Projekat Rastko : Poljska

Đorđe Živanović

Poljska emigracija i ponovni izbor Aleksandra Karađorđevića za kneza 1843. godine

Godišnjak grada Beograda, knj. XXXVIII - 1991.

Poznato je kako su ustavobranitelji izagnali 1842. godine kneza Mihaila iz zemlje i kako su za kneza izabrali Aleksandra Karađorđevića. Ovaj izbor nije htela da prizna Rusija. Smatrala je da će usled ove promene potpuno oslabiti njen uticaj u Srbiji. I ne samo to, nego je izvršila snažan pritisak na Tursku, a isto tako i na Francusku i Englesku pa su se i ove države složile sa zahtevom Rusije da se izbor poništi. Osim toga, Rusija je zahtevala: da se vođe ustavobranitelja i novoizabrani knez Aleksandar udalje iz zemlje, da se u zemlju vrate prognani knez Mihailo i njegove pristalice i da se onda izvrši ponovni izbor kneza. Radi kontrole pravilnog izvršenja ovoga zahteva Rusija šalje, pored već postojećeg konzularnog predstavnika, i specijalnog izaslanika barona Livena. Sa svim ovim zahtevima saglasile su se najzad Turska, Francuska i Engleska.

Za ustavobranitelje i novoizabranoga kneza bila je to neminovna propast.

Pa ipak, prilikom novog izbora potvrđen je za kneza Aleksandar Karađorđević. Izbor je izvršen sasvim drukčije nego što je Rusija prvobitno zahtevala. Prilike su se bile potpuno izmenile od prvog do drugog izbora, odnosno od trenutka kada je prvi izbor poništen do trenutka kada je došlo do ponovnog izbora. Kako se moglo desiti da ustavobranitelji preko svakog očekivanja i protivno ruskim zahtevima mnogo odugovlače s ponovnim izborom, što im je pomoglo da u Srbiji pripreme teren za svoj novi uspeh, agitujući veoma smišljeno po čitavoj zemlji, okupljajući i organizujući svoje pristalice? Kako su uspeli da prikupe toliko pristalica kad se znalo kako je Rusija oštro istupala protiv njih? Kako se desilo da je ponovni izbor obavljen ipak uz prisustvo ustavobraniteljskih vođa, a knez Aleksandar se samo za taj jedan dan povukao iz Beograda u manastir Rakovicu? I da se u Srbiju ne vrate ni knez Mihailo ni njegove pristalice, iako su spremno čekali u Zemunu samo znak pa da pohrle u Beograd? Najzad, kako se moglo desiti da tek posle obavljenog ponovnog izbora kneza, u Carigrad odlaze samo Vučić i Petronijević, da se svega posle nekoliko meseci vrate u zemlju i ne pitajući Rusiju za saglasnost? A poznato je da je Rusija čak bila pokrenula na jug dosta veliku vojsku da bi time uplašila ustavobranitelje, preteći vojnom intervencijom u Srbiji. Ni baron Liven ništa nije uspeo da učini u Srbiji. Izbegavao je čak da daje izjave o svojoj misiji. A u Beogradu se sve odigravalo na njegove oči, i onako kako nije odgovaralo zahtevima Rusije.

Sve se ovo nije moglo desiti slučajno i neočekivano, nepripremljeno. To je značio ogroman preokret u srpskoj politici. Srbija je naglo ušla u centar interesovanja Francuske i Engleske, a time je dobila mnogo šire garancije za svoju samostalnost.

Do svih ovih promena došlo je svakako i kao posledica jedne veoma dobro smišljene diplomatske zakulisne igre u Parizu, osobito Londonu. Neke pojedinosti iz te igre razjasniće nam mnoge dosada nepoznate stvari, a vezane su za akciju predstavnika poljske emigracije u pomenutim dvema evropskim prestonicama.

O vezama poljske emigracije sa srpskim ustavobraniteljima tokom četrdesetih godina prošloga veka već se poodavna kod nas dosta zna. Pa ipak je ostalo puno nepoznatih pojedinosti. One su katkad veoma značajne. Poljski politički agenti u Beogradu morali su da rade tajno, da se kriju pod tuđim imenima i sa pasošima najčešće francuskim i engleskim. Za njima je tragala vrlo pažljivo austrijska i ruska obaveštajna služba. Kako su pak svojim radom u Beogradu bili veoma korisni i potrebni, jer su Srbiju povezivali sa Zapadom, srpske vlasti su ih brižljivo skrivale i obično nisu dopuštale da za njima ostaju bilo kakvi tragovi. Onda se tako moralo postupati iz opreznosti, a danas to veoma otežava traganje za njihovom delatnošću u srpskoj sredini. Zato moramo katkad da saznajemo i vrlo važne stvari posrednim putem. Jasno je pak i dobro poznato da su se srpski političari obilato koristili pomoću koju su im pružali poljski emigrantski predstavnici, odnosno predstavnici kneza Adama Čartoriskog, vođe desnoga krila poljske emigracije. Ništa se četrdesetih godina nije dešavalo u Parizu i Londonu slučajno, kako bi ponekad moglo izgledati, o svakoj sitnici se raspravljalo i ubeđivalo, samo da bi se promenio stav francuske i engleske vlade prema Srbiji.

Zbližavanje ustavobranitelja i poljske emigracije došlo je kao posledica razvoja političkih prilika i odnosa i na jednoj i na drugoj strani.

Trzavice koje su nastale u Srbiji donošenjem Turskoga ustava 1838. godine pretile su da je uvuku u žestoke unutrašnje borbe. Do borbi je i došlo. Knez Miloš, čovek snažne ruke ali i samovoljan, nije mogao da se složi s odredbama Ustava koji je davao veliku vlast Savetu. U takvim prilikama knezu Milošu nije preostajalo ništa drugo nego da se odrekne prestola u korist svoga bolesnog sina Milana. Kako pak ovaj nije mogao da vlada, jer je bio teško bolestan, zemljom je vladalo Namesništvo. To je bila i prva borba da se Srbijom vlada bez kneza. Život je pokazao da su ovoga suviše brzo postali svesni namesnici Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Uskoro su Vučić i Petronijević osobito počeli sebe smatrati braniocima pravnog poretka u zemlji. Tako se vrlo rano stvorila grupa „ustavobranitelja", koja je sebi stavila u zadatak da se bori za poštovanje ustava, a u samoj stvari da se bori protiv kneževe samovolje. Osobito je to bilo potrebno kad Milan umre, a na njegovo mesto postade knez sedamnaestogodišnji Mihailo, mlađi Milošev sin. On je odmah potražio podršku Rusije i dobio je. Ruski konzul u Beogradu vodi od toga vremena glavnu reč u politici Srbije. Vučić i Petronijević, kao i ostale njihove pristalice kojih je bivalo sve više, da bi održali vlast u zemlji u nekakvoj ravnoteži, a i da bi sačuvali uvaženje koje su dotad imali u zemlji kao namesnici, obrate se za pomoć Turskoj. Tako se unutrašnja borba u Srbiji od toga vremena pretvara u borbu Rusije i Turske za prevagu na srpskome terenu.^[1]

Ustavobranitelji su se starali da osiguraju sebi slobodne ruke za dalje vođenje borbe protiv Kneza. Čak su na Porti tumačili da Mihailo nije mogao kao brat da nasledi Milana. Mihailo je postajao sve osioniji, a članovi porodice su počeli kovati planove da se ponovo dovede Miloš za kneza. Najzad, posle jedne bune, vođe ustavobranitelja bile su primorane da se sklone u Beogradsku tvrđavu i zatraže zaštitu od paše. Portini pokušaji da ublaži sukob nisu urodili plodom. Njen specijalni emisar Musa-efendija morao je da se vrati u Carigrad ne obavivši posao za koji je bio poslat u Beograd. Čak je morao da povede sa sobom u Carigrad ustavobraniteljske vođe da bi im spasao živote. Situacija je u Srbiji bila veoma zaoštrena.

Ustavobranitelji pokušavaju u Carigradu da se povežu nekako i sa Zapadom. To nisu uspeli neposredno preko Turaka nego preko Poljaka, odnosno preko poljskog emigrantskog agenta, koji je tada a i dosta kasnije bio poznati književnik i vešt političar Mihal Čajkovski, kojeg je u Carigrad poslao Adam Čartoriski. To je značilo i uspostavljanje stalne veze između vođa poljske emigracije i Turske. Raniji pokušaji nisu uspeli. Čartoriski je, naime, još od tridesetih godina pokušavao da načini u Turskoj neki manji centar. Čak je pokušavao da se poveže i s turskim odmetnikom, egipatskim pašom Mehmed-Alijem. Ali taj pokušaj je propao. Sa engleskom preporukom Čartoriski šalje u Carigrad generala Hšanovskog (Chrzanowski) jednog od komandanata ustaničke vojske iz ustanka 1830/31. i načelnika glavnog štaba. On je bio napisao više radova o Bliskom istoku i Čartoriski ga je vodio sa sobom u London da bi mu ovaj pomagao u razgovorima s lordom Palmerstonom. Hšanovski je ostavio odličan utisak.^[2] Palmerston je tada izjavio da bi ovaj general dobro poslužio u Turskoj Rešid-paši kao vojni stručnjak. Rešid-paša je ranije bio poslanik u Parizu i bivao često viđeni gost u sedištu poljske emigracije, a kada je postao ministar spoljnih poslova, nije zaboravljao svoje poljske prijatelje. Vladu u Carigradu je uverio da se u zemlji moraju izvršiti administrativne i vojne reforme. Tako se general Hšanovski našao u Turskoj sa grupom mlađih poljskih vojnih stručnjaka. Primljen je u tursku službu uz velike počasti, uživao je najveće poverenje i velikog vezira Hozrev-paše. Mnoge promene u vojnoj organizaciji i načinu utvrđivanja graničnih tačaka izvršene su odmah prema planovima Hšanovskog. Osim ovog posla, koji je obavljao pod zaštitom engleskog predstavnika Ponsombija, Hšanovski je pravio plan i o organizovanju poljskih legija, koje bi imale, za slučaj rata s Rusijom, da prodru u Poljsku i budu osnova nove poljske armije. U Turskoj je tada bilo dosta Poljaka. Samo oko Sinope bilo ih je nekoliko stotina, a bilo ih je dosta i u kavkaskom kraju. Valjalo ih je prikupiti iz ostalih zemalja. Boravak Hšanovskog u Turskoj značio je mnogo, njegove usluge su veoma visoko ocenjene. Tada je Rusija zatražila da joj poljski general bude predat kao njen emigrant. Hšanovski nije imao drugog izbora nego da napusti Tursku i vrati se u Englesku, gde je opet glavni vladin obaveštač o istočnim zemljama. Godinu dana kasnije odlazi ponovo u Tursku, i to sada kao „engleski general pridodat ambasadi Velike Britanije pri Porti"^[3]. On ima velika engleska ovlašćenja, a s turske strane uživa i dalje veliko uvaženje u svima vladinim krugovima. Sultan je lično s njim imao značajne kombinacije, želeo je da ga postavi za velikog vezira ako primi tursko ime u tursku vojnu odeću. S tim se nisu složili Englezi, a ni Hšanovski nije nikako želeo da se odrekne svoga imena i svoje zemlje.

Sledeće godine donele su još veće mogućnosti.

Kada je Rešid-paša putovao po zapadnim zemljama, sretao se u Parizu sa Čartoriskim, a u Londonu sa Vladislavom Zamojskim, sestrićem Čartoriskog i poljskim predstavnikom u Londonu. Zamojski je bio vanredno obavešten o političkoj situaciji, veoma preduzimljiv a i ugledan predstavnik poljske emigracije. Poznavao je sve niti tajne zapadne diplomatske igre, pa je u svakom trenutku mogao dobro da upotrebi to svoje poznavanje prilika u korist poljske emigracije. U Londonu je imao i odlične društvene veze. Tada su uglavnom načinjeni planovi za saradnju poljske emigracije i Turske. U korist obeju strana.

U to vreme su se iskristalisali oblici reformi u Turskoj, a isto tako i njen odnos prema Rusiji kao i prema potčinjenim zemljama i narodima. Čartoriskom je naročito bilo stalo da Turska promeni svoj odnos prema Vlaškoj, Moldaviji i Srbiji, kako bi te zemlje mogle pomoći opštem novom protivruskom kursu sa Zapada. Turska bi, po planu Čartoriskog, dajući veća prava i slobode potčinjenim narodima, mogla jače da ih veže za sebe i da ih tako otrgne od uticaja Rusije. U drugoj etapi Čartoriski je pomišljao i na obnavljanje Poljske. On je smatrao, sasvim opravdano, da bi u slučaju kakvog velikog sukoba čitava Poljska ustala, prekinula veze između Rusije i Austrije, a time i ruske komunikacije na jugu. O tome bi valjalo misliti u slučaju velikog sukoba između Rusije i Turske. Sa svoje strane Čartoriski obećava Rešid-paši pomoć savremeno obrazovanih oficira Poljaka, koji su po spremi bili poznati u celoj Evropi i svuda bili traženi kao instruktori. Oni bi poslužili Turskoj za organizovanje i osavremenjivanje vojske. Osim toga, radi usklađivanja i pravilnog sprovođenja u život toga sporazuma, Čartoriski obećava da pošalje dobro obaveštenog predstavnika u Carigrad.

Ovo je bilo ugovoreno septembra meseca 1839. godine.

Čartoriski je pokušao da deluje neposredno i u Srbiji. Ali ovom prilikom uspeha nije bilo. Poslao je u Beograd svog agenta 1840. godine. Bio je to doktor Liščinjski. Ovaj se rado prihvatio ove dužnosti, ako je suditi po onome što o njemu kaže Zamojski na jednome mestu.^[4] Moglo se verovati da će njegova misija uspeti. Međutim, nije bilo tako.

Liščinjski je inače godine emigracije proveo u Edinburgu. Po jednom svedočanstvu, zvanično datom, on je bio „pošten čovek i dobar lekar”. Posle toga je dve godine bio lekar na brodovima istočno-indijske prekomorske kompanije. Izgleda da ga je za posao političkog agenta zainteresovao Zamojski, jer će on napisati Čartoriskom i ovo: „Čeka (tj. Liščinjski) naređenje da krene u Pariz po uputstva. Sviđa mu se misao da se naseli u Srbiji kao Englez dr Leech ^[5]. To je važan uspeh, jer je on čovek od srca, patriota, valjane krvi, praktičan, razuman. Misao je prihvatio rado i revnosno, i to ne zbog zarade, jer je već ima, nego jedino iz želje da služi našoj stvari. Nada se da će se u Beogradu zadržati i da će se baviti svojom strukom. Od odlaska pukovnika Hodžesa (tj. u Egipat) onde (tj. u Beogradu) nema konzula (tj. engleskog), pa će Liščinjski samim tim biti i engleski tajni agent."^[6] Iz daljeg teksta Zamojskog saznajemo da je Liščinjski odista obavljao ovu dužnost u Beogradu nekoliko meseci, a onda se zauvek nastanio u Škotskoj.^[7]

U mogućnosti smo da kažemo i više o boravku Liščinjskog u Srbiji. Imamo njegove objavljene izveštaje.^[8] Ali kada se ti izveštaji pročitaju, vidi se da on u Srbiji nije uspeo ništa da učini od zadataka koje je dobio pri polasku iz Pariza. Izgleda da mu nije nikako klima odgovarala, pa se skoro stalno žali na neke bolesti. Najzad je bio prisiljen da napusti Srbiju ne učinivši ništa, ili bar skoro ništa.

Preokret u politici poljske emigracije na Balkanu, osobito u Srbiji, nastupio je tek onda kada su u Srbiji nastala vrenja i kada je u Carigrad došao Mihal Čajkovski kao predstavnik Čartoriskog. On je stigao u tursku prestonicu tobože kao član francuskog geografskog društva, a dužnost mu je bila da stalno bude u vezi sa francuskim poslanstvom i da radi po uputstvima Čartoriskog, što se samo po sebi razume. Razumljivo je da je posao ovog agenta bio više avantura nego miran posao kakvog zvaničnog predstavnika. Njegov posao morao je da bude obavljan u strogoj tajnosti. A to je veoma odgovaralo karakteru i prirodi ovoga Poljaka. Osim toga, Čajkovski se već ranije prikazao kao dosta dobar, za ono vreme, poznavalac srpskih prilika. Rođen u Ukrajini u okolini Berdičova (1804-1886), on je još za školskih dana u ovoj varoši imao prilike da sreće izbegle srpske ustanike, osobito na poznatim berdičovskim vašarima, o čemu piše u svojim uspomenama štampanim a možda i napisanim kasnije. Učestvuje u poljskom ustanku 1830. godine, a po ugušenju ustanka, zajedno s većinom Poljaka ustanika prelazi u Francusku. Uskoro njegove priče o kozačkom životu počinju da zanimaju slušaoce i on pomišlja da to stavlja na papir. Tako je postao književnik. Počinje ipak sa dva manja istorijska rada. Jedan je štampan 1835, a drugi, koji nas osobito zanima, 1837. i ticao se nas. Naslov mu je La Servie et le prince Milosch (sic!). Ovaj doskora potpuno nepoznat rad Čajkovskog predstavili smo nedavno, pa se na to pozivamo.^[9] U tome radu Čajkovski je veoma veličao kao pravog narodnog oca srpskog kneza Miloša smatrajući da je on veliki vođ srpskoga naroda. Još jednom se Čajkovski poduže zadržao na nekim pojedinostima iz vladavine kneza Miloša, jer je i radnju svog romana Krdžalija (Kiryali) preneo u Miloševu prestonicu Rudnik. To je roman, po njegovu mišljenju istorijski, ali je za nas u ovom trenutku važno da se knez Miloš svaki čas spominje i hvali. To bi značilo da je i Čartoriski smatrao da šalje poznavaoca života Srbije kada šalje na Balkan baš Čajkovskog.

Čajkovski je stigao u Carigrad početkom septembra 1841. Već 7. septembra piše prvo pismo Čartoriskom iz turske prestonice o prvim susretima. On je vrlo brzo stvorio odlične veze. Svuda je stizao i skoro svuda bio dobro priman: od činovnika francuskog poslanstva, s kojima je morao mnoge poslove zajednički da svršava, pa do istaknutih turskih političara i samih ministara. Nešto kasnije će dospeti i na sultanov dvor kao učitelj jezika, pa će u Carigradu biti veoma uvažavana ličnost. Ne smetnimo s uma da će 1850. ruski car lično tražiti od sultana da Čajkovski bude izdan ruskim vlastima. Sultan, opet lično, preporučuje Čajkovskom da primi islam i onda će biti zaštićen. Ovaj to i čini i postaje Sadik-paša. Po tome imenu se i kod nas vrlo često sreće u štampi tokom pedesetih i šezdesetih godina. Naročito kada je za krimskoga rata organizovao takozvane „turske kozake”, među kojima je bilo i naših ljudi.^[10]

Čajkovski je dobio zadatak da radi na terenu čitave Turske i okolnih zemalja, pa je i Srbija ulazila u krug njegove delatnosti. Zato su mu prognani ustavobranitelji, koji su se baš tada nalazili u Carigradu, došli kao poručeni da ih poveže preko Čartoriskog sa Francuskom i Engleskom, a onda pokušaju borbu protiv kneza Mihaila. Ta veza je delo Čajkovskog, a donela je veoma značajne rezultate. U jednom kasnijem pismu turskom vojnom ministru Riza-paši o svom radu u Turskoj, Čajkovski će spomenuti i ovaj susret s ustavobraniteljima, smatrajući da je time srpsku politiku okrenuo više ka Turskoj nego što je dotad bilo. Između ostalog tu će reći i ovo: „Godine 1841. i 1842. sreo sam se u Carigradu sa srpskim izgnanicima. Poznajući njihov jezik, savetovao sam im da ne traže pomoć i staranje Rusije nego da zatraže zaštitu Turske."^[11]

Ustavobranitelji su u Čajkovskom našli odličnog zastupnika i zaštitnika. Preko njega su se povezali s vodećim političkim ličnostima u Turskoj, a dobili su sigurnu podršku u Parizu i Londonu. To je bio značajan potez u njihovoj političkoj borbi, a značilo je i osiguranje šire i dublje garancije za Kneževinu. Oni su morali dovoljno znati o Čajkovskom i njegovim mogućnostima u Carigradu čim su mu se potpuno poverili. U to nema nikakve sumnje.

Veza je uspostavljena preko tadašnjeg sekretara srpskog konzulata u Carigradu Vukašina Radišića.^[12] Čajkovski je mogao od Radišića dobiti najbolja i najpotpunija obaveštenja o stanju u Srbiji. Zato je i Čajkovskom bio olakšan posao. On je odmah video da se mora svim svojim snagama i vezama posvetiti ovoj saradnji. Učinilo mu se da je to bio novi put i za akciju poljske emigracije.

Već 27. septembra 1841. godine Čajkovski obaveštava Čartoriskog o glavnim ličnostima koje bi bile važne za buduću politiku poljske emigracije, i na prvo mesto stavlja kneza Miloša. Ističe njegove velike političke planove: „Vukašin veli – piše tu Čajkovski – da je njegova (tj. Miloševa) namera da ujedini u jedno Srbiju, Bosnu, Bugarsku, Hercegovinu, Uskokiju (tako!), Banat, Slovake (svakako je mislio Slovence), Iliriju, Dalmaciju, Crnu Goru i albanske planine i da stvori jugoslovensko carstvo, za to je skupljao novac".^[13] Čim je upoznao vođe ustavobranitelja, mogao je i o njima da da svoje mišljenje. Ponesen je osobinama Vučićevim i upoređuje ga s poljskim vođom ustanka Hlopickim. Po svemu se vidi la ga veoma ceni: „Vučić je čovek valjana srca i hrabar vojnik, uživa najveći ugled u Srbiji, prvi je posle Miloša".^[14] Cenio je isto tako diplomatske sposobnosti Petronijevića. Njih je smatrao za prave vođe srpskoga naroda, a Srbiji je već tada namenio značajnu ulogu u političkom životu Balkana. Za Srbe će reći da je to „jedini narod u južnom Slovenstvu koji ima u sebi sve ono što je potrebno da se stavi na čelo slovenskog naroda i da ga okuplja oko sebe”. Tu svakako misli na balkanske Slovene. I onda dalje: „Ona (tj. Srbija) ima aristokratiju razuma i čina, što drugi narodi uopšte nemaju, u njima (tj. Srbima) ima života i političke energije”.^[15] On odmah pravi i plan delovanja u Srbiji pomoću ustavobranitelja. Smatra da bi većina srpskih emigranata morala da se vrati u Srbiju. Možda bi samo mali broj najugroženijih mogao da ostane još u Turskoj. Jer borbu treba voditi u zemlji, ne van nje. Pomišljao je čak da bi ustavobranitelji morali stupiti u vezu s Milošem i pokušali njega da vrate na srpski kneževski presto, iako se smatralo da je on austrijski čovek. Sve ove svoje misli Čajkovski je istovremeno prenosio francuskom i engleskom poslaniku u Carigradu, i tako je već i njih počeo da priprema za drukčiju pomoć Srbiji, za pomoć drugoj Srbiji, onoj koja bi tek trebalo da nastane. Jer se s knezom Mihailom u tom smislu, nije moglo sarađivati. Nije bilo teško ubediti francuskog i engleskog poslanika da bi Srbija mogla odigrati značajnu ulogu na Balkanu, a i njima je bilo stalo da takvu Srbiju privuku na svoju stranu.

Događaji su uskoro pokazali da je Čajkovski dobro predviđao. Time je uverio i turske političke krugove u svoju dalekovidost, a isto tako i Čartoriskog kao i zapadne predstavnike u Carigradu.

Ustavobranitelji su morali najpre da obave sve u Srbiji. Oni su učinili mnogo više no što se i očekivalo. Vratili su se u Srbiju, brzo organizovali pobunu protiv kneza Mihaila, prognali ga iz zemlje i 2/14. oktobra 1842. godine izabrali za novog kneza Aleksandra Karađorđevića. To je izgleda bilo donekle iznenađenje i za Čajkovskog i druge političare u Carigradu, ali je za njih važno bilo da je svrgnut knez Mihailo, a novi knez će morati da poštuje one koji su ga izabrali i doveli na kneževski presto.

Čajkovski je bio dobro obavešten o svemu što se zbiva u Srbiji. I to iz prve ruke. Razumljivo, nije mogao sasvim da se osloni samo na ono o čemu su ga obaveštavali ustavobranitelji. Zato je još polovinom 1842. godine poslao preko Bukurešta u Beograd naročitog agenta, koji je imao da ga obaveštava o svemu što se dešava u Srbiji. Taj agent je bio neposredno potčinjen Čajkovskom, ali je mogao svoje izveštaje da šalje i neposredno centrali u Pariz. Za ovog agenta je Čartoriski, svakako na predlog Čajkovskog, izabrao takođe valjanog i veštog čoveka, Ludvika Zvjerkovskog, bolje poznatog po lažnom imenu sa francuskog pasoša doktora Lenoara. Njegovo se ime često spominje u izveštajima raznih austrijskih i ruskih obaveštača, što znači da je njegova delatnost bila i te kako zapažena i da je mnogima smetala.

Čajkovski je verovao Zvjerkovskom. Znao ga je kao veoma inteligentnog, načitanog, umešnog. Zato će za njega reći u pismu Čartoriskom da je „častan čovek, katon reči”.^[16] To je morao da ističe zato što su u Parizu mnogi u Zvjerkovskog sumnjali, jer je ranije pripadao krajnjem levom krilu poljske emigracije, u kojem je njegov brat Valenti i tada imao istaknutu ulogu.

Zvjerkovski se u Beogradu dobro snašao.

Početak je bio težak. Morao je voditi računa da se ne otkrije za koga radi. Zato je na početku morao da se drži rezervisano, odnosno da bude skoro s pristalicama kneza Mihaila, dok nisu ustavobranitelji pobedili. Svakako je takvo uputstvo bio dobio. Ali se odmah po dolasku ustavobranitelja mogao svim žarom predati svome pravome poslu, onome za šta je i bio poslat u Beograd. On je to činio s vatrom i neospornim oduševljenjem. Jer je ubrzo osetio i ljubav prema srpskome narodu. To se vidi po mnogim njegovim pismima.

Najpre se skoro naljutio kad je saznao da novoizabrani knez ne mora biti priznat od velikih sila, jer se tvrdilo da je izabran posle revolucije. A ta se reč nije volela u diplomatskim krugovima ovih vremena. Zato će Zvjerkovski napisati i ove reči pune priznanja i divljenja prema onome što su Srbi uspeli da učine: „Svaki Srbin, naoružan od glave do pete, hvatajući se za nož ili pištolj, odgovara: et vous, messieurs de Paris, avez vous demandй la permission de faire la vftre (rйvolution), vous êtes vous bien souciés qu’on la reconnût".^[17]

Izgleda da se Zvjerkovski potpuno uključio u rad srpskih ustavobraniteljskih vlasti. Oni su ga morali prihvatiti srdačno. I tražili su od njega svakojake pomoći. To se može zaključiti iz nekih njegovih pisama u kojima traži pomoć iz Pariza. Da bi on mogao pomoći Srbima. Kad je video da je Mickjevičevo ime među Srbima često spominjano, on naročito navaljuje da što više Mickjevičevih stvari dobije. Tako će 14. oktobra 1842. tražiti da Mickjevič nešto kaže o Srbiji, svakako da napiše. A smatrao je da i u predavanjima u Sollege de France treba još nešto da se čuje o događajima u Srbiji, jer je to bila veoma popularna javna tribina. Decembra meseca je mnogo određeniji: „Danas treba mnoge stvari da se urade i rade se. Zamoljen sam da Mickjevič napiše plan narodnog obrazovanja i šta on kaže to će se slušati i primeniti prema potrebama i prema mogućnostima u praksi.” Pa onda malo dalje: „Pošaljite brzo kako god možete sve početne knjige za francuske škole, koje će se prevoditi, tumačiti i štampati.” Kad je pak video da u Beogradu ne poznaju ni Mickjevičev kurs slovenskih književnosti, gde je bilo dosta mesta posvećeno Srbima i njihovoj narodnoj poeziji naročito, on u novom pismu preklinje: „Za boga miloga, šalji mi što pre možeš Mickjevičev kurs, jer je to za Srbiju i za nas ovde.” Onda traži za sebe opunomoćenje, kao i pisma od Čartoriskog za „naše", tj. svakako za ustavobranitelje, kao i za „poštenoga” kneza Aleksandra. I ponovo se vraća na plan obrazovanja: „Plan obrazovanja za Srbiju, obrađen od bilo koga, ali potpisan: Mickjevič”.^[18] Pismo je od 24. decembra. Kao što se iz ovih reči vidi, Zvjerkovskom čak nije bilo mnogo stalo da baš Mickjevič načini taj plan obrazovanja, ali je bilo vrlo važno da on to potpiše, jer bi onda predlog imao veliko uvaženje.

Posle ovako plodnog rada u Beogradu, Zvjerkovski je ipak bio primoran da napusti srpsku prestonicu. Koji su pravi razlozi bili teško je reći. Neki se mogu naslućivati. Verovatno nije umeo dovoljno da prikrije svoju prisutnost. Nekako se mnogo često spominje u pismima, naročito austrijskih zvaničnih i nezvaničnih agenata. Biće da je zbog toga Čartoriski bio prisiljen da početkom 1843. godine zameni predstavnika u Beogradu. A imamo mnogo potvrda da se Zvjerkovski odlično snašao među Srbima, da je uspeo da stvori veliki krug ljudi s kojima je slobodno mogao da razgovara i pregovara. Verovatno je najviše doprinosio da srpska štampa piše o evropskim političkim događajima onako kako je odgovaralo politici koju je on zastupao. A znamo da je Zvjerkovski bio vrlo čest gost i u redakciji Srbskih novina.

Tek posle obavljenog izbora novoga kneza za ustavobranitelje nastaju teška iskušenja. Pokazalo se da je lakše bilo doći na vlast nego održati je i sačuvati. Pa Zapadu su se o ustavobraniteljima i njihovoj vladavini širile veoma nepovoljne vesti. Naročito je beogradski engleski konzul zadavao mnogo jada ustavobraniteljima svojim izveštajima, u kojima je stalno podvlačio kako su ustavobranitelji došli na vlast nasilnički i kako svojim žestokim postupcima i strahovitim terorom ne zaslužuju da budu podržavani, a da su u zemlji zaveli vladavinu užasnoga straha.

Situacija je postajala vrlo ozbiljna i teška. Rusija je uporno zahtevala da se izbor kneza Aleksandra poništi. Nove vlastodršce u Srbiji skoro u celoj Evropi oglasiše za nasilnike.

Rusiji je bilo jasno da pobeda ustavobranitelja u Srbiji znači njen potez. Porta je odmah potvrdila izbor novoga kneza, da bi preduhitrila odluke ostalih velikih sila. Rusija prva nije htela da ga odobri. Njen uticaj počeo se lagano širiti i na ostale države. Austrija je odmah stala na stranu Rusije. Ni Engleskoj nije bilo lako da brani ustavobranitelje i novu vlast u Srbiji kad je sa svih strana, a najviše od svog beogradskog konzula, dobijala sve nepovoljnije izveštaje o novoj vladavini u Srbiji i o surovom razračunavanju ustavobranitelja s protivnicima. Rusija je odlučno zahtevala da se izbor poništi, da se Vučić, Petronijević i još neki drugi viđeniji ustavobranitelji udalje iz zemlje, kao i knez Aleksandar, da se sve izbeglice, pristalice kneza Mihaila, vrate u zemlju, pa tek onda da se sazovu narodni predstavnici koji bi izvršili ponovni izbor. Osim toga, sav postupak oko izbora imao je da kontroliše, i u stvari vodi specijalni ruski delegat baron Liven, koji je radi toga upućen u Srbiju.

Teško je bilo opirati se ovom zahtevu Rusije. Marta meseca 1843. godine strane sile zatražiše od Turske da se ovako postupi u Srbiji. I Turska je morala da se pokori ovim zahtevima. Morala je čak da promeni komandanta Beogradske tvrđave Ćamil-pašu, zato što se tvrdilo da je bio naklonjen ustavobraniteljima, da je imao s njima veze i da im je čak pomogao.

Za ustavobranitelje je nastalo skoro beznadežno stanje. Ako bi novi izbor bio obavljen u prisustvu svih Mihailovih pristalica, a da ustavobranitelji ne budu za to vreme u zemlji, ishod bi bio jasan. Mogao se unapred naslutiti. I to još pod kontrolom ruskog naročitog izaslanika, koji je svakim svojim susretom i razgovorom pokazivao otvoreno da je došao u Srbiju da kazni ustavobranitelje. Čak i Turska, koja je potpomogla promenu u Srbiji, bar donekle, morala je da se drži rezervisano, jer za njom nije bilo zapadnih sila da je podrže. Obraćati se Rusiji za bilo kakvu podršku bilo je nemoguće, to su ustavobranitelji dobro znali. Ruski poslanik u Carigradu rekao je predstavniku ustavobranitelja Aleksi Simiću to sasvim otvoreno i oštro. Prebacio mu je što su se Srbi tako odvojili od Rusije i napravili „sojuz sa buntovnicima njihove Poljske" – kako o tome saopštava Simić – što pokazuje njihova veza s Poljakom Zvjerkovskim (Lenoarom), i što traže pomoć od Francuske i Engleske. Ipak je ruski poslanik ubeđivao Simića da Rusija nije ni protiv ustavobranitelja ni za kneza Mihaila, nego želi da knez bude onaj za kojeg se narod izjasni pri slobodnom izboru.^[19]

U takvom skoro bezizlaznom položaju ustavobranitelji su ponovo pomislili na Čartoriskog, da on nešto pokuša u Parizu i Londonu, ne bi li se mišljenje i stav dveju zapadnih vlada prema ustavobraniteljima bar donekle promenili. Njima se govorilo još od prvih susreta s Poljacima da Čartoriski može mnogo, ali oni verovatno tome nisu sasvim mogli verovati. Jer su tada kod svih vlada nailazili na otpor i nenaklonost.

Čartoriski je sa svoje strane procenio da bi na ovom pitanju trebalo da odmeri svoje moći u Parizu i Londonu. Zato stavlja u pokret sve svoje sile i mogućnosti ne bi li ovde promenio stav vlada prema ustavobraniteljima. I to onda kada je izgledalo da je sve propalo.

Da bi ohrabrio ustavobranitelje i da bi im stavio do znanja da će se za njih zauzimati do krajnjih mogućnosti, Čartoriski šalje usmenu poruku i pozdrave Simiću preko Crnobarca ^[20], kojeg su svakako ustavobranitelji ovlastili da porazgovara s poljskim knezom i da mu predstavi njihov težak položaj. To je bilo negde prvih dana februara 1843. A još tokom januara Čartoriski razmišlja o srpskom pitanju i piše poveći spis sa planom kakva bi trebalo da izgleda politika Srbije. Taj svoj plan nazvao je Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie ^[21], i on pokazuje koliko je ozbiljno Čartoriski shvatio tadašnje srpsko pitanje i kako je dobro procenjivao prilike u Evropi.

Predstavićemo samo neke glavne misli iz toga plana.

Sadašnje stanje je takvo da se Srbija mora pridržavati izvesnih pravila i pravaca počinje – poljski knez.

U spoljnjoj politici Srbija mora voditi računa o odnosima drugih sila, ne dopuštajući im da se nanosi šteta pravima srpskoga naroda i da se bilo ko sa strane meša u unutrašnje poslove zemlje.

U unutrašnjoj politici valja upotrebiti energiju i mudrost radi organizacije i utvrđivanja snaga naroda, treba raditi pravedno i blago, trebalo bi stvarati jedinstvo među političkim strankama i brisati tragove prošlosti, zahtevajući poštovanje tadašnje vlade i odanost njoj.

Turska je sizerenska zemlja, zato joj treba ukazivati poštovanje, dobru volju i pokornost, lojalnu ali dostojanstvenu. Vrlo je važno da se Srbija sama organizuje i da pomaže slovenskim narodima pod Turskom. Ostale zainteresovane sile pokušavaće otvoreno da sputavaju ovaj rad, sve dok Srbija ne postane nezavisna. Sada postojanje Porte predstavlja zaštitu Srbije u svakom pogledu. Kad se potpuno organizuje i u odnosu na ostale Slovene, Srbija će moći da se ponese sa svima zbivanjima oko nje. To pokazuje koliko je Srbima korisno da ostanu dobro s Portom, a to treba tako da bude sve do vremena kada Srbija bude imala da nasledi Otomansku imperiju. Srpskom narodu će lakša biti ova pokornost nego da se pokorava despotskoj vladavini kakva je ruska. Turska je svesna svoje slabosti, zato ne želi da ima neprilike sa svojim potčinjenima, pa će ih zato štititi bolje od ostalih sve dok su oni verni njoj. Rusija može samo zavaditi pretpostavljene i potčinjene, ili može izazvati nerede, pa da se pojavi kao posrednik i umiritelj. Tako je postupila u Poljskoj i Đurđijanskoj, tako u Vlaškoj, a tako je bilo dosad a bilo bi i kasnije i u Srbiji. Zato bi osnovna stvar bila za Srbiju da „izbegava uticaj Rusije i da se koristi sizerenstvom Turske". Ali Srbija zato ništa ne sme da izgubi. Ona mora tražiti od Turske da dobije više nego što ima. Srbija treba da traži od Porte: nasledno pravo za kneza, i to bez pomoći Rusije i drugih sila; da se Srbiji prisajedine planinska plemena oko Karadaga (Karadah), onda Piperi (Pipei), Vasojevići (Wasovitschi), Bjelopavlići (Bielopouliki) i Kuči (Kutchif), plemena koja su dosad nezavisna i vrlo često neprijateljski raspoložena prema Turskoj. A kad se to dobije, Srbija može da traži od Porte ustupanje izvesne teritorije ili bar slobodan put za trgovinu. Posle može tražiti da Turci napuste Beograd. Sve ovo trebalo bi raditi lagano i mudro, ne treba nikako prenagliti niti napuštati vezu s Turskom. Reč „nikako” je podvučena.

Prema Rusiji, protektorskoj sili, trebalo bi biti oprezan. Protektorski dvor ima pravo da se meša samo ako sizerenski dvor ne ispunjava obaveze prema vasalu i želi da vrši na njega pritisak ili kada je slab pa ne može da pomogne kad zapreti opasnost spolja. Pomoć od Rusije treba tražiti samo ako bi Turska htela da napadne Srbiju. Ali mudrost nalaže da ne treba pozivati u pomoć protektora koji lako može postati gospodar. Srbija ne sme da se boji Rusije. Treba odbijati i ruske tvrdnje da se ona na taj način stara o jednovernoj braći. Treba se mudro i blago opirati ruskim dvorskim intrigama, ali time nikako ne vređati Ruse, koji su po rasi braća i koji će jednoga dana moći postati saveznici ostalim Slovenima, i koji će se boriti i protiv despotizma kod sebe.

Prema Austriji bi trebalo imati mnogo obazrivosti i prepredenosti, u čemu ona sama daje najbolji primer. Ona ne želi dobro Srbiji. S njom se mogu održavati jedino trgovačke i nikakve druge veze.

Francuska sada ne može zvanično raditi za Srbiju, ali može poluzvanično preko Poljaka. Ona će pomagati Srbiji pred Portom, samo Srbi moraju pokazati da su za red i stabilnost u opiranju intrigama iz Rusije. Srbi bi morali slati mladiće na školovanje na Zapad. Srbija treba da stupi u trgovačke veze sa Francuskom. Srbi moraju biti uvereni da je politički interes Francuske da vidi kako se svi Sloveni emancipuju i da pomogne napredak njihove civilizacije. Francuska teži da na mesto Otomanske carevine, kada njen čas bude otkucao, vidi državu koja može biti francuski saveznik, a više od svega želi da to bude slovenska država. Zato Srbija mora da pokaže da je dostojna takve pažnje. Bilo bi dobro da se u Srbiji stvori i neka katolička organizacija, što bi omogućilo Francuskoj da bude zaštitnica katolika u turskoj carevini. To bi mogla da bude neka crkva u Beogradu pod upravom kakvog francuskog misionara. Toga se ne bi trebalo plašiti, jer bi sve bilo u granicama dopuštenim od srpske vlade. To bi bilo motivisano boravkom francuskog konzula u Beogradu. Iz Beograda bi ovi misionari mogli biti poslati u Bosnu i tamo bi zamenili austrijske katoličke sveštenike. Oni bi u Bosni radili pa zbliženju katolika sa njihovom braćom grčkoga zakona. A sada austrijski sveštenici izazivaju neslaganja.

Engleska je uvek suviše zauzeta svojim poslovima, ali i ona želi dobra Srbiji. Ako bi Srbija uspela da stvori put do Jadrana i jednu tačku na tome moru, onda bi blizina Jonskih ostrva i Malte postala važna za Englesku, i osigurala bi joj političke i finansijske mogućnosti u Srbiji.

U spoljnoj politici Srbije važno je i delovanje kod susednih Slovena. Srbija mora da načini plan za budućnost. Ona mora težiti da se poveća, ako ne želi da izgubi u događajima koji prete turskoj carevini. Srbija mora uticati na ostale slovenske narode da se ujedine. Neki od tih naroda su pod Turskom, drugi pod Austrijom. Na prve treba da utiče civilizacijom i prosvećenošću, na druge snagom i promišljenošću, a osobito osećanjem zajedničke nacionalnosti i roditeljskim staranjem. Srbija se mora spremiti da dočeka promene koje proviđenje sprema. Trebalo bi naročito uticati na plemena oko Karadaga i na Crnogorce. Težak će biti i rad u Mađarskoj i Austriji.

Srbi moraju imati prijateljske veze i sa ostalim Slovenima: Ilirima, Dalmatincima, Hrvatima i sa sedamnaest graničarskih pukova, da bi u slučaju potrebe mogla na njih računati. Srbi se moraju približiti čak i Mađarima, da bi istrgli Austriji taj ogroman oslonac. Možda će to biti nemoguće, ali je veoma poželjno. Ako ne, trebalo bi se navikavati na misao da su Mađari najopasniji neprijatelji, s kojima se ranije ili kasnije mora stupiti u borbu. Ali treba što više nastojati da se održavaju dobri odnosi, skrivajući se za zajedničkim neprijateljstvom Austrije i Rusije. „Bugari, Bosanci i Hercegovci moraju biti predmet stalne i veoma predane brige od strane Srbije".

Za unutrašnju politiku važno je najpre dobiti nasledno pravo za vladara. Izborna monarhija je najgora od svega. Najbolji primer za to je nekadašnja Poljska.

Trebalo bi potpomagati Književno društvo (misli se na Društvo srpske slovesnosti), koje je skoro osnovano da propagira buđenje slovenske svesti i da radi na intelektualnom centralizovanju svih Srba, svih onih koji se nalaze pod bilo čijom vlasti. Zemlju bi trebalo organizovati n vojnički. I odmetnici bi mogli biti privoljeni da sarađuju sa vlastima, to bi bilo korisno i potrebno. U zemlji treba da se stvore fabrike baruta i oružja. One bi vodili Poljaci, koji bi bili obučeni u Francuskoj i Belgiji i dolazili bi u Srbiju sa francuskim pasošima i pod francuskom zaštitom. „Upotrebljavanje pojedinaca drugih narodnosti moglo bi biti opasno i ne bi bilo efikasno”. Poljacima je stalo da podržavaju pokret u Srbiji. Poljaci koji se nalaze van zemlje a to je elita poljske nacije, radili bi savesno i privrženo u korist Srbije. Oni bi to činili ovome kao da služe svojoj rođenoj zemlji. Protiv toga ništa ne mogu učiniti Austrija i Rusija. Treba u Srbiji osnovati vojnu akademiju, i to pre u Kragujevcu nego u Beogradu, i nazvati je političkom školom, da se ne bi izazvala sumnja Austrije ili Rusije. I tu Poljaci mogu biti profesori. Osim svega ostaloga, valja stvoriti narodnu banku, a i obrazovanju sveštenika posvetiti veću pažnju.

Sve ovo trebalo bi raditi lagano i smišljeno.

Predstavili smo osnovne misli iz plana Čartoriskog, jer je on veoma značajan i pokazuje da je Čartoriski bio dobro obavešten o prilikama u Srbiji i da je čitavo pitanje plana srpske politike, koje će dobiti svoju krunu u Garašaninovom Načertaniju, poteklo u stvari od Čartoriskog a ne od Franje Zaha, kako nam je predstavljeno u dosadašnjoj literaturi o ovome predmetu. Naime, poznato je da je Garašanin svoje Načertanije sačinio neposredno prema Zahovu planu, ali je i Zah svoj plan uradio prema ovom planu Čartoriskog, dodajući svega nekolike sitnije pojedinosti. Osnova je bila plan Čartoriskog. A to nikako ne može biti svejedno: Čartoriski je vodio poljsku politiku, pa kad je nešto on stavio u svoj plan, znači da se starao da to privede i u život, a da je plan delo samo Zahovo, onda to nikako ne bi moralo značiti da je bilo osnova opšta poljske politike, nego bi bilo delo jednoga od mnogih predstavnika Čartoriskog.

Zah se i za kasnijeg dugogodišnjeg boravka u Srbiji, kada više nije bio agent Čartoriskog, pridržavao ovoga plana. Jer kada se posle revolucije u Evropi od 1848. i 1849. vratio u Beograd, ali sada privatno i kada je primljen u srpsku vojsku, u kojoj je ostao do kraja života i doterao do čina generala srpske vojske, jedno vreme čak ministra vojnog, načelnika generalštaba i kraljevog ađutanta, on je smatrao da je doista Srbiji bilo potrebno da postigne sve ono što je bilo naznačeno u planu Čartoriskog. Poznato je naime da je na njegovu inicijativu osnovana u Beogradu Vojna akademija, da je on, može se reći, bio osnivač fabrike oružja u Kragujevcu, a i neke druge njegove delatnosti bile su u skladu s tim planom.

Ustavobraniteljima je moralo biti jasno da im u prilikama u kojima su se našli početkom 1843. godine mogu pomoći možda jedino Poljaci. U njih su još jedino polagali nade. Mislili su da će njihov rad i zauzimanja u Parizu i Londonu možda uspeti da promene stav dveju zapadnih vlada prema novome poretku u Srbiji. O tome su mislili i inače, još pre no što je zvanično poništen izbor kneza Aleksandra. O tome bi svedočilo i Crnobarčevo pismo Simiću u kojem je prenosio pozdrave Čartoriskog. Posle poništenja izbora za kneza, ustavobraniteljima su Poljaci bili ona slamka za koju su još mogli da se uhvate. Ubrzo se pokazalo, bar po onom što ćemo prikazati, da je to bilo ono što ih je izvuklo iz vrtloga.

Ustavobranitelji se pismom od 6/18. februara 1843. godine obraćaju knezu Čartoriskom i ovlašćuju ga zvanično da zastupa srpski narod, bolje reći ustavobranitelje, pred francuskom i engleskom vladom.^[22] Kao što će se videti, to je bio veoma mudar potez.

Čartoriski je sa zadovoljstvom prihvatio ovo ovlašćenje, jer je i bez njega već bio preduzeo sve korake da se pomogne novim vlastodršcima u Beogradu, i u odgovoru im je obećao da će se zauzeti koliko god bude mogao za njih i za njihovu stvar. Pismo je datirano 27. marta 1843. godine.^[23]

Srpsko pitanje je postalo glavno u radu poljske emigracije, a pristupilo se njegovu rešavanju sa svih mogućih strana. U Srbiji se nije više moglo mnogo učiniti, ali je trebalo pojačati samopouzdanje i stabilnost srpskih vlastodržaca da ne popuštaju pred pritiskom i da budu uvereni da će pomoć doći sa zapadne strane. To je morala biti osnova da bi se moglo raditi za njih na Zapadu. U Parizu i Londonu povedena je žestoka akcija da se pomogne ustavobraniteljima i da se prihvate kao pravi predstavnici narodne volje.

Ipak se u Beogradu nešto moralo učiniti.

Čartoriski se odlučio da promeni svoga agenta u Beogradu. Možda ne zato što Zvjerkovski ne bi bio dobar, nego bismo pre rekli da je njegov rad lako otkriven od strane austrijskih i ruskih agenata, pa se o tome stalno i svuda govorilo i isticalo u diplomatskim raspravama oko srpskog pitanja. A možda je Čartoriski želeo da za izvesno bar vreme u Beogradu ima dva agenta. Jer ni Zvjerkovski nije odmah posle dolaska novog predstavnika poljske emigracije napustio Beograd. Samo je ipak kao zvanični a u stvari tajni agent Čartoriskog došla druga ličnost. Bio je to Franja Zah (1807-1892).

Zašto baš Zah?

Zah je bio Čeh iz Moravske, iz Brna. Za vreme poljskog ustanka 1830. priključuje se poljskim ustanicima, i to baš jedinici generala Karola Ružickog, inače oženjenog sestrom Mihala Čajkovskog. Tako je Zah za poljskog ustanka bio zajedno sa Čajkovskim. Pri povlačenju Poljaka ka Zapadu posle ugušenog ustanka i Zah je otišao u Francusku. Kao veliki i oduševljeni pobornik slovenskoga bratstva Zah je u poljskoj emigrantskoj grupi bio veoma aktivan. I Čartoriski je njega izabrao da bude agent u Beogradu. Možda je pri tome izboru donekle moglo odlučiti i to što Zah nije bio Poljak. Time se mogla kadkad otkloniti od njega poneka sumnja. On je i dušom i srcem bio odan stvari poljske emigracije i kneza Čartoriskog, ali se pri diplomatskim diskusijama i pomenima njegova imena baš njegovim poreklom mogla pobijati veza između ustavobranitelja i poljske emigracije tvrdnjom da u Beogradu nema poljskog agenta. Osim toga, svakako je Zah uspevao i zato što je imao više smisla za skriven i neopažen rad. Zahvaljujući njegovom takvom držanju, a i pomoći srpskih vlasti, veoma je teško pohvatati sve njegove veze u Beogradu. Nema dovoljno tragova. Sve je rađeno pažljivo i bez beleženih podataka. A Zahova delatnost u Beogradu bila je raznovrsna i bogata. On je stizao u sve političke krugove i do svih poznatijih ličnosti. Poznavao se sa svima ministrima, svi su ga rado i lako primali, i to vrlo često, kad god je bilo potrebno, i dobijao i najstrože poverljiva državna akta da ih prepisuje i šalje svome šefu u Pariz. Znači da mu je u Beogradu bilo omogućeno da tako radi. Šta onda više reći o njegovoj delatnosti u Beogradu? Prosto je neshvatljivo do čega je sve dolazio i šta je sve mogao da dobije. I što je najvažnije, svi tajni i javni agenti strani, a najviše austrijski, koji su bili poznati po svojoj obaveštenosti, nisu uspevali da ga uhvate na delu, jer nema njihovih izveštaja o njegovu delovanju u Beogradu. A njega je bilo svuda. Njegovi prsti se mogu naslutiti skoro u svim diplomatskim akcijama u srpskoj prestonici. Nije onda nikakvo čudo što su često francuska i engleska vlada više verovale njegovim izveštajima nego izveštajima svojih zvaničnih predstavnika u Beogradu. Smatramo da je delatnost Zahova u Beogradu četrdesetih godina za našu istoriju još uvek najveća tajna XIX veka. Tek kada budemo dobili – a dobićemo je valjda jednom štampanu, nalazi se u arhivu Čartoriskih u Krakovu – svu Zahovu prepisku, sve njegove izveštaje iz Beograda, razjasniće nam se mnoge stvari iz beogradskog političkog života četrdesetih godina. Bar one izveštaje koji još postoje sačuvani. To je skoro neverovatan avanturistički roman. Ostavimo to zato na trenutak po strani.

Pre no što će krenuti u Beograd, Zah je morao knezu Čartoriskom da podnese svoj plan buduće politike Srbije i njene uloge na Balkanu. Taj Zahov plan rađen je uglavnom na osnovu ranije spomenutog plana samog Čartoriskog, ali je Zah svakako morao da pregleda i ostalu pristupačnu literaturu o srpskom pitanju i da na osnovu svega toga uradi svoj plan. Time je imao da polaže ispit pred Čartoriskim. Doduše, Zah će u propratnom pismu Čartoriskom reći da svoj plan piše odmah pošto mu je Čajkovski saopštio da je na njega pao izbor da putuje u Beogradu: „Pišem ga istoga dana, ne konsultujući nikakvo delo o tome, ne tražeći saveta ni od koga.” Ipak se morao već ranije upoznati s onim što mu je bilo pod rukom.

U svome planu Zah će govoriti o odnosu Srbije i Poljske, odnosno Poljaka, koji će uvek raditi iskreno da bi pomogli Srbiji. Spomenuti su ostali Sloveni pod Austrijom, kao što je i kod Čartoriskog. Onda je dat odnos Rusije i Engleske prema Srbiji. Odnosi sa Turskom predstavljeni su uglavnom onako kao kod Čartoriskog. To je svakako bilo opšte mišljenje u sedištu poljske emigracije. Zato se i u ovom planu govori o slabljenju Turske i o Srbiji koja bi imala lagano da je zamenjuje na Balkanu. Ali ne treba buniti slovenske narode protiv Turske, jer bi to išlo u korist Rusije. Obale Dunava Turska već ne može sama da brani. Potrebna joj je pomoć naroda nastanjenih na obalama reke. Oni se moraju ujediniti i tako će moći da štite nacionalnu samostalnost. Početak bi imao da bude u Srbiji. U obzir još dolaze osobito Bugarska, Bosna i Hercegovina. Trebalo bi i pravoslavnu crkvu ujediniti. Bilo bi najbolje kad bi jedinstven starešina te samostalne crkve, nezavisne od ruske, postao crnogorski vladika. Sadašnji vladika je obrazovan i mudar čovek, željan velikih stvari, svestan da vođ Crnogoraca neće nikada opteretiti ravnotežu među Slovenima u Turskoj.”^[24] On je veoma cenjen u svome narodu, a svakako je i njegova zasluga što je ovaj narod sačuvao nezavisnost tokom vekova. Crnogorci će ga rado poslušati, ali bi ujedinjenje sa Srbijom bilo lakše ako bi na čelu zajedničke crkve bio njihov vladika. Reč je o Njegošu, naravno. Sigurno da ni teritorijalna pitanja ne bi predstavljala nikakav problem. I zaključuje Zah: što se tiče jedinstva između Srbije, Bosne, turske Hrvatske, Hercegovine i Crne Gore, tu neće biti problema, jer su bliski po nacionalnom karakteru i po jeziku. Nažalost, Bugarska se dosta razlikuje da bi se mogla staviti u isti red. Ali će silom prilika biti i ona dovedena do toga.^[25] – I o unutrašnjoj politici Srbije Zah je iskazao svoje mišljenje. Važno je, po njegovu mišljenju, da se u Srbiji oseti snažna vlast i dobro organizovano uređenje, pa će ona biti jaka iznutra a ceniće je onda i narodi spolja. Osnovno je da se stvore kadrovi sposobni da zemlju valjano vode. Srbima ne bi trebalo, prema nekim predlozima, davati francuske zakone, nego vladanje kod njih treba zasnovati na običajnom pravu, koje više vredi nego bilo kakvi pisani zakoni. Prosvetu treba da vode sveštenici, oni će narod učiti vrlini i valjanosti.

I na kraju Zah kaže za sebe da će među Srbima verovatno biti dobro primljen, ali ne zato što bi on nešto značio lično, nego zato što Srbi imaju poverenja u kneza Čartoriskog, pa će rado prihvatiti i njegova predstavnika. „Bez Vaših instrukcija ja bih se osetio usamljen a onda i nemoćan.”^[26]

Sve ovo što se zbivalo u Parizu i što je dovelo do slanja Zaha u Beograd, sva obaveštenja koja je on dobio i znanja koja je stekao o Srbiji, a vidimo da su bila dobra, povezujemo s boravkom Mihala Čajkovskog u Parizu baš tih dana kada se sve ovo dešavalo.

Čajkovski je krajem 1842. godine iz Carigrada doputovao u Pariz da bi uredio najpre svoje porodične prilike, jer je bio ostavio ženu i decu u Parizu na staranje Čartoriskom. Međutim, kao da je najmanje vremena mogao da posveti svojim ličnim problemima, toliko se bilo nakupilo drugih značajnih pitanja u centru poljske emigracije, toliko je bilo još nejasnih i nerazjašnjenih stvari, koje je mogao jedino Čajkovski da rasvetli i uredi. Svi su to znali u Parizu. Zato je bio kao poručen. I dobro je njegov boravak iskorišćen. To on i kaže na jednome mestu: „Želeo sam malo da se odmorim, ali mi nisu davali mira. Morao sam da predpostavim gospodinu Sentra (Cintrat – podsekretar u francuskom ministarstvu spoljnih poslova) svoje odnose sa Srbima i sve što sam video na Istoku. Morao sam da pišem note, izveštaje, da vodim prepisku s Beogradom i Carigradom".^[27] Sentra je i ranije pozivao u svoj dom Čajkovskog i od njega dobijao obaveštenja o Slovenima, osobito pak o Srbima i Rumunima. Sasvim je onda razumljivo što je jedva čekao povratak Čajkovskog iz Carigrada da ga saleti pitanjima o zbivanjima u Turskoj, a isto tako i u Srbiji. Nije ni čudo. Čajkovski je umeo da „unese vatru u rad” – kako je govorio Čartoriski.

Kad smo predstavili Zahovo mišljenje o Njegošu, i to bismo povezali s imenom Čajkovskog. Jer mišljenje o Njegošu u poljskoj emigraciji do 1841. godine bilo je nešto drukčije. Ono je izgrađivano pod uticajem avanturiste Nikole Vasojevića koji je umeo da se približi Čartoriskom i da ga uveri kako je on jedini pravi naslednik crnogorske kneževske titule. Ne govorimo to slučajno, nego to povezujemo s načinom kako je Mickjevič u svojim predavanjima predstavio Njegoša.^[28] To je bilo i mišljenje centra poljske emigracije. Međutim, kada se uskoro Čajkovski uverio da je Vasojević običan avanturista i da je samo izmamio novac i izgubio se u Italiji, nije više u krugovima poljske emigracije bilo sumnje na kojoj je strani istina. Obaveštenja dobijena s drugih strana, naročito od Srba s kojima su se Poljaci sretali, prikazala su Njegoša u boljoj, pravoj svetlosti. Jer ga je Vasojević predstavio sasvim nepovoljno. Tu treba svakako tražiti i izvore onakvom Zahovu pisanju o Njegošu u njegovu planu o srpskoj politici na Balkanu i o ujedinjenju Srbije i Crne Gore.

Čartoriskog je čekao dvostruki i višestruki posao posle poništenja kneževog izbora u Beogradu.

Najpre je valjalo nove srpske vlastodršce ubediti da će im podrška i pomoć stići sa Zapada, ali da i oni moraju biti veoma uporni i što više odugovlačiti s novim izborom, bez obzira na već određene i zahtevane datume. Time će se stvoriti vreme za pripremanje francuske i engleske vlade da promene svoje držanje prema Srbiji. Za to vreme se u Srbiji mora pripremiti teren i organizacija tako da se novi izbor izvrši povoljno za ustavobranitelje, čak i ako ne budu prisutni Vučić i Petronijević.

Da bi ulio ustavobraniteljima veću hrabrost, Čartoriski se odlučuje da u Beograd pošalje i samoga Mihala Čajkovskog. To je bilo vrlo važno, jer su ustavobranitelji prvo s Čajkovskim uspostavili vezu i njemu svakako najviše verovali. Oni su za boravka u Carigradu videli kolike su bile njegove mogućnosti i uticaj. Znali su da je bio najbolje obavešten od svih, da je bio veoma vešt, i zato su njegovim rečima verovali. To je znao i Čartoriski, zato je poslao Čajkovskog u Beograd u najtežem trenutku, kad je trebalo podržati donekle i pokolebane ustavobranitelje, jer su se osetili napušteni od svih drugih prijatelja i vlada. Baš tim rečima okarakterisaće put Čajkovskog i Vladislav Zamojski, najbliža ličnost knezu Čartoriskom. On kaže da je Čajkovski došao u Beograd „da onde služi Srbima savetom u ovako teškom trenutku za njih".^[29] Kad smo ovaj podatak iz Zamojskog naveli u jednom svom radu,^[30] tada se prvi put kod nas saznalo da je 1843. čak i Čajkovski bio u Beogradu. Tako je umeo da bude nezapažen. Kasnije je pronađen i podatak u jednom austrijskom izveštaju iz Beograda, u kojem se pretpostavlja da je Čajkovski verovatno bio u Beogradu.^[31] A on je tada putovao kroz Austriju. Neverovatna smelost i sposobnost! Putovao je najopasnijim putem, ali najkraćim, da bi što pre stigao u Beograd. Austrijska policija je pretpostavljala da je to bio on, ali nije bila sigurna čim se nije ništa preduzimalo kod srpske vlade protiv Čajkovskog. Putovao je sa francuskim pasošem.

Prvi je V. J. Vučković kod nas rekao da je Čajkovski tada putovao kao Francuz Žan de Kano.^[32] Danas možemo sasvim sigurno tvrditi da je Čajkovski doista došao u Beograd kao francuski oficir Jean de Canneaux ^[33]. Znamo o tome i neke pojedinosti, koje je on sam naveo u svojim uspomenama. Videćemo da je morao katkad da se služi i perikom i naočarima, da bi zameo svoje tragove. Ne sumnjamo da je on za to bio sasvim sposoban, inače ne bi ništa učinio i ne bi prošao putevima kojima je prošao.

Malo podataka imamo o boravku Čajkovskog u Beogradu. Ali oni ipak nešto znače i moramo ih navesti.

Znamo najpre da je stigao u Beograd 22. maja. Na pitanje šta da rade, Čajkovski je ustavobraniteljima savetovao kako da izbegnu neuspeh pri ponovnom izboru. Izbor je poništen, tu se više ništa ne može učiniti. Čajkovski kaže kako je savetovao da se sazove Skupština, jer je Senat bio protiv ustavobranitelja, i da se njoj poveri vladanje zemljom do novog izbora. Savetovao im je isto tako – to on kaže – da naoružaju miliciju pod izgovorom da je potrebna radi održavanja mira u zemlji, a u stvari zato da pokažu koliko je nova vlast snažna.

Tako se i postupilo. Bez obzira je li sve to učinjeno po savetu Čajkovskog ili ne, za nas je važno da je on bio potpuno obavešten o situaciji u Srbiji i njegova su mišljenja opravdana. Najvažnije je bilo da je ustavobraniteljima doneo uveravanje lično Čartoriskog da će i dve zapadne vlade svakako promeniti svoj stav prema Srbiji i da će pomoć i podrška doći i s te strane.

Svega nekoliko dana je proveo Čajkovski u Beogradu. Prema njegovu tvrđenju Rusko poslanstvo je već bilo zatražilo od srpske policije da ga uhapsi, pa je i radi toga morao hitno da nastavi put. Otišao je iz Beograda i sam uveren da je vlast u Srbiji jaka i da se može održati. Zato će javiti Čartoriskom o Srbiji: „Ona je kamen temeljac Južnih Slovena”.^[34]

To je iskazao i Čartoriski onda kada je pisao instrukciju Zvjerkovskom pred njegov polazak u Bosnu, Hercegovinu, Hrvatsku i Crnu Goru: „Il falait faire comprendre partout que la Serbie servait d'йtendard reconnu et lйgitme de la nationalitй des Slaves méridionaux, le foyer autour duquel ils devrait s'unir tous".^[35]

Glavni posao pak očekivao je Čartoriskog u Parizu i Londonu. Trebalo je lagano i ubedljivo uticati na političare da uvide svoju grešku jer su tako olako pristali da prihvate ruski zahtev za poništenje izbora kneza u Srbiji i da njihov stav prema Srbiji postane sasvim drukčiji, suprotan dotadašnjem. To je bio doista veliki i težak zadatak.

Čartoriski se uzdao u svoj veliki ugled u Parizu, pa je francuska vlada bila za njega manji problem. Ona je inače imala nešto blaži stav prema Srbima. Ali je teško bilo s Londonom. Tu je trebalo raditi veoma sistematično i mudro, bez ikakvih improvizacija. Zato Čartoriski u London šalje lično svoga sestrića i najveštijeg diplomatu, Vladislava Zamojskog, inače vrlo dobro poznatog u Londonu i Engleskoj, sa širokim krugom poznanika i prijatelja. Ovaj je imao da obilazi političare i uveri ih da je poništenje izbora u Srbiji nepravilno, odnosno da su Englezi u stvari olako popustili zahtevima Rusije. Da bi zato valjalo pomoći Srbima da pri ponovnom izboru ne dođe ni do kakvih iznenađenja, nego da i novi izbor potvrdi za kneza Aleksandra Karađorđevića, a da na vlasti ostanu ustavobranitelji. Jer ako bi se situacija u Srbiji promenila, to bi bilo veoma loše i za Srbiju i za Tursku, koju Francuska i Engleska pomažu da bi se održala ravnoteža između sila i da bi se ograničio ruski uticaj.

Kada je Zamojski prispeo u London, situacija je za ustavobranitelje bila veoma nepovoljna: knežev izbor je poništen, Austrija svim silama pomaže ruski zahtev i vrši i sama pritisak na Srbiju, pa je i engleski ministar spoljnih poslova lord Aberdin (Aberdeen), svakako pod uticajem kneza Meterniha, i sam pristao na ovakav stav, smatrajući da je srpsko pitanje u engleskoj vladi skinuto s dnevnog reda, kakva je bila zvanična vladina odluka.

U takvoj situaciji trebalo je tražiti puteve i načine da se engleska politika promeni, i da ponovni izbor kneza u Srbiji bude u stvari samo potvrda prvog a nikako poništenje prvog. Vremena je bilo vrlo malo za taj težak poduhvat. I to kod Engleza, koji ne menjaju lako jednom zauzeti stav. Pa ipak Zamojski je odmah krenuo u akciju. O svakom svom novom koraku ili susretu obaveštava vrlo podrobno Čartoriskog, nestrpljivog da čuje da li se što uspelo nad Temzom. Ta pisma su od izvanrednog interesa za nas, pa ćemo ih zato preneti u glavnim crtama, i to redom kako su nastajala.^[36]

Prvo pismo Zamojski je napisao 8. maja 1843.^[37]

On najpre daje mali pregled odnosa u tome trenutku. Ne čudi se, veli, što je knez Čartoriski zabrinut zbog popuštanja Turske. Ali ona nije mogla da odbije ultimatum Rusije, jer bi time mogla da izazove neprijateljske korake s ruske strane. A Evropa bi dugo i mirno posmatrala sukob, kao 1828. i 1829. pre no što bi Turskoj pomogla. Zato joj je i sada savetovano da popusti. Time je sve ostavljeno „mudrosti i energiji Srba". Šteta, veli dalje Zamojski, što Čajkovski nije otišao među njih mesec dana ranije, njihovi koraci i pisma bili bi sigurniji, a bilo bi sve efektnije. Ali kad je već sve ovako kako je, možda i nije loše što su u odlučnom trenutku bili ostavljeni sami sebi, pa i mi možemo ceniti da su doista odlučni.

Zamojski se odmah obratio lordu Kaningu (Canning), poslaniku s kojim je očigledno bio blizak, da mu izdejstvuje prijem kod lorda Aberdina. Zamojski je unapred uveren da će to ići teže, jer se Englezi pomalo stide svoje popustljivosti prema Austriji, a ne mogu da shvate dovoljno važnost srpskog pitanja i ne vide u stvari jasno kako bi trebalo u svemu tome da se ponašaju.

Drugo pismo, pisano 11. maja, mnogo je bogatije po sadržaju. Znači, svega tri dana posle prvog. A već je bila počela diplomatska igra. „Vraćam se od lorda Aberdina, koji me je juče obavestio da bi se rado sa mnom video svakoga dana od dvanaest časova u podne u njegovu stanu”.

Ovako brz prijem kod ministra morao je iznenaditi i samoga Zamojskog. Utoliko je važnije sve ono što je u tom pismu napisao. Hvali se kako ga je ministar primio lepo, da je bio pristupačan i otvoren. Onda odmah prelazi na ono glavno.

Lord Aberdin je najpre pitao otkuda takva veza Poljaka sa Srbima, sa Srbijom. A kad je saslušao pažljivo izlaganje Zamojskog, on će odgovoriti – po rečima ovoga – kao da se osvešćuje: „Sad razumem postupak Austrije, koji nisam mogao sebi da objasnim. Nije čudo što je istupila protiv Srbije kad je videla kakav je odnos vaš prema njoj. Shvatam da su vam sva sredstva dobra kad treba da radite protiv Rusije, ali niste mogli goru uslugu učiniti Srbiji.” Lord Aberdin se svakako sećao onoga što mu je o tim odnosima pisao engleski predstavnik u Nemačkoj Foks Strengvejs (Fox Strangways), o čemu je pisao nešto kasnije i Zamojskom na ovaj način: „U Kenigsvartu knez Meternih je dugo sa mnom razgovarao o Srbiji. Stavio mi je do znanja da zna dobro o odnosima kneza Adama (Čartoriskog) s Karađorđevićem”. Onda je rekao, kaže se dalje u tome pismu, da se ni on ni ruski car ne bi imali razloga mešati u srpsku stvar da nije Poljaka.^[38]

U daljem razgovoru Zamojski je „brojevima i činjenicama” dokazivao koji su razlozi austrijskom neraspoloženju prema nezavisnoj i uređenoj Srbiji. Zamojski smatra da je njegovo izlaganje bilo ubedljivo i donekle prihvaćeno. Dalji razgovor je tekao o Srbiji. Lord Aberdin se pozivao na izveštaje svoga konzula iz Beograda, koji je pisao o strašnim ubistvima. „Koliko je pristojnost dopuštala žestoko sam to pobio”. Tada je ministar, malo pokoleban, odgovornost za ovo počeo prebacivati na konzula Fonblenka (Fonblanque), o kojem ni sam nije imao najbolje mišljenje smatrajući ga za čoveka lorda Palmerstona, tadašnje glavne ličnosti u parlamentarnoj opoziciji. Zamojski je tada ispričao da francuska vlada poklanja potpunu veru izveštajima poljskih agenata, jer smatra da su bolje obavešteni od njihovog zvaničnog konzula. To je izgleda delovalo. Kada je pak ministar rekao da je knez Aleksandar samo lutka u toj borbi, jer kao sedamnaestogodišnji dečak ne može imati nikakve prave vlasti, Zamojski mu je tada objasnio da je to obaveštenje koje protura ruska obaveštajna služba u Londonu, a da knez Aleksandar ima četrdeset godina. Tada se lord glasno nasmejao svojoj očiglednoj neobaveštenosti. Ono što je tada Zamojski rekao o kneževoj ličnosti, o njegovim vrlinama, o iskustvu stečenom u izgnanstvu svakako je prilično uticalo na engleskog ministra da se još više pokoleba u svom dotadašnjem držanju. Tada je on počeo da ispituje Zamojskog o svemu što ga je zanimalo i očigledno je verovao onome što mu je rečeno. Na rastanku je priznao da će ubuduće drukčije misliti o Srbiji i ljudima koji u njoj sada vladaju.

Takav je bio rezultat ovog prijema i razgovora od čitavog jednog časa. Zamojski je morao biti zadovoljan onim što je postigao. Ali taj dan se nije time završio. Napuštajući lorda Aberdina, Zamojski svraća lordu Kaningu, koji je takođe radio u ovom ministarstvu, da mu saopšti kako je izgledao susret i razgovor. U tome času baš nailazi ministar Aberdin lordu Kaningu i zatekavši tu Zamojskog, nastavlja razgovor o Srbiji. Očigledno ga je to pitanje počelo uznemirivati. Zamojski ga pri tome razgovoru moli da razmisli da li bi se mogao nekako izbeći progon Vučića i Petronijevića iz Srbije. Na to je Aberdin, uveren prema pričanju Zamojskog da su to valjani ljudi i uticajni političari, obećao da će odmah o tome pisati, ali ne u Srbiju, nego u Petrograd, jer je to mesto gde im treba pomagati. Na to je Zamojski dodao da bi valjalo pisati i u Beograd, jer će se onda rešavati, a Srbima treba uliti smelost i samopouzdanje. Osim toga je Zamojski, kao uzgred, dodao da će govor lorda Aberdina održan u Skupštini o srpskom pitanju ljude u Beogradu rastužiti i možda obeshrabriti kada za njega saznaju. Zamojski je mislio na govor lorda Aberdina održan u Donjem domu 5. maja te godine, u kojem je ovaj rekao uglavnom ovo: Rusija se naljutila na zloupotrebe koje su Srbi počinili za vreme revolucije i izbora kneza Aleksandra, pa traži da se izbor izvrši ponovo, i to pod njenom kontrolom, da bi sprečila intrige i podmićivanja, a ona ima pravo da postavlja takve zahteve, jer je oslobođenje Srbije njeno delo.^[39] Lord Aberdin je donekle priznao da je bio neobavešten. Zamojski ga onda moli da stvar donekle popravi tako što će o svemu tome napisati koju reč beogradskom konzulu. To može mnogo učiniti.

Dok je Zamojski hvalio Petronijevića, lord Aberdin je priznao da ga svi hvale, ali da Vučića smatraju za krvopiju. Na to je Zamojski uzeo u odbranu i Vučića, tvrdeći da je energičan, a to je za njegovu zemlju u ovim prilikama neprocenjiva vrlina.^[40]

Ovaj vrlo plodan razgovor Zamojski opisuje u izveštaju sa puno pojedinosti, jer su sve značajne, sa puno nade da ustavobranitelji mogu trijumfovati, „a i mi s njima” – dodaje. Ali moraju dobiti podršku. Potrebna im je neka snažna i jezgrovita reč. Zato savetuje Čartoriskom da zamoli francuskog ministra Gizoa (Guizot) da pošalje nekoga u Beograd, naročito za tu priliku. To bi pružilo Srbima mnogo ohrabrenja.

Već sutradan Zamojski daje Čartoriskom i neke nove pojedinosti o svojim susretima i razgovorima. Reći će kako se video s francuskim poslanikom grofom de Sent-Olerom (de Sainte-Aulaire) i da mu je ovaj ispričao neke zanimljive pojedinosti o svojim razgovorima u Carigradu. Kada se Porta odlučila da popusti ruskom zahtevu u srpskom pitanju, francuski, engleski, pa čak i austrijski poslanik dogovorili su se da se stave u odbranu Srbije. Tada su predložili ruskom poslaniku Butenjevu da se zadovolji pozivom da dva srpska ministra napuste Beograd i da dođu u Carigrad, a da se knez Aleksandar prividno dobrovoljno odrekne kneževstva, uz prethodni dogovor da će ponovo i bez odlaganja posle biti potvrđen zajednički i od Rusije i od Turske. Butenjev nije hteo ni da čuje za takvo rešenje i ostao je pri ranijem ruskom zahtevu.

Pismo Zamojskog od 19. maja govori o sličnim razgovorima i ubeđivanjima. Pi oni nisu bili bez izvesnih rezultata. Mada se teško moglo očekivati lako napredovanje. Toga dana je Zamojski opet video lorda Aberdina. Opet je uveravao ministra da su izveštaji beogradskog engleskog konzula neistiniti. Na to je lord Aberdin odgovorio da ipak ima stvari koje ovaj nije mogao izmisliti. A on piše da u Beogradu na ulicama svaki dan sreće najviđenije ličnosti u okovima. Na to se Zamojski odvažio da odgovori: „I to smatrate u takvoj zemlji za strašnu stvar? Pa to su pobunjenici protiv postojećeg poretka; za takva dela u Engleskoj bi izgubili glave”.^[41] Zaista suviše smeo odgovor, ali je Zamojski svakako valjano odmerio šta sme da kaže.

Toga dana sreo se Zamojski sa francuskim i turskim poslanikom.

Francuski poslanik je hvalio Zamojskog što dokazuje da pokoreni narodi u Turskoj imaju koristi od toga što su počeli da se drže Porte. Zamojski se čudi što je ovaj Francuz ovako kasno to shvatio, ali je srećan što je ipak shvatio, i to je nešto. Samo o tome treba stalno govoriti ljudima i uveravati ih u to.

Mnogo je bio važniji razgovor s turskim poslanikom. To je bio poznati Ali-bej, kasnije Ali-paša (1815-1871), poslanik u Londonu od 1842, a ministar spoljnih poslova Turske od 1846-1852, i ponovo od 1854-1856. Bio je više puta veliki vezir. Pripadao je turskoj naprednoj stranci. I on je potvrdio Zamojskom da je lord Aberdin promenio mišljenje o Srbiji. Razgovor s ovim istaknutim turskim političarom bio je Zamojskom vrlo koristan.

U ovom pismu Zamojski govori kako mu je i austrijski poslanik Nojman (Neumann) izjavio da je Austrija ljuta na Poljake zbog njihove akcije među Slovenima. Zamojski je potvrdio da je promena odnosa balkanskih Slovena prema Porti delo Čartoriskog. I ne smatra da se time nanosi šteta Srbima, Porti i Evropi.

Zamojski moli da mu se šalju prepisi važnijih pisama sa Istoka, jer će njegov uspeh u Londonu zavisiti prilično od toga hoće li imati bolje i ranije vesti od drugih.

Već 22. maja Zamojski piše^[42] da je primio važna i zanimljiva pisma Zvjerkovskog iz Beograda i Carigrada. Njima se uopšte poklanjalo dosta vere. Zamojski je izvod iz tih pisama poslao lordu Aberdinu, i ovaj je istoga dana poslao kurira na Istok.

I ponovni razgovor Zamojskog s francuskim poslanikom bio je o Srbiji. Poslanik mu je govorio kako mu je lord Aberdin prebacivao što Francuska podbada Srbe, a ne daje im pomoć. Poslanik je branio Francusku, tvrdeći da ona u svemu tome ima samo ulogu posmatrača, ali je izjavio da je Francuska više na strani Srbije, verne Turskoj, nego na strani Rusije, koja može podsticati Srbiju protiv Turske. Po svemu ovome više bi se moglo zaključiti da je engleski ministar zamerao što se Srbiji ne pomaže dovoljno, nego što bi bio protiv pomoći Srbiji. Nije onda čudo što je francuski poslanik, pričajući o ovom svom razgovoru, okarakterisao stav lorda Aberdina kao plemenit. Zamojski nije zadovoljan ovakvim gledanjem, ali je doista ovakav stav plemenit, ma kako se nekome ne sviđao. Pa ni nama. Jer se ticao neposredno Srbije.

Zamojski je krenuo i dalje od samoga ministra. Želeo je da pripremi za eventualnu diskusiju i neke druge ličnosti do kojih je mogao dospeti. Da bi pravnički bolje objasnio situaciju, čitao je hatišerif od 1830. godine, u kojem je saznao o srpskim pravima onoliko koliko mu je bilo potrebno, onda je čitao i delo francuskog geografa Ami Buea Otomansko carstvo u četiri knjige (pravi naslovi ovog dela Ami Donй, La Turqkie d’Europe – Đ. Ž). Kad se tako pripremio, posetio je najpre člana Doma lordova Bomona (Beaumont), a onda i Dizraelija i „napumpao ih” – kako slikovito kaže, smatrajući da je to „srećno” učinio, što znači da je bio uveren u uspeh svojih ubeđivanja.

Pismo u kojem ovo javlja pisao je Zamojski u samom Ministarstvu spoljnjih poslova. Bio je opet kod lorda Kaninga i tu se ponovo sreo s lordom Aberdinom. Ministar mu je tada rekao da će za objašnjenje držanja svoje Vlade prema Srbiji pred Skupštinom pokazati pisma beogradskog engleskog konzula. Zamojski je na to primetio da će se time samo baciti krivica na konzula, jer će se obelodaniti njegove laži, ali se Srbiji neće pomoći. Ministar se na to nasmejao, jer je u stvari želeo da se oslobodi konzula. Pokazalo se, naime, da toga čoveka napadaju kao nevaljalca i oni koji su ga ranije štitili, kao lord Palmerston. Ipak je Zamojski i u toj ministrovoj nameri video želju da se pravda što je ranije onako postupio prema Srbiji. To je Zamojski smatrao svojim velikim uspehom. Bar za početak.

Ali je Zamojski imao i jednu malu neprijatnost.

Jednoga dana je dao neku svoju depešu da je lord Kaning pošalje Petronijeviću u Beograd, kako je ranije obično činio. Depešu je međutim dobio natrag. Ministar nije dopustio da se depeša Zamojskog šalje kao engleska zvanična pošta. Na to će se Zamojski začuditi i reći ministru da njegovi prethodnici nikada nisu pitali šta Poljaci pišu na razne strane preko engleskih zvaničnih kurira. Na to je lord Aberdin odgovorio: „Da ste pisali gospodinu Petronijeviću i pitali ga za zdravlje, ne bih to sprečavao, ali vi imate suviše veliku ulogu u toj stvari, pa moramo biti oprezni.” To je rekao veselo, uz osmeh. Na to je Zamojski ponovo istakao da će svakako poljska politika jednom probuditi kod Engleza veće poverenje, jer se poklapa s engleskim interesima, a ne onako kako su ruska i austrijska, kao u ovom slučaju.

Navodimo sve ove pojedinosti jer su vrlo rečite i pokazuju kako je bila uporna i raznovrsna borba Zamojskog u Londonu da promeni stav engleske vlade. Nije to bila sitna stvar.

Čartoriski je dobio izveštaje od raznih poslanika na Porti, pa je o tamošnjoj situaciji obavestio Zamojskog pismom od 28. maja. Francuski poslanik je pisao da je Turska poslednjim ustupkom zahtevu Rusije veoma postiđena i ponižena. Evropske sile to nisu smele dopustiti. Turci samo gledaju u Englesku i svaku inicijativu očekuju otuda. Engleska i ne zna kakav ugled uživa u Carigradu. Zamojski bi morao da bude oprezniji u svome daljem radu, jer je sve donekle zastalo.

Ovo pismo Čartoriskog pokazuje kako se na sve strane obraćao i tražio obaveštenja, kako je svakojako pokušavao da ispita raspoloženje u svakoj zainteresovanoj zemlji.

Sledeće pismo Zamojskog nosi datum 10. juna.

Opet javlja o susretu s lordom Aberdinom. Vođen je dug i živ razgovor. Engleski ministar je radoznalo pratio što mu je Zamojski govorio, ali je na početku ipak bacao svu krivicu na Srbe. Nije mogao o svemu tome da govori mirno. Zamojski je to zapazio i smatra da je značajno. Odgovarajući ministru, tvrdio je da Srbi neće da popuste pod pritiskom. Ministar je smatrao da se time ne pokoravaju naređenjima Porte, pa bi mogli na sebe navući veliku opasnost. Usled neposlušnosti Srba može propasti i dopuštenje da knez Aleksandar ostane na vlasti do ponovnog izbora. Austrija može ponovo podržati kneza Miloša. Što se pak tiče srpske vernosti Turcima, engleski ministar joj ne veruje. Najzad, lord Aberdin je oštro rekao da vođe ustavobranitelja ne zaslužuju saosećanje, da je revolucija u Srbiji delo intrige i izraz ličnih pogleda Vučića i Petronijevića.

Nije bilo Zamojskom lako da ovakve tvrdnje pobija, a morao je. Najpre je, blago prebacujući, zažalio što je politička situacija prisilila jednog ministra da bude nepravedan. Ali su ministrove tvrdnje zasnovane na lošim obaveštenjima. Dva srpska ministra su pošteni ljudi i zaslužuju podršku i poštovanje. Što se tiče vernosti Srba prema Porti, u to ne bi trebalo sumnjati. Rusija je više puta pokušavala da ih uvuče u sukobe s Turskom, ali su oni uspevali da to izbegnu. Srbi su shvatili da im je bolje da budu uz Tursku. Engleska sada, ugovorima obavezana da štiti Tursku, pomaže rušenje Srbije, iako je ova zaštitni bedem Turske.

Na ove reči engleski ministar je otvoreno izjavio da mu je više stalo do Austrije nego do Turske. Bilo je poznato, uostalom, da je on bio naklonjen Austriji i da je uvek na nju mislio.

Pri ovome razgovoru je Zamojskom bilo jasno da je lord Aberdin bio loše i donekle odbojno raspoložen. Želeo je da protivreči sagovorniku. Ali je to pokazivalo da je još više bio pokoleban i da je spreman svoj stav iz osnova da menja. Teško mu je samo bilo da otvoreno prizna svoje ranije greške. Zato je svojim držanjem više želeo da pravda stav svoj i svoje vlade, pozivajući se na loša obaveštenja i na obmane od strane drugih ličnosti, nego što je pokazivao da je i toga trenutka spreman da osuđuje držanje Srbije. Pre bi se reklo da je želeo svoju buduću promenu stava da pravda. Zamojski je bio zadovoljan i tolikom promenom, ali je želeo potpunu.

Lord Aberdin je tvrdio da ne može Engleska stvarati ravnotežu prema Rusiji, nego to može jedino Austrija. Na to je Zamojski dao ovaj argumenat: Rusija organizuje i podbada slovenske narode pod Austrijom da bi ovu rušila, pa bi ostavljanje Srbije usamljenom bilo upereno ne samo protiv Turske nego i protiv Austrije. Misao je bila dobro nađena i svakako je nagnala engleskog ministra da ozbiljno razmisli.

Želja engleskog ministra bila je da Srbi potvrde izbor kneza Aleksandra, kad je već Rusija pristala na tako mali zahtev. Zamojski je na to odgovorio: Rusija je svesna da u Beogradu ne bi uspela u onome u čemu je uspela u Carigradu, gde je sve postigla diplomatskom igrom. U Beogradu nema kompletnog diplomatskog kora, pa tu ne može ništa tim putem da učini, nego se mora oslanjati samo na uporne i tvrdoglave Srbe. Tu se lako ne može uspeti. Ne sme da pomišlja ni na oružanu intervenciju u Srbiji, to bi mnogo stajalo, a korist bi bila suviše mala. Zato pokušava da navede Austriju na to. Austrija je spremna da se uplete u ovu avanturu, nada se da bi uspela da dovede svoga čoveka – kneza Miloša. Zbog svega toga Srbima bi trebalo dati što više vremena da se valjano srede i mirno izaberu sebi ponovo kneza. Naročito ne bi trebalo hitati s udaljavanjem iz zemlje dva najsposobnija ministra, veoma potrebna u ovakvim teškim časovima. Zamojski je ovo više puta morao ponavljati, jer je engleski ministar insistirao neprestano na tome. Kao da nije predosećao u čemu je nevolja: Zamojski se borio, to je bilo mišljenje poljske emigracije, a isto tako i ustavobranitelja, da se ne dopusti ponovni izbor pri ovakvim okolnostima, kako je zahtevala Rusija, tj. da se iz zemlje udalje ustavobranitelji i knez Aleksandar, a da se u zemlju vrate knez Mihailo i njegove pristalice. Izbor izvršen u takvim prilikama nikako ne bi mogao biti povoljan za ustavobranitelje. To bi bilo novo nasilje, a baš to kao da nije bilo sasvim jasno engleskom ministru. On je stalno ponovni izbor smatrao kao formalnost, kao potvrdu kneza Aleksandra, što bi mogao biti potpuni preokret. To je Rusija želela svojim uslovima, a to kao da nije bilo dovoljno jasno mnogima u Evropi, nisu shvatali šta se iza tih zahteva krilo. Zato su s druge strane Poljaci još od samoga početka savetovali Srbima da što više odugovlače s ispunjenjem postavljenih uslova. Tek onda bi izbor mogao biti formalnost. Naravno, toga su bili svesni i ustavobranitelji, ali nisu bili sigurni do kojih granica sme ići njihova upornost i odbijanje izvršenja odluke velikih sila. Poljaci su lakše smeli da im savetuju neposlušnost, ali su Poljaci više i bolje znali kako izgledaju prilike u Evropi. Ustavobranitelji su se bojali da ne izgube i ono što imaju. Svesni su bili da je mnogo zavisilo od diplomatske igre koju su poveli Poljaci.

Zamojski je završio ovaj razgovor dosta ubedljivim razlozima: „Ako ne brani Srbiju i Portu od ovog novog nasilja, Engleska bi pokazala da hoće da gurne u vrtlog onu pokrajinu koja u celoj otomanskoj državi ima najbolju administraciju i najjaču vojsku.”^[43]

Posle ovog razgovora Zamojski je bio veoma zabrinut. Ne misli najbolje ni o „političkim vidicima” engleskoga ministra. Ovaj se boji Rusije, a ne veruje joj, sigurno ga je obrlatio ruski poslanik Brunov, za kojeg lord Aberdin često podvlači kako je iskren i dobrodušan čovek. Sada Zamojski ne veruje da je uspeo svojim uveravanjima i iznetim činjenicama. Kao da se nikada nije rastao od lorda Aberdina sa više sumnji u svoju akciju.

Pismo Zamojskog od 13. juna nosi tragove toga raspoloženja. Kao da je posumnjao u čitavu akciju, pa moli Čartoriskog da napiše svoje stavove i poglede, i da to razašlje svima svojim agentima da bi im poslužilo kao razjašnjenje i obaveza kako sami da postupaju.^[44]

U tome pismu ipak ima i nešto utešnijih vesti. Zamojski se u njemu hvali kako je srpsko pitanje predstavio Arkuartu (Urquhart), i ovaj je napisao odličan memoar, sjajno sročen. Poslaće ga, veli, u Beč, a doći će i do ruku kneza Meterniha. U Londonu nema kome da ga da, jer se tu svi silno njega boje. Dodajmo da je Arkuart bio poznati publicista i političar. Posle toga dolaze neka razmišljanja o Srbiji, gde je Zamojski upoređuje sa Vlaškom i Grčkom, pokazujući koliko je koristi donela Srbiji politika prilagođavanja Turskoj.

Jedna vest iz ovog pisma ima veći značaj.

Uplašen držanjem lorda Aberdina prilikom njihovog poslednjeg susreta, Zamojski je uspeo da zastane samoga lorda Vornklifa (Wharncliffe) i da mu se požali na držanje ministrovo. On je podvukao misao da se lord Aberdin sigurno suviše povodi za onim što mu savetuje Velington, a to ne mora biti dobro, jer stari ljudi mogu lako da greše.

Svakako kao odgovor na ovo pismo Zamojskog došao je nedatovan odgovor Čartoriskog, kratak, ali dosta pesimističan. Poljski knez tu najpre govori o Velingtonu. Njegov uticaj je najgori za Poljake, veli. On je uporan, a teško je do njega dopreti. „On ne može da čuje, ne samo fizički nego ni moralno”. Pa će onda sa velikom zabrinutošću: „Zaista mi ta Srbija stvara groznicu i lakše mi biva kad pišem". Zato piše i na francuskom, ne bi li se tako Zamojskom olakšalo da što pre to pokaže i Englezima. Da i njima neposredno posluži.

Zamojski kao da se uplašio. Učinilo mu se da neposredno preko lorda Aberdina ne može više mnogo da učini. Zato je krenuo okolnim putem. Onako kao što je postupio kad je obavestio o svemu Arkuerta. Zamojski – o tome piše u pismu od 23. juna – koristi mogućnost da izvrši pritisak na engleskog ministra sasvim od suprotne strane, od opozicije u skupštini. Lord Palmerston, prethodnik Aberdinov i njegov glavni politički protivnik, zapitkuje neprestano Zamojskog o Srbiji. Svakako želi da pokrene to pitanje u skupštini. Zamojski je osetio da je to sjajna prilika da malo uplaši lorda Aberdina. On se doduše pomalo pribojava lorda Palmerstona, jer nije siguran za šta hoće sve to da iskoristi. Boji se da to ne bude samo napad na politiku lorda Aberdina, da dođe i do težih posledica, ali da ne koristi dovoljno onome za šta su se tada Poljaci borili. Zato je veoma oprezan. Uzdržan je pri davanju obaveštenja koja bi poslužila kao oruđe za borbu protiv ministra. Zamojski kaže da bi ovom igrom želeo nešto da „iscenjka" (baš tu reč upotrebljava). Zato samo predlaže da se promeni engleski beogradski konzul, a zna i ličnost koja bi za to bila pogodna.

Čini nam se, znajući šta znači parlamentarna borba, da je ovaj potez Zamojskog bio najdalekovidiji.

Već sledećeg dana, 24. juna, napisaće Zamojski duže pismo u kojem će biti mnogo više važnih obaveštenja.

Novi susret i razgovor s lordom Aberdinom bio je bogatiji i smireniji s obe strane. Pokazao je i veliki napredak u smislu koji je želeo da razgovorima da Zamojski.

Zamojski podseća ministra na pisanje augzburških novina (Allgemeine Zeitung), o srpskom pitanju. Engleski ministar ih nije bio čitao, ali je odmah dao da mu se pomenuti članak prevede. Zamojski daje svoje tumačenje situacije. Austrija oseća – rekao je tada – da je u stvari u Srbiju dovela rusku vlast, i premire od toga. Ali se vara. Srpski zdrav razum i mudrost dostojni divljenja sprečili su ruske prvobitne namere i pored podrške Austrije i Engleske. Zahvaljujući srpskom odugovlačenju da se izvrše svi zahtevi njima postavljeni, još nije kasno da se učinjena pogreška bar donekle ispravi. Srbi odugovlače po savetu Poljaka. Eto, Poljacima se stalno prebacuje da unose revolucionarni duh u razne narode, a ovde su delovali baš obrnuto i time su svakako mnogo doprineli da se očuva mir u tome delu Evrope. Engleski ministar je ovo i sam priznao.

U nastavku razgovor dobija sasvim novi smer.

Lord Aberdin traži od Zamojskog nove vesti iz Beograda. Zamojski bi pak želeo da pokaže kako sada Poljaci u Beogradu imaju manju ulogu i da sada sami Srbi vode politiku. Poljaci su imali u Beogradu dva predstavnika, nastaviće Zamojski, ali su oni, po savetu Petronijevića, napustili Beograd, da ne bi privlačili pažnju i sumnju drugih zemalja.

Zamojski je svakako tu mislio na Zvjerkovskog i Čajkovskog. A nije rekao da je Zah u Beogradu. Ali je za njega uvek mogao reći da nije Poljak nego Čeh. Time bi i sumnja bila otklonjena.

Naravno, i ovo je bila samo varka. Petronijević je i kasnije pisao Čajkovskom i od njega tražio savete i pomoć. O jednom takvom pismu govori i Čartoriski, tvrdeći da je Petronijević ostao iskren prema Čajkovskom, mada se u njegovu držanju oseća izvesna pomirljivost prema ruskoj politici, jer se on ipak boji da Poljaci ne ostave ustavobranitelje bez pomoći, a ovi se boje ruskoga gneva i naročito njihove „stooke policije”.^[45]

Lord Aberdin je dobio izveštaj iz Beograda o tamošnjoj situaciji pa je želeo u razgovoru sa Zamojskim da proveri ono što mu je javljeno. Obavešten je da su dva ministra, Vučić i Petronijević, bili kod ruskoga konzula i pitali ga može li uzeti na sebe odgovornost da će u zemlji biti red ako oni napuste Srbiju po zahtevu Rusije. Kad im konzul to nije mogao ni smeo garantovati, oni su izjavili da ne mogu napuštati zemlju i ostaviti je da je uništavaju neredi. Lorda Aberdina je zanimalo da li je ovakav odgovor verovatan. Zamojski je to potvrdio, smatrajući čak da je opravdan. Srpski ministri su podneli ostavke knezu, a on sultanu, ali niko ne kreće iz Beograda. Ako je ponovni izbor određen za 16. jun (svakako je taj datum želeo da pomene Zamojski), onda će knez i ministri vladati sve do ponovnog kneževog izbora. Na taj način biće sačuvana i suština stvari a i njen spoljnji oblik. Osnovno značenje ima misao koju je Petronijević iskazao poljskom agentu: „Opirati se Porti bilo bi staviti se pod protektorat Moskve”.^[46]

Izgleda da se engleski ministar već ratosiljao srpskoga pitanja, pa je na kraju izjavio: „Želeo bih da se sve završi po njihovim željama, da izbor bude što pre i to u korist kneza Aleksandra, a onda više ništa da ne čujemo o njima.” Na to je Zamojski dodao da se misli o Srbiji neće i ne može tako lako osloboditi. Samo mora to pitanje bolje upoznati i onda će uvideti kako se u toj zemlji može korisno delovati. Naročito sada ne sme podržavati Rusiju ako bi pokušala da vrši novi pritisak na Srbiju što Vučić i Petronijević nisu hteli na vreme da napuste zemlju. Onda je Zamojski još skrenuo pažnju na ruskog poslanika Brunova, da mu ne treba mnogo verovati, jer je to najsposobniji ruski diplomata i zato ga upotrebljavaju onde gde imaju najcrnje namere.^[47]

Sve ovo bilo je samo uvod i priprema za ofanzivu Zamojskog. Engleski ministar je to naslućivao, štošta je već morao saznati i sa druge strane. Zato se kao malo ljutnuo. Prvo je u svoju odbranu rekao da je on svega toga svestan i da nije valjda ruski plaćenik da bi bio slep pred onim što je očigledno, ali je istovremeno istakao da on rusku politiku ne ceni onako oštro kao Poljaci i smatra da je i u Rusiji došlo do promena ia bolje.

Da bi pobio ovakav stav engleskoga ministra, Zamojski navodi neke novije podatke koji pokazuju da su sadašnji postupci slični kao što su bili i raniji. Naročito je podvukao običaj da se čak i carevi ubijaju. Na to je dodao da se Srbi u Parizu boje za živote dvojice svojih ministara. A onda je kao uzgred rekao i ovo: lord Palmerston želi da predstavi srpsko pitanje Skupštini, zato je često tražio obaveštenja od njega, Zamojskog. Da bi donekle ovo svoje tvrđenje ublažio, on je izjavio da ne zna upravo šta engleski lord s tim smera, pa je zato bio veoma uzdržan i davao samo one podatke koji se mogu naći i u novinama.

Napad je bio dobro smišljen. Zato lord Aberdin odmah to objašnjava, ne dopuštajući da bude preduhitren. On smatra da lordu Palmerstonu nije stalo ni do Srbije ni do zadržavanja Rusije u delovanju, nego želi da iskoristi poslednji postupak Rusije prema Srbiji da bi u engleskoj javnosti izazvao uzbuđenje, a time bi izazvao i nezadovoljstvo protiv tadašnje engleske vlade, a najviše protiv lorda Aberdina. Samo će lord Aberdin na to dodati da se takvih interpelacija u skupštini ne boji, a nije siguran da se njima što može postići. Svestan je da je Rusija prekoračila svoja prava, to je očevidno, ali šta da se radi. Engleska ne može braniti ni Austriju ni Tursku, ona se suviše mešala u međunarodne sukobe, pa je dosta zla iz toga proizišlo. Zato se odlučio da se uzdržava od istupanja.

Iako je sve izgledalo nepovoljno za stvar koju je zastupao Zamojski, ipak je bilo sve sasvim drukčije. Iz ovakvoga stava lorda Aberdina jasno je bilo da se on najviše bojao baš toga mogućeg istupanja lorda Palmerstona, pa je zbog toga želeo da podvuče tobožnje povlačenje Engleske iz toga okršaja. Vidi se iz ovog njegovog držanja da je svestan zbivanja o kojima se govorilo, i da će sigurno preduzeti izvesne korake da bi suzbio sve ono što ga je moglo zadesiti od njegovog najvećeg protivnika lorda Palmerstona. Da s te strane preti opasnost, i to najveća, ili bar veoma velika, saznao je već od drugih, iako ga je Zamojski uveravao da nije davao podatke koji bi mogli poslužiti za borbu protiv Vlade. Ministar je isto tako znao da bi Zamojski mogao vrlo mnogo pomoći lordu Palmerstonu u borbi protiv Vlade, kad je jasno bilo da ona nije bila dovoljno obaveštena o zbivanjima u Srbiji, a donela odluku kojom se donekle ponizila. Popuštanje Rusiji smatralo se kao ponižavanje za Englesku, jer se znalo da Rusija nije imala prava na takvu intervenciju u Srbiji, što je istakao u razgovoru i sam lord Aberdin.

Iz držanja lorda Aberdina bilo je očigledno da je on već bio preduzeo izvesne korake da nekako popravi taj loš potez svoje vlade. Mislimo na njegovu misao da bi trebalo pisati u Petrograd o čitavom srpskom pitanju i podsetiti da se Rusija bespravno umešala u taj spor, da je prekoračila ovlašćenja koja ima prema Srbiji. To je sigurno učinio da bi spasao svoju Vladu od predstojećeg napada od strane opozicije. Jer se baš u to vreme doista zategnutost između vlade i opozicije veoma povećala. Poznato je da je nešto kasnije i došlo do promene u Engleskoj i lord Palmerston je došao za predsednika vlade.

Lord Aberdin svojim izjavama Zamojskom kao da samog sebe teši. Zato ću dodati da ni Austrija ne misli da ističe kandidaturu kneza Miloša, o čemu ga je obavestio depešom austrijski ministar Neselrode. Iz ovoga izlazi da je engleski ministar morao pitati austrijskog kolegu i tražiti hitan odgovor. Odnosno, on je svakako tražio austrijsku saglasnost da ponovo bude izabran za kneza Aleksandar Karađorđević. Ove činjenice koje proističu iz govora lorda Aberdina pokazuju da on nikako nije sedeo skrštenih ruku nego je razvio veoma živu aktivnost ne bi li popravio nastalu situaciju, ne bi li donekle nadoknadio ono što je bilo propušteno. To je sasvim jasno. Svi ovi hitni i odlučni koraci morali su veoma iznenaditi Rusiju. Zato i ona postaje blaža u svojim zahtevima. Sve se više pokazivalo, ili bar naziralo, zahvaljujući ovakvom upornom držanju ustavobranitelja, da ponovni izbor kneza u Srbiji može doista biti samo formalnost. Tako je na kraju i bilo.

Posle obaveštenja o ovom razgovoru s lordom Aberdinom, Zamojski se i sam čudi kako engleski ministar prima i prihvata njegove zamerke. To je doista bio znak velikog uspeha.

Po sledećem pismu Zamojskog vidi se da je i Čartoriski prethodni izveštaj shvatio kao veliki uspeh. Zato veoma hvali veštinu Zamojskog. Na to će ovaj u odgovoru zahvaliti svome ujaku za sve što je od njega naučio u životu, i naročito što je naučio kako valja raditi za dobro otadžbine. Jer ovu borbu za Srbiju u tome trenutku svi su oni smatrali za jedan beočug u lancu njihove opšte nacionalne politike, u pripremanju bolje budućnosti za Poljsku i Poljake. Svaki je njihov uspeh bio korak napred ka tome cilju. A tome je poslužilo i srpsko pitanje. Zato su ga ovako svojski prihvatili kao svoje.

U pismu od 6. jula Zamojski daje Čartoriskom izveštaj o još jednom sastanku sa lordom Aberdinom i o razgovoru vođenim s njim. Bilo je to baš negde oko izbora, ali vesti o tome još nisu bile prispele do Londona. Razgovor je bio prilično kratak, jer se ministar spremao da ode kraljici na referisanje. Zamojski je naročito podvlačio da je čin od 16. juna, kada su srpski ministri morali da napuste zemlju, vrlo težak udar nezavisnosti Srbije, a s druge strane to je potvrda koliko su Srbi odlučni u čuvanju svoje nezavisnosti. Kao što je poznato, Vučić i Petronijević tada nisu napustili zemlju. Oni su molili najpre barona Livena da im na Porti izdejstvuje pravo da ne moraju napuštati Srbiju za vreme izbora, nego samo da se udalje iz prestonice. Kada ta intervencija nije uspela, oni nisu ni napuštali Beograd, spremni da izdrže sav bes uvređene Rusije koji je mogao da se izlije na njih. Verovatno su već bili obavešteni da se situacija unekoliko izmenila i da neće biti napušteni ako bi se protiv njihovog postupka neko pobunio. Zato je Zamojski i od lorda Aberdina tražio da i on podrži ovakav postupak ustavobraniteljskih vođa. Uveravao ga je da bi postupao po volji Rusije ako bi drukčije postupao. A to nikako ne bi bilo dobro. Time bi se pokazala slabost engleske vlade prema istočnoj velikoj sili.

Tada je lord Aberdin pročitao Zamojskom tek primljenu depešu od beogradskog konzula. Pismo je pisano 21. juna. Prema tome pismu izbor je određen za 26. juni. Knez Aleksandar se odrekao svojih prava, ali se iz toga ne bi moglo zaključiti šta pod tim treba podrazumevati, javljao je dalje konzul. To nije bila abdikacija. Uprava u zemlji bila je predata na nekoliko dana beogradskom kajmakanu i Knez se samo povukao u neki manastir (kao što je poznato, bio je to manastir Rakovica kraj Beograda. – Đ. Ž). Kako je ponovni izbor Aleksandra za kneza bio nesumnjiv, teško je bilo reći kako bi mogao da se nazove njegov tadašnji položaj.

Iz ovoga se jasno vidi da je i engleski konzul osećao da ustavobranitelji nikako nisu želeli da ispuste situaciju iz ruku i da su uporno ostajali u zemlji za vreme ponovnog izbora da ne bi dopustili bilo kakvo iznenađenje. To je ono zbog čega Zamojski stalno pred engleskim ministrom hvali njihovu upornost, koju on naziva ne samo upornošću, nego dubokom svešću i željom da se istraje u borbi za već stečena politička prava.

U pismu engleskog konzula bila je još jedna zanimljiva vest. U njoj se kaže da su Srbi poslali delegaciju Hafis-paši i baronu Livenu (Zamojski dodaje da je to bila delegacija od 130 ljudi) i izjavili obojici da se Srbi slažu da se knez Aleksandar ponovo bira, ali ako bi im Obrenović, Porta, Rusija ili Nemci (tj. Austrija) hteli da nametnu drugoga kneza, hrpimice bi se latili oružja. „Nisam se mogao uzdržati a da ne izrazim divljenje prema držanju Srba” – završava Zamojski izveštaj o ovom delu pisma engleskog konzula. Zamojski dodaje da je i engleski ministar bio sličnog mišljenja. I dodaje na kraju za lorda Aberdina: „Nikad ga nisam video tako dobro raspoloženog za ovu stvar”.

Ovaj razgovor pokazuje da se lord Aberdin potpuno izmenio i da je bio spreman da se svim silama stavi u odbranu Srbije i Srba. Odnosno ustavobranitelja. To je već ranije morao učiniti, ali sada se izrazitije osećala njegova odlučnost da ne dopusti nikakvo dalje popuštanje. Vidi se takođe da je i njegov strah u vezi s imenom kneza Miloša bio potpuno prošao. On je uvideo da su ustavobranitelji u Srbiji doista najjači i da bi bila greška dopustiti da budu lišeni vlasti na navaljivanje Rusije. Sada je engleski ministar već gledao na sva zbivanja i intervencije u Srbiji isto onako kao i Zamojski. A to je značilo potpunu pobedu poljske politike. Skoro kao pravdajući se zbog svog dotadašnjeg držanja, lord Aberdin će čak reći: „Shvatate da se ne mogu posvađati s Rusijom zbog Srba”. Zamojski je na to odgovorio da on na to i ne nagovara, ali samo želi da predstavi opasnosti koje prete engleskoj politici i namerama ruskog ekspanzionizma.^[48]

Pismo Zamojskog od 10. jula je izraz ogromnog olakšanja, ali i novih briga šta će u budućnosti biti i hoće li se Rusija složiti sa stanjem kakvo je stvoreno u Srbiji. „Hvala Bogu! Knez Aleksandar je ponovo izabran! To je pobeda koja se i nas neposredno tiče i kojoj je ozbiljno pomogao i rad naš, upravo vaš, ujače” – uzvikuje razdragano Zamojski na vest da je knez Aleksandar ponovo izabran.

Zamojski je svestan koliko je to veliki uspeh, ali oseća da još uvek postoji opasnost da se taj izbor ponovo oglasi nelegalno obavljenim zbog držanja ustavobranitelja, pa zato obaveštava Čartoriskog o svemu što se o tome činu priča i kako se reaguje. Sada je trebalo pripremati evropsko javno mnenje da to prihvati i ne dopusti da se izbor ponovo poništi.

Prva misao Zamojskog je upućena Srbima kao priznanje za njihovo držanje. Kaže zatim da bi to morao neko valjano prikazati u listu Treći maj (poljski emigracijski pariski list), ali valjano i skromno, da se ne bi bilo kome dala mogućnost da Poljacima prebaci kako su razmetljivi, ili da neko zbog toga ne ponizi „poštene Srbe, koji su doduše imali od nas pomoć, ali su se i sami divno pokazali” – zaključuje Zamojski ovu misao. A onda i dalje: „Pismo senata (tj. srpskog) Porti uzor je razumnosti i pravičnosti”. Onda dalje kaže kako su „ti ljudi” mogli da razumeju njegovo pismo i dvostruku obavezu da poštuju i prava Porte i svoja lična, da se pokore čak nezakonitom ali iznuđenom postupku Porte, ali su time sačuvali svoju nezavisnost. Sve ovo valja otvoreno priznati ^[49] – završava Zamojski ova svoja razmišljanja, koja su izraz priznanja Srbima za hrabro i odvažno držanje.

Prema augzburškim novinama Zamojski saopštava engleskom ministru da je ponovni izbor izvršen 27. juna u prisustvu Hafis-paše, barona Livena i ruskog konzula Vaščenka. Zamojski čestita lordu Aberdinu što su njegovu koraci dobili takav ishod. Po tim rečima Zamojskog moglo bi se zaključiti da je on znao da je engleska vlada intervenisala u Petrogradu i da je vršila pritisak na rusku vladu još od onog dana kada je lord Aberdin rekao da bi o svemu trebalo pisati notu ruskoj vladi. Onako kako smo i mi pretpostavili, a o čemu nema neposrednih dokaza u ovoj prepisci koju predstavljamo.

Zamojski i dalje daje saopštenje o svom razgovoru s engleskim ministrom. Kaže da su augzburške novine javile kako se Rusija do poslednjeg trenutka zavaravala nadom. Odmah po odlasku dva ustavobraniteljska ministra iz Beograda baron Liven je uputio poziv srpskome narodu da svoje želje smelo izrazi, doveo je u Beograd čitavu obrenovićevsku stranku, raspustio skupštinu, novu sazvao, itd, itd, a u isto vreme je objavio da je na jugu Srbije buknuo ustanak. Na te vesti engleski ministar se interesovao šta je sa dva ustavobraniteljska ministra. Zamojski ga obaveštava da je 16. juna odlučeno da se za vreme izbora udalje, ali ne iz zemlje, nego samo iz Beograda. Dodao je još kako augzburške novine javljaju da je ruski poslanik u Beču grof Medem bio veoma nezadovoljan ustupcima učinjenim Srbima od strane barona Livena, i u tome smislu mu je i pisao u Beograd.

Podsećamo da su pomenute augzburške novine Allgemeine Zeitung, u XIX veku smatrane za najbolje obaveštene novine u Evropi.

Lord Aberdin se bojao da zbog svega toga ne dođe do novih smetnji od strane Rusije. Zamojski je i sam izrazio sličnu bojazan, jer je do nesporazuma i komplikacija doista moglo doći.

Ove reči engleskog ministra pokazuju jasno da je i on očekivao nepovoljno reagovanje s ruske strane na ponovni izbor. To bi značilo novo i veliko produžavanje srpske krize. I opet niz novih neprijatnosti i još više neizvesnosti. Toga se bojao i Zamojski. Time bi i njegov dotadašnji posao ostao bez uspeha. Imao je veliku utehu jer je video da je engleski ministar bio potpuno spreman da u tome slučaju upotrebi sve svoje mogućnosti ne bi li se suprotstavio takvom koraku Rusije. To je bila velika satisfakcija za Zamojskog. I znak da je lord Aberdin potpuno promenio svoj stav prema Srbima i Srbiji, uveren da bi pri eventualnim budućim nezgodama bio vrlo odlučno na srpskoj strani. A to je bilo mnogo, ili bar sasvim dovoljno.

Zamojski je samo podržavao i potpomagao ovakav stav lorda Aberdina. I još je dodao da jedino to može učiniti da se Rusija zadrži i uzdrži. Valja, tvrdio je dalje, posle srećno obavljenog ponovnog izbora, sprečiti Rusiju da zauzme opet sličan stav ranijem i da traži opet poništenje izbora. I još da dobije saglasnost ostalih evropskih vlada. To bi bilo na štetu Srbije i njene samostalnosti.

Zamojski se naročito bojao intervencije Rusije zbog toga što dva ustavobraniteljska ministra doista nisu postupila po njenom zahtevu. Bez obzira što se s tim složio predstavnik Rusije u Beogradu baron Liven, i što je to morao učiniti svakako po odobrenju iz Petrograda, strah je bio opravdan, jer je doista sve učinjeno i obavljeno drukčije nego što je bio prvobitan zahtev Rusije. Očevidno je da se njega u Srbiji nisu držali. Zato je Zamojski osećao potrebu da pripremi engleskog ministra i na eventualnu obnovu čitavog pitanja. Ali sada su i lord Aberdin i čitava engleska vlada s njim bili dobro obavešteni i bili svesni da im je ranije staralaštvo Rusije nad Srbijom bilo predstavljeno nešto drukčije nego što je stvarno bilo. Zahvaljujući svakako najviše akciji Zamojskog i njegovim objašnjenjima i ubeđivanjima, engleska vlada se osećala donekle uvređena što je bila obmanuta, makar i od svojih zastupnika, pa joj je sada bila dužnost da čvrstinom stava popravi raniju svoju grešku. Time je ustajala i u odbranu Turske s kojom je imala dobre odnose i želela dalje da ih održava, jer joj je to bilo veoma potrebno.

Zamojski se sada stara da akciju engleske vlade podstakne i osnaži argumentima. Zato donosi članak iz augzburških novina u kojem se iz kancelarije kneza Meterniha davalo saopštenje u kojem se tvrdilo da je u engleskom Parlamentu Robert Pil (Reel) tvrdio kako je Rusija bila potpuno u pravu kada je postavila ultimatum u vezi sa Srbijom. Tim se donekle pripremao teren da Rusija ponovo interveniše i pokuša da poništi i drugi izbor kneza Aleksandra kao nezakonito obavljen, a da ona ima isključivo pravo da se meša u srpske stvari kao apsolutna zaštitnica Srbije. Sada se, međutim, znalo u engleskim političkim krugovima, opet zahvaljujući najviše akciji Zamojskog i poljske emigracije uopšte, da to nije bilo pravilno tumačenje diplomatskih dogovora i ugovora među evropskim državama. Tako je Srbija sve više ulazila u interesovanje zapadnih velikih sila, a time prestajala da oseća nad sobom samo staralaštvo Turske i Rusije. Srbija je ulazila u opštu evropsku politiku, pa su stanje u njoj i promene postajale predmet opšteg interesovanja.

Baš kao što je Zamojski i očekivao, lord Aberdin je na pomenuto tvrđenje reagovao vrlo oštro, ne osećajući potrebu ni da razmisli pre odgovora. Bio je veoma odlučan izjavljujući da ni Robert Pil ni on nisu u parlamentu nikada ništa rekli o pravima Rusije. Čak je podvukao: „Obazrivo smo to izbegavali”. Priznavali su, rekao je, da Rusija svoje zahteve zasniva na dogovorima, ali nisu rekli nikada da ona tumači te dogovore onako kako bi ih Engleska tumačila. Šta više, engleska vlada se više povodila u svome stavu prema držanju Austrije, a nije sama procenjivala prava pojedinih država. Po ovom reagovanju lorda Aberdina Zamojski je ocenio da je došao čas da još više insistira na jačem zauzimanju Engleske. Engleskog ministra je osobito uvredilo, videlo se to po reagovanju na saopštenu novinsku vest, što se veliki političari za objašnjenje svoga stava ponekad služe i obmanama. Jer je očigledno bilo da je knez Meternih sasvim pogrešno bio obavešten o onome što se govorilo u engleskom Parlamentu. Na osnovu jedne takve tvrdnje, inače neistinite, mogli su se na raznim stranama donositi sasvim pogrešni zaključci pa i odluke.

Kad je Zamojski rekao da bi trebalo odmah reagovati na takva tvrđenja, čim se ona javljaju kao da su iz kancelarije kneza Meterniha, engleski ministar je lakonski odgovorio: „To je lako". Taj njegov odgovor pokazivao je i njegovu odlučnost da odmah preduzme potrebne korake. To mu nije bilo teško i zato što je time pomogao i politiku Austrije i donekle ublažavao njene brige.

Zamojski je smatrao da u razgovoru može upotrebiti i druge argumente. Najpre je rekao da se lord Bomon ponovo sprema da podnese interpelaciju o Srbiji u domu lordova. Zamojski je ranije zadržavao engleskog ministra da govori o Srbiji u Domu lordova, jer se bojao da nije bio dovoljno upoznat sa pravom situacijom. Sada je smatrao da je dovoljno obavešten i da bi njegovo objašnjenje stava engleske vlade bilo korisno za Srbiju. Zato je podvukao da bi, odmah pošto se dobije saopštenje o ponovnom izboru kneza Aleksandra, trebalo prikazati kakav je zvaničan stav engleske vlade i kakvo je njeno mišljenje uopšte o ruskim pravima u Srbiji. Zamojski je dobro znao kakav je odnos među pojedinim ličnostima o kojima je govorio, pa je mogao slobodno da zaoštrava čitavo pitanje, svestan da će to poboljšati opštu situaciju.

Odgovor lorda Aberdina na sve ovo bio je veoma povoljan. On je na sve mogućnosti oštro reagovao i videlo se da je spreman žestoko da odbrusi svakome ko bi se dotakao pitanja Srbije. Sada je bio svestan i uveren da je bio obmanjivan usled svoje neobaveštenosti. Osećao je svakako i nešto griže savesti. Zato je bio ljut što je lord Palmerston zakazao da 1. avgusta govori u Donjem domu o Srbiji. Na to će mu odgovoriti svakako Robert Pil i objasniti stav engleske vlade. A ako se lord Bomon želi na svaki način „umešati u ovu stvar”, onda će mu sam lord Aberdin predstaviti stav svoj i svoje vlade.

Bojeći se da se odnosi suviše ne zaoštre, pa da sve to ne ispadne na štetu Srbije ili Porte, Zamojski je obazrivo zamolio da slučajno lične netrpeljivosti ne dovedu do oštrine koja bi mogla zasmetati onima kojima treba pomoći. Zamojski je ovo morao istaći, jer je sa više strana bilo pokušaja da se stvari predstave u pogrešnoj svetlosti. Zato je Zamojski pokazao i vest po kojoj su tobože dva srpska ministra pisala ruskome caru i izražavala svoju vernost Rusiji. Takvo pismo je moglo postojati, veli Zamojski, ono je moglo biti napisano da bi se Rusija odvratila od proterivanja svojih prohteva u Srbiji, ali ako se takvo pismo loše tumači, može izazvati i u Srbiji i u drugim zemljama nedoumicu o držanju dvojice srpskih ministara. Vest je očigledno data da bi se izazvala pometnja. Zato je Zamojski svoj razgovor završio pretpostavkom da će možda biti još sličnih vesti, pa bi se prema njima trebalo kritički odnositi.

Zamojski je u ovome trenutku bio siguran da je stvar isterana na čistinu i da ne može doći do kakvih iznenađenja usled neobaveštenosti engleske vlade. A do toga mu je najviše bilo stalo.

Ostajalo je još da se uradi najvažnije: da se pripreme odgovarajuće ličnosti za diskusiju u oba parlamentarna doma. Valjalo je pripremiti i lorda Aberdina da može na svako pitanje o Srbiji da odgovori dobrim poznavanjem činjenica. Zato se Zamojski ponovo latio proučavanja literature o Srbiji.

O novim svojim akcijama Zamojski piše u pismu od 16. jula.^[50]

Uplašio se da neke ličnosti iz opozicije, koje je molio da podstaknu pitanje Srbije, ne iskoriste to za svoju parlamentarnu borbu, a da ne vode računa o posledicama koje bi mogle nastupiti za Srbiju.

Otišao je najpre lordu Bomonu.

Ovaj je obećao da će pitanja postavljati tako da ona budu prebacivanja ministru Aberdinu, da samo on time bude pogođen, a to sve zato da bi mu iznudio odgovor što povoljniji za Srbiju. Zamojskom je ovo bilo najvažnije. Zato o tome obaveštava i Čartoriskog.

Lord Palmerston je dugo čekao da mu se sam Zamojski javi i da mu da objašnjenja o Srbiji. Kada to nije dočekao, pozvao je Zamojskog sebi na razgovor. Već pre susreta Zamojski obaveštava da će biti veoma oprezan. Namerava da podgovori lorda Palmerstona da od poslanika ruskog Brunova izvuče ruske glavne razloge, da bi se protiv njih moglo istupiti uspešno u parlamentu. Sami ministri neće pitanje pokretati ako ne budu na to prisiljeni. Osnovna objašnjenja ruskoga držanja bila su data u ruskom memoaru razaslatom svim kabinetima velikih sila. Taj dokumenat je trebalo ili prihvatiti ili ga odlučno pobiti. Zato Zamojski moli Čartoriskog da i on preduzme sve mere da se zainteresovani političari upoznaju s tim dokumentom da bi se protiv njega mogli razložno boriti.

Zamojski je imao veoma tešku dužnost: da obaveštava i jednu i drugu stranu, jer je dobro bilo da do diskusije dođe, ali da sve što bude iznela i jedna i druga strana kao svoje argumente posluži povoljnijem rešenju srpskoga pitanja. Zato je morao donekle da podstiče neslaganje, ne bi li došlo do jačega sukoba, jer su oni mogli doneti zaoštravanje odnosa u Engleskoj, a time bi i jedna i druga strana više pažnje posvećivala svakoj pojedinosti koja se tiče Srbije i Srba.

Sledeće pismo Zamojskog od 25. jula sadrži niz podataka o njegovom delovanju i postignutim rezultatima.^[51]

Zamojski je najpre javio da je lord Palmerston odložio svoju interpelaciju o Srbiji za kasnije. Zamojski se malo boji da je to nastupilo zato što je lord Palmerston uvideo da time ne bi mnogo dobio, a nije želeo ni Rusiji da naškodi. Zamojski je dva puta bio kod njega i davao mu mnoga obaveštenja i objašnjenja, na njegovo traženje. Na kraju je on Zamojskom tvrdio da Moskva nije imala pravo u tome pitanju i da uopšte nije protektorka Srbije. Nekoliko članova Donjega doma već se naoštrilo za diskusiju.

Jedna pažnja od strane engleskog ministra jasno je pokazala Zamojskom da su se prilike mnogo popravile. Zamojski je, naime, opet zamolio da može svoju poštu za srpsku vladu da šalje preko zvaničnih engleskih diplomatskih kurira, kao što je to nekada činio, pa mu je posle to uskraćeno. On je to ponovo tražio možda i zato da proveri jesu li se odnosi doista izmenili za poslednjih nedelja prema poljskoj emigraciji i njemu lično. Zato je opet zamolio preko lorda Kaninga. Osim toga napisao je pisamce ministru i molio ga da pozdravi kneza Aleksandra posle ponovnog izbora, što bi bilo znak poverenja i dobre volje i da svome beogradskom konzulu naredi da promeni držanje prema ustavobraniteljima i novoj vlasti u Beogradu. Zamojski je želeo time da ulije Srbima nadu da će stvari poteći boljim tokom, jer će to shvatiti kao podršku engleske vlade. To nije bio samo kurtoazni potez, nego politički, on je imao da umiri zabrinute Srbe. Jer se još ništa nije znalo hoće li novi izbor biti priznat.

Sutradan ujutru lord Kaning pismom obaveštava Zamojskog da će ga lord Aberdin primiti, i to ne kod kuće, kao ranije, nego u samom ministarstvu. I da ponese pismo koje želi da pošalje u Beograd. To je bio veliki napredak.

Zamojski je odmah napisao pismo za Petronijevića. Lord Aberdin ga je primio dobro raspoložen i napomenuo da valjda ne piše ništa protiv Rusije ili Austrije. Odgovor je bio: pismo je pisano kao da će biti čitano pre slanja.

Razgovor Zamojskog s engleskim ministrom trajao je više od jednoga časa. Zamojski smatra da je to bio njegov najvažniji razgovor. Ali ne po sadržaju njegovu, nego po dobroj volji ministrovoj i po odlučnosti njegovoj da se stvari potpuno razjasne bez ikakvih popuštanja. Po sadržaju, Zamojski smatra da je u tome razgovoru bilo ponovljeno mnogo već ranije pominjanih pojedinosti, ali je sada sve primano bolje i potpuno. Opet je Zamojski morao da objašnjava držanje poljske emigracije da bi se bolje shvatilo njeno zauzimanje za Srbe. Naravno, opet je engleski ministar ublažavao sud o ruskoj politici, a Zamojski je potrzao izvesne najnovije činjenice koje su svedočile da se u toj politici ponešto i skriva. I to je imalo dejstva.

U tome razgovoru čuo je Zamojski iz usta engleskog ministra i ponešto što mu je bilo veoma značajno. Lord Aberdin je najpre istakao da Austrija nije naklonjena ni knezu Aleksandru ni dvojici ministara srpskih, ali je izjavila da smatra rezultat poslednjeg izbora u Beogradu za dobro rešenje. To je pokazivalo da je ne samo Austrija promenila svoj stav, nego da je i lord Aberdin tražio da mu se na to pitanje odgovori. To je takođe bio napredak. Zatim je rekao kako je ruski poslanik Brunov izjavio da bi ponovnim izborom kneza Aleksandra, srpsko pitanje trebalo smatrati okončanim. Bojao se samo šta će na to reći lično car. Zato je lord Aberdin nagovarao poslanika da u tome smislu napiše u Petrograd. Kada je ovaj to odbio, engleski ministar je to sam učinio. Da bi pak pomogao lordu Aberdinu u tome trenutku i usled mogućih kasnijih pitanja, Zamojski je napisao o srpskom pitanju čitavih šezdeset strana teksta kao uputstvo za članove Parlamenta da bi bili bolje obavešteni o svemu.^[52]

To je bio takođe rečit znak poverenja ukazanog Zamojskom u ovom stadijumu razvoja događaja. Po svemu sudeći ovo su bili poslednji diplomatski potezi, mnogo odlučniji i oštriji nego ikada ranije. Očigledno je izvršen vrlo jak pritisak na rusku vladu da se ponovni izbor u Beogradu prizna. Možda je čak u pismu lorda Aberdina bilo i oštrijih reči, ako je suditi po njegovu raspoloženju prilikom poslednjih susreta sa Zamojskim. Možda je – i to je najverovatnije – i svoju vladu predstavio kao zaštitnicu Srbije, jer mu je bilo veoma stalo da ospori isključivo pravo Rusije u rešavanju srpskog pitanja. Dokumenta o tome moraju postojati, mada nam još nisu poznata. Uostalom, i sama činjenica da se engleska vlada počela tako pažljivo interesovati za sve što se zbiva u Srbiji morala je Rusiji pokazati da je ovo pitanje izmaklo njenoj apsolutnoj kompetenciji. To je bilo za Srbiju veoma povoljno, jer je time ušla u interesovanje i zapadnog dela Evrope u političkom smislu.

Nova etapa u razvoju srpskoga pitanja zadala je mnoge brige Čartoriskom. Zamojski se čak brine da to ne deluje na njegovo zdravlje. Verovatno se Čartoriski požalio. Zamojski u pismu od 29. jula želi da predstavi situaciju povoljnijom no što izgleda na prvi pogled. „Uostalom, ništa se tako loše ne dešava” – kaže on. Smatra da su poslednji zahtevi Rusije ublaženi. Zadovoljan je što je Rusija pristala da dva srpska ministra napuste zemlju i odu u Carigrad, ali ne zahteva, izgleda, da se poništi izbor kneza. To zaista nije bio veliki zahtev, smatra Zamojski. I s tim bi se trebalo složiti. Zamojski je uveren da je u Srbiji vlast ustavobraniteljska tako čvrsta da ima ko da zameni dvojicu glavnih ministara i da ne bi došlo ni do kakvih nereda u zemlji, kako pretpostavljaju oni koji nisu dovoljno upoznati sa situacijom. Time se potvrđivalo da je promena u Srbiji nastupila kao opšti pokret, kao volja naroda, a ne kao neki prevrat pojedinaca. Do ovolikog popuštanja Rusije došlo je zato što je osetila da joj se Srbija izmakla iz ruku, pa su njeni zahtevi bili više simbolični nego istinski. Ona je očigledno na ovom pitanju loše prošla, jer ustavobranitelji nisu ispunili najveći deo njenih ranijih zahteva. Ovaj poslednji nije bilo teško ispuniti.

Srpsko pitanje privodilo se kraju.

Iz pisma od 31. jula saznajemo ponešto novo.^[53] Tu čitamo da je srpski senat uložio protest kod Porte što je traženo udaljenje dvojice ministara iz zemlje. Zamojski je očevidno zadovoljan razvojem situacije, pa završava misao ovim rečima: „To je jedino na čemu insistiraju Moskva i Austrija zajedno".

Još jedna pojedinost je za nas važna. Turski poslanik Ali-bej – piše Zamojski – inače vrlo agilan u Londonu, razgovara s njim veoma otvoreno. Nije se uplašio niti porekao ni kad ga je ruski poslanik Brunov pitao da li se sastaje sa Zamojskim. Jednoga dana je priredio ručak za sve one koji se interesuju za istočno pitanje, pa je pozvao i Zamojskog. Bili su tu mnogi istaknuti engleski državnici. Lord Aberdin je tada uveravao Zamojskog da je napisao pismo svome beogradskom konzulu i naredio mu da ukazuje puno poštovanje vladi kneza Aleksandra.

Još više obaveštenja sadrži pismo od 4. avgusta.

Zamojski javlja da se sastao s lordom Aberdinom kod kneginje Saterlend. Između ostaloga, ministar mu je rekao da ruski car neće nikako da popusti pri zahtevu o udaljenju dva srpska ministra. Zamojski želi da uteši sagovornika tvrdnjom da je to razumljivo, jer caru ništa drugo nije ostalo. Lord Aberdin će postaviti skoro zabrinuto pitanje: „Mislite da Srbi neće popustiti?” Zamojski ga uverava da im je uspeh pri ponovnom izboru ulio nove snage. Na to će engleski ministar dodati da se ne mogu valjda nadati da će car popustiti pred Srbima. Zamojski je svoje mišljenje potkrepljivao činjenicom da carev zahtev nije bio pravičan pa su ga zato Srbi mogli odbaciti. I situacija se za njih popravila. Ministar se ipak toga dosta plašio, tako je izgledalo Zamojskom. Nije mogao verovati da će car popustiti pa smatra da bi Srbi o tome morali ozbiljno razmisliti. Onda daje ubedljiv argumenat: Rusija je zgomilala vojsku od 25.000 ljudi na srpskoj granici. To je opasno. Zamojski potpuno samouvereno odgovara da bi Rusiji bila potrebna vojska od 100.000 ljudi da bi ušli u Tursku radi pokorenja Srbije. I Zamojski daje obrazloženje svoje tvrdnje. Prethodno savetuje ministru da zapita bilo kojeg generalštabnog oficira s mapom u ruci da mu na to pitanje odgovori. I on će mu na to odgovoriti. Ako se zna šta je sada Srbija, tvrdi dalje Zamojski, onda vojska od 50.000 ljudi na 200 milja od svoje baze mora imati iza sebe drugih 50.000, a i tako bi imala da dejstvuje u veoma nepovoljnim uslovima.

Ovaj razgovor prekinuo je kao slučajno ruski poslanik Brunov. Zamojski je uveren da to nije bilo slučajno. Jer i malo kasnije, kada je razgovarao s lordom Palmerstonom, opet o Srbiji, Brunov je slično postupio, i to mnogo napadnije, smišljenije. U njegovom držanju bilo je malo netrpeljivosti, pa i omalovažavanja prema Zamojskom.

Razgovor o srpskom pitanju nastavio je Zamojski sa lordom Aberdinom i sutradan u ministrovu kabinetu. Engleski ministar je smatrao da ruski car zahtevom svojim da se udalje iz zemlje dva srpska ministra u stvari se koristi svojim pravom na to. Zamojski je pokušao da to pravo stavi pod znak pitanja. Jer i Porta ima neka svoja prava u tome. Na to je lord Aberdin opomenuo Zamojskog da se takvim mišljenjima o pravima Srbi mogu podstaći protiv Rusije, pa Rusija da zauzme neprijateljski stav prema sultanu i Srbima. On lično ne smatra da je Rusija u pravu što postavlja takve zahteve, neverovatno bi mu bilo da car zbog jedne takve sitnice čak stupa u rat, ali ko zna šta bi se sve moglo očekivati ako bi bio doveden do besa. Osim toga, lord Aberdin je uveren da je i Austrija tako uporna u ovoj stvari zato što zna za odnose srpskih ministara s poljskom emigracijom.

Zamojski je na to pomenuo slučaj poljskog generala Skšineckog. Njega je Belgija primila u svoju službu. Tri velike sile su se na to naljutile. Austrijski i pruski poslanik napustili su čak Brisel zbog veoma oštre depeše kneza Meterniha. Belgijski kralj nije hteo da popusti i zadržao je poljskog generala u svojoj službi. Austrija i Pruska odmah su se pomirile s tim i vratile svoje poslanike, a Rusija još uvek nema poslanika u ovoj zemlji. Treba zahvaliti za sve ovo francuskoj vladi i istupanjima lorda Palmerstona, koji je glasno izjavio da se takvi zahtevi ne mogu postavljati belgijskome kralju, on na njih ne bi mogao ni odgovoriti, jer bi to mogao samo ako bi bila izgubljena samostalnost zemlje ili pogazio ustav. I Srbija je u ovome trenutku – završio je svoje argumente Zamojski – kao Belgija 1839. godine. Na ovaj način ne smeju se gaziti osnovna prava naroda ni zemalja.

Lord Aberdin je prihvatio ove razloge, ali je ipak smatrao da bi trebalo sve učiniti da se izbegne rat.

Zamojski naročito ističe da ovaj razgovor nije bio dosadan engleskom ministru, jer je on stalno postavljao pitanja i tražio objašnjenja postupaka poljske emigracije, želeći da shvati valjano njene ciljeve. Kada je rekao da Poljaci pomažu Turskoj ne bi li što više naškodili Rusiji, Zamojski je to prihvatio, ali je dodao da Poljaci pomažu svima kojima preti opasnost od Rusije, kao što bi pomagali i sebi. U tome pak ostaju načelni, nikako ne misle da su sva sredstva dopuštena, kako se često o njima govori u zemljama koje ne vole Poljake i ne shvataju njihovu borbu. Ili neće da je shvate.

O novim zbivanjima čitamo u pismu od 16. avgusta.

Dan ranije u engleskom Parlamentu je došlo do rasprave o srpskom pitanju. Zamojski smatra da je ona dobila smer kakav je baš trebalo izbeći. Lord Palmerston je iskoristio raniji stav vlade prema Srbiji da bi je napao. Zamojskom je žao što je do toga došlo. On je želeo da vlada bude pošteđena takvih napada kada je i sama počela drukčije da gleda na srpsko pitanje. I Robert Pil je u stvari branio sebe, a time je škodio samoj stvari, smatra Zamojski. Lord Palmerston je dobro predstavio čitavo pitanje, ali je i nehotice tako istupio da je prisilio ministra da pravda vladino držanje, a time je donekle prebacivao krivicu na Srbiju. Zamojski malo i sebi zamera. Njemu je lord Palmerston bio nesimpatičan, pa nikad nije hteo da mu daje dovoljno materijala o Srbiji, a time mu nije pomogao da se i zauzme za nju. Ni s Robertom Pilom nije stupio u vezu pre rasprave. Zato je zamolio lorda Sandona da odgovori lordu Palmerstonu. Time bi pomogao i Robertu Pilu. Ali je Pil uzeo reč odmah posle lorda Palmerstona i govorio je koješta, po mišljenju Zamojskog. Tako ova rasprava u engleskom Parlamentu nije ispala potpuno onako kako je želeo Zamojski. On je želeo da bude sva usmerena na korist Srbije. Ovako je ispala donekle lično obračunavanje političara. Ali je ipak u osnovi značila mnogo.

U drugom delu ovoga pisma Zamojski javlja da se koji dan ranije sreo s lordom Aberdinom na prijemu kod kneza Hamiltona. Dugo su razgovarali. Iako je bilo dosta i drugih zvanica, pa je ovo izgledalo suviše upadljivo, engleski ministar nije smatrao da je nezgodno što posvećuje toliku pažnju poljskom predstavniku u Londonu. Zamojski je pitao kada će biti opozvan beogradski konzul, koji se pokazao onako netrpeljiv prema ustavobraniteljima. Engleski ministar je želeo da se s tim malo pričeka, jer je imao za to svoje razloge.

Ovo pitanje će se objasniti tek posle sledećeg razgovora, o kojem čitamo o pismu od 18. avgusta.^[54] Već je bilo jasno koliko je zla proisteklo iz pisama beogradskog engleskog konzula o stanju u Srbiji, u kojima je bilo vrlo mnogo oštrih optužbi. Kada je Robert Pil u Parlamentu branio stav vlade prema Srbiji, navodio je pisma toga konzula i isticao da se vlada na njih oslanjala. Zamojski je iz toga zaključivao da bi onda toga konzula trebalo smeniti. Jer je on obmanuo vladu. Lord Aberdin je tada ostao drukčijeg mišljenja. On je priznao da ni on ni Robert Pil ne cene toga čoveka, ali bi moglo loše da se protumači ako bi bio smenjen u tome trenutku. To bi se moglo shvatiti kao otvoreni protivruski stav. A engleski ministar nije želeo nikako da učini takav potez. Baš zbog nedavne diskusije.

Ubeđivanja Zamojskog ostala su bezuspešna. Mogao je jedino zaključiti da lord Aberdin nije pokazivao onoliki strah od Rusije kao ranije i da je bio veoma dobro raspoložen, svestan da je od Zamojskog dobio najveću pomoć da iziđe iz velike zablude u kojoj je dotad bio. I on i engleska vlada.

Zamojski je govorio i o baronu Livenu. Tvrdio je da je njegov produženi boravak u Beogradu nezakonit, da je kršenje Portine samostalnosti i nezavisnosti. Pa je onda i to povezao s engleskim konzulom u Beogradu, smatrajući da bi baron Liven izgubio svoj uticaj u srpskoj prestonici samo kad bi bio opozvan engleski konzul, koji mu je dosta pomagao svojim držanjem. Zamojski je zapazio još jednu promenu u držanju lorda Aberdina. On je ranije o Austriji govorio s punim poštovanjem, čak i s otvorenom naklonošću. Sada je govorio o njoj s omalovažavanjem, ponekad i s podsmehom. Naročito je isticao koliko je držanje Austrije prema Poljacima puno ljutnje. Svakako neopravdane.

Zamojski je pravilno zaključivao posle ovih razgovora da je engleski ministar mnogo bolje i pravilnije prosuđivao o poljskoj emigraciji i njenoj aktivnosti. Njegova naklonost se izražavala već samim tim što je o svim pomenutim pitanjima otvoreno i javno razgovarao sa Zamojskim.

Čitava akcija poljske emigracije za pomoć ustavobraniteljima u Srbiji bližila se kraju. Povoljnom kraju. Znači i uspehu. Zamojski je jedino mogao zaključiti razočarano da se u engleskom Parlamentu nije govorilo o tadašnjem najvažnijem pitanju: o udaljenju dva srpska ministra iz Beograda. Zamojski odmah i objašnjava zašto je tako bilo: u njegovom rukopisu koji je uradio kao uputstvo poslanicima nije bilo o tome ni reči, pa toga nije bilo ni u skupštinskom materijalu, jer je to pitanje nastalo kasnije. Zato niko o tome nije umeo da progovori ni reči. Jer im nije bilo servirano. I Zamojski zaključuje ne bez sete a možda i ironije: „To pokazuje da ovu gospodu treba poučavati kao kanarince".^[55] Jedino je lord Bomon sve pratio i zato će on i ubuduće najviše koristiti.

Za Srbe se više nije moglo ništa učiniti. Dva srpska ministra morala su da napuste zemlju i da odu u Carigrad. To je bio izričit ruski zahtev i protiv njega više niko nije želeo da preduzima bilo šta. Nije bilo ni potrebno, uostalom. To je bilo najmanje što se moglo učiniti, to je bila samo tobožnja satisfakcija za sve one ranije vrlo velike i oštre ruske zahteve. Tako su čitavu borbu oko ponovnog izbora kneza Aleksandra i oko priznavanja toga izbora shvatili i Vučić i Petronijević. Kada se sve završilo u stvari pobedom ustavobranitelja i priznavanjem njihove vlade, Petronijević je napisao Zamojskom pismo u kojem mu verovatno zahvaljuje za sve zauzimanje za Srbe. Kažemo to zato što pismo ne znamo, ali za njega Zamojski kaže Čartoriskom da je „arcilakonsko”, napisano srpski, bez datuma, ali vrlo originalno. „Čudna prostota i sažetost misli kod tako znamenitih ljudi” – završava Zamojski ocenu toga pisma.

Mada poslednji potezi u ovoj političkoj borbi kao da nisu bili potpuno uspešni, pre toga je bilo toliko velikih uspeha da nije trebalo Rusiji uskratiti zadovoljstvo da se poslednji i u stvari najmanji njen zahtev ispuni, kad on i inače nije donosio nikakvu stvarnu promenu. Zato bismo mogli reći da je zaključak Zamojskog o čitavoj ovoj akciji i o čitavom njegovom zauzimanju za ustavobranitelje doista urodio bogatim plodom: „Delatnost kneza Adama u srpskom pitanju postigla je potpunu pobedu. Moskva, koja je s toliko pretnje gomilala vojsku na Prutu, i to manje da bi umanjila smelost Srba, a više da bi zastrašila Evropu, iznudila je doduše udaljenje dva ministra, glavnih vođa revolucije, ali samo za kratko.” Posle okončanog diplomatskog boja oko Srbije i nove vlasti u njoj, Zamojski napušta London, srdačno ispraćen od lorda Aberdina, kojem je najviše pomogao, jer mu je u mnogim pitanjima otvorio oči, osobito kada su pitanja bila vezana za situaciju na Balkanu. Ispratili su ga i mnogi drugi poznanici i prijatelji, zvanične i nezvanične ličnosti, s kojima se sretao u njihovim domovima ili kancelarijama, bivao od njih priman prisno i srdačno, jer se verovalo njegovim obaveštenjima. A Zamojski je predstavljao samo emigraciju, bez samostalne države i drugih legitimnih prava. Ova akcija Zamojskog imala je veliki značaj za Srbiju i Srbe, a mnogo je doprinela i ugledu poljske emigracije: od toga vremena više se verovalo njenim obaveštenjima i iskrenosti njenih političkih pobuda.

Predstavljajući neke pojedinosti iz prepiske Vladislava Zamojskog, želeli smo da pokažemo zašto je srpsko pitanje u tome trenutku postalo najvažnije za Poljake. Za Srbiju toga vremena poljska emigracija je vrlo mnogo učinila. Zato je razumljivo što su tada a i dosta kasnije Srbi rado primali Poljake u svoju sredinu, skrivali ih i čuvali kad je to bilo potrebno, pružali im mogućnosti da rade u srpskoj sredini na poljima koja ih interesuju. Samo tako se može razumeti da je tokom XIX veka veliki broj Poljaka, stručnjaka najrazličitije vrste, dolazio u Srbiju i tu ostajao često za čitav život. Još uvek u Srbiji ima podosta potomaka tih Poljaka, koji su u razna vremena dolazili u Srbiju i tu katkad zasnivali svoja nova domaća ognjišta.

Predstavili smo sa dosta pojedinosti diplomatsku igru u Londonu oko ponovnog izbora kneza Aleksandra Karađorđevića, na osnovu prepiske Vladislava Zamojskog. Učinili smo to stoga što mnogi momenti ove diplomatske borbe kod nas nisu bili poznati, iako je ova prepiska Zamojskog već odavno bila izdata. Pojedinosti iz predstavljene prepiske trebalo bi da posluže kao podstrek da se u engleskim arhivskim dokumentima potraže dokazi za sve ovo, i još više: da se potraži i proveri šta je u tim dokumentima u stvari nastalo kao rezultat akcije Zamojskog i šta su neposredno njegova obaveštenja. Ne sumnjamo da bi rezultati ovakvih ispitivanja doneli bogati naučni plod.

Još nešto moramo reći.

Pružajući podatke iz izveštaja Zamojskog, nismo ih uvek ispravljali kada su bili očigledno obojeni pogledima jednog predstavnika poljske emigracije, pa su mogli biti donekle jednostrani. Nismo hteli da ispravljamo ni njegovo neprestano isticanje da je taj njihov rad posvećen Srbiji i Srbima, a nije nikada želeo isticati da je reč bila o ustavobraniteljima, a ne o svima Srbima. Jer je u njemu bilo sasvim jasno da je u Srbiji bilo i takvih ljudi koji se nisu slagali s politikom ustavobranitelja. Što bi onda i Zamojski često spominjao unutrašnje teškoće ustavobranitelja? Sve je to razumljivo i jasno. Zamojski sve predstavlja onako kako odgovara ciljevima politike poljske emigracije, pa bi njegove izveštaje tako trebalo čitati i procenjivati. Nismo smatrali da je potrebno to neprestano podvlačiti i ispitati. Ipak, izveštajima Zamojskog možemo pokloniti punu veru. On je bio na položaju koji je zahtevao da govori samo ono što je bilo sasvim pouzdano, i na šta se knez Čartoriski mogao osloniti pri daljim svojim akcijama. Zato izveštajima Zamojskog moramo potpuno verovati, pojedinosti iz njih imaju značaj naučnih dokumenata, moramo ih čitati kao zbir činjenica o diplomatskoj borbi i ubeđivanjima vezanim za priznanje ponovnog izbora kneza Aleksandra Karađorđevića 1843. godine.

NAPOMENE

[1] B. J. Vučković, Srpska kriza u istočnom pitanju. SANU, Beograd, 1957, c. 157.

[2] Handelsman Marceli, Adam Czartoryski. Warszawa, 1949, II, 75.

[3] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878). Warszawa, 1935, 39.

[4] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 362.

[5] Po nekima: dr Lynch.V. Handelsman M., nav. delo, II, 91.

[6] Jeneral Zamoyski, IV, 174.

[7] Ha istom mestu.

[8] Durkowich-Jakszicz Lubomir, Pierwszy polski agent dyplomytyczny w Bialogrodzie w XIX w. - Lyszczynski dr Adam. Problemy Europy Wschodniej. Warszawa, 1939, str. 1-16.

[9] Živanović Đorđe, Mihal Čajkovski o knezu Milošu. Kovčežić. Beograd, HHII-HHIII, 1987, str. 83-95.

[10] Živanović Đorđe, Srbi u poljska književnost (1800-1871). Beograd, 1941, str. 163-167.

[11] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 362.

[12] Čajkovski y svojoj prepisci i uspomenama govori o Vukašinu, kao da ne zna njegovo prezime. Mi smo još dosta davno (Letopis MS, 1939, knj. 352, str. 475), pokazali da je to Vukašin Radišić. Međutim, y poljskoj istorijskoj literaturi, starijoj kao i novijoj, spominje se samo ime Vukašin, kao što vidimo kod Handelsmana ili kod Huđikovske y već spominjanim delima.

[13] Handelsman M, nav. delo, II, 95-96.

[14] Handelsman M, nav. delo, II, 98.

[15] Ha istom mestu.

[16] Handelsman M, nav. delo, II, 99.

[17] Handelsman M, nav. delo, II, 100.

[18] Handelsman M, nav. delo, II, 101.

[19] Stranjaković Dragoslav, Srbija od 1834-1858. godine. Beograd, 1937, str. 50.

[20] Karadžić Vuk S, Skupljeni istoriski u etnografski spisi. Beograd, 1898, I; Handelsman M, nav. delo, 102.

[21] Handelsman Marceli, La question d’Orient et la politique youigoslave du prince Czartoryski apres 1840. Séances et travaux de l’Académie des sciences morales et politiques. Paris, 1929, Novembre-décembre, str. 17-26. Tekst Čartoriskog preštampao je Stranjaković D, Kako je postalo Garašaninovo „Načertanije". Spomenik SKA, HSI, Beograd, 1939, str. 43-53.

[22] Handelsman M, nav. delo, str. 8.

[23] Na istom mestu.

[24] Handelsman M, nav. delo, 36.

[25] Handelsman M, nav. delo, 37.

[26] Handelsman M, nav. delo, 38.

[27] Chudzikowska Jadwiga, Dziwne życie Sadyka Paszy. Warszawa, 1971, 229.

[28] Živanović Đorđe, Mickjevič u Njegoš. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Beograd, 1939, XIX, 84-90.

[29] Jeneral Zamoyski. Poznań, 1918, IV, 271.

[30] Živanović Đorđe, Srbi u poljska književnost (1800-1871). Beograd, 1941, 68.

[31] Prema usmenom saopštenju dra Dragoslava Stranjakovića, bivšeg profesora Filozofskog fakulteta y Beogradu.

[32] Vučković B. J, nav. delo, 109.

[33] Chudzikowska J, nav. delo, 234. Czapska M. Ludwika Śniadecka. Warszawa, 1958, 135 – daje ime Jean de Vaneaux. To sigurno nije tačno.

[34] Chudzikowska J, nav. delo, 237.

[35] Handelsman M, La question..., 12.

[36] Prepiska Vladislava Zamojskog, prošarana kraćim sećanjima, štampana je y šest knjiga y izdanju Biblioteke y Kurnjiku (Kurnik), fondaciji porodice Zamojskih, pod naslovom Heneral Zamoyski. Knjige su izdavane ovim redom: I (1803-1830) – 1910; II (1830-1832) – 1913; III (1832-1837) –1914; IV (1837-1847) – 1918; V (1847-1852) –1922; VI (1853-1868) – 1930. Ono što se tiče pitanja koje nas zanima nalazi se uglavnom y IV knjizi, y odeljku XI pod naslovom Sprawa serbska (Srpsko pitanje), na stranama 268-309.

[37] Jeneral Zamoyski, IV, 271-309.

[38] Jeneral Zamoyski, IV, 272, napomena.

[39] Nav. delo, 274.

[40] Ha istom mestu.

[41] Nav. delo, IV, 276.

[42] Nav. delo, IV, 277-278.

[43] Nav. delo, IV, 282.

[44] Nav. delo, IV, 283.

[45] Nav. delo, IV, 285.

[46] Nav. delo, IV, 286.

[47] Na istom mestu.

[48] Nav. delo, IV, 280-291.

[49] Nav. delo, IV, 291.

[50] Nav. delo, IV, 294.

[51] Nav. delo, IV, 295-297.

[52] Nav. delo, IV, 297.

[53] Nav. delo, IV, 299-302.

[54] Nav. delo, IV, 304-305.

[55] Pismo od 22. avgusta. Nav. delo, IV, 306-307.

Đorđe Živanović

The Polish emigration and election of prince Alexander in 1843

In 1842 the ustavobranilelji (defenders of constitution) forced Prince Michael to resign and leave Serbia and elected Alexander Karadorđević for new prince. Russia was against this election to be abolished. With this solution finally agreed Turkey, France and England. The ustavobranitelji applied for help to the leader of the Polish emigration in Paris, to Prince Adam Czartoryski, whose many relations were considerable and who was considered uncrowned king of nonexisting Poland. He made efforts to have the standpoint of France slightly, but it was not an easy task to do so with England. To England he sent his ablest collaborator Count Vladislav Zamoyski to defend the position of the Serbian ustavobranitelji. However, his endeavours were not successful. In spite of difficulties Zamoyski found ways to establish frequent meetings with Lord Aberdeen, the minister of foreign affairs and to keep him informed of the real situation in Serbia. Zamoyski had certain suspicions whether he would be successful, so he also approached the leader of the opposition in the Parliament, Lord Palmerston, with request to intercede in favor of the ustavobranitelji and after a long struggle lord Aberdeen was finally on the side of the ustavobranitelji. His influence was soon felt in France, even more so in Turkey. Considerable diplomatic activity took place in Europe. Finally Russia retreate and in 1843 in Serbia were held renewed elections in favor of Prince Alexander with positive results. The whole action in England was communicated in detail to Czartoryski by Zamoyski and this correspondence is the most valuable material for the understanding of the then intense diplomatic game, in particular in England, concerning the Serbian question which enabled for the West to learn more of Serbia.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt