|
          |
Гордана Јовановић (Београд)Почеци и развој полонистике на Београдском универзитетуСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Историјски извори сведоче да се, највероватније, у суботу, уочи Ускрса, 14. априла 966. г.[1] догодило оно што је пољски народ и пољску државу уврстило у ред народа европске и хришћанске цивилизације – кнез Мјешко, владар најмоћнијег племена Пољана, које је дало своје име пољском народу и пољској држави, примио је хришћанство са својим дворјанима и великодостојницима. Та година одређује и место пољског народа у свеукупној европској историји и култури. Dux Palaniorum уз име Болеслава Храброг – титула забележена на прелому Х-ХI века [2] – потврђује већ оформљене темеље пољског државног и народносног корпуса. Богата вишевековна историја, култура, писменост и књижевност били су, и јесу, предмет проучавања не само пољских него и многобројних иностраних научника. У српској средини зна се доста o Пољској и Пољацима и много пре него што су се на универзитетским предавањима, на научно конципиран начин, почеле давати шире и свестраније информације o овом народу и његовој држави. Славимо 100-годишњицу полонистике у Србији, узимајући као датум годину 1895., кад је Радован Кошутић почео своја предавања из пољског језика. Међутим, са пољским језиком, већ шездесетих година 19. века, српску академску омладину на Лицеју (каснијој Великој школи) упознаје наш знаменити научник Ђура Даничић. Његови ученици били су и први преводиоци са пољског језика: Стојан Новаковић, Мита Ракић, Сима Поповић и др.[3] У својим предавањима из словенске филологије Даничић даје одговарајуће место пољском језику међу словенским језицима. Набрајајући словенске језике (према Даничићу њих је једанаест)[4] под бр. 8 је пољски језик. Ево шта о њему каже Ђ. Даничић: „Пољски језик; најстарији му је споменик тек из XIV вијека - и то псалми - јер су Пољаци дуго времена писали само латински.”[5] Занимљиво је напоменути да се на маргини налази дописано ? cf. Куртене (мисли се на Јана Бодуена де Куртенеа). Какво се објашњење може наћи за ову Даничићеву недоумицу? Године 1870. појављује се изузетно и до данашњег дана, у научном смислу, актуелно Куртенеово дело Од древне-польскомъ языкě до XIVго столěтїя (Настало je у Петрограду, где је де Куртене боравио као стипендиста.[6] У Уводу [7] аутор каже, и то c правом, да споменике, неког језика не чине само потпуни споменици на том језику, него и појединачне речи или синтагме који су дошли до нас из одређене епохе. Сам изричито тврди да до XIV века таквих, потпуних споменика, на пољском језику нема, па зато користи, пре свега, латинске изворе који се односе на Пољску као и натписе на новцу. (Тачније би било рећи латинско-пољске изворе каква је Гњезненска була (Bulla gnieźnienska) коју је папа Инокентије II године 1136. дао гњезненској архиепископији. Она је писана на латинском језику, али у њој се налази преко 400 пољских речи, пре свега антропонима и топонима, на пољском језику, који представљају изузетно драгоцен језички материјал.[8] Пољски научници сагласни су у томе да, на пример, Флоријански псалтир (Psałterz floriański), настао крајем XIV и поч. XV века, најстарији потпуни споменик на пољском језику, као и Проповеди Светога Kpcтa (Kazania świętokrzyskie) – споменик у коме се налази шест проповеди на пољском језику, настао у трећoj четвртини XIV века, по својим језичким и палеографским особинама представљају преписе са много старијих предложака, тако да се њихов настанак може померити и неколико десетлећа уназад.[9] Исти је случај и са познатом пољском религиозном песмом-химном Богородица (Bogurodzica), која по својим архаизмима спада у језик XIII века.[10] Расправе o овим питањима водиле су се и у Даничићево време, оне су му морале бити познате, па отуда, по свој прилици, и његов знак питања на маргини његових предавања. A поготову тако значајна расправа o старопољском језику, као што је била Де Куртенеова, морала је навести Ђ. Даничића да посумња у тако касни настанак споменика на пољском језику. Набрајајући словенске језике, под бр. 11 налази се полабски језик. За њега Даничић каже: „полапски језик, којим су некад говорили Словени c обје стране воде Лабе у Њемачкој до балтичкога мора. Taj je словенски народ вeћ изумро понијемчивши се не могући одољевати сили њемачкој, али се по који човјек налази још до наших дана. Споменици су му тек из XVII вијека... a писани су њемачким словима и њемачким правописом, па су за то написани тако зло да се по њима једва може познати тај језик”.[11] И ово је веома значајна информација коју је Ђ. Даничић дао својим студентима. Наиме, у оквиру западнословенске језичке групе издвојила се, током времена, тзв. лехитска дијалекатска група која је заузимала широк простор од Лабе до Буга и Балтичког мора.[12] Нека од племена ове дијалекатске групе ушла су у оквире старе пољске државе, a нека од њих, која нису била те историјске среће, између осталих и полабски Словени, нестала су са карте словенског света. Од свих тих племена лехитске провенијенције до данашњег дана постоје Кашуби и кашубски дијалекат у границама Републике Пољске (насељавају два војводства северне Пољске: гдањско и бидгоско).[13] Пре доласка Радована Кошутића на Велику школу, одн. пре 1895. г., на њој је постојала Катедра за руски језик, основана 1877. г. Стојан Новаковић, тадашњи министар просвете и професор на Великој школи, нарочито је заслужан за њено оснивање као и за увођење других словенских језика у наставу на овој катедри. Био је то човек који се заузимао за једнак третман свих словенских језика, a кад је 1880. г. по други пут постао министар просвете, потрудио се да овај свој објективан и исправан став преточи у нешто конкретно. Наиме, намера му је била да на Даничићеву катедру позове Ватрослава Јагића, професора Берлинског универзитета. Први пут ra je позвао 1881. г., али доста обзирно, јер је рачунао да ће се Даничић, који je у међувремену отишао у Загреб, ипак вратити у Београд. Јагић није прихватио позив. После Даничићеве смрти, Новаковић по други пут позива Јагића нудећи му веома високу плату од 10 хиљада франака.[14] Ни овај покушај није уродио плодом. Стојан Новаковић предузима даље кораке – покушава да у Београд доведе Јана Бодуена де Куртенеа који је од 1875. г. био на челу Катедре за словенску филологију Казанског универзитета. Међутим, Савет Велике школе прихвата да де Куртене добије само Катедру за руски језик, која је била упражњена после одласка Платона Кулаковског. Речено је да је довољно ако се у оквиру предавања из руског језика нешто већа пажња посвети другим словенским језицима. Стога је де Куртене 1883. г. изабран за професора руског језика.[15] Де Куртене није дошао у Београд, a зашто – o томе нема никаквих података. Тако је Велика школа остала без праве славистичке катедре. Све се променило од тренутка кад почетком 1895. г. на Велику школу долази Радован Кошутић. Године 1898. појављује се Кошутићева Граматика пољскога језика за коју је 1900. г. добио докторат honoris causa Јагјелонског универзитета. Године 1901. објавио је Примере књижевнога језика пољског са богатим речником. Р. Кошутић је године 1902. изабран за доцента источних и западних словенских језика на Филозофском факултету, ванредни професор постао је 1919., a редовни 1922. г. Био je пензионисан 1936. г., али je све до почетка II светског рата био хонорарни професор.[16] Све до II светског рата проф. Кошутић држи два курса: из руског и пољског језика, наизменично. Курсеви су трајали по три семестра. Према Уредби из 1927. г. на Филозофском факултету Београдског универзитета постојала је једна група за источне и западне словенске језике и књижевности. На тој се групи студирао руски језик (под a), a као други стручни предмет (под б) пољски или чешки језик и књижевност или српскохрватски језик и старословенски језик.[17] Подаци, дакле, говоре да се до II светског рата пољски језик и књижевност не студирају као главни предмет. Међутим, Београд је толико важан славистички центар да на специјалистичка усавршавања долазе и млади пољски слависти. Међу њима свакако треба издвојити двојицу, касније, угледних професора Вроцлавског универзитета. То су Станислав Роспонд и Маријан Јакубјец. Станислав Роспонд је од 1931-33. г. стипендиста југословенске краљевске владе. Своје утиске и сазнања која је стекао путујући по нашој земљи објавио је под насловом Jugosławia. Z teki podróżnika i obserwatora (Југославија. Из свеске путника и посматрача) у пољском часопису Czas. Године 1936. одликован je југословенским орденом Светог Саве. Маријан Јакубјец први пут борави у Београду 1933. г., као студент. Затим се враћа у Лавов да би поново године 1935/36. провео у Београду како би завршио своју докторску дисертацију. Говорећи o боравку у нашој средини, проф. Јакубјец истиче да га je, пo доласку на београдски Филозофски факултет, на најчистијем пољском језику поздравио Ђорђе Живановић, тадашњи асистент за српску књижевност, који je и сам био стипендиста у Пољској, a више година касније постаће професор за пољски језик и књижевност на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности. Катедра је реорганизована 1946. г. и на њој су основане три групе славистичких наука – према новој организацији могуће је било студирати, као главни предмет, руски језик и књижевност, пољски језик и књижевност и чешки и словачки језик и књижевности. Студенти који су студирали руски језик и књижевност бирали су, као други словенски језик, један од западнословенских језика, a ако су студирали пољски, чешки или словачки, обавезно су имали руски језик и књижевност као други словенски језик.[18] Овај Статут примењиван је од 1956. г. [19] Према Статуту из 1962. г. Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности претворена je у Одсек за славистику. На том Одсеку постоје, све до данашњег дана, четири наставно-научне групе: група за руски језик и књижевност, група за пољски језик и књижевност, група за чешки језик и књижевност и група за словачки језик и књижевност. У плану је оснивање и групе за украјински језик и књижевност. Враћајући се на период после II светског рата, кад студије полонистике добијају своје пуно научно уобличење, треба рећи да су у том послератном периоду пољски језик предавали познати и угледни професори-слависти: проф. Крешимир Георгијевић и проф. Кирил Тарановски. У испитним комисијама, поред њих, увек је био, како сведоче наше испитне књиге, и проф. Радован Лалић, одличан познавалац пољског језика. Уз дужно поштовање према свим наших угледним научницима који су поставили темеље полонистичких студија на Београдском универзитету, мора се рећи да своје данашње научно-наставне оквире полонистика стиче доласком двојице познатих и признатих полониста: проф. Ђорђа Живановића (за ванредног професора за пољску књижевност постављен је 1954. г.) и проф. Стојана Суботина (за асистента за пољску књижевност постављен је 1949. r.). Проф. Живановић држао је предавања из старе пољске књижевности, пољског романтизма, али и из пољског језика (фонетика, морфологија), a проф. Суботин предавао је пољски позитивизам. (У то време, 60-их година, лектор за пољски језик била је Јадвига Четић). Сви ми који смо сада на Групи за пољски језик и књижевност, ученици смо ове двојице професора – неки од нас су њихови студенти, полагали су испите код њих и код њих дипломирали; некима су, захваљујући свом великом знању и искуству, били драгоцени саветници у наставном и научном раду. Почетком седамдесетих година пољски језик и књижевност почињу се изучавати и на Приштинском универзитету, на Катедри за руски језик, као помоћни предмет, одн. као други словенски језик. Предавања држи проф. Ђорђе Живановић, асистент је Марија Томашевић. Касније ће доћи и Љубица Росић која и сад тамо предаје. Испитне књиге су веродостојна и незаобилазна сведочанства. Оно што у њима налазимо права су потврда o славистичким – што значи и o полонистичким – студијама на нашем Факултету. Она документују да је први дипломирани полониста на београдском Филозофском факултету Стојан Суботин. Дипломирао је 29. септембра 1948. г. Гордана Аћимовић други је полониста по реду – дипломирала је 24. септембра 1949. г. Трећи је Светозар Николић – дипломирао је 28. јуна 1950. г. (Проф. Николић био је дугогодишњи професор старословенског језика и упоредне граматике на нашем факултету). После њих дипломираће читава плејада полониста: Данилка Ђуришић, дугогодишњи сарадник на изради пољско-српскохрватског речника, Угљеша Радновић, сарадник на истом речнику и преводилац пољске књижевности, такође познати преводилац пољске књижевности Петар Вујичић; међу најугледнијим полонистима је и Бисерка Рајчић која је за свој преводилачки и публицистички рад одликована Орденом заслуге за Пољску. На Катедри за пољски језик и књижевност дипломирали су практично сви њени садашњи професори и асистенти. Испитне књиге потврђују да су и многи истакнути слависти-русисти, професори на нашем, новосадском, приштинском или на страним универзитетима, учили пољски језик као други предмет. Међу њима су: Ивана Богдановић, Милосава Царичић-Стојнић, Александар Музалевски, Олга Недељковић, Јелка Матијашевић, Александар Терзић, Зоран Божовић, Бранимир Човић, Радојица Јовићевић и читав низ других. Садашња група за пољски језик и књижевност (у оквиру Катедре за славистику) има два професора за пољски језик (др Гордана Јовановић, редовни професор и др Вера Митриновић, ванредни професор), асистента за пољски језик (мр Мирјана Костић-Голубичић), предавача за пољску књижевност (Мирослав Топић) и асистента за пољску књижевност (мр Петар Буњак). Од непроцењивог је значаја и присуство контрактуалних лектора из Пољске, који већ више година долазе на наш факултет. Међу првима су били: Станислав Кашињски и Гжегож Латушињски, a после њих су дошли: Владислав Лубаш, Александар Наумов, Алицја Данецка, Јежи Гос, Богуслав Желињски, Гжегож Валчак, Зофија Калета. Садашњи је лектор – a прилика је да изразим највећу захвалност за рад свих претходних лектора као и за рад садашњег – Ренарда Лебда. Према подацима Студентског одељења Филолошког факултета пољски језик и књижевност, као главни предмет, од 1948. до данас дипломирало је 84 студента. Можда овај број и није тако велики, али међу њима је много оних који су оставили трајан траг у славистичкој науци, a на поколењима полониста који долазе обавеза је да рад својих претходника наставе, још боље и потпуније.
Напомене[1] Zarys historii Polski, PIW, 1980, стр. 15. [2] Z. Klemensiewicz, Historia języka polskiego, I, Warszawa 1961, стр. 17. [3] Ђ. Живановић, Покушај оснивања Катедре за словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду, Анали Филолошког факултета, св. 10, Београд 1970, стр. 120. [4] Ђ. Даничић, Предавања из словенске филологије, МСЦ, Београд 1975, стр. 80. [5] Нав. дело, стр. 87. [6] Jan Baudouin de Courtenay, O języku polskim, PWN, Warszawa 1984, стр. 6. [7] Од древне-польскомъ языкě до XIVго столěтїя, сочиненїе Й. Бодуэна-де-Куртенэз, Лейпцигъ, 1870, стр. 1. [8] T. Лер-Сплавинский, Польский язык, Москва 1954, стр. 72. [9] Z. Klemensiewicz, Historia..., I, стр. 82. [10] Нав. дело, стр. 82. [11] Ђ. Даничић, Предавања..., стр. 87. [12] Z. Klemensiewicz, Historia..., I, стр. 14. [13] H. Popowska-Taborska, Kaszubszczyzna, PWN; Warszawa 1980, стр. 7. [14] Ђ. Живановић, Покушај оснивања..., стр. 139. [15] Нав. дело, стр. 152. [16] P. Лалић, Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности, Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, стр. 382. [17] Нав. дело, стр. 392. [18] Нав. дело, стр. 391-392. [19] Нав. дело, стр. 392. |