|
          |
Богдан Терзић (Београд)Предавања професора Кирила Тарановског из пољског језикаСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Кирил Тарановски, признато име у светској славистичкој науци, истакнути версолог, дугогодишњи професор Београдског и Харварског универзитета, оставио је трага и у београдској полонистици. Будући превасходно русиста, он је био истовремено и слависта широког профила, заинтересован за разна питања словенских језика и књижевности, посебно за питања словенског стиха. На Београдском универзитету је до свог одласка у Америку 1958. године, куда је отишао на позив Романа Јакобсона, предавао савремени руски језик и историјску граматику руског језика са источнословенском дијалектологијом, али је исто тако неколико послератних школских година, почев од пролећа 1946. године, предавао и савремени пољски језик, a испитивао је и историјску граматику пољског језика са дијалектологијом. Управо јуче су се навршиле три године од његове смрти. Ово саопштење има за циљ да отргне од заборавна овај део наставне делатности професора Тарановског, као и да укаже на још нека полонистичка интересовања овог врсног слависте. За пољски језик и књижевност Кирил Тарановски се почео интересовати још почетком тридесетих година, студирајући код професора Радована Кошутића поред руског и пољски језик. Још у студентским данима написао је приказ Једна пољска студија o Алекси Шантићу /Stanisław Papierkowski, Aleksy Szantić/, Мисао, април 1933, стр. 488-492. Te исте године пише текст Поводом 25-годишњице смрти Ст. Виспјањског, Мисао, 1933, књ. 42, бр. 321-324, стр. 238-239. Године 1937. у Београдском пушкинском зборнику објављује опширнију студију Пушкин и Мицкевич, Белградский пушкинский сборник, Белград, 1937, стр. 359-380. Превео је и неколико драма са пољског језика, које, доиста, нису штампане, али су игране на сценама југословенских позоришта. Ради се o позоришним комадима Тригера, Пшибишевског, Ростворовског и Морозович-Шчепковске. Пратио је пољску литературу, посебно пољско песништво. Веома успелим је сматрао Тувимов превод Пушкиновог Бакарног коњаника. Био је добар зналац пољског језика, o чему сведочи и један запис професора Витолда Дорошевског, везаног за одржавање Београдског међународног састанка слависта 1955. године, на коме је формиран Међународни комитет слависта. Истичући одличну организацију скупа, проф. Дорошевски посебно истиче ангажованост професора Кирила Тарановског, за кога каже да беспрекорно влада пољским језиком. У четвртој деценији проф. Тарановски je у више наврата боравио у Пољској. Када је после Другог светског рата обновљен рад Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности на Београдском универзитету, оне Катедре коју је 1895. основао проф. Радован Кошутић, настава пољског језика је поверена тадашњем доценту др Кирилу Тарановском. Радило се o настави пољског језика као главног предмета студија и пољског језика као другог словенског језика за русисте. Први послератни дипломски испит из пољског језика и књижевности одржан је 28. и 29. септембра 1948, a дипломац је био Стојан Суботин, каснији истакнути полониста и професор ове Катедре. Испитивачи на том испиту су били: Кирил Тарановски за пољски језик и Крешимир Георгијевић за пољску књижевност. C обзиром на велики број слушалаца – полониста и русиста, и на недостатак наставног кадра у тим првим послератним годинама настава пољског језика се одвијала заједно за полонисте и русисте, све док полонистика није кадровски ојачала доласком асистената Стојана Суботина и Светозара Николића, као и лектора Јадвиге Четић. То су били објективни услови у којима се одвијала наставна делатност Кирила Тарановског из пољског језика, имајући у виду и чињеницу да је он тада званично био доцент за руски језик. C обзиром на то да је он у тим првим послератним годинама био једини наставник пољског језика, био је принуђен да своја теоријска предавања из пољског језика пропрати и одређеним бројем практичних вежбања на материјалу пољских књижевних текстова. Услови у којима је проф. Тарановски почињао наставу пољског језика за студенте славистике 1946. године нису били ни мало лаки: требало је на целисходан начин осмислити курсеве фонетике и морфологије тако да се задржи научни ниво наставе, a да се постигну и неки практични циљеви у савладавању одређеног лексичког и фразеолошког фонда. Друго, предратна библиотека Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, коју је деценијама брижљиво стварао проф. Кошутић, изгорела је 1944. године у овој згради, коју су Немци приликом повлачења запалили. То значи да ни приручне литературе за студије полонистике тада скоро није било, све док она постепено није почела да пристиже из Пољске. Понегде се у антикварницама могао наћи понеки примерак Кошутићеве Пољске граматике и Пољских примера. Па ипак проф. Тарановски је одолевао тим тешкоћама и недостацима, и успевао да држи наставу пољског језика на академском нивоу. За неку, макар и непотпуну анализу наставе пољског језика коју је у тим првим послератним годинама изводио проф. Тарановски послужила су нам два извора: прво, то су врло уредно вођене белешке са предавања пољског језика које је водила проф. др Нана Богдановић, тадашњи слушалац проф. Тарановског, и друго, живи информатори из тих првих генерација полониста и русиста који су слушали предавања проф. Тарановског. Предавана су два језичка нивоа: фонетско-фонолошки и морфолошки са елементима тзв. мале синтаксе, тј. синтаксе облика, a то је она језичка грађа која је садржана и у Пољској граматици проф. Кошутића. C обзиром на то да је Тарановски био Кошутићев ђак, могао би неко да помисли да се он стриктно држао Кошутићевог уџбеника, пошто других узора у нашој средини није било, a Кошутићев уџбеник је почетком века оцењен као ваљано дело. Однос Тарановског према Кошутићевом делу био је стваралачки – он je у својим предавањима задржавао од Кошутића оно што има трајну вредност, али je у интерпретацију језичког материјала уносио и иновације, засноване на достигнућима лингвистичке науке свога доба. То се посебно односи на одељак науке o гласовима, у коме се оперише и појмовима фонеме, фонолошких опозиција, системским категоријама. Не треба заборавити да је проф. Тарановски и прашки ђак, да се модерним лингвистичким идејама напојио на изворима Прашке лингвистичке школе, посебно код Трубецког и Јакобсона, да се годину дана бавио у Прагу питањима експерименталне фонетике код проф. Хлумског. Све су то фактори који су утицали на иноваторски поступак Тарановског у односу на Кошутићеву пољску фонетику. Код Тарановског је, на пример, много разуђенији одељак o морфонолошким алтернацијама него код Кошутића, уз присутност функционалног елемента. Тарановски освежава не само лингвистички приступ језичким чињеницама, већ освежава и саме језичке чињенице, c обзиром на то да су се и у самом језику током пет-шест деценија десиле неке промене. Он објашњава и промене у пољском правопису, c обзиром на правописну реформу из 1936. године. На практичним часовима проф. Тарановски је инсистирао на добром изговору, који је често доводио до перфекционизма. Своја вежбања из фонетике најрадије је изводио на пољским стиховима, што је и разумљиво кад се има у виду чињеница да је он по својој основној вокацији био версолог. И сам је био изванредан интерпретатор стихова. Инсистирао је на томе да му студенти што више стихова науче напамет. Међутим, док је настави пољске фонетике дао своју оригиналну ноту, у настави морфологије био је класичан, придржавајући се кошутићевских постулата, класификационих критеријума, посебно у категорији именица и глагола: именице дели на пет врста, глаголе дели према Лескиновој компаративистичкој класификацији, заснованој на дијахроном приступу, на четири врсте, са разделима и редовима. Инсистира се на грађењу облика, па тек онда на њиховој употреби, што са дидактичког становишта има своје оправдање. Своје место овде налази и стилска маркираност облика, на коју Тарановски скреће пажњу. И морфолошки материјал он освежава, c обзиром на чињеницу да неки облици постепено излазе из употребе, a да други заузимају њихова места. Присутни су, дакле, елементи језичке динамике. У тумачењу пољских облика Кошутић често прибегава дијахроним коментарима, c обзиром на то да се ради o генетски блиским језицима, што је свакако данак тадашњем младограматизму. Историјски коментари код Тарановског су знатно ређи, и срећу се само тамо где је потребно објаснити неке кардиналне разлике између пољског и српског језика. Овде већ долазимо до питања конфронтативне анализе пољског и српског језика, заступљене код Кошутића и Тарановског. Нама је посао овде олакшан, c обзиром на то да је колегиница Вера Митриновић јуче лепо објаснила Кошутићев конфронтативни метод. Основних постулата тога метода придржавао се и Кирил Тарановски. C обзиром на то да неки аутори разликују експлицитну и имплицитну конфронтацију, код Кошутића је она у већој мери експлицитна него код Тарановског, што je у извесној мери условљено и дидактичким захтевима, везаним за начин презентирања језичке грађе у наставном процесу. Иако је настава морфологије била заснована на традиционалном приступу језичкој грађи, проф. Тарановски је ту наставу изводио на врло прегледан и прихватљив начин, који је доносио опипљиве резултате, нарочито код оних слушалаца којима је полонистика била главна струка. Рекосмо у почетку да је проф. Тарановски био и испитивач из историјске граматике пољског језика са дијалектологијом. С обзиром на то да није било могућности да се организује посебна настава из овог предмета, прибегло се друкчијем начину припремања студената за овај испит. Њима је дата литература за овај предмет, која се састојала углавном, у почетку, од дела Селишчева (Западнославянские языки) и Њича, уз повремене консултације. Овај само летимични поглед на допринос професора Кирила Тарановског београдској универзитетској полонистици показује да се ради o компетентној личности и за питања пољског језика, која je у једном преломном тренутку допринела одржавању континуитета наставе пољског језика на Катедри за источне и западне словенске језике и тиме омогућила да се створе први послератни кадрови стручњака за пољски јез. и књижевност који ће даље развијати београдску полонистику. |