Projekat Rastko : Poljska : Istorija

Konstantin Mihailović
Janičarove uspomene ili turska hronika

Primeri tekstova, dopuna i prerada
iz XVI veka

Iz rukopisa C

Iz rukopisa C

Kraj IV glave

Ese rosulah Mahomet rosulah, kao kad bi našim jezikom rekao: Isus je od duha božjega, a Muhamed je božji izaslanik, i što je volja Muhamedova, to je volja Isusova. Prorok Mojsije je stariji brat proroka Muhameda. Pred Mojsijem se more rastvorilo, a prorok Isus je mrtve iz groba vaskrsavao, a nad prorokom Muhamedom se kretala stena onde gde se bogu klanjao; jer je Muhamed poslednji prorok, i njega nijedan prorok ne može pred bogom prevazići. Pogani nazivaju hrišćane Kauri, a Jevreje nazivaju Čivuti, kao kad bi našim jezikom rekao istruli. Isus se uspeo na nebo zato što su ga Kauri nazvali bogom, a Jevreji su ga hteli mučiti i raspeti na krstu zbog njegove velike svetosti i zbog njegovih čuda koja je činio na svetu. I bojali su se Jevreji toga da ljudi ne pođu za Isusom, kao što su to Kauri učinili, nazivajući ga bogom, rđavi Jevreji su hteli da ga uhvate, vrgnu na muke i da da ga raspnu na krstu. I stupio je pred njima u kuću; i kad vide Isus jevrejsko rđavstvo, uznese se iz toga doma na nebesa. A Jevreji su našli u onome domu jednoga čoveka koji je bio nalik na njega, uhvatili ga, vrgli na muke i raspeli na krstu, i to pored dva razbojnika.

Kauri pričaju da je Isus bio bačen na muke i da je bio raspet na krstu. Ne verujte vi tome, jer je Isus bio tako svet da ga se nijedan čovek nije mogao dotaći, a kamoli da bi ga mogao uhvatiti ili baciti na muke. A kad se Isus bio uzneo na nebesa, pristupili su k njemu anđeli, pozdravili su ga i uzeli ga među sebe i vodili su ga po najvišem nebu. Isus je krenuo s anđelima nazad ka nebeskim vratili, kao da je hteo nazad na zemlju da siđe, i rekao je anđelima: "Ostavio sam tamo na jednom mestu belu sandalu ili opanak". I tako vrativši se Isus po sandalu, ostao je već na nebesima i biće tamo sve do sudnjega dana; a kada dođe sudnji dan, tada će Isus sići na zemlju i govoriće Kaurima; "Vi ste me hteli baciti na muke i raspeti na krstu, zato idite u večni pakao". I tako se završila poganska propoved.

Iz teksta W

Knjiga treća. Opis nekojih ustrojstava i pitanja vojnog poretka u Turskoj iz Hroničice Konstantina sina Mihaila Konstantinovića, Rašanina iz Ostrovice, kojeg su Turci zarobili pa je bio janičar. Prevedena s latinskog na poljski.

Ovaj Rašanin, kako je sam o sebi pisao, najpre je bio otpravljen od rašanskog despota u pomoć Muhamedu, turskome caru prema ugovoru, s drugima, kojih je bilo 1500 (konjanika). Onda je one godine kad je turski car Muhamed rašanski zemlju osvajao bio uhvaćen i dat u janičare. Onda mu je Muhamed poverio jedan grad nazvani Zvečaj u rašanskoj zemlji, kad je ovaj grad ugarski kralj Matija osvojio od Turaka, onda je i ovaj Rašanin uhvaćen i dopao je među hrišćane godine 1462. I posle je živeo među hrišćanima sve do vremena kraljevanja Vladislava u Ugarskoj i Olbrahta u Poljskoj, braće rođene. I pisao je ovu hroničicu onako kako je stvari svojim očima gledao. Ovaj je dakle poredak i vojno ustrojstvo u Turskoj bilo za cara Muhameda, koji je zauzeo Carigrad i koji je osvojio mnoge druge zemlje, i za njegova oca Amurata, koji je bio porazio poljskog i ugarskog kralja Vladislava kod Varne godine 1444.

Iz rukopisa M

Iz XVIII glave

Jer nema onih koji bi branili i štitili, osim njegove svetlosti poljskoga kralja Albrehtaić koji je pretrpeo značajnu štetu u ljudstvu i materijalu radeći i čineći napore neprestano protiv pogana, braneći hrišćanstvo, a sveti otac papa sedi mirno u Rimu s duhovnicima, ne brinući se ništa o tome, a i car ili kralj rimski gosteći se u nemačkim zemljama sa svojim vitezovima. U Turskoj se zaista malo čuje o njihovoj slavnoj svetlosti, jer se ničega ne laćaju protiv pogana. Zato sveti otac papa i glava čitave vere hrišćanske i najsvetliji kralj rimski ako još dugo budu posmatrali ovakvo nasilje i prolivanje hrišćanske krvi, mogu to dobro s božjom pomoći poganicima braniti, jer od njihovih veličanstava sve to zavisi da hrišćanstvo podignu protiv poganika, da prestonicu slavnoga carstva osvoje i čitavo hrišćanstvo s božjom pomoći da oslobode. Prestonica rimskoga carstva je u Konstantinopolju, koji se zove na grčkom jeziku Stamboli a na turskom Stambol, kao što će se o tome šire ispričati, ako bi kako i kada imalo da dođe s božjom pomoći do te pobede nad poganicima.

Iz XLVII glave

Tursko ili poganičko razmnožavanje je slično moru, koje nikad ne nadolazi niti odilazi i takvog je svojstva da nikad nema mira, uvek je uzburkano: ako se na jednome kraju utiša na drugome o obale zapljuskuje. Morska voda je gruba i slana. U nekim krajevima iz nje vade so, ali zato ako u morsku vodu ne dodadu jedan deo slatke vode, so ne može biti načinjena. Tako isto i sve vode koje po svetu kući lutaju tamo amo vode su slatke i dobre i korisne za svaku stvar, a kad se u more sliju i pomešaju se s morskom, svaka njina slast i dobrota prolazi, a postaje opora i slana kao morska voda.

I Turci imaju isto svojstvo kao i more: nikada mira nemaju, stalno vode borbu, iz godine u godinu, iz jednih zemalja u druge, pa ako negde učine primirje za svoju korist, u drugim krajevima đavoli kolo vode, zarobljavaju narod, a ko ne može ići, ubijaju, i to se dešava mnogo puta svake godine po nekoliko hiljada dognaju i dovedu dobrih hrišćana među poganike; kada se pomešaju pokvare se, kao što smo ranije rekli za vodu, zaboravljajući svoju dobru veru hrišćansku, primajući veru pogansku veličaju je i mnogo gori postaju takvi hrišćani kad postanu poganici nego pravi rođeni poganici.

Glava XLIX
O jedinstvu njihovih veličanstava najsvetlija i visoko rođena dva kralja.

To bi bila velika nesreća i veliko i nečuveno čudo kada kralj ugarski i češki i kralj poljski, dva brata što su ležala pod jednim srcem svoje matere, koji od jedne krvi proističu, i koji imaju tako veliku silu, ne bi napali turskoga cara i kad ne bi osvetili takvo uništenje ljudsko i prolivanje hrišćanske krvi i svoje pretke. A dobro je poznato da je poljsko kraljevstvo ostajalo na miru kao iza štita dok je Stefan vojvoda moldavski ili vlaški držao Kiliju i Beograd. Isto tako dok ugarski kralj drži rašanski Beograd u svojoj vlasti, ugarskoj zemlji će dobro biti. Jer su Dunav, Sava, Drava i Tisa, te četiri reke, kao pregrade, a Beograd je kao ključ ugarskoga kraljevstva. Zato je potrebno Beograd pažljivo čuvati, jer poganici ne spavaju, pa zato hrišćanstvo a osobito slavno kraljevstvo treba da bude pažljivo i svoje podanike da zaštićuje. A dobar je put za to da mogu s božjom pomoći sami svoje zemlje da odbrane i da oslobode čitavo hrišćanstvo ako je u slozi.

A ne kao kralj Matija, slavnog spomena, koji je ostavio poganike, a vodio je rat protiv hrišćana. Po nesreći su sveti otac papa Pavle i rimski car Fridrih, obojica slavnoga spomena, bili isto tako za to krivi, jer su kralja Matiju potstakli na to da vodi rat protiv Češke, oglasivši je za jeretičku zemlju. Kad kralj Matija, slavnog spomena, nije mogao da je savlada i pokori, obratio se rimskome caru u austrijskoj zemlji. I tako su hrišćani bili mučeni, a poganici su se svuda rasprostranjivali a spomen na pokojnog kralja Matiju prošao je kao zvuk zvona.

Iz teksta L

Iz glave VI (upravo V)

Turski oče naš: Učitelju, mi se molimo tebi, neka bude tebi čast na visinama od svih stvorenja i pokolenja; o tebi, Učitelju, mislimo koji tamu gradiš i osvetljavaš, neka bude tebi hvala i čast na visinama. Mi te to, pokolenje iz Sarsina, priznajemo, živi bože, pred tobom čitavo pokolenje pada na kolena, u tebe, Učitelju, polažemo mi jedinu živu veru, jer si ti, bože, sve stvari stvorio, pakao, tamu i svetlosti zato nas, gospode, uvedi usrdno u svoju svetlost. Amin.

Iz glave XXII (XXI)

I saopštili su caru da će to učiniti. A kad su tako ugovorili da je turski car vratio despotu Smederevo i Golubac, ta dva grada, i dva despotova slepa sina, ustupio mu je isto tako nekoliko hrišćanskih mesta za onog sužnja, zeta svoga, a usto je još imao da plaća kralju mnogo zlata i srebra svake godine. A kad je taj ugovor načinjen između kralja i cara, car je prvi dao jemstvo da će ga poštovati a onda je rekao i kralju da i on da jemstvo. I zapitao je kralja i rekao: "Kime ćeš mi ovaj ugovor jemčiti?" A kralj mu odgovori: "Najvišim hrišćanskim sveštenikom, to jest papom". Car ga nije hteo primiti kao zavet, već reče: "Je li to onaj koji je proždro rimsko carstvo, i vas sve hrišćanske kraljeve proždire? Kralju Vladislave, pa ti imaš vernog i istinskog boga; obećaj mi pred tvojim bogom da ćeš se držati ovoga primirja. A ako mi, obećavši pred bogom, to ne održiš, onda ću ja, uzevši tvoga boga u pomoć, zavojštiti na tebe i odneću nad tobom pobedu, jer tvoj bog voli pravdu". I tako je kralj Vladislav s despotom i vojvodama i sa svom ugarskom gospodom stegonošama učinio zavet na Svetom pismu i zbog tog ugovora su bili radosni s obeju strana.

Onda se papa sa svojim kardinalima rasrdi velikim gnevom što je osramoćen od poganičkog cara. Posavetovavši se s kardinalima, s biskupima i sa čitavim svojim zborom, posla kardinala Julijana ugarskome kralju Vladislavu i svoj drugoj ugarskoj gospodi da kralj taj dogovor i to primirje po milosti božjoj, kao i po mojoj papinskoj, i po milosti čitavoga hrišćanstva turskome caru nikako ne održi, da ću ti takvu pomoć dati, a od onog zaveta koji si učinio, moći božjom i svojom, kao i moći svih kardinala, arcibiskupa i biskupa razrešujem te i dajem razrešenje od greha i svima drugima koji su s tobom taj zavet učinili. I da nikako drukčije ne činiš, nego što možeš brže da kreneš protiv njega, a kogod s tobom pođe, pa ako bi u tom boju i propao, taj će biti oslobođen svih paklenih muka i biće spasen.

Tada kralj Vladislav, skupivši opet ljudstvo, koliko je najviše mogao imati, krete opet protiv turskoga cara i posla mu pisma s otkazom primirja. Kad izaslanici dadoše ova (tj. pisma) caru, on se veoma začudi tome i reče izaslanicima: "O kralju, mlada ti je pamet, kad tako malo ceniš ona obećanja koja si učinio svome pravednome bogu. Zato mu tako recite: da hoću da uzmem u pomoć njegovog pravednog boga i hoću protiv njega da ratujem; verujem da će mi protiv njega pomoći". I tako car skupi veoma silnu vojsku protiv njega i nastade boj, te car porazi hrišćansku vojsku i onog Julijana papskog legata, tako da ih je malo umaklo.

Iz glave L (HLIH)

Tako je među hrišćanima razjedinjenost i nesloga bila razlog mnogom zlu. Poganici su za to vreme ojačali, kao što su o tome drugi pisali, jer mnogo puta pod izgovorom i pod vidom prave vere i istinske veroispovesti lakomost i tašta pohvala vode hrišćane mnogim zlim stvarima, a svaka prokleta zla stvar ima uza se nekakav vid dobrote, što svaki pobožan čovek ako razmisli u sebi, može poznati.

Pisao sam ovde dosta široko s pomoću božjom o mnogim i različitim stvarima, a još bih s božjom pomoću hteo kraljevskom veličanstvu da pružim valjanu i dobru pouku, kako bi mogao odneti pobedu nad turskim carem, a time bi od gospoda boga svemogućega dobio večnu nagradu i od čitavog hrišćanstva čast i hvalu, od izlaska do zalaska sunca (tj. od istoka do zapada) veliko i slavno ime. Onda bi se reklo da su ovi kraljevi po milosti samoga boga nastali i da su obdareni velikim imenom koje je veće od imena Aleksandra Velikog, a isto tako bi se hrišćanska žalost i tuga pretvorila u radost i veselje, a poganička pak radost i likovanje u tugu i žalost.

Iz tekstova P i A

(Ova se mesta nalaze isto tako u tekstu L).

Turska hronika. Prvi početak Turaka je od Tatara, koji su leta gospodnjeg sedam stotina pedeset i petog izišli sa severa iz zagorske zemlje planine Kavkaza među Alame, Kolhe i Jermene, prešli za kralja Pipina do Franaka preko Ponta, Kapadokije, prešavši u Persiju, a sa Saracenima su tako dugo ratovali da su im Saraceni morali obnoviti persisko kraljevstvo, koje su bili ovi Saraceni uništili za cara Graha sa svojim vođem Muhamedom. I tako su Turci posle primili Muhamedovu veru. A onda oko leta gospodnjeg 1300. jedan vojnik velikoga kana, tatarskoga cara, zbog neke sramote ili nepravde, junačan i vrlo smeo, sakupivši oko 40 konja(nika), izjaha iz Tatarije u planine i stene kapadokiske; zadržavši se tu, on okolni narod potčini sebi i osvoji jedan grad, u kojem gospodaricu zvanu Karavidu ubi, a sam tu stanovaše i vladaše. Njegovo ime bilo je Hotman, a od toga vremena eto toga Hotmana turski carevi se nazivaju Otmanovićima.

Glava II

Bio je Muhamed rodom iz Arabije, a drugi vele iz Persije. Otac mu je bio neznabožački poganin, a njegova majka je bila od izmailskog ili jevrejskog roda; a posle smrti njegovih roditelja bio je uhvaćen i prodat jednom znamenitom čoveku Izmailjćaninu po imenu Abdemonapolu, kod kojega je odrastao i potom ga je postavio da vodi računa o robi, jer je bio mladić lep i lukav, a u nezgodi dovitljiv.

Kod toga čoveka je svraćao isto tako i Sergije apostata ili zalutali otpadnik od vere hrišćanske, učitelj nestorijanskog otpadničkog učenja. Taj Nestor je bio carigradski vladika koji je među njima propovedao zabludu kako je gospod Isus pravi čovek, a ne bog. to od toga je Sergija monaha Muhamed (naučio) lažnu veru, koju je on potom svojom lukavošću i čarobnjačkim učenjem neopisano proširio. Jer kad je njegov gospodar Abdemonapol umro bez poroda, on uze njegovu ženu a svoju gospodaricu, s kojom je dobio blago i veliko imanje, i vladao je u zemlji arapsko), koju je od rimske sile otcepio i porazio je vojskovođu rimskoga cara Iraklija, koji je pre toga Kodrusa, persiskog kralja, (s njegovom vojskom) porazio. I tako je on svoju veru najpre u Arabiji proširio.

Glava III

Turci isto tako poste svake godine jedan mesec i jednu celu nedelju ne jedući i ne pijući ništa preko dana, ali kad sunce zađe, jedu sve što zažele i piju. Praznuju isto tako Uskrs za uspomenu (na ono) kad je Avram hteo svoga sina da žrtvuje bogu.

Glava VII

Muhameda zovu Muhamed rosulah - božji izaslanik, Jer se on božjim izaslanikom nazivao kada je Arabljane i Persijance obraćao u svoju veru, Stari zavet, tj. Mojsijeve knjige, priznavao je, i proroke, i za devu Mariju je govorio da je bila devica; za Novi zavet, tj. za jevanđelje je govorio da nije istinit spis. Svojim sledbenicima je naredio da se uvek bore, i zato im je obećao da će vladati na svetu, zabranio je da se pije vino, dopustio je da svako može imati najviše četiri žene, a milosnica koliko ko može. Gospoda Isusa je smatrao za velikog proroka, govorio je da su Stari i Novi zavet jedno, onima koji u njega veruju obećao je raj, a koji ne veruju - pakao, zabranio je po cenu života da se s hrišćanima raspravlja o njegovoj veri, ali je mesto raspravljanja naredio da se ona brani sabljom. Od hrišćana je takođe primio krštenjem Sergiju je naredio da se krsti, a od Jevreja, koji praznuju subotu (odvajajući se), i od hrišćana, koji nedelju (praznuju), naredio je u svom zakonu da se petak praznuje. Knjige u kojima je napisao svoju veru nazivaju Alkoran, gde priča dosta bajki i lažnih stvari; smatra da postoji jedan bog, svetu Trojicu ne priznaje; govori da je on stvorenje svetoga Duha.

Ovaj Muhamed je (u Arabiji) sa Saracenima, koji su prvi njegovu veru primili, pomagao rimskome caru Irakliju protiv persiskog kralja. Ali kad mu Iraklije za to ne učini dovoljno, onda oni s Muhamedom zauzeše grad Damask i sirisku zemlju, porazivši vojskovođe s Iraklijevom vojskom, pobedivši Persiju; isto tako su i Egipat i grad Aleksandriju zauzeli. Svi su ovi ljudi primili Muhamedovu veru, a onda su opet Saraceni zauzeli znamenite gradove Antiohiju i Jerusalim. I tako se eto borbom vera Muhamedova proširila, a Muhamed je u Mošeji, u jednom persiskom gradu, sahranjen u gvozdenom sanduku kao svetac.

Glava XVII

I tada je Bajazit, skupio vojsku protiv Marka, bugarskoga kneza, sveteći se za smrt svoga oca. Jer je ovaj knez pomagao u borbi knezu Lazaru.

I došao je na ono isto polje na kojem je njegov otac Murat bio ubijen. I tu je bugarskoga kneza sa čitavom bugarskom i srpskom vojskom porazio i ubio. Onda je leta gospodnjeg 1376, prešavši bosansku zemlju, (stigao) u ugarsku, i albansku zemlju i Vlašku, pa je ratujući mnogo roblja i ljudi izagnao u Tursku, a onda je odmah osvajao grčku zemlju, Carigrad je opseo. Carigradski car, ne mogući se odupreti, pobegao je francuskome kralju Karlu VII, kojemu je svoga brata, smeloga mladića kneza Jovana bugarskog poslao s vojskom i mnogo druge gospode francuske i osobito s petoricom: prvi je bio Gvido gospodar tremolski, drugi knez arteziski, treći gospodin Jovan Bečki, četvrti knez de Cuci, peti knez iz Dina.

Kada su se tada, došavši u Ugarsku, sastali s ugarskim kraljem Žigmundom, koji je potom bio car, i kad su krenuli zajedno preko srpske zemlje protiv Turaka, despot srpski im je dopustio da prođu preko njegove zemlje; idući usput su nekoliko puta Turke pomalo pobeđivali, dok nisu došli do Nikopolja, i tu su se nešto zadržali osvajajući ga. A za to vreme car Bajazit, skupivši još veću vojsku, iz Carigrada je krenuo protiv njih. Nikopolj su Turci slavno odbranili.

Onda su se Francuzi krenuli protiv Turaka, ali nerazumno i nesložno. Kralj Žigmund ih je opominjao da ne napadaju bez ugarske vojske, kao i Srba i Nemaca. A oni su mislili da im je kralj pakostan zbog pobede. I tako, ne čekajući kralja, svi gospodina Bečkog, koji je bio stegonoša, nagovoriše da napadnu na Turke. Tu su se svi junački bacili na Turke i mnoge su tako pobedili da su mislili da su već sve pobili, i već su se počeli radovati. Kada je sam car Bajazit veliku vojsku od šezdeset hiljada konjanika, kao rogati mesec, okrenuo rogovima k njima. Pričali su oni koji su potom iz toga boja umakli ili koji su bili izbavljeni iz turskoga ropstva, da je turska vojska, ili taj odred, bila kao mlad mesec, a obuhvatio je po širini kao sedam italijanskih milja. A bilo je tada Turaka na trista hiljada, dok je hrišćana bilo jedva osamdeset hiljada, a među ovima je bilo oko dvadeset hiljada konjanika.

Tada je počela ova vojska da opkoljava francusku vojsku. Hrišćani su se junački borili s Turcima i mnoge su pobedili ali su na kraju od veličine bili opkoljeni: tu su Turci gospodina Bečkog ubili, a drugu ranije spomenutu gospodu su pohvatali i druge francuske plemenite vitezove oko trista za otkup.

Kralj Žigmund i rašanski knez, kad videše poraz, i da su i poslednje druge vojske se rasprsnule, jedva su Dunavom lađom pobegli. Car Bajazit je Jovana, brata francuskoga kralja, s petoricom najviše gospode, sačuvao, a sve ostale je naredio da se poubijaju, a sam se vratio da osvaja Carigrad i bio bi ga osvojio, ali je u to vreme došla vest iz Anatolije da je veliki kan po imenu Demir ili Tamerlan, veliki tatarski gospodar, stigao s velikom silom u persisku zemlju.

Glava XIX

Ovaj kan je bio rodom iz Parta, veoma borben, velike snage tela i duha. A bio je prvo prost čovek, pa onda hetman kod Parta, te je tako bliske narode oko sebe: Tatare, Hibere, Albane, Persijance, Međane potčinio svojoj sili. Isto tako je bio zauzeo Mesopotamiju i Jermeniju. Njegova vojska je boravila u šatorima kao u varoši, u kojoj je bilo veoma mnogo ulica, raznovrsnih zanatlija i obilje stvari za prodaju. Onda je turskoga cara porazio, pa počevši od Tanava, velike tatarske reke, sve velike gradove je kao Smirnu, Antiohiju, Sebaltu, Tripoli, Damask osvajao, opljačkao, popalio sve do Egipta, do kojega nije došao zbog pustinja i močvarnih predela, ali je ipak sultana kralja egipatskog pobedio i oterao iza Pelucijuma.

A kad je varoš Kapli hteo da osvoji, on je prvo poslao u varoš tatarske trgovce sa obiljem robe, kao što su samurovina, kunovina i druge skupe kože, da ovu robu jevtino prodaju. A kad oni ljudi videše da je to tako jevtino, svako je tada kupovao za sve što je imao. A kad trgovci donesoše novac za one kože, on tek onda varoš opsede. A to je zato učinio da ljudi blago ne bi zakopavali. Onda je osvojio ovu varoš i kože je nazad uzeo. A kada je kadgod koju varoš opsedao, prvoga dana je imao beo šator, drugoga crven, trećega crn. A to je značilo: ako su mu se prvoga dana ljudi ili varoš pokorili ostavljao ih je zdrave na njihovim imanjima. Ako su pak drugoga, onda je naređivao da sve poseku ili konjima pogaze. A ako mu se ni trećega dana ne bi pokorili, onda je naređivao da se i varoš spali. Ostavio je posle sebe dva sina, koji su se među sobom borili o vlast i tako se njihova država nije proširila.

Glava XXIII

Tada je najpre, kad su se sudarili, izjahalo petnaest hiljada Turaka u belom odelu, a onda i mnogo u zelenim vezenim (tj. odelima), koji su na konjima imali zlatne i srebrne lance. Bilo je tu šta da se vidi: zlata, srebra, bisera dragog kamenja na sabljama, na lancima, svilenih odela, zlatotkanih materija i dosta druge skupocene odeće. Bilo je Turaka s prekomorskim ljudima na stotinu hiljada, a hrišćanske vojske bilo je četrdeset hiljada, osim pešadije iz Poljske, Češke i Moravske. Bila su tri razloga toga poraza, a svi opasni, i svi su od hrišćana dolazili: prvi je što Đenovljani, pošto su kraj mora gde je more usko pet duži, dovezoše Turaka skora deset hiljada, uzimajući od svakog čoveka po zlatnik. Drugo, što venecijanski kardinal Fracisko, koji je imao da brani prevoz, nije ga dobro branio, a kad ga nije odbranio, nije na vreme opomenuo hrišćane. Treći razlog je: kad su hrišćani čuje za veliku tursku silu, hteli su da odstupe na mesto zgodnije za odbranu, osobito kralj i kardinal Julijan, ali ih je Janko odvratio. A i kad su turski konjanici bili poraženi, kralj je odmah udario na janičare, Janko nije spasavao kralja, već je od njega otišao.

Glava XXIV

Tada je posle dve godine umro car Murat u Jedrenu od velike srdžbe i od žalosti što nisu mogli da pokore jedino kneza Skendera iz albanske (zemlje) i njegov grad Kroju, koji je ranije bio na njegovom dvoru, ali se posle od njega otcepio i umeo je da mu se odupre. Car Murat je vladao trideset i jednu godinu, a umro je leta gospodnjeg 1450.

Glava XXVI

Carigrad je veliki grad: u obimu ima trideset i dve italijanske milje, a ima u sebi sedam brežuljaka i znamenite građevine, velike crkve među kojima je crkva (sv.) Sofija najveća, pored koje su sagrađene znamenite škole, a zovu ih Filosofije. Danas se u toj crkvi drže konji. Ovaj grad Carigrad je na tri roga: dva roga je more okružilo, a na trećem su dva zida velike kule, opkopi i veoma veliki bedem, na drugom mestu su i tri dobre kule, a prema moru isto tako zid i kule, crkva sv. Sofije.

Glava HLII (HLI)

Pouka i savet ovoga sastavljača, viteza i nekada janičara turskoga, kakav bi trebalo da bude pohod hrišćana na Turke, i na koji način kralj ili gospodar treba da zametne boj s Turcima i s božjom pomoću dan pobedi. Ako razum i (dobra) uprava savlađuju svaku silu, pa ako je to u svima stvarima, onda je tako na svaki način i u boju, zato treba znati da sva sila turska leži u janičarima, pa su zato mnogi kraljevi tursku vojsku pobedili, ali janičare nisu mogli, nego su pak od njih pobeđeni bili. I zato turski car janičare čuva u pozadini za poslednju potrebu, i sam se među njima nalazi. Isto tako se ne treba upuštati u borbu protiv Turaka s malo ljudstva kako je to mnogo velmoža činilo, pa su od Turaka bili poraženi. Zato je turski car Janku bio odgovorio da više voli pun tobolac običnih strela, nego pet ili šest pozlaćenih. Jer neka je i najbolje ljudstvo, a malo, veliko ga pokorava.

Takav je bio kralj Aleksandar Veliki, kralj makedonski, koji je, kad je video jednoga vojnika već u godinama i prozeblog, ustao i posadio ga na toplo mesto gde je sam sedeo da bi se ogrejao, a time je pobudio veliku ljubav vitezova prema sebi. A isti je takav bio i Julije, prvi car rimski, koji je svojom dobrotom i darežljivošću održao vlast nad celom rimskom državom. I zato su ova dvojica bili borbeniji i srećniji od svih drugih, pa je turski car Muhamed naredio da se njihovi podvizi i životi izlože na njegovom jeziku, te ih je često čitao, voleo ih je i njihovim delima podražavao. Mada se kralj ne mora izlagati opasnosti da se lično bori, ipak je vrlo potrebna stvar da on lično pre početka boja ili u koje drugo vreme najpre dobro sve vitezove nagovori i da ih ljubazno podseti na sigurna i materijalna obećanja, obećavajući svakome darove od najvećih sve do najmanjih i na taj način smelost i junaštvo, volju i ljubav prema sebi razvija i proširuje u čitavoj vojsci, tako da niko ne bi žalio da stavi na kocku život za svoga gospodara .... I kao što sunce na svetu sve stvari obasjava, razvija i okrepljuje, tako i svaki kralj sposobnošću svim svojim ljudima dodaje smelosti i podstiče ih.

Iz rukopisa A

Glava XXXVI

Leta gospodnjeg 1463. Videći strah svojih podanika zbog pobune hrišćanske gospode protiv njih, pozvavši najistaknutije vitezove k sebi, održa im govor ovim rečima: Uvek sam želeo i želim, dragi moji vitezovi, da one zemlje koje su moji preci sami u zajednici s drugima na viteški način zadobijali zajedno s vama održavam, za koje ja s pravom ne strahujem manje nego i vi. Tvrdim vam da sam ja vas isto onako poštovao kao i vi mene sa čime sam ne samo živeo, već i živim na ovome svetu, pa i vama svima, kao i vašim potomcima, za koje sam ja sve nezgode preduzimao uvek tako da je s božjom pomoći svuda bilo i jeste naše gde je moj konj kopitom zgazio; a i što bih imao mnogo da nabrajam pored kojih je sablja naša stvarala vreme i usto junaštvo, koje se kraljevstvo - molim vas - oduprlo vama, kada neki narod nije bio pobeđen od vas, ili koji se nisu bojali vaše sile pre nego što su je upoznali? Zato vas sada pitam, kakav je to novi neobičan strah među vama, te ste se tako silno preplašili, te ste čuli o tako lenjim i ništavnim hrišćanima što se skupljaju protiv vas? A to je sve Skenderbeg svojim lukavstvima izveo. Hoćete li malom hrišćanskom narodu bez borbe da ustupite ono mesto koje su nam naši preci ostavili napornim trudom svojim? Učinili biste veliku radost i hvalu neprijateljima svojim. A šta misle, da li biste onda bili bezbedniji u Aziji? Koji bi vas onda kralj primio, koji veći narod, kad se ceo svet tako ohladi (tj. prema vama) i namrzne vas? Gde ima na svetu tako ludih ljudi koji bi govorili da mi tuđe zemlje snažno držimo nanoseći nepravdu ljudima, a svoje vlastite ne? Jer nam je prorok rekao od boga: gde god noga tvojega konja kroči, to će biti tvoje, jer ljudi na svet nisu doneli ništa svoje lično, sve stvari su svih silnih ljudi. Bog je gospodar svih stvari; otvorivši polje, sve je stvari stavio napred pa ko ih dobije silom, to je po njegovoj volji; onda s njegovom voljom držimo sve što smo kada pod njom dobili kao silni ljudi. Zato vas opominjem, slavni vitezovi i moji dragi drugovi, ne bojte se neprijatelja, naročito onoga čiju snagu nikad niste upoznali, da mu ne bi time veća odvažnost postajala, već posavetovavši se valjano i bez straha stavljajte na sebe sigurno oružje protiv pijanih i lenjih hrišćana, ne osvrćući se nimalo na to što ih je mnogo i što su pobunjeni, ne sumnjajte u ishod bitke; ali upoznajte običaje tih ljudi, da su gadni, tromi, bojažljivi, sanjivi, lenji, naviknuti na neobično uživanje kad su trezni; bez jastuka ne umeju da spavaju, bez raskalašnosti veseo ne može biti, kao i bez jakoga (verovatno pića) bez pijanstva ne ume da vlada, samo rečima ratuju, ne delom, nemaju nikakvog poretka vojnog, niti znaju kakve zanate, konje samo za pse neguju; ako li hoće da imaju dobre konje za vitešku potrebu, moraju ih nabaviti od nas. Ne podnose glad, hladnoću, vrućinu, rad, opomenu, idu poda se, sa ženama jedu, na visokom sede i leže u toplom; jedu i piju mnogo, a hladno se bore, čega vi, najdraži vitezovi, nemate; ne žalite života i rana, malo spavajte i to bez jastuka, na taj način ćete se vaspitati da čitavu večnost (?) izdržite; zemlja vam je sto, klupa i ležaj, zato neće biti ničega grubog, napornog, teškog što vam se neće učiniti suviše lako i sitno, tako da se zbog ovog valjanog običaja ne samo nećete nikoga bojati, već i ne možete. Neka onda k nama dođu, glagoljivi hrišćani će od nas iscenjkati grčko kraljevstvo. Odavno su se za to spremali, ali im se ne hita, sigurno se sećaju bitke kod Varne ili Bazileje, ali oni mada i izgube bitku, teše se svojim pričama, govoreći o svom neuspehu ovim rečima: nejednako je bilo, onaj nas izdao, zbog nesloge su Turci savladali kraljeve Turci su uzeli kraljevstvo, napali su na nas ne obavestivši nas. A i ne govore, što bi bilo pravedno, da je bog s tim narodom, da od nas imaju silu. Verujte mi, moji najdraži vitezovi, promeniće oni smešni borbeni duh, dosta je njima pobede kad podstaknu na sebe neprijatelja, jer kod kuće imaju šta da rade među sobom: kod njih svako hoće da bude gospodari a niko da sluša; retko bi ko bio samo knežić; ratuju među sobom uzajamno: pomozi ti meni danas, a ja ću tebi sutra. O ličnom se više staraju nego o državi, hvalisavi su, svadljivi, u pravima uporni, sve na dugo odlažu, na advokate prenose svoja dobra; kao ratnik nikakav je, kao zanatlija - nikakav, kod njih se određuje vrednost ne prema dostojanstvu, nego prema imanju. A što je najgore, poslušnosti nema nikakve, od koje zavisi svaka viteška stvar, otuda nema discipline, zalili su (otuda) zločinstva, ubijanje, nasilja, razbojništva, a imaju mnogo stvari. Pisao je isto tako nama onaj bestidni Skenderbeg, da njihovu veru primim, zaslužio bi od boga kaznu, jer to ne vidim. Pisao je isto tako da njihov najviši vladika kreće s velikim narodom na nas, zastrašujući nas. Toga vladiku rimskoga oni zovu i poštuju kao mi kalifu, ali samo ustima pokazuju hvalu, a ne rukom, ali ih se ne bojte: kad bi i bilo tako, smejte se njihovom poslu, misleći na to da ono što oni nemaju dovoljno vi kod kuće imate u pripravnosti. Povrh svega samo mesto će vas silno svuda odbraniti, zažaliće potom zbog svoje namere, neće vam proći drukčije, nego će se konji, hrana, junački narod, oružje i svega u izobilju dobiti već sada, kako sam video po nebeskim znacima, jer sam za mladosti dobro izučio tu nauku, i postaćemo gospodari čitavoga sveta, a ovo sadašnje njihovo okupljanje protiv nas potpuno će propasti, a što se tiče Skenderbega, našega begunca, njega ćemo iskoreniti iz zemlje naše s njegovim potomstvom, a ako ga dobijem živoga, svu ću surovost pokazati na njegovom telu. - Kad je to izrekao Muhamed, svi zavikaše: Učinimo (?) kao što čujemo, održaćemo veru i poslušnost. I potvrdili su to zajedničkim zakletvama. - Osvojio je isto tako 12 kraljevstava itd.

Glava HLI

O poretku i pripremi za boj i o velikom boju turske vojske, i broj njen i savet hrišćanima (za borbu protiv te poganske sile.

Prvi odred stoji pred uređenom vojskom, koji za borbu pripravljaju delismake, a ovih ima pet do šest hiljada, ovi pokazuju očajničko srce, i to je kod njih samoubilački odred. 6000. Zatim je drugi, gde je anadolski beglerbeg, prekomorski zapovednik držeći desno krilo, i ima pod sobom vojvoda ili sudija 20, od kojih svaki ima svoju zastavu, a pored njih je 50 subaša, svaki stoji pored svoga. Ovaj zapovednik ima svega ljudi 60.000; od ovih ljudi pravi rezervne odrede i ovim vojvodama se naređuje da vode borbu kako napred, tako i sa strane, prema potrebi. Jer Turci napred prave veoma veliko čelo da bi svaku vojsku opkolili.

Onda romanski zapovednik s ove strane mora drži levo krilo na čelu: i njega nazivaju beglerbegom; ima pod svojom komandom 18 vojvoda i 40 subaša; svaki vojvoda sa svojim odredom stoji pod svojom zastavom, koju je car dao. Ovaj zapovednik ima pod sobom 70.000 ljudi, isto tako ih deli na čelo i na rezerve, kao i onaj koji je na desnom krilu. Onda ide carski dvor na ovaj način: stoji svita gospode, paša i drugih carskih činovnika; sa svojim odredom stoje pod svojom crvenom zastavom 6000.

Zatim janičari, solaci pred carem imaju dve zastave: jedna je zeleno-crvena, druga je žuto-crvena; ovi imaju sablje i male puške, 1200.

Onda stoje oko cara dvorani plaćenici sa desne strane, a oni manji s leve; imaju svoje crvene zastave s grbom carskim nacrtanim zlatom, 3000.

A gde stoji sam car s pašama svojim i s drugim činovnicima, koji se o njegovom zdravlju staraju, stoji velika bela zastava, zlatom naslikana. A te zastave nazivaju alam senđak, zastava sve sile. Oko cara stoje solaci pešaci s lukovima i sabljama 700.

Za carem stoje azapi azemoglani (valjda rekruti); to su isto tako strelci pešaci, koje šalju iz raznih varoši, kako prekomorskih, tako i s ove strane mora, 20.000.

Povodni konji, topovi, kamile i sve druge ratne potrebe, onako kako se o prvoj stvari pisalo. Ima isto tako jedan zapovednik, kojega zovu Mihaloglu, on vodi prednju i zadnju akenđiju ili kozake; on drži prednju, bočnu i zadnju stražu; ovaj i megdandžije vodi, a ljudi ima pod svojim zapovedništvom manje ili više 50.000.

Sultan Bajazit je bio borben i junačan, ali je više ratovao preko mora, on je valjda prvi počeo osvajati vlašku zemlju i osvojio je od nje dve najbolje tvrđave: Beograd i Kiliju, i zemlju podoljsku je nekoliko puta osvajao sve do Lavova; s njim su najpre počeli poljski kraljevi pregovarati o primirju, bio je car 31 godinu. Onda je imao sina veoma surovog. Najpre je ratovao protiv svoga oca Bajazita, ali nije imao uspeha. A onda kad mu je otac umro, bio je car 9 godina, 9 meseci i 9 dana. Bio je veoma surov čovek, veliki ratnik; on je osvojio veoma mnogo egipatske zemlje, isto tako i persiske, samo gospod bog nije dugo na svetu držao njegovu surovost i njega, te se još nije bio okrenuo na hrišćane ali tako govore: kad bi duže živeo, kako je bio borben, surov i srećan, onda bi bio sav svet osvojio i svoje sinove je sve osigurao; samo je onoga Sulejmana jedan paša bio dao da se sakrije (ili odgaji) među Jevrejima, da o njemu nije mogao ništa saznati, dok mu skoro pred smrću nije rekao za njega onaj isti paša, po kojega je poslao; umro je pre no što je došao k njemu. Sultan Sulejman je po ocu svojem Selimu carevao - tako za njega govore - manje ili više pedeset godina, i kako je on bio srećan, borben, u primirju sa svakim stalan, on je osvojio malo egipatske zemlje, što je pre njega ostalo persiskom kralju kojega nazivaju Kizil-paša, osvojio je veoma mnogo tvrđava i varoši i čitavu njegovu zemlju na 80 milja. Ovaj je ugarskog kralja Ludvika porazio zbog izdaje njegovih Ugra; ovaj je ugarsku zemlju počeo da osvaja počevši od Beograda pa sve do Budima, a isto tako i bosansku zemlju, srpsku i hrvatsku. U ugarskoj zemlji osvojio je veću polovinu najboljih i najlepših gradova, kao i sada ove godine 1566. Na kraju svoga života krenuo je na Ugarsku, vodeći sa sobom 500.000 ljudi, Turaka jerusalimskih, anadolskih, prekomorskih, rumeliskih, Tatara, Vlaha i Moldavaca. U ugarskoj zemlji je veliku štetu pričinio sve do Košica, popalio je, vrlo mnogo ljudi je poubijao, kako mladih tako i starih, dve glavne tvrđave od Nemaca je osvojio, skoro na samrtničkoj postelji Siget i Đulu. Umro je onde u vojsci, u gradu 11. septembra; o njegovoj smrti niko nije znao, takvo je naređenje ostavio posle sebe, da se nije znalo kada je umro. Turci su i dalje vodili rat, sve dok njegov sin Selim nije stigao u vojsku. Kako će se potom napisati o njegovoj vojsci i vladavini, jer takav car, i tako srećan i tako dugo na prestolu nikada ranije nije bio, i ne dao bog da njihovu vladavinu i mudrost okrene gospod bog na hrišćane, oni bi bili uništeni. Ovaj je isto onako kao i njegov otac dao svoje sinove da se othranjuju, a samo je valjda onoga jednoga ostavio, i to ga je vrlo čvrsto čuvao u Anadoliji, i to je njegov najstariji sin.

Opis vojske turskoga cara Sulejmana, koji je krenuo iz Carigrada u Ugarsku godine 1566, u ponedeljak dana 29. aprila.

Ovo svako treba da zna: kada Turci ne krenu da ratuju na moru u martu, a na suvu u aprilu, onda se njihove silne vojske te godine ne treba bojati, već samo čarkanja. A Tatara se opet, osobito blizu njihovih granica, najviše treba čuvati za svakoga punog meseca.

Mada je bilo mnogo razloga koje je taj Sulejman, turski car, smatrao kao nepravde od strane hrišćanskog cara Maksimilijana, ali su ove dve najveće, zbog kojih je u starosti svojoj morao da krene na Ugarsku s velikom bogobojažljivošću i strahom. Jedan razlog je što mu car Maksimilijan nije hteo davati uobičajeni danak od ostatka ugarske i austrijske zemlje, to jest svake godine po trideset hiljada u zlatu. Drugi, što je i sam bio veliki astrolog, pa je razumeo iz planeta da je te godine imao da umre: više je voleo u vojsci sa slavom, nego u Carigradu zbog meteža i šteta koje su obično janičari pravili posle smrti svakoga cara.

Prva vojska, koja je preko mora pod Spjol-pašom pored bosanske zemlje (išla) i koja je morem i suvim išla na 30.000, oni su veliku štetu činili u italijanskim zemljama.

Druga vojska s Arslanbeg-pašom išla je pored Dunava do nemačke vojske, pribavljajući jezike, nje je bilo 15.000; ovaj paša je na straži izgubio jednoga bega sa tri hiljade ljudi, što je dopustio Zrinjskome da pokvari most na Dunavu, i ovoga je car dao poseći.

Treća vojska išla s Pertev-pašom pod Đulu, koje je bilo 30.000; i osvojio je Đulu.

Četvrta vojska je išla s Kraljevićem na Tokaj, koje je bilo i s Turcima 15.000, i nisu osvojili (grad).

Peta vojska je išla pod Ahmetom sultanom, sinom prekopskog cara, koje je bilo 15.000, a Vlaha s njom 10.000; ovi su išli, paleći, štetu čineći, sve do Košica; ova vojska je dodavala hranu i pomoć Pertev-paši kod Đule i kraljeviću kod Tokaja.

Onda je car išao s vojskama svojim u ovakvom poretku ka Sigetu: najpre je prekomorski zapovednik sa 60.000 Jerusalimljana, Anadolaca, Barmažinaca išao napred držeći se desne strane.

Romanski zapovednik je bio na levoj strani, imajući 70.000 ljudi onih s ove strane mora.

Onda je išao car sa svojim dvorom u ovakvom poretku: napred je jahalo 3.000 spahioglana, kao novčani odred.

Drugi odred je bio duhovnika, oni ih nazivaju samahi (derviši), sa glasnim prizivanjem boga; išlo ih je 500.

Treći odred je bio carigradskoga paše, 300 konja.

Četvrti odred buljuk-baše janičarskih konjičkih oficira (kapetana), 300 konja.

Peti odred je čauša timarlara, platežnih dvorana, konja 3000.

Šesti je odred od 12.000 janičara.

Sedmi je odred jaja-paša, oficira koji su nad solacima, konja 100.

Onda je jahao janičar-aga i solaci-paša, zapovednik janičarski koji komanduje solacima.

Onda su jahali imbreor-baše, konjušari.

Onda su jahali kapidži-baše, potkomornici.

Onda su jahali defterdar-baše, haznadari.

Onda su jahali kadi-askeri, zapovednici kadija ili sudija.

Onda su jahali čauši, koji s pismima jezde, kojih je bilo 300.

Onda su jahali čauš-baše, dvorski zapovednici manjih dvorana.

Onda su jahali sifahiler-baše, zapovednici vladarevih sinova.

Onda su jahale dve paše savetnici: Muhamed-paša i Mustafa-paša.

Onda je jahao veliki Muhamed-paša.

Onda su jahali čauš-baše, zapovednici plaćenih dvorana. Svih tih dvorskih činovnika s pašama bilo je u sviti 3000.

Onda je pred carem išlo 700 solaka pešaka sa lucima i sabljama; iza ovih solaka je jahao sam car, oko njega je išlo 100 lakeja faika.

Za carem su išli ičoglani, mladići silindari, oni što pod carem konja vode i ratne stvari čuvaju čeneri, trukčaši, addžemoglani, mladi janičari, drugi azapi pešaci, koji su iz gradova opravljeni, onda povodni konji, kamile, topovi, prah, šatori, jedni napred pred njim, a drugi nazad za počinak, za njim su voženi veliki i mali bubnjevi, (onda su išli) trubači, sluge za čuvanje konja, za kamile, kuvari, oružari, oružje, blagajna, provijant i druge stvari potrebne za bitku, Grci, Srbi, Bugari što puteve popravljaju; svih ovih ljudi s akinđijom, što su nazad išli i jahali za njim - pričalo se - bilo je 50.000. Velikih topova za rušenje 100, malih poljskih 500, njegovih ličnih konja 15.000, kamila 3000. Ima isto tako jedan komandant, koji pod svojom komandom vodi prednju akinđiju, ili kozake, koji idu o svom trošku (? - na svoju štetu); toga komandanta nazivaju Mihaloglu; svih tih ljudi ima ponekad manje ili više 50.000; ovaj i megdandžije vodi.

Svega je čitave ove vojske Sulejmanove trista hiljada, sedamdeset i tri hiljade i osam stotina ( - 373.800), računajući u to i careve konje i kamile. Poginulo je tada Turaka u Ugarskoj 50.000. Njegov sin Selim je po očevoj smrti došao iz Anadolije u ovu vojsku sa 3000. Hrišćani su izagnani iz Ugarske i sa onima koji su pobijeni preko sto hiljada, osvojena su dva glavna grada: Siget i Đula i nekoliko drugih malih.

Godine 1565. Nikolaj Bžeski, budući poslanik kod toga bivšeg cara u Carigradu, video je stub koji se s neba spustio u rukavac morski između Carigrada i Galate meseca jula, dana 5, koji je išao, spajao se od neba pa sve do ovoga rukavca, pa onda tim rukavcem sve do carskog dvora i onde je pred dvorom carskim pao u taj rukavac, pa u Crno More, ubio je nekih dvesta ljudi, sužnjeva koji su prodavani na galijama kako iz Crnog tako i iz Beloga Mora.

Ovaj isti Mikolaj Bžeski, budući poslanik godine 1566, idući iz Ugarske za turskom vojskom, video je veliku štetu u njihovim konjima, kamilama i u mazgama, da počevši od ugarske zemlje pa sve do Carigrada trima putevima nije bilo na strelomet mesta gde ne bi ležale mazge ili kamile. U Carigradu, kad je ovaj car Selim hteo da se uveze u prestonicu, janičari ga nisu pustili, što im nije hteo isplatiti odavna uobičajenu nagradu i pretukli mu dve najviđenije paše, dok sam Ahmet-paša, zet pokojnog Rustem-paše, onaj što je iznenada izmolio svoje kod janičara, te su cara pustili u njegovu prestonicu, obećavajući da će im sve biti plaćeno. Usto je u to vreme u Carigradu bila velika glad da su se Turci kraj peći noževima klali za hleb, konji su repove sebi skubli od gladi i ljudi su ih badava napolje davali da ih uzme ko hoće.

Iste te godine u mesecu avgustu, budući u Vlaškoj zadržan 14 nedelja od Aleksandra, vlaškoga vojvode, video je one ljude koji su dolazili iz nekolikih sela onde u Vlaškoj da se žale pred ovim istim vojvodom kako se usred prepodneva oganj spuštao s neba na njihove domove i palio ih. Iste te godine bila su dva zemljotresa u Vlaškoj i u Turskoj. Ovaj Mikolaj Bžeski potom je bio pušten iz Vlaške od dvojice poslanika poljskoga kralja Bistšikovskog i Kleofasa i od trećeg poslanika sultana Sulejmana, turskoga cara. Otuda je ovaj isti Mikolaj Bžeski po kraljevom naređenju otišao pravo u Carigrad kao poslanik kod ovoga cara, jer je pre toga bio otpravljen pokojnom Sulejmanu, caru turskome.

Iste te godine u decembru mesecu prekopski car sa 40.000 ljudi ratovao je protiv Podolja i Volinja po savetu istog ovog vojvode vlaškoga i opseo je bio u Mjendzibožu Mikolaja Sjenjavskog, vojvodu ukrajinskog s njegova dva sina, s Mikolajem i Rafalom, koji su se s pomoću božjom od njega odbranili, ali je ipak veliki plen izvukao i preko trista sela spalio.

Isti ovaj Mikolaj Bžeski, iste te godine putujući iz Turske preko moldavske zemlje u Ugarsku, budući u Ugarskoj kod ugarskog kraljevića Januša Drugoga, pomirio ga je s vojvodom moldavskim Petrom Merćom (Skjerćom?).

Ovaj isti Mikolaj Bžeski, doputovavši iz Turske na skupštinu u Pjotrkovu pošto je izvršio poslanstvo, bio je potom poslan s Abdičaušem, izaslanikom turskoga cara, da pregleda podoljske i volinjske zemlje i (da vidi) one štete koje je bio počinio prekopski car sa četrdeset hiljada Tatara. Obišao je čitavo pograničje, a turski izaslanik je od Mjendziboža od njega krenuo ka Kamjenjecu pred Tatare, koji su bili svi udarili na Barbez.

Putujući iz ovoga izaslanstva, ovaj Mikolaj Bžeski po zapovesti njegovog veličanstva kralja pomiri ukrajinskog vojvodu Mikolaja Sjenjavskog, koji je bio krunski hetman, s vlaškim vojvodom Aleksandrom.

Članci kratki ali potrebni za početak ratovanja.

Prvi članak, da svaka kraljevina, a osobito hrišćanski gospodar ne počinje rat sve dok mu se ne da veliki razlog.

Drugi, da najpre blagajnu snabde, koliko ljudi može izdržavati i do kojeg vremena.

Potom treći, da se za zapovednika posavetuje, ako ga nema, koji bi bio bene peritus (dobro obavešten) o onim krajevima gde se ima rat početi.

Četvrti, da sam zapovednik, kako on misli, bira sebi komandire i da im sam dužnosti označava, a komandiri da sebi uzimaju drugove, a nijednom komandiru niti drugu da ne daje veliku pratnju, zbog poslušnosti i izabranih ljudi.

Peti, da taj zapovednik, čim popiše ljude, krene s ljudstvom u logor, i da im onde iznese šta treba da znaju o poretku i da ih pouči o dobrom vladanju. Onda, počevši od logora (da krene) u ime božje na neprijatelja i da tamo sreću okuša, kako vreme ispadne, ili kod gradova ili na bojnom polju.

Šesti, rasporedivši službu, posevši gradove, straže poljske (postavivši - ?), treba razmestiti ljude i paziti na to da se ne uleže i raspuste, jer se vojnik u ratu ne goji (?). A najveća i najpotrebnija je stvar u vojsci da bude poslušnosti, koje drukčije ne može biti, već samo ako ima dovoljno novca, jer ako bi se našli, raspustio bi se quoties toties s njima logor. A u kojoj vojsci nema discipline, uzalud će se s njom ići na neprijatelja, jer gospod bog neće pomoći.

Sedmi; postoji isto tako običaj među viteškom gospodom da se njih malo savetuju o ratnim stvarima, samo dvojica s monarhom: glavni zapovednik i kaznac, a u ... da ne bude, već samo glavni zapovednik, jer pluritas principum, a u tome je nesloga, zakašnjavanje potreba i velika opasnost za svaku vojsku.

Osmi: ljudi pešaci s vatrenim oružjem kako za rušenje tako i poljskim i ručnim, pripadaće glavnom zapovedniku, koji zna koliko i od kojih će uzeti protiv neprijatelja i kako da ih upotrebi, da se vojske u kretanju ne zabavljaju uzaludnim pucanjem i da ne troše; pa ipak putovanje i rat zahtevaju snabdevenost t in dublo i suvom hranom, koju novcem nazivaju, nje je najviše potrebno.

Opis turskog napada kod Sigeta godine 1566. dana 25. jula.

Kad je prispeo sultan tri je vojske rasporedio nedaleko od grada, a sam je bio malo dalje s četvrtom na brdu s kojeg se moglo videti kad su šta one tri činile. Najpre je naredio da se drvima i zemljom zatrpa opkop ili reka koja ide oko grada, ali što su zatrpali preko dana, to je preko noći voda počistila. Potom kad je video da mu to lukavstvo nije moglo ništa pomoći, naredio je da se dovezu tri hiljade kola vune i naredio je da se načine veliki džakovi, pa je na jednom mestu reku zajazio. A onda je posle tih džakova naredio ljudima da se spremaju za juriš. U tome Sigetu je bio jedan vrli gospodin Nikola Zrinjski iz hrvatske zemlje, imao je tamo pri sebi spremnih ljudi 8000 junaka Hrvata i Ugričića.

1. U prvi juriš je poslao 40.000 ljudi, koji su veoma silno jurišali, ali su razbijeni vatrom iz oruđa; malo ih se vratilo.

2. Poslao je na juriš 50.000; tada je veoma mnogo vrlih Turaka poginulo; ono što je ostalo vratilo se.

3. Juriš 60.000; isto tako nisu ništa učinili, ovih je takođe mnogo poginulo.

4. Juriš 70.000. Ni ovi ništa nisu učinili.

5. Juriš 80.000. Ni ovi ništa nisu učinili.

6. Juriš 250.000, poslao je anadolskog pašu; ovaj je dosta junačno jurišao i veoma mnogo je ljudi tu izgubio, ništa nisu učinili, ali je iz streha od cara naredio da se o njemu priča da je tu ubijen. Car se veoma zabrinuo što je video tako mnogo pobijenih ljudi. Posle ovoga juriša Nikola Zrinjski je opomenuo svoje i zamolio ih da se žestoko i verno brane, jer ako pomru, večnu će slavu i svoje duše poslati gospodu bogu.

7. Juriš 360.000 ljudi i s drugim pašama, kojima je strogo naredio da se njemu ne vraćaju, ako hoće svoje glave da sačuvaju, da taj grad zauzmu. Pre no što su krenuli na juriš, vodili su pregovor s Nikolom Zrinjskim, opominjući da s dobrom voljom preda grad ako hoće da ostane živ i zdrav, i darove su mu obećavali. Na to on ni na koji način nije hteo da pristane. Ovih je ljudi tu mnogo izginulo, a najviše dvorana, koje oni nazivaju karmima, koji su ljude na juriš gonili; s velikom štetom morali su odstupiti. Veser-paša sa ostalima nije smeo da iziđe pred cara; on je pustio o sebi glas da je tu ubijen. Car je od brige sebi bradu čupao.

8. Juriš, poslao je dvesta pedeset hiljada ljudi s Kaluči-pašom; ovi su ljudi išli na juriš s velikim molitvama i uzvicima; tamo su se meštani već bili podelili pažljivo braneći i čuvajući Nemac Ugre, na Ugra Nemca (?). Nasuli su bili tri velika brda, s kojih su ljudi paljbom veoma škodili gradu i tamo je Nikola Zrinjski opasno pogođen, ali su ipak s velikom štetom odstupili i tu je onaj Kaluči- Paša ubijen.

Kad je car saznao, od velike brige i jadikovanja trećega dana je umro; kad je njegov komornik opazio da je umro, rekao je najglavnijem paši, koji je carevu smrt s drugim pašama vešto zatajio. A tamo kad je Nikola Zrinjski ležao jako ranjen, onda su se oni ljudi u gradu počeli plašiti, skupocena odela i haljine spaljivali su nasred grada, srebrom, lančićima, draguljima su nabijali topove i time na Turke pucali. Žene svoje su neki drugovi jedan drugome ubili, a jedan vrli Nemac je pod jedan svod dokoturao tri bureta praha i ušao je pod onaj svod s onim ženama, tu je onaj prah zapalio i one gospođe su tu izginule. Posle careve smrti paše su se među sobom posavetovale da li još da jurišaju ili da odstupe. Jedan od njih dao je ovaj sud ili savet: bolje je još za careva života da se pođe na juriš, izdajući strogu naredbu od cara; ili ćemo tu pomreti, ili ćemo osvojiti Siget. Onda su se sa čitavom vojskom krenule paše, uzevši po 4000 ljudi pod svoju komandu, a u gradu su pak na kapije topove dovukli i kapije otvorili. Poganici su silom prevladali, skoro su na topove išli, sa svih strana su gađali one što su bili u gradu, samo 25 ako je svega pobijeno. Nikolu Zrinjskoga jedan janičar je bio krio do trećega dana, ali kad je video da je na samrti, odrubio mu je glavu i dao vrhovnome paši, te su je po vojsci nosili. Onda su je poslali drugoj vojsci kod Budima. Odatle su je poslali hrišćanskome caru sa izaslanstvom od cara, mada je bio umro. Tako je do ovoga žalosnoga mira došlo zbog kazne božje; otišli su potom Turci iz Sigeta, posevši ga, meseca decembra, s velikim gubitkom ljudi i konja, kamila i mazgi, ali to ne vredi koliko naši, jer su pored pobijenih izagnali sto hiljada hrišćana.

Jedinome bogu neka je hvala i slava. Amin.

Rukopis S

Kratak i siguran opis reda i poretka na dvoru turskoga cara.

Na dvoru turskoga cara i u čitavom njegovom savetu postoje samo dva najistaknutija gospodina, koji se o svemu savetuju sve uređuju i naređuju što god dođe samo na dvor, a tiče se cara. Tu gospodu zovu bašalar, a u prisustvu carevom ni o čemu se ne savetuju, već mimo njega sve odlučuju, pa tek gotovu stvar odnose caru. I nikad ova gospoda, niti ijedan drugi paša ni činovnik ne uređuju ništa novo niti izvanredno na dvoru i u državi turskoga cara, već je sve i sav poredak onakav kakav je bio ranije, uvek ga zadržavaju podjednakog.

Isto tako turski car se o tome uvek brine da se svakad neguje izvestan broj mlade dece i hrišćanskih uhvaćenih dečaka, dve hiljade, da se dobro vežbaju i snabdevaju, a to čini zato da bi od njih postali janičari uvek spremni itd. I kada Turci upadnu u kakvu neprijateljsku zemlju i pokupe ljude, odmah njima odlazi carski pisar i sve dečake uzima od njih, dajući za svakoga po pet zlatnika onome čiji je. A onda ih šalju preko mora u Anadoliju da se gaje i vežbaju. A ako takvih dečaka ne bi moglo biti koliko je potrebno iz neprijateljskih zemalja, onda car udara namet na sva sela i varošice, a hrišćani oni koje ima u svojim državama daju izvestan danak u krvi, tako da iz svakog sela moraju dati caru izvestan broj dečaka. I te takve dečake nazivaju ojlik, a one pak koje uzimaju iz neprijateljskih zemalja nazivaju pendik. A ovi ojlici imaju tu slobodu da po svojoj smrti mogu stvari i imanje svoje ustupiti i dati kome hoće, što pendicima nije dopušteno da čine, već sve njihovo posle smrti uzimaju za cara.

Janičara biva na carskome dvoru uvek oko četiri hiljade, nad kojima je čestit zapovednik i bogat gospodin kojega nazivaju aga, koji svakoga dana ima svoju službu, od cara ima deset zlatnika, a njegov maršal zlatnik. Postoje među njima satnici ili kapetani, od kojih svaki ima sto janičara pod svojom komandom; a ovi imaju od cara za dva dana zlatnik. Odvojeno su isto tako i desetari, kojima plaćaju na osam dana jedan zlatnik, a svima drugim janičarima plaćaju na deset dana po jedan zlatnik i odelo im godišnje daju. Samo janičarski sinovi koji od dečaka odrastaju, imaju platu od cara.

Nijedan janičar niti njihov desetar ne može jahati na konju u carskom dvoru i u ratu, već samo njihov zapovednik i zapovednikov zamenik. Među janičarima su svi strelci, jedni iz lukova, drugi su veoma vični malim puškama, jer se svake godine moraju pokazivati pred svojim zapovednikom i vežbati. A svakoga dana svakome janičaru daju od cara po zlatnik na luk ili pušku i haljinu, košulju, odelo, osim plate, to jest ugovorenog novca.

Isto tako na dvoru turskoga cara ima šest stotina Tatara konjanika, a imaju nad sobom dva zapovednika, koje nazivaju gariblar subašlari, a ove same Tatare Turci nazivaju garib jigitler, to jest sirotani. Svakome njihovom zapovedniku daju od cara na dan po dva zlatnika, a drugima po jedan i po, po jedan zlatnik, po pola zlatnika, a nekima daju po ortu dnevno. A od ovih Tatara i vaspitanika carskih biraju uvek za carski dvor šezdeset izabranih mladića, koji idu pred carem s lukovima i nazivaju ih solaci.

Isto tako ima dvesta vratara nad kojima su čestita dva zapovednika, koje nazivaju kapidžibaše. Ovi isto tako pred carem na konjima jašu, a svaki dan im plaćaju po dva zlatnika. A drugim njihovim kapidžijama po zlatnik na šest dana.

Isto tako od vaspitanika carevih ima na dvoru carskom šest stotina konjanika, koje nazivaju ulufedžiler, nad kojima su dva zapovednika, koje nazivaju ulufedžibaše, a ovi imaju za svaki dan dva i po zlatnika, a drugi ulufedžiler na četiri dana zlatnik.

Isto tako (ima) trista suluhtara čijeg zapovednika nazivaju suluhtarbaša, a ima za svaki dan tri zlatnika, a drugi njegovi suluhtari dva, jedan i po, jedan zlatnik, kako koji, dnevno. A ovi imaju tu dužnost da pod carem konja vode kad bi bilo potrebno, da budu spremni, što im retko zapada, jer se svakome to desi jedva jedanput godišnje.

Isto tako ima na carskome dvoru trista gospodskih sinova koje nazivaju spahioglani, što na konjima pred carem jašu, a njihovog zapovednika nazivaju spahilarbaša, koji ima za svaki dan po pet zlatnika a drugi spahioglani po tri i po, po dva i po i po dva zlatnika na dan. Njihova je dužnost da nose sablju, luk i strele za carem kuda on naredi. A svima zajedno (je dužnost) da oko cara uvek čuvaju stražu tiho, bez ikakvih uzvika i da kraj cara budu svake noći po pedeset, a katkad i po sto na straži.

Isto tako ima osamdeset mladića što nose jelo, koje nazivaju cesnegiler, a njihovog zapovednika cesnegirbaša, kojemu daju po dva zlatnika na dan, a ostalima po jedan i po i po jedan zlatnik.

Isto tako ima pedeset komornika koje nazivaju ičoglanlari, a njihovog zapovednika kipterbaša, koji ima na svaki dan dva zlatnika, a komornici po pola zlatnika i dovoljno hrane za sebe i konje.

Isto tako carskih konja praznih sa carskim sedlom ima hiljadu, koje u slučaju potrebe daju od cara sa sedlima i oružjem onima kojima je potrebno. Konjušara za ove konje ima dvesta, od kojih svaki ima na osam dana zlatnik. A njihovog zapovednika nazivaju misterbaša, koji ima na dva dana zlatnik.

Isto tako ima šezdeset izabranih kamila koje nose carsku blagajnu u sanducima; a u svakom sanduku ima šezdeset hiljada zlatnika. Drugih kamila za carsku kuhinju ima četrdeset, a usto drugih četrdeset koje nose carske šatore č trubačke instrumente. Drugih kamila ima trista, one nose oružje. Dve su kamile što nose dva velika bubnja, koje nazivaju koš; u njih se lupa samo kad je velika bitka.

Isto tako oružara, koji jašu pored cara i oružje čiste i prave, ima na dvoru šezdeset; njihovog majstora nazivaju đebendzibaša, i ovaj ima na dan po zlatnik, a ostali njegovi oružari na osam dana zlatnik.

Isto tako onih što razapinju carske šatore ima šezdeset, a zovu ih materler, svi su konjanici. Njihov zapovednik zove se metlerbaša, koji ima pola zlatnika za svaki dan, a ostali na osam dana zlatnik.

Isto tako ima dvanaest kamila izvrsnih što nose posteljinu, ležaj i posteljne stvari careve. Svega carskih kamila što nose carske stvari ima četiri hiljade i nešto više, osim praznih, koje bivaju davane na ona mesta na kojima koja ugine.

Isto tako ima oružara onih što razapinju šatore što se staraju o kamilama, kuvara trubača trista dvadeset. Isto tako svega konjanika ima dve i po hiljade, janičara tri i po hiljade i više. Dakle, na carskom dvoru, osim zanatlija itd. uvek se nalazi oko šest hiljada kraj turskoga cara.

Kakvih činovnika ima u gradovima turskoga cara.

Nijedan grad turski car ne daje nikome u nasledstvo, već ih poseda svojim janičarima i pod svojom rukom drži, a sam janičarima iz svoje blagajne svake godine plaća i snabdeva ih svima (potrebama) itd. A u svakome gradu postoji jedan koji je stariji od svih, kao komandant grada, kojega zovu dizdar; posle njega je drugi kao zamenik njegov, koga zovu ćehaja, a drugi su kao desetari, koje zovu buljukbaše.

Dizdaru (se plaća) za svaki dan pola zlatnika, ćehaji na četiri dana zlatnik, a ostalima na deset dana zlatnik. Car gradove ne snabdeva, sem za opsade, a odela daje godišnje onim janičarima što su u gradovima. Isto tako u velikim glavnim gradovima bivaju sandžak-baše, velika gospoda, koji svima zapovedaju i druge gradiće snabdevaju.

Poredak ili uređenje vojske turskoga cara za odlučnu bitku ukratko opisan.

Vojska turskoga cara je tako uređena da svi konjanici, koji su na dvoru carskom, stoje pored cara na levoj strani. Pored dvora stoje ljudi konjanici čisti, koji stanuju s druge strane mora od hrišćana, na isti onaj način.

Najvažniji gospodin u Romaniji, to jest u onim zemljama što su s ove strane mora, kojega zovu rumeli beglerbeg, kao kad bi rekao gospodin nad gospodom posle cara, stoji pored carskoga dvora, a pored njega osamnaestorica gospode, kao vojvoda, sa svojim odredima i zastavama. Pored njih četrdeset subaša sa svojim ljudima, a tih konjanika iz Romanije, to jest s ove strane mora, koje nazivaju romanska vojska, biva na sedamdeset hiljada.

Na desnoj strani je pak najvažniji gospodin gospodar Anadolije, kojega zovu anadoli beglerbeg. Napred pored njega stoji dvadeset paša, kao vojvoda, svaki sa svojim odredom i zastavom. Pored njih pak pedeset subaša sa svojim ljudima. A ovi ljudi se zovu anadoliska vojska, koji su svi s one strane mora, a biva ih šezdeset hiljada konjanika i više. Eto tako stoje konjanici.

Pešaci pak na ovaj način: napred prema caru stoje na levoj strani pešaci još više nego oni konjanici o kojima je već napisano, koji dolaze iz onih zemalja što su s ove strane mora, to jest iz Romanije, koje zovu azapi, i ovih biva na dvadeset hiljada. Za njima su kamile i konji na kojima nose potrebe i druge ratne stvari. Oko njih je svuda opkop i bedem. Na vrhu bedema je dosta pobijenih čvrsto u zemlju gustih, oštrih gvozdenih kočeva, a među kočevima su puškarnice, s kojih se može bezbedno gađati iz pušaka i topova; kraj opkopa su pobodeni u zemlju veliki štitovi.

Na desnoj pak strani stoje na isti način pešaci s one strane mora, to jest iz Anadolije, koje isto tako zovu azapi, kao kad bi rekao pešaci, i isto tako je oko njih bedem i opkop, kao i kod onih što stoje na levoj strani. Iza njih su isto tako kamile i konji, na isti način postavljeni; i biva ih isto tako oko dvadeset hiljada.

Među ovim ljudima, koji stoje s obeju strana, stoje tek janičari u svome poretku, pešaci, ljudi čisti, izabrani izvežbani, junačni. Među njima u sredini nalazi se i sam car s nekolikom svojom gospodom pašama i čaušima, to jest sa dvoranima izvrsnim i znatnim, jer svaki ima konja odvojeno pripremljenog s oružjem, i to zato da bi ih po tome svi poznavali, da su to oni carski dvorani koje car šalje na obilazak među svoje druge ljude, da ljudima dobru nadu razvijaju, da ih podstiču na borbu i da vode računa o tome kako se ko ponaša, i da o tome daju caru izveštaj. Iza janičara su carske kamile, konji, a oko njih su svuda opkop i bedem, gvozdenim kočevima, štitovima, kopljima, puškama itd. veoma dobro snabdeveni. Janičari su jedini s dugim puškama sa šipkama, s lukovima i s dobrim i pripravnim sabljama, a iz pušaka gađaju veoma brzo.

Carskih dvorskih zastava ima u vojsci četiri. Prva je bela, zlatnim slovima ispisana, i ta je najvažnija. Zovu je alamsandžak, kao kad bi rekao zastava čitave carske sile i ova stoji kraj cara. Druga je crvena, koja stoji među dvoranima konjanicima. Treća je zelena i crvena i ove se nalaze među janičarima. Četvrta je žuta i crvena. A gde god su ove četiri zastave, tamo je uvek i sam car. Mada u carskoj vojsci ima dosta bubnjeva, ipak carska velika bubnja ima samo dva, od kojih se velika lupa diže, da se skoro zemlja trese, u koje udaraju samo kad je velika odlučna bitka.

Pored svake vojske turskoga cara ima nepopisanih ljudi oko dvadeset hiljada, koji idu dobrovoljno, bez ikakve plate i ajluka, za svoju pljačku i korist, a Turci ih zovu ahandije. Ovi ljudi ratuju na kozački način, jer veoma brzo upadaju u neprijateljsku zemlju, pale, pljačkaju, ubijaju, sve što god mogu da dograbe, a nikako se ne bave zauzimanjem gradova ili tvrđava, gledaju samo plen i korist za sebe, a što dobiju, nose vojsci i za novac prodaju po zakonu kome hoće samo dečake nikome ne mogu prodavati, već samo caru, i sve potrebe vojsci dobavljaju.

A kad Turci hoće hrišćanske zemlje da pustoše, a iz njih da pokupe ljude, hranu i druge stvari, onda ove ljude puštaju na ovaj način. Najpre narede da se oglasi po carskim zemljama da je car dopustio da Turci upadnu u tu i tu zemlju, iz koje mogu mnogo ljudi, kako muškaraca, tako i ženskinja, konja, volova itd. da pokupe. I odmah se ahandije spremaju čim čuju to s velikom pohlepom i radošću, jedni radi koristi, drugi da bi se odužili bogu - jer oni smatraju da je bogougodno delo mučiti i ubijati hrišćane. I onda se odmah dobro priprave za to, jer uvek na to čekaju i pripremaju se odavna, pa se skupe na izvesnom mestu, određenom od paše ili vojvode toga mesta. A paša, pripremivši sve potrebe koje su za to potrebne, kreće s njima do one zemlje u koju treba da budu pušteni. A došavši na granicu, naređuje im da pojašu odmorne dobre konje, a da one na kojima su putovali ostave, jer svaki od njih sa dva konja od kuće polazi. Pa odredivši im vreme kada se moraju nazad na to mesto vratiti i dokle će ih tu čekati, naređuje da se udari u bubanj, koji zovu talambas, i pušta ih da vode borbu.

A oni odmah s treskom i u velikoj gomili jure, tako da se sami među sobom guraju i tiskaju s konjima, te padaju i na mestu ostaju, pa ... razletevši se po nekoliko stotina, po nekoliko desetina, pale, ubijaju, pljačkaju sve što samo mogu. A vojvoda ili paša, razapevši na onome mestu šatore, imajući kraj sebe nekoliko stotina valjanih izabranih ljudi, čeka ih do onoga vremena koje im je odredio. A kada dođe određeno vreme, sav plen koji je njemu iz napada poslat ispred sebe šalje kući, pa se sam s onoga mesta kreće i odlazi i nikoga u to vreme ne čeka, već lepo uredivši ljude što su kraj njega, za plenom ide lagano, ostavljajući stražu za sobom. A ako za njima ide potera, ili pak ako bi je moglo biti, okreće se, čeka i vodi borbu. A ako uvide da bitku ne mogu izdržati, onda naređuju da se sav plen poseče, pobije, kako stare ljude tako i mlade, a sami beže kao vetar ili muve, onako kako im narede njihovi zapovednici ili komandiri, koje imaju među sobom izvežbane, koje zovu dandireri.

Ima još u vojsci turskoga cara konjanika, službenika, koji dobrovoljno idu u rat, a za novac služe cara; svaki od njih četiri dana za zlatnik (služi), koje Turci nazivaju sarahori, a stavljaju ih kraj onih konjanika što dolaze preko mora, iz Anadolije, ili iz Romanije, a čim mesec dana odsluže, odmah im plaćaju, jer njihova služba ne traje dugo. Čim car opazi da mu nisu potrebni, naređuje da se raspuste. A takvih ljudi biva oko dvesta hiljada, koji se na isti način kao i oni zovu ahandije. Biraju ih od najzasluženijih i najnaoružanijih.

Usto u vojsci turskoga cara postoje naročiti konjanici i pogranični hrišćani, koje Turci nazivaju margaluzi, koji isto onako kao i oni gore opisani sarahori služe, samo što im manje plaćaju, tj. na osam dana po zlatnik svakome daju, a biva ih po nekoliko stotina.

Pri vojsci turskoga cara nalaze se još i naročiti slobodni hrišćani, koji nikome nikakvu porezu ne daju i ni od koga opet nikakvu platu nemaju i ništa ne uzimaju, već onako idu za vojskom. Turci ih zovu vojnicima, a ovi, hoteći da caru učine uslugu, vode prazne carske konje gde treba, i služe čime mogu, i rade što bi se primiti moglo, da bi zatim mogli ući u kakvu carsku poslugu. Ovih isto tako biva nekoliko stotina, a postavljaju se u poretku pored konja, kamila.

Kuda vojska carska kroz carsku zemlju prolazi, nigde nikakvu štetu, kako u hrani tako ni u bilo kakvim drugim stvarima, siromašnim ljudima, kako Turcima tako ni hrišćanima, ne čine carski ljudi, pa makar to i jednu paru stajalo. Jer turska gospoda tako opominju na to, da nikako neće prećutati niti progledati kroz prste onome ko bi kakvu štetu učinio siromašnome čoveku, već odmah strogo kažnjavaju svakoga, glavu mu odrubljuju. Jer kada se car krene sa svojom vojskom i pođe u hrišćanske zemlje, moraju hrišćani opremiti s njim dovoljno svakojakog provijanta i hrane, da bi vojska uvek imala od njih potrebe za novac (kupljene), prema valjanom i pravednom zakonu a po starome običaju.

U kakvom poretku i na kakav način turski car pušta svoje ljude na juriš.

Turski car s velikom opremom i troškom i s velikom silom gradove i varoši osvaja, jer pre no što počne osvajati, on pripremi svega u dovoljnoj meri. Mada sa sobom nema uvek velikih topova za rušenje, zbog toga što se oni teško prevoze, ipak svuda ima veliku količinu hrane i svega što uz to ide. A kad opazi da su mu potrebni topovi, odmah naređuje da se onde u vojsci ili kraj grada i varoši liju.

Što god pomisli da osvaja, tako se unapred za to pripremi da bi mogao brzo da zauzme, jer Turci nerado dugo jurišaju i s vojskom na jednom mestu dugo ostaju, već sve brzo i silom osvajaju, a ako ne mogu osvojiti za nekoliko juriša, odlaze dalje i vrlo nerado oprobavaju sreću više sa takvim mestom koje ranije nisu mogli osvojiti. Isto tako Turci nerado gube vreme na osvajanje mnogih gradova i varoši, već samo onih koji su na prolazima, putevima, a bez kojih ne može da osvoji one zemlje koje namerava, a tada osvajaju s velikom predanošću i vatrenošću.

Najpre se staraju da zidove varoške ili gradske mogu da razbiju i poruše iz topova, kojih imaju u velikom izobilju. Onda, kad naprave rupu, a vide da je njihovo vreme došlo, naredi car da se oglasi po čitavoj vojsci da se konji i kamile i sva stoka dognaju do vojske i da se tako obezbede da se ne bi onda, kada se svi ljudi zabave jurišem, konji i kamile pogubili. A kada se to odmah s galamom uradi, naredi da se oglasi, ispriča i označi dan juriša, i naređuje da za taj dan svi budu spremni za juriš. A obično, mal' te ne uvek, za to biraju petačni dan, kao svoj praznični dan. Onda opet naređuje car da se oglasi da će svako ko bi god za juriša što dobro učinio biti obdaren, i nabrajaju i naznačuju oglašujući darove kakve car obećava da da za koju uslugu na ovaj način: ko zastavu na zidine iznese, napred tome pašinstvo kao da kažeš vojvodstvo (naznačuje), ko za prvom zastavom uđe, tome subaštvo, i tako određuje dalje jednima izvesnu sumu novaca, drugima odela. A što god spomenu to bez propuštanja sve odmah i na mestu daju, pa bilo da grad ili varoš osvoje ili ne osvoje.

A kada dođe veče toga dana, oglašuju po čitavoj vojsci da sutra svi ljudi poste i da budu spremni za juriš, što svi rado čine, i čitav sutrašnji dan ne jedu, a kad veče dođe, tek onda priređuju sebi obilne lepe večere i cele noći se goste među sobom, grleći se, ljubeći se, opraštajući se jedan s drugim tako kao da se više neće videti. A onda nameštaju lojane zapaljene sveće po čitavoj vojsci veoma gusto da se svetle kao zvezde. Jer to čine iz svoje pobožnosti i to je kod njih uvek siguran znak juriša.

Sutradan celoga dana isto tako razgovaraju među sobom, jedu, piju, koliko je potrebno, ali ne suviše, sve do večeri. A tek noću, lepo se uredivši, kreću ka varoši ili gradu, ćutke, veoma tiho, napredujući pomalo ka opkopima i zidinama gradskim, noseći sa svih strana sa sobom pletene štitove, vešto i veoma čvrsto upletene, tako da iz njih mogu s donje i gornje strane izlaziti lestvice. A janičari, privukavši se koliko mogu bliže pravo ka onome mestu gde su zidovi razlupani ili srušeni, utišavaju se svi što više mogu, i ostajući na svojim mestima čekaju dan. A kada počne dan svitati, odmah sve tobdžije počnu tući iz svih topova zidove, što mogu jače i gušće, da bi oterali ljude sa zidina, kula itd. A čim se paljba završi, janičari polete sa lestvicama i sa drugim vatrenim oružjem i spremom idu ka gradu ili varoši i tukući se onde junački, uz veliku viku, u gomili pomažući jedni drugima, probijaju se u grad ili varoš na čudan način i u ogromno velikoj masi, pucajući veoma gusto i u stranu, i napred, i uvis, tako da u onoj huci, tresku bubnjanju, barutu i prašini i ne zna svako gde se nalazi. I ako se u tome hrišćani u gradu ili u varoši dobro snabdeju i ako se brane tako junački da ne dopuste janičarima da se do njih probiju za jedan ili najviše za dva sata, onda već dalje slabe, malaksavaju i prestaju, i moraju lako, sa strahom i gubitkom veoma mnogo ljudi da odstupe, i napad ne mogu da izdrže dalje od podneva, jer im već više ne može dostajati džebane, kad je svu istroše i onda moraju da odstupaju veoma umorni, ranjeni i malaksali.

Posle napada car odmah naređuje da se topovi i druga oruđa odvuku od zidina, a malaksale i ranjene sve, i ubijene koje mogu pronaći, naređuje da stave na kola i naređuje da se s njima ide napred da bi se obezbedili pogrebi, a sam ostaje na tome mestu do večeri, pa tek preko noći odlazi sa čitavom vojskom, ostavljajući za sobom deo ljudi zato da na njega ili na plen ne napadnu ljudi iz grada, ili ako bi zbog koristi izleteli neoprezno, da ih oni ljudi, koji će se onde blizu sakriti, pobili itd.

Zatim ako je ma koji Turčin obogaljen, tada car naređuje da ga snabdeju hranom i svima potrebama, da mu do smrti bude dobro i da ne trpi oskudicu. Isto tako naređuje da se svi ranjenici pažljivo leče o njegovom trošku, a svakome, pa ma ko bio, koji je što junačko učinio, naređuje da se da ono što mu je obećano bez odugovlačenja, veoma pravično i uz pohvalu njegovog junaštva.

Pri zauzimanju gradova ili varoši upotrebljavaju Turci isto tako čudna lukavstva; pa ipak oni jedino u množinu ljudi i u izobilje svoje polažu svu nadu i poverenje i vele: bolje je imati pun tobolac običnih strela, nego nekoliko osobitih i pozlaćenih to jest, bolje je imati mnogo prostih ljudi, nego malo lukavih i valjanih.

Kad osvajaju gradove ili varoši Turci marljivo, na razne i čudne načine gledaju ako bi mogli pomoću izdaje ili kakvim drugim dogovorima i ugovorima da uzmu gradove ili varoši a kad ih uzmu, retko i skoro nikada ne održavaju ono što obećavaju i na šta daju reč. Jer oni primirja, zakletve, ugovore sve održavaju donde dok vide da je to za njihovu korist i da im je dobro, a ni s kim neće da se sprijateljuju, sem sa onim za koga misle da će biti poslušan i koristan dokle oni i kako oni hoće.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt