србији. У обзир још долазе особито Бугарска, Босна и Херцеговина. Требало би и православну цркву ујединити. Било би најбоље кад би јединствен старешина те самосталне цркве, независне од руске, постао црногорски владика. Садашњи владика је образован и мудар човек, жељан великих ствари, свестан да вођ Црногораца неће никада оптеретити равнотежу међу Словенима у Турској.”[24] Он је веома цењен у своме народу, а свакако је и његова заслуга што је овај народ сачувао независност током векова. Црногорци ће га радо послушати, али би уједињење са Србијом било лакше ако би на челу заједничке цркве био њихов владика. Реч је о Његошу, наравно. Сигурно да ни територијална питања не би представљала никакав проблем. И закључује Зах: што се тиче јединства између Србије, Босне, турске Хрватске, Херцеговине и Црне Горе, ту неће бити проблема, јер су блиски по националном карактеру и по језику. Нажалост, Бугарска се доста разликује да би се могла ставити у исти ред. Али ће силом прилика бити и она доведена до тога.[25] – И о унутрашњој политици Србије Зах је исказао своје мишљење. Важно је, по његову мишљењу, да се у Србији осети снажна власт и добро организовано уређење, па ће она бити јака изнутра а цениће је онда и народи споља. Основно је да се створе кадрови способни да земљу ваљано воде. Србима не би требало, према неким предлозима, давати француске законе, него владање код њих треба засновати на обичајном праву, које више вреди него било какви писани закони. Просвету треба да воде свештеници, они ће народ учити врлини и ваљаности.

И на крају Зах каже за себе да ће међу Србима вероватно бити добро примљен, али не зато што би он нешто значио лично, него зато што Срби имају поверења у кнеза Чарториског, па ће радо прихватити и његова представника. „Без Ваших инструкција ја бих се осетио усамљен а онда и немоћан.”[26]

 

Све ово што се збивало у Паризу и што је довело до слања Заха у Београд, сва обавештења која је он добио и знања која је стекао о Србији, а видимо да су била добра, повезујемо с боравком Михала Чајковског у Паризу баш тих дана када се све ово дешавало.

Чајковски је крајем 1842. године из Цариграда допутовао у Париз да би уредио најпре своје породичне прилике, јер је био оставио жену и децу у Паризу на старање Чарториском. Међутим, као да је најмање времена могао да посвети својим личним проблемима, толико се било накупило других значајних питања у центру пољске емиграције, толико је било још нејасних и неразјашњених ствари, које је могао једино Чајковски да расветли и уреди. Сви су то знали у Паризу. Зато је био као поручен. И добро је његов боравак искоришћен. То он и каже на једноме месту: „Желео сам мало да се одморим, али ми нису давали мира. Морао сам да предпоставим господину Сентра (Cintrat – подсекретар у француском министарству спољних послова) своје односе са Србима и све што сам видео на Истоку. Морао сам да пишем ноте, извештаје, да водим преписку с Београдом и Цариградом”.[27] Сентра је и раније позивао у свој дом Чајковског и од њега добијао обавештења о Словенима, особито пак о Србима и Румунима. Сасвим је онда разумљиво што је једва чекао повратак Чајковског из Цариграда да га салети питањима о збивањима у Турској, а исто тако и у Србији. Није ни чудо. Чајковски је умео да „унесе ватру у рад” – како је говорио Чарториски.

Кад смо представили Захово мишљење о Његошу, и то бисмо повезали с именом Чајковског. Јер мишљење о Његошу у пољској емиграцији до 1841. године било је нешто друкчије. Оно је изграђивано под утицајем авантуристе Николе Васојевића који је умео да се приближи Чарториском и да га увери како је он једини прави наследник црногорске кнежевске титуле. Не говоримо то случајно, него то повезујемо с начином како је Мицкјевич у својим предавањима представио Његоша.[28] То је било и мишљење центра пољске емиграције. Међутим, када се ускоро Чајковски уверио да је Васојевић обичан авантуриста и да је само измамио новац и изгубио се у Италији, није више у круговима пољске емиграције било сумње на којој је страни истина. Обaвештења добијена с других страна, нарочито од Срба с којима су се Пољаци сретали, приказала су Његоша у бољој, правој светлости. Јер га је Васојевић представио сасвим неповољно. Ту треба свакако тражити и изворе онаквом Захову писању о Његошу у његову плану о српској политици на Балкану и о уједињењу Србије и Црне Горе.

Чарториског је чекао двоструки и вишеструки посао после поништења кнежевог избора у Београду.

Најпре је ваљало нове српске властодршце убедити да ће им подршка и помоћ стићи са Запада, али да и они морају бити веома упорни и што више одуговлачити с новим избором, без обзира на већ одређене и захтеване датуме. Тиме ће се створити време за припремање француске и енглеске владе да промене своје држање према Србији. За то време се у Србији мора припремити терен и организација тако да се нови избор изврши повољно за уставобранитеље, чак и ако не буду присутни Вучић и Петронијевић.

Да би улио уставобранитељима већу храброст, Чарториски се одлучује да у Београд пошаље и самога Михала Чајковског. То је било врло важно, јер су уставобранитељи прво с Чајковским успоставили везу и њему свакако највише веровали. Они су за боравка у Цариграду видели колике су биле његове могућности и утицај. Знали су да је био најбоље обавештен од свих, да је био веома вешт, и зато су његовим речима веровали. То је знао и Чарториски, зато је послао Чајковског у Београд у најтежем тренутку, кад је требало подржати донекле и поколебане уставобранитеље, јер су се осетили напуштени од свих других пријатеља и влада. Баш тим речима окарактерисаће пут Чајковског и Владислав Замојски, најближа личност кнезу Чарториском. Он каже да је Чајковски дошао у Београд „да онде служи Србима саветом у овако тешком тренутку за њих”.[29] Кад смо овај податак из Замојског навели у једном свом раду,[30] тада се први пут код нас сазнало да је 1843. чак и Чајковски био у Београду. Тако је умео да буде незапажен. Касније је пронађен и податак у једном аустријском извештају из Београда, у којем се претпоставља да је Чајковски вероватно био у Београду.[31] А он је тада путовао кроз Аустрију. Невероватна смелост и способност! Путовао је најопаснијим путем, али најкраћим, да би што пре стигао у Београд. Аустријска полиција је претпостављала да је то био он, али није била сигурна чим се није ништа предузимало код српске владе против Чајковског. Путовао је са француским пасошем.

Први је В. Ј. Вучковић код нас рекао да је Чајковски тада путовао као Француз Жан де Кано.[32] Данас можемо сасвим сигурно тврдити да је Чајковски доиста дошао у Београд као француски официр Jean de Canneaux [33]. Знамо о томе и неке појединости, које је он сам навео у својим успоменама. Видећемо да је морао каткад да се служи и периком и наочарима, да би замео своје трагове. Не сумњамо да је он за то био сасвим способан, иначе не би ништа учинио и не би прошао путевима којима је прошао.

Мало података имамо о боравку Чајковског у Београду. Али они ипак нешто значе и морамо их навести.

Знамо најпре да је стигао у Београд 22. маја. На питање шта да раде, Чајковски је уставобранитељима саветовао како да избегну неуспех при поновном избору. Избор је поништен, ту се више ништа не може учинити. Чајковски каже како је саветовао да се сазове Скупштина, јер је Сенат био против уставобранитеља, и да се њој повери владање земљом до новог избора. Саветовао им је исто тако – то он каже – да наоружају милицију под изговором да је потребна ради одржавања мира у земљи, а у ствари зато да покажу колико је нова власт снажна.

Тако се и поступило. Без обзира је ли све то учињено по савету Чајковског или не, за нас је важно да је он био потпуно обавештен о ситуацији у Србији и његова су мишљења оправдана. Најважније је било да је уставобранитељима донео уверавање лично Чарториског да ће и две западне владе свакако променити свој став према Србији и да ће помоћ и подршка доћи и с те стране.

Свега неколико дана је провео Чајковски у Београду. Према његову тврђењу Руско посланство је већ било затражило од српске полиције да га ухапси, па је и ради тога морао хитно да настави пут. Отишао је из Београда и сам уверен да је власт у Србији јака и да се може одржати. Зато ће јавити Чарториском о Србији: „Она је камен темељац Јужних Словена”.[34]

То је исказао и Чарториски онда када је писао инструкцију Звјерковском пред његов полазак у Босну, Херцеговину, Хрватску и Црну Гору: „Il falait faire comprendre partout que la Serbie servait d'йtendard reconnu et lйgitme de la nationalité des Slaves méridionaux, le foyer autour duquel ils devrait s'unir tous".[35]

 

Главни посао пак очекивао је Чарториског у Паризу и Лондону. Требало је лагано и убедљиво утицати на политичаре да увиде своју грешку јер су тако олако пристали да прихвате руски захтев за поништење избора кнеза у Србији и да њихов став према Србији постане сасвим друкчији, супротан дотадашњем. То је био доиста велики и тежак задатак.

Чарториски се уздао у свој велики углед у Паризу, па је француска влада била за њега мањи проблем. Она је иначе имала нешто блажи став према Србима. Али је тешко било с Лондоном. Ту је требало радити веома систематично и мудро, без икаквих импровизација. Зато Чарториски у Лондон шаље лично свога сестрића и највештијег дипломату, Владислава Замојског, иначе врло добро познатог у Лондону и Енглеској, са широким кругом познаника и пријатеља. Овај је имао да обилази политичаре и увери их да је поништење избора у Србији неправилно, односно да су Енглези у ствари олако попустили захтевима Русије. Да би зато ваљало помоћи Србима да при поновном избору не дође ни до каквих изненађења, него да и нови избор потврди за кнеза Александра Карађорђевића, а да на власти остану уставобранитељи. Јер ако би се ситуација у Србији променила, то би било веома лоше и за Србију и за Турску, коју Француска и Енглеска помажу да би се одржала равнотежа између сила и да би се ограничио руски утицај.

Када је Замојски приспео у Лондон, ситуација је за уставобранитеље била веома неповољна: кнежев избор је поништен, Аустрија свим силама помаже руски захтев и врши и сама притисак на Србију, па је и енглески министар спољних послова лорд Абердин (Aberdeen), свакако под утицајем кнеза Метерниха, и сам пристао на овакав став, сматрајући да је српско питање у енглеској влади скинуто с дневног реда, каква је била званична владина одлука.

У таквој ситуацији требало је тражити путеве и начине да се енглеска политика промени, и да поновни избор кнеза у Србији буде у ствари само потврда првог а никако поништење првог. Времена је било врло мало за тај тежак подухват. И то код Енглеза, који не мењају лако једном заузети став. Па ипак Замојски је одмах кренуо у акцију. O сваком свом новом кораку или сусрету обавештава врло подробно Чарториског, нестрпљивог да чује да ли се што успело над Темзом. Та писма су од изванредног интереса за нас, па ћемо их зато пренети у главним цртама, и то редом како су настајала.[36]

Прво писмо Замојски је написао 8. маја 1843.[37]

Он најпре даје мали преглед односа у томе тренутку. Не чуди се, вели, што је кнез Чарториски забринут због попуштања Турске. Али она није могла да одбије ултиматум Русије, јер би тиме могла да изазове непријатељске кораке с руске стране. А Европа би дуго и мирно посматрала сукоб, као 1828. и 1829. пре но што би Турској помогла. Зато јој је и сада саветовано да попусти. Тиме је све остављено „мудрости и енергији Срба”. Штета, вели даље Замојски, што Чајковски није отишао међу њих месец дана раније, њихови кораци и писма били би сигурнији, а било би све ефектније. Али кад је већ све овако како је, можда и није лоше што су у одлучном тренутку били остављени сами себи, па и ми можемо ценити да су доиста одлучни.

Замојски се одмах обратио лорду Канингу (Canning), посланику с којим је очигледно био близак, да му издејствује пријем код лорда Абердина. Замојски је унапред уверен да ће то ићи теже, јер се Енглези помало стиде своје попустљивости према Аустрији, а не могу да схвате довољно важност српског питања и не виде у ствари јасно како би требало у свему томе да се понашају.

Друго писмо, писано 11. маја, много је богатије по садржају. Значи, свега три дана после првог. А већ је била почела дипломатска игра. „Враћам се од лорда Абердина, који ме је јуче обавестио да би се радо са мном видео свакога дана од дванаест часова у подне у његову стану”.

Овако брз пријем код министра морао је изненадити и самога Замојског. Утолико је важније све оно што је у том писму написао. Хвали се како га је министар примио лепо, да је био приступачан и отворен. Онда одмах прелази на оно главно.

Лорд Абердин је најпре питао откуда таква веза Пољака са Србима, са Србијом. А кад је саслушао пажљиво излагање Замојског, он ће одговорити – по речима овога – као да се освешћује: „Сад разумем поступак Аустрије, који нисам могао себи да објасним. Није чудо што је иступила против Србије кад је видела какав је однос ваш према њој. Схватам да су вам сва средства добра кад треба да радите против Русије, али нисте могли гору услугу учинити Србији.” Лорд Абердин се свакако сећао онога што му је о тим односима писао енглески представник у Немачкој Фокс Стренгвејс (Fox Strangways), о чему је писао нешто касније и Замојском на овај начин: „У Кенигсварту кнез Метерних је дуго са мном разговарао о Србији. Ставио ми је до знања да зна добро о односима кнеза Адама (Чарториског) с Карађорђевићем”. Онда је рекао, каже се даље у томе писму, да се ни он ни руски цар не би имали разлога мешати у српску ствар да није Пољака.[38]

У даљем разговору Замојски је „бројевима и чињеницама” доказивао који су разлози аустријском нерасположењу према независној и уређеној Србији. Замојски сматра да је његово излагање било убедљиво и донекле прихваћено. Даљи разговор је текао о Србији. Лорд Абердин се позивао на извештаје свога конзула из Београда, који је писао о страшним убиствима. „Колико је пристојност допуштала жестоко сам то побио”. Тада је министар, мало поколебан, одговорност за ово почео пребацивати на конзула Фонбленка (Fonblanque), о којем ни сам није имао најбоље мишљење сматрајући га за човека лорда Палмерстона, тадашње главне личности у парламентарној опозицији. Замојски је тада испричао да француска влада поклања потпуну веру извештајима пољских агената, јер сматра да су боље обавештени од њиховог званичног конзула. То је изгледа деловало. Када је пак министар рекао да је кнез Александар само лутка у тој борби, јер као седамнаестогодишњи дечак не може имати никакве праве власти, Замојски му је тада објаснио да је то обавештење које протура руска обавештајна служба у Лондону, а да кнез Александар има четрдесет година. Тада се лорд гласно насмејао својој очигледној необавештености. Оно што је тада Замојски рекао о кнежевој личности, о његовим врлинама, о искуству стеченом у изгнанству свакако је прилично утицало на енглеског министра да се још више поколеба у свом дотадашњем држању. Тада је он почео да испитује Замојског о свему што га је занимало и очигледно је веровао ономе што му је речено. На растанку је признао да ће убудуће друкчије мислити о Србији и људима који у њој сада владају.

Такав је био резултат овог пријема и разговора од читавог једног часа. Замојски је морао бити задовољан оним што је постигао. Али тај дан се није тиме завршио. Напуштајући лорда Абердина, Замојски свраћа лорду Канингу, који је такође радио у овом министарству, да му саопшти како је изгледао сусрет и разговор. У томе часу баш наилази министар Абердин лорду Канингу и затекавши ту Замојског, наставља разговор о Србији. Очигледно га је то питање почело узнемиривати. Замојски га при томе разговору моли да размисли да ли би се могао некако избећи прогон Вучића и Петронијевића из Србије. На то је Абердин, уверен према причању Замојског да су то ваљани људи и утицајни политичари, обећао да ће одмах о томе писати, али не у Србију, него у Петроград, јер је то место где им треба помагати. На то је Замојски додао да би ваљало писати и у Београд, јер ће се онда решавати, а Србима треба улити смелост и самопоуздање. Осим тога је Замојски, као узгред, додао да ће говор лорда Абердина одржан у Скупштини о српском питању људе у Београду растужити и можда обесхрабрити када за њега сазнају. Замојски је мислио на говор лорда Абердина одржан у Доњем дому 5. маја те године, у којем је овај рекао углавном ово: Русија се наљутила на злоупотребе које су Срби починили за време револуције и избора кнеза Александра, па тражи да се избор изврши поново, и то под њеном контролом, да би спречила интриге и подмићивања, а она има право да поставља такве захтеве, јер је ослобођење Србије њено дело.[39] Лорд Абердин је донекле признао да је био необавештен. Замојски га онда моли да ствар донекле поправи тако што ће о свему томе написати коју реч београдском конзулу. То може много учинити.

Док је Замојски хвалио Петронијевића, лорд Абердин је признао да га сви хвале, али да Вучића сматрају за крвопију. На то је Замојски узео у одбрану и Вучића, тврдећи да је енергичан, а то је за његову земљу у овим приликама непроцењива врлина.[40]

Овај врло плодан разговор Замојски описује у извештају са пуно појединости, јер су све значајне, са пуно наде да уставобранитељи могу тријумфовати, „а и ми с њима” – додаје. Али морају добити подршку. Потребна им је нека снажна и језгровита реч. Зато саветује Чарториском да замоли француског министра Гизоа (Guizot) да пошаље некога у Београд, нарочито за ту прилику. То би пружило Србима много охрабрења.

 

Већ сутрадан Замојски даје Чарториском и неке нове појединости о својим сусретима и разговорима. Рећи ће како се видео с француским послаником грофом де Сент-Олером (de Sainte-Aulaire) и да му је овај испричао неке занимљиве појединости о својим разговорима у Цариграду. Када се Порта одлучила да попусти руском захтеву у српском питању, француски, енглески, па чак и аустријски посланик договорили су се да се ставе у одбрану Србије. Тада су предложили руском посланику Бутењеву да се задовољи позивом да два српска министра напусте Београд и да дођу у Цариград, а да се кнез Александар привидно добровољно одрекне кнежевства, уз претходни договор да ће поново и без одлагања после бити потврђен заједнички и од Русије и од Турске. Бутењев није хтео ни да чује за такво решење и остао је при ранијем руском захтеву.

Писмо Замојског од 19. маја говори о сличним разговорима и убеђивањима. Пи они нису били без извесних резултата. Мада се тешко могло очекивати лако напредовање. Тога дана је Замојски опет видео лорда Абердина. Опет је уверавао министра да су извештаји београдског енглеског конзула неистинити. На то је лорд Абердин одговорио да ипак има ствари које овај није могао измислити. А он пише да у Београду на улицама сваки дан среће највиђеније личности у оковима. На то се Замојски одважио да одговори: „И то сматрате у таквој земљи за страшну ствар? Па то су побуњеници против постојећег поретка; за таква дела у Енглеској би изгубили главе”.[41] Заиста сувише смео одговор, али је Замојски свакако ваљано одмерио шта сме да каже.

Тога дана срео се Замојски са француским и турским послаником.

Француски посланик је хвалио Замојског што доказује да покорени народи у Турској имају користи од тога што су почели да се држе Порте. Замојски се чуди што је овај Француз овако касно то схватио, али је срећан што је ипак схватио, и то је нешто. Само о томе треба стално говорити људима и уверавати их у то.

Много је био важнији разговор с турским послаником. То је био познати Али-беј, касније Али-паша (1815-1871), посланик у Лондону од 1842, а министар спољних послова Турске од 1846-1852, и поново од 1854-1856. Био је више пута велики везир. Припадао је турској напредној странци. И он је потврдио Замојском да је лорд Абердин променио мишљење о Србији. Разговор с овим истакнутим турским политичаром био је Замојском врло користан.

У овом писму Замојски говори како му је и аустријски посланик Нојман (Neumann) изјавио да је Аустрија љута на Пољаке због њихове акције међу Словенима. Замојски је потврдио да је промена односа балканских Словена према Порти дело Чарториског. И не сматра да се тиме наноси штета Србима, Порти и Европи.

Замојски моли да му се шаљу преписи важнијих писама са Истока, јер ће његов успех у Лондону зависити прилично од тога хоће ли имати боље и раније вести од других.

 

Већ 22. маја Замојски пише[42] да је примио важна и занимљива писма Звјерковског из Београда и Цариграда. Њима се уопште поклањало доста вере. Замојски је извод из тих писама послао лорду Абердину, и овај је истога дана послао курира на Исток.

И поновни разговор Замојског с француским послаником био је о Србији. Посланик му је говорио како му је лорд Абердин пребацивао што Француска подбада Србе, а не даје им помоћ. Посланик је бранио Француску, тврдећи да она у свему томе има само улогу посматрача, али је изјавио да је Француска више на страни Србије, верне Турској, него на страни Русије, која може подстицати Србију против Турске. По свему овоме више би се могло закључити да је енглески министар замерао што се Србији не помаже довољно, него што би био против помоћи Србији. Није онда чудо што је француски посланик, причајући о овом свом разговору, окарактерисао став лорда Абердина као племенит. Замојски није задовољан оваквим гледањем, али је доиста овакав став племенит, ма како се некоме не свиђао. Па ни нама. Јер се тицао непосредно Србије.

Замојски је кренуо и даље од самога министра. Желео је да припреми за евентуалну дискусију и неке друге личности до којих је могао доспети. Да би правнички боље објаснио ситуацију, читао је хатишериф од 1830. године, у којем је сазнао о српским правима онолико колико му је било потребно, онда је читао и дело француског географа Ами Буеа Отоманско царство у четири књиге (прави наслови овог дела Ami Donй, Lа Turqkie d’Europe – Ђ. Ж). Кад се тако припремио, посетио је најпре члана Дома лордова Бомона (Beaumont), а онда и Дизраeлија и „напумпао их” – како сликовито каже, сматрајући да је то „срећно” учинио, што значи да је био уверен у успех својих убеђивања.

Писмо у којем ово јавља писао је Замојски у самом Министарству спољњих послова. Био је опет код лорда Канинга и ту се поново срео с лордом Абердином. Министар му је тада рекао да ће за објашњење држања своје Владе према Србији пред Скупштином показати писма београдског енглеског конзула. Замојски је на то приметио да ће се тиме само бацити кривица на конзула, јер ће се обелоданити његове лажи, али се Србији неће помоћи. Министар се на то насмејао, јер је у ствари желео да се ослободи конзула. Показало се, наиме, да тога човека нападају као неваљалца и они који су га раније штитили, као лорд Палмерстон. Ипак је Замојски и у тој министровој намери видео жељу да се правда што је раније онако поступио према Србији. То је Замојски сматрао својим великим успехом. Бар за почетак.

Али је Замојски имао и једну малу непријатност.

Једнога дана је дао неку своју депешу да је лорд Канинг пошаље Петронијевићу у Београд, како је раније обично чинио. Депешу је међутим добио натраг. Министар није допустио да се депеша Замојског шаље као енглеска званична пошта. На то ће се Замојски зачудити и рећи министру да његови претходници никада нису питали шта Пољаци пишу на разне стране преко енглеских званичних курира. На то је лорд Абердин одговорио: „Да сте писали господину Петронијевићу и питали га за здравље, не бих то спречавао, али ви имате сувише велику улогу у тој ствари, па морамо бити опрезни.” То је рекао весело, уз осмех. На то је Замојски поново истакао да ће свакако пољска политика једном пробудити код Енглеза веће поверење, јер се поклапа с енглеским интересима, а не онако како су руска и аустријска, као у овом случају.

Наводимо све ове појединости јер су врло речите и показују како је била упорна и разноврсна борба Замојског у Лондону да промени став енглеске владе. Није то била ситна ствар.

 

Чарториски је добио извештаје од разних посланика на Порти, па је о тамошњој ситуацији обавестио Замојског писмом од 28. маја. Француски посланик је писао да је Турска последњим уступком захтеву Русије веома постиђена и понижена. Европске силе то нису смеле допустити. Турци само гледају у Енглеску и сваку иницијативу очекују отуда. Енглеска и не зна какав углед ужива у Цариграду. Замојски би морао да буде опрезнији у своме даљем раду, јер је све донекле застало.

Ово писмо Чарториског показује како се на све стране обраћао и тражио обавештења, како је свакојако покушавао да испита расположење у свакој заинтересованој земљи.

Следеће писмо Замојског носи датум 10. јуна.

Опет јавља о сусрету с лордом Абердином. Вођен је дуг и жив разговор. Енглески министар је радознало пратио што му је Замојски говорио, али је на почетку ипак бацао сву кривицу на Србе. Није могао о свему томе да говори мирно. Замојски је то запазио и сматра да је значајно. Одговарајући министру, тврдио је да Срби неће да попусте под притиском. Министар је сматрао да се тиме не покоравају наређењима Порте, па би могли на себе навући велику опасност. Услед непослушности Срба може пропасти и допуштење да кнез Александар остане на власти до поновног избора. Аустрија може поново подржати кнеза Милоша. Што се пак тиче српске верности Турцима, енглески министар јој не верује. Најзад, лорд Абердин је оштро рекао да вође уставобранитеља не заслужују саосећање, да је револуција у Србији дело интриге и израз личних погледа Вучића и Петронијевића.

Није било Замојском лако да овакве тврдње побија, а морао је. Најпре је, благо пребацујући, зажалио што је политичка ситуација присилила једног министра да буде неправедан. Али су министрове тврдње засноване на лошим обавештењима. Два српска министра су поштени људи и заслужују подршку и поштовање. Што се тиче верности Срба према Порти, у то не би требало сумњати. Русија је више пута покушавала да их увуче у сукобе с Турском, али су они успевали да то избегну. Срби су схватили да им је боље да буду уз Турску. Енглеска сада, уговорима обавезана да штити Турску, помаже рушење Србије, иако је ова заштитни бедем Турске.

На ове речи енглески министар је отворено изјавио да му је више стало до Аустрије него до Турске. Било је познато, уосталом, да је он био наклоњен Аустрији и да је увек на њу мислио.

При овоме разговору је Замојском било јасно да је лорд Абердин био лоше и донекле одбојно расположен. Желео је да противречи саговорнику. Али је то показивало да је још више био поколебан и да је спреман свој став из основа да мења. Тешко му је само било да отворено призна своје раније грешке. Зато је својим држањем више желео да правда став свој и своје владе, позивајући се на лоша обавештења и на обмане од стране других личности, него што је показивао да је и тога тренутка спреман да осуђује држање Србије. Пре би се рекло да је желео своју будућу промену става да правда. Замојски је био задовољан и толиком променом, али је желео потпуну.

Лорд Абердин је тврдио да не може Енглеска стварати равнотежу према Русији, него то може једино Аустрија. На то је Замојски дао овај аргуменат: Русија организује и подбада словенске народе под Аустријом да би ову рушила, па би остављање Србије усамљеном било уперено не само против Турске него и против Аустрије. Мисао је била добро нађена и свакако је нагнала енглеског министра да озбиљно размисли.

Жеља енглеског министра била је да Срби потврде избор кнеза Александра, кад је већ Русија пристала на тако мали захтев. Замојски је на то одговорио: Русија је свесна да у Београду не би успела у ономе у чему је успела у Цариграду, где је све постигла дипломатском игром. У Београду нема комплетног дипломатског кора, па ту не може ништа тим путем да учини, него се мора ослањати само на упорне и тврдоглаве Србе. Ту се лако не може успети. Не сме да помишља ни на оружану интервенцију у Србији, то би много стајало, а корист би била сувише мала. Зато покушава да наведе Аустрију на то. Аустрија је спремна да се уплете у ову авантуру, нада се да би успела да доведе свога човека – кнеза Милоша. Због свега тога Србима би требало дати што више времена да се ваљано среде и мирно изаберу себи поново кнеза. Нарочито не би требало хитати с удаљавањем из земље два најспособнија министра, веома потребна у оваквим тешким часовима. Замојски је ово више пута морао понављати, јер је енглески министар инсистирао непрестано на томе. Као да није предосећао у чему је невоља: Замојски се борио, то је било мишљење пољске емиграције, а исто тако и уставобранитеља, да се не допусти поновни избор при оваквим околностима, како је захтевала Русија, тј. да се из земље удаље уставобранитељи и кнез Александар, а да се у земљу врате кнез Михаило и његове присталице. Избор извршен у таквим приликама никако не би могао бити повољан за уставобранитеље. То би било ново насиље, а баш то као да није било сасвим јасно енглеском министру. Он је стално поновни избор сматрао као формалност, као потврду кнеза Александра, што би могао бити потпуни преокрет. То је Русија желела својим условима, а то као да није било довољно јасно многима у Европи, нису схватали шта се иза тих захтева крило. Зато су с друге стране Пољаци још од самога почетка саветовали Србима да што више одуговлаче с испуњењем постављених услова. Тек онда би избор могао бити формалност. Наравно, тога су били свесни и уставобранитељи, али нису били сигурни до којих граница сме ићи њихова упорност и одбијање извршења одлуке великих сила. Пољаци су лакше смели да им саветују непослушност, али су Пољаци више и боље знали како изгледају прилике у Европи. Уставобранитељи су се бојали да не изгубе и оно што имају. Свесни су били да је много зависило од дипломатске игре коју су повели Пољаци.

Замојски је завршио овај разговор доста убедљивим разлозима: „Ако не брани Србију и Порту од овог новог насиља, Енглеска би показала да хоће да гурне у вртлог ону покрајину која у целој отоманској држави има најбољу администрацију и најјачу војску.”[43]

После овог разговора Замојски је био веома забринут. Не мисли најбоље ни о „политичким видицима” енглескога министра. Овај се боји Русије, а не верује јој, сигурно га је обрлатио руски посланик Брунов, за којег лорд Абердин често подвлачи како је искрен и добродушан човек. Сада Замојски не верује да је успео својим уверавањима и изнетим чињеницама. Као да се никада није растао од лорда Абердина са више сумњи у своју акцију.

 

Писмо Замојског од 13. јуна носи трагове тога расположења. Као да је посумњао у читаву акцију, па моли Чарториског да напише своје ставове и погледе, и да то разашље свима својим агентима да би им послужило као разјашњење и обавеза како сами да поступају.[44]

У томе писму ипак има и нешто утешнијих вести. Замојски се у њему хвали како је српско питање представио Аркуарту (Urquhart), и овај је написао одличан мемоар, сјајно срочен. Послаће га, вели, у Беч, а доћи ће и до руку кнеза Метерниха. У Лондону нема коме да га да, јер се ту сви силно њега боје. Додајмо да је Аркуарт био познати публициста и политичар. После тога долазе нека размишљања о Србији, где је Замојски упоређује са Влашком и Грчком, показујући колико је користи донела Србији политика прилагођавања Турској.

Једна вест из овог писма има већи значај.

Уплашен држањем лорда Абердина приликом њиховог последњег сусрета, Замојски је успео да застане самога лорда Ворнклифа (Wharncliffe) и да му се пожали на држање министрово. Он је подвукао мисао да се лорд Абердин сигурно сувише поводи за оним што му саветује Велингтон, а то не мора бити добро, јер стари људи могу лако да греше.

Свакако као одговор на ово писмо Замојског дошао је недатован одговор Чарториског, кратак, али доста песимистичан. Пољски кнез ту најпре говори о Велингтону. Његов утицај је најгори за Пољаке, вели. Он је упоран, а тешко је до њeга допрети. „Он не може да чује, не само физички него ни морално”. Па ће онда са великом забринутошћу: „Заиста ми та Србија ствара грозницу и лакше ми бива кад пишем”. Зато пише и на француском, не би ли се тако Замојском олакшало да што пре то покаже и Енглезима. Да и њима непосредно послужи.

Замојски као да се уплашио. Учинило му се да непосредно преко лорда Абердина не може више много да учини. Зато је кренуо околним путем. Онако као што је поступио кад је обавестио о свему Аркуерта. Замојски – о томe пише у писму од 23. јуна – користи могућност да изврши притисак на енглеског министра сасвим од супротне стране, од опозиције у скупштини. Лорд Палмерстон, претходник Абердинов и његов главни политички противник, запиткује непрестано Замојског о Србији. Свакако жели да покрене то питање у скупштини. Замојски је осетио да је то сјајна прилика да мало уплаши лорда Абердина. Он се додуше помало прибојава лорда Палмерстона, јер није сигуран за шта хоће све то да искористи. Боји се да то не буде само напад на политику лорда Абердина, да дође и до тежих последица, али да не користи довољно ономе за шта су се тада Пољаци борили. Зато је веома опрезан. Уздржан је при давању обавештења која би послужила као оруђе за борбу против министра. Замојски каже да би овом игром желео нешто да „исцењка” (баш ту реч употребљава). Зато само предлаже да се промени енглески бeоградски конзул, а зна и личност која би за то била погодна.

Чини нам се, знајући шта значи парламентарна борба, да је овај потез Замојског био најдалековидији.

 

Већ следећег дана, 24. јуна, написаће Замојски дуже писмо у којем ће бити много више важних обавештења.

Нови сусрет и разговор с лордом Абердином био је богатији и смиренији с обе стране. Показао је и велики напредак у смислу који је желео да разговорима да Замојски.

Замојски подсећа министра на писање аугзбуршких новина (Allgemeine Zeitung), о српском питању. Енглески министар их није био читао, али је одмах дао да му се поменути чланак преведе. Замојски даје своје тумачење ситуације. Аустрија осећа – рекао је тада – да је у ствари у Србију довела руску власт, и премире од тога. Али се вара. Српски здрав разум и мудрост достојни дивљења спречили су руске првобитне намере и поред подршке Аустрије и Енглеске. Захваљујући српском одуговлачењу да се изврше сви захтеви њима постављени, још није касно да се учињена погрешка бар донекле исправи. Срби одуговлаче по савету Пољака. Ето, Пољацима се стално пребацује да уносе револуционарни дух у разне народе, а овде су деловали баш обрнуто и тиме су свакако много допринели да се очува мир у томе делу Европе. Енглески министар је ово и сам признао.

У наставку разговор добија сасвим нови смер.

Лорд Абердин тражи од Замојског нове вести из Београда. Замојски би пак желео да покаже како сада Пољаци у Београду имају мању улогу и да сада сами Срби воде политику. Пољаци су имали у Београду два представника, наставиће Замојски, али су они, по савету Петронијевића, напустили Београд, да не би привлачили пажњу и сумњу других земаља.

Замојски је свакако ту мислио на Звјерковског и Чајковског. А није рекао да је Зах у Београду. Али је за њега увек могао рећи да није Пољак него Чех. Тиме би и сумња била отклоњена.

Наравно, и ово је била само варка. Петронијевић је и касније писао Чајковском и од њега тражио савете и помоћ. О једном таквом писму говори и Чарториски, тврдећи да је Петронијевић остао искрен према Чајковском, мада се у његову држању осећа извесна помирљивост према руској политици, јер се он ипак боји да Пољаци не оставе уставобранитеље без помоћи, а ови се боје рускога гнева и нарочито њихове „стооке полиције”.[45]

Лорд Абердин је добио извештај из Београда о тамошњој ситуацији па је желео у разговору са Замојским да провери оно што му је јављено. Обавештен је да су два министра, Вучић и Петронијевић, били код рускога конзула и питали га може ли узети на себе одговорност да ће у земљи бити ред ако они напусте Србију по захтеву Русије. Кад им конзул то није могао ни смео гарантовати, они су изјавили да не могу напуштати земљу и оставити је да је уништавају нереди. Лорда Абердина је занимало да ли је овакав одговор вероватан. Замојски је то потврдио, сматрајући чак да је оправдан. Српски министри су поднели оставке кнезу, а он султану, али нико не креће из Београда. Ако је поновни избор одређен за 16. јун (свакако је тај датум желео да помене Замојски), онда ће кнез и министри владати све до поновног кнежевог избора. На тај начин биће сачувана и суштина ствари а и њен спољњи облик. Основно значење има мисао коју је Петронијевић исказао пољском агенту: „Опирати се Порти било би ставити се под протекторат Москве”.[46]

Изгледа да се енглески министар већ ратосиљао српскога питања, па је на крају изјавио: „Желео бих да се све заврши по њиховим жељама, да избор буде што пре и то у корист кнеза Александра, а онда више ништа да не чујемо о њима.” На то је Замојски додао да се мисли о Србији неће и не може тако лако ослободити. Само мора то питање боље упознати и онда ће увидети како се у тој земљи може корисно деловати. Нарочито сада не сме подржавати Русију ако би покушала да врши нови притисак на Србију што Вучић и Петронијевић нису хтели на време да напусте земљу. Онда је Замојски још скренуо пажњу на руског посланика Брунова, да му не треба много веровати, јер је то најспособнији руски дипломата и зато га употребљавају онде где имају најцрње намере.[47]

Све ово било је само увод и припрема за офанзиву Замојског. Енглески министар је то наслућивао, штошта је већ морао сазнати и са друге стране. Зато се као мало љутнуо. Прво је у своју одбрану рекао да је он свега тога свестан и да није ваљда руски плаћеник да би био слеп пред оним што је очигледно, али је истовремено истакао да он руску политику не цени онако оштро као Пољаци и сматра да је и у Русији дошло до промена иа боље.

Да би побио овакав став енглескога министра, Замојски наводи неке новије податке који показују да су садашњи поступци слични као што су били и ранији. Нарочито је подвукао обичај да се чак и цареви убијају. На то је додао да се Срби у Паризу боје за животе двојице својих министара. А онда је као узгред рекао и ово: лорд Палмерстон жели да представи српско питање Скупштини, зато је често тражио обавештења од њега, Замојског. Да би донекле ово своје тврђење ублажио, он је изјавио да не зна управо шта енглески лорд с тим смера, па је зато био веома уздржан и давао само оне податке који се могу наћи и у новинама.

Напад је био добро смишљен. Зато лорд Абердин одмах то објашњава, не допуштајући да буде предухитрен. Он сматра да лорду Палмерстону није стало ни до Србије ни до задржавања Русије у деловању, него жели да искористи последњи поступак Русије према Србији да би у енглеској јавности изазвао узбуђење, а тиме би изазвао и незадовољство против тадашње енглеске владе, а највише против лорда Абердина. Само ће лорд Абердин на то додати да се таквих интерпелација у скупштини не боји, а није сигуран да се њима што може постићи. Свестан је да је Русија прекорачила своја права, то је очевидно, али шта да се ради. Енглеска не може бранити ни Аустрију ни Турску, она се сувише мешала у међународне сукобе, па је доста зла из тога произишло. Зато се одлучио да се уздржава од иступања.

Иако је све изгледало неповољно за ствар коју је заступао Замојски, ипак је било све сасвим друкчије. Из оваквога става лорда Абердина јасно је било да се он највише бојао баш тога могућег иступања лорда Палмерстона, па је због тога желео да подвуче тобожње повлачење Енглеске из тога окршаја. Види се из овог његовог држања да је свестан збивања о којима се говорило, и да ће сигурно предузети извесне кораке да би сузбио све оно што га је могло задесити од његовог највећег противника лорда Палмерстона. Да с те стране прети опасност, и то највећа, или бар веома велика, сазнао је већ од других, иако га је Замојски уверавао да није давао податке који би могли послужити за борбу против Владе. Министар је исто тако знао да би Замојски могао врло много помоћи лорду Палмерстону у борби против Владе, кад је јасно било да она није била довољно обавештена о збивањима у Србији, а донела одлуку којом се донекле понизила. Попуштање Русији сматрало се као понижавање за Енглеску, јер се знало да Русија није имала права на такву интервенцију у Србији, што је истакао у разговору и сам лорд Абердин.

Из држања лорда Абердина било је очигледно да је он већ био предузео извесне кораке да некако поправи тај лош потез своје владе. Мислимо на његову мисао да би требало писати у Петроград о читавом српском питању и подсетити да се Русија бесправно умешала у тај спор, да је прекорачила овлашћења која има према Србији. То је сигурно учинио да би спасао своју Владу од предстојећег напада од стране опозиције. Јер се баш у то време доиста затегнутост између владе и опозиције веома повећала. Познато је да је нешто касније и дошло до промене у Енглеској и лорд Палмерстон је дошао за председника владе.

Лорд Абердин својим изјавама Замојском као да самог себе теши. Зато ћу додати да ни Аустрија не мисли да истиче кандидатуру кнеза Милоша, о чему га је обавестио депешом аустријски министар Неселроде. Из овога излази да је енглески министар морао питати аустријског колегу и тражити хитан одговор. Односно, он је свакако тражио аустријску сагласност да поново буде изабран за кнеза Александар Карађорђевић. Ове чињенице које проистичу из говора лорда Абердина показују да он никако није седео скрштених руку него је развио веома живу активност не би ли поправио насталу ситуацију, не би ли донекле надокнадио оно што је било пропуштено. То је сасвим јасно. Сви ови хитни и одлучни кораци морали су веома изненадити Русију. Зато и она постаје блажа у својим захтевима. Све се више показивало, или бар назирало, захваљујући оваквом упорном држању уставобранитеља, да поновни избор кнеза у Србији може доиста бити само формалност. Тако је на крају и било.

После обавештења о овом разговору с лордом Абердином, Замојски се и сам чуди како енглески министар прима и прихвата његове замерке. То је доиста био знак великог успеха.

 

По следећем писму Замојског види се да је и Чарториски претходни извештај схватио као велики успех. Зато веома хвали вештину Замојског. На то ће овај у одговору захвалити своме ујаку за све што је од њега научио у животу, и нарочито што је научио како ваља радити за добро отаџбине. Јер ову борбу за Србију у томе тренутку сви су они сматрали за један беочуг у ланцу њихове опште националне политике, у припремању боље будућности за Пољску и Пољаке. Сваки је њихов успех био корак напред ка томе циљу. А томе је послужило и српско питање. Зато су га овако својски прихватили као своје.

У писму од 6. јула Замојски даје Чарториском извештај о још једном састанку са лордом Абердином и о разговору вођеним с њим. Било је то баш негде око избора, али вести о томе још нису биле приспеле до Лондона. Разговор је био прилично кратак, јер се министар спремао да оде краљици на реферисање. Замојски је нарочито подвлачио да је чин од 16. јуна, када су српски министри морали да напусте земљу, врло тежак удар независности Србије, а с друге стране то је потврда колико су Срби одлучни у чувању своје независности. Као што је познато, Вучић и Петронијевић тада нису напустили земљу. Они су молили најпре барона Ливена да им на Порти издејствује право да не морају напуштати Србију за време избора, него само да се удаље из престонице. Када та интервенција није успела, они нису ни напуштали Београд, спремни да издрже сав бес увређене Русије који је могао да се излије на њих. Вероватно су већ били обавештени да се ситуација унеколико изменила и да неће бити напуштени ако би се против њиховог поступка неко побунио. Зато је Замојски и од лорда Абердина тражио да и он подржи овакав поступак уставобранитељских вођа. Уверавао га је да би поступао по вољи Русије ако би друкчије поступао. А то никако не би било добро. Тиме би се показала слабост енглеске владе према источној великој сили.

Тада је лорд Абердин прочитао Замојском тек примљену депешу од београдског конзула. Писмо је писано 21. јуна. Према томе писму избор је одређен за 26. јуни. Кнез Александар се одрекао својих права, али се из тога не би могло закључити шта под тим треба подразумевати, јављао је даље конзул. То није била абдикација. Управа у земљи била је предата на неколико дана београдском кајмакану и Кнез се само повукао у неки манастир (као што је познато, био је то манастир Раковица крај Београда. – Ђ. Ж). Како је поновни избор Александра за кнеза био несумњив, тешко је било рећи како би могао да се назове његов тадашњи положај.

Из овога се јасно види да је и енглески конзул осећао да уставобранитељи никако нису желели да испусте ситуацију из руку и да су упорно остајали у земљи за време поновног избора да не би допустили било какво изненађење. То је оно због чега Замојски стално пред енглеским министром хвали њихову упорност, коју он назива не само упорношћу, него дубоком свешћу и жељом да се истраје у борби за већ стечена политичка права.

У писму енглеског конзула била је још једна занимљива вест. У њој се каже да су Срби послали делегацију Хафис-паши и барону Ливену (Замојски додаје да је то била делегација од 130 људи) и изјавили обојици да се Срби слажу да се кнез Александар поново бира, али ако би им Обреновић, Порта, Русија или Немци (тј. Аустрија) хтели да наметну другога кнеза, хрпимице би се латили оружја. „Нисам се могао уздржати а да не изразим дивљење према држању Срба” – завршава Замојски извештај о овом делу писма енглеског конзула. Замојски додаје да је и енглески министар био сличног мишљења. И додаје на крају за лорда Абердина: „Никад га нисам видео тако добро расположеног за ову ствар”.

Овај разговор показује да се лорд Абердин потпуно изменио и да је био спреман да се свим силама стави у одбрану Србије и Срба. Односно уставобранитеља. То је већ раније морао учинити, али сада се изразитије осећала његова одлучност да не допусти никакво даље попуштање. Види се такође да је и његов страх у вези с именом кнеза Милоша био потпуно прошао. Он је увидео да су уставобранитељи у Србији доиста најјачи и да би била грешка допустити да буду лишени власти на наваљивање Русије. Сада је енглески министар већ гледао на сва збивања и интервенције у Србији исто онако као и Замојски. А то је значило потпуну победу пољске политике. Скоро као правдајући се због свог дотадашњег држања, лорд Абердин ће чак рећи: „Схватате да се не могу посвађати с Русијом због Срба”. Замојски је на то одговорио да он на то и не наговара, али само жели да представи опасности које прете енглеској политици и намерама руског експанзионизма.[48]

 

Писмо Замојског од 10. јула је израз огромног олакшања, али и нових брига шта ће у будућности бити и хоће ли се Русија сложити са стањем какво је створено у Србији. „Хвала Богу! Кнез Александар је поново изабран! То је победа која се и нас непосредно тиче и којој је озбиљно помогао и рад наш, управо ваш, ујаче” – узвикује раздрагано Замојски на вест да је кнез Александар поново изабран.

Замојски је свестан колико је то велики успех, али осећа да још увек постоји опасност да се тај избор поново огласи нелегално обављеним због држања уставобранитеља, па зато обавештава Чарториског о свему што се о томе чину прича и како се реагује. Сада је требало припремати европско јавно мнење да то прихвати и не допусти да се избор поново поништи.

Прва мисао Замојског је упућена Србима као признање за њихово држање. Каже затим да би то морао неко ваљано приказати у листу Трећи мај (пољски емиграцијски париски лист), али ваљано и скромно, да се не би било коме дала могућност да Пољацима пребаци како су разметљиви, или да неко због тога не понизи „поштене Србе, који су додуше имали од нас помоћ, али су се и сами дивно показали” – закључује Замојски ову мисао. А онда и даље: „Писмо сената (тј. српског) Порти узор је разумности и правичности”. Онда даље каже како су „ти људи” могли да разумеју његово писмо и двоструку обавезу да поштују и права Порте и своја лична, да се покоре чак незаконитом али изнуђеном поступку Порте, али су тиме сачували своју независност. Све ово ваља отворено признати [49] – завршава Замојски ова своја размишљања, која су израз признања Србима за храбро и одважно држање.

Према аугзбуршким новинама Замојски саопштава енглеском министру да је поновни избор извршен 27. јуна у присуству Хафис-паше, барона Ливена и руског конзула Вашченка. Замојски честита лорду Абердину што су његову кораци добили такав исход. По тим речима Замојског могло би се закључити да је он знао да је енглеска влада интервенисала у Петрограду и да је вршила притисак на руску владу још од оног дана када је лорд Абердин рекао да би о свему требало писати ноту руској влади. Онако како смо и ми претпоставили, а о чему нема непосредних доказа у овој преписци коју представљамо.

Замојски и даље даје саопштење о свом разговору с енглеским министром. Каже да су аугзбуршке новине јавиле како се Русија до последњег тренутка заваравала надом. Одмах по одласку два уставобранитељска министра из Београда барон Ливен је упутио позив српскоме народу да своје жеље смело изрази, довео је у Београд читаву обреновићевску странку, распустио скупштину, нову сазвао, итд, итд, а у исто време је објавио да је на југу Србије букнуо устанак. На те вести енглески министар се интересовао шта је са два уставобранитељска министра. Замојски га обавештава да је 16. јуна одлучено да се за време избора удаље, али не из земље, него само из Београда. Додао је још како аугзбуршке новине јављају да је руски посланик у Бечу гроф Медем био веома незадовољан уступцима учињеним Србима од стране барона Ливена, и у томе смислу му је и писао у Београд.

Подсећамо да су поменуте аугзбуршке новине Allgemeine Zeitung, у XIX веку сматране за најбоље обавештене новине у Европи.

Лорд Абердин се бојао да због свега тога не дође до нових сметњи од стране Русије. Замојски је и сам изразио сличну бојазан, јер је до неспоразума и компликација доиста могло доћи.

Ове речи енглеског министра показују јасно да је и он очекивао неповољно реаговање с руске стране на поновни избор. То би значило ново и велико продужавање српске кризе. И опет низ нових непријатности и још више неизвесности. Тога се бојао и Замојски. Тиме би и његов дотадашњи посао остао без успеха. Имао је велику утеху јер је видео да је енглески министар био потпуно спреман да у томе случају употреби све своје могућности не би ли се супротставио таквом кораку Русије. То је била велика сатисфакција за Замојског. И знак да је лорд Абердин потпуно променио свој став према Србима и Србији, уверен да би при евентуалним будућим незгодама био врло одлучно на српској страни. А то је било много, или бар сасвим довољно.

Замојски је само подржавао и потпомагао овакав став лорда Абердина. И још је додао да једино то може учинити да се Русија задржи и уздржи. Ваља, тврдио је даље, после срећно обављеног поновног избора, спречити Русију да заузме опет сличан став ранијем и да тражи опет поништење избора. И још да добије сагласност осталих европских влада. То би било на штету Србије и њене самосталности.

Замојски се нарочито бојао интервенције Русије због тога што два уставобранитељска министра доиста нису поступила по њеном захтеву. Без обзира што се с тим сложио представник Русије у Београду барон Ливен, и што је то морао учинити свакако по одобрењу из Петрограда, страх је био оправдан, јер је доиста све учињено и обављено друкчије него што је био првобитан захтев Русије. Очевидно је да се њега у Србији нису држали. Зато је Замојски осећао потребу да припреми енглеског министра и на евентуалну обнову читавог питања. Али сада су и лорд Абердин и читава енглеска влада с њим били добро обавештени и били свесни да им је раније старалаштво Русије над Србијом било представљено нешто друкчије него што је стварно било. Захваљујући свакако највише акцији Замојског и његовим објашњењима и убеђивањима, енглеска влада се осећала донекле увређена што је била обманута, макар и од својих заступника, па јој је сада била дужност да чврстином става поправи ранију своју грешку. Тиме је устајала и у одбрану Турске с којом је имала добре односе и желела даље да их одржава, јер јој је то било веома потребно.

Замојски се сада стара да акцију енглеске владе подстакне и оснажи аргументима. Зато доноси чланак из аугзбуршких новина у којем се из канцеларије кнеза Метерниха давало саопштење у којем се тврдило да је у енглеском Парламенту Роберт Пил (Рееl) тврдио како је Русија била потпуно у праву када је поставила ултиматум у вези са Србијом. Тим се донекле припремао терен да Русија поново интервенише и покуша да поништи и други избор кнеза Александра као незаконито обављен, а да она има искључиво право да се меша у српске ствари као апсолутна заштитница Србије. Сада се, међутим, знало у енглеским политичким круговима, опет захваљујући највише акцији Замојског и пољске емиграције уопште, да то није било правилно тумачење дипломатских договора и уговора међу европским државама. Тако је Србија све више улазила у интересовање западних великих сила, а тиме престајала да осећа над собом само старалаштво Турске и Русије. Србија је улазила у општу европску политику, па су стање у њој и промене постајале предмет општег интересовања.

Баш као што је Замојски и очекивао, лорд Абердин је на поменуто тврђење реаговао врло оштро, не осећајући потребу ни да размисли пре одговора. Био је веома одлучан изјављујући да ни Роберт Пил ни он нису у парламенту никада ништа рекли о правима Русије. Чак је подвукао: „Обазриво смо то избегавали”. Признавали су, рекао је, да Русија своје захтеве заснива на договорима, али нису рекли никада да она тумачи те договоре онако како би их Енглеска тумачила. Шта више, енглеска влада се више поводила у своме ставу према држању Аустрије, а није сама процењивала права појединих држава. По овом реаговању лорда Абердина Замојски је оценио да је дошао час да још више инсистира на јачем заузимању Енглеске. Енглеског министра је особито увредило, видело се то по реаговању на саопштену новинску вест, што се велики политичари за објашњење свога става понекад служе и обманама. Јер је очигледно било да је кнез Метерних сасвим погрешно био обавештен о ономе што се говорило у енглеском Парламенту. На основу једне такве тврдње, иначе неистините, могли су се на разним странама доносити сасвим погрешни закључци па и одлуке.

Кад је Замојски рекао да би требало одмах реаговати на таква тврђења, чим се она јављају као да су из канцеларије кнеза Метерниха, енглески министар је лаконски одговорио: „То је лако”. Тај његов одговор показивао је и његову одлучност да одмах предузме потребне кораке. То му није било тешко и зато што је тиме помогао и политику Аустрије и донекле ублажавао њене бриге.

Замојски је сматрао да у разговору може употребити и друге аргументе. Најпре је рекао да се лорд Бомон поново спрема да поднесе интерпелацију о Србији у дому лордова. Замојски је раније задржавао енглеског министра да говори о Србији у Дому лордова, јер се бојао да није био довољно упознат са правом ситуацијом. Сада је сматрао да је довољно обавештен и да би његово објашњење става енглеске владе било корисно за Србију. Зато је подвукао да би, одмах пошто се добије саопштење о поновном избору кнеза Александра, требало приказати какав је званичан став енглеске владе и какво је њено мишљење уопште о руским правима у Србији. Замојски је добро знао какав је однос међу појединим личностима о којима је говорио, па је могао слободно да заоштрава читаво питање, свестан да ће то побољшати општу ситуацију.

Одговор лорда Абердина на све ово био је веома повољан. Он је на све могућности оштро реаговао и видело се да је спреман жестоко да одбруси свакоме ко би се дотакао питања Србије. Сада је био свестан и уверен да је био обмањиван услед своје необавештености. Осећао је свакако и нешто гриже савести. Зато је био љут што је лорд Палмерстон заказао да 1. августа говори у Доњем дому о Србији. На то ће му одговорити свакако Роберт Пил и објаснити став енглеске владе. А ако се лорд Бомон жели на сваки начин „умешати у ову ствар”, онда ће му сам лорд Абердин представити став свој и своје владе.

Бојећи се да се односи сувише не заоштре, па да све то не испадне на штету Србије или Порте, Замојски је обазриво замолио да случајно личне нетрпељивости не доведу до оштрине која би могла засметати онима којима треба помоћи. Замојски је ово морао истаћи, јер је са више страна било покушаја да се ствари представе у погрешној светлости. Зато је Замојски показао и вест по којој су тобоже два српска министра писала рускоме цару и изражавала своју верност Русији. Такво писмо је могло постојати, вели Замојски, оно је могло бити написано да би се Русија одвратила од протеривања својих прохтева у Србији, али ако се такво писмо лоше тумачи, може изазвати и у Србији и у другим земљама недоумицу о држању двојице српских министара. Вест је очигледно дата да би се изазвала пометња. Зато је Замојски свој разговор завршио претпоставком да ће можда бити још сличних вести, па би се према њима требало критички односити.

Замојски је у овоме тренутку био сигуран да је ствар истерана на чистину и да не може доћи до каквих изненађења услед необавештености енглеске владе. А до тога му је највише било стало.

 

Остајало је још да се уради најважније: да се припреме одговарајуће личности за дискусију у оба парламентарна дома. Ваљало је припремити и лорда Абердина да може на свако питање о Србији да одговори добрим познавањем чињеница. Зато се Замојски поново латио проучавања литературе о Србији.

О новим својим акцијама Замојски пише у писму од 16. јула.[50]

Уплашио се да неке личности из опозиције, које је молио да подстакну питање Србије, не искористе то за своју парламентарну борбу, а да не воде рачуна о последицама које би могле наступити за Србију.

Отишао је најпре лорду Бомону.

Овај је обећао да ће питања постављати тако да она буду пребацивања министру Абердину, да само он тиме буде погођен, а то све зато да би му изнудио одговор што повољнији за Србију. Замојском је ово било најважније. Зато о томе обавештава и Чарториског.

Лорд Палмерстон је дуго чекао да му се сам Замојски јави и да му да објашњења о Србији. Када то није дочекао, позвао је Замојског себи на разговор. Већ пре сусрета Замојски обавештава да ће бити веома опрезан. Намерава да подговори лорда Палмерстона да од посланика руског Брунова извуче руске главне разлоге, да би се против њих могло иступити успешно у парламенту. Сами министри неће питање покретати ако не буду на то присиљени. Основна објашњења рускога држања била су дата у руском мемоару разаслатом свим кабинетима великих сила. Тај докуменат је требало или прихватити или га одлучно побити. Зато Замојски моли Чарториског да и он предузме све мере да се заинтересовани политичари упознају с тим документом да би се против њега могли разложно борити.

Замојски је имао веома тешку дужност: да обавештава и једну и другу страну, јер је добро било да до дискусије дође, али да све што буде изнела и једна и друга страна као своје аргументе послужи повољнијем решењу српскога питања. Зато је морао донекле да подстиче неслагање, не би ли дошло до јачега сукоба, јер су они могли донети заоштравање односа у Енглеској, а тиме би и једна и друга страна више пажње посвећивала свакој појединости која се тиче Србије и Срба.

Следеће писмо Замојског од 25. јула садржи низ података о његовом деловању и постигнутим резултатима.[51]

Замојски је најпре јавио да је лорд Палмерстон одложио своју интерпелацију о Србији за касније. Замојски се мало боји да је то наступило зато што је лорд Палмерстон увидео да тиме не би много добио, а није желео ни Русији да нашкоди. Замојски је два пута био код њега и давао му многа обавештења и објашњења, на његово тражење. На крају је он Замојском тврдио да Москва није имала право у томе питању и да уопште није протекторка Србије. Неколико чланова Доњега дома већ се наоштрило за дискусију.

Једна пажња од стране енглеског министра јасно је показала Замојском да су се прилике много поправиле. Замојски је, наиме, опет замолио да може своју пошту за српску владу да шаље преко званичних енглеских дипломатских курира, као што је то некада чинио, па му је после то ускраћено. Он је то поново тражио можда и зато да провери јесу ли се односи доиста изменили за последњих недеља према пољској емиграцији и њему лично. Зато је опет замолио преко лорда Канинга. Осим тога написао је писамце министру и молио га да поздрави кнеза Александра после поновног избора, што би било знак поверења и добре воље и да своме београдском конзулу нареди да промени држање према уставобранитељима и новој власти у Београду. Замојски је желео тиме да улије Србима наду да ће ствари потећи бољим током, јер ће то схватити као подршку енглеске владе. То није био само куртоазни потез, него политички, он је имао да умири забринуте Србе. Јер се још ништа није знало хоће ли нови избор бити признат.

Сутрадан ујутру лорд Канинг писмом обавештава Замојског да ће га лорд Абердин примити, и то не код куће, као раније, него у самом министарству. И да понесе писмо које жели да пошаље у Београд. То је био велики напредак.

Замојски је одмах написао писмо за Петронијевића. Лорд Абердин га је примио добро расположен и напоменуо да ваљда не пише ништа против Русије или Аустрије. Одговор је био: писмо је писано као да ће бити читано пре слања.

Разговор Замојског с енглеским министром трајао је више од једнога часа. Замојски сматра да је то био његов најважнији разговор. Али не по садржају његову, него по доброј вољи министровој и по одлучности његовој да се ствари потпуно разјасне без икаквих попуштања. По садржају, Замојски сматра да је у томе разговору било поновљено много већ раније помињаних појединости, али је сада све примано боље и потпуно. Опет је Замојски морао да објашњава држање пољске емиграције да би се боље схватило њено заузимање за Србе. Наравно, опет је енглески министар ублажавао суд о руској политици, а Замојски је потрзао извесне најновије чињенице које су сведочиле да се у тој политици понешто и скрива. И то је имало дејства.

У томе разговору чуо је Замојски из уста енглеског министра и понешто што му је било веома значајно. Лорд Абердин је најпре истакао да Аустрија није наклоњена ни кнезу Александру ни двојици министара српских, али је изјавила да сматра резултат последњег избора у Београду за добро решење. То је показивало да је не само Аустрија променила свој став, него да је и лорд Абердин тражио да му се на то питање одговори. То је такође био напредак. Затим је рекао како је руски посланик Брунов изјавио да би поновним избором кнеза Александра, српско питање требало сматрати окончаним. Бојао се само шта ће на то рећи лично цар. Зато је лорд Абердин наговарао посланика да у томе смислу напише у Петроград. Када је овај то одбио, енглески министар је то сам учинио. Да би пак помогао лорду Абердину у томе тренутку и услед могућих каснијих питања, Замојски је написао о српском питању читавих шездесет страна текста као упутство за чланове Парламента да би били боље обавештени о свему.[52]

То је био такође речит знак поверења указаног Замојском у овом стадијуму развоја догађаја. По свему судећи ово су били последњи дипломатски потези, много одлучнији и оштрији него икада раније. Очигледно је извршен врло јак притисак на руску владу да се поновни избор у Београду призна. Можда је чак у писму лорда Абердина било и оштријих речи, ако је судити по његову расположењу приликом последњих сусрета са Замојским. Можда је – и то је највероватније – и своју владу представио као заштитницу Србије, јер му је било веома стало да оспори искључиво право Русије у решавању српског питања. Документа о томе морају постојати, мада нам још нису позната. Уосталом, и сама чињеница да се енглеска влада почела тако пажљиво интересовати за све што се збива у Србији морала је Русији показати да је ово питање измакло њеној апсолутној компетенцији. То је било за Србију веома повољно, јер је тиме ушла у интересовање и западног дела Европе у политичком смислу.

 

Нова етапа у развоју српскога питања задала је многе бриге Чарториском. Замојски се чак брине да то не делује на његово здравље. Вероватно се Чарториски пожалио. Замојски у писму од 29. јула жели да представи ситуацију повољнијом но што изгледа на први поглед. „Уосталом, ништа се тако лоше не дешава” – каже он. Сматра да су последњи захтеви Русије ублажени. Задовољан је што је Русија пристала да два српска министра напусте земљу и оду у Цариград, али не захтева, изгледа, да се поништи избор кнеза. То заиста није био велики захтев, сматра Замојски. И с тим би се требало сложити. Замојски је уверен да је у Србији власт уставобранитељска тако чврста да има ко да замени двојицу главних министара и да не би дошло ни до каквих нереда у земљи, како претпостављају они који нису довољно упознати са ситуацијом. Тиме се потврђивало да је промена у Србији наступила као општи покрет, као воља народа, а не као неки преврат појединаца. До оволиког попуштања Русије дошло је зато што је осетила да јој се Србија измакла из руку, па су њени захтеви били више симболични него истински. Она је очигледно на овом питању лоше прошла, јер уставобранитељи нису испунили највећи део њених ранијих захтева. Овај последњи није било тешко испунити.

Српско питање приводило се крају.

Из писма од 31. јула сазнајемо понешто ново.[53] Ту читамо да је српски сенат уложио протест код Порте што је тражено удаљење двојице министара из земље. Замојски је очевидно задовољан развојем ситуације, па завршава мисао овим речима: „То је једино на чему инсистирају Москва и Аустрија заједно”.

Још једна појединост је за нас важна. Турски посланик Али-беј – пише Замојски – иначе врло агилан у Лондону, разговара с њим веома отворено. Није се уплашио нити порекао ни кад га је руски посланик Брунов питао да ли се састаје са Замојским. Једнога дана је приредио ручак за све оне који се интересују за источно питање, па је позвао и Замојског. Били су ту многи истакнути енглески државници. Лорд Абердин је тада уверавао Замојског да је написао писмо своме београдском конзулу и наредио му да указује пуно поштовање влади кнеза Александра.

Још више обавештења садржи писмо од 4. августа.

Замојски јавља да се састао с лордом Абердином код кнегиње Сатерленд. Између осталога, министар му је рекао да руски цар неће никако да попусти при захтеву о удаљењу два српска министра. Замојски жели да утеши саговорника тврдњом да је то разумљиво, јер цару ништа друго није остало. Лорд Абердин ће поставити скоро забринуто питање: „Мислите да Срби неће попустити?” Замојски га уверава да им је успех при поновном избору улио нове снаге. На то ће енглески министар додати да се не могу ваљда надати да ће цар попустити пред Србима. Замојски је своје мишљење поткрепљивао чињеницом да царев захтев није био правичан па су га зато Срби могли одбацити. И ситуација се за њих поправила. Министар се ипак тога доста плашио, тако је изгледало Замојском. Није могао веровати да ће цар попустити па сматра да би Срби о томе морали озбиљно размислити. Онда даје убедљив аргуменат: Русија је згомилала војску од 25.000 људи на српској граници. То је опасно. Замојски потпуно самоуверено одговара да би Русији била потребна војска од 100.000 људи да би ушли у Турску ради покорења Србије. И Замојски даје образложење своје тврдње. Претходно саветује министру да запита било којег генералштабног официра с мапом у руци да му на то питање одговори. И он ће му на то одговорити. Ако се зна шта је сада Србија, тврди даље Замојски, онда војска од 50.000 људи на 200 миља од своје базе мора имати иза себе других 50.000, а и тако би имала да дејствује у веома неповољним условима.

Овај разговор прекинуо је као случајно руски посланик Брунов. Замојски је уверен да то није било случајно. Јер и мало касније, када је разговарао с лордом Палмерстоном, опет о Србији, Брунов је слично поступио, и то много нападније, смишљеније. У његовом држању било је мало нетрпељивости, па и омаловажавања према Замојском.

Разговор о српском питању наставио је Замојски са лордом Абердином и сутрадан у министрову кабинету. Енглески министар је сматрао да руски цар захтевом својим да се удаље из земље два српска министра у ствари се користи својим правом на то. Замојски је покушао да то право стави под знак питања. Јер и Порта има нека своја права у томе. На то је лорд Абердин опоменуо Замојског да се таквим мишљењима о правима Срби могу подстаћи против Русије, па Русија да заузме непријатељски став према султану и Србима. Он лично не сматра да је Русија у праву што поставља такве захтеве, невероватно би му било да цар због једне такве ситнице чак ступа у рат, али ко зна шта би се све могло очекивати ако би био доведен до беса. Осим тога, лорд Абердин је уверен да је и Аустрија тако упорна у овој ствари зато што зна за односе српских министара с пољском емиграцијом.

Замојски је на то поменуо случај пољског генерала Скшинецког. Њега је Белгија примила у своју службу. Три велике силе су се на то наљутиле. Аустријски и пруски посланик напустили су чак Брисел због веома оштре депеше кнеза Метерниха. Белгијски краљ није хтео да попусти и задржао је пољског генерала у својој служби. Аустрија и Пруска одмах су се помириле с тим и вратиле своје посланике, а Русија још увек нема посланика у овој земљи. Треба захвалити за све ово француској влади и иступањима лорда Палмерстона, који је гласно изјавио да се такви захтеви не могу постављати белгијскоме краљу, он на њих не би могао ни одговорити, јер би то могао само ако би била изгубљена самосталност земље или погазио устав. И Србија је у овоме тренутку – завршио је своје аргументе Замојски – као Белгија 1839. године. На овај начин не смеју се газити основна права народа ни земаља.

Лорд Абердин је прихватио ове разлоге, али је ипак сматрао да би требало све учинити да се избегне рат.

Замојски нарочито истиче да овај разговор није био досадан енглеском министру, јер је он стално постављао питања и тражио објашњења поступака пољске емиграције, желећи да схвати ваљано њене циљеве. Када је рекао да Пољаци помажу Турској не би ли што више нашкодили Русији, Замојски је то прихватио, али је додао да Пољаци помажу свима којима прети опасност од Русије, као што би помагали и себи. У томе пак остају начелни, никако не мисле да су сва средства допуштена, како се често о њима говори у земљама које не воле Пољаке и не схватају њихову борбу. Или неће да је схвате.

 

О новим збивањима читамо у писму од 16. августа.

Дан раније у енглеском Парламенту је дошло до расправе о српском питању. Замојски сматра да је она добила смер какав је баш требало избећи. Лорд Палмерстон је искористио ранији став владе према Србији да би је напао. Замојском је жао што је до тога дошло. Он је желео да влада буде поштеђена таквих напада када је и сама почела друкчије да гледа на српско питање. И Роберт Пил је у ствари бранио себе, а тиме је шкодио самој ствари, сматра Замојски. Лорд Палмерстон је добро представио читаво питање, али је и нехотице тако иступио да је присилио министра да правда владино држање, а тиме је донекле пребацивао кривицу на Србију. Замојски мало и себи замера. Њему је лорд Палмерстон био несимпатичан, па никад није хтео да му даје довољно материјала о Србији, а тиме му није помогао да се и заузме за њу. Ни с Робертом Пилом није ступио у везу пре расправе. Зато је замолио лорда Сандона да одговори лорду Палмерстону. Тиме би помогао и Роберту Пилу. Али је Пил узео реч одмах после лорда Палмерстона и говорио је којешта, по мишљењу Замојског. Тако ова расправа у енглеском Парламенту није испала потпуно онако како је желео Замојски. Он је желео да буде сва усмерена на корист Србије. Овако је испала донекле лично обрачунавање политичара. Али је ипак у основи значила много.

У другом делу овога писма Замојски јавља да се који дан раније срео с лордом Абердином на пријему код кнеза Хамилтона. Дуго су разговарали. Иако је било доста и других званица, па је ово изгледало сувише упадљиво, енглески министар није сматрао да је незгодно што посвећује толику пажњу пољском представнику у Лондону. Замојски је питао када ће бити опозван београдски конзул, који се показао онако нетрпељив према уставобранитељима. Енглески министар је желео да се с тим мало причека, јер је имао за то своје разлоге.

Ово питање ће се објаснити тек после следећег разговора, о којем читамо о писму од 18. августа.[54] Већ је било јасно колико је зла проистекло из писама београдског енглеског конзула о стању у Србији, у којима је било врло много оштрих оптужби. Када је Роберт Пил у Парламенту бранио став владе према Србији, наводио је писма тога конзула и истицао да се влада на њих ослањала. Замојски је из тога закључивао да би онда тога конзула требало сменити. Јер је он обмануо владу. Лорд Абердин је тада остао друкчијег мишљења. Он је признао да ни он ни Роберт Пил не цене тога човека, али би могло лоше да се протумачи ако би био смењен у томе тренутку. То би се могло схватити као отворени противруски став. А енглески министар није желео никако да учини такав потез. Баш због недавне дискусије.

Убеђивања Замојског остала су безуспешна. Могао је једино закључити да лорд Абердин није показивао онолики страх од Русије као раније и да је био веома добро расположен, свестан да је од Замојског добио највећу помоћ да изиђе из велике заблуде у којој је дотад био. И он и енглеска влада.

Замојски је говорио и о барону Ливену. Тврдио је да је његов продужени боравак у Београду незаконит, да је кршење Портине самосталности и независности. Па је онда и то повезао с енглеским конзулом у Београду, сматрајући да би барон Ливен изгубио свој утицај у српској престоници само кад би био опозван енглески конзул, који му је доста помагао својим држањем. Замојски је запазио још једну промену у држању лорда Абердина. Он је раније о Аустрији говорио с пуним поштовањем, чак и с отвореном наклоношћу. Сада је говорио о њој с омаловажавањем, понекад и с подсмехом. Нарочито је истицао колико је држање Аустрије према Пољацима пуно љутње. Свакако неоправдане.

Замојски је правилно закључивао после ових разговора да је енглески министар много боље и правилније просуђивао о пољској емиграцији и њеној активности. Његова наклоност се изражавала већ самим тим што је о свим поменутим питањима отворено и јавно разговарао са Замојским.

 

Читава акција пољске емиграције за помоћ уставобранитељима у Србији ближила се крају. Повољном крају. Значи и успеху. Замојски је једино могао закључити разочарано да се у енглеском Парламенту није говорило о тадашњем најважнијем питању: о удаљењу два српска министра из Београда. Замојски одмах и објашњава зашто је тако било: у његовом рукопису који је урадио као упутство посланицима није било о томе ни речи, па тога није било ни у скупштинском материјалу, јер је то питање настало касније. Зато нико о томе није умео да проговори ни речи. Јер им није било сервирано. И Замојски закључује не без сете а можда и ироније: „То показује да ову господу треба поучавати као канаринце”.[55] Једино је лорд Бомон све пратио и зато ће он и убудуће највише користити.

За Србе се више није могло ништа учинити. Два српска министра морала су да напусте земљу и да оду у Цариград. То је био изричит руски захтев и против њега више нико није желео да предузима било шта. Није било ни потребно, уосталом. То је било најмање што се могло учинити, то је била само тобожња сатисфакција за све оне раније врло велике и оштре руске захтеве. Тако су читаву борбу око поновног избора кнеза Александра и око признавања тога избора схватили и Вучић и Петронијевић. Када се све завршило у ствари победом уставобранитеља и признавањем њихове владе, Петронијевић је написао Замојском писмо у којем му вероватно захваљује за све заузимање за Србе. Кажемо то зато што писмо не знамо, али за њега Замојски каже Чарториском да је „арцилаконско”, написано српски, без датума, али врло оригинално. „Чудна простота и сажетост мисли код тако знаменитих људи” – завршава Замојски оцену тога писма.

Мада последњи потези у овој политичкој борби као да нису били потпуно успешни, пре тога је било толико великих успеха да није требало Русији ускратити задовољство да се последњи и у ствари најмањи њен захтев испуни, кад он и иначе није доносио никакву стварну промену. Зато бисмо могли рећи да је закључак Замојског о читавој овој акцији и о читавом његовом заузимању за уставобранитеље доиста уродио богатим плодом: „Делатност кнеза Адама у српском питању постигла је потпуну победу. Москва, која је с толико претње гомилала војску на Пруту, и то мање да би умањила смелост Срба, а више да би застрашила Европу, изнудила је додуше удаљење два министра, главних вођа револуције, али само за кратко.” После окончаног дипломатског боја око Србије и нове власти у њој, Замојски напушта Лондон, срдачно испраћен од лорда Абердина, којем је највише помогао, јер му је у многим питањима отворио очи, особито када су питања била везана за ситуацију на Балкану. Испратили су га и многи други познаници и пријатељи, званичне и незваничне личности, с којима се сретао у њиховим домовима или канцеларијама, бивао од њих приман присно и срдачно, јер се веровало његовим обавештењима. А Замојски је представљао само емиграцију, без самосталне државе и других легитимних права. Ова акција Замојског имала је велики значај за Србију и Србе, а много је допринела и угледу пољске емиграције: од тога времена више се веровало њеним обавештењима и искрености њених политичких побуда.

 

Представљајући неке појединости из преписке Владислава Замојског, желели смо да покажемо зашто је српско питање у томе тренутку постало најважније за Пољаке. За Србију тога времена пољска емиграција је врло много учинила. Зато је разумљиво што су тада а и доста касније Срби радо примали Пољаке у своју средину, скривали их и чували кад је то било потребно, пружали им могућности да раде у српској средини на пољима која их интересују. Само тако се може разумети да је током XIX века велики број Пољака, стручњака најразличитије врсте, долазио у Србију и ту остајао често за читав живот. Још увек у Србији има подоста потомака тих Пољака, који су у разна времена долазили у Србију и ту каткад заснивали своја нова домаћа огњишта.

Представили смо са доста појединости дипломатску игру у Лондону око поновног избора кнеза Александра Карађорђевића, на основу преписке Владислава Замојског. Учинили смо то стога што многи моменти ове дипломатске борбе код нас нису били познати, иако је ова преписка Замојског већ одавно била издата. Појединости из представљене преписке требало би да послуже као подстрек да се у енглеским архивским документима потраже докази за све ово, и још више: да се потражи и провери шта је у тим документима у ствари настало као резултат акције Замојског и шта су непосредно његова обавештења. Не сумњамо да би резултати оваквих испитивања донели богати научни плод.

Још нешто морамо рећи.

Пружајући податке из извештаја Замојског, нисмо их увек исправљали када су били очигледно обојени погледима једног представника пољске емиграције, па су могли бити донекле једнострани. Нисмо хтели да исправљамо ни његово непрестано истицање да је тај њихов рад посвећен Србији и Србима, а није никада желео истицати да је реч била о уставобранитељима, а не о свима Србима. Јер је у њему било сасвим јасно да је у Србији било и таквих људи који се нису слагали с политиком уставобранитеља. Што би онда и Замојски често спомињао унутрашње тешкоће уставобранитеља? Све је то разумљиво и јасно. Замојски све представља онако како одговара циљевима политике пољске емиграције, па би његове извештаје тако требало читати и процењивати. Нисмо сматрали да је потребно то непрестано подвлачити и испитати. Ипак, извештајима Замојског можемо поклонити пуну веру. Он је био на положају који је захтевао да говори само оно што је било сасвим поуздано, и на шта се кнез Чарториски могао ослонити при даљим својим акцијама. Зато извештајима Замојског морамо потпуно веровати, појединости из њих имају значај научних докумената, морамо их читати као збир чињеница о дипломатској борби и убеђивањима везаним за признање поновног избора кнеза Александра Карађорђевића 1843. године.

 

НАПОМЕНЕ

[1] B. J. Вучковић, Српска криза у источном питању. САНУ, Београд, 1957, c. 157.

[2] Handelsman Marceli, Adam Czartoryski. Warszawa, 1949, II, 75.

[3] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878). Warszawa, 1935, 39.

[4] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 362.

[5] По некима: dr Lynch.V. Handelsman M., нав. дело, II, 91.

[6] Jeneral Zamoyski, IV, 174.

[7] Ha истом месту.

[8] Durkowich-Jakszicz Lubomir, Pierwszy polski agent dyplomytyczny w Bialogrodzie w XIX w. - Lyszczynski dr Adam. Problemy Europy Wschodniej. Warszawa, 1939, str. 1-16.

[9] Живановић Ђорђе, Михал Чајковски o кнезу Милошу. Ковчежић. Београд, ХХII-ХХIII, 1987, стр. 83-95.

[10] Живановић Ђорђе, Срби u пољска књижевност (1800-1871). Београд, 1941, стр. 163-167.

[11] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 362.

[12] Чајковски y својој преписци и успоменама говори o Вукашину, као да нe зна његово презиме. Ми смо још доста давно (Летопис МС, 1939, књ. 352, стр. 475), показали да je то Вукашин Радишић. Међутим, y пољској историјској литератури, старијој као и новијој, спомиње се само име Вукашин, као што видимо код Ханделсмана или код Хуђиковске y већ спомињаним делима.

[13] Handelsman M, нав. дело, II, 95-96.

[14] Handelsman M, нав. дело, II, 98.

[15] Ha истом месту.

[16] Handelsman M, нав. дело, II, 99.

[17] Handelsman M, нав. дело, II, 100.

[18] Handelsman M, нав. дело, II, 101.

[19] Страњаковић Драгослав, Србија од 1834-1858. године. Београд, 1937, стр. 50.

[20] Караџић Вук С, Скупљени историски u етнографски списи. Београд, 1898, I; Ханделсман М, нав. дело, 102.

[21] Handelsman Marceli, La question d’Orient et la politique youigoslave du prince Czartoryski apres 1840. Séances et travaux de l’Académie des sciences morales et politiques. Paris, 1929, Novembre-décembre, стр. 17-26. Текст Чарториског прештампао je Страњаковић Д, Како је постало Гарашаниново „Начертаније”. Споменик СКA, ХСI, Београд, 1939, стр. 43-53.

[22] Handelsman M, нав. дело, стр. 8.

[23] На истом месту.

[24] Handelsman M, нав. дело, 36.

[25] Handelsman M, нав. дело, 37.

[26] Handelsman M, нав. дело, 38.

[27] Chudzikowska Jadwiga, Dziwne życie Sadyka Paszy. Warszawa, 1971, 229.

[28] Живановић Ђорђе, Мицкјевич u Његош. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. Београд, 1939, XIX, 84-90.

[29] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 271.

[30] Живановић Ђорђе, Срби u пољска књижевност (1800-1871). Београд, 1941, 68.

[31] Према усменом саопштењу дра Драгослава Страњаковића, бившег професора Филозофског факултета y Београду.

[32] Вучковић B. J, нав. дело, 109.

[33] Chudzikowska J, нав. дело, 234. Czapska M. Ludwika Śniadecka. Warszawa, 1958, 135 – даје име Jean de Vaneaux. To сигурно није тачно.

[34] Chudzikowska J, нав. дело, 237.

[35] Handelsman M, La question..., 12.

[36] Преписка Владислава Замојског, прошарана краћим сећањима, штампана je y шест књига y издању Библиотеке y Курњику (Kуrnik), фондацији породице Замојских, под насловом Heneral Zamoyski. Књиге су издаване овим редом: I (1803-1830) – 1910; II (1830-1832) – 1913; III (1832-1837) –1914; IV (1837-1847) – 1918; V (1847-1852) –1922; VI (1853-1868) – 1930. Оно што се тиче питањa које нас занима налази се углавном y IV књизи, y одељку XI под насловом Sprawa serbska (Српско питање), на странама 268-309.

[37] Jeneral Zamoyski, IV, 271-309.

[38] Jeneral Zamoyski, IV, 272, напомена.

[39] Нав. дело, 274.

[40] Ha истом месту.

[41] Нав. дело, IV, 276.

[42] Нав. дело, IV, 277-278.

[43] Нав. дело, IV, 282.

[44] Нав. дело, IV, 283.

[45] Нав. дело, IV, 285.

[46] Нав. дело, IV, 286.

[47] На истом месту.

[48] Нав. дело, IV, 280-291.

[49] Нав. дело, IV, 291.

[50] Нав. дело, IV, 294.

[51] Нав. дело, IV, 295-297.

[52] Нав. дело, IV, 297.

[53] Нав. дело, IV, 299-302.

[54] Нав. дело, IV, 304-305.

[55] Писмо од 22. августа. Нав. дело, IV, 306-307.

 

Đorđe Živanović

The Polish emigration and election of prince Alexander in 1843

 

In 1842 the ustavobranilelji (defenders of constitution) forced Prince Michael to resign and leave Serbia and elected Alexander Karadorđević for new prince. Russia was against this election to be abolished. With this solution finally agreed Turkey, France and England. The ustavobranitelji applied for help to the leader of the Polish emigration in Paris, to Prince Adam Czartoryski, whose many relations were considerable and who was considered uncrowned king of nonexisting Poland. He made efforts to have the standpoint of France slightly, but it was not an easy task to do so with England. To England he sent his ablest collaborator Count Vladislav Zamoyski to defend the position of the Serbian ustavobranitelji. However, his endeavours were not successful. In spite of difficulties Zamoyski found ways to establish frequent meetings with Lord Aberdeen, the minister of foreign affairs and to keep him informed of the real situation in Serbia. Zamoyski had certain suspicions whether he would be successful, so he also approached the leader of the opposition in the Parliament, Lord Palmerston, with request to intercede in favor of the ustavobranitelji and after a long struggle lord Aberdeen was finally on the side of the ustavobranitelji. His influence was soon felt in France, even more so in Turkey. Considerable diplomatic activity took place in Europe. Finally Russia retreate and in 1843 in Serbia were held renewed elections in favor of Prince Alexander with positive results. The whole action in England was communicated in detail to Czartoryski by Zamoyski and this correspondence is the most valuable material for the understanding of the then intense diplomatic game, in particular in England, concerning the Serbian question which enabled for the West to learn more of Serbia.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт