Пројекат Растко : Пољска : Историја

Константин Михаиловић
Јаничарове успомене или турска хроника

Примери текстова, допуна и прерада
из XVI века

Из рукописа C

Из рукописа C

Крај IV главе

Есе росулах Махомет росулах, као кад би нашим језиком рекао: Исус је од духа божјега, а Мухамед је божји изасланик, и што је воља Мухамедова, то је воља Исусова. Пророк Мојсије је старији брат пророка Мухамеда. Пред Мојсијем се море растворило, а пророк Исус је мртве из гроба васкрсавао, а над пророком Мухамедом се кретала стена онде где се богу клањао; јер је Мухамед последњи пророк, и њега ниједан пророк не може пред богом превазићи. Погани називају хришћане Каури, а Јевреје називају Чивути, као кад би нашим језиком рекао иструли. Исус се успео на небо зато што су га Каури назвали богом, а Јевреји су га хтели мучити и распети на крсту због његове велике светости и због његових чуда која је чинио на свету. И бојали су се Јевреји тога да људи не пођу за Исусом, као што су то Каури учинили, називајући га богом, рђави Јевреји су хтели да га ухвате, вргну на муке и да да га распну на крсту. И ступио је пред њима у кућу; и кад виде Исус јеврејско рђавство, узнесе се из тога дома на небеса. А Јевреји су нашли у ономе дому једнога човека који је био налик на њега, ухватили га, вргли на муке и распели на крсту, и то поред два разбојника.

Каури причају да је Исус био бачен на муке и да је био распет на крсту. Не верујте ви томе, јер је Исус био тако свет да га се ниједан човек није могао дотаћи, а камоли да би га могао ухватити или бацити на муке. А кад се Исус био узнео на небеса, приступили су к њему анђели, поздравили су га и узели га међу себе и водили су га по највишем небу. Исус је кренуо с анђелима назад ка небеским вратили, као да је хтео назад на земљу да сиђе, и рекао је анђелима: "Оставио сам тамо на једном месту белу сандалу или опанак". И тако вративши се Исус по сандалу, остао је већ на небесима и биће тамо све до судњега дана; а када дође судњи дан, тада ће Исус сићи на земљу и говориће Каурима; "Ви сте ме хтели бацити на муке и распети на крсту, зато идите у вечни пакао". И тако се завршила поганска проповед.

Из текста W

Књига трећа. Опис некојих устројстава и питања војног поретка у Турској из Хроничице Константина сина Михаила Константиновића, Рашанина из Островице, којег су Турци заробили па је био јаничар. Преведена с латинског на пољски.

Овај Рашанин, како је сам о себи писао, најпре је био отправљен од рашанског деспота у помоћ Мухамеду, турскоме цару према уговору, с другима, којих је било 1500 (коњаника). Онда је оне године кад је турски цар Мухамед рашански земљу освајао био ухваћен и дат у јаничаре. Онда му је Мухамед поверио један град названи Звечај у рашанској земљи, кад је овај град угарски краљ Матија освојио од Турака, онда је и овај Рашанин ухваћен и допао је међу хришћане године 1462. И после је живео међу хришћанима све до времена краљевања Владислава у Угарској и Олбрахта у Пољској, браће рођене. И писао је ову хроничицу онако како је ствари својим очима гледао. Овај је дакле поредак и војно устројство у Турској било за цара Мухамеда, који је заузео Цариград и који је освојио многе друге земље, и за његова оца Амурата, који је био поразио пољског и угарског краља Владислава код Варне године 1444.

Из рукописа М

Из XVIII главе

Јер нема оних који би бранили и штитили, осим његове светлости пољскога краља Албрехтаић који је претрпео значајну штету у људству и материјалу радећи и чинећи напоре непрестано против погана, бранећи хришћанство, а свети отац папа седи мирно у Риму с духовницима, не бринући се ништа о томе, а и цар или краљ римски гостећи се у немачким земљама са својим витезовима. У Турској се заиста мало чује о њиховој славној светлости, јер се ничега не лаћају против погана. Зато свети отац папа и глава читаве вере хришћанске и најсветлији краљ римски ако још дуго буду посматрали овакво насиље и проливање хришћанске крви, могу то добро с божјом помоћи поганицима бранити, јер од њихових величанстава све то зависи да хришћанство подигну против поганика, да престоницу славнога царства освоје и читаво хришћанство с божјом помоћи да ослободе. Престоница римскога царства је у Константинопољу, који се зове на грчком језику Стамболи а на турском Стамбол, као што ће се о томе шире испричати, ако би како и када имало да дође с божјом помоћи до те победе над поганицима.

Из XLVII главе

Турско или поганичко размножавање је слично мору, које никад не надолази нити одилази и таквог је својства да никад нема мира, увек је узбуркано: ако се на једноме крају утиша на другоме о обале запљускује. Морска вода је груба и слана. У неким крајевима из ње ваде со, али зато ако у морску воду не додаду један део слатке воде, со не може бити начињена. Тако исто и све воде које по свету кући лутају тамо амо воде су слатке и добре и корисне за сваку ствар, а кад се у море слију и помешају се с морском, свака њина сласт и доброта пролази, а постаје опора и слана као морска вода.

И Турци имају исто својство као и море: никада мира немају, стално воде борбу, из године у годину, из једних земаља у друге, па ако негде учине примирје за своју корист, у другим крајевима ђаволи коло воде, заробљавају народ, а ко не може ићи, убијају, и то се дешава много пута сваке године по неколико хиљада догнају и доведу добрих хришћана међу поганике; када се помешају покваре се, као што смо раније рекли за воду, заборављајући своју добру веру хришћанску, примајући веру поганску величају је и много гори постају такви хришћани кад постану поганици него прави рођени поганици.

Глава XLIX
О јединству њихових величанстава најсветлија и високо рођена два краља.

То би била велика несрећа и велико и нечувено чудо када краљ угарски и чешки и краљ пољски, два брата што су лежала под једним срцем своје матере, који од једне крви проистичу, и који имају тако велику силу, не би напали турскога цара и кад не би осветили такво уништење људско и проливање хришћанске крви и своје претке. А добро је познато да је пољско краљевство остајало на миру као иза штита док је Стефан војвода молдавски или влашки држао Килију и Београд. Исто тако док угарски краљ држи рашански Београд у својој власти, угарској земљи ће добро бити. Јер су Дунав, Сава, Драва и Тиса, те четири реке, као преграде, а Београд је као кључ угарскога краљевства. Зато је потребно Београд пажљиво чувати, јер поганици не спавају, па зато хришћанство а особито славно краљевство треба да буде пажљиво и своје поданике да заштићује. А добар је пут за то да могу с божјом помоћи сами своје земље да одбране и да ослободе читаво хришћанство ако је у слози.

А не као краљ Матија, славног спомена, који је оставио поганике, а водио је рат против хришћана. По несрећи су свети отац папа Павле и римски цар Фридрих, обојица славнога спомена, били исто тако за то криви, јер су краља Матију потстакли на то да води рат против Чешке, огласивши је за јеретичку земљу. Кад краљ Матија, славног спомена, није могао да је савлада и покори, обратио се римскоме цару у аустријској земљи. И тако су хришћани били мучени, а поганици су се свуда распрострањивали а спомен на покојног краља Матију прошао је као звук звона.

Из текста L

Из главе VI (управо V)

Турски оче наш: Учитељу, ми се молимо теби, нека буде теби част на висинама од свих створења и поколења; о теби, Учитељу, мислимо који таму градиш и осветљаваш, нека буде теби хвала и част на висинама. Ми те то, поколење из Сарсина, признајемо, живи боже, пред тобом читаво поколење пада на колена, у тебе, Учитељу, полажемо ми једину живу веру, јер си ти, боже, све ствари створио, пакао, таму и светлости зато нас, господе, уведи усрдно у своју светлост. Амин.

Из главе XXII (XXI)

И саопштили су цару да ће то учинити. А кад су тако уговорили да је турски цар вратио деспоту Смедерево и Голубац, та два града, и два деспотова слепа сина, уступио му је исто тако неколико хришћанских места за оног сужња, зета свога, а усто је још имао да плаћа краљу много злата и сребра сваке године. А кад је тај уговор начињен између краља и цара, цар је први дао јемство да ће га поштовати а онда је рекао и краљу да и он да јемство. И запитао је краља и рекао: "Киме ћеш ми овај уговор јемчити?" А краљ му одговори: "Највишим хришћанским свештеником, то јест папом". Цар га није хтео примити као завет, већ рече: "Је ли то онај који је прождро римско царство, и вас све хришћанске краљеве прождире? Краљу Владиславе, па ти имаш верног и истинског бога; обећај ми пред твојим богом да ћеш се држати овога примирја. А ако ми, обећавши пред богом, то не одржиш, онда ћу ја, узевши твога бога у помоћ, завојштити на тебе и однећу над тобом победу, јер твој бог воли правду". И тако је краљ Владислав с деспотом и војводама и са свом угарском господом стегоношама учинио завет на Светом писму и због тог уговора су били радосни с обеју страна.

Онда се папа са својим кардиналима расрди великим гневом што је осрамоћен од поганичког цара. Посаветовавши се с кардиналима, с бискупима и са читавим својим збором, посла кардинала Јулијана угарскоме краљу Владиславу и свој другој угарској господи да краљ тај договор и то примирје по милости божјој, као и по мојој папинској, и по милости читавога хришћанства турскоме цару никако не одржи, да ћу ти такву помоћ дати, а од оног завета који си учинио, моћи божјом и својом, као и моћи свих кардинала, арцибискупа и бискупа разрешујем те и дајем разрешење од греха и свима другима који су с тобом тај завет учинили. И да никако друкчије не чиниш, него што можеш брже да кренеш против њега, а когод с тобом пође, па ако би у том боју и пропао, тај ће бити ослобођен свих паклених мука и биће спасен.

Тада краљ Владислав, скупивши опет људство, колико је највише могао имати, крете опет против турскога цара и посла му писма с отказом примирја. Кад изасланици дадоше ова (тј. писма) цару, он се веома зачуди томе и рече изасланицима: "О краљу, млада ти је памет, кад тако мало цениш она обећања која си учинио своме праведноме богу. Зато му тако реците: да хоћу да узмем у помоћ његовог праведног бога и хоћу против њега да ратујем; верујем да ће ми против њега помоћи". И тако цар скупи веома силну војску против њега и настаде бој, те цар порази хришћанску војску и оног Јулијана папског легата, тако да их је мало умакло.

Из главе L (ХLIХ)

Тако је међу хришћанима разједињеност и неслога била разлог многом злу. Поганици су за то време ојачали, као што су о томе други писали, јер много пута под изговором и под видом праве вере и истинске вероисповести лакомост и ташта похвала воде хришћане многим злим стварима, а свака проклета зла ствар има уза се некакав вид доброте, што сваки побожан човек ако размисли у себи, може познати.

Писао сам овде доста широко с помоћу божјом о многим и различитим стварима, а још бих с божјом помоћу хтео краљевском величанству да пружим ваљану и добру поуку, како би могао однети победу над турским царем, а тиме би од господа бога свемогућега добио вечну награду и од читавог хришћанства част и хвалу, од изласка до заласка сунца (тј. од истока до запада) велико и славно име. Онда би се рекло да су ови краљеви по милости самога бога настали и да су обдарени великим именом које је веће од имена Александра Великог, а исто тако би се хришћанска жалост и туга претворила у радост и весеље, а поганичка пак радост и ликовање у тугу и жалост.

Из текстова P и А

(Ова се места налазе исто тако у тексту L).

Турска хроника. Први почетак Турака је од Татара, који су лета господњег седам стотина педесет и петог изишли са севера из загорске земље планине Кавказа међу Аламе, Колхе и Јермене, прешли за краља Пипина до Франака преко Понта, Кападокије, прешавши у Персију, а са Сараценима су тако дуго ратовали да су им Сарацени морали обновити персиско краљевство, које су били ови Сарацени уништили за цара Граха са својим вођем Мухамедом. И тако су Турци после примили Мухамедову веру. А онда око лета господњег 1300. један војник великога кана, татарскога цара, због неке срамоте или неправде, јуначан и врло смео, сакупивши око 40 коња(ника), изјаха из Татарије у планине и стене кападокиске; задржавши се ту, он околни народ потчини себи и освоји један град, у којем господарицу звану Каравиду уби, а сам ту становаше и владаше. Његово име било је Хотман, а од тога времена ето тога Хотмана турски цареви се називају Отмановићима.

Глава II

Био је Мухамед родом из Арабије, а други веле из Персије. Отац му је био незнабожачки поганин, а његова мајка је била од измаилског или јеврејског рода; а после смрти његових родитеља био је ухваћен и продат једном знаменитом човеку Измаиљћанину по имену Абдемонаполу, код којега је одрастао и потом га је поставио да води рачуна о роби, јер је био младић леп и лукав, а у незгоди довитљив.

Код тога човека је свраћао исто тако и Сергије апостата или залутали отпадник од вере хришћанске, учитељ несторијанског отпадничког учења. Тај Нестор је био цариградски владика који је међу њима проповедао заблуду како је господ Исус прави човек, а не бог. то од тога је Сергија монаха Мухамед (научио) лажну веру, коју је он потом својом лукавошћу и чаробњачким учењем неописано проширио. Јер кад је његов господар Абдемонапол умро без порода, он узе његову жену а своју господарицу, с којом је добио благо и велико имање, и владао је у земљи арапско), коју је од римске силе отцепио и поразио је војсковођу римскога цара Ираклија, који је пре тога Кодруса, персиског краља, (с његовом војском) поразио. И тако је он своју веру најпре у Арабији проширио.

Глава III

Турци исто тако посте сваке године један месец и једну целу недељу не једући и не пијући ништа преко дана, али кад сунце зађе, једу све што зажеле и пију. Празнују исто тако Ускрс за успомену (на оно) кад је Аврам хтео свога сина да жртвује богу.

Глава VII

Мухамеда зову Мухамед росулах - божји изасланик, Јер се он божјим изаслаником називао када је Арабљане и Персијанце обраћао у своју веру, Стари завет, тј. Мојсијеве књиге, признавао је, и пророке, и за деву Марију је говорио да је била девица; за Нови завет, тј. за јеванђеље је говорио да није истинит спис. Својим следбеницима је наредио да се увек боре, и зато им је обећао да ће владати на свету, забранио је да се пије вино, допустио је да свако може имати највише четири жене, а милосница колико ко може. Господа Исуса је сматрао за великог пророка, говорио је да су Стари и Нови завет једно, онима који у њега верују обећао је рај, а који не верују - пакао, забранио је по цену живота да се с хришћанима расправља о његовој вери, али је место расправљања наредио да се она брани сабљом. Од хришћана је такође примио крштењем Сергију је наредио да се крсти, а од Јевреја, који празнују суботу (одвајајући се), и од хришћана, који недељу (празнују), наредио је у свом закону да се петак празнује. Књиге у којима је написао своју веру називају Алкоран, где прича доста бајки и лажних ствари; сматра да постоји један бог, свету Тројицу не признаје; говори да је он створење светога Духа.

Овај Мухамед је (у Арабији) са Сараценима, који су први његову веру примили, помагао римскоме цару Ираклију против персиског краља. Али кад му Ираклије за то не учини довољно, онда они с Мухамедом заузеше град Дамаск и сириску земљу, поразивши војсковође с Ираклијевом војском, победивши Персију; исто тако су и Египат и град Александрију заузели. Сви су ови људи примили Мухамедову веру, а онда су опет Сарацени заузели знамените градове Антиохију и Јерусалим. И тако се ето борбом вера Мухамедова проширила, а Мухамед је у Мошеји, у једном персиском граду, сахрањен у гвозденом сандуку као светац.

Глава XVII

И тада је Бајазит, скупио војску против Марка, бугарскога кнеза, светећи се за смрт свога оца. Јер је овај кнез помагао у борби кнезу Лазару.

И дошао је на оно исто поље на којем је његов отац Мурат био убијен. И ту је бугарскога кнеза са читавом бугарском и српском војском поразио и убио. Онда је лета господњег 1376, прешавши босанску земљу, (стигао) у угарску, и албанску земљу и Влашку, па је ратујући много робља и људи изагнао у Турску, а онда је одмах освајао грчку земљу, Цариград је опсео. Цариградски цар, не могући се одупрети, побегао је францускоме краљу Карлу VII, којему је свога брата, смелога младића кнеза Јована бугарског послао с војском и много друге господе француске и особито с петорицом: први је био Гвидо господар тремолски, други кнез артезиски, трећи господин Јован Бечки, четврти кнез de Cuci, пети кнез из Дина.

Када су се тада, дошавши у Угарску, састали с угарским краљем Жигмундом, који је потом био цар, и кад су кренули заједно преко српске земље против Турака, деспот српски им је допустио да прођу преко његове земље; идући успут су неколико пута Турке помало побеђивали, док нису дошли до Никопоља, и ту су се нешто задржали освајајући га. А за то време цар Бајазит, скупивши још већу војску, из Цариграда је кренуо против њих. Никопољ су Турци славно одбранили.

Онда су се Французи кренули против Турака, али неразумно и несложно. Краљ Жигмунд их је опомињао да не нападају без угарске војске, као и Срба и Немаца. А они су мислили да им је краљ пакостан због победе. И тако, не чекајући краља, сви господина Бечког, који је био стегоноша, наговорише да нападну на Турке. Ту су се сви јуначки бацили на Турке и многе су тако победили да су мислили да су већ све побили, и већ су се почели радовати. Када је сам цар Бајазит велику војску од шездесет хиљада коњаника, као рогати месец, окренуо роговима к њима. Причали су они који су потом из тога боја умакли или који су били избављени из турскога ропства, да је турска војска, или тај одред, била као млад месец, а обухватио је по ширини као седам италијанских миља. А било је тада Турака на триста хиљада, док је хришћана било једва осамдесет хиљада, а међу овима је било око двадесет хиљада коњаника.

Тада је почела ова војска да опкољава француску војску. Хришћани су се јуначки борили с Турцима и многе су победили али су на крају од величине били опкољени: ту су Турци господина Бечког убили, а другу раније споменуту господу су похватали и друге француске племените витезове око триста за откуп.

Краљ Жигмунд и рашански кнез, кад видеше пораз, и да су и последње друге војске се распрснуле, једва су Дунавом лађом побегли. Цар Бајазит је Јована, брата францускога краља, с петорицом највише господе, сачувао, а све остале је наредио да се поубијају, а сам се вратио да осваја Цариград и био би га освојио, али је у то време дошла вест из Анатолије да је велики кан по имену Демир или Тамерлан, велики татарски господар, стигао с великом силом у персиску земљу.

Глава XIX

Овај кан је био родом из Парта, веома борбен, велике снаге тела и духа. А био је прво прост човек, па онда хетман код Парта, те је тако блиске народе око себе: Татаре, Хибере, Албане, Персијанце, Међане потчинио својој сили. Исто тако је био заузео Месопотамију и Јерменију. Његова војска је боравила у шаторима као у вароши, у којој је било веома много улица, разноврсних занатлија и обиље ствари за продају. Онда је турскога цара поразио, па почевши од Танава, велике татарске реке, све велике градове је као Смирну, Антиохију, Себалту, Триполи, Дамаск освајао, опљачкао, попалио све до Египта, до којега није дошао због пустиња и мочварних предела, али је ипак султана краља египатског победио и отерао иза Пелуцијума.

А кад је варош Капли хтео да освоји, он је прво послао у варош татарске трговце са обиљем робе, као што су самуровина, куновина и друге скупе коже, да ову робу јевтино продају. А кад они људи видеше да је то тако јевтино, свако је тада куповао за све што је имао. А кад трговци донесоше новац за оне коже, он тек онда варош опседе. А то је зато учинио да људи благо не би закопавали. Онда је освојио ову варош и коже је назад узео. А када је кадгод коју варош опседао, првога дана је имао бео шатор, другога црвен, трећега црн. А то је значило: ако су му се првога дана људи или варош покорили остављао их је здраве на њиховим имањима. Ако су пак другога, онда је наређивао да све посеку или коњима погазе. А ако му се ни трећега дана не би покорили, онда је наређивао да се и варош спали. Оставио је после себе два сина, који су се међу собом борили о власт и тако се њихова држава није проширила.

Глава XXIII

Тада је најпре, кад су се сударили, изјахало петнаест хиљада Турака у белом оделу, а онда и много у зеленим везеним (тј. оделима), који су на коњима имали златне и сребрне ланце. Било је ту шта да се види: злата, сребра, бисера драгог камења на сабљама, на ланцима, свилених одела, златотканих материја и доста друге скупоцене одеће. Било је Турака с прекоморским људима на стотину хиљада, а хришћанске војске било је четрдесет хиљада, осим пешадије из Пољске, Чешке и Моравске. Била су три разлога тога пораза, а сви опасни, и сви су од хришћана долазили: први је што Ђеновљани, пошто су крај мора где је море уско пет дужи, довезоше Турака скора десет хиљада, узимајући од сваког човека по златник. Друго, што венецијански кардинал Фрациско, који је имао да брани превоз, није га добро бранио, а кад га није одбранио, није на време опоменуо хришћане. Трећи разлог је: кад су хришћани чује за велику турску силу, хтели су да одступе на место згодније за одбрану, особито краљ и кардинал Јулијан, али их је Јанко одвратио. А и кад су турски коњаници били поражени, краљ је одмах ударио на јаничаре, Јанко није спасавао краља, већ је од њега отишао.

Глава XXIV

Тада је после две године умро цар Мурат у Једрену од велике срџбе и од жалости што нису могли да покоре једино кнеза Скендера из албанске (земље) и његов град Кроју, који је раније био на његовом двору, али се после од њега отцепио и умео је да му се одупре. Цар Мурат је владао тридесет и једну годину, а умро је лета господњег 1450.

Глава XXVI

Цариград је велики град: у обиму има тридесет и две италијанске миље, а има у себи седам брежуљака и знамените грађевине, велике цркве међу којима је црква (св.) Софија највећа, поред које су саграђене знамените школе, а зову их Философије. Данас се у тој цркви држе коњи. Овај град Цариград је на три рога: два рога је море окружило, а на трећем су два зида велике куле, опкопи и веома велики бедем, на другом месту су и три добре куле, а према мору исто тако зид и куле, црква св. Софије.

Глава ХLII (ХLI)

Поука и савет овога састављача, витеза и некада јаничара турскога, какав би требало да буде поход хришћана на Турке, и на који начин краљ или господар треба да заметне бој с Турцима и с божјом помоћу дан победи. Ако разум и (добра) управа савлађују сваку силу, па ако је то у свима стварима, онда је тако на сваки начин и у боју, зато треба знати да сва сила турска лежи у јаничарима, па су зато многи краљеви турску војску победили, али јаничаре нису могли, него су пак од њих побеђени били. И зато турски цар јаничаре чува у позадини за последњу потребу, и сам се међу њима налази. Исто тако се не треба упуштати у борбу против Турака с мало људства како је то много велможа чинило, па су од Турака били поражени. Зато је турски цар Јанку био одговорио да више воли пун тоболац обичних стрела, него пет или шест позлаћених. Јер нека је и најбоље људство, а мало, велико га покорава.

Такав је био краљ Александар Велики, краљ македонски, који је, кад је видео једнога војника већ у годинама и прозеблог, устао и посадио га на топло место где је сам седео да би се огрејао, а тиме је побудио велику љубав витезова према себи. А исти је такав био и Јулије, први цар римски, који је својом добротом и дарежљивошћу одржао власт над целом римском државом. И зато су ова двојица били борбенији и срећнији од свих других, па је турски цар Мухамед наредио да се њихови подвизи и животи изложе на његовом језику, те их је често читао, волео их је и њиховим делима подражавао. Мада се краљ не мора излагати опасности да се лично бори, ипак је врло потребна ствар да он лично пре почетка боја или у које друго време најпре добро све витезове наговори и да их љубазно подсети на сигурна и материјална обећања, обећавајући свакоме дарове од највећих све до најмањих и на тај начин смелост и јунаштво, вољу и љубав према себи развија и проширује у читавој војсци, тако да нико не би жалио да стави на коцку живот за свога господара .... И као што сунце на свету све ствари обасјава, развија и окрепљује, тако и сваки краљ способношћу свим својим људима додаје смелости и подстиче их.

Из рукописа А

Глава XXXVI

Лета господњег 1463. Видећи страх својих поданика због побуне хришћанске господе против њих, позвавши најистакнутије витезове к себи, одржа им говор овим речима: Увек сам желео и желим, драги моји витезови, да оне земље које су моји преци сами у заједници с другима на витешки начин задобијали заједно с вама одржавам, за које ја с правом не страхујем мање него и ви. Тврдим вам да сам ја вас исто онако поштовао као и ви мене са чиме сам не само живео, већ и живим на овоме свету, па и вама свима, као и вашим потомцима, за које сам ја све незгоде предузимао увек тако да је с божјом помоћи свуда било и јесте наше где је мој коњ копитом згазио; а и што бих имао много да набрајам поред којих је сабља наша стварала време и усто јунаштво, које се краљевство - молим вас - одупрло вама, када неки народ није био побеђен од вас, или који се нису бојали ваше силе пре него што су је упознали? Зато вас сада питам, какав је то нови необичан страх међу вама, те сте се тако силно преплашили, те сте чули о тако лењим и ништавним хришћанима што се скупљају против вас? А то је све Скендербег својим лукавствима извео. Хоћете ли малом хришћанском народу без борбе да уступите оно место које су нам наши преци оставили напорним трудом својим? Учинили бисте велику радост и хвалу непријатељима својим. А шта мисле, да ли бисте онда били безбеднији у Азији? Који би вас онда краљ примио, који већи народ, кад се цео свет тако охлади (тј. према вама) и намрзне вас? Где има на свету тако лудих људи који би говорили да ми туђе земље снажно држимо наносећи неправду људима, а своје властите не? Јер нам је пророк рекао од бога: где год нога твојега коња крочи, то ће бити твоје, јер људи на свет нису донели ништа своје лично, све ствари су свих силних људи. Бог је господар свих ствари; отворивши поље, све је ствари ставио напред па ко их добије силом, то је по његовој вољи; онда с његовом вољом држимо све што смо када под њом добили као силни људи. Зато вас опомињем, славни витезови и моји драги другови, не бојте се непријатеља, нарочито онога чију снагу никад нисте упознали, да му не би тиме већа одважност постајала, већ посаветовавши се ваљано и без страха стављајте на себе сигурно оружје против пијаних и лењих хришћана, не осврћући се нимало на то што их је много и што су побуњени, не сумњајте у исход битке; али упознајте обичаје тих људи, да су гадни, троми, бојажљиви, сањиви, лењи, навикнути на необично уживање кад су трезни; без јастука не умеју да спавају, без раскалашности весео не може бити, као и без јакога (вероватно пића) без пијанства не уме да влада, само речима ратују, не делом, немају никаквог поретка војног, нити знају какве занате, коње само за псе негују; ако ли хоће да имају добре коње за витешку потребу, морају их набавити од нас. Не подносе глад, хладноћу, врућину, рад, опомену, иду пода се, са женама једу, на високом седе и леже у топлом; једу и пију много, а хладно се боре, чега ви, најдражи витезови, немате; не жалите живота и рана, мало спавајте и то без јастука, на тај начин ћете се васпитати да читаву вечност (?) издржите; земља вам је сто, клупа и лежај, зато неће бити ничега грубог, напорног, тешког што вам се неће учинити сувише лако и ситно, тако да се због овог ваљаног обичаја не само нећете никога бојати, већ и не можете. Нека онда к нама дођу, глагољиви хришћани ће од нас исцењкати грчко краљевство. Одавно су се за то спремали, али им се не хита, сигурно се сећају битке код Варне или Базилеје, али они мада и изгубе битку, теше се својим причама, говорећи о свом неуспеху овим речима: неједнако је било, онај нас издао, због неслоге су Турци савладали краљеве Турци су узели краљевство, напали су на нас не обавестивши нас. А и не говоре, што би било праведно, да је бог с тим народом, да од нас имају силу. Верујте ми, моји најдражи витезови, промениће они смешни борбени дух, доста је њима победе кад подстакну на себе непријатеља, јер код куће имају шта да раде међу собом: код њих свако хоће да буде господари а нико да слуша; ретко би ко био само кнежић; ратују међу собом узајамно: помози ти мени данас, а ја ћу теби сутра. О личном се више старају него о држави, хвалисави су, свадљиви, у правима упорни, све на дуго одлажу, на адвокате преносе своја добра; као ратник никакав је, као занатлија - никакав, код њих се одређује вредност не према достојанству, него према имању. А што је најгоре, послушности нема никакве, од које зависи свака витешка ствар, отуда нема дисциплине, залили су (отуда) злочинства, убијање, насиља, разбојништва, а имају много ствари. Писао је исто тако нама онај бестидни Скендербег, да њихову веру примим, заслужио би од бога казну, јер то не видим. Писао је исто тако да њихов највиши владика креће с великим народом на нас, застрашујући нас. Тога владику римскога они зову и поштују као ми калифу, али само устима показују хвалу, а не руком, али их се не бојте: кад би и било тако, смејте се њиховом послу, мислећи на то да оно што они немају довољно ви код куће имате у приправности. Поврх свега само место ће вас силно свуда одбранити, зажалиће потом због своје намере, неће вам проћи друкчије, него ће се коњи, храна, јуначки народ, оружје и свега у изобиљу добити већ сада, како сам видео по небеским знацима, јер сам за младости добро изучио ту науку, и постаћемо господари читавога света, а ово садашње њихово окупљање против нас потпуно ће пропасти, а што се тиче Скендербега, нашега бегунца, њега ћемо искоренити из земље наше с његовим потомством, а ако га добијем живога, сву ћу суровост показати на његовом телу. - Кад је то изрекао Мухамед, сви завикаше: Учинимо (?) као што чујемо, одржаћемо веру и послушност. И потврдили су то заједничким заклетвама. - Освојио је исто тако 12 краљевстава итд.

Глава ХLI

О поретку и припреми за бој и о великом боју турске војске, и број њен и савет хришћанима (за борбу против те поганске силе.

Први одред стоји пред уређеном војском, који за борбу приправљају делисмаке, а ових има пет до шест хиљада, ови показују очајничко срце, и то је код њих самоубилачки одред. 6000. Затим је други, где је анадолски беглербег, прекоморски заповедник држећи десно крило, и има под собом војвода или судија 20, од којих сваки има своју заставу, а поред њих је 50 субаша, сваки стоји поред свога. Овај заповедник има свега људи 60.000; од ових људи прави резервне одреде и овим војводама се наређује да воде борбу како напред, тако и са стране, према потреби. Јер Турци напред праве веома велико чело да би сваку војску опколили.

Онда романски заповедник с ове стране мора држи лево крило на челу: и њега називају беглербегом; има под својом командом 18 војвода и 40 субаша; сваки војвода са својим одредом стоји под својом заставом, коју је цар дао. Овај заповедник има под собом 70.000 људи, исто тако их дели на чело и на резерве, као и онај који је на десном крилу. Онда иде царски двор на овај начин: стоји свита господе, паша и других царских чиновника; са својим одредом стоје под својом црвеном заставом 6000.

Затим јаничари, солаци пред царем имају две заставе: једна је зелено-црвена, друга је жуто-црвена; ови имају сабље и мале пушке, 1200.

Онда стоје око цара дворани плаћеници са десне стране, а они мањи с леве; имају своје црвене заставе с грбом царским нацртаним златом, 3000.

А где стоји сам цар с пашама својим и с другим чиновницима, који се о његовом здрављу старају, стоји велика бела застава, златом насликана. А те заставе називају алам сенђак, застава све силе. Око цара стоје солаци пешаци с луковима и сабљама 700.

За царем стоје азапи аземоглани (ваљда рекрути); то су исто тако стрелци пешаци, које шаљу из разних вароши, како прекоморских, тако и с ове стране мора, 20.000.

Поводни коњи, топови, камиле и све друге ратне потребе, онако како се о првој ствари писало. Има исто тако један заповедник, којега зову Михалоглу, он води предњу и задњу акенђију или козаке; он држи предњу, бочну и задњу стражу; овај и мегданџије води, а људи има под својим заповедништвом мање или више 50.000.

Султан Бајазит је био борбен и јуначан, али је више ратовао преко мора, он је ваљда први почео освајати влашку земљу и освојио је од ње две најбоље тврђаве: Београд и Килију, и земљу подољску је неколико пута освајао све до Лавова; с њим су најпре почели пољски краљеви преговарати о примирју, био је цар 31 годину. Онда је имао сина веома суровог. Најпре је ратовао против свога оца Бајазита, али није имао успеха. А онда кад му је отац умро, био је цар 9 година, 9 месеци и 9 дана. Био је веома суров човек, велики ратник; он је освојио веома много египатске земље, исто тако и персиске, само господ бог није дуго на свету држао његову суровост и њега, те се још није био окренуо на хришћане али тако говоре: кад би дуже живео, како је био борбен, суров и срећан, онда би био сав свет освојио и своје синове је све осигурао; само је онога Сулејмана један паша био дао да се сакрије (или одгаји) међу Јеврејима, да о њему није могао ништа сазнати, док му скоро пред смрћу није рекао за њега онај исти паша, по којега је послао; умро је пре но што је дошао к њему. Султан Сулејман је по оцу својем Селиму царевао - тако за њега говоре - мање или више педесет година, и како је он био срећан, борбен, у примирју са сваким сталан, он је освојио мало египатске земље, што је пре њега остало персиском краљу којега називају Кизил-паша, освојио је веома много тврђава и вароши и читаву његову земљу на 80 миља. Овај је угарског краља Лудвика поразио због издаје његових Угра; овај је угарску земљу почео да осваја почевши од Београда па све до Будима, а исто тако и босанску земљу, српску и хрватску. У угарској земљи освојио је већу половину најбољих и најлепших градова, као и сада ове године 1566. На крају свога живота кренуо је на Угарску, водећи са собом 500.000 људи, Турака јерусалимских, анадолских, прекоморских, румелиских, Татара, Влаха и Молдаваца. У угарској земљи је велику штету причинио све до Кошица, попалио је, врло много људи је поубијао, како младих тако и старих, две главне тврђаве од Немаца је освојио, скоро на самртничкој постељи Сигет и Ђулу. Умро је онде у војсци, у граду 11. септембра; о његовој смрти нико није знао, такво је наређење оставио после себе, да се није знало када је умро. Турци су и даље водили рат, све док његов син Селим није стигао у војску. Како ће се потом написати о његовој војсци и владавини, јер такав цар, и тако срећан и тако дуго на престолу никада раније није био, и не дао бог да њихову владавину и мудрост окрене господ бог на хришћане, они би били уништени. Овај је исто онако као и његов отац дао своје синове да се отхрањују, а само је ваљда онога једнога оставио, и то га је врло чврсто чувао у Анадолији, и то је његов најстарији син.

Опис војске турскога цара Сулејмана, који је кренуо из Цариграда у Угарску године 1566, у понедељак дана 29. априла.

Ово свако треба да зна: када Турци не крену да ратују на мору у марту, а на суву у априлу, онда се њихове силне војске те године не треба бојати, већ само чаркања. А Татара се опет, особито близу њихових граница, највише треба чувати за свакога пуног месеца.

Мада је било много разлога које је тај Сулејман, турски цар, сматрао као неправде од стране хришћанског цара Максимилијана, али су ове две највеће, због којих је у старости својој морао да крене на Угарску с великом богобојажљивошћу и страхом. Један разлог је што му цар Максимилијан није хтео давати уобичајени данак од остатка угарске и аустријске земље, то јест сваке године по тридесет хиљада у злату. Други, што је и сам био велики астролог, па је разумео из планета да је те године имао да умре: више је волео у војсци са славом, него у Цариграду због метежа и штета које су обично јаничари правили после смрти свакога цара.

Прва војска, која је преко мора под Спјол-пашом поред босанске земље (ишла) и која је морем и сувим ишла на 30.000, они су велику штету чинили у италијанским земљама.

Друга војска с Арсланбег-пашом ишла је поред Дунава до немачке војске, прибављајући језике, ње је било 15.000; овај паша је на стражи изгубио једнога бега са три хиљаде људи, што је допустио Зрињскоме да поквари мост на Дунаву, и овога је цар дао посећи.

Трећа војска ишла с Пертев-пашом под Ђулу, које је било 30.000; и освојио је Ђулу.

Четврта војска је ишла с Краљевићем на Токај, које је било и с Турцима 15.000, и нису освојили (град).

Пета војска је ишла под Ахметом султаном, сином прекопског цара, које је било 15.000, а Влаха с њом 10.000; ови су ишли, палећи, штету чинећи, све до Кошица; ова војска је додавала храну и помоћ Пертев-паши код Ђуле и краљевићу код Токаја.

Онда је цар ишао с војскама својим у оваквом поретку ка Сигету: најпре је прекоморски заповедник са 60.000 Јерусалимљана, Анадолаца, Бармажинаца ишао напред држећи се десне стране.

Романски заповедник је био на левој страни, имајући 70.000 људи оних с ове стране мора.

Онда је ишао цар са својим двором у оваквом поретку: напред је јахало 3.000 спахиоглана, као новчани одред.

Други одред је био духовника, они их називају самахи (дервиши), са гласним призивањем бога; ишло их је 500.

Трећи одред је био цариградскога паше, 300 коња.

Четврти одред буљук-баше јаничарских коњичких официра (капетана), 300 коња.

Пети одред је чауша тимарлара, платежних дворана, коња 3000.

Шести је одред од 12.000 јаничара.

Седми је одред јаја-паша, официра који су над солацима, коња 100.

Онда је јахао јаничар-ага и солаци-паша, заповедник јаничарски који командује солацима.

Онда су јахали имбреор-баше, коњушари.

Онда су јахали капиџи-баше, поткоморници.

Онда су јахали дефтердар-баше, хазнадари.

Онда су јахали кади-аскери, заповедници кадија или судија.

Онда су јахали чауши, који с писмима језде, којих је било 300.

Онда су јахали чауш-баше, дворски заповедници мањих дворана.

Онда су јахали сифахилер-баше, заповедници владаревих синова.

Онда су јахале две паше саветници: Мухамед-паша и Мустафа-паша.

Онда је јахао велики Мухамед-паша.

Онда су јахали чауш-баше, заповедници плаћених дворана. Свих тих дворских чиновника с пашама било је у свити 3000.

Онда је пред царем ишло 700 солака пешака са луцима и сабљама; иза ових солака је јахао сам цар, око њега је ишло 100 лакеја фаика.

За царем су ишли ичоглани, младићи силиндари, они што под царем коња воде и ратне ствари чувају ченери, трукчаши, адџемоглани, млади јаничари, други азапи пешаци, који су из градова оправљени, онда поводни коњи, камиле, топови, прах, шатори, једни напред пред њим, а други назад за починак, за њим су вожени велики и мали бубњеви, (онда су ишли) трубачи, слуге за чување коња, за камиле, кувари, оружари, оружје, благајна, провијант и друге ствари потребне за битку, Грци, Срби, Бугари што путеве поправљају; свих ових људи с акинђијом, што су назад ишли и јахали за њим - причало се - било је 50.000. Великих топова за рушење 100, малих пољских 500, његових личних коња 15.000, камила 3000. Има исто тако један командант, који под својом командом води предњу акинђију, или козаке, који иду о свом трошку (? - на своју штету); тога команданта називају Михалоглу; свих тих људи има понекад мање или више 50.000; овај и мегданџије води.

Свега је читаве ове војске Сулејманове триста хиљада, седамдесет и три хиљаде и осам стотина ( - 373.800), рачунајући у то и цареве коње и камиле. Погинуло је тада Турака у Угарској 50.000. Његов син Селим је по очевој смрти дошао из Анадолије у ову војску са 3000. Хришћани су изагнани из Угарске и са онима који су побијени преко сто хиљада, освојена су два главна града: Сигет и Ђула и неколико других малих.

Године 1565. Николај Бжески, будући посланик код тога бившег цара у Цариграду, видео је стуб који се с неба спустио у рукавац морски између Цариграда и Галате месеца јула, дана 5, који је ишао, спајао се од неба па све до овога рукавца, па онда тим рукавцем све до царског двора и онде је пред двором царским пао у тај рукавац, па у Црно Море, убио је неких двеста људи, сужњева који су продавани на галијама како из Црног тако и из Белога Мора.

Овај исти Миколај Бжески, будући посланик године 1566, идући из Угарске за турском војском, видео је велику штету у њиховим коњима, камилама и у мазгама, да почевши од угарске земље па све до Цариграда трима путевима није било на стреломет места где не би лежале мазге или камиле. У Цариграду, кад је овај цар Селим хтео да се увезе у престоницу, јаничари га нису пустили, што им није хтео исплатити одавна уобичајену награду и претукли му две највиђеније паше, док сам Ахмет-паша, зет покојног Рустем-паше, онај што је изненада измолио своје код јаничара, те су цара пустили у његову престоницу, обећавајући да ће им све бити плаћено. Усто је у то време у Цариграду била велика глад да су се Турци крај пећи ножевима клали за хлеб, коњи су репове себи скубли од глади и људи су их бадава напоље давали да их узме ко хоће.

Исте те године у месецу августу, будући у Влашкој задржан 14 недеља од Александра, влашкога војводе, видео је оне људе који су долазили из неколиких села онде у Влашкој да се жале пред овим истим војводом како се усред преподнева огањ спуштао с неба на њихове домове и палио их. Исте те године била су два земљотреса у Влашкој и у Турској. Овај Миколај Бжески потом је био пуштен из Влашке од двојице посланика пољскога краља Бистшиковског и Клеофаса и од трећег посланика султана Сулејмана, турскога цара. Отуда је овај исти Миколај Бжески по краљевом наређењу отишао право у Цариград као посланик код овога цара, јер је пре тога био отправљен покојном Сулејману, цару турскоме.

Исте те године у децембру месецу прекопски цар са 40.000 људи ратовао је против Подоља и Волиња по савету истог овог војводе влашкога и опсео је био у Мјендзибожу Миколаја Сјењавског, војводу украјинског с његова два сина, с Миколајем и Рафалом, који су се с помоћу божјом од њега одбранили, али је ипак велики плен извукао и преко триста села спалио.

Исти овај Миколај Бжески, исте те године путујући из Турске преко молдавске земље у Угарску, будући у Угарској код угарског краљевића Јануша Другога, помирио га је с војводом молдавским Петром Мерћом (Скјерћом?).

Овај исти Миколај Бжески, допутовавши из Турске на скупштину у Пјотркову пошто је извршио посланство, био је потом послан с Абдичаушем, изаслаником турскога цара, да прегледа подољске и волињске земље и (да види) оне штете које је био починио прекопски цар са четрдесет хиљада Татара. Обишао је читаво пограничје, а турски изасланик је од Мјендзибожа од њега кренуо ка Камјењецу пред Татаре, који су били сви ударили на Барбез.

Путујући из овога изасланства, овај Миколај Бжески по заповести његовог величанства краља помири украјинског војводу Миколаја Сјењавског, који је био крунски хетман, с влашким војводом Александром.

Чланци кратки али потребни за почетак ратовања.

Први чланак, да свака краљевина, а особито хришћански господар не почиње рат све док му се не да велики разлог.

Други, да најпре благајну снабде, колико људи може издржавати и до којег времена.

Потом трећи, да се за заповедника посаветује, ако га нема, који би био bene peritus (добро обавештен) о оним крајевима где се има рат почети.

Четврти, да сам заповедник, како он мисли, бира себи командире и да им сам дужности означава, а командири да себи узимају другове, а ниједном командиру нити другу да не даје велику пратњу, због послушности и изабраних људи.

Пети, да тај заповедник, чим попише људе, крене с људством у логор, и да им онде изнесе шта треба да знају о поретку и да их поучи о добром владању. Онда, почевши од логора (да крене) у име божје на непријатеља и да тамо срећу окуша, како време испадне, или код градова или на бојном пољу.

Шести, распоредивши службу, посевши градове, страже пољске (поставивши - ?), треба разместити људе и пазити на то да се не улеже и распусте, јер се војник у рату не гоји (?). А највећа и најпотребнија је ствар у војсци да буде послушности, које друкчије не може бити, већ само ако има довољно новца, јер ако би се нашли, распустио би се quoties toties с њима логор. А у којој војсци нема дисциплине, узалуд ће се с њом ићи на непријатеља, јер господ бог неће помоћи.

Седми; постоји исто тако обичај међу витешком господом да се њих мало саветују о ратним стварима, само двојица с монархом: главни заповедник и казнац, а у ... да не буде, већ само главни заповедник, јер pluritas principum, а у томе је неслога, закашњавање потреба и велика опасност за сваку војску.

Осми: људи пешаци с ватреним оружјем како за рушење тако и пољским и ручним, припадаће главном заповеднику, који зна колико и од којих ће узети против непријатеља и како да их употреби, да се војске у кретању не забављају узалудним пуцањем и да не троше; па ипак путовање и рат захтевају снабдевеност т in dublo и сувом храном, коју новцем називају, ње је највише потребно.

Опис турског напада код Сигета године 1566. дана 25. јула.

Кад је приспео султан три је војске распоредио недалеко од града, а сам је био мало даље с четвртом на брду с којег се могло видети кад су шта оне три чиниле. Најпре је наредио да се дрвима и земљом затрпа опкоп или река која иде око града, али што су затрпали преко дана, то је преко ноћи вода почистила. Потом кад је видео да му то лукавство није могло ништа помоћи, наредио је да се довезу три хиљаде кола вуне и наредио је да се начине велики џакови, па је на једном месту реку зајазио. А онда је после тих џакова наредио људима да се спремају за јуриш. У томе Сигету је био један врли господин Никола Зрињски из хрватске земље, имао је тамо при себи спремних људи 8000 јунака Хрвата и Угричића.

1. У први јуриш је послао 40.000 људи, који су веома силно јуришали, али су разбијени ватром из оруђа; мало их се вратило.

2. Послао је на јуриш 50.000; тада је веома много врлих Турака погинуло; оно што је остало вратило се.

3. Јуриш 60.000; исто тако нису ништа учинили, ових је такође много погинуло.

4. Јуриш 70.000. Ни ови ништа нису учинили.

5. Јуриш 80.000. Ни ови ништа нису учинили.

6. Јуриш 250.000, послао је анадолског пашу; овај је доста јуначно јуришао и веома много је људи ту изгубио, ништа нису учинили, али је из стреха од цара наредио да се о њему прича да је ту убијен. Цар се веома забринуо што је видео тако много побијених људи. После овога јуриша Никола Зрињски је опоменуо своје и замолио их да се жестоко и верно бране, јер ако помру, вечну ће славу и своје душе послати господу богу.

7. Јуриш 360.000 људи и с другим пашама, којима је строго наредио да се њему не враћају, ако хоће своје главе да сачувају, да тај град заузму. Пре но што су кренули на јуриш, водили су преговор с Николом Зрињским, опомињући да с добром вољом преда град ако хоће да остане жив и здрав, и дарове су му обећавали. На то он ни на који начин није хтео да пристане. Ових је људи ту много изгинуло, а највише дворана, које они називају кармима, који су људе на јуриш гонили; с великом штетом морали су одступити. Весер-паша са осталима није смео да изиђе пред цара; он је пустио о себи глас да је ту убијен. Цар је од бриге себи браду чупао.

8. Јуриш, послао је двеста педесет хиљада људи с Калучи-пашом; ови су људи ишли на јуриш с великим молитвама и узвицима; тамо су се мештани већ били поделили пажљиво бранећи и чувајући Немац Угре, на Угра Немца (?). Насули су били три велика брда, с којих су људи паљбом веома шкодили граду и тамо је Никола Зрињски опасно погођен, али су ипак с великом штетом одступили и ту је онај Калучи- Паша убијен.

Кад је цар сазнао, од велике бриге и јадиковања трећега дана је умро; кад је његов коморник опазио да је умро, рекао је најглавнијем паши, који је цареву смрт с другим пашама вешто затајио. А тамо кад је Никола Зрињски лежао јако рањен, онда су се они људи у граду почели плашити, скупоцена одела и хаљине спаљивали су насред града, сребром, ланчићима, драгуљима су набијали топове и тиме на Турке пуцали. Жене своје су неки другови један другоме убили, а један врли Немац је под један свод докотурао три бурета праха и ушао је под онај свод с оним женама, ту је онај прах запалио и оне госпође су ту изгинуле. После цареве смрти паше су се међу собом посаветовале да ли још да јуришају или да одступе. Један од њих дао је овај суд или савет: боље је још за царева живота да се пође на јуриш, издајући строгу наредбу од цара; или ћемо ту помрети, или ћемо освојити Сигет. Онда су се са читавом војском кренуле паше, узевши по 4000 људи под своју команду, а у граду су пак на капије топове довукли и капије отворили. Поганици су силом превладали, скоро су на топове ишли, са свих страна су гађали оне што су били у граду, само 25 ако је свега побијено. Николу Зрињскога један јаничар је био крио до трећега дана, али кад је видео да је на самрти, одрубио му је главу и дао врховноме паши, те су је по војсци носили. Онда су је послали другој војсци код Будима. Одатле су је послали хришћанскоме цару са изасланством од цара, мада је био умро. Тако је до овога жалоснога мира дошло због казне божје; отишли су потом Турци из Сигета, посевши га, месеца децембра, с великим губитком људи и коња, камила и мазги, али то не вреди колико наши, јер су поред побијених изагнали сто хиљада хришћана.

Јединоме богу нека је хвала и слава. Амин.

Рукопис S

Кратак и сигуран опис реда и поретка на двору турскога цара.

На двору турскога цара и у читавом његовом савету постоје само два најистакнутија господина, који се о свему саветују све уређују и наређују што год дође само на двор, а тиче се цара. Ту господу зову башалар, а у присуству царевом ни о чему се не саветују, већ мимо њега све одлучују, па тек готову ствар односе цару. И никад ова господа, нити иједан други паша ни чиновник не уређују ништа ново нити изванредно на двору и у држави турскога цара, већ је све и сав поредак онакав какав је био раније, увек га задржавају подједнаког.

Исто тако турски цар се о томе увек брине да се свакад негује известан број младе деце и хришћанских ухваћених дечака, две хиљаде, да се добро вежбају и снабдевају, а то чини зато да би од њих постали јаничари увек спремни итд. И када Турци упадну у какву непријатељску земљу и покупе људе, одмах њима одлази царски писар и све дечаке узима од њих, дајући за свакога по пет златника ономе чији је. А онда их шаљу преко мора у Анадолију да се гаје и вежбају. А ако таквих дечака не би могло бити колико је потребно из непријатељских земаља, онда цар удара намет на сва села и варошице, а хришћани они које има у својим државама дају известан данак у крви, тако да из сваког села морају дати цару известан број дечака. И те такве дечаке називају ојлик, а оне пак које узимају из непријатељских земаља називају пендик. А ови ојлици имају ту слободу да по својој смрти могу ствари и имање своје уступити и дати коме хоће, што пендицима није допуштено да чине, већ све њихово после смрти узимају за цара.

Јаничара бива на царскоме двору увек око четири хиљаде, над којима је честит заповедник и богат господин којега називају ага, који свакога дана има своју службу, од цара има десет златника, а његов маршал златник. Постоје међу њима сатници или капетани, од којих сваки има сто јаничара под својом командом; а ови имају од цара за два дана златник. Одвојено су исто тако и десетари, којима плаћају на осам дана један златник, а свима другим јаничарима плаћају на десет дана по један златник и одело им годишње дају. Само јаничарски синови који од дечака одрастају, имају плату од цара.

Ниједан јаничар нити њихов десетар не може јахати на коњу у царском двору и у рату, већ само њихов заповедник и заповедников заменик. Међу јаничарима су сви стрелци, једни из лукова, други су веома вични малим пушкама, јер се сваке године морају показивати пред својим заповедником и вежбати. А свакога дана свакоме јаничару дају од цара по златник на лук или пушку и хаљину, кошуљу, одело, осим плате, то јест уговореног новца.

Исто тако на двору турскога цара има шест стотина Татара коњаника, а имају над собом два заповедника, које називају гариблар субашлари, а ове саме Татаре Турци називају гариб јигитлер, то јест сиротани. Свакоме њиховом заповеднику дају од цара на дан по два златника, а другима по један и по, по један златник, по пола златника, а некима дају по орту дневно. А од ових Татара и васпитаника царских бирају увек за царски двор шездесет изабраних младића, који иду пред царем с луковима и називају их солаци.

Исто тако има двеста вратара над којима су честита два заповедника, које називају капиџибаше. Ови исто тако пред царем на коњима јашу, а сваки дан им плаћају по два златника. А другим њиховим капиџијама по златник на шест дана.

Исто тако од васпитаника царевих има на двору царском шест стотина коњаника, које називају улуфеџилер, над којима су два заповедника, које називају улуфеџибаше, а ови имају за сваки дан два и по златника, а други улуфеџилер на четири дана златник.

Исто тако (има) триста сулухтара чијег заповедника називају сулухтарбаша, а има за сваки дан три златника, а други његови сулухтари два, један и по, један златник, како који, дневно. А ови имају ту дужност да под царем коња воде кад би било потребно, да буду спремни, што им ретко запада, јер се свакоме то деси једва једанпут годишње.

Исто тако има на царскоме двору триста господских синова које називају спахиоглани, што на коњима пред царем јашу, а њиховог заповедника називају спахиларбаша, који има за сваки дан по пет златника а други спахиоглани по три и по, по два и по и по два златника на дан. Њихова је дужност да носе сабљу, лук и стреле за царем куда он нареди. А свима заједно (је дужност) да око цара увек чувају стражу тихо, без икаквих узвика и да крај цара буду сваке ноћи по педесет, а каткад и по сто на стражи.

Исто тако има осамдесет младића што носе јело, које називају цеснегилер, а њиховог заповедника цеснегирбаша, којему дају по два златника на дан, а осталима по један и по и по један златник.

Исто тако има педесет коморника које називају ичогланлари, а њиховог заповедника киптербаша, који има на сваки дан два златника, а коморници по пола златника и довољно хране за себе и коње.

Исто тако царских коња празних са царским седлом има хиљаду, које у случају потребе дају од цара са седлима и оружјем онима којима је потребно. Коњушара за ове коње има двеста, од којих сваки има на осам дана златник. А њиховог заповедника називају мистербаша, који има на два дана златник.

Исто тако има шездесет изабраних камила које носе царску благајну у сандуцима; а у сваком сандуку има шездесет хиљада златника. Других камила за царску кухињу има четрдесет, а усто других четрдесет које носе царске шаторе ч трубачке инструменте. Других камила има триста, оне носе оружје. Две су камиле што носе два велика бубња, које називају кош; у њих се лупа само кад је велика битка.

Исто тако оружара, који јашу поред цара и оружје чисте и праве, има на двору шездесет; њиховог мајстора називају ђебендзибаша, и овај има на дан по златник, а остали његови оружари на осам дана златник.

Исто тако оних што разапињу царске шаторе има шездесет, а зову их матерлер, сви су коњаници. Њихов заповедник зове се метлербаша, који има пола златника за сваки дан, а остали на осам дана златник.

Исто тако има дванаест камила изврсних што носе постељину, лежај и постељне ствари цареве. Свега царских камила што носе царске ствари има четири хиљаде и нешто више, осим празних, које бивају даване на она места на којима која угине.

Исто тако има оружара оних што разапињу шаторе што се старају о камилама, кувара трубача триста двадесет. Исто тако свега коњаника има две и по хиљаде, јаничара три и по хиљаде и више. Дакле, на царском двору, осим занатлија итд. увек се налази око шест хиљада крај турскога цара.

Каквих чиновника има у градовима турскога цара.

Ниједан град турски цар не даје никоме у наследство, већ их поседа својим јаничарима и под својом руком држи, а сам јаничарима из своје благајне сваке године плаћа и снабдева их свима (потребама) итд. А у свакоме граду постоји један који је старији од свих, као командант града, којега зову диздар; после њега је други као заменик његов, кога зову ћехаја, а други су као десетари, које зову буљукбаше.

Диздару (се плаћа) за сваки дан пола златника, ћехаји на четири дана златник, а осталима на десет дана златник. Цар градове не снабдева, сем за опсаде, а одела даје годишње оним јаничарима што су у градовима. Исто тако у великим главним градовима бивају санџак-баше, велика господа, који свима заповедају и друге градиће снабдевају.

Поредак или уређење војске турскога цара за одлучну битку укратко описан.

Војска турскога цара је тако уређена да сви коњаници, који су на двору царском, стоје поред цара на левој страни. Поред двора стоје људи коњаници чисти, који станују с друге стране мора од хришћана, на исти онај начин.

Најважнији господин у Романији, то јест у оним земљама што су с ове стране мора, којега зову румели беглербег, као кад би рекао господин над господом после цара, стоји поред царскога двора, а поред њега осамнаесторица господе, као војвода, са својим одредима и заставама. Поред њих четрдесет субаша са својим људима, а тих коњаника из Романије, то јест с ове стране мора, које називају романска војска, бива на седамдесет хиљада.

На десној страни је пак најважнији господин господар Анадолије, којега зову анадоли беглербег. Напред поред њега стоји двадесет паша, као војвода, сваки са својим одредом и заставом. Поред њих пак педесет субаша са својим људима. А ови људи се зову анадолиска војска, који су сви с оне стране мора, а бива их шездесет хиљада коњаника и више. Ето тако стоје коњаници.

Пешаци пак на овај начин: напред према цару стоје на левој страни пешаци још више него они коњаници о којима је већ написано, који долазе из оних земаља што су с ове стране мора, то јест из Романије, које зову азапи, и ових бива на двадесет хиљада. За њима су камиле и коњи на којима носе потребе и друге ратне ствари. Око њих је свуда опкоп и бедем. На врху бедема је доста побијених чврсто у земљу густих, оштрих гвоздених кочева, а међу кочевима су пушкарнице, с којих се може безбедно гађати из пушака и топова; крај опкопа су пободени у земљу велики штитови.

На десној пак страни стоје на исти начин пешаци с оне стране мора, то јест из Анадолије, које исто тако зову азапи, као кад би рекао пешаци, и исто тако је око њих бедем и опкоп, као и код оних што стоје на левој страни. Иза њих су исто тако камиле и коњи, на исти начин постављени; и бива их исто тако око двадесет хиљада.

Међу овим људима, који стоје с обеју страна, стоје тек јаничари у своме поретку, пешаци, људи чисти, изабрани извежбани, јуначни. Међу њима у средини налази се и сам цар с неколиком својом господом пашама и чаушима, то јест са дворанима изврсним и знатним, јер сваки има коња одвојено припремљеног с оружјем, и то зато да би их по томе сви познавали, да су то они царски дворани које цар шаље на обилазак међу своје друге људе, да људима добру наду развијају, да их подстичу на борбу и да воде рачуна о томе како се ко понаша, и да о томе дају цару извештај. Иза јаничара су царске камиле, коњи, а око њих су свуда опкоп и бедем, гвозденим кочевима, штитовима, копљима, пушкама итд. веома добро снабдевени. Јаничари су једини с дугим пушкама са шипкама, с луковима и с добрим и приправним сабљама, а из пушака гађају веома брзо.

Царских дворских застава има у војсци четири. Прва је бела, златним словима исписана, и та је најважнија. Зову је аламсанџак, као кад би рекао застава читаве царске силе и ова стоји крај цара. Друга је црвена, која стоји међу дворанима коњаницима. Трећа је зелена и црвена и ове се налазе међу јаничарима. Четврта је жута и црвена. А где год су ове четири заставе, тамо је увек и сам цар. Мада у царској војсци има доста бубњева, ипак царска велика бубња има само два, од којих се велика лупа диже, да се скоро земља тресе, у које ударају само кад је велика одлучна битка.

Поред сваке војске турскога цара има непописаних људи око двадесет хиљада, који иду добровољно, без икакве плате и ајлука, за своју пљачку и корист, а Турци их зову ахандије. Ови људи ратују на козачки начин, јер веома брзо упадају у непријатељску земљу, пале, пљачкају, убијају, све што год могу да дограбе, а никако се не баве заузимањем градова или тврђава, гледају само плен и корист за себе, а што добију, носе војсци и за новац продају по закону коме хоће само дечаке никоме не могу продавати, већ само цару, и све потребе војсци добављају.

А кад Турци хоће хришћанске земље да пустоше, а из њих да покупе људе, храну и друге ствари, онда ове људе пуштају на овај начин. Најпре нареде да се огласи по царским земљама да је цар допустио да Турци упадну у ту и ту земљу, из које могу много људи, како мушкараца, тако и женскиња, коња, волова итд. да покупе. И одмах се ахандије спремају чим чују то с великом похлепом и радошћу, једни ради користи, други да би се одужили богу - јер они сматрају да је богоугодно дело мучити и убијати хришћане. И онда се одмах добро приправе за то, јер увек на то чекају и припремају се одавна, па се скупе на извесном месту, одређеном од паше или војводе тога места. А паша, припремивши све потребе које су за то потребне, креће с њима до оне земље у коју треба да буду пуштени. А дошавши на границу, наређује им да појашу одморне добре коње, а да оне на којима су путовали оставе, јер сваки од њих са два коња од куће полази. Па одредивши им време када се морају назад на то место вратити и докле ће их ту чекати, наређује да се удари у бубањ, који зову таламбас, и пушта их да воде борбу.

А они одмах с треском и у великој гомили јуре, тако да се сами међу собом гурају и тискају с коњима, те падају и на месту остају, па ... разлетевши се по неколико стотина, по неколико десетина, пале, убијају, пљачкају све што само могу. А војвода или паша, разапевши на ономе месту шаторе, имајући крај себе неколико стотина ваљаних изабраних људи, чека их до онога времена које им је одредио. А када дође одређено време, сав плен који је њему из напада послат испред себе шаље кући, па се сам с онога места креће и одлази и никога у то време не чека, већ лепо уредивши људе што су крај њега, за пленом иде лагано, остављајући стражу за собом. А ако за њима иде потера, или пак ако би је могло бити, окреће се, чека и води борбу. А ако увиде да битку не могу издржати, онда наређују да се сав плен посече, побије, како старе људе тако и младе, а сами беже као ветар или муве, онако како им нареде њихови заповедници или командири, које имају међу собом извежбане, које зову дандирери.

Има још у војсци турскога цара коњаника, службеника, који добровољно иду у рат, а за новац служе цара; сваки од њих четири дана за златник (служи), које Турци називају сарахори, а стављају их крај оних коњаника што долазе преко мора, из Анадолије, или из Романије, а чим месец дана одслуже, одмах им плаћају, јер њихова служба не траје дуго. Чим цар опази да му нису потребни, наређује да се распусте. А таквих људи бива око двеста хиљада, који се на исти начин као и они зову ахандије. Бирају их од најзаслуженијих и најнаоружанијих.

Усто у војсци турскога цара постоје нарочити коњаници и погранични хришћани, које Турци називају маргалузи, који исто онако као и они горе описани сарахори служе, само што им мање плаћају, тј. на осам дана по златник свакоме дају, а бива их по неколико стотина.

При војсци турскога цара налазе се још и нарочити слободни хришћани, који никоме никакву порезу не дају и ни од кога опет никакву плату немају и ништа не узимају, већ онако иду за војском. Турци их зову војницима, а ови, хотећи да цару учине услугу, воде празне царске коње где треба, и служе чиме могу, и раде што би се примити могло, да би затим могли ући у какву царску послугу. Ових исто тако бива неколико стотина, а постављају се у поретку поред коња, камила.

Куда војска царска кроз царску земљу пролази, нигде никакву штету, како у храни тако ни у било каквим другим стварима, сиромашним људима, како Турцима тако ни хришћанима, не чине царски људи, па макар то и једну пару стајало. Јер турска господа тако опомињу на то, да никако неће прећутати нити прогледати кроз прсте ономе ко би какву штету учинио сиромашноме човеку, већ одмах строго кажњавају свакога, главу му одрубљују. Јер када се цар крене са својом војском и пође у хришћанске земље, морају хришћани опремити с њим довољно свакојаког провијанта и хране, да би војска увек имала од њих потребе за новац (купљене), према ваљаном и праведном закону а по староме обичају.

У каквом поретку и на какав начин турски цар пушта своје људе на јуриш.

Турски цар с великом опремом и трошком и с великом силом градове и вароши осваја, јер пре но што почне освајати, он припреми свега у довољној мери. Мада са собом нема увек великих топова за рушење, због тога што се они тешко превозе, ипак свуда има велику количину хране и свега што уз то иде. А кад опази да су му потребни топови, одмах наређује да се онде у војсци или крај града и вароши лију.

Што год помисли да осваја, тако се унапред за то припреми да би могао брзо да заузме, јер Турци нерадо дуго јуришају и с војском на једном месту дуго остају, већ све брзо и силом освајају, а ако не могу освојити за неколико јуриша, одлазе даље и врло нерадо опробавају срећу више са таквим местом које раније нису могли освојити. Исто тако Турци нерадо губе време на освајање многих градова и вароши, већ само оних који су на пролазима, путевима, а без којих не може да освоји оне земље које намерава, а тада освајају с великом преданошћу и ватреношћу.

Најпре се старају да зидове варошке или градске могу да разбију и поруше из топова, којих имају у великом изобиљу. Онда, кад направе рупу, а виде да је њихово време дошло, нареди цар да се огласи по читавој војсци да се коњи и камиле и сва стока догнају до војске и да се тако обезбеде да се не би онда, када се сви људи забаве јуришем, коњи и камиле погубили. А када се то одмах с галамом уради, нареди да се огласи, исприча и означи дан јуриша, и наређује да за тај дан сви буду спремни за јуриш. А обично, мал' те не увек, за то бирају петачни дан, као свој празнични дан. Онда опет наређује цар да се огласи да ће свако ко би год за јуриша што добро учинио бити обдарен, и набрајају и назначују оглашујући дарове какве цар обећава да да за коју услугу на овај начин: ко заставу на зидине изнесе, напред томе пашинство као да кажеш војводство (назначује), ко за првом заставом уђе, томе субаштво, и тако одређује даље једнима извесну суму новаца, другима одела. А што год спомену то без пропуштања све одмах и на месту дају, па било да град или варош освоје или не освоје.

А када дође вече тога дана, оглашују по читавој војсци да сутра сви људи посте и да буду спремни за јуриш, што сви радо чине, и читав сутрашњи дан не једу, а кад вече дође, тек онда приређују себи обилне лепе вечере и целе ноћи се госте међу собом, грлећи се, љубећи се, опраштајући се један с другим тако као да се више неће видети. А онда намештају лојане запаљене свеће по читавој војсци веома густо да се светле као звезде. Јер то чине из своје побожности и то је код њих увек сигуран знак јуриша.

Сутрадан целога дана исто тако разговарају међу собом, једу, пију, колико је потребно, али не сувише, све до вечери. А тек ноћу, лепо се уредивши, крећу ка вароши или граду, ћутке, веома тихо, напредујући помало ка опкопима и зидинама градским, носећи са свих страна са собом плетене штитове, вешто и веома чврсто уплетене, тако да из њих могу с доње и горње стране излазити лествице. А јаничари, привукавши се колико могу ближе право ка ономе месту где су зидови разлупани или срушени, утишавају се сви што више могу, и остајући на својим местима чекају дан. А када почне дан свитати, одмах све тобџије почну тући из свих топова зидове, што могу јаче и гушће, да би отерали људе са зидина, кула итд. А чим се паљба заврши, јаничари полете са лествицама и са другим ватреним оружјем и спремом иду ка граду или вароши и тукући се онде јуначки, уз велику вику, у гомили помажући једни другима, пробијају се у град или варош на чудан начин и у огромно великој маси, пуцајући веома густо и у страну, и напред, и увис, тако да у оној хуци, треску бубњању, баруту и прашини и не зна свако где се налази. И ако се у томе хришћани у граду или у вароши добро снабдеју и ако се бране тако јуначки да не допусте јаничарима да се до њих пробију за један или највише за два сата, онда већ даље слабе, малаксавају и престају, и морају лако, са страхом и губитком веома много људи да одступе, и напад не могу да издрже даље од поднева, јер им већ више не може достајати џебане, кад је сву истроше и онда морају да одступају веома уморни, рањени и малаксали.

После напада цар одмах наређује да се топови и друга оруђа одвуку од зидина, а малаксале и рањене све, и убијене које могу пронаћи, наређује да ставе на кола и наређује да се с њима иде напред да би се обезбедили погреби, а сам остаје на томе месту до вечери, па тек преко ноћи одлази са читавом војском, остављајући за собом део људи зато да на њега или на плен не нападну људи из града, или ако би због користи излетели неопрезно, да их они људи, који ће се онде близу сакрити, побили итд.

Затим ако је ма који Турчин обогаљен, тада цар наређује да га снабдеју храном и свима потребама, да му до смрти буде добро и да не трпи оскудицу. Исто тако наређује да се сви рањеници пажљиво лече о његовом трошку, а свакоме, па ма ко био, који је што јуначко учинио, наређује да се да оно што му је обећано без одуговлачења, веома правично и уз похвалу његовог јунаштва.

При заузимању градова или вароши употребљавају Турци исто тако чудна лукавства; па ипак они једино у множину људи и у изобиље своје полажу сву наду и поверење и веле: боље је имати пун тоболац обичних стрела, него неколико особитих и позлаћених то јест, боље је имати много простих људи, него мало лукавих и ваљаних.

Кад освајају градове или вароши Турци марљиво, на разне и чудне начине гледају ако би могли помоћу издаје или каквим другим договорима и уговорима да узму градове или вароши а кад их узму, ретко и скоро никада не одржавају оно што обећавају и на шта дају реч. Јер они примирја, заклетве, уговоре све одржавају донде док виде да је то за њихову корист и да им је добро, а ни с ким неће да се спријатељују, сем са оним за кога мисле да ће бити послушан и користан докле они и како они хоће.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт